25.

     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' ima da izjavi sledeće o planeti Golgafrinčam: to je planeta sa prastarom i tajanstvenom istorijom, bogata legendama, crvena, a povremeno i zelena od krvi onih koji su u pradavna vremena tražili načina da je pokore; zemlja isušenih i golih predela, slatkog i sparnog vazduha otežalog vonjem mirisnih proleća koji se sliva niz vrelo i prašnjavo stenje i hrani tamne i mošusne lišajeve pod njim; zemlja grozničavih čela i zatrovane mašte, naročito među onima koji okuse lišajeve; takođe zemlja hladnih i senovitih misli među onima koji su naučili da se odreknu lišajeva i da nađu sebi drvo pod kojim će leškariti; zemlja čelika, krvi i junaštva; zemlja tela i duše; bila je to njena istorija.
     A u čitavoj toj drevnoj i tajanstvenoj istoriji, najtajanstvenije prilike bez sumnje su veliki, opkoljavajući pesnici Ariuma. Ti opkoljavajući pesnici živeli su po udaljenim planinskim prolazima, gde su ležali i čekali malene grupe neopreznih putnika, a onda bi ih opkolili i gađali stenjem.
     A kada bi putnici stali da zapomažu i da im govore zašto ne odu da napišu neku pesmu umesto što muče ljude tim bacanjem stena, oni bi iznenada prestali i počeli da recituju jednu od sedam stotina devedeset četiri velike poeme Vasiliana. Te poeme bile su izuzetne lepote i još više izuzetne dužine, a sve su imale istovetnu rimu.
     Prvi deo svake pesme govorio je o tome kako je nekada iz grada Vasiliana pošla grupa od pet mudrih kneževa na četiri konja. Kneževi koji su, razume se, bili hrabri, plemeniti i pametni, putovali su po udaljenim zamljama, borili se sa divovima-ljudožderima, tragali za egzotičnim filozofijama, pili čaj sa čudnovatim bogovima i spasavali divna čudovišta od grabljivih kneginja pre nego što su konačno izjavili da su dostigli prosvetljenje i da je došao kraj njihovim lutanjima.
     Drugi, mnogo duži deo svake pesme govori potom o njihovom preganjanju i zanovetanju oko toga ko će od njih morati peške da se vrati nazad.
     Sve to počivalo je u drevnoj prošlosti planete. Ali jedan od naslednika tih neobičnih pesnika izmislio je lažne priče o žalosnoj sudbini koja je ljudima Golgafrinčama omogućila da se otarase u potpunosti beskorisne trećine svog stanovništva. Druge dve trećine ostale su mirno kod kuće i živele su punim, bogatim i srećnim životima, sve dok ih nije sve skupa zbrisala zarazna bolest koju su zaradili iz prljavih telefona.

26.

     Te noći brod se srušio na beznačajnu, malenu, plavo-zelenu planetu koja je kružila oko sitnog, neuglednog, žutog sunca u neistraženim zaleđima zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije.
     U časovima koji su prethodili udaru Ford Prefekt se grozničavo, ali uzaludno borio da otključa komande broda i izmeni ranije podešenu putanju. Ubrzo mu je postalo jasno da je brod tako programiran da prenese svoj teret u bezbednost, mada ne i u udobnost, novog doma putnika, ali da se pri tom toliko ošteti da nestane svaka nada da se može opraviti.
     Njegov usijani, urlajući silazak kroz atmosferu zbrisao je najveći deo nadgradnje i spoljašnje oplate, a konačni, neslavni pad na trbuh u mračnu močvaru ostavio je posadi samo par sati tokom kojih su morali da ožive svoj smrznuti i nepoželjni teret, jer brod je skoro smesta počeo da tone, lagano potapajući svoju džinovsku masu u nepomično blato. Jednom ili dvaput tokom noći njegovi obrisi jasno su se ocrtali na nebu kada su plamteći meteori - ostaci njegovog pada - sevnuli u visinama.
     U sivom svetlu koje je prethodilo zori on nepristojno, gromoglasno zakrklja i zauvek potonu u smrdljive dubine.
     Kada je sunce izišlo tog jutra, prosulo je svoju bledu, vodnjikavu svetlost na prostranu oblast prepunu frizera, portparola, komentatora i ostalih, koji su zapomagali i očajnički se borili da se dokopaju suve zemlje.
     Manje odlučno sunce verovatno bi se smesta vratilo tamo odakle je stiglo, ali ovo je nepokolebljivo nastavilo da se penje svojim putem preko neba i posle izvesnog vremena uticaj njegovih toplih zraka počeo je da vraća u život stvorenja koja su se nemoćno koprcala i borila.
     Bezbroj ih se, što nije nikakvo čudo, izgubilo u močvari tokom te noći, a još milion potonulo je zajedno sa brodom, ali preživeli su i dalje brojali na stotine hiljada i kako se dan nastavljao, oni su ispuzali u predeo koji ih je okruživao, svaki od njih u potrazi za nekoliko kvadratnih stopa čvrstog tla na koje će se sručiti da bi se oporavili od ovog košmarnog iskustva.

     Nešto dalje, dve prilike kretale su se poljem.
     S padine obližnjeg brežuljka, Ford Prefekt i Artur Dent gledali su užase, čijim se zajedničkim delom nisu mogli osetiti.
     "Kakav prljavi trik", promrmljao je Artur.
     Ford podiže jedan prut sa zemlje i sleže ramenima.
     "Maštovito rešenje problema, koje mi je i ranije padalo na pamet", kazao je.
     "Zbog čega ljudi ne mogu da žive zajedno u miru i slozi?" upitao je Artur.
     Ford se glasno i vrlo šuplje nasmeja.
     "Četrdeset dva!" rekao je sa zlobnim osmehom. "Ne, ne odgovara. Nema veze."
     Artur ga pogleda kao da misli da je poludeo, vide da ništa ne ukazuje na suprotno i zaključi da je savršeno razumno pretpostaviti da se to i dogodilo.
     "Šta misliš da će se desiti sa svima njima?" upitao je posle izvesnog vremena.
     "U beskonačnoj Vaseljeni sve je moguće", uzvratio je Ford. "Čak i preživljavanje. Čudnovato, ali istinito."
     Neobičan pogled dođe mu u oči dok je razgledao predeo i ponovo se usredsredio na prizor bede ispred sebe.
     "Verujem da će se snaći posle izvesnog vremena", rekao je.
     Artur ga oštro osmotri.
     "Zašto si to rekao?" pitao je.
     Ford sleže ramenima.
     "Intuicija", odvratio je, odbivši da bude uvučen u bilo kakvu dalju raspravu.
     "Gle", rekao je iznenada.
     Artur je sledio pravac njegovog uperenog prsta. Dole, između raštrkanih ljudi kretala se jedna prilika - ili bi 'teturala se' bio bolji opis. Izgledalo je da nosi nešto na ramenu. Dok se povodila od jednog do drugog ispruženog tela, kao da je lagano, pijano pomerala ono što je nosila u rukama, šta god to bilo. Posle izvesnog vremena prestade da se bori i sruči se na gomilu.
     Artur pojma nije imao šta bi to trebalo da predstavlja.
     "Filmska kamera", rekao je Ford. "Snima istorijski trenutak."
     "Pa, ne znam kako je s tobom", rekao je Ford ponovo trenutak kasnije, "ali ja sam pukao."
     Neko vreme ćutke je sedeo.
     Posle izvesnog vremena učinilo mu se da ovo zahteva komentar.
     "Ovaj, kada kažeš da si pukao, šta time tačno misliš?" upitao je Artur.
     "Dobro pitanje", rekao je Ford. "Primam samo potpunu tišinu."
     Artur je pogledao preko ramena i video da ovaj vrti dugmad male, crne kutije. Ford je već ranije označio tu kutiju kao sub-eta senz-o-matik, ali Artur je samo odsutno klimnuo i nije se dalje zanimao. U njegovom umu Vaseljena je i dalje bila podeljena na dva dela - na Zemlju i sve ostalo. To što je Zemlja uništena da bi se napravilo mesta za hipersvemirsku obilaznicu značilo je da je takvo gledište malčice iskrivljeno, ali Artur se držao te iskrivljenosti, jer je posredi bila poslednja veza sa domom koja mu je preostala. Sub-eta senz-o-matik čvrsto je spadao u kategoriju 'sve ostalo'.
     "Ni kobasice", reče Ford i protrese stvar.
     Kobasica, pomisli Artur za sebe i zamišljeno se zagleda u primitivni svet koji ga je okruživao - šta bih dao za dobru zemaljsku kobasicu.
     "Možeš li da poveruješ", reče Ford očajno, "da nema nikakve emisije na čitave svetlosne godine od ove zabačene rupe? Slušaš li ti mene?"
     "Šta?" upita Artur.
     "U sosu smo", reče Ford.
     "Oh", reče Artur. To mu je zvučalo kao vest od pre mesec dana.
     "Ukoliko ne budemo uhvatili nešto na ovoj mašini", rekao je Ford, "naši izgleda da napustimo planetu jednaki su nuli. Možda je reč o nekom šašavom dejstvu stojećih talasa u magnetnom polju planete - u tom slučaju putovaćemo okolo sve dok ne budemo našli oblast jasnog prijema. Ideš li?"
     Podigao je uređaj i pošao.
     Artur pogleda niz breg. Čovek sa filmskom kamerom uspeo je da se osovi na noge baš na vreme da snimi jednog od svojih drugova kako se ruši.
     Artur iščupa vlat trave i pođe za Fordom.

27.

     "Verujem da je večera bila prijatna?" kazao je Zarnivup Zaphodu i Trilijan kada su se ponovo materijalizovali na komandnom mostu međuzvezdanog broda 'Zlatno srce' i dahćući popadali po podu.
     Zaphod otvori jedan par očiju i besno se zagleda u njega.
     "Ti", zarežao je. On se uspravi na noge i zatetura da bi našao stolicu na koju će se skljokati. Našao je jednu i skljokao se na nju.
     "Programirao sam kompjuter na koordinate neverovatnoće koje odgovaraju našem putu", reče Zarnivup. "Ubrzo ćemo stići. U međuvremenu, kako bi bilo da se malo opustite i pripremite za susret?"
     Zaphod nije uzvratio ni reč. Ponovo je ustao i prišao malom ormanu iz koga je izvukao bocu starog džanksa. Povukao je dugačak gutljaj.
     "A kada sve bude gotovo", divlje je rekao, "onda je stvarno gotovo, u redu? Slobodan sam da idem tamo kud me đavo nosi, da ležim po plažama i sve ostalo?"
     "Zavisi od toga šta će proizići iz susreta", reče Zarnivup.
     "Zaphode, ko je taj čovek?" upita Trilijan i nesigurno se osovi na noge. "Šta radi ovde? Zašto je na našem brodu?"
     "To ti je jedan glupak", reče Zaphod, "koji želi da se sretne sa čovekom koji vlada Vaseljenom."
     "Ah", rekla je Trilijan, uzela bocu od Zaphoda i poslužila se, "laktaš u potrazi za titulama."

28.

     Glavni problem - jedan od glavnih problema, jer ih ima nekoliko - dakle, jedan od mnogih glavnih problema u vezi sa rukovođenjem jeste taj ko će to da radi; ili, tačnije, ko će da navede ljude da ga puste da to radi umesto njih.
     Da rezimiramo: poznata je činjenica da su oni koji žele da vladaju ipso facto najnepogodniji da to rade. Da rezimiramo rezime: kogod je sposoban da dovede sebe na mesto predsednika ne sme nipošto da dobije to mesto. Da rezimiramo rezime rezimea: problem je u ljudima.
     I tako dolazimo u sledeću situaciju: niz predsednika Galaksije toliko uživa u prijatnostima i svoj toj galami koja ih okružuje dok imaju moć u rukama - da vrlo retko primete kako je, zapravo, više nemaju.
     Jer neko je u senci iza njih - ali ko?
     Ko uopšte može da vlada ukoliko se to ne sme dozvoliti nikome ko to želi?

29.

     Na malom, neuglednom svetu negde u središtu ničega - to jest, ničega što bi se moglo pronaći, jer bio je zaštićen prostranim poljem neverovatnoće čiji su ključ imala samo šestorica ljudi u Galaksiji - padala je kiša.
     Pljuštala je kao iz kabla, i to već satima. Vrhove morskih talasa obavila je maglom, sipala je po drveću, prštala je i slivala se niz parče kržljavog zemljišta u blizini mora, pretvarajući ga u blatište.
     Kiša je dobovala i plesala po krovu od talasastog gvozdenog lima na malenoj daščari smeštenoj nasred parčeta kržljavog zemljišta. Prebrisala je malenu, grubu stazu koja je vodila do morske obale i porušila gomile zanimljivih školjki koje su tamo bile uredno naslagane.
     Unutar kolibe, šum kiše po krovu bio je zaglušujući, ali njen stanar uglavnom ga nije primećivao, jer mu je pažnja bila okrenuta na drugu stranu.
     Bio je to visok čovek, trapavog izgleda, sa kosom boje slame koja je bila mokra jer je tavanica prokišnjavala. Odeća mu je bila otrcana, leđa pogrbljena, a oči, mada otvorene, izgledale su kao zatvorene.
     U njegovoj kolibi nalazila se stara, propala naslonjača, stari i pohabani sto, stari madrac, nešto jastučića i peć, malena ali topla.
     Bio je tamo jedan stari i pomalo ofucani mačak koji se trenutno nalazio u središtu čovekove pažnje. Povio je svoju nespretnu priliku iznad njega.
     "Maco, maco, maco", rekao je, "mic-mic-mic-mic... Maca hoće ribu? Riba lepa... Maca hoće ribu?"
     Mačak je po tom pitanju delovao veoma neodlučno. Udostojio se i ispružio šapu prema parčetu ribe koju mu je čovek pružao, a onda mu je pažnju odvukao trun prašine na podu.
     "Ako maca ne jede ribu, maca postane tanka i propadne, tako bar mislim", rekao je čovek. Sumnja mu se uvuče u glas.
     "Ili bar pretpostavljam da će se to dogoditi", rekao je, "ali kako mogu da znam?"
     Ponovo je pružio ribu.
     "Maca neka razmisli", rekao je, "hoće ribu - neće ribu. Izgleda da je bolje da se ja ne mešam u to." Uzdahnuo je.
     "Ja mislim da je riba dobra, ali ja mislim i da je kiša mokra, a ko sam ja da to odlučim?"
     Ostavio je ribu za mačku na podu i vratio se u naslonjaču.
     "Ah, izgleda da te vidim kako jedeš", rekao je najzad, pošto je mačak iscrpao mogućnosti zabave koje mu je pružala trunka prašine i navalio na ribu.
     "Volim da vidim kad jedeš ribu", reče čovek, "jer po mom mišljenju propašćeš ako to ne budeš radio."
     Podigao je sa stola parče hartije i olovku. Držao je jedno u jednoj ruci, a drugo u drugoj i vršio opite sa različitim načinima prinošenja jednog drugom. Pokušao je da primakne olovku ispod papira, iznad papira, uz papir. Pokušao je da omota papir oko olovke, pokušao da trlja papir tupim krajem olovke, a onda je pokušao oštrim. Ostao je trag, a njega je otkriće oduševilo, kao i svakog dana. Podigao je sa stola drugo parče papira. Na njemu su se nalazile ukrštene reči. Nakratko ga je proučavao i popunio nekoliko kvadratića pre nego što je to prestalo da ga zanima.
     Pokušao je da sedi na jednoj od svojih ruku i dodir kostiju na bedrima učini mu se zanimljiv.
     "Riba dolazi izdaleka", rekao je, "ili mi bar tako kažu. Ili ja zamišljam da mi tako kažu. Kada dođu ti ljudi, ili kada stignu u moje misli u svojih šest crnih, svetlucavih brodova, stižu li i u tvoje misli? Šta ti vidiš, maco?"
     On pogleda mačka, koji je više bio zainteresovan da što pre dokusuri ribu nego da mozga o takvim problemima.
     "A kada čujem njihova pitanja, da li i ti čuješ pitanja? Šta tebi predstavljaju njihovi glasovi? Možda ti misliš da ti oni pevaju pesme?" Razmišljao je o tome i našao pukotinu u pretpostavci.
     "Možda oni tebi pevaju pesmice", rekao je, "a meni se samo čini da me pitaju."
     Ponovo je zaćutao. Ponekad je danima ćutao, tek onako, da vidi kako to izgleda.
     "Misliš li da su dolazili danas?" upitao je. "Ja mislim da jesu. Na podu ima blata, na stolu su cigarete i viski, na tanjiru riba, a u mom umu sećanje na njih. Znam, na osnovu tih dokaza teško se može nešto zaključiti. Ali, sa druge strane, dokazi su uvek posredni. A pogledaj šta su mi još ostavili."
     Pružio je ruku prema stolu i podigao odatle neke stvari.
     "Ukrštene reči, rečnici i kalkulator."
     Jedan sat igrao se kalkulatorom, mačak je zadremao, a kiša je napolju i dalje sipala. Konačno je odložio kalkulator.
     "Čini mi se da sam u pravu kada mislim da su me nešto pitali", rekao je. "Preći čitav taj put i ostaviti sve te stvari samo da bi mogli da ti pevaju pesmice - to bi bilo vrlo neobično ponašanje. Ili se to meni samo čini. Ko zna, ko zna."
     Podigao je cigaretu sa stola i pripalio je žiškom iz peći. Duboko je uzdahnuo i zavalio se u naslonjači.
     "Mislim da sam danas video drugi brod na nebu", rekao je najzad. "Veliki i beo. Nikad još nisam video neki veliki i beli, samo šest crnih. I šest zelenih. I ostale koji tvrde da stižu izdaleka. Nikad veliki beli. Možda šest malih, crnih u određenim prilikama mogu da liče na veliki beli. Možda mi se pije viski. Da, izgleda da je to verovatnije."
     Ustao je i našao čašu koja je ležala na podu pored madraca. Napunio ju je viskijem iz boce. Ponovo je seo.
     "Možda neko drugi dolazi da me vidi", rekao je.
     Stotinu jardi odatle, šibano pljuskom, ležalo je 'Zlatno srce'.
     Njegov izlaz se otvorio i tri prilike su izišle, pogurene da bi izbegle prskanje kiše po licima.
     "Unutra?" viknu Trilijan da bi nadjačala šum kiše.
     "Da", reče Zarnivup.
     "U tu kolibu?"
     "Da."
     "Čudno", reče Zaphod.
     "Ali ovo je Bogu iza leđa", reče Trilijan. "Mora da smo došli na pogrešno mesto. Vaseljenom se ne može vladati iz kolibe."
     Žurili su kroz kišu koja je pljuštala i, mokri do kostiju, stigli do vrata. Zakucali su. Drhtali su.
     Vrata se otvoriše.
     "Da?" upita čovek.
     "Ovaj, izvinjavam se", reče Zarnivup. "Imam razloga da poverujem..."
     "Da li ti vladaš Vaseljenom?" upita Zaphod.
     Čovek se nasmeši.
     "Trudim se da to ne radim", rekao je. "Jeste li pokisli?"
     Zaphod ga preneraženo pogleda.
     "Pokisli?" kriknuo je. "Zar ne izgledamo tako?"
     "Meni izgledate", rekao je čovek, "ali kako se vi lično osećate u tom pogledu sasvim je drugo pitanje. Ako mislite da bi vas toplota mogla osušiti, bolje uđite."
     Ušli su.
     Obazreli su se po malenoj kolibi, Zarnivup sa blagim gađenjem, Trilijan sa zanimanjem, Zaphod oduševljeno.
     "Hej, ovaj..." reče Zaphod. "Kako se zoveš?"
     Čovek ga je neodlučno gledao.
     "Ne znam. Misliš li da bi trebalo da imam neko ime? Čini mi se da bi bilo vrlo čudno dati ime skupini nejasnih čulnih opažaja."
     Ponudio je Trilijan da sedne na rub stolice. On sam sede na drugi rub, Zarnivup se kruto naleže na sto, a Zaphod se navali na madrac.
     "Vouiii!" reče Zaphod. "Tron moći!" On pogladi mačka.
     "Čujte", reče Zarnivup, "moram da vam postavim neka pitanja."
     "U redu", reče čovek ljubaznim glasom, "možete pevati mom mačku ako to želite."
     "Da li bi mu se to svidelo?" upita Zaphod.
     "Bolje pitajte njega", reče čovek.
     "Govori li?" upita Zaphod.
     "Ne sećam se da sam ga ikada čuo da govori", reče čovek, "ali ja sam vrlo nepouzdan svedok."
     Zarnivup izvuče iz džepa neke beleške.
     "A sada", rekao je, "vi vladate Vaseljenom, zar ne?"
     "Otkud znam", reče čovek.
     Zarnivup stavi znak pored jedne od tačaka u svojim beleškama.
     "Koliko dugo se već time bavite?"
     "Ah", reče čovek, "to pitanje se odnosi na prošlost, je li?"
     Zarnivup ga je zbunjeno pogledao. Nije baš išlo kako je očekivao.
     "Da", rekao je.
     "Kako mogu da znam", rekao je čovek, "da prošlost nije samo plod uobrazilje nastao kao posledica neusaglašenosti između mojih neposrednih fizičkih opažaja i stanja mog uma?"
     Zarnivup je zurio u njega. Iz mokre odeće poče da mu se podiže para.
     "Dakle, vi na sva pitanja odgovarate ovako?" upitao je.
     Čovek je brzo odvratio.
     "Govorim ono što mi padne na pamet kada pomislim da su mi ljudi nešto rekli. Ništa više ne mogu da vam kažem."
     Zaphod se srećno nasmeja.
     "Pijem u čast toga", rekao je i izvukao bocu džanksa. Digao je bocu i pružio vladaru Vaseljene, koji ju je prihvatio sa zadovoljstvom.
     "U tvoje zdravlje veliki vladaru", kazao je. "Reci ono što ti padne na pamet."
     "Ne, slušaj mene", reče Zarnivup, "ljudi dolaze do tebe, je li tako? U brodovima..."
     "Mislim da jeste", reče čovek. Dodao je bocu Trilijan.
     "I oni te mole", rekao je Zarnivup, "da odlučuješ umesto njih? O ljudskim životima, o svetovima, o ekonomijama, ratovima, svemu što se dešava tamo u Vaseljeni?"
     "Tamo?" upita čovek. "Gde tamo?"
     "Tamo!" reče Zarnivup i pokaza prema vratima.
     "Otkud znaš da tamo napolju ima ičega?" upita ljubazno čovek. "Vrata su zatvorena."
     Kiša je i dalje dobovala po krovu. U kolibi je bilo toplo.
     "Ali ti znaš da je tamo čitava Vaseljena!" kriknu Zarnivup. "Ne možeš izbeći odgovornost time što tvrdiš da ne postoji!"
     Vladar Vaseljene dugo je razmišljao, dok se Zarnivup tresao od gneva.
     "Vi ste tako ubeđeni u činjenice", konačno je rekao. "Ne bih mogao da imam poverenja u čoveka koji Vaseljenu - ako tako nešto uopšte postoji - uzima zdravo za gotovo."
     Zarnivup se i dalje tresao, ali je ćutao.
     "Ja odlučujem samo o svojoj Vaseljeni", produžio je čovek. "Moja Vaseljena su moje oči i uši. Sve ostalo je rekla-kazala."
     "Ali zar ne verujete ni u šta?"
     Čovek sleže ramenima i podiže mačka.
     "Ne shvatam šta hoćete da kažete", rekao je.
     "Ne shvatate da ono što odlučite u ovoj svojoj kolibi pogađa živote i sudbine miliona ljudi? Sve ovo je čudovišno neispravno!"
     "Ne znam, nikada nisam sreo te ljude o kojima govorite. A verujem da niste ni vi. Oni postoje samo u rečima koje čujemo. Glupo je reći da znate šta se dešava drugim ljudima. Samo oni znaju ukoliko postoje. Imaju sopstvene Vaseljene svojih očiju i ušiju."
     Trilijan reče: "Odoh ja napolje na trenutak."
     Ona iziđe na kišu.
     "Verujete li da postoje drugi ljudi?" bio je uporan Zarnivup.
     "Nemam mišljenje o tome. Otkud znam?"
     "Bolje da idem da vidim šta je sa Trilijan", reče Zaphod i iskrade se.
     Napolju joj je rekao:
     "Mislim da je Vaseljena u prilično dobrim rukama, je l' da?"
     "Veoma dobrim", reče Trilijan. Zajedno su otišli u kišu.
     Unutra, Zarnivup je nastavio:
     "Ali, zar ne shvatate da ljudi žive ili umiru u zavisnosti od vaše reči?"
     Vladar Vaseljene čekao je koliko god je mogao. Kada je začuo slab zvuk brodskih motora, progovorio je da to prikrije.
     "Nema to veze sa mnom", rekao je. "Ja se ne mešam u ljudske živote. Gospod zna da nisam zao čovek."
     "Ah!" zakevka Zarnivup. "Kazali ste 'Gospod'! Ipak verujete u nešto!"
     "Moj mačak", reče čovek dobroćudno i pomilova ga. "Njega zovem Gospod. Mnogo ga volim."
     "U redu", reče Zarnivup, izbacujući svoj adut, "otkud znate da postoji? Otkud znate da on zna da ga volite, ili da uživa u onome za šta misli da je vaša ljubav?"
     "I ne znam", odvrati čovek sa smeškom, "pojma nemam. Naprosto, volim da se ponašam na određeni način prema nečemu što deluje kao mačak. Zar se vi drugačije ponašate? Molim vas, mislim da sam umoran."
     Zarnivup ispusti uzdah prigušenog nezadovoljstva i obazre se.
     "Gde je ono dvoje?" upitao je iznenada.
     "Koje dvoje?" upitao je vladar Vaseljene, seo u svoju naslonjaču i napunio čašu viskijem.
     "Biblbroks i devojka! Ono dvoje što su bili ovde!"
     "Ne sećam se nikoga. Prošlost je plod uobrazilje koji..."
     "Batali", zarežao je Zarnivup i istrčao na kišu. Nije bilo broda. Kiša je i dalje sipala po blatu. Nije bilo traga koji bi pokazivao gde se brod nalazio. Pojurio je u kišu. Okrenuo se, potrčao nazad prema kolibi i otkrio da je zaključana.
     Vladar Vaseljene zadremao je u naslonjači. Posle toga ponovo se igrao olovkom i papirom i razdragao se kada je otkrio kako jedno ostavlja trag na drugom. Spolja su dopirali razni zvuci, ali on nije znao jesu li stvarni ili ne. Potom je nedelju dana razgovarao sa stolom da vidi kako će ovaj reagovati.

30.

     Zvezde su se pojavile te noći zasenjujuće blistave i jasne. Ford i Artur prešli su više nego što su mogli ikako da procene i najzad su zastali da se odmore. Noć je bila prohladna i mirisava, vazduh čist, a sub-eta senz-o-matik potpuno nem.
     Nad čitavim svetom nadnelo se predivno mrtvilo, čarobni mir koji se udružio sa nežnim mirisom drveća, tihim zujanjem insekata i blistavom svetlošću zvezda da bi smirio njihove ustreptale duhove. Čak i Ford Prefekt, koji je video više svetova nego što bi mogao da nabroji tokom čitavog jednog dugog popodneva, počeo je da se pita nije li ovaj najlepši od svih koje je ikada video. Čitavog dana išli su blagim, zelenim bregovima i dolinama, bogato prekrivenim travom, divljim, mirisnim cvećem i drvećem gustih krošnji; sunce ih je grejalo, lagani povetarac osvežavao, a Ford Prefekt je sve ređe i ređe proveravao svoj sub-eta senz-o-matik i sve manje i manje negodovao zbog njegovog neprekidnog ćutanja. Počeo je da misli kako mu se tu dopada.
     Iako je noćni vazduh bio svež, spavali su čvrsto i udubno na otvorenom i probudili se nekoliko časova kasnije sa laganom jutarnjom rosom, osveženi, ali gladni. Ford je na Milivejsu gurnuo u torbicu nešto punjenih pogačica, pa su to doručkovali pre nego što su produžili.
     Do tog trenutka lutali su nasumce, ali sada krenuše pravo prema istoku, jer su smatrali da, ukoliko nameravaju da istražuju taj svet, treba da znaju odakle su krenuli i kuda idu.
     Nešto pre podneva dobili su prvi nagoveštaj da svet na koji su sleteli nije nenaseljen: krajičkom oka opazili su lice između stabala koje ih je posmatralo. Nestalo je istog trenutka kada su ga primetili, ali obojici je u očima ostala slika čovekolikog stvorenja, radoznalog, ali ne i uplašenog. Posle pola sata videli su još jedno takvo lice, a deset minuta kasnije još jedno.
     Minut kasnije, izbili su na prostranu čistinu i smesta zastali.
     Pred njima, na središtu proplanka, nalazila se grupa od dvadesetak muškaraca i žena. Nepomično su stajali i mirno gledali Forda i Artura. Oko nekih žena gurala su se sitna deca, a iza grupe nalazila se neuredna skupina malenih skloništa, podignutih od blata i granja.
     Ford i Artur zadržaše dah.
     Najviši muškarac malo je premašao pet stopa, svi su bili pomalo pogureni, podužih ruku, niskih čela i bistrih, sjajnih očiju koje su pažljivo posmatrale strance.
     Kada videše da nemaju nikakvog oružja i da im ne prilaze, Ford i Artur malo se opustiše.
     Izvesno vreme dve grupe samo su se gledale i nijedna se nije ni pomerila. Činilo se da su uljezi zbunili domoroce i mada ovi nisu odavali nikakve znake nasilnosti, bilo je jasno da nisu ni oduševljeni.
     Ništa se nije desilo.
     Puna dva minuta i dalje se ništa nije dešavalo.
     Po isteku dva minuta Ford zaključi da bi nešto trebalo da se desi.
     "Zdravo", rekao je on.
     Žene privukoše decu bliže sebi.
     Muškarci jedva da su napravili ikakav primetni pokret, a opet je čitavo njihovo držanje jasno stavljalo do znanja da pozdrav nije dobrodošao - ne da ih je uvredio, već da jednostavno nije bio dobrodošao.

     Jedan od muškaraca, koji je stajao nešto bliže od ostalih i koji je možda zato bio vođa, kročio je napred. Lice mu je bilo mirno i hladnokrvno, gotovo uzvišeno.
     "Ugghhhuuuggghhhrrrr uh uh ruh uurgh", rekao je smireno.
     Ovo je zateklo Artura potpuno nespremnog. Toliko se navikao da preko vavilonske ribice prima trenutni, podsvesni prevod svega što je čuo, da mu je to potpuno izašlo iz pameti i na celu stvar tek ga je sada podsetila činjenica da sistem, izgleda, više nije dejstvovao. Nejasni obrisi značenja zapalacaše preko pozadine njegovog uma, ali nije bilo ničega na šta se mogao osloniti. Nagađao je - ispravno, kako se ispostavilo - da ovi nisu još razvili ništa osim najosnovnijih zametaka jezika i da im zbog toga vavilonska ribica nije mogla pomoći. Pogledao je Forda, koji je bio beskonačno iskusniji u takvim stvarima.
     "Mislim", rekao je Ford krajičkom usana, "da nas pitaju imamo li nešto protiv da lepo zaobiđemo njihovo selo."
     Trenutak kasnije, gest čovekolikog stvovrenja kao da je to potvrdio.
     "Ruuuggghhhh urrgggh; urgh urgh (ur rur) rruuurruuh ug", nastavilo je stvorenje.
     "Opšti smisao", rekao je Ford, "koliko sam ja bio u stanju da razumem, bio je da smo slobodni da nastavimo put na koji god način želimo, ali ukoliko bismo zaobišli naselje umesto da prođemo kroz njega, oni bi bili beskrajno srećni."
     "Pa šta ćemo?"
     "Mislim da treba da ih usrećimo".
     Polako i pažljivo, obišli su proplanak po rubu. Činilo se da su to domoroci veoma lepo primili, jer su im se jedva primetno naklonili.
     Ford i Artur nastaviše kroz šumu. Nekoliko stotina jardi iza proplanka naišli su na malu gomilu voća koja im je ležala na putu - bobice koje su izuzetno podsećale na maline i kupine i sočni plodovi zelene kore koji su veoma ličili na kruške.
     Do sada su se klonili voća i bobica koje su videli, iako je drveće i grmlje bilo krcato njima.
     "Pazi ovako", reče Ford Prefekt. "Voće i bobice na stranim planetama ili ti omoguće da preživiš, ili te ubiju. Prema tome, tačka na kojoj treba da počneš da se igraš sa njima jeste ona na kojoj ćeš umreti ukoliko to ne uradiš. Na taj način uvek ćeš proći dobro. Tajna zdravog autostopiranja krije se u tome da jedeš gotovu hranu."
     Sumnjičavo su gledali gomilu koja im je ležala na putu. Tako je dobro izgledala, da im se u glavi gotovo zavrtelo od gladi.
     "Pazi ovako", reče Ford. "Ovaj..."
     "Da?" upita Artur.
     "Pokušavam da smislim takvu tačku koja će nas navesti da uzmemo ovo i pojedemo", reče Ford.
     Sunce koje su delimično zaklanjale lisnate grane blistalo je na glatkoj kori stvari koje su podsećale na kruške. Stvari koje su podsećale na maline i jagode bile su krupnije i sočnije od svega što je Artur do tada video, čak i u reklamama za sladoled.
     "A zašto ih ne pojedemo, pa da razmislimo posle?"
     "Možda oni to i hoće".
     "U redu, pazi ovako..."
     "Za sada dobro zvuči."
     "Ovo je ostavljeno nama za jelo. Ili je dobro ili loše, ili žele da nas nahrane ili da nas otruju. Ako je otrovno, a mi ga ne pojedemo, oni će nas jednostavno napasti na neki drugi način. Ako ne pojedemo, gubimo u svakom slučaju."
     "Sviđa mi se način na koji razmišljaš", rekao je Ford. "Dobro, a sada pojedi nešto od toga."
     S oklevanjem, Artur podiže jedan od plodova koji je ličio na kruške.
     "Uvek sam razmišljao o priči o rajskim vrtovima", reče Ford.
     "Ha?"
     "O rajskim vrtovima. Drvo. Jabuka. Taj deo, razumeš?"
     "Ma, svakako."
     "Taj tip, taj vaš Bog, postavi jabuku usred vrta i kaže, momci, radite šta god hoćete, ali, ah, nemojte jesti jabuku. Ali, na opšte iznenađenje, oni počnu da ih jedu, a on iskoči iz grma i drekne: 'Uhvatio sam te!' Ne bi bilo nikakve razlike ni da nisu jeli."
     "Zašto?"
     "Jer kad imaš posla sa nekim od one fele koja voli da podmeće na pločnik šešire sa ciglama ispod njih, onda je sigurno da se takav neće lako predati. Na kraju će te ipak uloviti."
     "Ma šta to pričaš?"
     "Nema veze, pojedi voćku."
     "Znaš, ovo mesto gotovo da podseća na rajske vrtove."
     "Pojedi voćku."
     "A tako i zvuči."
     Artur zagrize stvar koja je podsećala na krušku.
     "To je kruška", rekao je.
     Nekoliko trenutaka kasnije, kada su slistili čitavu gomilu, Ford Prefekt okrete se i dreknu:
     "Hvala. Mnogo vam hvala", vikao je, "vrlo ste ljubazni."
     Onda su produžili svojim putem.

     Tokom sledećih pedeset milja putovanja prema istoku i dalje su s vremena na vreme nailazili na poklonjeno voće; a iako su jednom ili dvaput na trenutak nazreli čovekolike domoroce između stabala, više nikada nisu stupili u neposredan dodir. Zaključili su da im se dopada rasa koja jasno stavlja do znanja da je zahvalna ako je ostave na miru.
     Voće i bobice prestadoše posle pedeset milja, jer tu je počinjalo more.
     Pošto se ni zbog čega nisu žurili, sagradili su splav i prešli more. Bilo je srazmero mirno, široko svega šezdeset milja, tako da je prelazak bio srazmerno ugodan, a stigli su u zemlju koja je bila najmanje onoliko divna kao i ona iz koje su se otisnuli na plovidbu.
     Ukratko, život je bio smešno lagodan i najzad im je pošlo za rukom da se ponesu sa problemima nesvrhovitosti na taj način što su prestali da obraćaju pažnju na njih. Kada želja za društvom bude postala prevelika, znaće gde mogu da ga nađu, ali trenutno bilo im je vrlo drago što su Golgafrinčani stotinu milja iza njih.
     Ipak, Ford Prefekt je opet počeo da češće koristi svoj sub-eta senz-o-matik. Samo je jednom uhvatio signal, ali tako slab i sa toliko ogromnog rastojanja da je bio potišteniji nego da se tišina nastavila bez prekida.
     Iz čistog ćefa odlučiše da pođu prema severu. Posle nekoliko nedelja putovanja stigli su do još jednog mora, sagradili novi splav i preplovili ga. Putovanje je ovog puta bilo teže, klima je bila sve hladnija. Artur poče da podozreva da u Fordu tinja iskra mazohizma - kao da su mu rastuće teškoće putovanja pružale osećanje koje mu je inače nedostajalo. Nemilosrdno je grabio prema severu.
     Njihovo putovanje na sever dovelo ih je u strmi, planinski teren od čije je lepote i obličja zastajao dah. Ogromni, zupčasti, snegom prekriveni vrhovi izazivali su u njima ushićenje. Hladnoća poče da im prodire do kostiju.
     Obmotali su se u životinjske kože i krzna do kojih je Ford Prefekt došao tehnikom koju je nekada naučio od skupine bivših pralitskih kaluđera koji su u brdima Hunije vodili odmaralište za skijanje po mislima.
     Galaksija je krcata bivšim pralitskim kaluđerima koji su se okrenuli zgrtanju novca; tehnike mentalne kontrole, koje je taj red razvio kao oblik posvećivanja, uistinu su zadivljujuće - a ogroman broj kaluđera napušta red čim završi obuku posvećenja, neposredno pre polaganja svečane zakletve da će ostatak života provesti zaključani u malim, metalnim kutijama.
     Izgledalo je, spolja posmatrano, da se Fordova tehnika uglavnom sastoji u tome da on mirno stoji i smeši se.
     Posle izvesnog vremena, životinja - na primer jelen - pojavila bi se između drveća i stala da ga oprezno posmatra. Ford bi se i dalje smešio, oči bi mu postale blage i tople i delovao bi kao da zrači duboku i sveobuhvatnu ljubav, ljubav koja je izvirila iz njega da prigrli sve što postoji. Divna tišina parala bi po okolnom predelu, mirna i uzvišena, sa središtem u ovom preobraženom čoveku. Lagano, jelen bi prišao, korak po korak, sve dok ga ne bi gotovo dodirnuo njuškom, a Ford Prefekt tada bi skočio na njega i slomio mu vrat.
     "Kontrola feromona", objasnio je Arturu šta je posredi. "Treba samo da znaš kako da ispuštaš pravi miris."

31.

     Nekoliko dana pošto su doputovali u tu planinsku zemlju naišli su na obalu koja se pružala pred njima dijagonalno od jugozapada prema severoistoku, obalu monumentalne uzvišenosti: duboke, veličanstvene urvine, vrtoglavi šiljci oko ledenih fjordova.
     Još dva dana peli su se i lutali preko stenja i glečera, očarani njihovom lepotom.
     "Arture!" jeknu Ford iznenada.
     Bilo je popodne drugog dana. Artur je sedeo na visokoj steni i posmatrao gromovito more koje se razbijalo o kamene hridi.
     "Arture!" jeknu Ford ponovo.
     Artur pogleda tamo odakle je dopirao Fordov glas, jedva čujno kroz vetar.
     Ford je otišao da bi iz veće blizine pogledao glečer, a Artur ga pronađe kako čuči pored glatkog zida od plavičastog leda. Bio je sav napet od uzbuđenja - oči mu poskočiše da bi se srele sa Arturovim.
     "Vidi", rekao je, "vidi!"
     Artur je gledao. Video je glatki zid od plavičastog leda.
     "Da", rekao je. "Glečer. Već sam ga video."
     "Ne", reče Ford, "pogledao si, nisi ga video. Vidi."
     Artur se upilji - nije razaznavao ništa osim nejasnih senki.
     "Pomeri se malo od njega", bio je uporan Ford, "i ponovo pogledaj."
     Artur se malo pomeri i ponovo pogleda.
     "Ne", rekao je i slegao ramenima. "Šta bi to trebalo da vidim?"
     I tada je iznenada video.
     "Vidiš?"
     Video je.
     Usta poželeše da govore, ali je mozak zaključio da još nemaju šta da kažu i ponovo ih zatvorio. Zatim mu je mozak počeo da se bori sa problemom onoga što su mu oči govorile da se nalazi ispod njega, ali dok je to činio, njegova kontrola nad ustima popustila je i ona se ponovo razjapiše. Kada je opet ovladao vilicama, mozak izgubi kontrolu nad levom rukom i ona poče nesvrhovito da mlatara okolo. Tokom možda jedne sekunde mozak je pokušavao da ulovi levu ruku, ne puštajući pri tom usta, i istovremeno se trudio da misli o onome što je bilo zakopano ispod leda; verovatno zbog te rastrojenosti, Arturove noge popustiše i on se glatko skljoka na tle.
     Stvar koja je izazvala čitavu tu nervnu pometnju bila je mreža senki u ledu, na nekih osamnaest inča ispod površine. Gledane pod pravim uglom, pretapale su se u čvrste oblike slova tuđinske azbuke, od kojih je svako bilo visoko tri stope; a za one, poput Artura, koji nisu umeli da čitaju magratejski, iznad slova se nalazio crtež lica koji je visio u ledu.
     Crtež je prikazivao lice starca, mršavo i izraženih crta, brižno, ali ne i neprijatno.
     Bilo je to lice čoveka koji je dobio nagradu zato što je sazdao obalu na kojoj su sada znali da se nalaze.

32.

     Tanko zavijanje ispuni vazduh. Odzvanjalo je i podrhtavalo kroz drveće, poplašivši veverice. Nekoliko ptica zgađeno je odletelo. Buka je poigravala i uvijala se oko čistine. Cvilela je, jaukala, vređala uši.
     Ali kapetan je popustljivo posmatrao usamljenog gajdaša. Njegovu staloženost malo je šta moglo poremetiti: zaista, pošto je preboleo gubitak veličanstvene kade tokom neprijatnosti u močvari pre toliko meseci, ovaj novi život počeo je da mu se čini prilično ugodan. U velikoj steni koja se nalazila na sredini proplanka izdubljena je rupa i on se u njoj izležavao svakog dana, a pomoćnici su sipali vodu preko njega. Ne naročito toplu vodu, mora se priznati, jer još nisu našli načina da je zagreju; ali nije važno, i to će doći, a u međuvremenu zemlju su uzduž i popreko pretraživale istraživačke grupe ne bi li našle neki topli izvor, najbolje na nekom prijatnom, zelenom proplanku, a kada bi se u blizini našao i rudnik sapuna - savršeno. Onima koji su rekli da imaju osećaj da se sapun ne nalazi u rudnicima, kapetan je bio toliko slobodan da kaže da je to možda zbog toga što do sada niko nije tražio dovoljno pažljivo - i ta mogućnost odlučno je svima stavljena na znanje.
     Ne, život je bio vrlo prijatan. A pošto bude otkriven vruć izvor, skupa sa zelenim proplankom en suite, i pošto se najzad pronađe rudnik sapuna koji daje, recimo, pet stotina parčadi dnevno, život će biti još prijatniji. Najvažnije je uvek imati nešto čemu se nadaš.
     Cvil, cvil, škrip, cvil, arlauk, jao, skvik - pravile su gajde, a kapetanovo zadovoljstvo, koje je već bilo poprilično, samo se povećavalo sa pomišlju da to svakog časa može da prestane. I ovo je bilo nešto čemu se nadao.
     Šta je još ugodno, pitao se on. Pa, toliko stvari: crvena i žuta boja drveća, sada kada se bližila jesen; prijatno cvrkutanje makaza koje je dopiralo iz blizine, sa mesta gde su dva frizera uvežbavala svoje umeće na jednom umetničkom direktoru i njegovom asistentu; sunčeva svetlost koja se odbijala od šest sjajnih telefona poređanih pored kade izdubljene u steni. Jedina stvar lepša od telefona koji ne zvoni sve vreme (zapravo, ne zvoni uopšte) bilo je šest telefona koji ne zvone sve vreme (zapravo, ne zvone uopšte).
     No, ponajlepši od svega bio je zadovoljni žamor stotina ljudi koji su se lagano okupljali na čistini oko njega da bi posmatrali popodnevni sastanak odbora.
     Kapetan kucnu prstom kljun svoje gumene patkice. Popodnevni sastanci odbora bili su mu najdraži.

     I druge oči posmatrale su gomilu koja se okupljala. Visoko u krošnji jednog drveta na rubu proplanka čučao je Ford Prefekt, koji se nedavno vratio iz dalekih krajeva. Posle šestomesečnog putovanja bio je vitak i krepak, oči su mu blistale, nosio je kaput od irvasovog krzna; brada mu je bila gusta, a lice bronzano kao u kantri-rok pevača.
     On i Artur gotovo već nedelju dana posmatrali su Golgafrinčane i Ford je zaključio da je došlo vreme da se neke stvari malo izmene.
     Proplanak je sada bio pun. Stotine muškaraca i žena leškarili su okolo, ćeretali, jeli voće, igrali karte i uopšte divno se zabavljali. Njihove trenerke bile su sada prljave i čak iscepane, ali svi su imali izuzetno lepe frizure. Ford je bio zbunjen kada je video da su mnogi nagurali u svoje trenerke gomile lišća i pitao se da li to treba da bude neka vrsta izolacije pred zimom koja se bližila. Fordove oči se zasuziše. Valjda se nisu naprasno zainteresovali za botaniku?
     Usred tih nagađanja kapetanov glas podiže se iznad graje.
     "U redu", rekao je, "voleo bih da napravimo malo reda na ovom sastanku, ukoliko je to ikako moguće. Da li se svi slažu?" Dobroćudno se nasmešio. "Samo trenutak, kada svi budete spremni."
     Razgovor postepeno zamre i proplanak utihnu, osim gajdaša koji je, izgleda, boravio u nekom svom divljem i nepristupačnom muzičkom svetu. Nekoliko ljudi iz njegove blizine počeše da bacaju lišće na njega. Ako je i bilo nekog razloga za to, Fordu je potpuno promakao.
     Malena grupa ljudi okupila se oko kapetana i jedan od njih očigledno se spremao da govori. To je učinio tako što je ustao, pročistio grlo i potom se zagledao u daljinu, kao da želi da pokaže gomili da će za koji trenutak biti sa njima.
     Pažnja gomile bila je kao prikovana i sve oči bile su uprte u njega.
     Usledio je trenutak tišine i Ford oceni da je to pravi čas da se pojavi. Čovek otvori usta da progovori.
     Ford skoči sa drveta.
     "Ćao", rekao je on.
     Gomila se okrenu.
     "Ah, dragi prijatelju", pozvao je kapetan, "imate li pri ruci koje palidrvce? Ili upaljač? Bilo šta slično?"
     "Ne", reče Ford, a glas mu je zvučao pomalo razočarano. To nije bilo baš ono na šta se pripremao. Zaključio je da će biti nabolje ukoliko malo jače prione na temu.
     "Ne, nemam", produžio je. "Nikakvih šibica. Umesto toga, donosim vam vesti..."
     "Šteta", reče kapetan. "Znate, mi smo sve potrošili. Već nedeljama se nisam kupao u toploj vodi."
     Ford je odbio da dozvoli da ga ovo skrene sa puta.
     "Donosim vam vesti", rekao je on, "o otkriću koje će vas možda zanimati."
     "Da li je na dnevnom redu", zarežao je čovek koga je Ford prekinuo.
     Ford se nasmeši širokim osmehom kantri-rok pevača.
     "Ma, haj'te", rekao je.
     "Pa, mnogo mi je žao", rekao je čovek iznervirano, "ali kao profesionalni savetnik sa dugogodišnjim iskustvom moram insistirati na tome da se poštuje organizaciona shema sastanka."
     Ford se okrete gomili.
     "On je lud, znate", rekao je, "ovo je praistorijska planeta."
     "Obratite se stolu predsedavajućeg!" zarežao je profesionalni savetnik.
     "Nema stola", objasnio je Ford, "tu je samo stena."
     Profesionalni savetnik zaključio je da situacija zahteva izvesnu dozu tvrdoglavosti.
     "Pa, nazovimo je stolom", rekao je tvrdoglavo.
     "Zašto ne stenom?" upitao je Ford.
     "Vi, očigledno, pojma nemate", rekao je profesionalni savetnik, koji je sada odbacio tvrdoglavost u korist dobre, staromodne nabusitosti, "o metodama modernog poslovanja."
     "A vi pojma nemate gde se nalazite", reče Ford.
     Jedna devojka prodornog glasa skoči na noge i upotrebi ga.
     "Umuknite, vas dvojica", rekla je. "Molim predsedavajućeg da zavede malo reda."
     "Misliš, predstenavajućeg", osmehnuo se jedan frizer.
     "Mir, mir", kevtao je profesionalni savetnik.
     "U redu", rekao je Ford, "da vidimo kako vi to radite." Seo je na zemlju da vidi koliko dugo će moći da se suzdržava.
     Kapetan pomirljivo zagrokta.
     "Voleo bih da opomenem", rekao je prijatnim glasom, "prisutne na pet stotina sedamdeset trećem sastanku odbora za kolonizaciju Fintlvudlviksa..."
     Deset sekundi, pomisli Ford i ponovo skoči na noge.
     "Pa to je besmisleno!" uskliknuo je. "Pet stotina sedamdeset tri sastanka odbora, a još niste otkrili ni vatru!"
     "Ukoliko biste bili ljubazni", reče devojka prodornog glasa, "da obratite pažnju na dnevni red stola..."
     "Dnevni red stene", zacvrkuta frizer srećno.
     "Hvala, to sam već rekao", progunđa Ford.
     "...Videli... biste..." produži devojka nepokolebljivo, "da danas imamo izveštaj frizerske komisije za razvoj vatre."
     "Oh... pa..." reče frizer sa ovčijim pogledom, koji je u čitavoj Galaksiji poznat kao: 'Ovaj, a jel' može sledećeg utorka?'
     "Dobro", okrete mu se Ford, "šta ste do sada učinili? Šta nameravate? Kakvi su vam planovi za razvoj vatre?"
     "Pa, ne znam", reče Frizer. "Dali su mi samo nekoliko prutova..."
     "I šta ste uradili sa njima?"
     Frizer poče nervozno da kopa po džepovima i pruži Fordu plodove svog rada.
     Ford ih podiže da ih svi vide.
     "Vikleri", rekao je.
     Gomila zapljeska.
     "Nije važno", rekao je Ford. "Ni Rim nije spaljen za jedan dan."
     Gomila nije imala blage veze o čemu on to priča, ali, svejedno, dopalo im se.
     "Pa vi ste očigledno potpuno neobavešteni", reče devojka. "Da ste toliko dugo radili u propagandi, kao ja, znali biste da pre razvijanja novog proizvoda on mora biti valjano istražen. Moramo otkriti šta ljudi očekuju od vatre, na koji način se odnose prema njoj, kakvu im sliku ona donosi."
     U gomili je zavladao tajac. Očekivali su od Forda nešto divno.
     "Nabijem ti je u nos", rekao je on.
     "E to je tačno jedna od stvari koje želimo da saznamo", bila je uporna devojka. "Žele li ljudi vatru koja se može upaliti pomoću nosa?"
     "Želite li?" upita Ford gomilu.
     "Da!" povikali su jedni.
     "Ne!" veselo su vikali drugi.
     Pojma nisu imali, ali smatrali su da je mnogo zabavno.
     "A točak?" upita kapetan. "Šta je bilo sa tom stvarčicom? Zvuči kao strašno zanimljiv projekat."
     "Ah", reče propagandistkinja, "e, tu imamo izvesnih teškoća."
     "Teškoća?" uskliknu Ford. "Teškoća? Kako to mislite teškoća? Pa to vam je najjednostavnija naprava u Vaseljeni!"
     Propagandistkinja ga prostreli pogledom.
     "U redu, gospodine Pametnjakoviću", rekla je, "ako ste tako pametni, recite nam onda koje boje treba da bude."
     Gomila podivlja. Jedan nula za domaći tim, mislili su. Ford sleže ramenima i ponovo sede.
     "Svemogući Zarkone", rekao je, "zar niko od vas nije ništa uradio?"
     Kao odgovor na njegovo pitanje, sa ulaza na proplanak iznenada dopre buka. Gomila nije mogla da poveruje koliko je zabave bilo tog popodneva: umarširao je odred od desetak ljudi koji su bili odeveni u ostatke uniformi golgafrinčamske treće regimente. Otprilike jedna polovina još je nosila zgrom-i-puc pištolje, a ostali su imali koplja kojima su udarali u ritmu koraka. Bili su preplanuli i zdravi, ali potpuno iscrpljeni i dronjavi. Oni se bučno zaustaviše i stadoše mirno. Jedan od njih srušio se i više se nije pomerio.
     "Kapetane, ser!" uzviknu Broj Dva - jer on je bio vođa - "dozvolite mi da podnesem raport, ser!"
     "Da, Broju Dva, dobro došao kući i tome slično. Jeste li pronašli neki topli izvor?" upitao je kapetan bezvoljno.
     "Nismo, ser!"
     "Tako sam i mislio."
     Broj Dva pođe dugačkim koracima kroz gomilu i salutira pred kadom.
     "Otkrili smo drugi kontinent!"
     "Zar?"
     "Leži na drugoj strani okeana..." reče Broj Dva, a oči mu se značajno skupiše, "na istoku!"
     "Ah."
     Broj Dva okrenuo se prema gomili. Podigao je pištolj iznad glave. Ovo će biti sjajno, pomislila je gomila.
     "Objavili smo mu rat!"
     Sa svih strana čistine prolomiše se divlji, oduševljeni uzvici - bilo je to iznad svih očekivanja.
     "Samo trenutak", uzviknuo je Ford Prefekt, "samo trenutak!"
     Skočio je na noge i zatražio tišinu. Posle izvesnog vremena to je i dobio, to jest najbolju tišinu kojoj se mogao nadati pod takvim okolnostima - a okolnosti su bile takve da je gajdaš spontano komponovao nacionalnu himnu.
     "Moramo li da imamo gajdaša?" upitao je Ford.
     "Oh, da", rekao je kapetan, "to smo mu zajemčili."
     Ford pomisli da bi tu zamisao valjalo izložiti raspravi, ali ubrzo shvati da ga u tom pravcu vreba ludilo. Umesto toga, zavitlao je pažljivo nanišanjen kamen na gajdaša, a onda se okrenuo Broju Dva.
     "Rat?" upitao je.
     "Da!" Broj Dva prezrivo je gledao Forda Prefekta.
     "Na susednom kontinentu?"
     "Da! Potpuno ratno stanje! Rat da prekinemo sve ratove!"
     "Ali tamo nema nikog živog!"
     Ah, zanimljivo, pomislila je gomila, lepa primedba.
     Ali pogled Broja Dva nije se promenio. Pri tome, oči su mu ličile na dva komarca koji hotimice lebde na tri inča od vašeg nosa i ne daju da ih pokolebaju udarci ruke, mrežice za insekte ili savijenih novina.
     "Znam", rekao je, "ali biće jednog dana! Zato smo ostavili otvoren ultimatum!"
     "Šta?"
     "I uništili smo nekoliko vojnih objekata."
     Kapetan se naže u kadi.
     "Vojnih objekata, Broju Dva?" upitao je.
     Na trenutak, oči mu zadrhtaše.
     "Da, ser, ovaj, potencijalnih vojnih objekata. U redu... Stabala."
     Trenutak nesigurnosti je prošao - oči mu poput bičeva ošinuše po publici.
     "I", zagmeo je, "saslušali smo jednu gazelu!"
     Spretno je gurnuo zgrom-i-puc pod mišku i odmarširao kroz pandemonijum oduševljenja koji se razlegao kroz publiku. Uspeo je da načini svega nekoliko koraka pre nego što su ga uhvatili i u znak počasti na ramenima poneli oko čistine.
     Ford je sedeo i nemarno lupkao kamenom o kamen.
     "I šta ste još uradili?" zainteresovao se pošto je oduševljenje splasnulo.
     "Zasnovali smo kulturu", rekla je propagandistkinja.
     "Oh, da?" upita Ford.
     "Da. Jedan od naših filmskih producenta već pravi predivan dokumentarac o domorodačkim pećinskim ljudima ove oblasti."
     "To nisu pećinski ljudi."
     "Izgledaju kao pećinski ljudi."
     "Žive li u pećinama?"
     "Pa..."
     "Oni žive u kolibama."
     "Možda su dali da im se pećine ponovo okreče", reče neki komedijaš iz gomile.
     Ford ga gnevno odmeri.
     "Mnogo smešno", rekao je. "A da li ste primetili da oni izumiru?"
     U povratku, Ford i Artur naišli su na dva napuštena sela i na tela mnogih domorodaca u šumi gde su se povukli da umru. Oni koji su i dalje bili živi delovali su bedno i ravnodušno, kao da pate od neke bolesti, pre duševne nego telesne. Kretali su se polako i sa beskonačnom tugom. Budućnost im je oduzeta.
     "Izumiru!" ponovi Ford. "Znate li šta to znači?"
     "Ovaj... Ne bi trebalo da im prodajemo polise životnog osiguranja?" ponovo je viknuo šaljivdžija.
     Ford ga je prenebregao i obratio se čitavoj gomili.
     "Shvatate li vi", rekao je, "da su počeli da izumiru otkako smo mi došli?"
     "U stvari, to na filmu ispada strašno efektno", rekla je propagandistkinja, "i daje onaj osećaj žestine osoben za stvarno velike dokumentarce. Producent je vrlo zadovoljan."
     "Kako i ne bi", progunđao je Ford.
     "Čini mi se", reče devojka i okrete se kapetanu koji je već počinjao da dremucka, "da želi da snimi sledeći film o vama, kapetane."
     "Oh, stvarno?" upita on i iznenada se trže. "Pa to je strašno lepo."
     "Ima vrlo jaku viziju svega toga, znate, breme odgovornosti, usamljenosti na upravljačkom mestu..."
     Kapetan je na trenutak mozgao o tome.
     "Pa, ja ne bih preterivao sa tom vizijom, znate", rekao je najzad. "Čovek nikada nije sam uz svoju gumenu patkicu."
     On podiže patkicu u vazduh, a gomila ga oduševljeno pozdravi.
     Do tog trenutka, profesionalni savetnik sedeo je u ledenoj tišini, prstiju naslonjenih na čelo da bi pokazao da čeka i da, ukoliko je potrebno, može da čeka i čitav dan.
     Tog časa, međutim, rešio je da ipak ne čeka čitav dan, nego da se pravi da poslednjih pola sata nije ni bilo.
     On se podiže na noge.
     "Mogli bismo", suvo je rekao, "da se na trenutak osvrnemo na finansijsku politiku...
     "Finansijsku politiku!" huknu Ford. "Finansijsku politiku!"
     Profesionalni savetnik uputi mu pogled koji bi samo riba dvodihalica bila u stanju da oponaša.
     "Finansijska politika..." ponovio je, "tačno to sam rekao."
     "Odakle vam novac", upita Ford, "ako niko od vas ništa ne privređuje? Znate, on ne raste na drveću."
     "Ako biste mi dozvolili da nastavim..."
     Ford utučeno klimnu.
     "Hvala. Pošto smo pre dve nedelje odlučili da prihvatimo lišće kao zakonitu valutu, svi smo, razume se, postali izuzetno bogati."
     Ford je u neverici zurio u gomilu koja je zadovoljno žagorila kada je ovo čula i pohlepno grabila gomile lišća kojima su im trenerke bile nabijene.
     "Ali smo takođe", produžio je savetnik, "naišli na malecki problem sa inflacijom usled izuzetno velike pristupačnosti lišća, što znači, čini mi se, da je trenutni kurs otprilike tri šume opalog lišća za jedan novčić."
     Usplahireni žamor dopre iz gomile. Savetnik im mahnu rukama da se smire.
     "Zbog toga, da bismo osujetili problem", rekao je, "i da bismo delotvorno revalvirali list, pripremamo se da pristupimo masovnoj kampanji defolijacije i da...ovaj, spalimo sve šume. Mislim da ćete se složiti da je to pod ovakvim okolnostima razumno rešenje."
     Sekundu ili dve gomila je delovala malo nesigurno, sve dok neko nije objasnio koliko će to podići vrednost lišća u njihovim džepovima, na šta ispustiše uzvik zadovoljstva i pozdraviše savetnika pravim ovacijama. Računovođe među njima trljale su ruke, radujući se jeseni koja će doneti veliku zaradu.
     "Vi ste svi ludi", objasnio je Ford Prefekt.
     "Krajnje ste udareni", zaključio je.
     "Vi ste gomila uvrnutih suludnjaka", izneo je on još jednom svoje mišljenje.
     Plima javnog mnjenja poče da se okreće protiv njega. Ono što je počelo kao sjajna zabava sada se, po njihovom mišljenju, pretvorilo u najobičnije vređanje, a pošto je to vredjanje bilo uglavnom usmereno protiv njih, brzo im je dosadilo.
     Osetivši promenu klime, propagandistkinja mu se okrete.
     "Možda bi trebalo", zatražila je, "upitati šta ste vi radili tokom svih proteklih meseci? Ti i onaj drugi uljez niste ovde još od kako smo stigli."
     "Bili smo na putovanju", rekao je Ford. "Pošli smo da otkrijemo nešto na ovoj planeti."
     "Oh", reče devojka lukavo, "to mi baš i ne zvuči naročito produktivno."
     "Ne? E pa, ljubavi, imam novosti za tebe. Otkrili smo budućnost ove planete."
     Ford je čekao da ova izjava ostavi utisak. To se nije desilo. Pojma nisu imali o čemu on to govori.
     Nastavio je.
     "Više uopšte nije bitno šta ćete da radite. Spalite šume, učinite što god hoćete, nema nikakve razlike. Vaša buduća istorija već se dogodila. Imate na raspolaganju dva miliona godina i to vam je to. Na kraju tog razdoblja vaša rasa biće mrtva, nestaće i srećan joj put. Upamtite, dva miliona godina!"
     Gomila ozlojeđeno zamumla. Ljudi koji su se iznenada obogatili nisu želeli da slušaju takvo lupetanje. Možda bi trebalo da bace tipu koji list, pa će otići.
     Nije bilo potrebno da se brinu. Ford je već grabio sa čistine, zastavši samo da zavrti glavom ka Broju Dva, koji je već ispaljivao svoj zgrom-i-puc u obližnje drveće.
     Jednom se okrenuo.
     "Dva miliona godina!" rekao je i počeo da sa smeje.
     "Pa", primetio je kapetan sa osmehom punim olakšanja, "još ima vremena za nekoliko kupanja. Hoće li neko da mi doda sunđer? Upravo sam ga ispustio."

33.

     Oko milju odatle, u šumi, Artur Dent bio je toliko zadubljen u ono što je radio, da nije ni primetio Forda Prefekta koji mu je prilazio.
     Ono što je radio bilo je prilično neobično, a evo u čemu je bila stvar: na širokom, pljosnatom komadu kamena urezao je veliki kvadrat, podeljen u sto šezdeset devet manjih, po trinaest sa svake strane.
     Potom je sakupio gomilu manjeg, pljosnatog kamenja i u svaki urezao po jedno slovo. Oko kamena je sedelo nekoliko preživelih urođenika kojima je Artur pokušavao da objasni neobičnu zamisao u vezi sa tim kamenjem.
     Do sada mu to nije baš najbolje polazilo za rukom. Neke kamenove pokušali su da pojedu, druge da zakopaju, a ostale da pobacaju. Artur je najzad uspeo da ohrabri jednog od njih da spusti dva kamena na tablu, što nije bilo čak ni onoliko koliko mu je pošlo za rukom prethodnog dana. Skupa sa sve bržim gubitkom poleta ovih stvorenja, izgleda da je došlo i do srazmernog gubitka inteligencije.
     Da bi ih podstakao, Artur sam postavi nekoliko slova na ploču i potom pokuša da ohrabri domoroce da i sami dodaju nešto.
     Nije mu polazilo za rukom.
     Ford je stajao pokraj obližnje grupe stabala i posmatrao.
     "Ne", rekao je Artur jednome od domorodaca, koji je u napadu beznadne utučenosti izmešao neka slova. "Q nosi deset poena, razumeš, a nalazi se na trostrukom zbiru i zato... Pazi, već sam ti objasnio pravila... Ne, ne, gledaj ovamo, ostavi tu kost... U redu, da probamo ponovo."
     Ford nasloni lakat o drvo, a glavu o šaku.
     "Šta to radiš, Arture?" mirno ga je pitao.
     Artur se trže i pogleda uvis. Iznenada ga je obuzeo osećaj da sve to možda deluje pomalo budalasto. Znao je samo da je stvar kod njega palila bez greške kada je bio mali. Ali stvari su tada bile drugačije, ili, tačnije, biće drugačije.
     "Pokušavam da naučim pećinskog čoveka da se igra slagalice", kazao je.
     "To nisu pećinski ljudi", rekao je Ford.
     "Izgledaju kao pećinski ljudi."
     Ford popusti.
     "Shvatam", rekao je.
     "Uzaludna muka", umorno reče Artur. "Jedina reč koju znaju jeste grok, a nju ne umeju da napišu."
     On uzdahnu i odmače se.
     "Šta pokušavaš?" pitao je Ford.
     "Moramo ih ohrabriti da evoluiraju! Da se razvijaju!" prasnu Artur. Nadao se da će umorni uzdah i gnev posle njega pomoći da prevaziđe sve jači osećaj besmisla od koga je trenutno patio. No, nije pomoglo. Skočio je na noge.
     "Možeš li da zamisliš kako bi izgledao svet koji bi nastao od onih... kretena sa kojima smo stigli?"
     "Da zamislim?" upita Ford i podiže obrve. "Ništa ne moramo da zamišljamo. Sve smo videli."
     "Ali..." Artur bespomoćno zamlatara rukama.
     "Videli smo", rekao je Ford, "nema izlaza."
     Artur šutnu kamen.
     "Jesi li im rekao šta smo otkrili?" upitao je.
     "Hmmmm?" upita Ford, ne obraćajući pažnju.
     "Norveška", rekao je Artur. "Slartibartfastov potpis u glečeru, Jesi li im rekao?"
     "Čemu?" upitao je Ford. "Šta bi im to značilo?"
     "Značilo?" upitao je Artur. "Značilo? Savršeno dobro znaš šta to znači, znači da je ova planeta Zemlja! Ovo je moj dom! Ovde sam se rodio!"
     "Rodio?" upita Ford.
     "Dobro, rodiću se."
     "Da, kroz dva milona godina. Zašto im to ne kažeš. Idi i reci im: 'Izvinite, hteo bih da vam kažem da ću se kroz dva milona godina roditi nedaleko od ovog mesta'. Da vidiš šta će reći. Vezaće te za drvo i potpaliti vatru ispod njega."
     Artur je primio ovo k znanju sa nesrećnim izrazom lica.
     "Suoči se sa time", rekao je Ford. "Tvoji preci su oni krelci tamo preko, a ne ova jadna stvorenja ovde."
     On ode do mesta na kome su majmunolika stvorenja ravnodušno preturala kamena slova. Zavrteo je glavom.
     "Mani se slagalice, Arture", rekao je. "Nećeš pomoću nje spasti ljudsku rasu, jer ovo društvo neće biti ljudska rasa. Ljudska rasa trenutno sedi oko stene sa druge strane brega i snima dokumentarce o sebi."
     Artur se namrgodi.
     "Mora biti da postoji nešto što možemo da učinimo", kazao je. Njegovim telom prođe užasan osećaj potištenosti zbog toga što se nalazi ovde, na Zemlji - Zemlji koja je izgubila budućnost u užasnoj, besmislenoj katastrofi i koja je sada, izgleda, gubila i prošlost.
     "Ne", rekao je Ford, "ne postoji ništa što možemo da učinimo. Ovo neće promeniti istoriju Zemlje, shvataš li, ovo je istorija Zemlje. Dopadalo se to tebi ili ne, Golgafrinčani su ljudi od kojih si nastao. Kroz dva miliona godina uništiće ih Vogoni. Vidiš, istorija se nikada ne menja, ona se samo uklapa kao komadići mozaika. Šta ti je život, je l' da?"
     Podigao je slovo Q i zavitalo ga u udaljeni žbun kaline, gde je pogodio mladog zeca. Zec je prestravljeno pobegao i nije se zaustavio sve dok nije naleteo na lisicu koja ga je pojela, zadavila se jednom od njegovih koščica i crkla na obali potoka koji je sprao njene ostatke.
     Tokom sledećih nedelja Ford je progutao svoj ponos i stupio u odnos sa devojkom koja je na Golgafrinčamu bila kadrovski službenik; strašno ga je pogodilo kada je iznenada umrla zbog toga što je pila vode iz bare koja je bila zagađena telom crknute lisice. Jedina pouka koju je moguće izvući iz ove epizode jeste da nikada ne treba bacati slovo Q u žbun kaline, ali, na žalost, postoje prilike kada je to neizbežno.
     Kao i većina bitnih stvari u životu, ovaj lanac događaja ostao je potpuno nevidljiv Fordu Prefektu i Arturu Dentu. Tužno su posmatrali jednog domoroca koji je tmurno prčkao po ostalim slovima.
     "Siroti pećinski čovek", rekao je Artur.
     "Oni nisu..."
     "Šta?"
     "Oh, nije bitno", rekao je Ford.
     Nesrećno stvorenje patetično je zaarlaukalo i počelo da udara po kamenu.
     "Sve je to za njih bilo protraćeno vreme, zar ne?" upita Artur.
     "Uh uh urghhhhh", promrmlja domorodac i ponovo poče da udara po kamenu.
     "Nadživeće ih perači telefona."
     "Urgh, grr, grr, gruh!" bio je uporan domorodac i nastavljao da bije po kamenu.
     "Zbog čega udara po kamenu?" upitao je Artur.
     "Verovatno želi da ponovo slažeš slagalicu sa njim", rekao je Ford." Pokazuje na slova."
     "Verovatno je opet napisao crzjgrdwldiwdc, sirotan. Stalno mu govorim da u crzjgrdwldiwdc ima samo jedno 'g'."
     Domorodac ponovo poče da udara po kamenu.
     Oni pogledaše preko ramena.
     Oči im se iskolačiše.
     Među haosom slova dvanaest ih je bilo naslagano u jasnoj, pravoj liniji.
     Činila su dve reči.
     Bile su to sledeće reči:
     Četrdeset dva.
     "Grrrurgh guh guh", objasnio je domorodac. On besno zbrisa slova i odluta pod obližnje drvo sa svojim drugom.
     Ford i Artur zurili su za njim. Onda se zagledaše jedan u drugog.
     "Da li je taj rekao ono što se meni učinilo?" kazaše obojica jedan drugome.
     "Da", rekli su obojica.
     "Četrdeset dva", kazao je Artur.
     "Četrdeset dva", rekao je Ford.
     Artur otrča do dvojice domorodaca.
     "Šta pokušavate da nam kažete?" povikao je, "Šta to treba da znači?"
     Jedan od njih počeo je da se valja po zemlji, digao je noge u vazduh, ponovo počeo da se valja i zadremao.
     Drugi se popeo na drvo i počeo da gađa Forda Prefekta kestenjem. Šta god da su želeli da kažu, to su već učinili.
     "Jasno ti je šta ovo znači?" upitao je Ford.
     "Ne baš."
     "Četrdeset dva je broj koji je Duboka Misao dala kao konačni odgovor."
     "Da."
     "A Zemlja je kompjuter koji je projektovala i sagradila Duboka Misao da bi došla do pitanja za konačni odgovor."
     "Tako su nam rekli."
     "A organski život bio je deo te kompjuterske matrice."
     "Ako ti to kažeš."
     "Kažem. To znači da su ovi domoroci, ovi ljudi-majmuni, sastavni deo kompjuterskog programa, dok mi i Golgafrinčani to nismo."
     "Ali pećinski ljudi izumiru, a Golgafrinčani će ih, očigledno, zameniti."
     "Tačno. Dakle, vidiš šta to znači."
     "Šta?"
     "Zbrka", reče Ford Prefekt.
     Artur se obazre oko sebe.
     "Ova planeta će se gadno provesti zbog toga", rekao je.
     Ford se zbuni na trenutak.
     "Ipak, nešto mora da je proizišlo iz svega", kazao je konačno, "jer je Marvin rekao da je video pitanje urezano u tvoje moždane talase."
     "Ali..."
     "Verovatno pogrešno, ili iskrivljenu verziju pravog. Ipak, moglo bi da nas navede na pravi put kada bismo ga našli. Samo ne vidim kako."
     Neko vreme sedeli su i nisu radili ništa. Artur poče da čupka travu, ali otkri da to nije posao kome se može dublje posvetiti. Nekako mu trava nije delovala dovoljno uverljivo, drveće je izgledalo besmisleno, blagi brežuljci koji su se pružali okolo kao da su se pružali ni u šta, a budućnost je ličila na tunel kroz koji je trebalo da se puže.
     Ford se igrao sa svojim sub-eta senz-o-matikom. Bio je nem. On uzdahnu i odloži ga.
     Artur podiže jedno kameno slovo iz svog kompleta za slagalicu domaće izrade. Bilo je to E. On uzdahnu i spusti ga na zemlju. Sledeća dva slova koja je spustio pored njega bila su N i J. Za sledeća tri ispostavilo se da su S, R i A. Neobičnom igrom slučaja, reč koje je nastala premetanjem slova savršeno je opisivala kako se Artur osećao u tom trenutku. Jedan čas piljio je u nju. Nije to učinio namerno, bio je to nasumičan izbor. Njegov mozak lagano se ubacio u prvu brzinu.
     "Forde", rekao je iznenada, "čuj, ukoliko je pitanje urezano u sklop mojih moždanih talasa, a ja ga nisam svestan, onda mora biti da mi se nalazi negde u podsvesti."
     "Da, verovatno."
     "Možda postoji način da se taj podsvesni sadržaj iznese na videlo."
     "Ah, je li?"
     "Da, uvođenjem nekog nasumičnog elementa na koji bi taj sadržaj mogao da utiče."
     "Kao, na primer?"
     "Na primer, izvlačenje slova slagalica iz kese naslepo."
     Ford skoči na noge.
     "Izvrsno", rekao je. Iščupao je svoj peškir iz torbice i uz pomoć nekoliko čvorova pretvorio ga u kesu.
     "Potpuno blesavo", rekao je, "savršena besmislica. Ali uradićemo baš tako jer je reč o divnoj besmislici. Hajde, hajde."
     Puno poštovanja, sunce zađe za oblak. Pade nekoliko malenih kišnih kapi.
     Sakupili su sva preostala slova i ubacili ih u kesu. Promešili su ih.
     "Dobro", reče Ford. "Zatvori oči. Izvlači ih. Hajde, hajde, hajde."
     Artur je zatvorio oči i gurnuo ruku u peškir pun kamenja. Preturao je malo po njima, izvadio tri i pružio ih Fordu. Ford ih je slagao onim redom kojim ih je dobijao.
     "Š", reče Ford, "T, A... Šta!"
     Trepnuo je.
     "Izgleda da radi!" rekao je.
     Artur mu dodade još tri.
     "S, E, D... Sed. Oh, možda i ne radi", rekao je Ford.
     "Evo još tri."
     "OBI... Sed obi... Bojim se da nema smisla."
     Artur izvuče iz kese još dva. Ford ih postavi na mesto.
     "J, A... Sed obi ja... se dobija!" dreknu Ford. "Radi! Neverovatno, stvarno radi!"
     "Evo još". Artur mu ih je grozničavo dobacivao, koliko god je brže mogao.
     "K, A, D", reče Ford, "P, O, M, N, O, Ž, I, Š ... Šta se dobija kad pomnožiš ... Š, E, S, T ... Šest ... S, A ... Sa ... Šta se dobija kad pomnožiš šest sa ... D, E, V, E, T ... Šest sa devet ..." Zastao je. "Hajde, gde su sledeća?"
     "Ovaj to je sve," rekao je Artur. "Više nije bilo."
     Seo je nazad, potpuno zbunjen.
     Ponovo je gurnuo ruku u vezani peškir, ali više nije bilo slova.
     "Misliš li da je to - to?" upitao je Ford.
     "To je to."
     "Šest puta devet. Četrdeset dva."
     "To je to. To je sve što postoji."

34.

     Sunce se ponovo pojavilo i veselo im se nasmešilo. Zapevala je ptica. Lagan, topao vetrić ćarlijao je kroz krošnje, podizao je krunice cveća i nosio njegov miris kroz šumu. Neki insekt prozujao je pored njih da bi radio ono što insekti rade u pozno popodne. Zvuk glasova počeo je da odzvanja između stabala, a trenutak kasnije sledile su ga dve devojke koje iznenađeno stadoše kada su videle Forda Prefekta i Artura Denta koji su naizgled ležali u agoniji, ali su se, zapravo, tresli od bezglasnog smeha.
     "Ne, nemojte otići", rekao je Ford između dva napada smeha, "odmah ćemo vam se pridružiti."
     "Šta se desilo?" pitala je jedna od devojaka. Bila je viša i vitkija od njih dve. Na Golgafrinčamu, bila je pomoćnik u kadrovskoj službi, ali nije mnogo volela svoj poziv.
     Ford se sabrao.
     "Izvinite", rekao je. "Zdravo. Moj drug i ja upravo smo razmišljali o smislu života. Jalov posao."
     "Oh, to si ti", rekla je devojka. "Ti si onaj što je danas popodne napravio predstavu. Zabavno si počeo, ali si posle sve pokvario."
     "Jesam li? Oh, da."
     "Da, u čemu je bila stvar?" upitala je druga devojka, niža, okruglog lica; bila je umetnički urednik u maloj reklamnoj kompaniji na Golgafrinčamu. Koliko god da joj je stvari nedostajalo na ovom svetu, svake noći odlazila je na spavanje duboko zahvalna što, ma sa čime morala da se suoči izjutra, to neće biti stotinu gotovo istovetnih fotografija na kojima se nalaze diskretno osvetljene tube pasta za zube.
     "U čemu? Ni u čemu. Ni u čemu i ni zbog čega", odvratio je Ford Prefekt veselo. "Pridružite nam se, ja sam Ford, ovo je Artur. Upravo smo se spremali da ne radimo ništa pod milim Bogom, ali to može i da sačeka."
     Devojke su ih sumnjičavo odmeravale.
     "Ja sam Agda", rekla je visoka, "a ovo je Mela."
     "Zdravo, Agda, zdravo, Mela", rekao je Ford.
     "Da li ti uopšte govoriš?" obratila se Mela Arturu.
     "Oh, ponekad", uzvratio je Artur sa osmehom, "ali ne toliko koliko Ford."
     "Dobro."
     Nastala je pauza.
     "Na šta si mislio", upitala je Mela, "kada si rekao da imamo samo dva miliona godina! Uopšte nisam shvatila šta si govorio."
     "Ah, to", rekao je Ford. "Nije bitno."
     "Reč je o tome da će svet biti uništen kako bi se napravilo mesta za hipersvemirsku obilaznicu", rekao je Artur i slegao ramenima. "Ali to je daleko dva miliona godina, a ionako su u pitanju samo vogonska posla."
     "Vogoni?" upitala je Mela.
     "Da, nikada nećeš imati prilike da ih upoznaš."
     "Odakle ti ta pomisao?"
     "Stvarno nije bitno. To ti je kao san koji dolazi iz prošlosti, ili iz budućnosti." Artur se nasmeši i zagleda u daljinu.
     "Da li vas ponekad zabrine to što u vašim rečima nema baš nikakvog smisla?" upitala je Agda.
     "Čuj, zaboravi", rekao je Ford. "Zaboravi sve to. Ništa nije važno. Pogledaj, dan je divan, uživaj u njemu. Sunce, zelenilo bregova, reka tamo u dolini, drveće koje plamti."
     "Čak i ako je san, ideja je prilično jeziva," kazala je Mela. "Uništiti svet samo da bi se napravila obilaznica."
     "Oh, čuo sam ja i za gore", rekao je Ford. "Čitao sam o jednoj planeti tamo u sedmoj dimenziji koja je upotrebljena kao kugla u međugalaktičkoj partiji bilijara. Ubacili su je pravo u crnu rupu. Poginulo je dest milijardi ljudi."
     "To je ludilo", rekla je Mela.
     "Da, osim toga dobili su samo trideset poena."
     Agda i Mela izmenile su poglede.
     "Čujte", rekla je Agda. "Večeras, posle sastanka odbora, biće zabava. Dođite i vi ako hoćete."
     "Aha, u redu", rekao je Ford.
     "Rado", kazao je Artur.

     Mnogo časova kasnije Artur i Mela posmatrali su Mesec kako se rađa nad mutno crvenim odsjajem drveća.
     "Ta priča o uništenom svetu..." poče Mela.
     "Kroz dva miliona godina, tako je."
     "Govoriš kao da stvarno misliš da je to istina."
     "Da, mislim da jeste. Mislim da sam bio tamo."
     Zbunjeno je zavrtela glavom.
     "Strašno si čudan", rekla je.
     "Ne, strašno sam običan", reče Artur, "ali desile su mi se neke strašno čudne stvari. Moglo bi se reći da sam više izdvajan iz svega nego što se sam izdvajam."
     "A taj drugi svet o kome je govorio tvoj prijatelj, onaj koji je gurnut u crnu rupu?"
     "Ah, o tome ne znam. Zvuči kao nešto iz knjige."
     "Kakve knjige?"
     Artur zastade.
     "'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'", rekao je najzad.
     "Šta je to?"
     "Oh, nešto što sam večeras bacio u reku. Ne verujem da će mi ikada više zatrebati", uzvratio je Artur Dent.