Trenuci

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokušao bih u sledecem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji cistunac.

Više bih se izlagao opasnostima,

više putovao,

više sutona posmatrao,

na više planina se popeo

više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta

na koja nikada nisam otišao,

jeo manje boba, a više sladoleda,

imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio jedan od onih

što je razumno i plodno proživeo

svaki minut svog života:

imao sam, jasno, i casaka radosti.



Ali kad bih mogao nazad da se vratim

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sacinjen,

od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli

bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.

Kad bih opet mogao da živim

lakše bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim

s proleca bih poceo bosonog da hodam

i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao,

više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,

kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite,

imam 85 godina,

i znam

da umirem.



Horhe Luis Borhes

Pamtim kakva si bila

Pamtim kakva si bila one posljednje jeseni.
Bila si siva kapa i mir u srcu skrusen.
Plamenovi sutona u tvom se oku borili i lisce je padalo u vodu tvoje duse.
Poput kakva brsljana uz moje ruke pripita, lisce je sabiralo tvoj glas tih i skrusen.
Krijes zaprepascenja u kom je zed mi gorjela.
Umilan plavi zumbul savijen vrh moje duse.
Osjecam, oci ti putuju i jesen je daleko:
Siva kapa, pticji glas i srce kuce prema kojoj su se selile moje duboke ceznje i gdje sam slao poljupce vesele ko zar i vruce.
Nebo s nekog broda.
Polje sa bregova.
Spomen na te je svjetlo, dim i mir jezera skrusen.
Tamo za ocima tvojim sutoni su izgarali.
Suho jesensko lisce kovitlalo usred tvoje duse.

Pablo Neruda

Aleksandar Sergejevič Puškin


Voleo sam vas

Voleo sam vas;moja ljubav stara
Još uvek,možda,spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo,beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
-Nek bog da tako drugi da vas voli.

За слободу зрелу
И за љубав врелу
Увек сам ти знао;
За љубав бих свугде
И животом стао,
А слободо,за те
И љубав бих дао.

Шандор Петефи
(препев Ј.Ј.Змаја)

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk...

Z a v o d n i k

Pred mnogim sam vratima čekao
i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
Htedoh da zavedem mnoge lepe žene...
I uvek kada su se jedna usta predavala,
kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena
iluzija u grob je odlazila.
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje stasno moljah,
duge noći koje grozničavo isčekivah,
na kraju behu moji-kao zgažen cvet,
bez mirisa, nestala bi lepota.
Iz mnogih postelja ustajao sam tužan
kad od žudnje je postajala navika.
Bežeči od užitka tražio sam san,
opet novu želju i svoju samoću!
Taj užitak moje je prokletstvo
jer srećnim me ne čini,
jer svaki san o njoj stvarnost uništava!
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem...
Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju!
Opčini me, muči me. Nikad ne reci Da!

Herman Hese

  СЛАВУЈ И ЛАЛА

      Славуј:

Што ми се лепо снуждило дете
  те на мој не гледа вис?
Што ми је руке склопило бледе,
  савило бели лис`?

Рашири руке,а груди нежне
   мирисом жестоким скри`
као што су моје жестоке песме
  што од њих поноћ ври.

Колико зора,колико ноћи,
  у песми само бдим,
и опет имам с чиме ти доћи,
  и опет имам с чим!

А ти зар никад, никада мени
  ниједан из душе мирис?
Ни конак један у чашицу белу,
  у лиска меки низ?

       Лала:

Колико волим,колико љубим
  твог срца дивотан клик,
кол`ко те љубим,толико слутим
  да си ми злокобник.

Мириси моји твоје су песме,
  уздаси твоји сви,
све што си рек`о,све што си да`но
  у грудма мојим спи.

Зато их чувам;нико их не зна,
  не знаш их ни сам ти,
ал` немој зато да си ми тужан,
  немој ми замерити.

Како те лала жестоко љуби,
  кад би отворила лис`,
сву уједанпут сву милину би,
  сав би ти дала мирис.

И не би било мириса више,
  увео би остао лис`,
да га разнесу ветри и кише,
  вечити плач и бриз.

             *
           *  *

Бела лала тако збори,
тако жали, тако тепа,
а славујак све је кори:
дај ми душу,душо лепа!

Јесу ли се погодили
преко ноћи,или нису --
тек у зору опет лала
није била при мирису.

(Лаза Костић,1863.)