5.

     Neki kažu da je Ursa Minor Beta jedno od najodvratnijih mesta poznate Vaseljene.
     Iako je grozomorno bogata, zastrašujuće sunčana i ima više zanimljivog sveta nego šipak semenki, kada je poslednji broj magazina 'Plej-BOČ' naslovio jedan članak rečima 'Kada ste umorni od Urse Minor Beta, umorni ste i od života', zanimljivo je da se broj samoubistava na njoj preko noći učetvorostručio.
     Doduše, na Ursi Minor Beta noći ne postoje.
     To je planeta zapadne oblasti Galaksije, koja je nekim neobjašnjivim i pomalo sumnjivim hirom topografije gotovo u potpunosti sačinjena od suptropskih obala. Isto tako neobjašnjivim hirom temporalne relastatike, tamo je uvek subotnje popodne, neposredno pre nego što se barovi u okolini plaže zatvaraju.
     Odgovarajuće objašnjenje svega ovoga nije uspela da pruži ni preovlađujuća domorodačka populacija Urse Minor Bete, koja veći deo vremena provodi u pokušajima dostizanja duhovnog prosvetljenja na taj način što trči oko bazena za kupanje i poziva islednike galaktičkog biroa za geo-temporalnu kontrolu na 'prijatnu diurnalnu anomaliju'.
     Na Ursi Minor Beti postoji samo jedan grad, a i on je nazvan gradom samo zato što su u toj oblasti bazeni za kupanje nešto češći nago na drugim mestima.
     Ukoliko se Gradu Svetlosti približite iz vazduha - a nema drugog načina da mu se približite, jer nema puteva niti luka, a ako ne letite, uopšte niste poželjni u Gradu Svetlosti - videćete odakle mu takvo ime. Ovde sunce sija najsjanije, blista na belim, palmama oivičenim bulevarima, svetluca na tačkama zdrave, bakarne boje koje se kreću njima, odražava se na vilama, zadimljenim uzletištima, obalskim restoranima i tako dalje.
     Naročito jako baca svetlost na visoko, divno zdanje koje se sastoji od dva trideset dvospratna bela tornja spojena mostom na polovini visine.
     To zdanje dom je jedne knjige i sagrađeno je kao ishod neobične sudske bitke za autorska prava između njenih urednika i kompanije za prodaju kukuruznih pahuljica.
     Ta je knjiga vodič, knjiga za putovanja.
     Jedna od najznačajnijih, a svakako najuspešnija od svih knjiga koje je ikada objavila izdavačka korporacija Urse Minor - popularnija od dela 'Život počinje u petsto pedesetoj', prodavanija od 'Teorije Velikog Praska - lični pogled' Ekscentrike Galumbite, kurve sa tri sise sa Erotikona Šest, i kontroverznija od poslednjeg bestselera Ulona Kolufida 'Sve što nikada niste želeli da doznate o seksu, ali ste bili prisiljeni da otkrijete'.
     (A kod mnogih manje zatucanih civilizacija spoljašnjeg istočnog kraka Galaksije dugo je zamenjivala 'Enciklopediju galaktiku' kao standardna riznica svekolikog znanja i mudrosti, jer iako u njoj postoji mnogo propusta i netačnih, ili bar izuzetno neprikladnih podataka, ipak ima najmanje dve prednosti nad svojim nemaštovitim prethodnikom. Prvo i prvo, nešto je jeftinija; drugo, preko korica joj je ispisano velikim, prijatnim slovima: BEZ PANIKE!)
     Posredi je, razume se, onaj neprocenjivi sadrug svih pustolova koji žele da vide čudesa poznate Vaseljene za manje od trideset altairskih dolara dnevno - 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'.
     Kada biste se leđima okrenuli glavnom ulazu u uredništvo 'Vodiča' (pod uslovom da ste do tada stigli da sletite i na brzinu se istuširate i uredite) i zatim pešice krenuli prema istoku, prošli biste senovitom zavetrinom Bulevara Života, zapanjila bi vas bleda zlatno-crvena boja plaža koje se prostiru sleva, zaprepastili bi vas skijaši na mislima koji bezbrižno lebde dve stope iznad površine talasa kao da to nije ništa naročito, iznenadile bi vas i konačno malo iznervirale džinovske palme koje po vasceli dan pevuše nemelodične besmislice, drugim rečima to čine neprekidno.
     Ukoliko biste, zatim, odšetali do kraja Bulevara Života, zašli biste u trgovačku oblast Lalamatan, među drvorede i letnje bašte, mesto na kome se UM-Betanci odmaraju posle teškog popodneva nerada na plaži. Oblast Lalamatan jedna je od malobrojnih koje ne uživaju večito subotnje popodne - umesto toga, ona uživa prijatnu svežinu večitog subotnjeg predvečerja. Iza nje se nalaze noćni klubovi.
     Kada biste se baš ovog posebnog dana, popodneva, večeri - zovite ga kako vam drago - približili drugoj letnjoj bašti zdesna, videli biste uobičajenu vrevu UM-Betanaca koji čavrljaju, pijuckaju, deluju vrlo opušteno i povremeno bacaju pogled na tuđe ručne satove da bi videli koliko su skupi.
     Videli biste i dva autostopera sa Algola, prilično odrpanog izgleda, koji su upravo doputovali posle višenedeljnog truckanja na nekom arkturijanskom megateretnjaku i otkrili sa zaprepašćenjem i ogorčenjem da ovde, nadomak zgrade 'Autostoperskog vodiča', čaša najobičnijeg voćnog soka, kad se preračuna, košta preko šezdeset altairskih dolara.
     "Izdajnici", gorko je rekao jedan od njih.
     Ukoliko biste zatim upravili pažnju na susedni sto, za njim biste videli Zaphoda Biblbroksa sa vrlo zbunjenim i smetenim izrazom lica.
     Razlog njegove zbunjenosti ležao je u tome što se pre pet sekundi nalazio na mostu kosmičkog broda 'Zlatno srce'.
     "Pravi izdajnici", kazao je glas ponovo.
     Zaphod je krajičkom oka nervozno odmerio dvojicu odrpanih autostopera za susednim stolom. Gde se to, kog đavola, nalazi? Kako je tu dospeo? Gde mu je brod? Rukom je opipao naslon stolice na kojoj je sedeo i površinu stola ispred sebe. Delovali su čvrsto. Nepomično je sedeo.
     "Kako samo mogu da sede i pišu 'Autostoperski vodič' na ovakvom mestu?" produžio je glas. "Hoću da kažem, vidi ovo. Pogledaj samo!"
     Zaphod je pogledao. Prijatno mestašce, pomislio je. Ali gde? I zašto!"
     Kopao je po džepu da bi izvadio naočari za sunce. U istom džepu napipao je tvrdi, glatki, njemu nepoznati komad teškog metala. Izvadio ga je i pogledao. Zbunjeno je zažmirkao. Odakle mu to? Vratio ga je u džep, stavio naočari za sunce i naljutio se kada je otkrio da je metalni predmet izgrebao jedno staklo. Svejedno, sa njima se osećao mnogo prijatnije. Bio je to par superhromatskih naočara za sunce marke Džu-džanta 200, osetljivih na opasnost, naročito izrađenih da pomognu ljudima u razvijanju opuštenog odnosa prema opasnosti. Na prvi nagoveštaj nevolje one postaju potpuno crne i na taj način sprečavaju vas da vidite išta što bi vas moglo uzbuniti.
     Ako se ne računa ogrebotina, stakla su bila čista. Opustio se, mada samo zakratko.
     Gnevni autostoper i dalje je gledao svoj čudovišno skupi voćni sok.
     "Preseljenje na Ursu Minor Bete gore je od svega što se ikada dogodilo 'Vodiču'", progunđao je. "Omekšali su. Znaš, čak sam čuo da su u jednom od svojih ureda stvorili veštačku, elektronsku Vaseljenu da bi mogli danju da vrše istraživanja, a uveče ipak da stignu na zabave. Mada dan i veče na ovom mestu ne znače mnogo."
     Ursa Minior Beta, pomisli Zaphod. Sada je bar znao gde se nalazi. Naslutio je da je sve to maslo njegovog pradede, ali zašto?
     Naljutio se, a u glavi mu je iskrsla jedna misao. Bila je vrlo jasna i određena, a do tog trenutka naučio je da razlikuje takve misli. Prvi poriv bio mu je da joj se odupre. Bilo je to unapred zadato htenje tamnog i zaključanog odeljka njegovog uma.
     Sedeo je i gnevno potiskivao misao. Navaljivala je. Potiskivao ju je. Navaljivala je. Potiskivao ju je. Navaljivala je. Predao se.
     Pa, do đavola, posmislio je, neka bude šta bude. Bio je previše umoran, zbunjen i gladan da bi pružao otpor. Nije čak znao ni o kakvoj je misli reč.

6.

     "Halo? Da? Izdavačka kuća Megadodo, dom 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju', najznačajnije knjige u poznatoj Vaseljeni, možemo li vam pomoći?" rekao je veliki insekt ružičastih krila u jedan od sedamdeset telefona nanizanih na prostranoj prijemnici u foajeu 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju'. Zatreperio je krilima i zakolutao očima. Gledao je sve te dronjave ljude koji su se muvali po foajeu, blatili tepihe i ostavljali prljave tragove ruku po nameštaju. Obožavao je rad za 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'. Jedino je žalio što nema načina da se svi ti autostoperi zadrže podalje odatle. Zar ne bi trebalo da se muvaju po prljavim kosmodromima ili tako nešto? Bio je ubeđen da je negde u knjizi pročitao nešto o neophodnosti muvanja po prljavim kosmodromima. Na žalost, kao da je većina dolazila i muvala se po ovom lepom, čistom i blistavom foajeu neposredno posle muvanja po izuzetno prljavim kosmodromima. I stalno su se na nešto žalili. Njegova krila su zatreptala.
     "Šta?" kazao je u slušalicu. "Da, preneo sam vašu poruku gospodinu Zarnivupu, ali bojim se da ne može odmah da vas vidi. On je na međugalaktičkom krstarenju."
     Nemirnom nožicom mahnuo je jednom od dronjavih ljudi koji je gnevno pokušavao da mu privuče pažnju. Nemirna nožica pokazala je gnevnoj osobi da pogleda upozorenje na zidu sa leve strane i da ne ometa važan telefonski poziv.
     "Da", reče insekt, "on je u svome uredu, ali je na međugalaktičkom krstarenju. Hvala vam što ste zvali." Zalupio je slušalicu.
     "Pročitajte upozorenje", kazao je gnevnom čoveku koji je pokušavao da se požali na jednu od besmislenijih i opasnijih dezinformacija u knjizi.
     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' nezamenjiv je pratilac svih onih koji žele da shvate život u ovoj beskrajno složenoj i zbunjujućoj Vaseljeni, jer iako ne može da bude koristan ili informativan u svemu, bar se drži umirujuće tvrdnje da tamo gde ne odgovara istini, uopšte ne odgovara. U slučajevima najvećih neslaganja, uvek je stvarnost ta koja je nešto pobrkala.
     U tome je i bila poenta upozorenja. Ono je glasilo: "'Vodič' je neosporan. Stvarnost često greši."
     Ovo je ponekad imalo zanimljive posledice. Na primer, kada su porodice onih koji su izgubili život jer su bukvalno shvatili zapis o planeti Traal (glasio je: 'Proždrljive, buljouste zveri vrlo često veličanstveno nahrane turiste koji im dođu u posetu' umesto 'Proždrljive, buljouste zveri vrlo često veličanstveno sahrane turiste koji im dođu u posetu') podnele tužbu protiv svih urednika 'Vodiča', ovi su tvrdili da je prva verzija navoda estetski mnogo prijatnija i doveli su jednog priznatog pesnika da pod zakletvom potvrdi da je lepota istinita, istina lepa, čime su pokušali da dokažu da je jedini krivac u ovom slučaju sam Život i tužno ga konfiskovali od svih prisutnih, pre nego što su otišli da se zabave prijatnom večernjom partijom ultragolfa.
     Zaphod Biblbroks uđe u foaje. Koraknuo je prema insektu na prijemnici.
     "U redu", rekao je. "Gde je Zarnivup? Daj mi Zarnivupa."
     "Izvinite, gospodine?" rekao je insekt ledeno. Nije voleo da mu se obraćaju na takav način.
     "Zarnivupa. Daj ga ovamo, važi? I to odmah."
     "E, pa, gospodine", odrezalo je lomno, sitno stvorenje, "kad biste izvoleli da se malo smirite..."
     "Slušaj ti", odreza Zaphod, "miran sam ja i hladan, evo sve dovde sam pun 'ladnoće. Tako sam neverovatno hladan da bi mogao da držiš u meni hranu nedelju dana, a da se ne ukvari. Toliko sam svestan svega da se naprosto onesvestiš od čuda. A sada mrdaj pre nego što te oduvam odatle."
     "Pa, ukoliko mi dozvoljavate da objasnim, gospodine", reče insekt, lupkajući najosetljivijom od svojih nožica, "bojim se da to trenutno nije moguće, jer je gospodin Zarnivup na međugalaktičkom putovanju."
     Do vraga, pomislio je Zaphod.
     "Kada će se vratiti?" upitao je.
     "Vratiti, gospodine? On se nalazi u svome uredu."
     Zaphod zastade i pokuša da sredi tu zamisao u glavi. To mu nije pošlo za rukom.
     "Taj baća je na međugalaktičkom putovanju... u svome uredu?" Nagao se i zgrabio nožicu koja je nestrpljivo lupkala.
     "Slušaj, trooki", rekao je, "nemoj ti da pokušavaš da me zbuniš, jer za doručak ja pokusam i čudnije stvari od tebe."
     "Ma, šta ti misliš, ko si, dušo?" nestrpljivo je odvratio insekt čija su krila treptala od srdžbe. "Zaphod Biblbroks možda?"
     "Prebroj glave", muklo je zarežao Zaphod.
     Insekt je trepnuo prema njemu. Ponovo je trepnuo.
     "Vi jeste Zaphod Biblbroks?" zaskvičao je.
     "Aha", reče Zaphod, "ali nemoj tako glasno, inače će svi tražiti po jednog."
     "Onaj Zaphod Biblbroks?"
     "Ne, nego ovaj Zaphod Biblbroks; nisi znao da me obično šalju u šest paketa?"
     Insekt je uzbuđeno zazveckao nožicama.
     "Ali, gospodine", zacvrčao je, "upravo sam slušao vesti na sub-etarskom radiju. Kažu da ste mrtvi..."
     "Jeste, tako je", reče Zaphod, "samo još nisam prestao da se krećem. A sad, gde da nađem Zarnivupa?"
     "Pa, gospodine, njegov ured nalazi se na petnaestom spratu ali..."
     "Ali on je na međugalaktičkom putovanju, znam, znam, a kako da stignem tamo?"
     "Na drugom kraju nalazi se novopostavljeni okomiti transporter koji je proizvela Sirijuska kibernetska korporacija. Ali, gospodine..."
     Zaphod se okrenuo da pođe. Pa se ponovo okrenuo.
     "Da," kazao je.
     "Mogu li vas upitati zašto želite da vidite gospodina Zarnivupa?"
     "Aha", reče Zaphod koji ni sam nije raščistio sve po tom pitanju. "Rekao sam sebi da to moram učiniti."
     "Izvinite, gospodine."
     Zaphod se poverljivo nagao napred.
     "Upravo sam se materijalizovao ni iz čega u jednom od vaših kafea", rekao je, "što je posledica rasprave sa duhom mog pradede. Samo što sam stigao, kada je moje nekadašnje ja, ono što upravlja mojim mozgom, iskrslo u mojoj glavi i kazalo: 'Idi i vidi Zarnivupa'. Nikada nisam ni čuo za tog druškana. To je sve što znam. To i činjenica da moram naći čoveka koji vlada Vaseljenom."
     Namignuo je.
     "G. Biblbrokse, ser", rekao je insekt zaprepašćeno, "vi ste tako čudni da bi trebalo da se pojavite u nekom filmu."
     "Aha", rekao je Zaphod i potapšao stvorenje po svetlucavom, ružičastom krilu, "a ti, malecki, trebalo bi da se pojaviš u stvarnom životu."
     Insekt je na trenutak zastao da bi se oporavio od uzbuđenja, a zatim pružio nožicu da odgovori na zvonjavu telefona.
     Metalna ruka zadržala mu je nožicu.
     "Izvinite", rekao je vlasnik metalne ruke glasom koji bi insekta sentimentalnije prirode naterao da brizne u plač.
     Ovaj insekt nije bio takav, osim toga mrzeo je robote.
     "Da, ser", zarežao je, "mogu li vam pomoći?"
     "Sumnjam", rekao je Marvin.
     "U tom slučaju, izvinite me..." Sada je zvonilo šest telefona. Milion stvari čekalo je da im se insekt posveti.
     "Meni niko ne može pomoći", produžio je Marvin.
     "Da, ser, e pa, lepo..."
     "Ne kažem da je iko ikada pokušao." Metalna ruka koja ga je držala mlitavo pade pored robota. Njegova glava lagano se povila napred.
     "Je li tako", reče insekt otrovno.
     "Nije vredno truda pomoći jednostavnom robotu, zar ne?"
     "Žao mi je, ser, ako..."
     "Hoću da kažem, ima li ikakvog smisla biti ljubazan ili predusretljiv prema robotu koji ne poseduje kola za zahvalnost?"
     "A vi ih nemate?" upita insekt, koji kao da nikako nije mogao da se iskobelja iz tog razgovora.
     "Nikada nisam imao priliku da ih otkrijem", kazao je Marvin.
     "Ma, slušaj, ti bedna gomilo raštimovane gvožđurije..."
     "Zar me nećete upitati šta želim?"
     Insekt zastade. Njegov dugački, tanki jezik načas je palacnuo, skliznuo mu preko očiju i vratio se.
     "Vredi li?" pitao je.
     "Vredi li išta?" odvratio je Marvin.
     "Šta... želite?"
     "Tražim nekoga."
     "Koga?" prosiktao je insekt.
     "Zaphoda Biblbroksa", reče Marvin. "Eno ga tamo."
     Insekt poče da se trese. Od gneva nije mogao da govori.
     "Zašto onda pitate mene?" vrisnuo je.
     "Zato što sam poželeo da porazgovaram sa nekim", reče Marvin.
     "Šta?"
     "Patetično, zar ne?"
     Uz škripu zupčanika Marvin se okrenuo i odgegao. Stigao je do Zaphoda u trenutku kada je ovaj prilazio liftovima. Zaphod se zaprepašćeno okrenuo.
     "Hej... Marvine?" rekao je. "Marvine! Kako si dospeo ovamo?"
     Marvin je bio prisiljen da kaže nešto što mu je vrlo teško palo.
     "Ne znam", rekao je.
     "Ali..."
     "Jednog trenutka sedeo sam u tvom brodu i osećao se vrlo potišteno, a sledećeg stajao sam ovde i osećao se naprosto grozno. Verovatno je posredi polje neverovatnoće."
     "Aha", reče Zaphod. "Sigurno te je pradeda poslao sa mnom da mi praviš društvo."
     "Mnogo ti hvala, pradedo", dodao je poluglasno za sebe.
     "Pa kako si?" rekao je naglas.
     "Oh, lepo", rekao je Marvin, "za onoga kome bi se dopalo da bude ja, što se za mene ne bi moglo reći."
     "Da, dobro", reče Zaphod kada su se vrata lifta otvorila.
     "Zdravo", reče lift mazno. "Ja ću biti vaš lift za putovanje na sprat po vašem izboru. Stvorila me je Sirijuska kibernetska korporacija da bih vas, posetioca 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju', odveo do željenog ureda. Ukoliko vam se vožnja bude dopala, možda ćete poželeti da isprobate još neki od liftova, koji su u poslednje vreme postavljeni u zgradama Galaktičke poreske uprave, u fabrici hrane za bebe 'Bubilu' i u Sirijuskoj državnoj mentalnoj bolnici, gde će mnogi bivši službenici Sirijuske kibernetske korporacije sa dobrodošlicom dočekati vašu posetu, vašu blagonaklonost i vesele priče iz spoljnjeg sveta."
     "Aha", reče Zaphod i zakorači unutra, "a šta još umeš da radiš, osim što pričaš?"
     "Idem gore", reče lift, "ili dole."
     "Dobro", reče Zaphod. "Idemo gore."
     "Ili dole", podsetio ga je lift.
     "Da, da, u redu, idemo gore, molim."
     Na trenutak je vladala tišina.
     "Dole je baš lepo", kazao je lift molećivim glasom.
     "Je li?"
     "Super."
     "Dobro", reče Zaphod, "hoćeš li nas sada odneti gore?"
     "Mogu li vas upitati", zainteresovao se lift najslađim, najrazložnijim glasom, "da li biste razmotrili sve mogućnosti koje vam može pružiti odlazak dole?"
     Jednom od glava Zaphod lupi o unutrašnji zid. Ovo mu nije trebalo, od svih mogućih stvari ovo mu baš nikako nije trebalo. Nije on tražio da dođe ovamo. Kada bi ga u tom trenutku upitali gde bi voleo da bude, verovatno bi, kao i uvek, odgovorio da bi želeo da se nađe na plaži okružen sa najmanje pedeset lepotica i malom ekipom stručnjaka koji bi se trudili da pronalaze nove načine da mu ugode. Na to bi verovatno zaljubljeno dodao nešto na temu hrane.
     Ali ono što nikako nije želeo bilo je preganjanje sa vladarom Vaseljene, što je obavljao posao koji je mogao slobodno da zadrži, jer da nije bilo njega, na tom mestu jednostavno bi se našao neko drugi. Najviše od svega, ipak, mrzeo je dreždanje u bloku ureda i raspravljanje sa jednim liftom.
     "Kakve druge mogućnosti?" rekao je umorno.
     "Pa", glas je curio kao med sa kolačića, "tu su podrum, mikrodatoteke, sistem za grejanje... Ovaj..."
     Zastao je.
     "Ništa posebno uzbudljivo", priznao je. "Ali postoje i druge mogućnosti."
     "Sveti Zarkone", promrmljao je Zaphod, "zar sam ja tražio da me vozi lift-filozof?" Lupio je pesnicom o zid.
     "Šta se dešava sa tom stvari?" dreknuo je.
     "Ne želi da pođe gore", rekao je Marvin jednostavno. "Mislim da se boji."
     "Boji?" kriknuo je Zaphod. "Čega? Visine? Lift koji se plaši visine?"
     "Ne", kazao je lift pogruženo, "budućnosti..."
     "Budućnosti?" uskliknuo je Zaphod. "Šta ta bedna sprava hoće, penzijsko osiguranje?"
     U tom trenutku iz hodnika iza njihovih leđa začu se buka. Iz zidova koji su ih okružavali dopreše zvuci iznenada oživele mašinerije.
     "Svi mi vidimo budućnost", prošaptao je lift zahvaćen nečim što je ličilo na užas. "To nam je deo programa." Zaphod proviri iz lifta - uzbuđena gomila okupila se oko oblasti u kojoj su se nalazili liftovi, pokazujući nagore i vičući.
     Svi liftovi u zgradi brzo su se spuštali.
     On se vrati.
     "Marvine", rekao je, "molim te, nateraj ovaj lift da pođe gore. Moramo stići do Zarnivupa."
     "Zašto?" upitao je Marvin turobno.
     "Ne znam", reče Zaphod, "ali kada ga budem sreo, bolje bi mu bilo da nađe dobar razlog zbog koga želim da ga vidim."

     Savremeni liftovi čudnovata su i složena bića. Starinski čekrci na elektro pogon i spravice sa natpisom 'maksimalni kapacitet osam osoba' imaju isto toliko malo veze sa okomitim transporterom, koga proizvodi Sirijuska kibernetska korporacija, koliko i šaka semenki ludaje sa čitavim zapadnim krilom Sirijuske državne mentalne bolnice.
     To je zato što funkcionišu prema neobičnom načelu 'defokusirane temporalne percepcije'; drugim rečima, imaju sposobnost da nejasno vide neposrednu budućnost, što liftu omogućava da se nađe na odgovarajućem spratu i da vas primi pre nego što ste to i poželeli, čime odstranjuju sve ono zamorno brbljanje, zezanje i druženje na koje su ljudi ranije bili prisiljeni tokom čekanja lifta.
     Nije čudo što je mnoge liftove obdarene inteligencijom i sposobnošću predviđanja užasno osujećivao glupi posao penjanja, spuštanja, penjanja i ponovnog spuštanja i zato su oni počinjali da vrše opite sa idejom kretanja u stranu, što je predstavljalo neku vrstu egzistencijalnog protesta; uz to, zahtevali su učešće u procesu odlučivanja i najzad pribegavali potištenom čučanju po podrumima.
     Siromašni autostoper koji u današnje vreme posećuje planete zvezdanog sistema Sirijusa može na lak način da zaradi novac kao savetnik neurotičnih liftova.

     Na petnaestom spratu vrata lifta brzo su se otvorila.
     "Petnaesti", reče lift, "i upamtite, ovo radim samo zato što mi se sviđa vaš robot."
     Zaphod i Marvin požurili su iz lifta koji je smesta zatvorio svoja vrata i pojurio naniže svom brzinom koju mu je dozvoljavala konstrukcija.
     Zaphod se oprezno osvrnuo. Hodnik je bio pust i tih i nije nagoveštavao gde bi mogao da nađe Zarnivupa. Sva vrata duž hodnika bila su zatvorena i bez ikakvih natpisa.
     Stajali su u blizini mosta koji je vodio iz jednog tornja zdanja u drugi. Kroz ogromni prozor blistavo sunce Urse Minor Bete bacalo je snopove svetlosti u kojima su se kovitlala sićušna zrnca prašine. Na trenutak, kroz svetlo promače senka.
     "Ostavljeni u nevolji zahvaljujući jednom liftu", progunđa Zaphod, koji je osećao da je doveden do ruba samopouzdanja.
     Stajali su i osvrtali se.
     "Znaš šta?" reče Zaphod.
     "Znam ja mnogo šta, više nego što možeš i zamisliti."
     "Ubeđen sam da ova zgrada ne treba da se trese", reče Zaphod.
     Bio je to samo lagani drhtaj pod njihovim nogama - a za njim je usledio još jedan. U sunčanoj svetlosti čestice prašine življe zaigraše. Još jedna senka promače iznad njih.
     Zaphod spusti pogled na pod.
     "Ili", rekao je, ne previše uzbuđeno, "imaju nekakav vibracioni sistem za opuštanje mišića tokom rada, ili..."
     Prišao je prozoru i iznenada se zateturao, jer su u tom trenutku njegove superhromatske sunčane naočari marke 'Džu-džanta', osetljive na opasnost, postale potpuno crne. Ogromna senka promakla je pored prozora uz oštro zujanje.
     Zaphod strže naočari, a u istom trenutku zgrada se zatrese uz gromoglasan urlik. On skoči prema prozoru.
     "Ili", rekao je, "ovu zgradu bombarduju!"
     Još jedan urlik prolomi se zgradom.
     "Ko bi u Galaksiji želeo da bombarduje izdavačku kuću?" upitao je Zaphod, ali nije uspeo da čuje odgovor, jer u tom trenutku zgrada se zatresla od novog napada. Pokušao je da se dotetura do lifta - shvatio je da je taj pokret besmislen, ali jedino mu je to palo na pamet.
     Iznenada, na kraju hodnika koji je pod pravim uglom izlazio na ovaj, spazio je priliku koja je iskrsla pred njim. Čovek ga primeti.
     "Biblbroks! Ovamo!" viknuo je.
     Zaphod ga je nepoverljivo odmerio kada je novi udar bombi uzdrmao zgradu.
     "Ne", viknuo je Zaphod. "Biblbroks je ovamo! Ko si ti?"
     "Prijatelj!" doviknuo je čovek. Potrčao je prema Zaphodu.
     "Je li?" reče Zaphod. "Da li se to odnosi posebno na nekoga, ili si prijateljski raspoložen prema svima?"
     Čovek je trčao hodnikom, a pod ispod njegovih nogu talasao se poput zastave na vetru. Bio je nizak, zdepast i preplanuo, a odelo mu je izgledalo kao da je dvaput proputovalo Galaksiju sa njim.
     "Znaš li", viknuo mu je Zaphod u uvo kada je ovaj stigao, "da to bombarduju zgradu?"
     Čovek mu stavi do znanja da mu je to poznato.
     Iznenada nestade svetlosti. Zaphod pogleda prema prozoru da vidi zašto i zinu od iznenađenja kada spazi metalno sivozelenu kosmičku letelicu kako promiče vazduhom pored zgrade. Sledile su je još dve.
     "Vlada koju si napustio sprema se da te uhvati, Zaphode", prosikta čovek. "Poslali su eskadrilu razarača sa Žablje zvezde!"
     "Razarača sa Žablje zvezde!" promrmlja Zaphod. "Zarkone!"
     "Shvatio si?"
     "A šta su to razarači sa Žablje zvezde?" Zaphod je bio ubeđen da je čuo nekoga kako govori o njima u vreme dok je bio predsednik, ali službene stvari nikada ga nisu naročito zanimale.
     Čovek ga je vukao nazad kroz vrata. Pošao je sa njim. Uz prodoran zvižduk jedan mali, crni objekat nalik na pauka projurio je kroz vazduh i nestao niz hodnik.
     "Šta to bi?" prosiktao je Zaphod.
     "Robot-izviđač klase A sa Žablje zvezde u potrazi za tobom", reče čovek.
     "Je li?"
     "Lezi!"
     Iz suprotnog smera stiže nešto veći crni objekat nalik na pauka. Projurio je pored njih.
     "A to je bio...?"
     "Robot-izviđač klase B sa Žablje zvezde u potrazi za tobom."
     "A ovo?" reče Zaphod kada je treći prozviždao kroz vazduh.
     "Robot-izviđač klase C sa Žablje zvezde u potrazi za tobom."
     "Hej", zakikotao se Zaphod za svoj račun, "baš glupi roboti, zar ne?"
     S druge strane mosta zaori se snažna tutnjava. Džinovski crni objekat dolazi je preko njega, po veličini i obliku nalik tenku.
     "Sveti fotone, šta je to?" jeknuo je Zaphod.
     "Tenk", reče čovek. "Robot-izviđač klase D dolazi po tebe."
     "Da krenemo mi odavde?"
     "Mislim da bi trebalo."
     "Marvine!" pozva Zaphoda.
     "Šta hoćeš?"
     Marvin se podiže iz gomile srušenog materijala i zagleda se u njih.
     "Vidiš li onog robota koji nam se približava?"
     Marvin pogleda džinovsko crno telo koje se probijalo prema njima preko mosta. Spustio je pogled na sopstveno malo metalno telo. Ponovo je podigao pogled prema tenku.
     "Pretpostavljam da želiš da ga zaustavim", rekao je.
     "Aha."
     "Dok vi spasavate kožu."
     "Tako je", reče Zaphod. "Hajde, kreni."
     "Zbogom", reče Marvin, "dok sam još svestan sebe."
     Čovek povuče Zaphoda za ruku i zajedno pođoše niz hodik.
     Iznenada, Zaphodu na um padne jedna misao s tim u vezi.
     "Kuda ćemo?" upitao je.
     "U Zarnivupov ured."
     "Ima li vremena da se najavimo?"
     "Kreni!"

7.

     Marvin je stajao na kraju prolaza na mostu. On, u stvari, nije bio naročito mali robot. Njegovo srebrno telo blistalo je u prašnjavom sunčevom sjaju i podrhtavalo u neprekidnoj paljbi kojoj je zgrada bila izložena.
     Ali ipak je delovalo žalosno sitno kada se džinovski crni tenk dokotrljao i zaustavio pred njim. Tenk ga dodirnu svojom sondom. Sonda se povuče.
     Marvin je i dalje stajao.
     "Sklanjaj mi se sa puta, mali robote" zabrundao je tenk.
     "Bojim se", reče Marvin, "da su me ovde ostavili da bih te zaustavio."
     Sonda se opet izvukla da bi na brzinu ponovila proveru.
     "Ti? Da zaustaviš mene?" zagrmeo je tenk. "Ma, hajde!"
     "Ne, ozbiljno", reče jednostavno Marvin.
     "Čime si naoružan?" zatutnja tenk u neverici.

     Zaphod i za sada bezimeni čovek hitali su uz jedan hodnik, pa niz drugi i duž trećeg. Zgrada se i dalje tresla i njihala i to je zbunilo Zaphoda. Ako već nameravaju da raznesu zgradu, zbog čega im je za to potrebno toliko vremena?
     Na jedvite jade stigli su do jednih od brojnih potpuno neindentifikovanih vrata i nalegli se na njih. Vrata se otvoriše sa iznenadnim trzanjem i oni upadoše unutra.
     Sav taj pređeni put, mislio je Zaphod, sve nevolje, sve propušteno ležanje na plaži i divno zabavljanje - a čemu? Samotna stolica, samotni sto i samotna, prljava pepeljara u golom uredu. Sto, ako se zanemari prašina i samotna, revolucionarno nova naprava za bušenje papira, bio je prazan.
     "Gde je", upita Zaphod, "Zarnivup?" Osećao je kako njegovo već i do sada slabašno poimanje smisla čitave ove trke počinje da bledi.
     "On je na međugalaktičkom krstarenju", odvrati čovek.
     Zaphod odmeri čoveka. Ozbiljan tip, pomislio je, ne deluje kao neki šaljivdžija. Verovatno veliki deo slobodnog vremena odvaja na trčanje po hodnicima, provaljivanje vrata i izgovaranje tajanstvenih primedbi po praznim uredima.
     "Dozvolite mi da se predstavim", reče čovek. "Ime mi je Rusta, a ovo je moj peškir."
     "Drago mi je, Rusta", reče Zaphod.
     "Drago mi je, peškiru", dodade kada mu je Rusta pružio prilično gadan, otrcani peškir na cvetiće. Nije znao šta da radi sa njim, pa ga je uhvatio za ugao i protresao.

     Pored prozora prozujao je jedan ogromni, zaobljeni, bronzano obojeni kosmički brod.
     "Da, samo nastavi", reče Marvin ogromnoj borbenoj mašini, "nikada nećeš pogoditi."
     "Emmmm..." reče mašina, dok su joj se nenaviknute misli sporo kretale. "Laserski zraci?"
     Marvin neveselo zavrte glavom.
     "Ne", promrmlja mašina dubokim, grlenim glasom. "Previše obično. Antimaterijski zraci?" nagađala je.
     "Tek to bi bilo obično", kazao je Marvin.
     ""Da", zabrundala je mašina malo posramljeno. "Ovaj...a šta misliš o elektronskom udaraču?"
     To je za Marvina bilo nešto novo.
     "Šta je to?" upita on.
     "Nešto ovako", odvrati mašina razdragano.
     Iz njene kupole provirio je šiljak iz koga je liznuo ubitačan blesak svetlosti. Iza Marvina, zid je zatutnjao i srušio se u oblaku prašine. Prašina se malo kovitlala, pa se slegla.
     "Ne", reče Marvin, "ništa slično."
     "A, mnogo dobra stvar, je li?"
     "Veoma dobra", složio se Marvin.
     "Znam", reče borbena mašina sa Žablje zvezde kada je još malo razmislila. "Sigurno imaš jedan od onih novih ksantno restruktorskih destabilisanih zenon-emitera!"
     "Fina stvarčica, je l' da?" reče Marvin.
     "To imaš?" upita mašina sa strahopoštovanjem.
     "Ne", reče Marvin.
     "Oh", kazala je mašina razočarano. "Onda mora da imaš..."
     "Ne razmišljaš na ispravan način", reče Marvin. "Promaklo ti je nešto što leži u osnovi odnosa ljudi i robota."
     "Ovaj, znam", reče borbena mašina. "Da to nije...?" Onda se ponovo zadubila u misli.
     "Razmisli", reče Marvin, "ostavili su mene, najobičnijeg, bednog robota da zaustavi tebe, džinovsku, teško oklopljenu mašinu, a sami su otrčali da se spasavaju. Šta misliš šta su mogli da mi ostave?"
     "Uuuh, ovaj", promumlala je mašina uplašeno, "sigurno nešto mnogo razorno."
     "Sigurno!" reče Marvin. "O da sigurno. Reći ću ti šta su mi ostavili za odbranu."
     "Da, reci", kazala je ratna mašina nestrpljivo.
     "Ništa", reče Marvin.
     Nastala je opasna pauza.
     "Ništa?" zagrmela je ratna mašina.
     "Baš ništa", izdeklamova Marvin gadljivo, "ni elektronsku čačkalicu."
     Mašina se gnevno pomeri.
     "Pa to je da poludiš!" zagramela je. "Ništa, ha? Baš ih briga, je li?"
     "A mene", rekao je Marvin tihim, mekim glasom, "probada taj užasni bol u svim diodama dole na levoj ruci."
     "Da pukneš od muke!"
     "Da", složio se Marvin sa tim opisom.
     "Do đavola, pobesneću od toga", zabrundala je mašina. "Mislim da ću da srušim ovaj zid."
     Elektronski udarač ispustio je još jedan zaslepljujući blesak svetlosti i razneo zid pored mašine.
     "A šta misliš kako se ja osećam?" upita Marvin gorko.
     "Tek tako pobegli i ostavili te, je li?" zagrmela je mašina.
     "Da", reče Marvin.
     "Mislim da ću da im srušim i prokletu tavanicu", besneo je tenk.
     Razneo je tavanicu prelaza.
     "Upečatljivo", promrmljao je Marvin.
     "Ništa ti još nisi video", uveravala ga je mašina. "Mogu ja bez problema da raznesem i ovaj pod."
     Raznela je i pod.
     "Đavolju mu mater", zagrmela je mašina kada se sunovratila sa visine od petnaest spratova i razmrskala u podnožju.
     "Kako žalosno glupa mašina", reče Marvin i odgega se sa ivice rupe.

8.

     "Zar ćemo samo da sedimo ovako?" reče Zaphod ljutito. "Šta žele ti momci napolju?"
     "Tebe, Biblbrokse", rekao je Rusta. "Odvešće te na Žablju zvezdu - najgrozniji svet u Vaseljeni."
     "Je li?" reče Zaphod. "Prvo treba da dođu i da me uhvate."
     "Došli su i uhvatili te", reče Rusta. "Pogledaj kroz prozor."
     Zaphod pogleda i zinu.
     "Zemlja odlazi!" kazao je. "Kuda to nose zemlju?"
     "Nose zgradu", reče Rusta. "Poleteli smo."
     Oblaci promakoše pored uredskog prozora.
     Kada su se opet našli na čistom prostoru, Zaphod ugleda obruč tamnozelenih razarača sa Žablje zvezde oko iščupanog tornja zgrade. Mreža zrakova polja sila sa njih držala je toranj u čvrstom zagrljaju.
     Zaphod u neverici zavrte glavom.
     "Šta sam to učinio da zaslužim ovo?" rekao je. "Uđem u zgradu, a oni je odnesu."
     "Ne brine njih ono što si uradio", reče Rusta, "nego ono što nameravaš da uradiš."
     "Pa zar ne bi trebalo da i ja kažem koju reč povodom toga?"
     "Već jesi, pre mnogo godina. Bolje bi ti bilo da se držiš, biće ovo brzo i neugodno putovanje."
     "Ako ikada budem sreo sebe", reče Zaphod, "tako ću da odalamim toga gada da neću ni znati šta me je tresnulo."
     Tog časa, Marvin ušeta kroz vrata, odmeri Zaphoda optužujućim pogledom, skljoka se u ugao i isključi se.

     Na mostu 'Zlatnog srca' sve je bilo tiho. Artur je gledao tablu koja se nalazila pred njim i razmišljao. Spazio je Trilijanine oči koje su ga upitno gledale. Onda je vratio pogled na tablu.
     Najzad je video ono što je želeo.
     Podigao je pet malih, plastičnih kvadrata i spustio ih na tablu.
     Na pet kvadratića nalazila su se slova I, Z, V, R i S. Položio ih je pored slova T, A i N.
     "Izvrstan", rekao je, "donosi trostruki broj poena. To je poprilično, bojim se."
     Brod poskoči i po n-ti put rasu nekoliko slova.
     Trilijan uzdahnu i ponovo poče da ih traži.
     Utihlim hodnicima odjekivali su koraci Forda Prefekta koji je lutao brodom i šutirao mrtve uređaje.
     Zbog čega se brod stalno trese, pitao se.
     Zašto se ljulja i podrhtava?
     Zašto ne može da otkrije gde su?
     I, zaista, gde su?

     Levi toranj 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju' jurio je kroz međuzvezdani prostor brzinom koju ni pre ni posle toga nije domašilo nijedno kancelarijsko zdanje u Vaseljeni.
     U odaji koja se nalazila na polovini njegove visine Zaphod Biblbroks gnevno je šetkao. Rusta je sedeo na ivici stola zabavljen temeljnim održavanjem peškira.
     "Hej, šta si rekao, kuda leti ova zgrada?" upitao je Zaphod.
     "Do Žablje zvezde", uzvratio je Rusta, "najgroznijeg mesta u Vaseljeni."
     "Ima li tamo hrane?" upita Zaphod.
     "Hrane? Ideš na Žablju zvezdu i brine te ima li tamo hrane?"
     "Bez hrane možda i ne stignem do Žablje zvezde."
     Kroz prozor se nije moglo videti ništa osim treperavog svetlucanja polja sila i slabašnih zelenih mrlja koje su verovatno predstavljale izobličene oblike razarača sa Žablje zvezde. Pri toj brzini i sam prostor bio je nevidljiv i, zapravo, nestvaran.
     "Evo, posisaj ovo", reče Rusta i pruži Zaphodu svoj peškir.
     Zaphod ga je pogledao kao da očekuje da mu iz čela iskoči kukavica na maloj oprugi.
     "Natopljen je hranljivim sastojcima", objasnio je Rusta.
     "Šta si ti, neki udareni izelica?" upita Zaphod.
     "Žute pruge bogate su belančevinama, zelene sadrže vitamine B i C kompleksa, ružičasti cvetići sadrže ekstrakt žitaričnog polena."
     Zaphod ga primi i zaprepašćeno pogleda.
     "Šta predstavljaju smeđe mrlje?" pitao je.
     "Poš-T-L sos", reče Rusta. "Kad mi se smuči od žitaričnog polena."
     Zaphod ga sumnjičavo omirisa.
     Još sumnjičavije, poče da sisa jedan kraj. Onda ispljunu.
     "Fuj", izjavio je.
     "Da", reče Rusta. "Kada sisam taj kraj obično moram da posisam i malo od suprotnog."
     "Zašto?" upitao je Zaphod. "Šta se nalazi u njemu?"
     "Sredstva za suzbijanje potištenosti", uzvrati Rusta.
     "Dosta mi je toga, nisam valjda udaren mokrim peškirom", reče Zaphod i vrati mu ga.
     Rusta uze peškir od njega, skoči sa stola, obiđe ga, sede u stolicu i podiže noge na sto.
     "Biblbrokse", rekao je i zabacio ruke iza glave, "znaš li ti uopšte šta će ti se desiti na Žabljoj zvezdi?"
     "Nahraniće me?" nagađao je Zaphod pun nade.
     "Nahraniće tobom", reče Rusta, "vrtlog potpune perspektive!"
     Zaphod za to nikada nije čuo. Verovao je da je čuo za sve zabavne stvari u čitavoj Galaksiji i zato je pretpostavio da Vrtlog potpune perspektive ne predstavlja ništa zabavno. Upitao je Rustu šta je to.
     "Samo", reče Rusta, "najdivljačkije psihičko mučenje kome se svesno biće može podvrgnuti."
     Zaphod razočarano klimnu.
     "Znači", rekao je, "ništa od klope, ha?"
     "Slušaj", reče Rusta žustro. "Čoveka možeš ubiti, razoriti mu telo, slomiti duh, ali samo Vrtlog potpune perspektive može da uništi čovekovu dušu! Postupak traje nekoliko sekundi, ali njegove posledice traju ostatak takvog života!"
     "Jesi li ikada probao pangalaktički grgolj blaster?" upitao je Zaphod oštro.
     "Ovo je gore."
     "Auf!" priznade Zaphod, impresioniran.
     "Imaš li pojma zašto ti momci žele to da mi urade?" dodao je trenutak kasnije.
     "Veruju da je to najbolji način da te zauvek unište. Zato što znaju šta nameravaš."
     "Zar ne mogu da mi pošalju poruku pa da i ja to saznam?"
     "Znaš ti", reče Rusta, "znaš ti, Biblbrokse. Ti želiš da se sretneš sa čovekom koji vlada Vaseljenom."
     "Ume li on da kuva?" upitao je Zaphod. Zatim je razmislio i dodao: "Sumnjam. Kada bi umeo da skuva dobro jelo, ne bi se brinuo za ostatak Vaseljene. Želim da sretnem nekog kuvara."
     Rusta duboko uzdahnu.
     "Šta ti, u stvari, radiš ovde?" upitao ga je Zaphod. "Kakve ovo ima veze sa tobom?"
     "Ja sam samo jedan od onih koji su zamislili čitavu stvar, zajedno sa Zarnivupom, zajedno sa Judenom Vranksom, zajedno sa tvojim pradedom i sa tobom, Biblbrokse."
     "Sa mnom?"
     "Da, sa tobom. Rekli su mi da si se promenio, ali nisam shvatio koliko."
     "Ali..."
     "Ovde sam zbog jednog zadatka. Obaviću ga pre nego što te napustim."
     "Kakvog zadatka, čoveče? O čemu to govoriš?"
     "Obaviću ga pre nego što te napustim."
     Rusta utonu u neprobojno ćutanje.
     Zaphod mu je zbog toga bio neverovatno zahvalan.

9.

     Vazduh druge planete Žablje zvezde bio je ustajao i nezdrav.
     Ledeni vetrovi neprekidno su brisali njenom površinom, duvali iznad slanih jezera, sasušenih močvara, prepletenog i trulog rastinja i razrušenih ostataka napuštenih gradova. Nije bilo života na njenoj površini. Ona je, kao i na mnogim drugim planetama u tom delu Galaksije, odavno opustela.
     Već i po prastarim zdanjima grada zavijanje vetra zvučalo je usamljeno i neutešno; još neutešnije je zvučalo iznad visokih, crnih tornjeva koji su se tu i tamo izdizali nad površinom tog sveta. Na vrhovima tornjeva živele su ogromne, koščate, smrdljive ptice, jedini preživeli predstavnici civilizacije koja je nekada obitavala na tom mestu.
     Ali jauci vetra bili su najneutešniji na središtu široke, sive zaravni na rubu najvećeg od svih napuštenih gradova.
     To mesto donelo je ovom svetu ugled najgoreg mesta u Galaksiji. Spolja gledano, tu se nalazila obična čelična kupola od tridesetak stopa u prečniku. Iznutra, ona je predstavljala nešto čudovišnije od svega što um može pojmiti.
     Na približno stotinu jardi odatle, razdvojeno od nje izbrazdanim i spaljenim pojasom najjalovijeg zemljišta koje se da zamisliti, nalazilo se nešto što je verovatno trebalo da bude nazvano nekom vrstom mesta za sletanje. To znači da su okolo po priličnom prostoru bile razbacane beskorisne gromade dvadesetak ili tridesetak zgrada, koje su tu prisilno sletele.
     Iznad zgrada i između njih lebdeo je um, um koji je čekao.
     Um je usmerio svoju pažnju ka nebu i nije dugo prošlo, a tamo se pojavila udaljena mrlja svetlosti, okružena prstenom sitnijih mrlja.
     Veća mrlja predstavljala je levi toranj upravne zgrade 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju', koji je tonuo kroz stratosferu sveta B Žablje zvezde.
     Dok se zdanje spuštalo, Rusta iznenada prekide dugo, neprijatno ćutanje koje je vladalo između dva čoveka.
     Ustao je i spakovao svoj peškir u torbu. Rekao je:
     "Biblbrokse, sada ću obaviti posao zbog koga sam poslat ovamo."
     Zaphod podiže pogled na njega iz ugla u kome je sedeo, deleći neizgovorene misli sa Marvinom.
     "Da?" rekao je.
     "Zgrada će uskoro sleteti. Kada je budeš napuštao, nemoj poći kroz vrata", rekao je Rusta. "Iziđi kroz prozor."
     "Srećno", dodao je i izišao kroz vrata i time nestao iz Zaphodovog života isto onako tajanstveno kao što se i pojavio.
     Zaphod skoči i pokuša da otvori vrata, ali Rusta ih je već zaključao sa druge strane. On sleže ramenima i vrati se u ugao.
     Posle dva minuta, zgrada se srušila među ostale olupine. Njena pratnja, razarači sa Žablje zvezde, isključili su polje sila i ponovo se vinuli u vazduh da bi stigli do sveta A Žablje zvezde, koji je bio mnogo prijatnije mesto. Nisu se spustili na svet B Žablje zvezde. To niko nije činio. Na njegovu površinu nikada nije kročio niko izuzev budućih žrtava Vrtloga potpune perspektive.
     Udar je gadno prodrmao Zaphoda. Neko vreme ležao je u tihoj gomili prašnjavih odlomaka u koju se pretvorio veći deo sobe. Imao je utisak da mu se raspoloženje spustilo na najnižu tačku u čitavom životu. Osećao se zbunjeno, usamljeno, odbačeno. Naposletku je zaključio da zaslužuje sve što ga snađe.
     Obazro se po razrušenoj i polomljenoj sobi. Oko okvira vrata zid se raspukao i vrata su, poluotvorena, visila na šarkama. Nekim čudom, prozor je ostao neoštećen i zatvoren. Na trenutak je oklevao, a onda je pomislio kako je njegov čudni, doskorašnji sadrug svakako imao valjane razloge za ono što mu je rekao, čim je izdržao sve što i on samo da bi mu to saopštio. Uz Marvinovu pomoć, otvorio je prozor. Napolju, oblak prašine podignut silinom udara i ruševine drugih zgrada koje su ga okruživale sprečavali su Zaphoda da vidi išta od spoljašnjeg sveta.
     To ga nije mnogo primirilo. Uglavnom je bio obuzet onim što je video kada je pogledao naniže. Zarnivupov ured nalazio se na petnaestom spratu. Zgrada je prizemljila pod uglom od oko četrdeset pet stepeni, ali ponor je i dalje delovao zastrašujuće.
     Najzad, neprekidno podbadan Marvinovim zajedljivim pogledima, duboko je uzdahnuo i uzverao se do strmog ruba zgrade. Marvin ga je sledio, a potom su zajedno otpočeli mukotrpno i lagano silaženje niz petnaest spratova koji su ih razdvajali od tla.
     Dok su se spuštali, ustajali vazduh i prašina gušili su ga i zaslepljivali, a od užasne visine vrtelo mu se u glavi.
     Povremene Marvinove primedbe tipa: "Vi, živa bića, baš uživate u ovakvim stvarima? Pitam to samo radi informacije." - nisu mnogo pomagale popravljanju njegovog duhovnog stanja.
     Na približno pola puta niz razrušene zgrade zastali su radi odmora. Dok je Zaphod tamo ležao zadihan, iscrpljen i preplašen, učinilo mu se da Marvin deluje za nijansu veselije nego obično. Najzad je shvatio da nije tako. Robot je samo izgledao veselo u poređenju sa njegovim raspoloženjem.
     Jedna koščata, crna ptičurina spustila se, lagano mašući krilima, kroz oblake prašine koja se lagano slegala i, ispruživši svoje tanke noge, stala na isturenu ivicu prozora udaljenog od Zaphoda nekoliko jardi. Savila je velika krila i nespretno se sćućurila na tom mestu.
     Raspon njenih krila morao je biti nekih šest stopa, a glava i vrat delovali su neobično veliko za jednu pticu. Lice joj je bilo ravno, kljun nerazvijen, a na polovini dužine krila, sa unutrašnje strane, mogli su se jasno videti začeci nečega nalik na šake.
     U stvari, delovala je gotovo ljudski.
     Okrenula je teške kapke prema Zaphodu i rasejano škljocnula kljunom.
     "Gubi se odatle", reče Zaphod.
     "U redu", promrmljala je ptica potišteno i ponovo se vinula u oblak prašine.
     Zaphod ju je zbunjeno posmatrao kako odlazi.
     "Da li je ta ptica stvarno progovorila?" uznemireno je pitao Marvina. Bio je potpuno spreman na odrečan odgovor, na tvrdnju da mu se zapravo samo pričinilo.
     "Da", potvrdio je Marvin.
     "Jadne duše", reče duboki, vazdušasti glas u Zaphodovo uvo.
     Zaphod se tako silovito izvio da nađe izvor glasa, da samo što nije pao sa zgrade. Divljački je zgrabio isturenu prozorsku šarku i posekao se na nju. Ostao je da visi, ubrzano dišući.
     Glas nije imao nikakvog vidljivog izvora - u okolini nije bilo nikoga. Ipak, progovorio je ponovo.
     "Znate, njihova priča je tragična. Užasan događaj."
     Zaphod se divlje osvrtao. Glas je bio dubok i tih. U nekoj drugoj prilici mogao bi se čak opisati kao umirujući. Ali nema ničeg umirujućeg u bestelesnom glasu koji vam se obraća ni iz čega, naročito ukoliko, poput Zaphoda Biblbroksa, niste baš najbolje raspoloženi i uz to visite na ivici zida polusrušene zgrade na visini od osam spratova.
     "Hej, ovaj..." zamucao je.
     "Da vam ispričam njihovu priču?" spokojno je upitao glas.
     "Hej, ko si ti?" zapitao je Zaphod. "Gde se nalaziš?"
     "Onda možda kasnije", promrmljao je glas. "Ja sam Gargravar. Ja sam čuvar Vrtloga potpune perspektive."
     "Zašto ne mogu da vidim...?"
     "Otkrićete da bi vam se spuštanje izuzetno ubrzalo", podigao se glas, "ukoliko se budete premestili za približno dva jarda ulevo. Zbog čega to ne pokušate?"
     Zaphod podiže pogled i vide niz kratkih, vodoravnih brazdi koje su vodile niz zgradu sve do podnožja. Zahvalno se premestio na njih.
     "Zašto se ne bismo ponovo sreli u podnožju?" reče glas u njegovom uhu i nestade čim je to izgovorio.
     "Hej", pozva Zaphod. "Gde..."
     "Biće vam potrebno samo par minuta..." uzvratio je glas jedva čujno.
     "Marvine", obratio se Zaphod ozbiljno robotu koji se neraspoloženo privio uz njega. "Da li... Da li se taj glas tek tako...?"
     "Da", odvrati Marvin kratko.
     Zaphod klimnu. On ponovo izvadi svoje naočari osetljive na opasnost. Bile su potpuno crne i do tog trenutka već prilično gadno izgrebane zbog neobičnog metalnog predmeta u njegovom džepu. Stavio ih je na lice. Put niz zgradu delovao je mnogo prijatnije sada kad nije morao da gleda šta radi.
     Minut kasnije spustio se preko razrušenih i iščupanih temelja zgrade, uklonio svoje tamne naočari i sručio se na tle.
     Koji trenutak kasnije pridružio mu se i Marvin i ostao licem okrenut prema prašini i kamenju, u položaju koji, izgleda, nije nameravao da promeni.
     "Ah, tu ste", reče glas iznenada u Zaphodovom uvu. "Izvinite što sam onako otišao; znate, toliko se plašim visine da sam u takvim prilikama kao bez glave. Odnosno", dodade čežnjivo, "nekad sam bio kao bez glave."
     Zaphod se osvrnu oko sebe, lagano i pažljivo, da proveri nije li mu možda promaklo nešto što je moglo biti izvor glasa. Ali jedino je video prašinu, stenje i ruševine zgrada koje su se uzdizale oko njega.
     "Hej, ovaj, a zašto ne mogu da te vidim?" upitao je. "Zbog čega nisi ovde?"
     "Jesam", reče polako glas. "I moje telo želelo je da dođe, ali trenutno je malo zauzeto. Ima neka posla, treba da se vidi sa nekim ljudima." Posle nečega što je podsećalo na bestelesni uzdah, dodade: "Znate već kako je to sa telima."
     Zaphod nije bio baš siguran.
     "Mislio sam da znam", rekao je.
     "Ali nadam se da je otišlo da se malo odmori", nastavio je glas, "kako živi u poslednje vreme, mora da spada sa ruku."
     "Ruku?" reče Zaphod. "Hteo si da kažeš sa nogu?"
     Glas neko vreme nije govorio. Zaphod se nelagodno obazro. Nije mogao da zna da li je njegov posetilac otišao, ili je još tu, i šta, zapravo, radi. Onda glas ponovo prozbori:
     "Znači, treba da ideš u Vrtlog, ja li tako?"
     "Ej, ovaj", reča Zaphod, neuverljivo glumeći da mu je svejedno, "ne žurim se ja toliko. Prvo bih mogao da se malo promuvam po okolini i vidim na šta liče ovdašnji predeli."
     "Nisi video ovdašnje predele?" upita Gargravarov glas.
     "Ovaj, nisam."
     Zaphod se uspentra na stenu i zaobiđe ugao ruševine koja mu je zaklanjala vidik.
     Posmatrao je predeo sveta B Žablje zvezde.
     "Ah, dobro", rekao je. "U tom slučaju, samo ću se malo promuvati."
     "Ne", reče Gargravar, "Vrtlog je spreman za tebe. Moraš poći. Sledi me."
     "Eh, da", reče Zaphod. "A kako ću to izvesti?"
     Blag, žalostiv zvuk lutao je vazduhom, bled, tužan zvuk koji kao da nije imao nikakvog izvora. Tek pažljivim osluškivanjem Zaphodu je polazilo za rukom da odredi pravac iz koga je dopirao. Lagano, ošamućeno, teturao se za njim. Šta je drugo mogao da učini?

10.

     Kao što je ranije već pomenuto, Vaseljena je neugodno velika, što predstavlja činjenicu koju mnogi ljudi rado prenebregavaju, ne bi li mirnije živeli. Mnogi bi više voleli da se presele u manju Vaseljenu koju su sami sazdali, a većina to, zapravo, i čini.
     Na primer, u zabiti istočnog kraka Galaksije nalazi se ogromna šumska planeta Ogloran čija čitava 'inteligentna' populacija živi na jednom prilično malom i pretrpanom orahovom drvetu. Na tom drvetu oni se rađaju, žive, zaljubljuju, urezuju u koru sićušne filozofske tekstove o smislu života, zaludnosti smrti i neophodnosti kontrole rađanja, tu i tamo vode izuzetno male i ograničene ratove i konačno umiru odbačeni ispod neke od nepristupačnijih grančica.
     U stvari, jedini Ogloranci koji su ikada napustili drvo bili su oni koje su ostali odbacili, jer su počinili najužasniji od svih zločina: naime, pitali su se da li život može postojati i na nekom drugom drvetu i da li su ostala stabla, zapravo, išta više od opsene izazvane upotrebom suviše ogloraha.
     Iako ovakvo ponašanje možda deluje neobično, u Galaksiji ne postoji oblik života koji na neki način ne čini istu stvar i zapravo je Vrtlog potpune perspektive baš zbog toga toliko užasan.
     Jer, kada vas gurnu u Vrtlog, na jedan trenutak bacate pogled na čitavu beskonačnost postojanja, a negde u najmanjem, sićušnom uglu, nalazi se mikroskopska tačka na mikroskopskoj tački, mala poruka koja glasi 'Ovo si ti'.

     Siva zaravan prostirala se pred Zaphodom, ispucala, uništena. Vetar je divlje šibao preko nje.
     Na središtu zaravni video se čelični mehur kupole. To je mesto do koga idem, zaključio je Zaphod. Bio je to Vrtlog potpune perspektive.
     Dok je stajao i tmurno zurio u sve to, iz kupole se iznenada zaorio neljudski krik užasa, koji kao da je poticao od čoveka kome spaljuju samu dušu. Vrisak je na trenutak nadjačao vetar i zamro.
     Strah prože Zaphoda; krv kao da mu se pretvorila u tečni helijum.
     "Hej, šta to bi?" promrmlja on bez daha.
     "Snimak", reče Gargravar. "Bio je to poslednji čovek koji je gurnut u Vrtlog. Uvek ga puštam sledećoj žrtvi. Neka vrsta preludijuma."
     "Hej, to stvarno zvuči gadno..." zamuca Zaphod. "Zar ne bismo mogli malkice da svratimo na neku žurku, onako uz put, šta misliš?"
     "Koliko je meni poznato", kazao je bestelesni Gargravarov glas, "ja verovatno i jesam na nekoj. Hoću da kažem, moje telo. Često odlazi na žurke bez mene. Kaže da samo smetam. Tja."
     "Ma, šta se to, u stvari, dešava sa tvojim telom?" upita Zaphod, koji je žudeo da odloži ono što ga je očekivalo, šta god to bilo.
     "Pa, ovaj... Zauzeto je, znaš", reče Gargravar neodređeno.
     "Hoćeš da kažeš da poseduje sopstveni um?" upita Zaphod.
     Nastala je duga, pomalo ledena pauza pre nego što je Gargravar ponovo progovorio.
     "Moram da kažem", odvratio je najzad, "da tu primedbu smatram vrlo neukusnom."
     Zaphod se zbunjeno i nespretno izvini.
     "Nema veze", reče Gargravar, "nisi mogao da znaš."
     Glas mu nesrećno zadrhta.
     "Zapravo", produžio je tonom koji je govorio da se izuzetno trudi da se kontroliše, "zapravo, nas dvoje prolazimo kroz postupak sudske rastave. Verujem da će se sve završiti razvodom."
     Glas je ponovo utihnuo, ostavivši Zaphoda bez ikakve predstave o tome šta bi trebalo da kaže. On nesigurno promrmlja nešto.
     "Mislim da verovatno nismo odgovarali jedno drugom", reče najzad Gargravar posle duge stanke. "Nikad nismo uživali u istim stvarima. Najviše smo se raspravljali oko seksa i pecanja. Najzad smo pokušali da kombinujemo te dve stvari, ali to je dovodilo do katastrofe, kao što verovatno i pretpostavljaš. A sada moje telo odbija da me pusti u sebe. Ne želi čak ni da me vidi..."
     Ponovo je zastao, neutešan. Vetar je šibao preko zaravni.
     "Kaže da ga samo sputavam. Objasnio sam mu da samo želim da u njemu obitavam, a ono je odgovorilo da je baš to ona vrsta mudrijaških primedbi kakve mu posebno idu na živce. I tako smo batalili čitavu stvar. Verovatno će se odreći i mog prezimena."
     "Oh...?" reče Zaphod slabašnim glasom. "A to je...?"
     "Pizpot", reče glas. "Ime mi je Pizpot Gargravar, na osnovu toga sve se jasno vidi, zar ne?"
     "Tja", odvrati Zaphod saosećajno.
     "I zato ja, bestelesni duh, imam ovaj posao, posao čuvara Vrtloga potpune perspektive. Po tlu ove planete niko nikada neće hodati. Izuzev žrtava Vrtloga - ali bojim se da se one ne računaju."
     "Ah..."
     "Ispričaću ti čitavu priču. Želiš li da je čuješ?"
     "Pa..."
     "Pre mnogo godina bila je ovo napredna, srećna planeta - ljudi, gradovi, prodavnice, jednom rečju normalan svet. Izuzev što je u otmenijim ulicama tih gradova bilo nešto više prodavnica cipela nego što je potrebno. I lagano, podmuklo, broj takvih prodavnica je rastao. To je dobro znana ekonomska pojava, ali tragično je videti kako deluje, jer što je bilo više prodavnica cipela, moralo se praviti više cipela, a one su postajale sve neudobnije i gore. A što su bile lošije, ljudi su ih morali više kupovati da bi imali šta da obuju, pa su se prodavnice sve više umnožavale, dok ekonomija ovog mesta nije dostigla ono što verujem da se zove obućarsko obzorje događanja, kada ekonomski više nije bilo moguće graditi išta drugo izuzev prodavnica cipela. Ishod: propast, uništenja i beda. Veći deo populacije je izumro. Nekolicina onih koji su posedovali pogodnu vrstu genetske nestabilnosti doživela je mutaciju koja ih je pretvorila u ptice - video si jednu od njih koje su proklele svoja stopala, proklele tle i zaklele se da po njemu više niko neće hodati. Nesrećnici. Dođi, moram da te vodim u Vrtlog."
     Zaphod zbunjeno zavrte glavom i teturavo pođe preko zaravni.
     "A ti", reče on, "zar i ti dolaziš iz te proklete rupe?"
     "Ne, ne", odvrati Gargravar zgranuto, "ja potičem sa sveta C Žablje zvezde. Divno mesto. Odlično za pecanje. Uveče uvek skoknem tamo. Iako sada mogu samo da posmatram. Vrtlog potpune perspektive jedina je stvar na ovoj planeti koja služi nečemu. Sagrađen je ovde jer ga niko nije želeo u svome komšiluku."
     U tom času još jedan očajnički vrisak odjeknuo je vazduhom i Zaphod uzdrhta.
     "Šta taj Vrtlog, zapravo, čini sa čovekom?" promucao je.
     "Vaseljena", kazao je jednostavno Gargravar, "čitava bezgranična Vaseljena. Bezgranična sunca, bezgranična rastojanja među njima i ti, nevidljiva tačka na nevidljivoj tački, bezgranično sućušan.
     "Hej, čoveče, znaš li ti da sam ja Zaphod Biblbroks?" promrmlja Zaphod pokušavajući da sakupi poslednje ostatke svog ega.
     Gargravar nije ništa odgovorio, već je naprosto nastavio svoje sumorno pevušenje sve dok nisu stigli do potamnele čelične kule u središtu zaravni. Kada joj priđoše, u zidu se uz tiho zujanje otvoriše jedna vrata i otkriše malenu, mračnu prostoriju.
     "Uđi", reče Gargravar.
     Zaphoda obuze strah.
     "Hej, šta, zar odmah?" reče on.
     "Odmah."
     Zaphod nervozno zaviri unutra. Prostorija je bila vrlo mala. Imala je čelične zidove i u njoj jedva da je bilo mesta za više od jednog čoveka.
     "Ovaj...baš mi i ne liči na neki vrtlog", reče zaphod.
     "I nije", reče Gargravar. "To je samo lift. Uđi."
     Beskrajno uplašen, Zaphod uđe unutra. Osećao je da je Gargravar u liftu sa njim, iako bestelesni čuvar trenutno nije ništa govorio.
     Lift poče da se spušta.
     "Moram da dovedem svoje misli u odgovarajuće stanje za to", promrmlja Zaphod.
     "Ovde nema odgovarajućeg stanja misli", odvrati Gargravar ozbiljnim glasom.
     "Ti stvarno umeš da nateraš čoveka da se oseti bedno."
     "Ne ja. Vrtlog."
     Na dnu tunela, zadnji deo lifta se otvorio i Zaphod se isteturao u omanju, golu prostoriju čeličnih zidova.
     Na daljem kraju prostorije nalazio se usamljen, uspravan, čelični sanduk, upravo toliko velik da čovek stane unutra.
     To je bilo sve.
     Bio je povezan sa malom skupinom komponenti i instrumenata uz pomoć jedne jedine debele žice.
     "Zar je to - to?" upita iznenađeno Zaphod.
     "To je to."
     Pa i ne izgleda toliko loše, pomisli Zaphod.
     "A ja treba da uđam unutra, je li?" upita Zaphod.
     "Treba da uđeš", reče Gargravar, "i to, bojim se, smesta."
     "U redu, u redu", reče Zaphod.
     Otvorio je poklopac sanduka i zakoračio unutra.
     U sanduku je stao da čeka.
     Posle pet sekundi začulo se škljocanje i čitava Vaseljena našla se u sanduku sa njim.

11.

     Vrtlog potpune perspektive izvodi svoj prikaz čitave Vaseljene na bazi ekstrapolirane analize materije.
     Da razjasnimo - pošto je svaki delić materije na neki način povezan sa svakim drugim delićem materije u Vaseljeni, teorijski je moguće ekstrapolirati sve što postoji - svako sunce, svaku planetu, njihove orbite, međusobne položaje, njihovu ekonomsku i socijalnu istoriju na osnovu, recimo, jednog jedinog komada keksa.
     Čovek koji je izmislio Vrtlog potpune perspektive uradio je to, u osnovi, da bi nervirao svoju ženu.
     Trin Tragula - jer to je bilo njegovo ime - bio je sanjar, mislilac, spekulativni filozof ili, kako bi to kazala njegova žena, idiot.
     Neprekidno mu je prebacivala zbog krajnje neprikladnog vremena koje je traćio na piljenje u svemir, proučavanje mehanike zihernadli i vršenje spektrografske analize parčića keksa.
     "Imaj bar malo osećaja za srazmeru", govorila mu je, ponekad i po trideset puta dnevno.
     I tako je napravio Vrtlog potpune perspektive - samo da joj pokaže.
     Na jedan kraj smestio je čitavu stvarnost ekstrapoliranu na osnovu parčeta keksa, a na drugi svoju ženu: a kada je uključio uređaj, videla je na trenutak beskonačnost svega postojećeg i sebe u odnosu na to.
     Na užas Trina Tragule, šok joj je u potpunosti uništio mozak; ali na njegovo zadovoljstvo, shvatio je da je time dokazao da je za život koji namerava da postoji u ovolikoj Vaseljeni jedina stvar koju ne sme da dozvoli sebi osećaj za srazmere.

     Vrata Vrtloga se otvoriše.
     Iz okrilja svog bestelesnog uma Gargravar je pažljivo posmatrao. Na neki čudan način, Zaphod Biblbroks mu se dopao. Bio je čovek jakih karakternih crta, iako uglavnom rđavih.
     Čekao je da ispadne iz kovčega, kao što se uvek dešavalo.
     Umesto toga ovaj je kročio napolje.
     "Zdravo", rekao je.
     "Biblbrokse..." zaprepastio se Gargraverov um.
     "Mogu li da dobijem nešto za piće, molim?" upita Zaphod.
     "Ti...Ti... Bio si u Vrtlogu?" promuca Gargravar.
     "Valjda si video, daso."
     "I radio je?"
     "Jakako."
     "I video si čitavu beskonačnost postojanja?"
     "Razume se. Znaš da je baš zgodno mestašce?"
     Gargravarov um bio je potpuno zaprepašćen. Da je njegovo telo bilo sa njim, selo bi na pod i razjapilo usta.
     "I video si sebe", upita Gargravar, "u odnosu na sve to?"
     "O, da, da."
     "Ali... Šta si osetio?"
     Zaphod je ravnodušno slegnuo ramenima.
     "Samo ono što sam sve vreme znao. Da sam mnogo strašan i važan momak. Zar ti nisam rekao, baćo, ja sam Zaphod Biblbroks!"
     Pogled mu je prelazio preko mašinerije koja je napajala Vrtlog. Iznenada se zapanjeno zaustavio.
     Teško je uzdahnuo.
     "Hej", rekao je, "da li je to stvarno parče keksa?"
     Iščupao je mali komad slatkiša iz senzora koji su ga okruživali.
     "Kada bih ti rekao koliko mi je ovo potrebno, ne bih stigao da ga pojedem."
     I on ga pojede.

12.

     Nešto kasnije, trčao je preko zaravni prema razrušenom gradu.
     Teško je disao na ledenom vazduhu i često se spoticao, još iscrpljen. Padala je noć, a neravni teren bio je varljiv.
     No, oduševljenje zbog poslednjeg doživljaja još ga je pratilo. Čitava Vaseljena. Video je kako se čitava Vaseljena prostire oko njega u beskonačnost - sve što postoji. A sa tim došlo je jasno i izuzetno saznanje da je on tu najvažniji. Jedno je kada ste sujetni. Sasvim drugo kada vam mašina saopšti nešto ovako.
     Nije imao vremena ni da razmisli o svemu tome.
     Gargravar mu je rekao da će o svemu morati da izvesti svoje gospodare, ali da namerava prethodno da sačeka neko vreme. Zaphod je imao vremena da se malo odmori i nađe mesto za skrivanje.
     Nije imao pojma šta da radi, ali osećaj da je najvažnija osoba u Vaseljeni ispunjavao ga je uverenošću da će nešto već iskrsnuti.
     Na čitavoj toj pustoj planeti nije bilo više ničega što mu je moglo pružiti osnova za optimizam.
     Trčao je i ubrzo stigao do predgrađa napuštenog grada.
     Koračao je ispucalim i uništenim putevima, obraslim korovom, preko rupa punih polutrulih cipela. Zgrade pored kojih je prolazio delovale su toliko oštećeno i ruševno, da se nije usuđivao da uđe u neku od njih. Gde bi mogao da se sakrije? Žurio je dalje.
     Posle izvesnog vremena izbio je na ostatke širokog, ravnog puta do koga je vodila staza po kojoj je do tada hodao; na njegovom kraju nalazila se džinovska, zdepasta zgrada, okružena manjim zdanjima, a sve skupa bilo je okruženo ostacima ograde. Ogromna glavna zgrada još je delovala prilično stameno i on pođe ka njoj da vidi može li mu pružiti... pa, bilo šta.
     Približio se građevini. Sa jedne strane - prednje, kako se činilo, jer bila je okrenuta prema širokoj betonskoj površini - nalazila su se troja divovskih vrata, visokih po šezdesetak stopa. Najdalja su bila otvorena i Zaphod potrča prema njima.
     Unutra je sve bilo mračno, prašnjavo i u neredu. Sve je prekrivala džinovska paučina. Deo unutrašnjosti zdanja urušio se, deo zadnjeg zida je pao, a inčima debeli sloj prašine prekrivao je pod.
     Kroz tešku tminu nazirali su se ogromni, otpacima prekriveni obrisi.
     Neki su bili valjkasti, drugi loptasti, treći jajasti, ili, tačnije rečeno, poput razbijenih jaja. Uglavnom su se nalazili u stanju raspadanja, a od nekih su ostali samo kosturi.
     Sve su to bili svemirski brodovi i svi su bili napušteni.
     Zaphod je, očajan, stao da luta između olupina. Tu nije bilo ničega što je makar i podsećalo na ispravno stanje. Već su i vibracije njegovih koraka bile dovoljne da nateraju jednu od olupina da se još više raspadne.
     U blizini zadnjeg zida zgrade ležao je jedan stari brod, nešto veći od ostalih, zakopan u gomile prašine i paučine koje su bile još veće nego drugde. Ali, spolja je delovalo neoštećeno. Zaphod mu se sa zanimanjem približi i pritom se saplete preko prastarog voda za napajanje.
     On pokuša da ga odgurne i sa zaprepašćenjem otkri da je još povezan sa brodom.
     S još većim zaprepašćenjem shvatio je da vod lagano bruji.
     U neverici se upiljio u pod, a zatim u vod za napajanje koji je držao u šakama.
     Svukao je jaknu i bacio je u stranu, a onda počeo da puzi na rukama i kolenima duž voda za napajanje sve do tačke gde je bio povezan sa brodom. Spoj je bio čvrst, a lagano brujanje i podrhtavanje postade primetnije.
     Srce mu je brzo lupalo. On obrisa nešto nakupljene prašine i nasloni uvo na bok broda. Uspeo je da čuje samo slabašni, neodređeni šum.
     Onda grozničavo poče da kopa po otpacima oko sebe i pronađe kratak komad cevi i čašu od plastike otporne na delovanje mikroorganizama. Od toga je izmajstorisao grubi stetoskop i naslonio ga na bok broda.
     Od onoga što je čuo njegov mozak napravi salto mortale.
     Nečiji glas je govorio.
     "Agencija za međuzvezdana krstarenja izvinjava se putnicima zbog daljeg kašnjenja ovog leta. Trenutno očekujemo utovar zalihe papirnatih maramica sa mirisom limuna radi vaše udobnosti, osveženja i higijene tokom puta. U međuvremenu, zahvaljujemo vam se na strpljenju. Uskoro će ponovo biti posluženi keks i kafa."
     Zaphod se zatetura unazad i divlje zagleda u brod.
     Nekoliko trenutaka ošamućeno ga je obilazilo. Potom primeti džinovsku tablu za oglašavanje polazaka koja je još visila, iako na samo jadnom nosaču, sa tavanice iznad njegove glave. Bila je prekrivena prljavštinom, ali neki brojevi još su bili čitljivi.
     Zaphodove oči tragale su među brojevima, a onda on obavi kratak proračun. Oči mu se iskolačiše.
     "Devet stotina godina..." promrmlja on sebi u bradu. Brod je toliko kasnio.
     Posle dva minuta našao se na njegovoj palubi.
     Kada je izišao iz vazdušne komore, vazduh koji ga je zapahnuo bio je svež i čist - sistem za klimatizaciju još je bio ispravan.
     Iznenada se otvoriše neka vrata i pred njim se pojavi jedna prilika.
     "Molim vas, gospodine, vratite se na svoje mesto", reče androidna stjuardesa, okrete mu leđa i ode niz hodnik koji se pružao pred njim.
     Kada je srce ponovo počelo da mu kuca, pošao je za njom. Ona otvori vrata na kraju hodnika i prođe kroz njih.
     Sledio ju je.
     Nalazili su se u odeljenju za putnike i Zaphodovo srce ponovo na trenutak zastade.
     U svakom sedištu sedeo je putnik, vezan za svoje mesto sigurnosnim pojasom.
     Kosa putnika bila je dugačka i raščupana, nokti takođe dugački, a muškarci su imali brade.
     Svi su, sasvim izvesno, bili živi - ali uspavani.
     Zaphoda prođoše trnci.
     Lagano, kao u snu, on pođe između sedišta. Kada je prešao polovinu puta, stjuardesa je stigla do kraja. Ona se okrete i progovori.
     "Dame i gospodo, dobar dan", kazala je prijatnim glasom. "Hvala vam što ste ostali sa nama tokom ovog manjeg zastoja. Uzletećemo čim to bude moguće. Ukoliko biste hteli da se probudite, bićete posluženi kafom i keksom."
     Začu se blago zujanje.
     U istom trenutku, svi putnici se probudiše.
     Probudili su se uz vrištanje i smesta su počeli da grebu po sigurnosnim pojasevima i sistemima za održavanje života koji su ih vezivali za sedišta. Vrištali su, urlali i jaukali sve dok Zaphod ne pomisli da će mu se uši raspasti.
     Otimali su se i uvijali dok je stjuardesa strpljivo išla prolazom i ispred svakog od njih ostavljala šoljicu kafe i pakovanje keksa.
     A onda se jedan od njih podiže sa sedišta.
     Obazro se i ugledao Zaphoda.
     Zaphod se naježi kao da čitava koža namerava da mu odmili sa tela. Okrenuo se i počeo da beži od vriske.
     Čovek ga je sledio.
     Zapenjeno je odjurio do kraja hodnika, kroz ulaznu komoru i još dalje. Stigao je do pilotske kabine, zalupio i zabravio vrata za sobom. Naslonio se na njih, zadihan.
     Posle svega nekoliko sekundi, nečija ruka poče da lupa po vratima.
     Odnekud iz kabine obrati mu se metalni glas.
     "Putnicima nije dozvoljen boravak u kabini. Molim vas, vratite se na svoje mesto i sačekajte uzletanje. Upravo se dele kafa i keks. Govori vam autopilot. Molim vas, vratite se na svoje mesto."
     Zaphod ne uzvrati ni reč. Teško je disao. Iza njega, ruka je i dalje udarala po vratima.
     "Molim vas, vratite se na svoje mesto", ponovio je autopilot. "Putnicima nije dozvoljen boravak u kabini."
     "Ja nisam putnik", zadahta Zaphod.
     "Molim vas, vratite se na svoje mesto."
     "Ja nisam putnik!" dreknu Zaphod ponovo.
     "Molim vas, vratite se na svoje mesto."
     "Ja nisam... Hej, čuješ li ti mene?"
     "Molim vas, vratite se na svoje mesto."
     "Ti si autopilot?" reče Zaphod.
     "Da", reče glas sa upravljačke konzole.
     "Ti si zadužen za ovaj brod?"
     "Da", reče glas ponovo, "došlo je do zastoja. Putnici se trenutno drže u stanju usporenog života, radi udobnosti i prijatnosti. Kafa i keksi služe se svake godine, posle čega se putnici vraćaju u stanje usporenog života, radi dalje udobnosti i prijatnosti. Poletanje će uslediti pošto letne rezerve budu popunjene. Izvinjavamo se zbog kašnjenja."
     Zaphod se odmače od vrata, na kojima se lupanje više nije čulo. Prišao je upravljačkoj konzoli.
     "Zastoja?" kriknu on. "Jesi li video kako izgleda svet oko ovoga broda? To je pustoš, prava pravcata pustinja! Čoveče, civilizacija je nestala. Ovamo neće nikada stići papirnate maramice sa mirisom limuna!"
     "Postoji statistička verovatnoća", produžio je autopilot mirno i dostojanstveno, "da će se razviti nova civilizacija. Jednog dana ovde će biti papirnatih maramica sa mirisom limuna. Do tada imaćemo kraći zastoj. Molim vas vratite se na svoje mesto."
     "Ali..."
     U tom trenutku vrata se otvoriše. Zaphod se okrete i vide kako na njima stoji čovek koji ga je progonio. U ruci je držao veliku poslovnu tašnu. Bio je uredno odeven, a kosa mu je bila kratka. Nije imao bradu i dugačke nokte.
     "Zaphode Biblbrokse", rekao je on, "moje ime je Zarnivup. Verujem da si želeo da me vidiš."
     Zaphod Biblbroks uzdrhta. Njegova usta besmisleno zamucaše. Onda se sruči na sedište.
     "Oh, čoveče, oh, čoveče, odakle si samo iskočio?" upitao je on.
     "Čekao sam te ovde", rekao je ovaj poslovnim glasom.
     Spustio je torbu i seo na drugo sedište.
     "Drago mi je što si poslušao uputstvo", rekao je. "Malo sam se plašio da nisi napustio ured kroz vrata, a ne kroz prozor. Tada bi bio u gadnoj nevolji."
     Zaphod zavrte glavama i nešto promrmlja.
     "Kada si ušao na vrata mog ureda, stupio si u moju Vaseljenu sintetisan elektronskim putem", objasnio je ovaj. "Da si odatle izišao na vrata, ponovo bi se našao u pravoj Vaseljeni. Veštačka deluje samo dotle."
     Samozadovoljno je potapšao svoju torbu.
     Zaphod ga je zbunjeno i gadljivo gledao.
     "U čemu je razlika?" promucao je.
     "Ni u čemu", rekao je Zarnivup. "Istovetne su. Oh - izuzev što su, čini mi se, u stvarnoj Vaseljeni razarači sa Žablje zvezde sivi."
     "Ma, šta se to dešava?" upita Zaphod.
     "Stvar je jednostavna", uzvratio je Zarnivup. Zaphod samo što nije proključao od njegove mirnoće i samozadovoljstva.
     "Vrlo jednostavna", ponovio je Zarnivup. "Otkrio sam koordinate na kojima se nalazi taj čovek - čovek koji vlada Vaseljenom - i otkrio da je njegov svet zaštićen poljem neverovatnoće. Da bih zaštitio svoju tajnu - i sebe samog - povukao sam se u bezbednost ove Vaseljene, u potpunosti veštačke, i sakrio se u zaboravljenu svemirsku krstaricu. Tu sam bezbedan. U međuvremenu, ti i ja..."
     "Ti i ja", odvrati Zaphod gnevno. "Hoćeš da kažeš da sam te poznavao?"
     "Da", reče Zarnivup, "dobro smo znali jedan drugoga."
     "Nisam imao nimalo ukusa", reče Zaphod i utonu u uvređeno ćutanje.
     "U međuvremenu, ti i ja smo se dogovorili da ukradeš brod sa pogonom neverovatnoće - jedini koji može da stigne do vladarevog sveta - i da mi ga dovezeš ovamo. Verujem da ti je to pošlo za rukom i čestitam ti." Nasmešio se sitnim, napregnutim osmehom, a Zaphod požele da ga tresne ciglom posred tog osmeha.
     "Oh, a u slučaju da ti nije bilo jasno", dodade Zarnivup, "ova Vaseljena stvorena je naročito za tebe. Zbog toga si ti u njoj najvažnija ličnost. Nikada ne bi", dodao je sa osmehom koji je još više žudeo za ciglom, "preživeo Vrtlog potpune perspektive u stvarnoj Vaseljeni. Idemo li?"
     "Kuda?" upita Zaphod mrko. Osetio se slomljeno.
     "Na tvoj brod. 'Zlatno srce'. Doveo si ga ovamo, zar ne?"
     "Nisam."
     "Gde ti je vetrovka?"
     Zaphod ga zbunjeno pogleda.
     "Moja vetrovka? Svukao sam je. Napolju je."
     "Dobro, idemo da je nađemo."
     Zarnivup ustade i pokaza Zaphodu da ga sledi.
     Kada su se ponovo našli u ulaznoj komori, čuli su vrištanje putnika koje su hranili keksima i kafom.
     "Nije bilo baš prijatno čekati te ovde", reče Zarnivup.
     "Tebi nije bilo prijatno!" zaurla Zaphod. "A šta misliš kako..."
     Zarnivup podiže prst da ga utiša kada se prolaz otvorio. Na nekoliko stopa odatle videli su Zaphodovu vetrovku koja je ležala u otpacima.
     Dok su je gledali, džep vetrovke iznenada se naduo. Rascepio se i raspao. Mali, metalni model 'Zlatnog srca', koji je Zaphod zbunjeno otkrio u svome džepu, stao je da raste.
     Rastao je, još je rastao. Posle dva minuta dostigao je punu veličinu.
     "Pri nivou neverovatnoće", reče Zarnivup, "od.. ovaj, ne znam koliko, ali nešto veoma mnogo."
     Zaphodu se zavrte.
     "Hoćeš da kažeš da je sve vreme bio kod mene?"
     Zarnivup se nasmeši. Podigao je svoju torbu i otvorio je.
     Okrenuo je jedan prekidač u njenoj unutrašnjosti.
     "Zbogom, veštačka Vaseljeno", rekao je. "Zdravo stvarnosti."
     Prizor pred njima jedva primetno zadrhta i ponovo iskrsnu potpuno isti kao pre.
     "Vidiš?" reče Zarnivup. "Potpuno su isti."
     "Hoćeš da kažeš", ponovio je Zaphod čvrstim glasom, "da je sve vreme bio kod mene?"
     "O, da", rekao je Zarnivup, "razume se. U tome je bila srž svega."
     "U redu", reče Zaphod, "od sada više ne računaj na mene, u buduće naprosto više nemoj da računaš na mene. Dobio sam ono što sam tražio. Prepleten si sa poljem neverovatnoće. Ne možeš pobeći."
     Nasmešio se onim smeškom koji je Zaphod toliko žudeo da tresne; i ovoga puta Zaphod ga je tresnuo.

13.

     Ford Prefekt dotrča na most 'Zlatnog srca'.
     "Trilijan! Arture!" uzviknuo je. "Radi! Brod se ponovo aktivirao!"
     Trilijan i Artur bili su zaspali na podu.
     "Hajde, deco, idemo, slobodni smo", govorio je i tresao ih, ne bi li ih probudio.
     "Ej, ćao, društvo", zacvrkuta kompjuter, "baš mi je drago što sam opet sa vama i hteo bih da vam kažem da..."
     "Umukni!" reče Ford. "Reci nam gde se, do đavola, nalazimo."
     "Na svetu B Žablje zvezde. Čoveče, to ti je prava rupčaga", reče Zaphod i dotrča na most. "Zdravo, momci. Mora da vam je toliko drago što me vidite da ne možete naći reči kojima biste iskazali koliko sam 'ladan frund."
     "Koliko si - šta?" upita Artur koji se podizao sa poda, ne shvatajući ni reč od svega toga.
     "Znam kako vam je", reče Zaphod. "Toliko sam divan čak i kad se spetljam pa ne znam šta da kažem. E, baš mi je drago što vas vidim, Trilijan, Forde, majmunoliki. Hej, ovaj, kompjuteru..."
     "Ej, ćao, gospodine Biblbrokse, ovaj, gospodine, velika mi je čast što..."
     "Umukni i vadi nas odavde, brzo, brže, najbrže."
     "Jašta, drugar, a kuda bi ti?"
     "Ma kuda, nije bitno", dreknu Zaphod. "Ipak, bitno je!" dodade on hitro. "Hoćemo da idemo do najbližeg mesta na kome ima klope!"
     "Jašta", reče kompjuter veselo, a istog časa most potrese užasna eksplozija.
     Kada je Zarnivup minut-dva kasnije ušao sa šljivom na oku, sa zanimanjem je posmatrao četiri oblačka dima.

14.

     Četiri nepomična tela tonula su kroz uskovitlanu tamu. Svest je umrla, hladni zaborav uvlačio je tela sve dublje i dublje u ponor nepostojanja. Urlici tišine odjekivali su turobno oko njih i oni najzad utonuše u tamno i gorko more ustalasanog crvenila koje ih lagano proguta, naizgled zauvek.
     Posle nečega što je izgledalo kao čitava večnost, more se povuče i ostavi ih da leže na hladnoj i tvrdoj obali, punoj nanosa i naplavina što ih tu donose struje Života, Vaseljene i Svega ostalog.
     Hladni grčevi ih zahvatiše, a svetlosti vrtoglavo zaplesaše oko njih. Hladna, tvrda obala trže se, zavrte i potom umiri. Mračno je svetlucala - bila je to vrlo fino uglačana, hladna, tvrda obala.
     Zelena mrlja gledala ih je sa neodobravanjem.
     Ona se nakašlja.
     "Dobro veče madam, gospodo". rekla je, "Imate li rezervaciju?"
     Fordova svest poskoči poput gume i njegov mozak stade da razmišlja. On bunovno pogleda zelenu mrlju.
     "Rezervaciju?" ponovio je slabašnim glasom.
     "Da, gospodine", reče zelena mrlja.
     "Zar je za zagrobni život potrebna rezervacija?"
     Zelena mrlja prezrivo se namrgodi, onoliko koliko je moguće jednoj zelenoj mrlji da učini tako nešto.
     "Zagrobni život, gospodine?" upitala je.
     Artur Dent lovio je svoju svest kao parče sapuna izgubljeno u kadi.
     "Da li ja ovo zagrobni život?" promucao je on.
     "Pa, pretpostavljam", reča Ford Prefekt, pokušavajući da utvrdi u kom smeru je gore. Proverio je teoriju da mora biti nasuprot hladnoj, tvrdoj obali na kojoj je ležao i zateturao se na onome za šta se nadao da predstavlja njegova stopala.
     "Hoću da kažem", rekao je i blago se njihao, "nije moguće da smo preživeli onu eksploziju, zar ne?"
     "Ne", promrmljao je Artur. Podigao se na laktove, ali to, izgleda, nije izmenilo ništa bitno. On se ponovo skljoka.
     "Ne", reče Trilijan. "Baš nikako nije moguće."
     Sa poda dopre mučno, prodorno krkljanje. To je Zaphod Biblbroks pokušavao da govori.
     "Ja svakako nisam preživeo", krkljao je. "Potpuno sam mrtav. Tras, bang i to mu je to."
     "Aha, zahvaljujući tebi", reče Ford, "nismo imali nikakvih izgleda. Mora da smo razneseni u parčad. Ruke, noge, na sve strane."
     "Aha", reče Zaphod, bučno se upinjući da se osloni na noge.
     "Ukoliko dama i gospoda žele da poruče pića..." reče zelena mrlja, nestrpljivo nagnuta nad njih.
     "Tres, pljus", nastavio je Zaphod, "u trenu razneseni na sastavne delove. Ej, Forde", rekao je kada je prepoznao jednu od mrlja oko sebe koje su dobijale čvrste oblike, "da li ti je čitav život u trenutku prošao pred očima?"
     "I tebi se to desilo?" reče Ford. "Čitav život?"
     "Aha", reče Zaphod, "ili bar mislim da je moj. Znaš da puno vremena provodim van sebe."
     Obazro se po raznovrsnim oblicima koji su najzad počeli da se pretvaraju u prave oblike umesto da i dalje budu nejasni i drhtavi bezoblični oblici.
     "I tako..." rekao je.
     "Šta tako?" upita Ford.
     "I tako", reče Zaphod uz oklevanje, "ležimo mrtvi..."
     "Stojimo", ispravila ga je Trilijan.
     "Ovaj, stojimo mrtvi", nastavio je Zaphod, "u ovom pustom..."
     "Restoranu", reče Artur Dent koji je stao na noge i, na svoje veliko zaprepašćenje, sada mogao da vidi sasvim jasno. To jest, nije ga iznenadila činjenica da je mogao da vidi, već ono što je video.
     "I tako", zbunjeno je produžio Zaphod, "stojimo mrtvi u ovom pustom..,."
     "Prvoklasnom", reče Trilijan.
     "Restoranu", zaključio je Zaphod.
     "Čudno, zar ne?" reče Ford.
     "Ovaj, aha."
     "A što imaju lepe lustere", reče Trilijan.
     Zbunjeno su se osvrtali.
     "Ne liči mi baš na zagrobni život", reče Artur, "Više je kao neki apros vie."
     Lusteri su, u stvari, bili pomalo previše svetli, a niska, zakrivljena tavanica, sa koje bi visili u nekoj idealnoj Vaseljeni, ne bi bila obojena baš tom posebnom nijansom dubokog tirkiza, a čak i kada bi bila, ne bi bila toliko istaknuta prigušenim, ambijentnim svetlom. Ali, ova Vaseljena nije idealna, a dalji dokaz za to bile su vrtoglave šare na mozaičkom mermernom podu i način na koji je bila napravljena prednja strana osamdeset jardi dugačkog bara sa gornjom pločom od mermera. Prednja strana osamdeset jardi dugačkog bara sa gornjom pločom od mermera bila je napravljena spajanjem gotovo dvadeset hiljada mozaičkih koža antareskih guštera, uprkos činjenici da ih je dvadeset hiljada antareskih guštera smatralo neophodnim za držanje svoje unutrašnjosti u njima.
     Izvestan broj bogato odevenih stvorenja nemarno je stajao uz bar ili sedeo zavaljen po raskošnim foteljama živih boja koje su bile razmeštene tu i tamo oko bara. Mladi oficir Vl'hurga i njegova zelenkasta, zadimljena, mlada dama odoše kroz ogromna vrata od mutnog stakla na suprotnom kraju bara u zaslepljujuću svetlost glavnog dela restorana.
     Iza Artura nalazio se veliki, panoramski prozor zaklonjen zavesama. On povuča u stranu ugao zavese i zagleda se u mrtvi i jezivi predeo, siv, izbrazdan i tmuran, pejsaž od koga bi se u normalnim prilikama naježio. Međutim, ovo nisu bile normalne prilike, a stvar od koje mu se krv sledila i od koje su počeli da mu gamižu trnci, tako da mu se činilo da koža želi da mu umakne sa temena, bilo je nebo. Nebo je bilo...
     Jedan sluga u livreji povuče zavesu nazad na mesto.
     "Sve u svoje vreme, gospodine", rekao je on.
     Zaphodove oči sevnuše.
     "Hej, trenutak, drugovi mrtvaci", kazao je. "Čini mi se da nam ovde nedostaje nešto ultravažno. Neko je ovde nešto rekao, a mi smo to propustili."
     Artur oseti neizmerno olakšanje što može da skrene pažnju sa onoga što je upravo video.
     Rekao je: "Kazao sam da je ovo neka vrsta apres..."
     "Aha, a zar nisi poželeo da to nisi uradio?" upita Zaphod. "Forde?"
     "Rekao sam da je sve to čudno."
     "Da, pametno, ali mnogo mračno; možda je to..."
     "Možda", umeša se zelena mrlja koja je do tog trenutka poprimila oblik maleckog, naboranog, zelenog kelnera u crnom odelu, "možda biste više voleli da o tome raspravljate uz piće."
     "Piće!" kriknu Zaphod. "To je to! Vidiš kako ti stvari promaknu kada nisi neprestano na oprezu."
     "Zaista, gospodine", reče kelner strpljivo. "Ako bi dama i gospoda želeli da poruče svoja pića pre večere..."
     "Večera!" strasno uskliknu Zaphod. "Čuj, mali, zeleni čoveče, moj stomak mogao bi da te odvede kući i tetoši čitave noći za samu tu pomisao."
     "...A Vaseljena će", produžio je kelner, rešen da ne dopusti da ga skrenu sa utabanih staza, "eksplodirati kasnije zarad vašeg zadovoljstva."
     Fordova glava polako se okrete prema njemu.
     "Auh", rekao je. "Kakva to pića služite na ovom mestu?"
     Kelner se nasmeši uglađenim, suzdržanim, kelnerskim smeškom.
     "Ah", reče on, "izgleda da me je gospodin pogrešno shvatio."
     "Oh, nadam se da nisam", uzdahnu Ford.
     Kelner se nakašlja uglađenim, suzdržanim kelnerskim kašljucanjem.
     "Nije čudo što putovanje kroz vreme rastrojava naše goste u izvesnoj meri", rekao je. "I zato, ukoliko smem da predložim..."
     "Putovanje kroz vreme", ponovi Zaphod.
     "Putovanje kroz vreme", ponovi Ford.
     "Putovanje kroz vreme", ponovi Trilijan.
     "Hoćete da kažete da ovo nije zagrobni život?" upita Artur.
     Kelner se nasmeši uglađenim, suzdržanim kelnerskim smeškom. Gotovo da je u potpunosti iscrpeo svoj uglađeni, suzdržani kelnerski repertoar i bio je na granici da pređe u ulogu pomalo krutog i sarkastično raspoloženog kelnerčića.
     "Zagrobni život?" rekao je. "Ne, gospodine."
     "A mi nismo mrtvi?" reče Artur.
     Kelner kruto stisnu usne.
     "Ah, ah", rekao je. "Gospodin je sasvim očigledno živ, inače ja ne bih pokušavao da poslužim gospodina."
     Neverovatnim pokretom, koji je besmisleno opisivati, Zaphod Biblbroks lupi se rukom po svakom od svoja dva čela, a trećom se pljesnu po butini.
     "Hej, društvo", reče on, "pa ovo je ludo. Uspeli smo. Najzad smo stigli tamo kuda smo želeli. Ovo je Milivejs!"
     "Milivejs!" reče Ford.
     "Da, gospodine", rekao je kelner, najzad zaboravivši na strpljenje. "Ovo je Milivejs - Restoran na kraju Vaseljene."
     "Na kraju čega?" upita Artur.
     "Vaseljene", ponovio je kelner, vrlo razgovetno i bespotrebno oštro.
     "A kada joj je to došao kraj?" reče Artur.
     "Doći će kroz svega nekoliko minuta", reče kelner. On duboko uzdahnu. To nije morao da učini, jer njegovo telo bilo je snabdeveno neobičnom smešom gasova, neophodnih za preživljavanje, preko malog intravenoznog aparata koji mu je bio prikačen za nogu. Ali dođu trenuci kada, kakav god da vam je metabolizam, morate duboko da uzdahnete.
     "A sada, ukoliko imate nameru da najzad poručite pića", rekao je on, "odveo bih vas do vašeg stola."
     Zaphod se nasmeši sa dva suluda smeška, ode do bara i pokupova gotovo sve što je tamo zatekao.