Arsen Dedic
KORA POTOCNIK


Zbog koje sam produzavao mladost
i volio na zaboravljen nacin.
Za pocetak:
siri se crnilo
izmedju bijelih stupova Tivolija.
U ovom casu ne mogu sastaviti njeno lice
koja je topla kugla
naslonjena na moju dusu,
koja je pokret nocnog mora -
Potocnik Kora.

Zbog koje sam vozio danima
i uvjeravao se da mi je svijet suvisan.
Tajanstvo Slovenije.
Vlaga se skuplja u njenoj kozi,
a usta su joj smrvljena vocka.
Nejasan put na zvuk "roga"
do njene sume, do njenog mora -
Potocnik Kora.

Koja nije ona prava,
drukcije to zelim reci;
dobrostojeca je moja mora.
Ciji telefon godinama suti
i ponizava moje stare ljubavi
odane drugom vremenu,
koja je pismo bez odgovora -
Potocnik Kora.

Koja se jednom dala, tek tako,
da bi bila jos dalja,
kao medalja na mrtvom tijelu
i pobjegla u necijim kolima,
ali u jezero iz jutarnjih gora -
Potocnik Kora.

Koja je preslisala moju mladost,
prelistala moje albume,
koja nas proziva,
prema cijem su smijehu
moje iskustvo, Azija, ironija i diploma,
neusporedive noci - nista.
Zbog koje se drukcije pije i hoda.
Jedina zemlja, jedini stanovnik -
Kora Potocnik.

Generacija o kojoj razgovaram.
Sto hoce od mene?
O, tako jednostavno padaju geografija i literatura!
Ona ne voli, ili voli - ne voli.
Bez milosti je, bez uvjerenja,
dusa bez tajne i izvora -
Potocnik Kora.

Koja mi je tako malo vremena ostavila,
koja se smije dok cita svoju pjesmu.
Zbog nje su moje ljubavi stvari,
a ona je opet ideja.
Koja je uzela vise no sto je smjela,
igrala se, nista nije htjela,
koja se ljubila kao da mora -
Potocnik Kora.

Pa da se oprostim od one
kojoj treba manje ljubavi
no sto joj se daje.
Koju je moje srce samo kratko nerviralo;
krizaljka za koju joj nedostaju
jos dva - tri slova.
Koja je sve tajne mog zivota,
kao carobnjak u nocnom lokalu,
sabrala u jednu pticu
i pustila je da odluta.
Ja nesto drugo branim
i sve ovo stvarno ne bih smio,
pa ipak “na vasu sluzbu” bjegunac-vojnik -
Kora Potocnik.

Само нови корак открива нове видике
тамо где хоризонт обећава живота слике
моје очи упрте у тој даљини се губе
чујем речи компромиса, те речи су грубе
празне и носе само лажна обећања
вечите жеље што моја душа сања
о неком месту благостања, на неком језику среће
ја трагаћу за собом, али ме нико чути неће
и чини ми се да сам у заблудама остављен
толико пажње, а као да сам заборављен
а твоје срце је увек било уз мене
када је све тешко, кад све низбрдо крене
у магли своје немоћи нисам те приметио
и клинац што у мени живи није се сетио
свог првог сунца, свој једини дом
први сусрет са њом, све сам поделио са тобом

Гамбино ... средином деведесетих, поезија улице

Ja sam vašar, eto šta! Ja sam tristo čuda! Muzika sam. Gužva. Smeh. Vrteška. I luda!

Ja sam stromodna cura
Volim kuce prizemljuse krastavih zidova
Sa dvoristima krcatim starudijama,
Umesto oblakodera i apartmana
U kojima se budim i spavam.
Muskatle u prozorima i u loncima na tufne
Vise volim od imitacija, od vestaka..
Ja sam staromodna cura
Sto vise voli vespe umesto automobila.
Tandrkanje tramvaja i kloparanje parnjace,
Vise od zvizduka mlaznjaka.
Puteljke umesto avenija i bulevara,
Kojima moje potpetice odzvanjaju.
Ja sam staromodna cura
Sto voli miris opranog vesa
Koga vetar naduvava
Do moga lica, preko moga nosa
I sve ono sto veje iz prethodnog zivota.
Ja sam staromodna cura
Jos slusam longplejke i tipkam Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim.
Volim da mi dasa pripali cigaretu
Otvori vrata, pridrzi kaput, primakne stolicu,
Da me svlaci krpicu po krpicu.
Ja sam staromodna cura
Sto voli kic scene sa zalascima sunca,
Modne zurnale i porodicne albume,
Od okretnih igara "stiskavac" jedino razumem.
Ja sam staromodna cura,
Ne zujim i ne skitaram kojekuda,
U kuci drezdim povazdan,
Ko glineni cup suseci se na promaji
Samoce i zadovoljstava,
Mamurna od snova.
Ja sam staromodna cura
O ljubavi i strasti malo sta znam
Devicijeg srca rodjena udovica,
Pod cijim nogama zivot kulja
Kao para iz sahta
Koju zaobilazim brzim koracima.
Ja sam staromodna cura
Ne kupujem po snizenoj ceni
Ni osmehe ni svilu.
Ne nosim mini suknje i dekoltee,
Bilo bi to lako oruzje za nekog
Ko je nameran da osvaja bezveze.
Ja sam staromodna cura
Sto se kuvam u sopstvenom loncu
Marke hocu- necu.
Kao kerusa sama lizem sopstvene rane,
Umreti skoro necu.
Ja sam staromodna cura
Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,
Mozete me mazati na hleb.
Al s medom se uvek dobije malo otrova,
Ljubavi u smrtonosnim dozama.
Ja sam staromodna cura
Zuljas me kao nova cipela
Koju moram izuti, promeniti,
Za jednog udobnog ko patika
Ili razgazenog ko susetkina sandala.
Ja sam staromodna cura
Dobra sam prema muskarcima,
Kao prema onim koji se plase mraka,
Lifta i prelaska ulice van pesackog prelaza.
Sa njima volim da idem u bioskop
I gledam nove filmove na stari nacin,
Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,
Dok mi odabrani zavlace ruku ispod suknje.
Ja sam staromodna cura,
Drevna ko Kartagina,
Minimalno ostecena zubom vremena.
Muzejski komad koga nema na aukciji.
Pipanje nije dozvoljeno.
Uzmi ili ostavi.

Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

Vesna Parun

Сергеј Бирјуков

Нове информације о Петрарки и Лаури

Лаура пише писмо Петрарки
фонтом Тimes New Roman
у интернет-свесци

писмо ишчезава

Петрарка пише сонет Лаури
прсти прелећу по клавијатури

писмо ишчезава

хаљину Лаурину засипају
латице слова

у том трену
оне су тако близу
да ћеш пружиш ли руку
дотаћи малић
леве руке

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

Postoji sigurno neko
ko me jednom ubio,
a zatim otisao na vrhovima prstiju,
ne narusivsi svoj savrseni ples.
Zaboravio me poloziti u krevet
i ostavio me da stojim svezana cvrsto na putu,
sa srcem zarobljenim kao i prije,
s ocima nalik na njihov odraz u vodi jos cist.
Zaboravio izbrisati ljepotu svijeta oko mene
Zaboravio sklopiti moje oci gladne
I dopustio im tu pustu strast.

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke
A svi, dok zvonka lauta se sluša
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi sretno im treperi
Pobedna ljubav, život večnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja

S mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci, u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju

Pol Verlen
Mesečina