kako vas ne mrzi da pisete toliko ??? 

КНЕЖЕВА КЛЕТВА
Одломак изгубљене песме

Цар Мурате у Косово паде,
како паде, ситну књигу пише,
Те је шаље ка Крушевцу граду,
На кољено спрском кнез-Лазару:

"Ој Лазаре, од Србије главо!
Нит' је било, нити може бити:
Једна земља а два господара,
Једна раја, два харача дајеЧ
Царовати оба не можемо,
Већ ми пошљи кључе и хараче,
Златне кључе од свијех градова
И хараче од седам година;
Ако ли ми то послати нећеш,
А ти хајде у поље Косово,
Да сабљама земљу дијелимо."

Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, грозне сузе рони.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Да је коме послушати било
Како љуто кнже проклињаше:
"Ко не дође на бој на Косово,
Од руке му ништа не родило:
Ни у пољу бјелица пшеница,
Ни у брду винова лозица!"

                                               

                                            ДЕВОЈКЕ


                                     Стајао је крај кола борац хроми
                                     и гледао ноге младих играча.
                                     Душа коју ништа није могло да сломи
                                     била му је пуна плача.

                                     Свуда је видео само густу чету
                                     разиграних људских ногу.
                                     Сав свет му се претворио намах
                                     у кола огромну шарену стоногу.

                                     Тад две најбоље између девојака
                                     спустиле су му на рамена руке вреле,
                                     са чежњом га погледала свака,
                                     и у коло зањихано повеле.

                                      Играле су крај њега ко крај избраника,
                                      треперећи од нејасних милина,
                                      и поносито као крај брата јунака,
                                      и брига им је падала преко лика
                                      као да играју крај рањеног сина.

                                      Девојачких  руку крилима
                                      као орао је младић размахивао,
                                      носила су га њихова бела једра.
                                      Све сахрањено било је опет живо,
                                      живот се преливао као пуна ведра.

                                       Понела га кола валовита струја,
                                       и затреперила снага разиграна,
                                       као тело распеваног славуја
                                       и нога се дрвена радосно зањихала
                                       као пролетна грана.
                                       
                                       Десанка Максимовић
                                       
                                 

Ponosna pesma

Bezbrojne su oci po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku ladu,
I, sve ocarane, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nadu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada više
Ne prozbore reci ni nežne ni grube,
Jer tebi recena rec - sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, kao božanstvo strašno, sides k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, i nikad, ne dotace vrele
Usne tvoje, niti rec ti nežnu žacu.
Samo, ko dve sestre u bezglasnom placu,
Dve se duše naše u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela.
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.

O kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocaran, i bacen u carobne cini.

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin s tankog minareta,
Dok poda mnom šušti nepregledno žito
I na mesecini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele neme,
Da obuzme svakog nevernika strava:
"Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vecito vreme!"

Milan Rakic

To lice ljubavi

To lice ljubavi
opasno i nezno
jedne se veceri javi
posle predugog dana.
Mozda je strelac bio
sa lukom
ili svirac
sa harfom.
Ne znam vise.
Zaista ne znam
znam samo
da me je ranio
mozda strelom
mozda pesmom.
Znam samo
da me je ranio
zanavek ranio
iz srca krv mi tece.
Vrela me suvise vrela
ljubavna rana pece.

Jacques Prevert