ПЕСМА ЗА СТРАНКИЊУ (фрагменти из песме)

Богови блиски, пречести Богови! Коју нам

гвоздену ружу кујете за сутра? Птица ругалица

прати нас у стопу! И није нова та прича коју у

све векове Стари свет расипа, као црвени цветни

прах... Бубњевима покривеним велом подневних

лампи пратићемо још многе короте,певајући о рађању

бола

и о величанству живота које се ове године

с људима губи у недоглед.

(...)




идем, о опомено! Својим кораком слободна

човека, без хорде и без племена, сред песме

пешчаних сатова, и непокривена чела, с венцем

фосфорних пчела, при дну огромног челичног неба

зеленог као морске дубине,звиждећи за читавим

народом мојих Сибила, звиждећи за мојим народом

неверничким, још у сну милујем руком, међу

толиким невидљивим бићима,

кучку моју европску која беше бела и, више

од мене, песник.




( Сен-ЏОН ПЕРС )

Ljubavna pesma – Pablo Neruda

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove,
Napisati na primer „Noć je puna zvezda,
Trepere modre zvezde u daljini“ .
Noćni vetar kruži nebom i peva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je a katkad je i ona mene volela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije ljubavne stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdana i ona nije uz mene.
I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je hoće približiti, moj pogled je ište.
Moje srce je ište a ona nije uz mene.
Ista noć odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, ali kako sam je voleo.
Moj glas je tražio vetar da joj dodirne uho.
Drugome. Pripast će drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
To je kratka ljubav, a tako pust zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
I ako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje
I ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

Sanjam te – Stevan Luković

Sanjam te... sanjam kraj daleki
U miru i samoći
Spokojno pada suton meki
Pitome letnje noći.
Tišina nema, tiha, setna
U beskraj dugih ravni
Daleko dokle polja cvetna
Povija venac tavni
Držim ti ruku belu, meku
Blago se smešiš na me
U miru i spokojstvu teku
Časovi sreće same.
Očice vlažne tvoje nežno
U oči moje glede
Ljubim ti ljubim grlo snežno
I obraze ti blede,
Bezverni život diše samo
I pokojem se sliva
Otiče tiho i svečano
A duša lebdi...sniva.
I mirni,srećni čase tamne
Večnost mira bdemo
I miluje nas čisto, samne
Spokojstvo sreće nemo...
Sanjam te... Sanjam... Sve je prošlo
Grli te tama tavna
Jesenje mutno doba došlo
Na cvetna polja ravna
Iz tame tvojih dana, čame,
Sanjam te cvete sveli –
Anđelski još se smešiš na me
Bršljani dok se spleli
Ogradom oko hladna stuba,
Gde sahranjena s tobom
Nesrećna moja ljubav ležo...
I lišće šušti grobom...

                     

                                   Сву ноћ су се,у сену,на штали,
                                    пијани од своје крви брзотоке
                                    његови будући родитељи клали
                                    уз цику мишева и дисање стоке.

                                    Мирисали су спориш и мокраћа
                                    мирисало сирово месо из пушнице
                                    под стрехама су шапутала браћа
                                    и њихове увеле жене бездушнице

                                    Надали су се да нова одива
                                    онако витка и танка ко ива
                                    неће преживети или бар занети
                                    под трећим братом,јарцем и замлатом

                                    А она силазаше,весела и жива,
                                    живља него икад,зором са сеника
                                    опасана својом дугом црном киком
                                    и већ пред кошење и жетву дарива
                                    свог ђувегију првим наследником.

                                    Небо би плаво ко њена кецеља
                                    у којој је првенац заплакао жустро
                                    трава једначита и висока а земља
                                    зелена као ђурђевданско јутро.

                             
                                    одломак из поеме Рождество ратарево Добрице Ерића

                 

Ne


Noc te unistava da bih te trazio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost rusi, zivot se zatvorio.

Kakva samoca i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neocekivanu odsutnost u noci koja raste.

Moje ruke te ne stezu i moje oci te ne poznaju.
Moje su reci uspravne trazeci te utaman.
Spokojna noc u meni, horizontalna i duga,
pruzena kao reka sa samostalnim obalama.

Ali idem da te trazim, otimam te i cupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje secanje.
Tisina gradi tvoju neobjasnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostajes...

Jose Luis Hidalgo

   Јово и Марија

Вјетар ружу уз поље носаше,
На Јовов је шатор наносаше,
Гдјено Јово са Маријом бјеше;
Јово пише,а Марија везе.
Неста Јову мрка мурећепа,
А Марији злата жеженога;
Онда Јово Мари говораше:
"Ој Марија,драга душо моја,
"Је ли теби мила моја душа?
"Је л` ти тврда моја десна рука?"
Мара њему тихо одговара:
"Вјеруј,Јово,и срце и душо,
"Дража ми је,драги,твоја душа,
"Него моја сва четири брата;
"Мекша ми је твоја десна рука
"Нег` четири најмекша јастука."

    (српска народна песма)