rekla si mi jednom
svi gradovi su isti
i mi smo samo putnici u prolazu
mi nosimo hiljadu i jedno lice
mi imamo hiljadu i jednu noć
i ovaj put vraćam se k tebi
i dolazim u tvoj grad
gdje nas čekaju đavli
al i njihovi anđeli
molim te zaboravi na prošlost
jer za nas dvoje
nje nije ni bilo
prazno kazalište samo za tebe
otvori vrata i uđi
ni zvijezde nad nama što imaju tajnu moć
ni zvijezde nad nama ne mogu nam pomoć
čuvaj se pazi malo i na sebe
jer svaki put
na tebe vrebaju đavli
dok te čuvaju anđeli
ponovo usamljen i prirodan
gledam u prazno odsutan
večeras mi je netko drag
tako prijeko potreban

"Ima mnogo samih žena na svetu
sa jednim, dva ili tri deteta.

I čovek se pita,
kud su muževi otišli
ili kud su ljubavnici otišli
i ostavili iza sebe sve te ruke, oči, stopala i glasove."

Čarls Bukovski "Selected Poems"

Љубав


Час змија у клупку
Крај срца прст судбине вуче,
Час данима слично голупку
На прозору белом гуче.

Час блиставим ињем засија,
Час с привидом шебоја дрема...
Ал тачно и тајно вас вија
Па мира и радости нема.

Зна заридати сласно
Уз тугу виолинску тешку
И њу је погодити страшно
У неком још незнаном смешку.



Или у оригиналу:



То змейкой, свернувшись клубком,
У самого сердца колдует,
То целые дни голубком
На белом окошке воркует,
 
То в инее яром блеснет,
Почудится в дреме левкоя…
Но верно и тайно ведет
От радости и от покоя.
 
Умеет так сладко рыдать
В молитве тоскующей скрипки,
И страшно ее угадать
В еще незнакомой улыбке.


Ана Ахматова

МИ МУЖЕВИ СРПСКИ

Нема никога
да женама свеже језик
да утиша размажену децу
да изроде шутне у дупе
а силеџије заустави на капији
Нема никога
да прекине  галаму
и изда заповести
Наше су жене без мужева
деца без очева
ђаци без учитеља
народ без витезова и мудрих стараца
ускоро ће и мачке гонити керове
јер ми
мужеви српски
без куражи и поноса
без гнева у срцима
којим некада гонили смо
и јаче од себе
сада само стојимо
преварени и збуњени
хумани
доброћудни
обријани
пицнути
сувише цивилизовани
док цементираних мозгова
и сапетих муда
бленемо у истурене сисе дрских конобарица
ми
мужеви српски
исмејани
засрани
од  пацифиста и хомосексуалаца
од феминисткиња и кућних љубимаца
од наркомана, хипика, рокера, панкера,
хистеричних студенткиња, школских педагога,
социјалних радника, полицијских доушника
ми
мужеви српски
без ножева и пушака
без икакве шансе
да опалимо први метак

Jovan Jovanović Zmaj

Ciganin hvali svoga konja

Gledaš, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il' ptica
Lastavica?
Skidaj naočari —
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja
Da li valja!
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige,
Ne možeš ga u carevoj
Naći štali —
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne štedi,
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš, jede seno,
zob i slamu,
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti —
Taj ne može ostariti.
— Što ga duže teraš, kume,
Sve je mlađi,
Pa de sad mu
Para nađi!

A što pitaš: hoće l' moći
Kakav jendek da preskoči,
Jendek, jendek — kakav jendek!
Taj se nije još rodio
Koj' on nije preskočio —
Preskoči ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla —
Sedlasta mu leđa.
— Za pasoš ga ne pitaj,
Jer — to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi —
Još me pitaš: kako vidi?
To je da se pripoveda:
Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noću ko na danu,
A na danu ko u noći —
Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,
Ima l' mane —
pa zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane —
Takvi konji nisu za nas,
za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j' brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vraćo s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rže —
Pljusak brzo, a on brže;
Pljusak pišman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije —
Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
— Rep.

Milan Rakić - Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

See, the mountains kiss high heaven,
And the waves clasp one another;
No sister flower could be forgiven
If it disdained its brother;
And the sunlight clasps the earth,
And the moonbeams kiss the sea;–
What are all these kissings worth,
If thou kiss not me?

Shelley