* * *

        Prohujali su eoni. Iznenada, tiho kao što je i nestala, jajolika olupina se ponovo pojavila u vidljivom delu svemira. Na velikom crnom ekranu je pisalo: "SE-3 odredište ZEMLJA". Ali, dva usnula putnika u crnoj kabini to nisu mogla da vide.

* * *

        Probudila ga je blještava svetlost koja mu se poigravala na kapcima. Protegnuo je utrnule noge i otvorio oči. Unutrašnjost crna poput pakla sa jedne i blještavilo sa druge strane su ga uplašili. Svest mu je zaokupila jedna jedina misao: POBEĆI. Pokušao je da skoči, ali ga noge nisu izdržale i on se svom težinom sručio preko komandnog stola. Neartikulisani piskutavi zvuci koji su odjednom odjeknuli praćeni treperavim šarenilom, ulili su mu paničan strah i povratili snagu. Uspentrao se na zaljuljanu površinu olupine brzinom gonjene zveri.
        Svetlucava zelena boja okoline ulivala mu je poverenje. Instinktivno je skočio i prepustio svoje golo telo talasima. Besomučno je mlatarao udovima. Čuo je silovit prasak, ali se nije osvrnuo. Pred sobom je video CILJ.
        Poslednjim atomima snage je izašao na obalu i ispravio se. Iznad  njega, kroz gusto zelenilo, vijugalo je neko dugačko ljigavo stvorenje. Ipak, njega je privuklo nešto drugo. NEŠTO što je stajalo ispred njega i što je izgledalo poput njega. Video je ruku koja mu pruža mali crveni plod. Uzeo ga je i prineo ustima. Znao je da tako mora da bude.
        Po ko zna koji put, sve je počelo iz početka...

        Dragana Konstantinović

JEDAN DAN U VOZU

        Putovanje za vreme kišovitih jesenjih dana može da bude vrlo monotono i prazno, čak štaviše i deprimirajuće. Pogotovu putovanje vozom. Sediš u odvratnom, prljavom kupeu, sklanjaš pogled sa pocepanih čarapa babe koja sedi preko puta dok se sa druge strane upireš da elegantno pomeris pozamašnog saputnika koji je izgleda rešio da oslonac za glavu nađe upravo na tvom ramenu. Nozdrve su ti ispunjene mirisom vlage i memle, a za sve to vreme dve oniže bubuljičave tinejdžerke uporno  mljackaju grickajući semenke u pauzama između dve isprazne priče i bez imalo griže savesti bacaju đubre na pod.
        Naše železnice...
        Bacio sam pogled kroz prozor zamagljen od sitne kiše zalepljene za vekovne naslage prašine. Kad bih mogao samo malo da ga otvorim, kad bih mogao da udahnem barem malo svežeg vazduha, pa makar mi to bilo poslednji put u životu. Ali ne... Već vidim buđenje nervoznog polupijanog saputnika sa odvratnim zadahom u ustima i histerični vrisak debele babe u pocepanim čarapama... Zar da dobiju upalu pluća od promaje!? Ne, ipak ću pokušati da izdržim. Uostalom, vreme radi za mene. Još samo četiri sata i ugledaću svetla Beograda...
        Mislim da sam zadremao. Zapravo, to bi bilo jedino logično objašnjenje, jer kad sam ponovo otvorio oči u kupeu više nije bilo ni pijanog putnika, ni babe, ni tinejdžerki... Ničega osim prijatne tame i opojnog tugaljivog mirisa đurđevka... I naravno, Nje.
       Sedela je na sedištu nasuprot mog, nežna, setna, nedodirljiva, moja... Nešto blisko i milo, nešto prepoznatljivo sa nikad zaboravljenim ukusom prvih trešanja i nesto neopisivo divno sa mirisom srećnog detinjstva prostrujalo je mojim venama.
        Izvinite, da li smo se već negde sreli?
        Ne, Nju nisam mogao da pitam tako nešto. A i zašto bih?! Pogledao sam Njene oci, duboke, nežne, nedokučive i nestvarne istovremeno. Nema potrebe da je pitam bilo šta, pa Ona sve zna. Naprosto sam bio siguran da je Ona u stanju da čita moje misli kao da su mi ispisane na čelu.
        - Zaboravio si me...
        Bila je to više konstatacija nego pitanje. Pogledao sam je pokušavajući da dokučim jednu iznenadnu istinu koja je izletela pred mene pitaj boga odakle i ostala da visi tu negde u vazduhu između nas, nema i neuhvatljiva. Nisam uspeo da je dosegnem. Nisam uspeo ni da je naslutim. Razočaran sopstvenom nesposobnošću, spustio sam pogled. Ona je ionako već znala moj odgovor.
        - Morala sam da te vidim, makar samo na tren, - prošaputala je. - Morala sam da se uverim da se nisi promenio. JA se nisam promenila...
        - Ne, - odmahnula je rukom kada sam ja pokušao da joj upadnem u reč. - Nemoj da se brineš zbog toga. To nije ništa strašno. Pomoći ću ti da setiš...
        Osetio sam dodir ruke na čelu. Lahor nežnosti koji sluti uragane strasti skrivene tu negde pod Njenim  prstima. Dodir koji je trajao samo delić sekunde, a značio ceo jedan život. A onda sam usnio čudan san...

* * *

        Živeo sam u maloj kući pored obale reke, staroj i trošnoj, sa dosadnom, džangrizavom ženom i celim buljukom neke sitne musave dece. Radio sam po cele dane,  kulučio i kulučio, pokušavajući da nahranim uvek gladna usta. Nije mi uspevalo. Koliko god bih se trudio, hleba nikada nije bilo dovoljno. Takav je to život bio, muka i kuluk bez odmora i prestanka. Ali, nisam se žalio. Moralo se.
        Jednog dana, iznenada, ugledao sam Nju. Gazdinu ćerku. Prvo sam osetio miris, svež i opojan, omamljujući. Zatim sam čuo šuštanje dugačke bele suknje. A onda sam je i video. I to je bilo sve. Iza toga, za mene život više nije imao smisla. Radio sam ja i dalje, i dalje sam kulučio za komad hleba ili mericu mleka, samo, sada je predamnom jasno bila ispisana uzaludnost svega. Nisam mogao da je imam, a to jednostavno nisam mogao da podnesem. I jednog dana, više me nije bilo...

* * *

        Bio sam mamina maza i loš sin bogatog tate. I imao sam novac koji daje moć. Moglo mi se. Jedino zanimanje u životu bio mi je provod, jedina obaveza izmišljanje novih načina za trošenje novca. Sve dok nisam upoznao Nju. Ona je jedina u mene imala poverenje, jedina znala kako da u meni probudi nešto lepo. I bila je jedina koja me je volela. Uspela je da me natera da stanem na sopstvene noge i da u meni probudi odgovornost za sebe samoga i za nju. Dalje nije stigla. Moji su zaključili da život na mansardi sa ženom sumnjivog porekla za mene nije buducnost, i jednostavno su nas razdvojili. Nikada nisam saznao kuda je otišla i šta se sa njom desilo. Ja sam oženjen boljom prilikom odživeo svoje dane uz tuđe žene i loš viski. I uz sećanje na omamljujući miris prvog đurđevka.
        Nju nikada više nisam video.

* * *

        Kako to obično biva, upoznao sam  je  sasvim  slučajno. Nije prošlo puno vremena nakon prvog susreta i ja sam shvatio da je ceo moj život izmenjen. Nije mi smetalo. Mirisala je na proleće, razlistano i cvetno. Imala je neverovatnu sposobnost da sve oko sebe oplemeni, ulepša, oboji svojim bojama. Imala je telo anđela, oči sanjara i snagu orkana. Imala je dušu. A ja sam bio srećnik koji je imao nju.
        Ne znam ni sam kako se sve to dogodilo. Jednog trenutka sam sedeo u automobilu sa njom, a već sledećeg sam ležao u beloj sobi uvijen u zavoje, nepokretan. Kasnije su mi rekli da nje više nema. A to nije bilo ono najgore. Najgore je bilo to što je Ona poginula mojom krivicom.
        Morao sam da nastavim da živim sa tim saznanjem...

* * *

        I tako redom...
        Pred mojim očima odvijali su se različiti filmovi, groteskni prizori iz mojih života. Neki su bili srećni, neki manje srećni, neki tužni. A svi su imali jednu istu zajedničku osobinu. U svakom je Ona imala glavnu žensku ulogu, u svakom sam je voleo, i u svakom sam morao da je izgubim...
        A sada? Šta se dešava sada?
        Pomislio sam na Žanu, na klince, na svoj posao, na teško stečeni stan. Da me je neko juče pitao za mišljenje, rekao bih da sam zadovoljan svojim životom. A jesam li? Pogledao sam je krišom. Ne, ja sa Žanom ne živim, ja samo životarim. A moraću tako i da nastavim, do svoga kraja. Ni ovaj život ne zavisi od mene. I ovo je sudbina.
        Jedan davni greh, toliko davni da su ga i pokolenja svojim predanjima skoro u potpunosti izmenila, upravlja mojim životom. Kažnjava me. Traži od mene da se žrtvujem i žrtvujem i žrtvujem dok ne iskajem sve. I ovaj moj život, uz sobu manje, uz mala kola i velike kredite, samo je još jedno iskušenje. Ovoga puta poslednje...
        Pogledao sam je i nasmešio joj se sa ljubavlju, svestan da je ova žrtva poslednja, da smo nakon ovog iskušenja čisti. I da je sledeći život samo naš...

* * *

        Iznenadni trzaj voza prenuo me je iz dremeža. Skočio sam kao oparen i u prvi mah nisam mogao da se setim gde se to nalazim. Onda je do mene doprlo ujednačeno hrkanje i roptanje i zasmetao mi je nečiji lakat koji je prebivao negde u predelu mojih rebara. Izgleda da sam odspavao dobru partiju. Pa, dobro, utoliko bolje. Prošla su četiri sata i voz je upravo ulazio u svoju poslednju stanicu.
        Ustao sam i pažljivo pokupio svoje stvari. Glava mi je jos uvek bila puna utisaka. Da, bio je to zaista čudan, nesvakidasnji san. San koji se pamti. Ili to možda ipak nije bio san? Bože, a kako bi tako nešto moglo da bude stvarnost? Sve je to samo posledica ujednačenog, ritmičkog kloparanja voza. Samo to i ništa više.
        Ni sam ne znam zašto, na vratima kupea sam se osvrnuo i pogledao kroz prozor. Kiša je prestala ali su prozori jos uvek bili blatnjavi i zamagljeni. A kroz tu izmaglicu, na prozorskom staklu još sam nazirao Njen lik.
        Izašao sam iz voza i uputio se ka izlazu iz stanice, izbio na Nemanjinu i krenuo polako peške prema Slaviji. Beograd okupan jesenjom kšsom blistao je od odsjaja uličnih svetiljki. Udisao sam vazduh punim plućima što je bilo pravo zadovoljstvo posle one memle u kupeu. Naprosto sam uživao u svežem večernjem vazduhu koji je mirisao na kišu, opalo lišće i prvo kestenje... A onda me je iznenada zapahnuo miris nikad zaboravljenog đurđevka...
        Đurđevak usred jeseni! Miris đurđevka?! Pa događaj u vozu uopšte nije bio san! To je Ona! I sada je tu, pored mene! Bio sam toliko šokiran tim saznanjem da mi je trebalo malo vremena da se povratim. A za sve to vreme miris đurđevka osvežavao mi je sećanje na neko davno proleće, na neki život još ne proživljeni, na Nju.
        Ona me čeka...
        Ovo saznanje ulilo mi je pravo zadovoljstvo i dalo mi snagu. Još jednom sam udahnuo vazduh punim plućima pre nego što sam uskočio u tramvaj koji će me odvesti kod Žane. Ništa mi više nije bilo teško. Odživeću ja i ovo, a nakon toga, znao sam, biće dovoljno vremena za nas...

        Dragana Konstantinović
..

SLIKA

        Konačno, nakon toliko vremena mukotrpnog rada i truda, Ares je svoju palatu opremio onako kako mu je sada odgovaralo. Ne može se reći da je palata pre toga bila neuredna, to ne, samo, trenutno je zaželeo malo promene i ništa nije moglo da ga zaustavi kada je jednom započeo preuređivanje. U toku radova mu se dešavalo da zanemari i svoje osnovne dužnosti ali, obzirom da je to samo dovelo do smirivanja uzvrelih strasti kapricioznih stanovnika Olimpa i da su zbog toga prekinute mnogobrojne međusobne čarke i razmirice pa makar i samo na kratko, to nikome nije smetalo i on je uspevao da izbegne gromove.
        Zadovoljno se osvrtao oko sebe dok je koračao ogromnim zasvođenim holom, blistavim od beline mermera i sjaja metala. Koraci su mu odzvanjali uz jeku i on se zbog toga pritajeno smejuljio, gladeći pri tom svoj mač. Da, tako je... Dobio je dom dostojan sebe.
        Jeka još jednog para gromoglasnih koraka vratila mu je ozbiljnost. Brzo je sklonio ruku sa mača i sa dostojanstveno podignutom glavom krenuo u susret pridošlici.
        - Šta li to dovodi tvoj trozubac meni u pohode?! Možda ti Triton još uvek zadaje neprilike? Ili misliš da sam ja poslao Zevsa da uzima neveste iz tvojih talasa?
        - Oštar ti je jezik poput mača, Arese.
        Posejdon je slobodnom rukom zamišljeno pogladio bradu.
        - Možda si hteo da vidiš moj dom? - Nastavio je bog rata pomirljivije.
        - Atina mi je dala ideju, pa sam nešto malo izmenio...
        - Čuo sam da si napravio čudo, pa sam došao lično da se uverim. I ja se nešto razmišljam da počnem sa preuređenjem mojih odaja, pa bi mi tvoji saveti dobrodošli. - Zamišljeno se osvrtao oko sebe posmatrajući svodove.
        - Nego, sad mi pade napamet, kako to da ti Atina ne posla i sliku koju je naručila za tebe? Je li joj se možda toliko dopala da je rešila da je zadrži za sebe?
        - O kakvoj ti to slici govoriš, Posejdone?
        - Ti ne znaš? Hermes mi reče da je to čudo neviđeno Hefest radio po Atininoj zamisli. I ne samo Hefest. Apolon je radio na pozadini, a Prometej na ljudima. Hefestova je bila samo izrada. Tehnologija... I stvarno su napravili čudo.
        - Ti si je video?
        - Imao sam tu čast zato što sam nešto malo pomogao Apolonu oko morskih pejzaža...
        Ares je nervozno izvukao mač iz korica i ponovo ga vratio nazad. Posejdon ga je za to vreme nemo posmatrao ispod oka.
        - Pa, ne bih te više uznemiravao...
        - Čekaj! - Uzviknuo je iznenada Ares. - Idem i ja sa tobom. Otišao bih sestri u pohode.
        - Ne znam da li ti je to pametno, Arese. Možda je Atina namerno prećutala sliku misleći da te njome kasnije iznenadi. Možda sam se ja izleteo što sam ti je uopšte spomenuo... Što ne sačekaš barem do večeras?
        - Što do večeras!?
        - Pa, večeras će svi biti kod Zevsa na slavlju. Kad se svi budu napunili nektara i ambrozije moći ćeš spokojno da odeš do Atininih odaja i da proveriš da li je slika spremljena da bude dostavljena tebi, ili već ukrašava njene prostorije. Učini to za mene. Da ne bude posle da sam ja zabrljao... U ovom trenutku mi baš ne bi prijao Atinin gnev...
        - Pametno govoriš, Posejdone. Učiniću kako kažeš...

* * *

        Slavlje je bilo na vrhuncu kad je Ares pažljivo počeo da osmatra jednu po jednu zvanicu pojedinačno. Zevs je polupijanim očima gutao jednu poluboginju s vremena na vreme bacajući pogled na Heru koja je već satima nešto diskutovala sa Hadom. Atina i Hermes proveli su celo veče u živom razgovoru, tek bi se povremeno osvrnuli tražeći da im se dopune bokali. Afrodita je pokazivala svoj luk Dezdemoni i nešto joj objašnjavala dok ih nije prekinuo Apolon koji je još uvek nekako mogao da stoji na nogama. Sve u svemu, tu više niko nije bio trezan.
        "Sad ili nikad", pomislio je Ares koji je celo veče svoje piće pažljivo prosipao iza sebe. Nečujno je ustao, usput popričao par reči sa Hefestom i Tritonom i, pazeći da ga niko ne gleda, napustio slavlje.

* * *

        Velika centralna prostorija zidova isklesanih u oniksu nije krila nikakvu sliku koji Ares već nije znao. Osvrtao se oko sebe razmišljajući gde da je traži kad mu je pogled zapao za jedna vrata koja, kako mu se činilo, ranije nisu bila tu. Lice mu se ozarilo osmehom kad je shvatio da su otključana.
        Prostorija u koju je ušao bila je mala, bez osvetljenja i nenameštena. Tiho je zatvorio vrata za sobom. Sa zida nasuprot ulaznih vrata do njega je dopiralo toplo zelenkasto svetlo, treperavo i stvarno poput Sunčevih zraka koji se probijaju kroz splet lišća i zelenila. Izvor svetlosti prekrivao je ceo zid i tek kada su mu se oči privikle na takvu svetlost mogao je da uoči da se radi o slici koja prikazuje olistalu šumsku zaravan na jednom prilično strmom obronku odakle je pucao pogled na livade i šume negde dole u daljini. U desnom uglu kroz lišće se nazirala koliba prekrivena šindrom ispred koje je čovek na panju cepao drva. Strma staza vodila je od  kolibe ulevo i nestajala u gustišu, dok su se na horizontu nazirala plavičasta brda oivičena zlatom. I to nije bilo sve. Ravnomerni udarci sekire, poj ptica i šuštanje lišća dopirali su do njega podjednako stvarni kao i izmešani mirisi svežine i iverja.
        Iznenađen, nehotice je koraknuo unazad. Istovremeno, ceo prizor se pomerio i zatim ponovo zaustavio istovremeno kada i on. Očigledno, slika je bila trodimenzionlna. Ali mirisi i zvuci...
        "Hefest je ovog puta prevazišao samog sebe", pomislio je. Gledao je nesvakidašnji prizor pred sobom uživajući u njegovoj lepoti. Potpuno neočekivano prizor je poremetio drvoseča koji je sekiru zario u panj, a zatim se uspravio, uzeo šareni zavežljaj sa obližnje  grane, prebacio ga preko ramena i uz zviždukanje krenuo nizbrdo stazom. Već nakon par momenata zamakao je u gustišu, a još nešto kasnije ni zvižduk se više nije čuo. Oduševljen neuobičajenom realističnošću jedne obične trodimenzionalne slike, Ares je prišao bliže pokušavajući da joj dodirne površinu.
        Pružio je ruku ali nije dotakao ništa. Misleći da nije prišao dovoljno blizu približio se još jedan korak i ponovo pružio ruku. Ni ovoga puta nije dodirnuo površinu slike, samo mu se učinilo da je na ruci osetio dodir povetarca. Iznenađen, treći put je pružio ruku jos dalje. Da, to je zaista bio povetarac. Saznanje da slika nema površinu probudilo je njegovu uspavanu radoznalost. Odmahnuo je glavom i zamišljeno rukom pogladio bradu, a zatim je zakoračio u nepoznato.

* * *

        Zainteresovano je posmatrao prašnjavu unutrašnjost kolibe. Prelazio je rukom preko ognjišta, dodirivao odrtavele drvene činije, gledao neravne, propale zidove. Onda je izašao napolje. Pipao je i mirisao razbacano iverje, zainteresovano dodirivao sekiru. Zatim je sedeo i dugo, dugo posmatrao predeo.
        Kako je Sunce počelo da se spušta ka horizontu tako je povetarac postajao sve hladniji. I pošto se već zasitio jednostavne smrtničke idile, ustao je i pošao ka mestu na kojem je i stupio na ovo tle. Hteo je da se vrati nazad. Ne malo se iznenadio kada se  nakon prelaska preko brižljivo upamćenog mesta, umesto u Atininoj palati i dalje nalazio u istom gustišu nadomak proplanka. Pokušavao je iznova i iznova. Vrata za povratak jednostavno nigde nije bilo.

* * *

        Visoka crnokosa boginja mudrosti i ratnih veština stajala je usred prostrane odaje pokraj svog oca.
        - Uspela sam, oče! Ares više neće moći da stvara svađe i ratove na Olimpu. - Prigušeno se nasmejala. - Predaleko je da bi mu to pošlo za rukom.
        Zevs je sedeo lenjo oslonjen o svoj grom.
        - Gde se sada nalazi?
        - Negde u predelu Srednjeg Balkana. I ostaće tamo sve dok ne bude shvatio da ga nikakvo  proviđenje neće vratiti na Olimp dokle god ima želju da spletkari i unosi razdor među bogove.
        - Jeli besan?
        - Uh, - Atena se nasmejala i odmahnula glavom. - Ne možeš ni da zamisliš koliko. Ceo kraj je zahvaćen ratnim vihorom. Muškarci su u rovovima, žene i deca u  zbegovima, kuće i polja u plamenu. Puno gradova i sela je uništeno. I još uvek se rat širi...
        - Možda ipak nije trebalo da ti to dozvolim... Poslednji put kad sam ga ja prognao sa Olimpa otišao je do Zapadne Evrope. Nedugo zatim ceo svet je bio obavijen ratnim vihorom. Jedva smo nekako sacuvali čovečanstvo...
        - Misliš da bi trebalo da ga vratim?
        - Ne, ne, ne... - Brzo se Zevs usprotivio. - Bez obzira što mi je sin, potrebno mu je malo ohladiti glavu. A bolje je da glavu hladi na smrtnicima nego na nama. Samo pripazi da se taj rat ne proširi. To bi onda mogla da bude propast i za nas.
        Atina se ponosno uspravila.
        - Bez brige, oče, držaću ga na području Dinarida. Ako bude trebalo, i godinama...

* * *

        Za to vreme, negde dole u bogatim balkanskim šumama Aresov mač je sejao užas. Ares je bio jako besan. Bio je besniji nego što je ikada bio. Shvatio je da je postao žrtva zavere bogova i, razljućen tim saznanjem, na sve  strane  je svojim mačem iskaljivao bes. Znao je da će ga vratiti kada se smiri. Ali, on nije hteo da se smiri. I ponovo, po ko zna koji put, ljut što nema snagu da sa tog mesta dosegne Olimp, sevnuo je užas njegovog mača preko nedužnih ljudi.
        Nije imao želju da jednostavno čeka da ga vrate na Olimp. Nije ga interesovalo hoće li mu povratak doneti mudrost ili svemoćni  gromovi, ili možda more sa svojim talasima sudbine... Hteo je nazad, i to što pre. A znao je i kako će to da izvede.
        Osvrnuo se oko sebe i osmotrio nepreglednu pustoš.
        Njegov mač ovde više nema šta da radi.
        Odlučio je da krene na zapad.

        Dragana Konstantinović
..

VELIKI CAROBNJAK

        Detinjstvo je za većinu ljudi najlepši deo života. I kako im godine odmiču i vreme odlazi u nepovrat, tako im nekoliko tričavih događaja, bledih i izobličenih od zuba vremena, postaju sve draži i draži.

        Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pričaju o sočnim plodovima iz komšijskih bašti (takve breskve više ne rastu...), vešto prepravljenim ocenama u dnevniku ili o "jadnom malom gušteru sakrivenom u kutiji za šećer, a onda je mama htela da skuva kafu". Uvek sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve priče još premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a mžzda je sve to ipak zato što u mom detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povučeno dete. Živeo sam  sa majkom u omanjem stanu u mirnoj stambenoj četvrti severnog dela grada. Nikad mi nije padalo na pamet da kradem komšijske poluzelene, očajno tvrde i kisele breskve kada nisam voleo da jedem ni one zrele. Ocene u dnevniku nikad nisam morao da prepravljam, uvek sam bio najbolji učenik. A što se tiče guštera i tih stvari, moja majka je bila zoolog i nama je stan uvek bio prepun retkih primeraka algolskih slepih miševa ili jednookih kuna sa Beta Lire ili infrazelenih papagaja sa Vege i ko bi se setio čega još. I kako je onda uopšte moglo da mi padne na pamet da donesem kući običnog sivog guštera i da ga stavim u kutiju za šećer! Uostalom, moja majka se guštera uopšte ne bi uplašila, jednostavno bi ga iznela iz stana kao totalno neinteresantan primerak.
        I tako, kada bih pogledao sve u globalu i izuzeo to što sam rastao bez oca, moje detinjstvo je bilo obično. Ne bih rekao dosadno i prazno jer zaista nije bilo. Voleo sam da čitam, voleo sam časove klavira (valjda zbog zgodne mlade nastavnice) i voleo sam moju hemijsku laboratoriju u kojoj sam pravio najneverovatnije stvari, stvari na kojima bi mi pozavideli i oni što su krali breskve, da su samo ikada pokazali želju da mi se pridruže.

* * *

        Ipak, postoji nešto što mi se dogodilo još u ranom detinjstvu, a što do sada još nikome nisam ispričao. U ono vreme reč "tajna" još uvek je imala svoj smisao i ja sam ćutao. Tek mnogo, mnogo kasnije, shvatio sam da je taj događaj izmenio i usmerio ceo moj život.
        Imao sam tada nepunih šest godina. Bio sam viši od svojih vršnjaka, bio sam mršav i upravo su počeli da mi ispadaju prvi mlečnjaci. Sećam se da me je bilo sramota zbog toga pa sam najčešće ćutao da mi se deca ne bi smejala.
        Jednog letnjeg popodneva igrao sam se u parku ispred zgrade. Zapravo, tu je bilo malo dečje igralište koje je svakog dana do u kasno uveče vrvilo od dečje graje, ali, ja sam se najčešće igrao sam u parku pored tog igrališta. Tako je bilo i tog dana. Čučao sam u travi pored staze i pomno posmatrao jednu mravlju porodicu kad sam iznenada osetio nečije prisustvo pored sebe. Refleksno sam podigao pogled i ugledao najneverovatnije stvorenje! Ispred mene stajao je visok crnokos muškarac obučen u crno i zaogrnut plaštom napravljenim od sitnih raznobojnih kvadrata tkanine, poput onih koje su nosili čarobnjaci u mojim omiljenim bajkama.
        - Ti si Lato III? - Upitao je. - Tebe tražim.
        Nisam se uopšte uplašio. Čovek mi je izgledao tako poznat i tako blizak, da mi se činilo kao da je konačno stigao neko koga sam dugo, dugo čekao. Samo sam nemo klimnuo glavom i ustao, pokušavajući usput da sa par nespretnih pokreta skinem prašinu sa kolena.
        - Umeš li da čuvaš tajnu?
        Sećam se da smo seli na klupu. I sećam se kako je nestvarno izgledao njegov šareni plašt obasjan zalazećim suncem. I sećam se kako sam bio ponosan kada mi je rekao da samo JA od sve dece mogu da ga vidim. A kada me je kasnije Anika sa drugog sprata pitala ko je onaj pajac koji je pričao sa mnom, ja sam je optužio da laže zato što ona NIJE MOGLA DA GA VIDI...
        Čovek mi je pričao... O maloj žutoj kući u predgrađu koju su čuvala dva mirišljava jorgovana... O dečaku koji se zvao LATO, isto kao i ja i koji je živeo u toj kući... O dečakovoj majci koja je želela da joj sin postane lekar poput nje... O Velikom Čarobnjaku koji jedini može da kaže detetu šta će da postane kada odraste i koji dolazi samo odabranima... A taj dečak jeste bio odabran, odabran da postane komandant velike istraživačke svemirske krstarice koja će nebrojene vekove da obilazi vemirska prostranstva u potrazi za novim... I Veliki Čarobnjak ga je posetio...
        - Je li taj dečak postao komandant? - Pitao sam. - Jesi li ti Veliki Čarobnjak? Zato imaš šareni plašt? Jesam li i ja "odabran"?
        Čovek je na svako moje pitanje odgovarao potvrdnim klimanjem glave. Onda mi je ispričao nešto što tada nisam mogao da razumem i valjda zato nisam mogao ni da upamtim, ali se odlično sećam da mi je rekao:
        - Ti volis da učiš i da istražuješ i voliš sve što je novo. Zato je i tvoje mesto među zvezdama. A ovaj dečak iz moje priče, on te nestrpljivo iščekuje. Jednog dana, plovićete zajedno...
        Pogladio me je po kosi i čini mi se da ga u sledećem trenu već nigde više nije bilo. Ja sam ponovo ostao sam, samo, sada sam bio bogatiji za jednu tajnu...