POMEN JEDNOM MOSTU

Mostovi se prave da spajaju ljude
i ti si svoj pos'o obavljao smerno,
živeo si usred naše rodne grude
i čuvao svakog od nas neizmerno.

Ponosna sam bila na lukove tvoje
i volela svaki kamen tvoga tela
dok su njima lile kolone da spoje
jedan deo sa tlom onog drugog dela.

Reka ispod tebe brojila je leta
i delila s tobom lepote i muke,
a ja bih svaki put kad tobom prošetam
dotakla ogradu da ti pipnem ruke.

Rasla sam sa tobom, učila od tebe
i od reke što je ispod večno tekla,
pa sam te na kraju upila u sebe
da sacuvam sve to što sam do tad stekla.

Jednog dana rekom potekla je zloba
koju su nanele neke davne kiše,
jača i od tebe i od kraja oba
pa ti se lukovi na dva polomiše.

Plakala sam nemo i jos uvek plačem
što su te ubili u jeku mladosti,
što zlo postalo je od ljubavi jače,
što si post'o žrtva zlobe i pakosti.

Jednog dana neki nov most će da svane
odmah pored mesta gde si slavno pao
pa će da nastavi da spaja dve strane -
nastaviće tamo gde si nam ti stao.

I to valjda tako i treba da bude,
dobro je da puno svud mostova ima,
mostovi i treba da spajaju ljude,
a ljudi da žive sa svim mostovima.

Ipak, ja sam tužna što te nema više
i što sada gledam samo tvoje seni,
al' pamtim tvoj nauk pa ne dam da kiše
ubiju i taj moj most što je jos u meni.

Dragana Konstantinović

ŽENA U CRNOM

Pognuta, zgurena, tiha, u crno zavijena,
nemoćno korake pruža protiv sopstvene volje.
Gde god Sunce da bije, oko nje caruje sena
što guši nadu da išta može da bude bolje.

Korača nemo dok kraj nje promiču neka lica
čiji pogledi beže kao da nje nigde nije;
daleko u njoj prhnu i poslednje jato ptica
i osta još samo tuga da joj niz pleća lije.

I nije više ona ni setna ni zamišljena,
davno je prošlo to vreme kad je imala snove,
davno je živela život, davno je bila žena,
sada je jos samo ljuska koja se ženom zove...

Prepuklo srce jos tuče i nikako da stane,
broji sapeto vreme u njenoj tami sto drema...
Zagasli život još tinja, još traje neke dane
dok usahla ruka žudi da mazi čega nema...

Umorno diže glavu kao da hoće da pita
očima ispranim, mutnim, bez boje i bez sjaja:
¨Zašto, kažite, zašto...?¨ Dok zamućen pogled skita,
osta da čezne za dugom večitog zagrljaja.

Dragana Konstantinović

ŽENA U CRNOM

Pognuta, zgurena, tiha, u crno zavijena,
nemoćno korake pruža protiv sopstvene volje.
Gde god Sunce da bije, oko nje caruje sena
što guši nadu da išta može da bude bolje.

Korača nemo dok kraj nje promiču neka lica
čiji pogledi beže kao da nje nigde nije;
daleko u njoj prhnu i poslednje jato ptica
i osta još samo tuga da joj niz pleća lije.

I nije više ona ni setna ni zamišljena,
davno je prošlo to vreme kad je imala snove,
davno je živela život, davno je bila žena,
sada je jos samo ljuska koja se ženom zove...

Prepuklo srce jos tuče i nikako da stane,
broji sapeto vreme u njenoj tami sto drema...
Zagasli život još tinja, još traje neke dane
dok usahla ruka žudi da mazi čega nema...

Umorno diže glavu kao da hoće da pita
očima ispranim, mutnim, bez boje i bez sjaja:
¨Zašto, kažite, zašto...?¨ Dok zamućen pogled skita,
osta da čezne za dugom večitog zagrljaja.

Dragana Konstantinović
..
.

LALOŠKA
Đoletu

Polako, polako, natenane
tišina miluje polja.
Sve k'o da stoji na sve strane
sem jata ptica
koja pletu
vremena bolja
u niskom letu
u duge letnje dane.

Tek cvrčku nekom zaigra žica,
zacvrči iz guste trave.
Prospe se pesma tamburica
pa boja zvuka
skoci s tišine
i usred jave
k'o zvezda sine
šarenog, vedrog lica.

Lakog vetrića nemirna ruka
obori klasove žita.
A onda podigne dva tri struka
i iznenada
sred polja snena
evo gde skita
bulka crvena
sačinjena od zvuka.

Dalje se razvlače lenja stada
sto žućkastu travu pasu.
A sunce peče i nigde hlada,
i sred tog mira
tek dorat rže,
u punom kasu
dok juri brže
remeti mir što vlada.

Tu čiča skriven ispod šešira
sa đerma zahvata vodu.
Promuklo čekrk poče da svira
kad vasiona
sive prašine
dobi po svodu
šare fine
koje već sunce spira.

Na kraju svega čuči kolona
kuća u jednom nizu.
Odatle dopiru crkvena zvona
i put se sivi
pruža k'o strela,
prilazi blizu
početku sela
otkad je našeg eona.

U svakoj avliji paor živi
natenane, polako.
Misli mu uvek u svojoj njivi
dok mlada snaša
s pendžera gledi
veče svako
kad dan izbledi
na sokak prašni, sivi.

Ova idila je večnost naša
i nema tog ko je briše.
Dok je nas biće i salaša,
svitanja zorom,
sunca i neba,
trave sto diše,
paorskog hleba
i mirisnog vetra dašak.

I ja sam sanjala s teškom morom
oluje vetrova mraka.
Izroni lice sa novom borom,
al' nesta i opet
oči moje
večnog dečaka
osmehe broje
dok šetamo našim šorom.

ZIMA

Zima se svija pod mojim svodom
i crta šare dahom od leda
dok njen mraz guši krik za slobodom
nečeg u meni što se još ne da.

Polako, tiho, poslednjom snagom
ruka se pruža do male škrinje,
prozirne, krhke, što skriva blago,
i sklanja sa nje ledeno inje.

A iz nje zrači zemlje te grumen
nabijen setom svakog trenutka,
list moga hrasta od Sunca rumen
i dva tri dobro znana belutka.

Načas me ispuni nešto nežno,
neka toplina blaga i setna
poče da topi hladno i snežno,
ožive neka proleća cvetna.

I gledam, svaki taj kamen diše,
tuguje sa mnom, seća se, smeje,
i svaka mrva zemlje miriše,
s uvelim listom prolećem greje.

I načas nesta inja i mraza
i zima ledeni popusti steg;
ipak, duga je ta zimska staza,
a u meni pada tek prvi sneg...

Dragana Konstantinović

BILA JEDNOM JEDNA LASTA

Bila jednom jedna lasta,
krila su joj bila duga,
oči krupne, sitnog rasta,
inače k'o svaka druga.

Želela je da ostane
u okrilju svoga gnezda
i kad jesen zlatom zlati
i kad vetar kiše prati.
Želela je da sve dane
živi ispod svoga krova,
plašila je ta najezda
ptica koje beže jugu
čim zapeni
dah jeseni,
snevala je mnoštvo snova
i htela budućnost drugu.

Nije htela da se stalno
šeta negde tamo - amo,
da se seli neprestalno
čim tom Suncu na um padne
da donese dane hladne.
Htela je da život celi
više nigde se ne seli
i da živi ovde samo!

Laste su u vidokrugu
već skupile svoja jata
i pošle ka toplom jugu,
što dalje od hladnog zlata.

Ona nije. Nije htela.
Dosta joj je bilo bega,
dosta joj je bilo svega.
Gledala je polja svela
koja slute hladne dane
al' je htela, baš je htela
da tu bude, da ostane.

I tako je smelo, ćutke,
u svom gnezdu ispod krova
ostala da živi dane
i trenutke
svojih snova.

Bilo joj je malo zima
pogotovo svako veče,
al' ne tako strašno jer je
zagrejano bilo perje
vrućim srcem u nedrima.
Al' kad Sunce je upeče
ono zimsko usred dana
i zaseni zrakom novom
neviđenom, nepoznatom,
na toj zraci hladnim zlatom
poruka je ispisana:
Šta ćeš još pod ovim krovom?

Shvatila je, nije zima
ono od čeg' ptice beže,
već od Sunca sa zracima,
od tog zraka koji reže.
Od tog jednog hladnog zraka
što ih bezdušno seljaka
tamo - amo,
tamo - amo,
onda opet sve ukrug...
Shvatila je šta je tera
ali ipak, čekaj samo,
ako mora
preko gora
ona hoće put severa,
zašto mora baš na jug?

Nije više zima važna
da l' je hladna,
da l' je vlažna,
ne plaši se baš ni zrnce
ako ima drugo Sunce!

Spremila je svoje stvari,
pogledala dom svoj stari,
i krenula odmah zatim
ka zemljama nepoznatim.

I donela su je krila -
malo krila, malo snovi,
na taj sever snežni, beli
gde ne mora da se seli.
Počela je život novi
i ponovo gnezdo svila
tu pod jednim krovom novim.

I pošto je Sunce drugo
nije teralo s tog krova
i pretilo nije jugom,
živela je život snova.

Živela je podaleko
ali to i nije važno.
Važnije je da je nekom
voljom svojom dosta snažnom
ostvarila šta je htela:
Na svoj cilj je doletela.
Živela je život miran,
dom joj nije bio diran,
selila se više nije
niti tada nit kasnije.

Ponekad bi samo s žarom
prosanjala o svom starom
rodnom gnezdu negde tamo,
ali, to su snovi samo...

Nisu ti sni tol'ko bitni
iako su neumitni.

Važnije je da je bila
ista k'o sve laste druge
al' veoma dugih krila,
krupnog oka, sitnog rasta,
da je jedne noći duge
svoje snove ostvarila,
i da o njoj pesma nasta:

Bila jednom jedna lasta...

Dragana Konstantinović

NOVA ZORA

Usnulo sunce šapuće tiho,
crveno... Hvata ga prvi san.
Osećam kako sa svakim stihom
pada sve niže. Odlazi dan...

U modri zapad polako tone.
Boje tamne, šapata nesta...
Već sluti zvezdane milione
sumrakom kojeg začas presta.

Dok brojim zvezde u meni bunca
svaka ćelija, svaka pora
poslednji šapat crvenog sunca:
Dolazi neka nova zora...

Dragana Konstantinović

 
LOVCU NA JELENE
Đuri Maljkoviću

Gledam te kroz misli kako u vrh čuke,
dok vetrovi ore i prvi sneg drema,
sam sred šumskog mira trljaš svoje ruke
da ugreješ telo dok se nišan sprema.

Vatra je vec zgasla, tek neki žar bljesne,
tišina blaženstva tiho dušu dira,
tek poneka grana zapucketa, kresne
kada zver zaluta il' vetar zasvira.

Da li je baš ovo ono što ti čekaš?
Vidim da iz grudi uzdah ti se ote
dok očima šaraš i pušku pripremaš,
sam sred večne šume i večne lepote.

Šćućuren u leglu gledaš šta će proći
dok ti preko crne cevi pogled zrači.
U rukama držiš zakon ljudske moći,
al', da l' samo zato postaješ najjači?

I ova je šuma kolevka nas sviju
jer svi ponikosmo iz istoga stenja,
i njene tišine isti zakon kriju
i za zverad i za naša pokolenja.

Poslušaj šta vetar hoće da ti šapne
dok ćutiš u srcu tog šumskog prostranstva.
Poštuj Šumski zakon kad se puška zapne
i molim te, nemoj simbol dostojanjstva...

Dragana Konstantinović

KOSOVO
Predragu Obradoviću Gagiju
i ostalima koji su morali da odu

Na Kosovu zemlja crnja je od druge,
plavlje plavo nebo, zelenija trava...
Tamo su snažnije i sreće i tuge
a legende jače i od zaborava.

Tamo je u muci, u krvi i boju
poniklo korenje naših naraštaja
što izrodi ljude koji u svom znoju
nose večit beleg prokletstva tog kraja.

Sad posmatram tužne, pretužne kolone
tih ljudi sa dušom i srcem do neba
što ne znaju gde bi mogli da se sklone
ni kako da dođu do korice hleba.

Oko njih se sleže kosovska prašina
da prikrije ono sto je bilo sveto,
dok u svakom oku čita se praznina
i bol za svim onim što im je oteto.

Žuljevite ruke krše se i lome,
na svakom je licu nikla nova bora,
pogledi uprti al' se ne zna kome -
tuga i jad tu su mesto odgovora.

Možemo li mi da smanjimo te muke?
Da njih nije bilo ni nas bilo ne bi...
Otvorimo oči, pružimo im ruke,
pomažući njima pomažemo sebi!

Ta kosovska zemlja crnja je od druge,
ima plavlje nebo, zeleniju travu...
Kosovske su veće i sreće i tuge
a ljudi-legende prkos zaboravu.

Dragana Konstantinović

POLETNA PESMA

Upamti, na ovom svetu
ti si samo u prolazu
na tren, na delić trena,
na delić jednog delića...

Tvoj život tako liči
na zahuktalu kometu
koja na čas zasvetli
kroz treptaje tvog bića
pre no što je pojede sena.

Previše kratko sve traje.

U jednom času u tebi
opijena moćnim sjajem
tih šarenih staklića
tvoja misao drema.

U drugom druguješ s krajem,
u trećem te već nema.

Zato se probudi.
Udahni vazduh duboko.
Potpuno budan budi
i živi iz sve snage
kroz osmeh,
kroz reč,
kroz oko.

Uživaj časove drage.
Ne misli na one druge.
Nedaj da jedan čas sivi
pomrači lepotu daha
jer nemaš ništa od tuge.

Opusti se i živi.

Vredi li uopšte briga?
Vredi li uopšte tuga?
Vredi li uošpte išta
što bledi tvoje boje?

Oslobodi se straha.

Oni što tvoj sjaj blede
samo su tužne lutke
što omlitavelo sede
i drugom bi sudbu da kroje.

Ne shvataju jadne
da im to ništa ne vredi:
dok seju varnice hladne,
sopstveni sjaj im bledi...

Ti nisi kao oni.
Nisi i nećeš da budeš
jer sve te duše sitne
uopšte nisu bitne.

Oko tebe eoni
beskrajno vreme broje.
Tvoj život jos svetluca
bojama što nešto znače.

Ti sijaš svojim plamičkom
i samo je do tebe
da li ces sinuti jače.

Zato gledaj put Sunca
i diši punom snagom,
i živi do svog vrhunca,
živi,
beskrajno živi
dok tvoj život treperi.

Ostavi svoje stope
na putu svojih sanja
jer te od mračnih dveri
večnog nepostojanja
deli još samo prag.

Jednom te više neće
biti na ovom nebu
ali će iza tebe
barem ostati trag.

Dragana Konstantinović