Zivot vaseljenja i sve ostalo

1.

     Uobičajeni jutarnji pratilac Artura Denta prilikom buđenja, kad god bi se setio gde se nalazi, bio je krik strave.
     Nije to bilo zato što je pećina bila hladna, niti zbog toga što je bila vlažna i smrdljiva. Stvar je bila u tome što se pećina nalazila usred Ajzlingtona, a on je znao da nijedan autobus neće naići ovuda još dva miliona godina.
     Vreme je najgore mesto, da se tako izrazimo, u kome se čovek može izgubiti. Artur Dent mogao je to da potvrdi, jer bio je svojski izgubljen i u prostoru i u vremenu. Kada si izgubljen u prostoru bar imaš čime da se zanimaš.
     Bio je izgubljen na preistorijskoj planeti Zemlji, što je bilo posledica složenog spleta okolnosti koji je doveo do toga da je naizmenično vređan i ponižavan u raznim oblastima Galaksije koje su bile bizarnije od svega o čemu je ikada i sanjao; život mu je sada, doduše, postao vrlo, vrlo, vrlo miran, ali on se još osećao nervozno.
     Niko ga nije napao već pet godina.
     Jedva da je ikoga video otkako su se on i Prefekt razišli pre četiri godine i tokom sveg tog vremena niko ga nije uvredio.
     Osim jedan jedini put.
     Desilo se to jedne prolećne večeri pre otprilike dve godine.
     Upravo se vraćao u svoju pećinu, nešto posle sumraka, kada je postao svestan svetlosti koja je tajanstveno blistala kroz oblake. Okrenuo se i upiljio, a u srce mu se iznenada probila nada. Spas. Nemogući san brodolomnika - brod.
     I dok je gledao, dok je zurio začuđeno i oduševljeno, dugački, srebrnasti brod spustio se kroz blagi večernji vazduh, tiho, bez šuma, a dugačke noge izvukle su mu se u glatkom baletu tehnologije.
     Blago je dodirnuo tle, a ono malo brujanja koje je stvarao namah je iščezlo, kao da ga je progutao večernji muk.
     Same od sebe, iz njega su izbile stepenice.
     Svetlost je pokuljala napolje.
     Obrisi neke visoke prilike pojavili su se u vratima. Prilika siđe niz stepenice i stade pred Artura.
     "Ti si krele, Dente", rekla je.
     Delovao je vanzemaljski, vrlo vanzemaljski. Bio je visok na neobičan, vanzemaljski način, imao je neobičnu, vanzemaljski spljoštenu glavu, neobične, sitne i uske vanzemaljske oči, neobično nabranu vanzemaljsku odoru sa tipično vanzemaljskim okovratnikom i bledu, sivozelenu vanzemaljsku kožu koja je imala onaj meki sjaj koji većina sivozelenih rasa postiže samo uz izuzetan trud i mnogo skupocenog sapuna.
     Artur ustuknu pred njim.
     Ovaj ga je netremice gledao.
     Arturov prvobitni osećaj nade i uzbuđenja u trenutku je prerastao u zaprepašćenje, a sve moguće misli borile su se da dođu do njegovih glasnih žica.
     "Štt...?" rekao je.
     "A... al... lu... uh..." dodao je.
     "D... da... a... ko?" uspeo je konačno da kaže, a potom je utonuo u grozničavu tišinu. Osećao je posledice toga što nije progovorio ni reč ni sa kim Bog zna koliko dugo.
     Vanzemaljski stvor nakratko se namrštio i pogledao nešto što je držao u tankoj, izduženoj ruci, a što je ličilo na neku vrstu beležnice.
     "Artur Dent?" upitao je.
     Artur je bespomoćno klimnuo.
     "Artur Filip Dent?" produžio je tuđinac glasom nalik na kevtanje.
     "E... e... da... e... e..." potvrdio je Artur.
     "Ti si krele", ponovio je tuđinac, "pravi pravcati tupadžija."
     "E..."
     Stvorenje je klimnulo za svoj račun, potom pribeležilo nešto u beležnicu na tipično vanzemaljski način i žustro se okrenulo ka brodu.
     "E..." ispuštao je očajnički Artur, "e..."
     "Ma nemoj ti meni", zareža tuđinac. Popeo se uz stepenice, prošao kroz ulaz i nestao u brodu. Otvor se zatvorio. Iz njega je stalo da dopire duboko, treperavo brujanje.
     "E, hej!" dreknuo je Artur i bespomoćno potrčao ka njemu.
     "Čekaj malo!" viknuo je. "Ma, šta hoćeš? Šta? Čekaj malo!"
     Brod se podigao kao da mu je težina nestala poput ogrtača što sklizne na tlo i nakratko zalebdeo u vazduhu. Onda je na neobičan način odjezdio prema večernjem nebu. Jurnuo je kroz oblake i nakratko ih osvetlio, a potom ga više nije bilo i Artur je ostao sam na ogromnom, pustom prostranstvu da bespomoćno izvodi ples nesuvislih pokreta.
     "Ma, šta hoćeš?" vrištao je. "Šta je bilo? Šta? Ej, šta? Vrati se i reci!"
     Skakao je i poigravao sve dok noge nisu stale da mu klecaju; isto tako, urlao je sve dok nije promukao.
     Nije bilo odgovora. Nije bilo nikoga da ga čuje, nikoga da mu odgovori.
     Tuđinski brod već je grmeo prema gornjoj granici atmosfere, na putu prema užasnoj praznini koja razdvaja ono malo stvari što postoje u Vaseljeni.
     Njegov putnik, vanzemaljac negovanog tena, zavalio se u svoje samotno sedište. Ime mu je bilo Vovbager Beskonačno Produženi. On je bio stvor sa određenom životnom svrhom. Ne baš najuzvišenijom svrhom, to je i sam priznavao, ali ipak je posredi bila svrha koja mu je davala bar kakav-takav podstrek.
     Vovbager Beskonačno Produženi bio je - zapravo, još jeste - jedan od izuzetno malobrojnih besmrtnih stvorova u Vaseljeni.
     Većina onih koji se rađaju besmrtni nagonski znaju kako da iziđu nakraj sa tim, ali Vovbager nije bio jedan od njih. Besmrtnost mu je nametnuta nesrećnim slučajem u koji su bili uključeni poludeli akcelerator čestica, mlečna užina i dva gumena kaiša. Tačne pojedinosti nesrećnog slučaja nisu bitne, jer do sada nikome nije pošlo za rukom da uspostavi istovetne okolnosti pod kojima se on odigrao, a mnogi su završili tako što su od sebe napravili budale, ili su poginuli, ili oboje, dok su pokušavali da ponove stvar.
     Vovbager je sklopio oči sa tmurnim i umornim izrazom lica, pustio lagani džez na brodskom stereu i počeo da razmišlja o tome koliko bi mu bilo lakše da sve prebrodi samo da nije nedeljnih popodneva.
     U početku je bilo divno: uživao je, živeo opasno, rizikovao, zarađivao na dugoročnim ulaganjima i, uopšte, nadživljavao sve i svakoga.
     Na kraju su došla nedeljna popodneva koja nije mogao da podnese, ona užasna ravnodušnost koja počinje da se prikada oko 2:55, kada znaš da si obavio sva negovanja i kupanja koja vredi obaviti u jednom danu, kada, ma koliko pažljivo pročitao članak o revolucionarno novoj tehnici potkresivanja ograde, shvataš da ipak nikako nećeš uspeti da je razumeš ili primeniš, i dok, konačno, posmatraš kako kazaljke sata nemilosrdno mile ka četvrtom času, a ti neumitno ulaziš u dugo, mračno predvečerje duše.
     I tako su stvari za njega počele da blede. Veseli osmesi koje je imao na pogrebima drugih ljudi stali su da nestaju. Počeo je da mrzi Vaseljenu u celini, a sve one koji žive u njoj pojedinačno.
     Bila je to tačka na kojoj se začela njegova životna svrha, stvar koja će ga podsticati i to, koliko je video, zauvek. Posredi je bilo sledeće:
     Uvrediće Vaseljenu.
     To jest, uvrediće svakoga ko živi u njoj. Pojedinačno, lično, jednog po jednog i to (to je stvarno čvrsto rešio) azbučnim redom.
     Kada bi se ljudi pobunili, kao što su to ponekad činili, tvrdeći da plan ne samo da je potpuno iščašen već je, zapravo, potpuno nemoguć zbog broja ljudi koji su se od iskona rađali i umirali, on bi ih samo odmerio ledenim pogledom i rekao: "Čovek ima pravo da mašta, zar ne?"
     I tako je počeo. Opremio je jedan svemirski brod, sagrađen da traje izuzetno dugo, kompjuterom koji je bio sposoban da obrađuje sve podatke potrebne za ulaženje u trag čitavoj populaciji poznate Vaseljene i da izračuna sve jezivo zapetljane putanje koje su bile potrebne za to.
     Brod mu je trenutno presecao orbite unutrašnjih planeta zvezdanog sistema Sol i pripremao se da se, zaobišavši Sunce, katapultira u međuzvezdani prostor.
     "Kompjuteru", rekao je on.
     "Tu sam", odvratio je kompjuter.
     "Kuda sada?"
     "Upravo računam."
     Vovbager je na trenutak gledao fantastičnu draguljarnicu noći, milijarde sićušnih, dijamantskih svetova koji su zaprašili svetlošću bezgraničnu tamu. Svaki od njih, svaki pojedinačno, nalazio se je na njegovom putu. Većinu od njih posetiće milionima puta.
     Zamislio je na trenutak svoju predviđenu putanju kako povezuje sve punktove na nebu kao u dečijoj zagonetki sa numerisanim tačkama. Nadao se da sa nekog mesta u Vaseljeni, sa koga se sve to lepo vidi ona čini slova jedne vrlo, vrlo prostačke reči.
     Kompjuter je nemelodično zapištao da bi pokazao da je završio proračun.
     "Folfanga", rekao je pištavo.
     "Četvrti svet sistema Folfanga", produžio je. Ponovo je zapištao.
     "Procena trajanja puta: tri nedelje", produžio je potom. Opet je zapištao.
     "Tamo treba da sretnemo malenog puža-golaća", zapištao je, "roda A-Rt-Urf-il-Ipdenu."
     "Verujem", dodao je posle kraće stanke tokom koje je pištao, "da si odlučio da ga nazoveš klipanom bez imalo mozga."
     Vovbager je zagroktao. Trenutak ili dva posmatrao je veličanstveni prizor postanja kroz prozor.
     "Mislim da ću otići da odremam", kazao je, a potom dodao: "Kroz koje programske mreže ćemo proći u sledećih nekoliko sati?
     Kompjuter je zapištao.
     "Kosmovid, Mislopiks i Domamozak", rekao je pištavo.
     "Ima li nekih filmova koje nisam gledao već po trideset hiljada puta?"
     "Ne."
     "Uh."
     "Daje se 'Angst u svemiru'. Gledao si ga samo trideset tri hiljade pet stotina sedamnaest puta."
     "Probudi me za drugu rolnu."
     Kompjuter je zapištao.
     "Prijatno spavanje", rekao je.
     Brod je jurio kroz noć.
     U međuvremenu, na Zemlji je počeo pljusak, a Artur Dent je sedeo u pećini, provodeći jednu od najgorih večeri u čitavom životu, dok je razmišljao šta je sve mogao da kaže vanzemaljcu i dok je ubijao muve koje su takođe provodile jednu od najgorih večeri u životu.
     Sledećeg dana napravio je sebi vreću od zečje kože, jer je smatrao da bi mogla da bude korisna za čuvanje stvari.

2.

     Ovo jutro, dve godine kasnije, bilo je slasno i mirisavo kada je izišao iz pećine koju će nazivati domom sve dok ne bude mogao da smisli neki bolji naziv za nju ili dok ne bude našao bolju pećinu.
     Iako ga je grlo bolelo od uobičajenog jutarnjeg krika strave, iznenada je bio neverovatno dobro raspoložen. Čvrsto je obmotao oko sebe otrcano odelo i nasmešio se blistavom jutru. Vazduh je bio čist i mirisan, povetarac je lagano klizio kroz visoku travu oko njegove pećine, ptice su cvrkutale za svoj groš, leptirovi su dražesno lepršali unaokolo i čitava priroda kao da se urotila da bude što prijatnija.
     Ali nije se Artur osećao tako veselo zbog svih tih pastoralnih radosti. Upravo je došao na izvrsnu zamisao o tome kako da iziđe nakraj sa užasnom, usamljeničkom izdvojenošću, morama, neuspesima u svim pokušajima uzgajanja biljaka i potpunoj zaludnosti i besmislenosti njegovog života ovde na preistorijskoj Zemlji: rešio je, naime, da poludi.
     Ponovo se nasmešio i odgrizao zalogaj mesa sa zečje nožice koja mu je preostala od večere. Srećno je žvakao nekoliko trenutka, a onda je odlučio da formalno obznani svoju odluku.
     Uspravio se i stao da posmatra bregove i polja sveta. Da bi dao težine svojim rečima, gurnuo je zečju kost u bradu. Raširio je ruke.
     "Poludeću!" izjavio je.
     "Dobra ideja", rekao je Ford Prefekt i sišao sa stene na kojoj je sedeo.
     Arturov mozak napravi salto. Donja vilica mu je radila sklekove.
     "I ja sam neko vreme bio lud.", rekao je Ford. "To mi je bezgranično pomoglo."
     Arturove oči su pravile kolutove.
     "Znaš..." rekao je Ford.
     "Gde si bio?" prekinuo ga je Artur, pošto mu je glava završila gimnastičke vežbe.
     "Ovde i onde", rekao je Ford, "po okolini." Nasmešio se na način koji je sasvim ispravno ocenio kao nepodnošljiv. "Naprosto sam jedno vreme pustio mozak na ispašu. Računao sam da će ga svet pozvati nazad ukoliko me se uželi. To je i učinio."
     Iz torbice koja je sada bila izuzetno otrcana i oštećena izvukao je sub-eta senz-o-matik. "Ili bar", kazao je, "mislim da jeste. Ovo se malo oglasilo." Protresao ga je. "Ukoliko je bila lažna uzbuna, poludeću", rekao je, "ponovo."
     Artur zavrte glavom i sede. Podigao je pogled.
     "Mislio sam da si mrtav..." kazao je samo.
     "I ja sam to mislio neko vreme", rekao je Ford, "a onda sam odlučio da nekoliko nedelja budem limun. Sve vreme sam se zabavljao tako što sam uskako u džin i tonik i iskakao iz njega."
     Artur je pročistio grlo, a onda je to ponovo učinio. "Gde", upitao je, "si..."
     "Našao džin i tonik?" dopuni ga Ford veselo. "Pronašao sam malo jezero koje je mislilo da je džin i tonik, pa sam uskako i iskakao. Ili bar ja verujem da je mislilo da je džin i tonik.
     A možda sam", dodao je sa osmehom koji bi naterao normalnog čoveka da vrišteći odjuri u šumu, "sve to samo zamišljao."
     Čekao je na Arturovu reakciju, ali Artur se nije upecao.
     "Produži", rekao je ravnim glasom.
     "Glavni smisao svega toga", kazao je Ford, "jeste da nema smisla naterati sebe da poludiš samo da bi izbegao ludilo. Bolje ti je da se predaš odmah i sačuvaš normalnost za kasnije."
     "A ti si sada ponovo normalan, je li?" pitao je Artur. "Pitam to samo da znam."
     "Išao sam u Afriku", rekao je Ford.
     "Da?"
     "Da."
     "Kako je bilo?"
     "A ovo je tvoja pećina, je li?" upitao je Ford.
     "Ovaj, jeste", rekao je Artur. Osećao se vrlo neobično. Posle gotove četiri godine potpune izdvojenosti bio je toliko zadovoljan i prepun olakšanja što vidi Forda da mu je gotovo došlo da se rasplače. sa druge strane, Ford je bio osoba koja je skoro odmah počela da mu ide na živce.
     "Baš je divna", rekao je Ford za Arturovu pećinu. "Mora da je mrziš."
     Artur se nije potrudio da mu odgovori.
     "Afrika je bila veoma zanimljiva", rekao je Ford. "Tamo sam se ponašao veoma čudno."
     Zamišljeno je gledao u daljinu.
     "Neko vreme bio sam svirep prema životinjama", rekao je sanjalački. "Ali to mi je bio", dodao je, "samo hobi."
     "Ah, je li?", rekao je Artur pažljivo.
     "Da", uveravao ga je Ford. "Ne želim da te uznemiravam pojedinostima, jer bi te one..."
     "Šta?"
     "Uznemirile. Ali možda će te zanimati da sam svojeručno odgovoran za evoluirani oblik životinje koja je u kasnijim stolećima postala poznata kao žirafa. I uz to sam i pokušao da naučim da letim. Veruješ li mi?"
     "Ispričaj mi", kazao je Artur.
     "Ispričaću ti kasnije. Samo bih pomenuo da 'Vodič' kaže..."
     "Vo...?"
     "'Vodič'. 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'. Sećaš li se?"
     "Da. Sećam se da sam ga bacio u reku."
     "Jesi", kazao je Ford, "ali ja sam ga upecao odatle."
     "Nisi mi to rekao."
     "Nisam želeo da ga ponovo baciš."
     "Pošteno", priznao je Artur. "On kaže?"
     "Šta?"
     "'Vodič' kaže?"
     "'Vodič' kaže da postoji veština letenja", rekao je Ford, "ili, tačnije rečeno, štos. Štos je u tome da naučiš kako da se baciš na zemlju i promašiš." Slabo se nasmešio. Pokazao je na kolena svojih pantalona i podigao ruke da bi se videli laktovi. Bili su pohabani i iscepani.
     "Do sad se nisam baš najbolje snašao", rekao je. Ispružio je ruku. "Drago mi je što te opet vidim, Arture", dodao je.
     Artur zavrte glavom u iznenadnom naletu osećanja i zbunjenosti.
     "Nisam nikoga video godinama", rekao je, "nikoga. Jedva da se sećam kako se govori. Stalno zaboravljam reči. Ali vežbam, razumeš. Vežbam se tako što pričam... tako što pričam... kako se zovu one stvari za koje ljudi misle da si lud ako razgovaraš sa njima? Kao Džordž Treći?"
     "Kraljevi?" predložio je Ford.
     "Ne, ne", rekao je Artur, "one stvari sa kojima je razgovarao. Boga mu, ima ih na sve strane. Lično sam zasadio na stotine. Sva su se osušila. Drveće! Vežbao sam tako što sam razgovarao sa drvećem. Šta je?"
     Fordova ruka još je bila ispružena. Artur ju je gledao zbunjenim pogledom.
     "Rukuj se", zahtevao je Ford.
     Artur je to učinio, najpre sa oklevanjem, kao da treba da uhvati ribu. Onda ju je čvrsto stegao obema šakama u neodoljivom naletu olakšanja. Tresao ju je i tresao.
     Posle izvesnog vremena Ford je našao za shodno da izvuče ruku. Zajedno su se popeli na vrh obližnje stene i stali da posmatraju prizor pod sobom.
     "Šta se dogodilo sa Golgafrinčanima?" upitao je Ford.
     Artur sleže ramenima.
     "Većina nije uspela da preživi zimu pre tri godine", rekao je, "a nekolicina koja je ostala rekla je da im je potreban odmor i otplovila na splavu. Istorija kaže da mora da su preživeli..."
     "Ha", reče Ford, "pazi, pazi." Podbočio se i osvrnuo unaokolo po praznom svetu. Iznenada je zadobio izgled energičnosti i svrhovitosti.
     "Idemo", rekao je uzbuđeno, uzdrhtavši od poleta.
     "Kuda? Kako?" upitao je Artur.
     "Ne znam", kazao je Ford, "ali osećam da je došao pravi trenutak. Nešto će se dogoditi. Polazimo."
     Spustio je glas do šapata.
     "Otkrio sam", rekao je, "poremećaj u pranju."
     Živahno se zagledao u daljinu i delovao kao da bi strašno voleo da u tom trenutku vetar dramatično zavijori njegovom kosom, ali vetar se zavitlavao sa lišćem po okolini.
     Artur ga je zamolio da ponovi to šta je upravo rekao, jer nije sasvim razumeo šta je hteo da kaže. Ford je ponovio.
     "U pranju?"
     "Pranju, naplavini prostorvremena", rekao je Ford i, kada je vetar nakratko dunuo preko njega u tom trenutku, iskezio zube prema njemu.
     Artur je klimnuo i potom pročistio grlo.
     "Govorimo li", pažljivo je pitao, "o nekoj vrsti vogonskog superautomata za rublje, ili o čemu?"
     "Govorimo o viru koji se javio", uzvratio je Ford, "u kontinuumu prostorvremena."
     "Ah, pa što tako ne kažeš!" klimnuo je Artur. "Izvesni Vir se, znači, pojavio..." Gurnuo je ruku u džepove odela i znalački se zagledao u daljinu.
     "Molim?" upitao je Ford.
     "Ovaj", rekao je Artur, "a ko je taj gospodin Vir?"
     Ford ga gnevno prostreli očima.
     "Hoćeš li da me slušaš?" zarežao je.
     "Slušao sam te", uzvratio je Artur, "ali nisam siguran da je mnogo vredelo."
     Ford ga je uhvatio za revere ogrtača i počeo da mu govori polako, razgovetno i strpljivo, kao da razgovara sa nekim iz odeljenja za telefonsku pretplatu.
     "Izgleda..." rekao je, "da su se pojavili..." kazao je, "čvorovi nestabilnosti..." rekao je, "u tkanju..." kazao je.
     Artur je budalasto spustio pogled na materijal svog kućnog ogrtača tamo gde ga je Ford držao. Ford produži pre nego što je Arturu pošlo za rukom da pretvori svoj budalasti pogled u budalastu primedbu.
     "...u tkanju prostorvremena", rekao je.
     "Ah, to", rekao je Artur.
     "Da, to", potvrdio je Ford.
     Stajali su, usamljeni, na brdu preistorijske Zemlje i odlučno gledali jedan drugoga u lice.
     "A šta je ono preduzelo sa tim u vezi?" upitao je Artur.
     "Pa ono je razvilo", kazao je Ford, "te čvorove nestabilnosti."
     "Je li?" rekao je Artur, čije su oči na trenutak prestale da poigravaju.
     "Jeste", kazao je Ford, uz sličan stepen očne nepokretnosti.
     "Dobro", rekao je Artur.
     "Shvatio si?" upitao je Ford.
     "Ne", uzvratio je Artur.
     Nastala je stanka.
     "Nevolja sa ovim razgovorom", kazao je Artur pošto mu se na lice tiho prikrao zamišljeni pogled kao u planinara koji pokušava da iziđe nakraj sa naročito nezgodnim vrhom, "jeste u tome što se veoma razlikuje od većine koje sam imao u poslednje vreme. Koje sam, kao što već rekoh, uglavnom vodio sa drvećem. Nisu bili ni nalik ovom. Osim možda nekih razgovora sa brestovima, kada mi se dešavalo da se poprilično zaglibim."
     "Arture", rekao je Ford.
     "Da? Molim?" upitao je Artur.
     "Samo veruj u ono što ti budem rekao i sve će se lepo, lepo srediti."
     "Ah, zar? Nisam siguran da verujem u to."
     Sedeli su i prebirali po mislima.
     Ford je izvadio svoj sub-eta senz-o-matik. Ispuštao je blago zujanje, a sićušna svetiljka na njemu slabašno je svetlucala.
     "Ispraznile se baterije?" upitao je Artur.
     "Ne", rekao je Ford, "u tkanju prostorvremena pojavio se pokretni poremećaj, kovitlac, čvor nestabilnosti, a nalazi se negde u našoj blizini."
     "Gde?"
     Ford je lagano okretao uređaj u malo nepravilnom polukrugu. Iznenada je svetlost blesnula.
     "Tamo!" rekao je Ford i ispružio ruku. "Tamo iza one sofe!"
     Artur pogleda. Na njegovo zaprepašćenje, nasred polja ispred njega nalazila se plišana česterfildska sofa na cvetiće. Um mu se razložno pobunio protiv njenog postojanja. Pronicljiva pitanja stadoše da mu se obrazuju u umu.
     "Odakle", upitao je, "sofa nasred polja?"
     "Kazao sam ti!" dreknuo je Ford i skočio na noge. "Kovitlaci u kontinuumu prostorvremena!"
     "A ovo je njihova sofa, je li?" pitao je Artur, upinjući se da se uspravi na noge; uz put se ponadao, mada ne previše optimistički, da će mu se vratiti normalno rasuđivanje.
     "Arture!" dreknuo je Ford, "ta sofa nalazi se ovde zbog prostorvremenske nestabilnosti u čije sam postojanje pokušavao da uverim tvoj nesumnjivo omekšali mozak. Sprana je iz kontinuuma, to je naplavina prostorvremena, ali uopšte nije važno šta je: moramo je uloviti, to nam je jedini način da odemo odavde!"
     Žurno se sasuljao niz kamenitu padinu i pojurio preko polja.
     "Da je ulovimo?" promrmljao je Artur, a onda se zbunjeno namrštio kada je video kako se česterfildska sofa lenjo njiše i plovi iznad trave.
     Uz uzvik neočekivanog oduševljenja jurnuo je sa stene i bacio se u grozničavu poteru za Fordom Prefektom i besmislenim komadom nameštaja.
     Divlje su trčali kroz travu, bacali se, smejali, dovikivali jedan drugom savete kako da presretnu stvar u ovom ili onom smeru. Sunce je sneno bacalo svetlost na ustalasanu travu, a malene poljske zveri sklanjale su im se sa puta.
     Artur je bio srećan. Bilo mu je strašno drago što se dan najzad jednom razvijao potpuno u skladu sa njegovim planom. Pre samo dvadeset minuta odlučio je da poludi, a sada je već jurio česterfildsku sofu preko poljane preistorijske Zemlje.
     Sofa se njihala tamo i ovamo, delujući istovremeno stameno poput drveća pored koga je promicala i nesuštastveno poput talasavog sna dok je kao avet promicala pravo kroz druga stabla.
     Ford i Artur haotično su grabili za njom, ali ona je vrdala i skakutala kao da sledi neku svoju složenu matematičku topografiju, što je upravo i činila. Još su jurili za njom, još je plesala i okretala se, a onda je iznenada zastala i nagla se kao da je naišla na uzdignuti deo eksponencijalnog dijagrama i oni se nađoše tik uz nju. Uz uzvik i teško dahtanje bacili su se na sofu, sunce je zatreptalo i nestalo, osetili su kako propadaju kroz vrtoglavu prazninu i već narednog trena neočekivano su se pojavili na središtu terena Gospodarskog Igrališta Kriketa u Sent Džons Vudu, u Londonu, pred kraj poslednjeg meča protiv Australijanaca godine 198-, u trenutku kada je Engleskoj trebalo još samo dvadeset osam krugova da pobedi.

3.

     Važne činjenice iz galaktičke istorije. Broj jedan:

     (Reprodukovano iz Sideričkog dnevnog podsetnika popularne galaktičke istorije.)

     Noćno nebo nad planetom Krikit najnezanimljiviji je prizor u čitavoj Vaseljeni.

4.

     Na Gospodarskom igralištu bio je lep i prijatan dan kada su Ford i Artur naslepo izleteli iz prostorvremenske anomalije i prilično grubo bupnuli o negovani travnjak.
     Pljesak gomile bio je zadivljujući. Nije, doduše, bio namenjen njima, ali oni su se nagonski ipak naklonili, što je bila prava sreća, jer je mala, crvena loptica zbog koje je gomila zapljeskala prozviždala na svega nekoliko milimetara od Arturove glave. U gledalištu se jedan čovek onesvestio.
     Bacili su se na zemlju koja se, naizgled, đavolski vrtela oko njih.
     "Šta to bi?" prosikta Artur.
     "Nešto crveno", prosikta Ford u odgovor.
     "Kakvo je ovo mesto?"
     "Ovaj, nešto zeleno."
     "Oblici", promrmljao je Artur, "potrebni su mi oblici."
     Pljesak gomile iznenada je bio zamenjen uzvicima zaprepašćenja i izrazima zbunjenosti stotina ljudi koji nisu mogli da se odluče da li da veruju u ono što su upravo videli ili ne.
     "Da li je to vaša sofa?" upitao je glas.
     "Šta to bi?" prošaptao je Ford.
     Artur podiže pogled.
     "Nešto plavo", rekao je.
     "Oblik?" pitao je Ford.
     Artur ponovo pogleda.
     "Ima", prosiktao je Fordu, čije su se obrve divlje namrštile, "oblik policajca."
     Ostali su u tom položaju nekoliko trenutaka, duboko namršteni. Plava stvar koja je imala oblik policajca potapšala je obojicu po ramenima.
     "Hajde, vas dvojica", rekao je oblik, "pokret."
     Ove reči kao da su naelektrisale Artura. Skočio je na noge i uputio niz zaprepašćenih pogleda panorami koja ga je okruživala i koja se iznenada pretvorila u nešto zastrašujuće prepoznatljivo i obično.
     "Odakle vam ovo?" jeknuo je prema obliku policajca.
     "Šta ste rekli?" upitao je oblik zbunjeno.
     "Ovo je Gospodarsko igralište kriketa, zar ne?" zarežao je Artur. "Odakle vam, gde ste ga našli? Čini mi se", dodao je i pokrio oči rukama, "da bi mi bilo pametnije da se smirim." Naglo je čučnuo pored Forda.
     "To je policajac", rekao je. "Šta ćemo sada?"
     Ford sleže ramenima. "Šta bi ti?"
     "Hteo bih", rekao je Artur, "da mi kažeš da sam sanjao sve što mi se dešavalo u poslednjih pet godina."
     Ford ponovo sleže ramenima i posluša ga.
     "Sanjao si sve što ti se dešavalo u poslednjih pet godina", rekao je.
     Artur se podiže na noge.
     "Sve je u redu, pozorniče", rekao je. "Sanjao sam sve što mi se dešavalo u poslednjih pet godina. Pitajte njega", dodao je i pokazao na Forda, "i on je bio u tome." Kada je to rekao, odšetao je do ruba terena, čisteći prašinu sa svog kućnog ogrtača. Onda je spazio u šta je obučen i zaustavio se. Upiljio se u ogratač. A onda se okrenuo i pojurio prema policajcu.
     "A odakle mi onda ova odeća?" poče da zavija.
     Srušio se i ostao da leži na travi, tresući se.
     Ford zavrte glavom.
     "Poslednjih dva miliona godina teško su mu pali", rekao je policajcu; zajedno su položili Artura na sofu i izneli ga sa terena, pri čemu ih je samo na trenutak omeo iznenadni nestanak sofe.
     Reakcije publike na sve to bile su mnogobrojne i raznovrsne. Mnogi od prisutnih nisu mogli da podnesu da sve to posmatraju, pa su umesto da gledaju svojim očima slušali prenos na radiju.
     "Pa, Brajane, ovo je zanimljiv incident", rekao je jedan radio-komentator drugome. "Ne verujem da je na terenu za igru bilo misterioznih materijalizacija još od... oh... još od... ne verujem da ih je, zapravo, ikada bilo, zar ne? Ja se ne sećam."
     "Edžbaston 1932?"
     "Ah, a šta se tada desilo...?"
     "Pa, Pitere, mislim da je Kanter zaprečio put Vilkoksu koji je stizao iz pravca paviljona, kada je iznenada jedan od gledalaca istrčao pravo na teren."
     Nastala je pauza dok je prvi komentator razmišljao o ovome.
     "Da... aaa..." rekao je, "da, ali u tome nije bilo ničeg naročito tajanstvenog, je li tako? Taj gledalac se, zapravo, nije materijalizovao, zar ne? Samo je istrčao."
     "To je istina, ali tvrdio je da je video nešto kako se materijalizuje na terenu."
     "Ah, je li."
     "Da. Aligatora, ako sam dobro shvatio."
     "A šta se posle desilo sa čovekom?"
     "Pa, čini mi se da se neko ponudio da ga odvede i da mu kupi ručak, ali je on objasnio da je već dobro jeo i tako je stvar zaboravljena i Votvikšajr je produžio da bi na kraju pobedio za tri viketa."
     "Znači, ne baš mnogo nalik na ovaj sadašnji događaj. Za sve one među vama koji su se upravo uključili, možda će vas zanimati da to znate, ovaj... dva čoveka, dva tipa u prilično otrcanoj odeći i jedna sofa - česterfildska, ako se ne varam?"
     "Da, česterfildska."
     "Upravo su se materijalizovali ovde, usred Gospodarskog igrališta kriketa. Ali ne čini mi se da su mislili da nanesu ikakvo zlo - zapravo, vladali su se prilično mirno i..."
     "Dopusti mi da te načas prekinem, Pitere, kako bih objavio da je dotična sofa upravo nestala."
     "Tako, dakle. Pa, to je jedna tajna manje. Ipak, reč je o stvari koju svakako vredi zabeležiti, utoliko više što se događa baš u ovom dramatičnom trenutku igre, kada je Engleskoj potrebno samo dvadeset četiri kruga da pobedi. Dva tipa napuštaju teren u pratnji jednog policajca i čini mi se da se sve sređuje, a igra će se uskoro nastaviti."
     "A sada, gospodine", rekao je policajac kada su se probili kroz radoznalu gomilu i položili Arturovo nepomično telo na ćebe, "možda biste mogli da mi kažete ko ste, odakle ste i šta znači ta mala predstava koju ste izveli."
     Ford se na trenutak zagledao u zemlju kao da se priprema za nešto, a onda se ispravio i uputio prema policajcu pogled koji ga je pogodio punom silinom svakog inča šest svetlosnih godina rastojanja između Zemlje i Fordovog doma u blizini Betelgeza.
     "Dobro", rekao je Ford vrlo mirno, "reći ću vam."
     "Da, pa, to zapravo neće biti neophodno", odvratio je policajac žurno. "Samo nemojte da se ponovo dogodi, šta god to bilo." Policajac se potom okrenuo i pošao u potragu za nekim ko nije sa Betelgeza. Na sreću, okolina je bila puna takvih.
     Svest je prilazila Arturovom telu sa oklevanjem i kao sa velikog rastojanja. U njemu se više puta dosta gadno provela. Lagano, nemirno, ušla je i smestila se u uobičajeni položaj.
     Artur sede.
     "Gde sam?" upitao je.
     "Gospodarsko igralište kriketa", rekao je Ford.
     "Odlično", rekao je Artur, a njegova svest ponovo izlete na kratak odmor. Telo mu se mlitavo skljoka na travu.
     Deset minuta kasnije, nagnuto nad šoljicom čaja u šatoru za osveženje, njegovo iscrpljeno lice ponovo je počelo da poprima boju.
     "Kako se osećaš?" pitao je Ford.
     "Opet sam kod kuće", rekao je Artur hrapavim glasom. Zatvorio je oči i pohlepno udisao paru čaja kao da je reč - pa, što se Artura ticalo, kao da je reč o čaju, a o njemu je i bila reč.
     "Kod kuće sam", ponovio je, "kod kuće. Ovo je Engleska, današnje vreme, noćna mora je prošla." Otvorio je oči i smireno se nasmešio. "Tu sam gde pripadam", rekao je šapatom punim osećanja.
     "Mislim da bi trebalo da ti kažem dve stvari", rekao je Ford i bacio na sto ispred njega primerak 'Gardijana'.
     "Kod kuće sam", uzvratio je Artur.
     "Da", rekao je Ford. "Prva stvar je", rekao je i pokazao na datum u gornjem uglu lista, "da će Zemlja biti uništena kroz dva dana."
     "Kod kuće sam", ponovio je Artur, "čaj", kazao je, "kriket", dodao je sa uživanjem, "pokošeni travnjaci, drvene klupe, bela pamučna odela, limenke piva..."
     Lagano je skretao pažnju na novine. Oborio je glavu na jednu stranu i malo se namrštio.
     "Ovo sam već negde video", rekao je. Oči su mu polako dolutale do datuma po kome je Ford tapkao prstom. Lice mu se na sekundu ili dve sledilo, a onda je počelo da ponavlja onaj štos sa polaganim raspadanjem koji ledeni bregovi čine u proleće na tako spektakularan način.
     "A druga stvar", rekao je Ford, "izgleda da imaš kost u bradi." Odgurnuo je svoju šoljicu sa čajem.
     Pored šatora za osveženje sunce je obasjavalo zadovoljnu gomilu. Obasjavalo je bele šešire i crvena lica. Obasjavalo je sladolede i topilo ih. Obasjavalo je suze male dece čiji su se sladoledi istopili i pali sa štapića na zemlju. Obasjavalo je drveće, odražavalo se na izmahnutim batovima za kriket, svetlucalo je na neobičnom objektu koji je bio parkiran iza zaštitnih ekrana i koga izgleda niko nije primećivao. Smešilo se Fordu i Arturu kada su, žmirkajući, izišli iz šatora za osveženje i stali da posmatraju prizor oko sebe.
     Artur se tresao.
     "Možda bi", rekao je, "trebalo..."
     "Ne", reče Ford oštro.
     "Šta?" upitao je Artur.
     "Nemoj pokušavati da pozoveš sebe kod kuće."
     "Otkud si znao...?"
     Ford sleže ramenima.
     "Ali zašto da ne?" upitao je Artur.
     "Ljudi koji razgovaraju preko telefona sami sa sobom", rekao je Ford, "nikada ne nauče ništa korisno."
     "Ali..."
     "Gledaj", rekao je Ford. Podigao je zamišljenu telefonsku slušalicu i okrenuo zamišljeni brojčanik.
     "Halo?" upitao je u zamišljeni mikrofon. "Da li je to Artur Dent? Ah, alo, da. Ovde Artur Dent. Nemoj da prekidaš vezu."
     Razočarano je pogledao zamišljenu slušalicu.
     "Prekinuo je vezu", rekao je, slegao ramenima i pažljivo vratio zamišljenu slušalicu na zamišljeni telefon.
     "Nije mi ovo prva temporalna anomalija", dodao je.
     Još smrknutiji izraz zamenio je smrknuti izraz na licu Artura Denta.
     "Znači, nismo se sklonili pre kiše u bezbednost doma", kazao je.
     "Ne bi se čak moglo reći", odvratio je Ford, "ni da smo stigli kući sa pljuska i da se upravo brišemo."
     Utakmica u kriketu se nastavila. Bacač se približio viketu ubrzanim korakom, prešao u lagano trčanje, a onda pojurio. Iznenada je eksplodirao u oblak ruku i nogu, iz koga izlete loptica. Udarač zamahnu i jednim udarcem posla je preko zaštitnih paravana. Fordove oči sledile su putanju loptice i na trenutak zastale. On se ukruti. Ponovo je prešao pogledom put koji je preletela loptica i oči mu ponovo zaigraše.
     "Pa ovo nije moj peškir", rekao je Artur, koji je kopao po svojoj torbi od zečije kože.
     "Psst", rekao je Ford. Izbečio je oči u usredsređenosti.
     "Bio je to golgafrinčamski peškir za džogiranje", produžio je Artur. "Plav sa žutim zvezdicama. Ovo nije taj."
     "Psst", rekao je Ford ponovo. Pokrio je jedno oko i pomno gledao na drugo.
     "Ovaj je ružičast", kazao je Artur. "Da nije tvoj, je li?"
     "Voleo bih da malo umukneš oko tog tvog peškira", rekao je Ford.
     "Pa u tome i jeste stvar: peškir uopšte nije moj", bio je uporan Artur. "Upravo to i pokušavam da..."
     "A ja bih voleo da umukneš oko tog peškira", produžio je Ford glasom nalik na duboko režanje, "i to smesta."
     "U redu", reče Artur i poče da ga gura nazad u primitivno skrpljenu torbicu od zečije kože. "Shvatam da to možda nije bitno sa kosmičke tačke gledanja; ipak, stvar je neobična, složićeš se. Ružičasti peškir iz čista mira umesto plavog sa žutim zvezdicama."
     Ford je počeo da se ponaša prilično čudno, ili, tačnije rečeno, nije počeo da se ponaša čudno, nego je počeo da se ponaša na način koji je bio čudnovato različit od ostalih čudnovatih načina na koji se inače ponašao. A radio je sledeće. Ne obraćajući pažnju na zbunjene poglede publike koja ga je okruživala, okupljena oko igrališta, oštro je mahao rukama ispred svog lica, zaklanjao se iza nekih ljudi, iskakako iza drugih, posle čega se zaustavio i puno treptao. Trenutak ili dva potom stao je da korača napred lagano i pritajeno, sa zbunjenim izrazom velike usredsređenosti, poput leoparda koji nije siguran da li je to upravo ugledao polupraznu limenku hrane za mačke na pola milje daljine, sa druge strane vrele i prašnjave zaravni.
     "A i ovo nije moja torba", dodao je Artur iznenada.
     Fordova pažnja bila je razbijena. Gnevno se okrenuo ka Arturu.
     "Sada nisam govorio o svom peškiru", kazao je Artur. "Složili smo se da nije moj. Reč je o tome da torbica u koju sam gurnuo peškir koji nije moj takođe nije moja, iako joj je izuzetno slična. Ja lično mislim da je to stvarno čudno, naročito zbog toga što je reč o torbici koju sam svojeručno napravio na preistorijskoj Zemlji. A ni ovo nisu moji kamenčići", dodao je i izvadio iz torbe nekoliko pljosnatih, sivih oblutaka. "Ja sam pravio zbirku zanimljivog kamenja, a ovo kamenje očigledno je vrlo nezanimljivo."
     Urlik oduševljenja prođe kroz publiku i priguši Fordov odgovor na tu tvrdnju, kakav god da je bio. Lopta za kriket, koja je izazvala tu reakciju, pade sa neba i glatko ulete pravo u Arturovu tajanstvenu torbicu od zečje kože.
     "Rekao bih da je i ovo vrlo neobičan događaj", primetio je Artur, brže-bolje zatvorio torbu i počeo da se pretvara da traži lopticu na zemlji.
     "Mislim da nije ovde", rekao je grupi dečaka koji su se smesta sjatili oko njega da bi mu pomogli u potrazi. "Verovatno se negde otkotrljala. Po svoj prilici tamo preko." Pokazao je neodređeno u pravcu u kome je želeo da se izgube. Jedan od dečaka upitno ga je gledao.
     "Je li sa tobom sve u redu?" upitao je dečak.
     "Nije", rekao je Artur.
     "Zašto onda nosiš kost u bradi?" upitao je dečak.
     "Uvežbavam je da joj se svidi svuda gde je gurnem." Artur je bio silno zadovoljan sobom što je to rekao. Bila je to, pomislio je, baš ona vrsta stvari kakve zabavljaju i podstiču mladi um.
     "Oh", rekao je dečak, iskrivio glavu na jednu stranu i počeo da razmišlja o tome. "Kako se zoveš?"
     "Dent", kazao je Artur, "Artur Dent."
     "Ti si krele, Dente", rekao je dečak. "Pravi pravcati tupadžija." Dečak ga zaobiđe pogledom i zagleda se u nešto drugo da bi mu pokazao da mu se uopšte ne žuri da se udalji, a onda je odšetao, čačkajući nos. Iznenada, Artur se setio da će Zemlja kroz dva dana biti ponovo uništena i bar jednom nije mu se učinilo da je to baš toliko loše. Igra se nastavila sa novom lopticom, sunce je nastavilo da sija, a Ford je nastavio da skače, trese glavom i žmirka.
     "Nešto ti je palo na pamet, zar ne?" upitao je Artur.
     "Čini mi se", rekao je Ford onom bojom glasa za koju je Artur do sada naučio da prethodi nečem do krajnosti nerazumljivom, "da se tamo, preko, nalazi jedan T. P."
     Pokazao je rukom. Neobično, ali pravac u kome je pokazao nije se slagao sa pravcem u kome je gledao. Artur pogleda u jednom pravcu, prema zaštitnim panoima, pa u drugom, prema terenu za igru. Klimnuo je, slegao ramenima. Ponovo je slegao ramenima.
     "Šta to?" upitao je.
     "T. P."
     "T...?"
     "T. P."
     "A šta je to?"
     "Tuđ Problem", rekao je Ford.
     "Ah, dobro", rekao je Artur i opustio se. Pojma nije imao o čemu je reč, ali bar je delovalo kao da je stvar time okončana. Ali nije bila.
     "Tamo, preko", rekao je Ford, i ponovo pokazao prema zaštitnim panoima, pa pogledao prema terenu.
     "Gde?" upitao je Artur.
     "Tamo!" uzvratio je Ford.
     "Vidim", rekao je Artur, iako ništa nije video.
     "Zaista?" upitao je Ford.
     "Šta?" upitao je Artur.
     "Vidiš li", strpljivo je rekao Ford, "onaj T. P.?"
     "Učinilo mi se da si rekao da je reč o tuđem problemu."
     "Tako je."
     Artur je lagano klimnuo, pažljivo i sa izrazom ogromne gluposti.
     "I želim da znam", rekao je Ford, "da li ga stvarno vidiš."
     "Stvarno?"
     "Da!"
     "Kako", rekao je Artur, "tačno izgleda?"
     "Pa, otkud ja znam, budalo", dreknuo je Ford. "Ako ga vidiš, ti mi to reci."
     Artur oseti ono mučno, prigušeno dumbaranje odmah uz slepoočnice koje je bilo zaštitni znak mnogih njegovih razgovora sa Fordom. Mozak mu se tresao kao preplašeno štene u štenari. Ford ga uze za ruku.
     "T. P.", rekao je "predstavlja nešto što ne možemo da vidimo, ili ne vidimo, ili nam naš mozak ne dopušta da vidimo, jer mislimo da je reč o tuđem problemu. To znači T. P. Tuđ problem. Mozak ga naprosto izostavlja iz svega; kao neku vrstu slepe tačke. Ukoliko gledaš pravo prema njemu, nećeš ga videti, izuzev ako ne budeš tačno znao o čemu je reč. Jedina prilika ti je da ga krajičkom oka uloviš u magnovenju."
     "Ah", rekao je Artur, "znači zato..."
     "Da", uzvratio je Ford, koji je znao šta Artur namerava da kaže.
     "...si skakao gore i..."
     "Da."
     "...dole i žmirkao ..."
     "Da."
     "...i..."
     "Mislim da si shvatio smisao."
     "Vidim ga", kazao je Artur. "Reč je o svemirskom brodu."
     Jedan trenutak Artur je bio zaprepašćen reakcijom koju je ovo izazvalo. Došlo je do prave erupcije oduševljenja među publikom i ljudi su najednom, iz svih pravaca, trčali i urlali, uzvikivali i saplitali se jedni o druge u opštoj graji i metežu. Zapanjeno se zateturao unazad i bojažljivo se obazro. Onda se ponovo obazro, još zapanjeniji.
     "Uzbudljivo, zar ne?" rekla je jedna utvara. Utvara je poigravala pred Arturovim očima, iako je verovatnije bilo da su Arturove oči poigravale pred utvarom. Isto su tako poigravala i njegova usta.
     "V...v...v...v..." rekoše njegova usta.
     "Čini mi se da je tvoj tim upravo pobedio", rekla je utvara.
     "V...v...v...v..." ponovio je Artur i podvukao svaki glas koji je ispustio gurkanjem Fordovih leđa. Ford je ustreptalo posmatrao gungulu.
     "Ti se Englez, zar ne?" rekla je utvara.
     "V...v...v...v...da", uzvratio je Artur.
     "Pa, kao što već rekoh, tvoj tim je upravo pobedio. Dobio je utakmicu. To znači da će zadržati Pepeo. Mora da ti je strašno drago. Moram da priznam da mi se kriket prilično sviđa, iako ne bih voleo da to dozna iko izvan ove planete. Oh, Bože, nikako."
     Utvarni čovek uputio mu je nešto što je moglo ličiti na obesni osmeh, ali bilo je teško reći, jer sunce se nalazilo pravo iza njega, stvarajući mu zaslepljujući oreol oko glave i osvetljavajući mu srebrnu kosu i bradu na način koji je bio zastrašujući, dramatičan i koga je bilo vrlo teško povezati sa obesnim osmesima.
     "A opet", rekao je, "sve će se to završiti za dva dana, zar ne? Iako, kao što već rekoh kada smo se poslednji put sreli, zbog toga mi je bilo veoma žao. A opet, šta će biti, biće."
     Artur je pokušavao da govori, ali se brzo predao u toj neravnopravnoj borbi. Ponovo je gurnuo Forda.
     "Mislio sam da se dogodilo nešto užasno", rekao je Ford, "ali to je samo kraj utakmice. Treba da idemo odavde. Oh, zdravo, Slartibartfaste, šta radiš ovde?"
     "Oh, dokoličim, dokoličim", odvratio je starac zbunjeno.
     "To je tvoj brod? Da li bi nas odbacio nekuda?"
     "Strpljenja, strpljenja", posavetovao ga je starac.
     "U redu", rekao je Ford, "reč je samo o tome da će ova planeta uskoro biti uništena."
     "Znam", kazao je Slartibartfast.
     "Ah, dobro, hteo sam samo to da pomenem", rekao je Ford.
     "Pomenuo si."
     "Pa, ukoliko smatraš da stvarno treba da se motaš oko terena za kriket u ovom trenutku..."
     "Smatram."
     "Na kraju krajeva, to je tvoj brod."
     "Jeste."
     "Valjda." Ford se potom oštro okrenuo.
     "Zdravo, Slartibartfaste", rekao je Artur najzad.
     "Zdravo, Zemljanine", odvratio je Slartibartfast.
     "Na kraju krajeva", kazao je Ford, "samo jednom se umire."
     Starac nije obraćao pražnju na Fordove poslovice, već je ljubopitljivo posmatrao teren, sa izrazom u očima koji kao da nije imao nikakve veze sa onim što se tamo dešavalo. A dešavalo se to da su se ljudi okupljali u velikom krugu oko središta terena. Šta je Slartibartfst u tome video, to je samo on znao.
     Ford je nešto pevušio. Bila je to samo jedna nota koju je neprekidno ponavljao. Nadao se da će ga neko upitati šta to pevuši, ali niko to nije učinio. Da ga je iko upitao, odgovorio bi da ponavlja prvi stih pesme Noela Kauarda 'Lud dan za ljubav'. Na to bi mu skrenuli pažnju da peva samo jednu notu, na šta bi on odvratio da iz razloga koje smatra očiglednim izostavlja 'dan za ljubav'. Baš mu je bilo krivo što ga niko nije pitao.
     "Reč je naprosto o tome", eksplodirao je najzad, "da, ukoliko ne budemo uskoro krenuli, moglo bi se desiti da se ponovo nađemo usred haosa. A ništa me ne čini neraspoloženijim od uništavanja naseljenih planeta. Osim, možda, da se nađem na takvoj planeti u trenutku dok joj se to dešava. Ili", dodao je važnim glasom, "da se motam oko terena za kriket."
     "Strpljenja", rekao je Slartibartfast ponovo, "pred nama su velike stvari."
     "To si rekao i kada smo se poslednji put sreli", primetio je Artur.
     "I bile su velike", kazao je Slartibartfast.
     "To je istina", priznao je Artur.
     Ali činilo se da je pred njima samo neka vrsta svečanosti. Bila je više organizovana radi televizije nego zarad prisutnih gledalaca i zbog toga je jedino što su uspevali da razaznaju od nje sa mesta na kome su stajali bilo ono što su čuli sa obližnjeg radija. Ford je bio žestoko nezainteresovan.
     Narogušio se kada je čuo da će Pepeo upravo biti uručen kapitenu engleske ekipe tamo na terenu, zapenio kada je rečeno da je sve to bilo zbog toga što su pobedili po n-ti put, zarežao od ljutnje na informaciju da je Pepeo predstavljao ostatke stompa, jednog od tri stubića viketa, a kada je, dalje, od njega zatraženo da se suoči sa činjenicom da je stomp o kome je reč bio spaljen u Melburnu, u Australiji, 1882, da označi 'smrt engleskog kriketa', okrenuo se prema Slartibartfastu, duboko udahnuo, ali nije uspeo da mu išta kaže, jer starac više nije bio tu. Grabio je prema terenu sa užasnom odlučnošću u držanju; njegova kosa, brada i odora vijorili su se za njim i on je izgledao kao što bi izgledao Mojsije da je Sinaj bio negovani travnjak umesto, kao što se češće predstavlja, zadimljena, čarobna planina.
     "Rekao je da ga sačekamo kod broda", kazao je Artur.
     "Ma, šta to matora budala radi, zarkam li ga?" prasnuo je Ford.
     "Dolazi do broda kroz dva minuta", odvratio je Artur uz sleganje ramena koje je ukazivalo na potpuno odsustvo misli. Oni pođoše prema njemu. Do ušiju im dopreše čudni zvuci. Pokušali su da ne slušaju, ali nisu mogli da ne primete kako Slartibartfast odlučno traži da mu predaju srebrnu urnu u kojoj se nalazi Pepeo, jer je reč, kako je kazao, o stvari, 'od životnog značaja za prošlu, sadašnju i buduću bezbednost Galaksije', što je prouzrokovalo divlju razdraganost. Odlučili su se da ne obraćaju pažnju na to.
     Na ono što se desilo potom nisu mogli da ne obrate pažnju. Uz zvuk koji je podsećao na poklič sto hiljada ljudi koji uglas izgovaraju 'vup', čelični, beli svemirski brod kao da se ni iz čega obrazovao u vazduhu neposredno iznad terena za kriket, a potom je neizmerno zlokobno ostao tu da lebdi uz lagano brujanje.
     Izvesno vreme nije radio ništa, kao da očekuje da svi odu svojim poslom i da ne obraćaju pažnju na njegovo lebdenje na tom mestu.
     A onda je učinio nešto neverovatno. Ili, tačnije, otvorio se i pustio iz sebe jedanaest neverovatnih stvari.
     Bili su to roboti, beli roboti.
     Najneverovatnija stvar u vezi sa njima bila je ta da su bili sasvim prigodno obučeni. Ne samo da su bili beli, već su i nosili nešto što je podsećalo na batove za kriket; i ne samo to: takođe su držali nešto što su, izgleda, bile loptice za kriket, pa su čak imali i bele, rebraste štitnike na cevanicama. Ovi poslednji bili su naročito neverovatni zbog toga što su, kako se činilo, sadržali mlazne motore koji su omogućavali ovim neobično opremljenim robotima da dolete sa svog svemirskog broda koji je počivao povrh svega i da počnu da ubijaju ljude, što su upravo i činili.
     "Hej", kazao je Artur, "izgleda da se nešto dešava."
     "Brzo na brod", odvratio je Ford. "Ne želim ništa da znam, želim samo da stignemo na brod." Počeo je da trči. "Ne želim da znam, ne želim da vidim, ne želim da čujem", urlao je dok je trčao. "Ovo nije moja planeta, nisam ja tražio da se nađem na njoj, neću da se mešam, vadite me odavde i vodite na neku žurku sa ljudima sa kojima bih mogao da imam nešto zajedničko!"
     Dim i plamenovi uzdizali su se sa terena.
     "Pa, izgleda da su se natprirodne sile udružile danas na ovom mestu", veselo je brbljao radio za svoj račun.
     "Ono što mi je potrebno", vikao je Ford kao da želi da razjasni prethodne primedbe, "jeste jako piće i dobro društvo." Nastavio je da trči i zastao samo na trenutak da bi zgrabio Artura za mišicu i povukao ga za sobom. Artur se latio svoje standardne uloge za krizne trenutke, koja se sastojala u tome da stoji razjapljenih usta i da pušta sve što se dešava da ga zapljusne.
     "Igraju kriket", mrmljao je Artur, teturajući se za Fordom, "tako mi Boga, igraju kriket. Ne znam zašto to rade, ali rade upravo to. Ne samo da ubijaju ljude, nego ih i oponašaju", vikao je. "Forde, oni nas oponašaju!"
     Bilo bi teško ne poverovati u to bez mnogo većeg znanja o galaktičkoj istoriji od onog što je Artur do sada uspeo da stekne tokom svojih putovanja po Galaksiji. Sablasne, ali ubilačke prilike koje su se nazirale unutar gustih oblaka dima kao da su izvodile nizove bizarnih parodija udaranja batom, čija je glavna razlika u odnosu na stvarne ležala u tome što je svaka loptica eksplodirala kada bi dodirnula tle. Već prva takva loptica razbila je Arturov početni utisak da je čitava stvar samo reklamna predstava australijskih proizvođača margarina.
     A tada, isto onako naglo kao i što je i počelo, sve je bilo gotovo. Jedanaest belih robota uspinjalo se kroz uskipele oblake u zbijenoj formaciji i, uz nekoliko poslednjih blesaka plamena, ušlo u unutrašnjost svog belog svemirskog broda koji se uzdizao iznad svega i koji je, uz zvuk kao kad sto hiljada ljudi grune 'fup', iznenada nestao u vazduhu iz koga se prethodno pojavio.
     Na trenutak je vladala jeziva, zgranuta tišina, a tada se iz uskovitlanog dima pojavila bleda Slartibartfastova prilika koja je, i pored odsustva planine, još više podsećala na Mojsija, jer je sada bar koračao po usplamtelom i zadimljenom negovanom travnjaku.
     Divlje se obazirao, sve dok nije ugledao žurne prilike Artura Denta i Forda Prefekta koje su se probijale kroz prestravljenu gomilu, potpuno zaokupljenu jurnjavom u suprotnom smeru. Gomila je očigledno razmišljala kako je neobičan ispao ovaj dan i pojma nije imala šta da učini.
     Slartibartfast je divlje mahao prema Fordu i Arturu i nešto im dovikivao, dok su se sve troje približavali njegovom brodu, koji je i dalje stajao iza zaštitnih paravana i koga gomila što je bezglavo jurila okolo i dalje nije primećivala, zaokupljena sopstvenim problemima.
     "Uzeli su klja flja flja!" vikao je Slartibartfast svojim tankim, drhtavim glasom.
     "Šta kaže?" prodahta Ford dok se probijao napred.
     Artur zavrte glavom.
     "Uzeli su...ovo ili ono", rekao je.
     "Lja su flja flja!" doviknuo je Slartibartfast ponovo.
     Ford i Artur zavrteše glavama jedan prema drugom.
     "Zvuči hitno", rekao je Artur. Zastao je i viknuo: "Šta?"
     "Lja su flja peo!" kriknuo je Slartibartfast, i dalje im mašući.
     "Kaže", rekao je Artur, "da su uzeli Pepeo. Ili bar mislim da to kaže." Nastavili su da trče.
     "Šta su uzeli?" upitao je Ford.
     "Pepeo", rekao je Artur kratko. "Spaljene ostatke jednog od tri štapa viketa. To je trofej. Očegledno su..." nakratko je ostao bez daha, "...došli po to ...i odneli ga." Lagano je zavrteo glavom, kao da pokušava da natera mućkanjem svoj mozak da se lepše namesti u lobanji.
     "Čudno da je to želeo da nam kaže", zarežao je Ford.
     "Čudno da su po to došli."
     "Čudan brod."
     Stigli su do njega. Druga najčudnija stvar u vezi sa brodom bilo je polje Tuđeg Problema. Sada su jasno videli brod naprosto zato što su znali da je tu. Ali bilo je sasvim očigledno da to više niko nije znao. To nije bilo zbog toga što je bio nevidljiv ili bilo šta drugo hipernemoguće poput toga. Tehnologija potrebna da se išta učini nevidljivim toliko je bezgranično složena, da je u devet stotina devedeset devet milijardi devet stotina devedeset devet miliona devet stotina devedeset devet hiljada devet stotina devedeset devet slučajeva od bilion znatno jednostavnije i delotvornije jednostavno ukloniti tu stvar i raditi bez nje. Ultrapoznati natčarobnjak Efrafaks od Vuga jednom se opkladio u život da, ako mu se da godinu dana, može da učini ogromnu megaplaninu Magramal potpuno nevidljivu.
     Pošto je najveći deo godina proveo zezajući se sa džinovskim svetlavinama i refrakto-nulifikatorima i spektro-baj-pas-o-maticama, shvatio je, kada mu je preostalo još samo devet sati, da neće uspeti.
     I tako su on, njegovi prijatelji, prijatelji njegovih prijatelja i prijatelji prijatelja njegovih prijatelja i prijatelji prijatelja prijatelja njegovih prijatelja, kao i neki njihovi ne baš najbolji prijatelji koji su slučajno bili vlasnici velike kompanije za međuzvezdani kamionski saobraćaj, započeli nešto što je sada opšte poznato kao najteži noćni rad u istoriji, iz koga je proisteklo to da se, naravno, idućeg dana Magramal više nije mogao videti. Efrafaks je, međutim, ipak izgubio opkladu - pa, dakle, i život - samo zbog toga što je neki pedantni član porote koja je o tome odlučivala primetio (a) da se,kada ide po oblasti u kojoj bi Magramal trebalo da se nalazi, ne sapliće niti udara nosom u bilo šta i (b) na nebu se nalazi jedan mesec viška, koji vrlo sumnjivo izgleda.
     Polje Tuđeg Problema mnogo je jednostavnije i delotvornije; štaviše, moguće ga je pokretati preko stotinu godina običnom baterijicom. To je zbog toga što se oslanja o prirodnu naviku ljudi da ne vide ono što ne žele, ne očekuju ili ne mogu da objasne. Da je Efrafaks obojio planinu u ružičasto i podigao oko nje jeftino i jednostavno polje Tuđeg Problema, ljudi bi prolazili pored planine, zaobilazili je, čak i prelazili preko nje, a da jednostavno ni ne primete da je tamo.
     Tačno je to bilo posredi kod Slartibartfastovog broda. Nije, doduše, bio ružičast, ali i da jeste, bio bi to najmanji od njegovih vizuelnih problema, tako da su ga ljudi ipak prenebregavali kao od šale.
     Najneobičnije od svega bilo je to da je samo delimično ličio na svemisrki brod sa stabilizatorima, raketnim motorima, sigurnosnim otvorima i tako dalje, a mnogo više je podsećao na mali italijanski bistro.
     Ford i Artur posmatrali su ga sa zaprepašćenjem i duboko povređenim osećanjem za lepo.
     "Da, znam", rekao je Slartibartfast, koji im je žurno prišao tog trenutka, zadihan i uzbuđen, "ali postoji razlog. Hodite, moramo poći. Drevna noćna mora ponovo dolazi. Svi mi suočavamo se sa sudbinom. Moramo smesta poći."
     "Nadam se negde gde je sunčano", primetio je Ford.
     Ford i Artur sledili su Slartibartfasta u brod, ali toliko ih je zbunio prizor koji su videli unutra da su ostali potpuno nesvesni onoga što se sledeće desilo napolju.
     Svemirski brod, još jedan, ali ovoga puta vitak i srebrnast, skliznuo je sa neba na teren, tiho, bez šuma, a dugačke noge izvukle su mu se u glatkom baletu tehnologije.
     Blago je sleteo. Iz njega izbiše kratke stepenice. Jedna visoka, sivozelena prilika žustro je kročila napolje i približila se maloj skupini ljudi koji su se okupili oko središta terena, pokušavajući da pomognu žrtvama nedavnog bizarnog pokolja. Odgurnula je ljude u stranu sa mirnim, dostojanstvenim autoritetom i prišla jednom čoveku koji se valjao u beznadnoj lokvi krvi, očigledno izvan dohvata bilo kakve zemaljske medicine; jadnik je dahtao i krkljao svoje poslednje trenutke. Prilika kleknu pored njega.
     "Artur Filip Deodat?" upitala je prilika.
     Čovek slabašno klimnu, sa izrazom prestravljene zbunjenosti u očima.
     "Ti si bezvredno, ugojeno ništavilo", prošaptalo je stvorenje. "Mislio sam da to treba da saznaš pre nego što odapneš."

5.

     Važne činjenice iz galaktičke istorije. Broj dva:

     (Reprodukovano iz Sideričkog dnevnog podsetnika popularne galaktičke istorije.)

     Od početka Galaksije, ogromne civilizacije nastajale su i nestajale, nastajale i nestajale, nastajale i nestajale toliko često da je veoma primamljivo na osnovu toga izvesti zaključak kako život u Galaksiji mora biti:
     a) nešto slično morskoj bolesti - svemirska bolest, vremenska bolest, istorijska bolest, ili već tako nešto - i
     b) glup.

6.

     Arturu se učinilo da se čitavo nebo iznenada podiglo, razmaklo se i pustilo ih da prođu.
     Imao je utisak da atomi njegovog mozga i atomi kosmosa struje jedni kroz druge.
     Izgledalo mu je da su ga poneli vetrovi Vaseljene, a ti vetrovi bili su on sam.
     Uobrazio je da je on jedna od misli Vaseljene, a da je Vaseljena njegova misao.
     Ljudima na Gospodarskom igralištu kriketa učinilo se da se to ponovo jedan od restorančića iz severnog Londona pojavio i nestao, kao što se često dešavalo, a to je, zapravo, bio Tuđ Problem.
     "Šta se desilo?" prošaptao je Artur sa ogromnim strahopoštovanjem.
     "Uzleteli smo", rekao je Slartibastfast.
     Artur je ležao na ležaju za ubrzanje i prestravljeno ćutao. Nije bio siguran da li je to što oseća vrtoglavica ili religija.
     "Stvarčica solidno fura", rekao je Ford u bezuspešnom pokušaju da umanji stepen u kome je bio oduševljen onim što je Slartibartfastov brod upravo učinio. "Šteta što ima takvu dekoraciju."
     Trenutak ili dva starac ništa nije odgovorio. Gledao je u instrumente sa izrazom nekoga ko pokušava da pretvori napamet stepene Farenhajta u Celzijusove dok mu kuća gori. Onda mu se čelo razvedrilo i on se na trenutak zagledao u široki, panoramski ekran pred sobom, koji je prikazivao bezgraničnu složenost zvezda koje su poput srebrnih niti promicale pored broda. Usne su mu se pokretale kao da pokušava nešto da kaže. Iznenada, oči mu panično skočiše nazad na instrumente, ali mu se odmah potom izraz promenio u lagano mrštenje. Vratio je pogled na ekrane. Opipao je sopstveni puls. Namrgođeni izraz na trenutak mu se pojačao, a onda se opustio.
     "Greška je pokušavati da shvatiš mašine", rekao je. "Samo donose brige. Šta si rekao?"
     "Dekoracija", rekao je Ford, "šteta što je takva."
     "Duboko u temeljnom srcu uma Vaseljene", rekao je Slartibartfast, "postoji razlog za to."
     Ford se oštro obazre oko sebe. Očigledno je smatrao da je takav pogled na stvari previše optimistički.
     Unutrašnjost palube letelice bila je tamnozelena, tamnocrvena, tamnosmeđa, previše uzana i prigušeno osvetljena. Neobjašnjivo, sličnost sa malim italijanskim bistroom nije prestala na ulazu. Mrlje svetlosti padale su na cveće u saksijama, keramičke ukrase i sve moguće vrste neodređenih stvarčica napravljenih od bakra.
     Boce opletene rafijom preteći su vrebale po senkama.
     Instrumenti koji su vezivali Slartibartfastovu pažnju kao da su bili ugrađeni u dno boca postavljenih u beton.
     Ford je ispružio ruku i dodirnuo ih.
     Lažni beton. Plastika. Lažne boce u lažnom betonu.
     Temeljno srce uma Vaseljene može da se nosi, pomislio je on za svoj račun. Ovo je glupost. A opet, nije se moglo poreći da je brod tako jurio da je u odnosu na njega 'Zlatno srce' podsećalo na električna dečja kolica.
     Sišao je sa ležaja. Očistio je prašinu sa rukava. Pogledao je Artura, koji je tiho pevušio za svoj račun. Pogledao je na ekran i nije prepoznao ništa. Pogledao je Slartibartfasta.
     "Dokle smo stigli do ovog trenutka?" upitao je.
     "Oko..." rekao je Slartibartfast, "oko dve trećine puta preko galaktičkog diska, onako po gruboj proceni. Da, približno dve trećine, čini mi se."
     "Čudna je to stvar", rekao je Artur tiho, "da što čovek brže i dalje putuje kroz Vaseljenu, to njegov položaj u većoj meri deluje nesuštastveno, a i ispunjava ga duboko... ili, bolje rečeno, oseća se ispražnjeno od svega..."
     "Da, vrlo čudno", rekao je Ford. "Kuda idemo?"
     "Idemo", odvratio je Slartibartfast, "da se suočimo sa drevnim košmarom Vaseljene."
     "A gde ćeš odbaciti nas?"
     "Biće mi potrebna vaša pomoć."
     "Teško. Čuj, postoje neka zabavna mesta na koja bi nas mogao odvesti. Upravo pokušavam da smislim nešto gde možemo da se nalijemo i da slušamo malo gadne muzike. Čekaj samo da pogledam." Iskopao je svoj primerak 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju' i počeo da pretražuje one delove čiji su naslovi pre svega bili povezani sa seksom, drogama i rokenrolom.
     "Prokletstvo je uskrslo iz magluština vremena", rekao je Slartibartfast.
     "I ja mislim", rekao je Ford. "Hej", uzviknuo je kada je slučajno naišao na jedan od naslova, "Ekscentrika Galumbita, jesi li je ikad sreo? Kurva sa tri sise sa Erotikona Šest. Neki ljudi govore da joj erogene zone počinju jedno četiri milje pre stvarnog tela. Ja se ne slažem: mislim da počinju još na pet."
     "Prokletstvo", rekao je Slartibartfast, "koje će obuhvatiti Galaksiju plamenom i uništenjem i možda dovesti Vaseljenu do preranog okončanja. Ozbiljno, narode", dodao je.
     "Zvuči gadno", odvratio je Ford. "Ako budem imao sreće, biću toliko pijan da neću to ni da primetim. Evo", rekao je i zabio prst u ekran 'Vodiča', "ovo je stvarno opako mesto i mislim da bi trebalo da ga posetimo. Šta ti misliš, Arture? Prestani da mrmljaš mantre i pazi ovamo. Propuštaš izuzetno značajne stvari."
     Artur se podiže sa kreveta i zavrte glavom.
     "Kuda ćemo?"
     "Da se suočimo sa drevnim koš..."
     "Tako je, tako je", prekinuo ga je Ford. "Arture, idemo malo da se zabavljamo po Galaksiji. Možeš li da ukopčaš tu zamisao?"
     "Zbog čega je Slartibartfast toliko uznemiren?" upitao je Artur.
     "Ni zbog čega", rekao je Ford.
     "Zbog sudbine", odvratio je Slartibartfast. "Dođite", dodao je glasom koji je iznenada zazvučao zapovednički, "mnogo je toga što vam moram pokazati i ispričati."
     Prišao je zavojitim, zelenim stepenicama od kovanog gvožđa koje su iz ko zna kog razloga bile smeštene nasred palube i počeo da se penje. Artur ga je namršteno sledio.
     Ford je neraspoloženo gurnuo 'Vodič' natrag u torbicu.
     "Moj doktor kaže da imam bolesnu žlezdu za građanske dužnosti i urođeni nedostatak čvrstine karaktera", promrmljao je za svoj račun, "i da sam zato oslobođen od spasavanja svih mogućih Vaseljena."
     Ali ipak je nevoljno pošao stepenicama iza njih.
     Ono što su zatekli gore bilo je baš glupavo, ili je bar tako izgledalo, i Ford je zavrteo glavom, gurnuo lice u šake i naleteo na saksiju sa cvećem, razbivši je o zid.
     "Središnja kompjuterska oblast", rekao je Slartibartfast kao da se ništa nije desilo. "Ovde se obavljaju svi proračuni koji se na bilo koji način tiču broda. Da, znam na šta liči, ali zapravo je reč o složenoj četvorodimenzionoj topografskoj mapi niza izuzetno zapetljanih matematičkih funkcija."
     "Liči na dobru šalu", primetio je Artur.
     "Znam na šta liči", rekao je Slartibartfast i ušao. Artur je na trenutak nejasno naslutio šta bi to moglo da znači, ali je odbio da poveruje. Vaseljena ne može da dejstvuje na taj način, mislio je, nikako ne može. To bi, pomislio je za svoj račun, bilo besmisleno kao... besmisleno kao... ali prekinuo je da razmišlja u tom pravcu. Većina besmislenih stvari koje je uspevao da smisli već se dogodila.
     A ovo je bila jedna od njih.
     Bio je to ogroman stakleni kavez, ili sanduk - zapravo čitava soba.
     U njoj se nalazio sto - i to dugačak. Oko njega je bilo desetak stolica od savijenog drveta, a prekrivao ga je stolnjak - zamrljani crveno-beli stolnjak na kockice, sa mestimičnim progoretinama od pikavaca, čiji su položaji, svakako, bili precizno matematički proračunati.
     Na stolnjaku se nalazilo desetak polupojedenih italijanskih specijaliteta, okruženih načetim parčićima hleba i poluispijenim čašama vina, a roboti su se mlitavo i tromo služili svime time.
     Sve je bilo u potpunosti veštačko. Mušterije-robote posluživali su robotski kelneri, robotski barmeni i robotski šef sale. Nameštaj je bio veštački, stolnjak veštački, a svako pojedinačno jelo očigledno je imalo sve mehaničke karakteristike, recimo, pollo sorpresa, a da, zapravo, nije to bilo.
     I svi su zajedno učestvovali u toj malenoj igri - složenoj rutini u kojoj je dolazilo do rukovanja menijima, računima, novčanicama, čekovnim knjižicama, kreditnim karticama, ručnim satovima, olovkama i salvetima - koja kao da se stalno nalazila na rubu nasilja, ali, zapravo, nije nikuda napredovala.
     Slartibartfast je žurno uleteo unutra, a onda se činilo se upustio u sasvim zaludno i dokono ćeretanje sa šefom sale, dok jedan od robota-mušterija nije polako skliznuo pod sto, izjavivši uz put šta bi da uradi nekom momku preko neke devojke.
     Slartibartfast zauze mesto koje je ispražnjeno na taj način i bistrim očima pogleda jelovnik. Činilo se kao da se ritam rutine oko stola nekako neprimetno ubrzava. Raspravljanje je postalo sve glasnije, gosti su pokušavali da dokažu jedni drugima nešto na salvetima. Sve žešće su mahali jedni prema drugima i pokušavali da pažljivije zagledaju tuđe porcije piletine. Ruka kelnera počela je da se kreće po bloku za račune brže nego što bi to mogla ljudska ruka, a potom brže nego što je to ljudsko oko moglo da sledi. Ritam se postojano ubrzavao. Uskoro, kao da je čitavu grupu obuzelo neobično i trajno dobro raspoloženje, a svega nekoliko sekundi kasnije izgledalo je kao da je iznenada postignuta opšta saglasnost. Nova vibracija razlegla se brodom,
     a Slartibartfast je izišao iz staklene prostorije.
     "Bistromatika je", rekao je "najmoćnije oruđe za vršenje proračuna, koje je poznato paranauci. Dođite u sobu informacionih opsena."
     Prošao je pored njih i poveo ih, zbunjene, sa sobom.

7.

     Bistromatički pogon divna je nova metoda prelaženja ogromnih međuzvezdanih rastojanja bez opasnog zavitlavanja sa činiocima neverovatnoće.
     Sama bistromatika, zapravo, predstavlja revolucionarno nov način razumevanja ponašanja brojeva. Baš kao što je Ajnštajn primetio da prostor nije apsolutan, već da zavisi od kretanja posmatrača u njemu i da vreme nije apsolutno već da zavisi od kretanja posmatrača u njemu, tako je danas poznato da brojevi nisu apsolutni, već da zavise od kretanja posmatrača po restoranima.
     Prvi neapsolutni broj jeste broj ljudi za koje su rezervisani stolovi. On će se menjati zavisno od prva tri telefonska poziva upućena restoranu, a potom neće biti ni u kakvom vidljivom odnosu sa brojem ljudi koji će se zaista pojaviti ili sa brojem ljudi koji će im se pridružiti posle predstave /utakmice/žurke/zabave, ili sa brojem ljudi koji će otići kada vide ko se tu još pojavio.
     Drugi neapsolutni broj jeste dato vreme dolaska, za koje je sada poznato da predstavlja jednu od onih najbizarnijih zamisli u matematici, recipriversekskluzon, broj čije se postojanje može odrediti kao veličina koja je sve drugo samo ne ona sama. Drugim rečima, dato vreme dolaska predstavlja onaj trenutak kada je izvesno da neće stići niko od gostiju. Recipriversekskluzoni sada igraju važnu ulogu u mnogim granama matematike, uključujući statistiku i računovodstvo, a i obrazuju neke osnovne jednačine koje se koriste u proračunavanju polja Tuđeg Problema.
     Treći, i najtajanstveniji, deo neapsolutnog svega leži u odnosu broja stavki na računu, cene svake stavke, broja ljudi za stolom i onoga za šta su spremni da plate (broj ljudi koji su doneli sa sobom makar malo novca predstavlja samo sporednu veličinu u ovom polju.)
     Začuđujuća neslaganja koja su iskrsavala u toj tački stolećima su ostala neistražena iz jednostavnog razloga što ih niko nije uzimao za ozbiljno. Tu i tamo, pripisivana su takvim stvarima kao što su pristojnost, bezobrazluk, zloba, razmetljivost, zamor, raspoloženje ili suviše pozno doba noći i potpuno zaboravljanje sledećeg jutra. Nikada nisu testirane u laboratorijama - ili bar ne u laboratorijama koje drže do svog ugleda.
     I tako je prava istina postala jasna tek sa razvojem džepnih kompjutera, a evo o čemu je reč:
     Brojevi napisani na restoranskim računima unutar restorana ne podležu istim matematičkim zakonima kao brojevi napisani na bilo kome drugom parčetu hartije u bilo kome drugom delu Vaseljene.
     Ova jednostavna tvrdnja šokirala je naučni svet. Izazvala je pravu revoluciju. Toliko je potonjih kongresa matematičara držano po izvrsnim restoranima da su mnogi od najbriljantnijih umova celog pokolenja poumirali od gojaznosti i srčanih bolesti, čime su matematičke nauke unazađene za mnogo godina.
     Ali, lagano su posledice ove zamisli počinjale da bivaju sve jasnije shvaćene. Na početku, sve je delovalo besmisleno, šašavo, previše nalik na ono za šta bi čovek sa ulice rekao 'oh, ma nemoj mi reći'. Onda su izmišljene fraze kao što je 'okvir interaktivne subjektivnosti', tako da su svi mogli da se smire i uhvate ukoštac sa tim.
     Malenoj grupi sveštenika, koji su se bavili obilaženjem najvećih instituta za ovakva istraživanja i pevanjem čudnih napeva o tome da je Vaseljena samo proizvod sopstvene mašte, na kraju je data dozvola za bavljenje pozorištem na ulici, pa su otišli.

8.

     "Vidiš, u svemirskom putovanju", rekao je Slartibartfast dok se igrao nekim instrumentima u sobi informacionih opsena, "u svemirskom putovanju..."
     Zastao je i obazro se.
     Soba informacionih opsena donosi dobrodošlo opuštanje posle vizuelnih užasa središnje kompjuterske oblasti. U njoj nije bilo ničega. Nikakvih informacija, nikakvih opsena, jedino oni sami, beli zidovi i nekoliko malih uređaja koji su delovali kao da treba da budu uključeni u nešto što Slartibartfast nije mogao da nađe.
     "Da?" upitao je Artur. Uspeo je da primeti Slartibartfastovu hitnju, ali nije znao šta bi sa time.
     "Da, šta?" upitao je starac.
     "Rekao si...?"
     Slartibartfast ga oštro pogleda.
     "Brojevi su", kazao je, "užasni." Nastavio je potragu.
     Artur je mudro klimnuo za svoj račun. Posle izvesnog vremena shvatio je da ga to nikuda neće odvesti i odlučio da ipak upita: "Šta?"
     "U svemirskom putovanju", ponovio je Slartibartfast, "svi brojevi su užasni."
     Artur je ponovo klimnuo i okrenuo se Fordu za pomoć, ali Ford je uvežbavao namrgođenost i u tome je bio prilično dobar.
     "Samo sam želeo", rekao je Slartibartfast sa uzdahom, "da ti uštedim trud, da ne moraš da me pitaš zbog čega se svi brodski proračuni obavljaju u kelnerskom bloku za račune."
     Artur se namrštio.
     "Zašto se", rekao je, "svi brodski proračuni obavljaju na kel..."
     Zastao je.
     Slartibartfast je uzvratio: "Zato što su u svemirskom putovanju svi brojevi užasni."
     I sam je shvatio da nije bio baš najjasniji.
     "Čuj", rekao je, "na kelnerskom bloku brojevi igraju. Mora da si se već susreo sa tom pojavom."
     "Pa..."
     "Na kelnerskom bloku", rekao je Slartibartfast, "stvarno i nestvarno sudaraju se na tako temeljnoj ravni da jedno postaje drugo i sve je moguće, unutar određenih parametara."
     "Kakvih parametara?"
     "To je nemoguće reći", kazao je Slartibartfast. "Posredi je jedan od njih. Čudno ali istinito. Ili bar ja mislim da je čudno", dodao je, "ali uverio sam se da je istinito."
     U tom trenutku opazio je rupu u zidu za kojom je tragao i gurnuo u nju uređaj koji je držao.
     "Nemojte se uplašiti", rekao je, a njegovim sopstvenim licem iznenada je prešao izraz straha, "to je..."
     Nisu čuli šta je rekao, jer u istom trenutku brod je iščezao oko njih, a iz dubine noći koja ih je okruživala prema njima se pokrenula međuzvezdana ratna krstarica veličine omanjeg midlendskog industrijskog grada, dok su joj zvezdani laseri blistali.
     Utvarna oluja zaslepljujuće svetlosti prosekla je tminu i otkinula popriličan komad planete koja se nalazila pravo iza njihovih leđa.
     Razjapili su usta, iskolačili oči i nisu mogli čak ni da vrište.

9.

     Drugi svet, drugi dan, drugo svitanje.
     Tanano iverje svetlosti praskozorja tiho se pojavilo.
     Nekoliko milijardi biliona tona usijanih vodoničnih jezgara u eksploziji lagano se podiglo iznad obzorja i uspelo da izgleda sitno, hladno i pomalo tmurno.
     U svakom svitanju postoji trenutak kada svetlost lebdi, a svaka čarolija postaje moguća. Samo Postanje zadržava dah.
     Taj trenutak minuo je na Skornšelusu Zeta kao i obično, bez ikakvih nepredviđenih događaja.
     Magla je grlila površinu močvara. Močvarno drveće u njoj delovalo je sivo, visoka trska jedva se nazirala. Počivala je nepomično, kao dah zadržan u grudima.
     Ništa se nije kretalo.
     Tišina.
     Sunce se slabašno borilo protiv magle, pokušavalo da doda malo topline ovde, udeli malo svetlosti onde, ali bilo je jasno da ga i danas očekuje uobičajeno dugo tegljenje preko neba.
     Ništa se nije kretalo.
     I ponovo, tišina.
     Ništa se nije kretalo.
     Tišina.
     Ništa se nije kretalo.
     Vrlo često na Skornšelusu Zeta čitavi dani prolaze na takav način, a ovo je očigledno bio jedan od njih.
     Četrnaest časova kasnije sunce je beznadno počelo da tone za suprotno obzorje sa osećanjem potpuno uludo utrošenih napora.
     A nekoliko časova kasnije ponovo se pojavilo, isturilo ramena i opet krenulo preko neba.
     Ali ovog puta nešto se dešavalo. Madrac je upravo sreo robota.
     "Zdravo, robote", rekao je madrac.
     "Pih", rekao je robot i produžio da radi što i do tada, to jest da vrlo polako korača po vrlo malom krugu.
     "Jesi li srećan?" upitao je madrac.
     Robot je stao i zagledao se u madrac. Ovaj mu je upitno uzvraćao pogled. Bio je to očigledno vrlo glup madrac. Posmatrao ga je širom otvorenih očiju.
     Posle nečega što je proračunato na deset decimala kao tačno ona dužina pauze koja će najbolje izraziti opšti prezir prema svemu što se tiče madraca, robot je nastavio da korača po malenim krugovima.
     "Mogli bismo da razgovaramo", rekao je madrac. "Da li bi ti se to dopalo?"
     Bio je to veliki madrac, i to verovatno vrlo visokog kvaliteta. U današnje vreme zapravo se veoma malo stvari proizvodi veštački, jer u Vaseljeni koja je beskonačno velika kao, na primer, ova u kojoj živimo, većina stvari koje se mogu zamisliti, kao i mnogo onih koje ne mogu, rastu na nekom mestu. Nedavno je otkrivena šuma u kojoj većina stabala kao plod donosi šrafcigere. Životni ciklus šrafcigerskog ploda vrlo je zanimljiv. Kada se ubere, potrebna mu je mračna i prašnjava ladica u kojoj može da leži neuznemiravan godinama. Onda se jedne noći iznenada otvara, odbacuje spoljašnji sloj koji se mrvi u prašinu i prelazi u potpuno neprepoznatljiv, mali, metalni predmet sa šiljcima na oba kraja, nekom vrstom uzdužne brazde i svojevrsnom rupom za zavrtanj. Ko god naiđe na ovaj predmet, baciće ga. Niko ne zna šta bi on trebalo da mu omogući, ali Priroda, u svojoj bezgraničnoj mudrosti, verovatno radi na tome da se i ovome pronađe neka korisna svrha.
     Niko ne zna ni koja je svrha života madraca. To su krupna, dobroćudna, pitoma stvorenja koja mirno i povučeno žive u močvarama Skornšelusa. Mnoge od njih love, ubijaju, suše, prevoze na razna mesta i zatim spavaju na njima. Izgleda da nikoga od njih nije briga za to i svi se zovu Zem.
     "Ne bi", uzvratio je Marvin.
     "Moje ime je Zem", rekao je madrac. "Mogli bismo malo da popričamo o vremenu."
     Marvin ponovo zastade u polaganom, kružnom koračanju.
     "Rosa je", primetio je, "jutros pala uz naročito ogavan tresak."
     Nastavio je koračanje, kao da ga je ovaj izliv reči nadahnuo na zalaženje u sveže vrhunce potištenosti i utučenosti. Tvrdoglavo je koračao. Da je imao zube, iskezio bi ih tog trenutka. Nije ih imao, pa ih nije ni iskezio. Samo koračanje dovoljno je govorilo.
     Madrac je flolopovao oko robota. To je stvar koju su samo živi madraci iz močvara u stanju da izvedu i zbog toga reč nije u široj upotrebi. Umilno je flolopovao, pokrećući čitave mase vode dok je to činio. Veselo je brbotao kroz vodu. Njegove plave i bele pruge zasvetlucaše u iznenadnom, slabašnom zraku sunca koji je neočekivano uspeo da se probije kroz maglu i mamio stvorenje da mu se okrene kako bi upilo što više topline.
     Marvin je i dalje koračao.
     "Čini mi se da imaš nešto na umu", rekao je flupno madrac.
     "Mnogo više nego što si u stanju i da zamisliš", utučeno je rekao Marvin. "Moja sposobnost za svakovrsne umne delatnosti bezgranična je poput samog svemira. Izuzev, naravno, moje sposobnosti za sreću."
     Trup, trup, nastavljao je on.
     "Moju sposobnost za sreću", dodao je on, "mogao bi da uguraš u kutiju za šibice, a da ne moraš prethodno da izvadiš palidrvca."
     Madrac je zaglobirao. To je zvuk koji proizvode živi madraci iz močvara kada su duboko dirnuti pričom o nečijoj ličnoj tragediji. Ta reč, prema 'Ultracelokupnom maksimegalonskom rečniku svih jezika uopšte' predstavlja i glas koji ispušta Gospodar Presvetli Sanvalvvag Holopski kada otkrije da je druge godine braka zaboravio na ženin rođendan. Pošto u istoriji postoji samo jedan Gospodar Presvetli Sanvalvvag Holopski i nikada se nije ženio, reč se koristi isključivo u negativnom ili spekulativnom smislu, a sve više jača mišljenje da 'Ultracelokupni maksimegalonski rečnik' ne vredi čak ni skupinu teretnjaka koji su potrebni da bi se prevezlo njihovo mikrouskladišteno izdanje. Neobično, rečnik izostavlja i reč 'flupno', koja jednostvano označava 'na onaj način kada nešto uhvati flup'.
     Madrac je ponovo zaglobirao.
     "Osećam duboku utučenost u tvojim diodama", voluvnuo je madrac. (Da biste ustanovili značenje glagola 'voluvnuti', kupite primerak 'Skornšelskog močvargovora' u bilo kojoj knjižari što prodaje knjige iz neprodatih rezervi; ili, umesto toga, kupite primerak 'Ultracelokupnog maksimegalonskog rečnika', jer će onima na univerzitetu biti vrlo drago da ga se otarase i da time malo oslobode neka dragocena parkirališta.) "To me rastužuje. Trebalo bi da budeš više nalik madracima. Mi živimo miran i povučen život u močvari, gde možemo da flolopujemo i voluvamo i da razmišljamo o vlažnosti na divno flupan način. Neke među nama ubijaju, ali svi se zovemo Zem, tako da nikada ne znamo ko je stradao i na taj način održavamo globiranje na minimumu. Zašto koračaš u krug?"
     "Zato što mi se zaglavila noga", kazao je Marvin jednostavno.
     "Čini mi se", rekao je madrac i saosećajno ga pogledao, "da je reč o prilično bednoj nozi."
     "U pravu si", rekao je Marvin. "Zaista je bedna."
     "Vuun", rekao je madrac.
     "I ja mislim", rekao je Marvin, "a isto tako smatram da ti, verovatno, zamisao o robotu sa veštačkom nogom deluje prilično zabavno. Trebalo bi da to ispričaš svojim prijateljima, Zemu i Zemu, kada ih kasnije budeš sreo; smejaće se, koliko ih ja znam, iako ih, naravno, ne znam, osim što poznajem sve organske oblike života, i to mnogo bolje nego što bih voleo. Ha, ali moj život je samo kutija trulih zupčanika."
     Ponovo je počeo da trupka po malenom krugu oko svoje tanušne, čelične, veštačke noge koja se okretala u blatu, ali je inače, izgleda, bila zaglavljena.
     "Ali zbog čega stalno hodaš u krug?" upitao je madrac.
     "Da bih to istakao", rekao je Marvin i produžio, ponovo i ponovo.
     "Smatraj da si to učinio, dragi prijatelju", flurbnuo je madrac, "smatraj da si to učinio."
     "Samo još milion godina", rekao je Marvin, "samo još milion godina na brzaka. Onda ću možda pokušati u suprotnom smeru. Onako za promenu, razumeš."
     Duboko u svojim oprugama madrac je osećao da robot žarko želi da ga neko upita koliko dugo već tako zaludno i beskorisno korača i, tiho flurbnuvši, on je to i učinio.
     "Oh, samo nešto malo preko milion i po koraka, samo nešto malo preko", rekao je Marvin veselo; "pitaj me da li se ikada dosađujem, hajde, pitaj me."
     Madrac ga je upitao.
     Marvin nije obratio pažnju na pitanje, samo je nastavio da korača sa još većim žarom.
     "Jednom sam održao govor", rekao je iznenada i bez ikakve veze sa prethodnom temom. "Možda ti nije jasno zbog čega to pominjem, ali to je zato što moj mozak radi fenomenalno brzo, tako da sam ja po gruboj proceni trideset milijardi puta pametniji od tebe. Dopusti mi da ti dam jedan primer. Zamisli neki broj, bilo koji."
     "Ovaj, pet", rekao je madrac.
     "Pogrešno", odvratio je Marvin. "Vidiš?"
     Ovo je ostavilo izuzetan utisak na madrac i on je shvatio da se nalazi u prisustvu po svemu izuzetnog uma. Vilomavo je čitavom dužinom i pravio uzbuđene talasiće u svojoj mirnoj, algama prekrivenoj bari.
     Gupnuo je.
     "Ispričaj mi", zamolio je, "o govoru koji si održao, jedva čekam da to čujem."
     "Primljen je vrlo loše", rekao je Marvin, "iz mnogobrojnih razloga. Održao sam ga", dodao je i zastao da nespretno, sakato mahne rukom koja nije baš bila u najboljem stanju, ali je izgledala bolja od druge koja mu je bila beznadežno prikovana uz levi bok, "tamo preko, na otprilike milju odavde."
     Pokazivao je onoliko dobro koliko je mogao i očigledno se trudio da jasno pokaže kako to čini onoliko dobro koliko može, kroz maglu, preko trske, u deo močvare koji je izgledao potpuno isto kao i bilo koji drugi deo močvare.
     "Tamo", ponovio je. "Bio sam u to vreme poprilično slavna ličnost."
     Ushićenje obuze madrac. Nikada nije čuo da su na Skornšelusu Zeta držani govori, a kamoli još da ih je držala neka slavna ličnost. Voda je prskala na sve strane, a kroz leđa mu je prolazila radosna drhtavica.
     Učinio je nešto što madraci čine veoma retko. Sakupivši svako zrnce snage, okrenuo je svoje četvrtasto telo, podigao ga u vazduh i drhtavo ga držao tamo nekoliko sekundi dok je virio kroz maglu, iznad trske, prema onom delu močvare koji je Marvin pokazivao, primetivši, bez razočaranja, da izgleda savršeno isto kao i bilo koji drugi deo močvare. No, ovaj napor bio je preveliki i on se svalio nazad u baru, preplavivši Marvina mlazom smrdljivog blata, treseta i močvarnog bilja.
     "Bio sam slavna ličnost", tužno je mrmljao, "nakratko, zbog svog čudesnog, mada žalosno uvredljivog bega od sudbine gotovo jednake smrti u srcu usijanog sunca. Na osnovu mog stanja", dodao je, "možeš da zaključiš koliko je moj beg bio za dlaku. Spasao me je trgovac starim gvožđem, zamisli samo. Evo mene, mozga, veli... ah, nije bitno."
     Nekoliko sekundi divlje je koračao.
     "On je bio taj koji me je snabdeo ovom nogom. Odvratno, zar ne? Prodao me je zoološkom vrtu umova. Bio sam tamo glavni eksponat. Morao sam da sedim na sanduku i da ponavljam priču svog života, a ljudi su mi govorili da se razvedrim i da mislim na lepše stvari. 'Nasmeši se malo, robotiću', dovikovali su mi, 'hajde zakikoći se bar malo'. Objasnio bih im da je za dovođenje osmeha na moje lice potrebno dobrih par sati rada kovačkim čekićem, što im je silno prijalo."
     "Govor", podsećao ga je madrac. "Žudim da čujem govor koji si održao u močvari."
     "Preko močvare bio je sagrađen most. Kiberstrukturni hipermost, dugačak stotinama milja, za prelazak jonskih bagija i teretnjaka preko močvare."
     "Most", kvirulnuo je madrac, "ovde, u močvari?"
     "Most", potvrdio je Marvin, "ovde, u močvari. Trebalo je da revitalizuje ekonomiju Skornšeluskog sistema. Potrošili su čitavu ekonomiju Skornšeluskog sistema da bi ga sagradili. Mene su zamolili da ga otvorim. Jadne budale."
     Počela je blaga kiša, fina vodena prašina koja je klizila kroz maglu.
     "Stajao sam na platformi. Most se pružao stotinama milja preda mnom i stotinama milja iza mene."
     "Da li je blistao?" oduševljavao se madrac.
     "Blistao je."
     "Da li se veličanstveno prostirao miljama?"
     "Veličanstveno se prostirao miljama."
     "Da li se pružao poput srebrne niti, daleko u nevidljivu maglu?"
     "Da", rekao je Marvin, "želiš li ti da saslušaš ovu priču?"
     "Želim da čujem tvoj govor", rekao je madrac.
     "Evo šta sam kazao. Rekao sam: 'Voleo bih da kažem da je veliko zadovoljstvo, čast i povlastica za mene što otvaram ovaj most, ali ne mogu, jer su mi kola za laganje u kvaru. Mrzim vas i prezirem sve zajedno, a sada proglašavam ovu nesrećnu kiberstrukturu otvorenom i neka bude najgora moguća uvreda svima onima koji ga neodgovorno pređu.' Onda sam se uključio u kola za otvaranje."
     Marvin zastade, prisetivši se tog trenutka.
     Madrac je flurovao i glurao. Flolopovao je, gupao i vilomovao, a ovo poslednje činio je na naročito flupan način.
     "Vuun", vurnuo je najzad, "a da li je sve izgledalo veličanstveno?"
     "Uglavnom veličanstveno. Čitav most, dugačak hiljadu milja, srušio se u blistavim delovima i tužno potonuo u blatište, povukavši sve za sobom."
     Nastala je tužna i neprijatna pauza u razgovoru, tokom koje kao da je sto hiljada ljudi neočekivano reklo 'vup', a iz neba je izronila grupa belih robota, u vojnoj formaciji nalik na maslačkovo seme koje klizi niz vetar. Jedan siloviti trenutak kasnije svi su se našli tu, u močvari, odvojili Marvinovu veštačku nogu i ponovo nestali u svom brodu koji je učinio gromko 'fup'.
     "Jesi li video sa kakvim stvarima ja moram da se nosim?" upitao je Marvin razgoberovanog madraca.
     Trenutak kasnije, roboti su se iznenada ponovo pojavili za još jedan silovit napad, ali ovog puta, kada su došli, madrac je bio sam u močvari. Uplašeno i zgranuto flolopovao je po okolini. Gotovo se zalurglovao od straha. Uspravio se da pogleda preko trske, ali ništa se nije moglo videti, ni robot, ni blistavi most, ni brod, samo još trske. Osluškivao je, ali u vetru nije bilo nikakvog zvuka osim uobičajenih glasova poluludih etimologa koji su se dozivali po tmurnom blatištu.

10.

     Telo Artura Denta se okretalo.
     Oko njega, Vaseljena se razbila u milion svetlucavih komadića, a svaki odlomak za sebe vrteo se nemo kroz prazninu i odražavao na svojoj srebrnoj površini poneki deo plamtećeg pomora vatre i uništenja.
     Onda je tmina u pozadini Vaseljene eksplodirala, dok se njen svaki pojedinačni komad pretvorio u gnevni, zadimljeni pakao.
     Ništavilo u pozadini tmine u zaleđu skršene Vaseljene se rasprslo, a iza ništavila iza tmine iza skršene Vaseljene pojavila se najzad tamna prilika jednog ogromnog čoveka koji je govorio reči što su zvučale izuzetno značajno.
     "To su, tada", govorila je prilika iz jedne izuzetno udobne fotelje, "bili ratovi Krikita, najužasnije razaranje koje je ikada zadesilo našu Galaksiju. Ono što ste doživeli..."
     Slartibartfast prolebde, mašući.
     "To je samo dokumentarac", viknuo je on. "I to tek manji deo. Strašno mi je žao, pokušavam da premotam traku..."
     "...predstavlja ono što su milijarde i milijarde nevinih..."
     "Nemojte", doviknuo je Slartibartfast, ponovo prolebdevši pored njih i grozničavo petljajući oko neobične stvari koju je ugurao u zid sobe informacionih opsena i koja je, u stvari, još bila ugurana na istom mestu, "pristati da prihvatite išta na ovoj tački."
     "...ljudi, živi stvorovi, vaši bližnji..."
     Muzika ponovo izbi - bila je to izuzetna muzika, sa izuzetnim sazvučjima. A iza čoveka, lagano, tri visoka stuba počeše da iskrsavaju iz magle koja se izuzetno kovitlala.
     "...iskusile, preživele ili - mnogo češće - nisu preživele. Razmislite o tome, prijatelji moji. I nemojte zaboraviti - za koji trenutak predložiću vam način na koji ćemo moći da se sećamo zauvek - da je pre ratova Krikita ova Galaksija bila retko divna stvar, srećna Galaksija!"
     Na toj tački muzika je naprosto poludela.
     "Srećna Galaksija, prijatelji moji, kao što su to Dveri Vikita!"
     Tri stuba sada su se jasno uzdizala, tri stuba na koje su odozgo bila postavljena još dva dela na način koji je delovao neverovatno poznato Arturovom zbunjenom mozgu.
     "Tri stuba", grmeo je čovek. "Čelični stub, koji predstavlja snagu i moć Galaksije!"
     Svetlosti reflektora blesnuše i zaigraše ludačku igru po stubu koji se nalazio sa leve strane i bio napravljen od čelika ili nečega što je neodoljivo podsećalo na čelik. Muzika je treštala i odzvanjala.
     "Plastični stub", izjavio je čovek, "koji predstavlja galaktičke snage nauke i razuma!"
     Drugi reflektori plesali su na neobičan način po desnom, prozirnom stubu stvarajući u njemu vrtoglave šare, kao i iznenadnu, neodoljivu želju za sladoledom u trbuhu Artura Denta.
     "I", produžio je gromoviti glas, "drveni stub, koji predstavlja..." a u ovoj tački njegov glas posto je jedva primetno promukao od divnih osećanja, "oličenje snage prirode i duhovnosti."
     Svetlosti izdvojiše središnji stub. Muzika je hrabro prešla u nešto neizrecivo.
     "Oni zajedno nose", kovitlao se glas, približavajući se vrhuncu, "Zlatnu sponu Napretka i Srebrnu sponu Mira!"
     Čitavo ustrojstvo bilo je sada preplavljeno vrtoglavom igrom svetlosti, a muzika je u međuvremenu, na sreću, otišla daleko iza granica čujnosti. Povrh tri stuba dve blistave spone stajale su i prelivale se u svetlosti. Činilo se da na njima sede devojke ili je možda trebalo da to budu anđeli. Ali anđele obično predstavljaju sa više odeće.
     Iznenada dramatična tišina obuhvati ono što je trebalo da bude kosmos, a svetlosti se zatamniše.
     "Ne postoji nijedan svet", poigravao je čovekov uvežbani glas, "nijedan civilizovani svet u Galaksiji gde ovaj simbol čak i danas nije duboko poštovan. Čak i na primitivnim svetovima on opstaje u rasnim sećanjima. To je ono što su sile Krikita uništile i ono što će držati njihov svet zaptiven od sada pa do kraja večnosti!"
     S osmehom, čovek pokaza model Dveri Vikita. Bilo je krajnje teško proceniti razmeru u čitavom tom izuzetnom spektaklu, ali činilo se da je model visok otprilike tri stope.
     "Naravno, nije reč o pravom Ključu. On je, kao što svi znaju, uništen, bačen u kovitlac prostorvremena i izgubljen zauvek. Ovo je divna imitacija, izrađena rukom veštih zanatlija, prekrasno sklopljena pomoću drevnih zanatskih tajni u stvar za uspomenu koju ćete posedovati sa ponosom, u znak sećanja na one koji su pali i u počast Galaksije - naše Galaksije - za koju su umrli..."
     U tome trenutku Slartibartfast je ponovo prolebdeo pored njih.
     "Našao sam", rekao je, "možemo da preskočimo ovu glupost. Nemojte pristajati i to je sve."
     "A sada, naklonimo glave da bismo odali...", počeo je glas, a onda je ponovo izgovorio sve to, samo mnogo brže i unatraške.
     Svetlosti se pojaviše i nestaše, stubovi iščezoše, čovek koji je sad nerazumljivo blebetao rasplinu se u ništavilo, a Vaseljena se glatko sklopi u celinu oko njih.
     "Jeste li shvatili opšti smisao?" upitao je Slartibartfast.
     "Zapanjen sam", uzvratio je Artur, "i zbunjen."
     "Ja sam zaspao", reče Ford i uplovi na poprište zbivanja u tom trenutku. "Jesam li nešto propustio?"
     Iznenada su se obreli na nepouzdanoj ivici neke jezivo visoke padine. Vetar je brisao preko njihovih lica i povrh zaliva u kome su se naglo pojavljivali ostaci jedne od najvećih i najmoćnijih ratnih flota koje su ikada sagrađene u Galaksiji. Nebo je bilo mutno ružičasto i tamnilo je, zadobivši neku prilično čudnovatu boju, dok nije postalo tmastoplavo i, konačno, crno. Dim je kuljao i kovitlao se iz svega toga neverovatnom žestinom.
     Stvari su se sada događale toliko brzo da ih je gotovo bilo nemoguće pratiti, a kada je, ubrzo potom, divovski međuzvezdani bojni brod pojurio od njih kao da su mu kazali 'bu!', to su prepoznali kao tačku na kojoj su se uključili.
     A onda su zbivanja stala da teku prebrzo, slična kakvom videotaktilnom kovitlacu koji ih je dodirivao i njihao kroz stoleća galaktičke istorije, drhtav, treperav, uzvitlan. Zvuci su prešli u tanano cijukanje.
     Tu i tamo, u sve gušćem haosu događanja, nazirali su jezive katastrofe, duboke, užasne, kataklizmičke udare, a svi su oni bili povezani sa izvesnim slikama koje su se stalno ponavljale, jedinim slikama koje su se jasno ocrtavale u lavini uskovitlane istorije: Dveri Vikita, malena, tvrda, crvena lopta i čvrsti, beli roboti, a uz njih nešto nerazaznatljivo, nešto poput tamnog oblaka.
     Ali još jedno osećanje jasno se uzdiglo iz pištave jurnjave vremena.
     Kao što lagani niz škljocaja, kada se ubrzava, prestaje da podseća na pojedinačno škljocanje i postepeno počinje da zvuči poput jedinstvenog i neprekidnog tona, tako je niz zasebnih utisaka ovde zadobijao izgled zajedničkog osećanja - a opet to nije bilo osećanje. Ukoliko je i bilo osećanje, delovalo je potpuno bezosećajno. Bila je to mržnja, neumoljiva mržnja. Bilo je hladno, ne onako kako je hladan led, nego onako kako je zid hladan. Bilo je bezlično, ne poput nasumičnog udarca pesnice u gomili, već poput kartice za parkiranje koju izdaje kompjuter. I bilo je smrtonosno, ne poput metka ili noža, već poput zida od cigle preko linije ekspresnog voza.
     I kao što ton koji raste menja osobine i poprima nova saglasja kako raste, tako se činilo i da ovo bezosećajno osećanje prerasta u nepodnošljivi, bezglasni vrisak i iznenada prelazi u urlik krivice i osujećenosti.
     A onda je iznenada prestalo.

     Stajali su na tihom vrhu brežuljka jedne mirne večeri.
     Sunce je zalazilo.
     Svuda oko njih blago ustalasani zeleni predeo lagano se gubio u daljini. Ptice su pevale šta misle o svemu tome, a opšte raspoloženje izgleda da im je bilo dobro. Malo dalje mogao se čuti zvuk dece koja su se igrala, a još malo dalje od mesta sa koga je prividno dopirao taj zvuk, u prigušenoj svetlosti sutona razabirali su se obrisi malog grada.
     Činilo se da se grad uglavnom sastoji od omanjih kuća sagrađenih od belog kamena. Obrisi su im bili blago zaobljeni.
     Sunce je gotovo sasvim zašlo.
     Kao da dopire niotkuda, otpoče muzika. Slartibartfast pritisnu jedan prekidač i muzika prestade.
     Nekakav glas je rekao: "Ovo..." Slartibartfast pritisnu prekidač i glas zamuknu.
     "Ja ću vam ispričati o svemu tome", rekao je lagano. Mesto je bilo mirno. Artur se osećao srećno. Čak je i Ford delovao zadovoljno. Jedno vreme su koračali u pravcu grada; informaciona opsena trave bila je prijatna i meka pod njihovim nogama, a informaciona opsena cveća mirisala je slatko i divno. Samo je Slartibartfast delovao uznemireno i neraspoloženo.
     Zastao je i podigao pogled.
     Iznenada je Arturu palo na pamet da, pošto su došli na kraj, da se tako izrazimo, ili, bolje rečeno, na početak, svih užasa koje su nejasno iskusili, mora da će se dogoditi nešto jezivo. Bio je potresen mišlju da bi se nešto jezivo moglo dogoditi na tako idiličnom mestu. I on je podigao pogled. Na nebu nije bilo ničega.
     "Neće valjda da napadnu ovo mesto?" upitao je. Shvatao je da korača kroz običan snimak, ali ipak se osećao uznemireno.
     "Ovo mesto niko neće napasti", rekao je Slartibartfast glasom koji je neočekivano zadrhtao od osećanja, "ovo je mesto na kome je sve počelo. Ovo je srce svega. Ovo je Krikit."
     Gledao je u nebo.
     Nebo je, od jednog obzorja do drugog, od istoka do zapada, od severa do juga, bilo potpuno i savršeno crno.