15.

     Restoran na kraju Vaseljene jedan je od najneobičnijih poduhvata u čitavoj istoriji ugostiteljstva. Sagrađen je na izlomljenim ostacima jedne... Biće sagrađen na izlomljenim ostacima jedne... To jest, biće sagrađen do sadašnjeg trenutka, a u stvari je bio...
     Jedan od najvećih problema na koji se naišlo u vezi sa putovanjem kroz vreme nije taj što slučajno možete da postanete sopstvena majka ili otac. Nema takvog problema proisteklog iz okolnosti da ste postali sopstvena majka ili otac sa kojim širokogruda ili prilagodljiva porodica ne bi mogla da iziđe nakraj. Ne postoji ni problem menjanja toka istorije - tok istorije ne može se izmeniti, jer sve se u njemu uklapa kao mozaik. Sve bitne promene dogodile su se pre stvari koje bi trebalo da promene i na kraju se sve lepo slaže.
     Najveći problem u svemu tome, u stvari, je gramatički, a glavno stručno delo iz te oblasti kome se treba obratiti jeste rad dr Dana Stritmenšnera pod naslovom 'Priručnik za vremeplovce o hiljadu i jednom vremenskom obliku glagola'. Ono će vam, na primer, objasniti kako da opišete nešto što je trebalo da vam se dogodi u prošlosti pre nego što ste vi to izbegli vremenskim skokom za dva dana u budućnost da biste ga zaobišli. Slučaj će biti opisan na različite načine u zavisnosti od toga da li govorite sa tačke gledanja vašeg prirodnog vremena, iz vremena u daljoj budućnosti ili, pak, iz prošlosti koja dolazi posle toga, a stvar se dalje usložnjava mogućnošću da razgovor vodite u trenutku dok putujete iz jednog vremena u drugo sa namerom da postanete sopstvena majka ili otac.
     Većina čitalaca stiže najdalje do glagolskog oblika zvanog modifikovani subinvertovani plagalno konjuktivni intencional budući pre nego što odustane; i, zapravo, u kasnijim izdanjima te knjige sve stranice posle ove tačke ostavljene su prazne da bi se uštedelo na štamparskim troškovima.
     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' glatko zaobilazi ovu zavrzlamu akademskih apstrakcija i zastaje samo da bi primetio da je pojam 'perfekt futurni' napušten od kada je utvrđeno da ga nema.
     Da zaključimo.
     Restoran na kraju Vaseljene jedan je od najneobičnijih poduhvata u čitavoj istoriji ugostiteljstva.
     Sagrađen je na izlomljenim ostacima jedne planete koja je na kraju uništena i koja je (hoćeste bićela biti) zatvorena u džinovski mehur vremena i poslata u budućnost sve do onog trenutka u kome je Vaseljena došla do kraja.
     Ovo je, kako bi mnogi kazali, nemoguće.
     U njemu, gosti zauzimaju (hoćesu do-zauzimati) mesta za stolovima i jedu (hoćesu do-posmatrati) dok čitavo postanje eksplodira oko njih.
     A to je, kako bi mnogi kazali, takođe nemoguće.
     Možete da dođete (možetesu dođesu do-kad) u bilo koji termin bez prethodne najave (posle-do preposle najave) jer mesta možete rezervisati retroaktivno kada se vratite u svoje vreme (možeteda do-rezervisati jestenta do preposle poslečimno vraćodlazeći retrokući).
     Ovo je, kako bi se mnogi sada pobunili, krajnje nemoguće.
     U restoranu možete sresti zadivljujuću skupinu predstavnika celokupne civilizacije vremena i prostora i ručati zajedno sa njom (možetesu srestesu uz sa ručesu do-posle).
     Ovo je, kao što se može strpljivo objasniti, takođe nemoguće.
     Inače, mesto možete posetiti koliko god puta želite (mogesu do-po-set re-odposećujućivati - i tako dalje - za ostale glagolske ispravke konsultujte knjigu dr Stritmenšnera); pri tom možete biti sasvim sigurni da nikada nećete sresti samoga sebe, zbog nelagodnosti koju to obično izaziva.
     A ovo, čak i da je ostatak istinit, što nije, bespogovorno je nemoguće, kažu sumnjičavci.
     Sve što, dakle, treba da učinite jeste da uložite jednu paru na bankovni račun u sopstvenoj eri, a kada stignete do kraja vremena kamate će vam omogućiti da bez problema platite basnoslovnu cenu svoje večere.
     Ovo je, kako mnogi tvrde, ne samo potpuno nemoguće, već i sasvim blesavo, i zbog toga su reklamni stručnjaci bastablonskog zvezdanog sistema izmislili sledeći slogan: 'Ako ste od jutros učinili šest nemogućih stvari, zbog čega ih ne zaokružite doručkom u Milivejsu, Restoranu na kraju Vaseljene?"

16.

     Za barom, Zaphod je sve brže tonuo u blaženstvo. Njegove glave sudarale su se jedna sa drugom, a osmesi su bili sve raštimovaniji. Bio je idiotski srećan.
     "Zaphode", reče Ford, "dok si još u stanju da govoriš, hoćeš li da mi kažeš šta se, kog fotona, dogodilo? Gde si bio? Gde smo mi bili? Sitnica, ali bih voleo da je raščistim."
     Zaphodova leva glava istreznila se i gurnula desnu još dublje u tamu pijanstva.
     "Aha", reče on, "bio sam tu i tamo. Hteli su da nađem čoveka koji vlada Vaseljenom, ali me to ne zanima. Ne verujem da ume da kuva."
     Njegova leva glava gledala je desnu kako to govori, a onda je klimnula.
     "Jest", kazala je, "trgni još jednu."
     Ford popi još jedan pangalaktički grgolj blaster, piće koje je jednom opisano kao alkoholni ekvivalent oružane pljačke u kojoj vas lopov tresne batinom po glavi - skupo i loše po glavu. Šta god da se desilo, pomisli Ford, baš ga i nije mnogo briga.
     "Čuj, Forde", reče Zaphod, "sve je frudno i po."
     "Misliš, sve je u redu."
     "Ne", reče Zaphod, "ne mislim da je sve u redu. Onda ne bi bilo frudno i po. Ali ako baš hoćeš da znaš šta je bilo, samo ću ti reći da sam čitavu situaciju imao u džepu. U redu?"
     Ford sleže ramenima.
     Zaphod se zakikota u svoju čašu. Piće se preli preko ruba i poče da nagriza mermernu ploču bara.
     Jedan nebeski ciganin priđe im i poče da svira na električnoj violini sve dok mu Zaphod nije dao gomilu novca, a onda je pristao da ode.
     Ciganin je prišao Arturu i Trilijan koji su sedeli za drugim delom bara.
     Ne znam kakvo je ovo mesto", reče Artur, "ali ježim se od njega."
     "Popij još jedno piće", reče Trilijan. "Opusti se."
     "Šta od toga da uradim?" reče Artur. "Te dve stvari u potpunosti isključuju jedna drugu."
     "Jadni Arture, nisi ti za ovakav život, je l' da?"
     "Ti ovo zoveš život?"
     "Počinješ da zvučiš kao Marvin."
     "Marvin je najbistriji mislilac koga poznajem. Šta misliš, kako da nateramo ovog violinistu da se skloni odavde?"
     Kelner im priđe.
     "Vaš sto je spreman", rekao je.

     Gledano spolja, što se inače nikada nije desilo, restoran podseća na džinovsku morsku zvezdu prilepljenu na izgubljeni komad stene. U svakom od njenih krakova nalaze se barovi, kuhinje i generatori polja sila koje štiti čitavo ustrojstvo, skupa sa smrvljenim odlomkom planete na koji je ono smešteno, kao i sa vremenskim turbinama koje celokupnu tvorevinu ljuljuškaju napred-nazad preko ključnog trenutka.
     U središtu se nalazila divovska zlatna kupola, gotovo savršeno loptasta, a Zaphod, Ford, Artur i Trilijan prešli su sada u tu oblast.
     Prizor pred njima zapremao je jedno pet tona najčistijeg sjaja koji se nalazio na svakoj raspoloživoj površini. Ostale površine nisu bile na raspolaganju, jer su već bile prekrivene draguljima, skupocenim morskim školjkama iz Santraginusa, zlatnim listovima, mozaičnom keramikom, gušterovim kožama i milionima drugih, neprepoznatljivih ukrasa i dekoracija. Staklo je svetlucalo, srebro je sijalo, zlato blistalo, Artur Dent je zurio.
     "Vouii", reče Zaphod, "opala."
     "Neverovatno", promuca Artur. "Sav taj narod...! Te stvari...!"
     "Te stvari", reče Ford Prefekt mirno, "takođe su narod."
     "Taj narod", ispravi se Artur, "i... taj ostali narod..."
     "A tek osvetljenje...!" reče Trilijan.
     "I stolovi..." reče Artur.
     "Odela...!" reče Trilijan.
     Kelner pomisli kako zvuče poput para divljaka koji su prvi put sišli u grad.
     "Kraj Vaseljene vrlo je popularan", reče Zaphod, probijajući se nesigurno između stolova, od kojih se neki napravljeni od mermera, neki od najčistijeg ultramahagonija, neki čak i od platine, a za svakim je sedela grupa neobičnih stvorenja, ćeretala i proučavala jelovnike.
     "Ljudi vole da se pripreme za ovo", nastavio je Zaphod. "To im daje osećanje izuzetnosti."
     Stolovi su bili raspoređeni u širokom luku oko središnje pozornice na kojoj je malena grupa muzičara svirala laku muziku; po Arturovoj skromnoj proceni, bilo je najmanje hiljadu stolova, a razbacane među njima nalazile su se palme koje su se njihale, šištavi vodoskoci, groteskni kipovi - ukratko, sve one sporedne stvari zajedničke restoranima u kojima se vrlo malo štedi da bi se ostavio utisak da se nimalo ne štedi. Artur se obazre, napola očekujući da će videti da se to, u stvari, snima reklama za Ameriken Ekspres.
     Zaphod podgurnu Forda, a ovaj podgurnu Zaphoda.
     "Vouii", reče Zaphod.
     "Opala", reče Ford.
     "Moj pradeda mora da je stvarno zeznuo kompjuter, znaš", reče Zaphod. "Rekao sam mu da nas odvede do najbližeg mesta na kome ima klope, a on nas šalje na kraj Vaseljene. Podseti me da mu se jednog dana nekako odužim."
     Zastao je.
     "Ej, znaš da su svi ovde? Svi oni koji su nekad bili neko i nešto."
     "Nekad bili?" upita Artur.
     "Na kraju Vaseljene prisiljen si da tokom govora strašno često koristiš prošlo vreme", reče Zaphod, "jer sve što je bilo, bilo je. Ćao, momci", reče on obližnjem paru stvorenja u obliku džinovskih iguana. "Kako ste mi bili?"
     "Je li to Zaphod Biblbroks?" upita jedna iguana drugu.
     "Izgleda", odvrati druga iguana.
     "E pa, stvarno, svega ima na ovom svetu", reče prva iguana.
     "Što ti je život!" reče druga iguana.
     "Ono što sam napraviš od njega", reče prva i potom obe utonuše u ćutanje. Čekale su najveličanstveniju predstavu u Vaseljeni.
     "Hej, Zaphode", reče Ford, zamahnu rukom da ga uhvati za mišicu, ali, usled dejstva trećeg pangalaktičkog grgolj blastera, promaši. Zatim uperi nesigurni prst.
     "Eno ga, tamo, jedan moj stari drugar", rekao je. "Hotblek Deziato! Vidiš, onaj za stolom od platine, obučen u platinsko odelo."
     Zaphod pokuša da sledi pogledom Fordov prst, ali od toga mu se samo zavrte u glavi. Onda ga je konačno spazio.
     "Aha", reče on, a shvati tek trenutak kasnije. "Ej", dodade, "ala je taj tip radio na megaveliko! Ouu, veće od svega do sada. Osim mene."
     "Ma, ko je to?" upita Trilijan.
     "Hotblek Deziato?" reče Zaphod zapanjeno. "Ne znaš? Nikada nisi čula za Zonu Katastrofe?"
     "Ne", reče Trilijan, jer stvarno nije čula.
     "Najveći", reče Ford, "najbučniji..."
     "Najbogatiji", pomože mu Zaphod.
     "...Rok sastav u istoriji čitave..." tražio je reč.
     "...Čitave istorije", dopuni ga Zaphod.
     "Ne", rekla je Trilijan.
     "Auuuu", reče Zaphod. "Stigosmo do kraja Vaseljene, a ti nisi do sada ni živela. Šta si samo propustila!"
     On je odvede do stola, tamo gde je kelner sve vreme čekao. Artur ih je sledio, osećajući se vrlo izgubljeno i usamljeno.
     Ford se otetura kroz gužvu da bi obnovio staro prijateljatvo.
     "Ej, ovaj, Hotbleče", pozvao je, "kako si? Baš mi je drago što te vidim, stari moj. Kako galama? Izgledaš sjajno, stvarno vrlo, vrlo debelo i nezdravo. Zadivljujuće." On pljesnu čoveka po leđima i blago se iznenadi kada vide da to nije izazvalo nikakvu reakciju. Pangalaktički grgolj blasteri koji su se komešali po njemu rekoše mu da navali bez obzira.
     "Sećaš li se starih dana?" upitao je. "Kada nismo izbijali iz nekih mesta. Bistro 'Protivzakoniti', sećaš li se? Dućan 'Kod Slimove guše'. 'Gadnodromska Cugarama'. To su bili divni dani, eh?"
     Hotblek Deziato nije izneo nikakav stav o tome jesu li to bili divni dani ili ne. Fordu to nije smetalo.
     "A kada ogladnimo, predstavljali smo se kao sanitarni inspektori, sećaš li se? Pa smo išli okolo i konfiskovali klopu i piće, ha? Sve dok nismo zaradili trovanje hranom. Oh, pa onda, one noći kada smo pričali i cugali po onim smrdljivim sobičcima iznad Kafea Lu u Greteninom Gradu na Novom Betelu, a ti si stalno sedeo u drugoj sobi i pokušavao da pišeš pesme na svojoj citri, o Bože, kako smo ih svi mrzeli. Ti si govorio da te nije briga za to, a mi smo govorili da nas jeste, jer smo ih toliko mrzeli." Na Fordove oči poče da se navlači skrama.
     "A ti si rekao da ne želiš da postaneš zvezda", nastavio je, valjajući se u nostalgiji, "jer prezireš sistem koji ih okružuje. A mi smo rekli - Hadra i Salidžu i ja - da po našem mišljenju nemaš izbora. I šta sad radiš. Kupuješ prave zvezdane sisteme!"
     Okrenuo se i zamolio za pažnju prisutne za okolnim stolovima.
     "Ovde je", reče on, "čovek koji kupuje zvezdane sisteme!"
     Hotblek Deziato nije pokušao ni da potvrdi ni da porekne ovu izjavu i pažnja privremene publike brzo je splasnula.
     "Imam osećaj da je i ovde neko pijan", promrmljalo je ljubičasto stvorenje koje je podsećalo na četku zamočenu u vinsku čašu.
     Ford se blago zatetura i sruči u stolicu naspram Hotbleka Deziata.
     "Kako ide ona stvar?" upitao je, nesmotreno se oslonio na bocu i prevrnuo je - kako se ispostavilo, pravo u čašu koja je stajala pored nje. Da srećna slučajnost ne bi ostala neiskorišćena, iskapio je čašu.
     "Ona mnogo moćna stvar", produžio je, "Kako ono ide? 'Bvarm! Bvarm! Baderr!', a na koncertnim izvođenjima predviđeno je da se onaj brod sruši pravo na sunce, a to ti, bome, i izvedeš!"
     Ford tresnu pesnicom o dlan da bi grafički ilustrovao taj podvig. Ponovo je preturio bocu.
     "Brod! Sunce! Vam bang!" kroknuo je. "Ma, zaboravite lasere i ostale tričarije! Vi, momci, bavite se protuberancama i pravim sunčevim pegama. Oh, a tek što su vam pesme strašne."
     Oči su mu sledile tok pića koje je iz boce klokotalo na sto. Nešto treba da se preduzme u vezi sa tim, pomislio je on.
     "Ej, hoćeš piće?" upitao je. U njegov zakrčeni um počela je da prodire svest o tome da nešto nedostaje u ovom susretu i da je to na neki način povezano sa činjenicom da debeljko koji je sedeo naspram njega u svome platinskom odelu i sa srebrnim šeširom sve do sada nije rekao 'Ćao, Forde' ili 'Baš mi je drago što smo se sreli posle tolikih godina' - niti, u stvari, bilo šta drugo. Štaviše, do sada se nije ni pomerio.
     "Hotblek?" reče Ford.
     Ogromna, mesnata šaka spusti mu se na rame i odgurnu ga. On nespretno slete sa svog sedišta i upilji se nagore, ne bi li proverio može li da opazi vlasnika neugodne ručerde. Vlasnika nije bilo teško opaziti, jer bio je visok preko dva metra i ne baš krhko građen. U stvari, bio je građen onako kako se prave kožne sofe, sav svetlucav, uglačan, kvrgav i veoma dobro nabijen. Odelo u koje je bio nagurao ljudsko telo delovalo je kao da mu je jedina svrha u životu da demonstrira koliko je bilo teško smestiti takvo telo u njega. Lice mu je imalo površinu nalik pomorandžinoj kori u boji jabuke, ali tu se okončavala svaka sličnost sa bilo čime slatkim.
     "Mali..." reče glas koji je sleteo sa čovekovih usana kao da se pre toga mnogo gadno proveo tamo dole u njegovim grudima.
     "Ovaj, da?" reče Ford razgovorljivo. Teturavo se ispravio na stopala i razočarao kada je shvatio da se vrh njegove glave nije našao na većoj visini u odnosu na čovekovo telo.
     "Briši", reče čovek.
     "Oh, je l' da?" reče Ford, pitajući se koliko pametno postupa, "a ko si ti?"
     Čovek na trenutak razmisli. Nije bio naviknut da mu postavljaju takva pitanja. Ipak, posle izvesnog vremena dao je odgovor.
     "Ja sam onaj koji ti kaže da brišeš", rekao je, "pre nego što te sam zbrišem."
     "Čuj", reče Ford nervozno - poželeo je da u glavi prestane da mu se vrti, kako bi mogao da se uhvati ukoštac sa situacijom - "čuj", produžio je, "ja sam stari Hotblekov drugar, a..."
     On pogleda Hotbleka Deziata, koji još nije mrdnuo ni trepavicom.
     "...A..." reče Ford, pitajući se šta bi bilo dobro da kaže posle tog 'a'.
     Ogromni čovek izbaci čitavu rečenicu koja je dolazila posle 'a'.
     "A ja sam telesni čuvar gospodina Hotbleka", glasila je ta rečenica, "i odgovoran sam za njegovo telo, a nisam odgovoran za tvoje i zato ga vuci odavde pre nego što se ošteti."
     "E pa, čekaj trenutak", reče Ford.
     "Nikakav trenutak!" zatutnjao je telesni čuvar. "Nikakvo čekanje! Gospodin Deziato ne razgovara ni sa kim!"
     "Pa, možda bi mogao da ga pustiš da sam kaže šta misli o tome", reče Ford.
     "On ne razgovara ni sa kime!" dreknu telesni čuvar.
     Ford ponovo bojažljivo pogleda Hotbleka i bi prisiljen da prizna samome sebi kako je istina, izgleda, na strani telesnog čuvara. Još nije bilo ni nagoveštaja nekog pokreta, da i ne pominjemo zanimanje za Fordovo zdravlje.
     "Zašto?" reče Ford. "Šta mu je?"
     I telesni čuvar mu reče.

17.

     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' beleži da 'Zonu Katastrofe', plutonijumski rok sastav iz oblasti Gagrakake, svi drže ne samo za najbučniji rok sastav, već, zapravo, za najjači izvor buke koji postoji. Redovni posetioci njihovih koncerata smatraju da je zvuk koji oni proizvode najlepše slušati iz ogromnih, betonskih bunkera smeštenih na oko trideset sedam milja od pozornice, dok sami muzičari sviraju na svojim instrumentima uz pomoć daljinske kontrole sa dobro izolovanog svemirskog broda koji ostaje na orbiti planete - ili, češće, na orbiti neke druge planete.
     Uopšte uzev, njihove pesme su vrlo jednostavne i uglavnom slede poznati motiv o tome kako mladić-stvorenje sreće devojku-stvorenje pod srebrnim mesecom, koji potom eksplodira bez ikakvog vidljivog razloga.
     Mnogi svetovi danas su u potpunosti zabranili njihove nastupe, ponekad iz umetničkih razloga, ali najčešće zbog toga što sistem obraćanja publici koji koristi sastav krši lokalne propise o ograničenom korišćenju strateškog naoružanja.
     Ali to nije smanjilo njihove prihode koji potiču od proširivanja granica čiste hipermatematike, a njihov glavni računovođa nedavno je postavljen za profesora neomatematike na Maksimegalomanskom univerzitetu kao znak priznanja za njegovu opštu i specijalnu teoriju poreskih prijava 'Zone Katastrofe', gde dokazuje da čitavo ustrojstvo prostornovremenskog kontinuuma ne samo da je zakrivljeno, već je, u stvari, potpuno uvrnuto.
     Ford se dotetura do stola za kojim su sedeli Zaphod, Artur i Trilijan i čekali da počne zabava.
     "'Oću da jedem", reče Ford.
     "Ćao, Forde", reče Zaphod. "Jesi li popričao sa velikim galamdžijom?"
     Ford neodređeno zatrese glavom.
     "S Hotblekom? Pa jesam, u neku ruku."
     "Šta kaže?"
     "Pa, u stvari ne baš Bog zna šta. On je... ovaj..."
     "Aha?"
     "Provodi godinu dana mrtav zbog poreza. Moram da sednem."
     Seo je.
     Približio im se kelner.
     "Želite li jelovnik?" upitao je. "Ili ćete da probate specijalitet večeri?"
     "Ha?" upita Ford.
     "Ha?" upita Artur.
     "Ha?" upita Trilijan.
     "To!" reče Zaphod. "Daj meso, pa ćemo sesti i jesti."

     U malenoj sobi, u jednom od krakova kompleksa restorana, visoka, mršava, izdužena prilika odgurnu zavesu u stranu i zaborav minu njenim licem.
     Nije to bilo privlačno lice, možda zato što je zaborav već toliko puta minuo njime. Za početak, bilo je previše izduženo, oči su bile upale i sa podočnjacima, obrazi previše ispijeni, usne pretanke i preširoke, a kada su se rastvorile, njegovi zubi previše su podsećali na isturene kibic-prozore koje je neko nedavno oprao. I ruke koje su držale zavesu bile su dugačke i tanke: osim toga, bile su hladne. Ovlaš su dodirivale nabore zavese i odavale utisak da bi, kada ih ne bi budno držao na oku, odgmizale za svoj račun i napravile nešto jezivo u nekom budžaku.
     Pustio je zavesu i užasna svetlost koja je poigravala na njegovom licu ode da poigra na nekom zdravijem mestu. Nemirno je koračao po maloj odaji, poput bogomoljke koja razmišlja o večernjoj molitvi, i konačno seo na trošnu stolicu pokraj stočića na nogarima, počevši da prelistava nekoliko papira na kojima su bili ispisani vicevi.
     Oglasilo se zvonce.
     Odgurnuo je tanki svežanj papira i ustao. Njegove ruke ovlaš dodirnuše jedan deo od milion ukrasa duginih boja koji su mu prekrivali odelo, a onda je nestao kroz vrata.
     U restoranu, svetla se prigušiše, muzika ubrza ritam, usamljena tačka svetlosti zari se u tamu stepeništa koje je vodilo do središta pozornice.
     Na vrhu stepeništa pojavi se visoka prilika odevena u blistave boje. Čovek istrča na pozornicu, malo se naže pred mikrofonom, jednim zamahom dugačke, tanke ruke odvoji ga sa postolja i na trenutak zastade, klanjajući se publici levo i desno, zahvaljujući na pljesku i pokazujući svoje kibic-prozore. Mahnuo je bliskim prijateljima u publici, iako takvih nije bilo, i sačekao da pljesak zamre.
     Podigao je ruku i nasmejao se osmehom koji ne samo da se pružao od uha do uha, već kao da se na neki način prostirao i izvan granica njegovog lica.
     "Hvala vam, dame i gospodo!" kliknuo je. "Hvala vam veliko. Hvala vam od sveg srca."
     Gladao ih je blistavim očima.
     "Dame i gospodo", rekao je, "Vaseljena kakvu poznajemo do ovog trenutka postoji već preko sto sedamdeset hiljada miliona milijardi godina i završiće se kroz nešto više od pola časa. I zato, dobro došli u Milivejs, Restoran na kraju Vaseljene!"
     Jednim pokretom spretno izazva novu salvu spontanog pljeska. Drugim pokretom je prekide.
     "Ja sam vaš domaćin večeras", rekao je. "Ime mi je Maks Kvordlplin..." (Svi su to znali, njegova tačka bila je čuvena širom poznate Galaksije, ali on je to izgovorio radi novog pljeska, na kome se zahvalio skromnim osmehom i mahanjem). "...I baš stižem sa drugog kraja vremena, gde sam bio domaćin programa u baru 'Burger Velikog Praska' - i, mogu vam reći, dame i gospodo, da smo tamo imali vrlo uzbudljivo veče - a sada ću biti sa vama tokom ovog značajniog istorijskog događaja - kraja same istorije!"
     Nova salva pljeska brzo je zamrla kada su se svetla još više pritulila. Na svakom stolu sveće se upališe same od sebe i oteše prigušeni uzdah od svih prisutnih, ovenčavši ih sa hiljadu majušnih, treptavih plamičaka i milion pritajenih senki. Drhtaj uzbuđenja prođe zamračenim restoranom kada ogromna zlatna kupola nad njim poče vrlo, vrlo polako da bledi, nestaje, čili.
     Kada je produžio, Maksov glas bio je prigušen.
     "Dakle, dame i gospodo", prošaptao je, "sveće su upaljene, orkestar svira tihu muziku i dok iznad nas kupola zaštićena poljem sila polako bledi, postaje prozirna i otkriva nam tamno i zloslutno nebo otežano davnašnjom svetlošću potamnelih, nabreklih zvezda, vidim da smo svi spremni za čudesnu večernju apokalipsu!"
     Čak je i blago muziciranje orkestra iščezlo kada je šok zaprepašćenja polegao po svima onima koji nikada ranije nisu videli taj prizor.
     Čudovišna, užasna svetlost prosu se na njih
     - odvratna svetlost
     - uzavrela, kružna svetlost
     - svetlost koja bi poružnela i sam pakao.
     Dolazio je kraj Vaseljene.
     Nekoliko dugih sekundi restoran se tiho okretao kroz pomamnu prazninu. Onda Maks ponovo progovori.
     "Za sve one među vama koji su se ikada ponadali da će ugledati svetlost na kraju tunela", rekao je, "to vam je to."
     Orkestar ponovo zasvira.
     "Hvala vam, dame i gospodo", uskliknuo je Maks. "Za koji trenutak biću ponovo sa vama, a sada vas prepuštam izuzetno sposobnim rukama gospodina Rega Nulifaja i njegovog Kataklizmičkog Komba. Molim veliki pljesak za Rega i njegove momke!"
     Zastrašujući haos na nebu i dalje je trajao.
     Publika uz oklevanje zapljeska i trenutak ili dva potom ponovo se uspostavi normalan razgovor. Maks pođe između stolova, pričajući viceve, gromoglasno se smejući, radeći svoj posao.
     Jedna krupna, mlečna životinja priđe stolu Zaphoda Biblbroksa; bio je to veliki, debeli, mesnati četvoronožac koji je ličio na vola, krupnih vodnjikavih očiju, malih rogova i sa nečim što je gotovo podsećalo na ponizni osmeh na licu.
     "Dobro veče", reče ona, teško sevši na pod. "Ja sam specijalitet večeri. Smem li da vam ponudim delove svog tela?" Zagroktala je i zakrkljala, udobnije se namestila se i krotko ih pogledala.
     Njen pogled uzvratili su izrazi zaprepašćenja i zbunjenosti Artura i Trilijan, rezignirano sleganje ramena Forda Prefekta i izraz najčistije gladi Zaphoda Biblbroksa.
     "Možda parče plećke", predloži životinja. "U sosu od belog vina?"
     "Ovaj, tvoje plećke?" upita Artur šapatom punim groze.
     "Ali, gospodine, moje plećke, razume se", zabrundala je miroljubivo životinja, "zar smem da raspolažem tuđom?"
     Zaphod skoči na noge i poče da opipava i štipka plećku životinje, ne bi li proverio kakvog je kvaliteta.
     "Ili, recimo, but - stvarno je odličan", kazala je životinja. "Negovala sam ga i jela puno žita, tako da na njemu ima mnogo dobrog mesa." Ona dobroćudno zagrokta, ponovo zakrklja i poče da preživa, a zatim opet vrati hranu u stomak.
     "Ili možda jedan paprikaš?" dodala je.
     "Hoćeš da kažeš da ova životinja, u stvari, traži da je pojedemo?" prošapta Trilijan Fordu.
     "Ja?" zgranu se Ford staklastog pogleda. "Ništa ja ne kažem."
     "Pa to je stvarno užasno", uzviknuo je Artur. "Najodvratnija stvar koju sam ikada čuo!"
     "U čemu je problem, Zemljanine?" upita Zaphod, čija se pažnja prenela na ogromni but životinje.
     "Naprosto ne želim da pojedem životinju koja stoji preda mnom i nagovara me da to učinim", reče Artur. "To je bezdušno."
     "Bolje nego da pojedeš životinju koja ne želi da je pojedu?"
     "Nije stvar u tome", pobunio se Artur. Onda je na trenutak razmislio. "U redu", rekao je, "možda stvar i jeste u tome. Nije me briga. Neću sada da mislim na to. Samo ću... ovaj..."
     Oko njega, Vaseljena je besnela u svojim samrtnim grčevima.
     "Mislim da ću uzeti samo zelenu salatu", promrmljao je.
     "Smem li da vam predložim da razmislite o mojoj džigerici?" upitala je životinja. "Do ovog trenutka sigurno je izuzetno bogata i meka, jer kljukam se već mesecima."
     "Zelenu salatu", rekao je Artur odlučno.
     "Zelenu salatu?" ponovi životinja i sa neodobravanjem zakoluta očima prema Arturu.
     "Hoćeš da kažeš", reče Artur, "da ne bi trebalo da uzmem zelenu salatu?"
     "Pa", reče životinja, "znam mnoge biljke čije je mišljenje po tom pitanju vrlo jasno. U stvari, to je razlog zbog koga je najzad doneta odluka da se čitav zapetljani problem jednostavno preseče tako što će se uzgojiti životinja koja želi da je pojedu i koja će biti sposobna da to jasno i glasno kaže. I tako, evo me ovde."
     Blago se naklonila.
     "Ma, slušaj ti, "reče Zaphod, "mi smo naoštrili zube na klopu i nećemo sada da tupimo o glupostima. Četiri lepa odreska, molim te, i to brzo. Ništa nismo jeli već pet stotina sedamdeset šest hiljada miliona godina."
     Životinja se podiže na noge i dobroćudno zagrokta.
     "Pametan izbor, gospodine, ako mi dozvoljavate da tako kažem. U redu", reče ona, "odoh ja da se ubijem."
     Okrenula se i prijateljski namignula Arturu.
     "Bez brige, gospodine", rekla je. "Biće vrlo humano."
     Odgegala se u kuhinju bez žurbe.
     Nekoliko minuta kasnije stigao je kelner sa četiri ogromna odreska koji su se pušili. Zaphod i Ford navališe na hranu kao kurjaci, bez imalo oklevanja. Trilijan je zastala, a onda slegla ramenima i načela svoj odrezak.
     Artur je posmatrao sve to sa blagim osećajem mučnine.
     "Ej, Zemljanine", reče Zaphod i pakosno se isceri onim licem koje nije halapljivo žvakalo, "šta te grize?"
     A orkestar je svirao.
     Širom restorana ljudi i stvorenja opustili su se i ćeretali. Vazduh su ispunjavali razgovori o svemu i svačemu, izmešani sa mirisima egzotičnih biljaka, čudnovate hrane i jakih vina. Beskonačni broj milja u svim pravcima sveopšta kataklizma bližila se zaprepašćujućem vrhuncu. Maks baci pogled na sat i sa osmehom se vrati na pozornicu.
     "A sada, dame i gospodo", blistao je on, "da li se svi divno zabavljate poslednji put?"
     "Da", viknuše oni koji viču 'da' kada ih komičari pitaju da li se divno zabavljaju.
     "Pa to je sjajno", oduševljavao se Maks, "krajnje sjajno. I dok se fotonske oluje skupljaju u uskovitlane gomile oko nas, spremne da rastrgnu poslednja sunca u stanju crvenog usijanja, ubeđen sam da ćete skupa sa mnom uživati u onom za šta sam siguran da ćemo otkriti kako predstavlja neizmerno uzbudljiv i izuzetan doživljaj."
     Zastao je. Svetlucavim očima osmotrio je publiku.
     "Verujete mi, dame i gospodo", rekao je. "Posle ovoga nema ničega što ostaje nedovršeno."
     Ponovo je zastao. Večeras je sve teklo bez greške. Vodio je ovu predstavu mnogo puta, iz noći u noć. Doduše, reč 'noć' ovde na kraju vremena nije imala baš mnogo smisla. Ostalo je samo beskrajno ponavljanje konačnog trenutka, dok se restoran lagano njihao napred-nazad preko najdaljeg ruba vremena. Ali izraz 'noć' dobro je zvučao i publika se uvijala u njegovoj bolesnoj šaci. Glas mu se spusti. Morali su da se napregnu da bi ga čuli.
     "Ovo", rekao je, "predstavlja zaista potpuni kraj, ledenu pustoš u kojoj nestaje čitava veličanstvena uzvišenost postojanja. To vam je, dame i gospodo, ono poslovično 'to'."
     On još više utiša glas. U potpunoj tišini koja je nastala ni muva se ne bi usudila da pročisti grlo.
     "Posle ovoga", rekao je, "nema ničega. Praznina. Ništavilo. Zaborav. Nema baš ničega..."
     Oči mu zablistaše - ili su svetlucale?
     "Ničega... Izuzev, razume se, dezerta i sjajnog izbora aldebaranskog likera!"
     Orkestar odsvira tuš. On požele da to nisu uradili, nije mu to bilo potrebno, umetniku takvog kalibra. On je bio u stanju da koristi publiku kao sopstveni muzički instrument. Smejali su se sa olakšanjem. On nastavi.
     "I bar jednom", kliknuo je razdragano, "nema potrebe da brinete hoćete li sutra biti mamurni - zato što sutra nikada neće doći!"
     Nasmešio se svojoj srećnoj, nasmejanoj publici. Podigao je pogled prema nebu, koje je svake noći prolazilo kroz istu rutinu umiranja. Ali taj pogled trajao je samo delić sekunde. Imao je poverenja da će nebo obaviti svoj posao, onako kako jedan profesionalac veruje drugome.
     "A sada", kazao je, koračajući pozornicom, "po cenu opasnosti da ugrozim taj divni osećaj osujećenosti i besmisla na ovom mestu večeras, želim da poželim dobrodošlicu nekim grupama."
     Izvukao je karticu iz džepa.
     "Da li je sa nama" - podigao je ruku da bi zaustavio pljesak - "da li je sa nama grupa iz zanselkvazarskog Flamarionovog bridž kluba sa Votrvojda Kvernskog? Da li su tu?"
     Iz pozadine je dopirao sve veći pljesak, ali on se pretvarao da ne čuje. Osvrtao se, pokušavajući da ih nađe.
     "Jesu li ovde?" upitao je ponovo, ne bi li izazvao jači pljesak.
     "Ah, evo ih. E pa, vreme je za poslednji pozdrav, momci - i bez neozbiljnosti, setite se da je ovo veoma svečani trenutak."
     On utiša smeh.
     "A da li je sa nama, da li je tu... grupa nižih božanstava sa Asgarda?"
     Zdesna se začu tutnjava groma. Munje sevnuše pozornicom. Mala grupa kosmatih ljudi sa šlemovima samozadovoljno je sedela sa čašama podignutim prema njemu.
     Propale zvezde, pomisli on za svoj račun.
     "Pažljivo sa tim čekićem, gospodine", rekao je.
     Ponovili su svoj trik sa sevanjem. Maks im se hladno nasmeši.
     "Kao treće", rekao je, "treće, grupa Mladih konzervativaca sa Sirijusa B, jesu li ovde?"
     Grupa lepo obučenih psića prestade da kevće jedan na drugog i poče da kevće prema pozornici. Nerazumljivo su lajali.
     "Da", reče Maks, "pa, sami ste krivi za to, razumete?"
     "I konačno", nastavi Maks, stišavajući publiku i uozbiljivši se, "konačno, verujem da je večeras sa nama i grupa vernika, vrlo iskrenih i posvećenih vernika, iz Crkve drugog dolaska velikog proroka Zarkona."
     Bilo ih je dvadesetak, sedeli su na rubu odaje, asketski odeveni, kruto su sedeli i sipali u čaše mineralnu vodu, odvojeni od ostatka svečanosti. Nezadovoljno zažmirkaše kada ih je reflektor obasjao.
     "Evo ih", reče Maks, "strpljivo sede i čekaju. Rekao je da će se vratiti i pustio vas da dugo čekate i zato, drugari, nadajmo se da žuri, jer ostalo mu je još samo osam minuta!"
     Grupa Zarkonovih sledbenika kruto je sedela, odbijajući da pokaže kako su je uzdrmali talasi nemilosrdnog smeha koji su ih zapljuskivali.
     Maks poče da obuzdava publiku.
     "Ne, ozbiljno, narode, ozbiljno, bez uvrede. Ne, ja znam da se ne bi trebalo izrugivati iskrenom verovanju i zato molim veliki pljesak za velikog proroka Zarkona..."
     Publika sa poštovanjem zapljeska.
     "...ma gde da je nestao!"
     Poslao je poljubac grupi čija su lica bila kao okamenjena i vratio se na središte pozornice.
     Dohvatio je visoku stolicu i seo na nju.
     "A ipak je divno", produžio je, "videti da vas je večeras toliko na ovom mestu - zar ne? Krajnje divno. Jer ja znam da se mnogi od vas često vraćaju ovamo i mislim da je to prekrasno, doći i posmatrati ovaj konačni svršetak svega, a onda otići natrag, svome domu, u sopstvenu eru... Podizati porodice, boriti se za nova i pravednija društva, vojevati užasne ratove za stvari u čiju ste ispravnost ubeđeni... To stvarno čoveku daje nadu za bolju budućnost svih oblika razumnog života. Osim što, razume se" - pokazao je rukom prema sevanju haosa iznad i oko njih - "mi znamo da nade nema..."
     Artur se okrete Fordu - još nije sasvim svario čitavo to mesto.
     "Slušaj, svakako", rekao je, "ako će se Vaseljena svršiti... zar nećemo i mi sa njom?"
     Ford mu uputi pogled od tri pangalaktička grgolj blastera - drugim rečima, prilično nesiguran pogled.
     "Ne", rekao je. "Pazi ovamo", kazao je, "čim se nađeš u ovome, obuhvati te taj neverovatni štos od vremenskog vorpa polja sila. Ili tako nekako."
     "Oh", reče Artur. Ponovo je usredsredio pažnju na tanjir supe koji je uspeo da iskamči od kelnera u zamenu za odrezak.
     "Pazi ovamo", reče Ford, "pokazaću ti."
     Zgrabio je salvetu sa stola i nespretno zamahao njime.
     "Pazi ovamo", ponovio je, "zamisli ovu salvetu, je l' tako, kao vremensku Vaseljenu, je l' tako? A ovu kašiku kao prenosni mod krive materije..."
     Da izgovori ovo poslednje trebalo mu je poprilično vremena, a Artur nije želeo da ga prekida.
     "Tom kašikom sam jeo", kazao je.
     "Dobro", reče Ford, "zamisli ovu kašiku" - našao je drvenu kašičicu na tacni sa začinima - "Ovu kašiku" - ali imao je problema da je podigne - "ne, bolje ovu viljušku..."
     "Ej, hoćeš da ostaviš moju viljušku?" zareža Zaphod.
     "Dobro", reče Ford "dobro, dobro. Zašto ne bismo uzeli... Zašto ne bismo uzeli da je ova čaša vina temporalna Vaseljena..."
     "Šta, ta koju si upravo oborio na pod?"
     "Jesam li to ja uradio?"
     "Da."
     "Dobro", reče Ford. "Nije bitno. Hoću da kažem... Hoću da kažem, pazi ovamo, znaš - znaš li kako je Vaseljena, u stvari, nastala?"
     "Ne", reče Artur, koji je poželeo da to nikada nije ni pomenuo.
     "Dobro", reče Ford, "zamisli ovako. U redu. Zamisli da imaš jednu kadu. U redu. Ogromnu, okruglu kadu. Od abonovine."
     "Odakle?" reče Artur. "Sve proizvođače uništili su Vogoni."
     "Nema veze."
     "Ma nemoj."
     "Slušaj."
     "Dobro."
     "Imaš tu kadu, vidiš? Zamisli da imaš kadu. Od abonovine. I da je konusna u preseku."
     "Konusna?" reče Artur. "Ma koja to..."
     "Pssst!" reče Ford. "Konusna je. Sad šta treba da uradiš, vidiš, treba da je napuniš sitnim belim peskom, je l' tako? Ili šećerom. Sitnim, belim peskom i/ili šećerom. Šta god ti je pri ruci. Nema veze. I šećer je dobar. A kada se napuni, iščupaš čep... je l' slušaš?"
     "Slušam."
     "Iščupaš čep i sve iscuri, razumeš, iscuri kroz rupu na dnu."
     "Shvatam."
     "Ne shvataš. Ništa ti ne shvataš. Još nisam došao na ono glavno. Hoćeš da čuješ glavnu stvar?"
     "Reci mi glavnu stvar."
     "Reći ću ti glavnu stvar."
     Ford razmisli na trenutak, pokušavajući da se seti šta ono beše glavna stvar.
     "Glavna stvar", reče on, "jeste ovo. Uzmeš i snimiš sve to."
     "Moćna stvar", složio se Artur.
     "Uzmeš filmsku kameru i snimiš sve to."
     "Moćno."
     "Nije to glavna stvar. Ovo je glavna stvar, sad se sećam da je to glavna stvar. Glavna stvar je da pustiš film kroz projektor ... unatrag!"
     "Unatrag?"
     "Da, puštanje unatrag je glavna stvar, znam, sigurno. I onda sediš i gledaš i izgleda kao da se sve pojavljuje iz rupe i zavojito penje dok ne napuni čitavu kadu. Razumeš?"
     "I tako je nastala Vaseljena?" upita Artur.
     "Ne", reče Ford, "ali je mnogo zabavno za gledanje."
     Pružio je ruku da dohvati čašu sa vinom.
     "Gde je moja čaša sa vinom?"
     "Na podu."
     "Ah."
     Odgurnuvši stolicu da bi se sagao i pogledao, Ford se sudari sa malim, zelenim kelnerom koji je prišao stolu noseći prenosni telefon.
     Ford se izvini kelneru i objasni da se to dogodilo zbog toga što je strašno pijan.
     Kelner reče da je sve u redu i da ga potpuno razume.
     Ford se zahvalio kelneru na ljubaznom razumevanju, pokušao da zagladi kosu prstima, promašio za šest inča i srušio se pod sto.
     "Gospodin Zaphod Biblbroks?" pitao je kelner.
     "Ovaj, da?" reče Zaphod, dižući pogled sa trećeg odreska.
     "Telefonski poziv za vas."
     "Hej, šta?"
     "Telefonski poziv, gospodine."
     "Za mene? Ovde? Hej, ali ko zna da sam ovde?"
     Jedan od njegovih umova poče brzo da razmišlja. Drugi je bez žurbe uživao u hrani koju je i dalje proždirao.
     "Oprostićete mi ako produžim?" upita glava koja je jela i produži.
     Sada je već toliko ljudi tragalo za njim da je izgubio svaki račun. Nije trebalo da uđe tako upadljivo. A, do đavola, zašto da ne, pomislio je. Otkud znaš da li se dobro zabavljaš ako te pri tom niko ne posmatra?"
     "Možda te je neko odavde otkucao galaktičkoj policiji?" reče Trilijan. "Svi su videli kada si ušao."
     "Misliš da hoće da me uhapse preko telefona?" reče Zaphod. "Može biti. Opasan sam ti ja kad me pritesnu."
     "Jeste", reče glas ispod stola, "toliko brzo pukneš da ljude pogode šrapneli."
     "Hej, šta je ovo, sudnji dan?" zareža Zaphod.
     "Moramo li i mi to da vidimo?" upita Artur uznemireno.
     "Ne žurim se ja", promrmlja Zaphod. "U redu, ko je taj tip na telefonu?" šutnuo je Forda. "Hej, diži se, mali", rekao je. "Možda mi zatrebaš."
     "Ja", rekao je kelner, "ne poznajem lično metalnog gospodina o kome je reč, ser..."
     "Metalnog?"
     "Da, ser."
     "Jesi li rekao metalnog?"
     "Da, ser. Rekao sam da ne poznajem lično metalnog gospodina o kome je reč..."
     "U redu, produži."
     "Ali obavešten sam da već priličan broj milenijuma očekuje vaš povratak. Izgleda da ste otišli odavde u priličnoj žurbi."
     "Otišli odavde?" reče Zaphod. "Šta je tebi? Tek što smo stigli ovamo."
     "Zaista, gospodine", bio je uporan kelner, "ali pre nego što ste stigli, gospodine, shvatio sam da ste otišli."
     Zaphod proveri u jednom od svojih mozgova, pa u drugom.
     "Hoćeš da kažeš", rekao je, "da smo otišli odavde pre nego što smo stigli ovamo?"
     Biće ovo dugačka noć, pomislio je kelner.
     "Tačno tako, ser", rekao je.
     "Mali, mislim da bi tvoj psihoanalitičar imao čime da se pozabavi", rekao je Zaphod.
     "Ne, stani malo", reče Ford i ponovo se pojavi iznad stola, "a gde je, u stvari, ovo?"
     "Da budemo potpuno precizni, ser ovo je svet B Žablje zvezde."
     "Ali tek što smo otišli odande", pobuni se Zaphod. "Otišli smo odande i došli u Restoran na kraju Vaseljene."
     "Da, ser", reče kelner, koji je sada ponovo bio na domaćem terenu, "jedan je podignut na ruševinama drugoga."
     "Oh", reče Artur ozareno, "hoćeš da kažeš da smo putovali kroz vreme, ali ne i kroz prostor."
     "Slušaj, ti polurazvijeni gorilko", ubaci se Zaphod, "nađi neko drvo pa se popni, važi?"
     Artur se naroguši.
     "Idi lupaj glavom o glavu, četvorooki", predložio je Zaphodu.
     "Ne, ne", rekao je kelner Zaphodu, "vaš majmun ima pravo, ser."
     Artur gnevno zamuca i ne uspe da uzvrati ništa razumljivo.
     "Skočili ste u budućnost... oko pet stotina sedamdeset šest hiljada miliona godina, čini mi se; a istovremeno se niste pomerili sa mesta", objasnio je kelner. Nasmešio se. Imao je predivan osećaj da je izvojevao pobedu nad nečim što je delovalo nepobedivo.
     "Tako je!" reče Zaphod. "Sad sam shvatio. Rekao sam kompjuteru da nas pošalje do najbližeg mesta na kome ima klope i on je tačno to i učinio. Pet stotina sedamdeset šest hiljada miliona godina tamo ili ovamo, nismo se ni pomerili sa mesta. Baš lepo."
     Svi su se složili da je to mnogo lepo.
     "Ali", reče Zaphod, "ko je taj tip na telefonu?"
     "A šta se desilo sa Marvinom?" upita Trilijan.
     Zaphod se pljesnu šakama po glavama.
     "Android-paranoid! Ostavio sam ga da zanoveta na svetu B Žablje zvezde."
     "Kada je to bilo?"
     "Pa, ovaj, pre pet stotina sedamdeset šest hiljada miliona godina, pretpostavljam", reče Zaphod. "Hej, ovaj, dodaj mi taj brbljomat, tanjirski zapovedniče."
     Obrve malog kelnera zbunjeno se prošetaše njegovim čelom.
     "Molim, gospodine?" rekao je on.
     "Telefon, kelneru", reče Zaphod i ote mu ga. "Vi, momci, tako ste neobavešteni da je pravo čudo ako znate i kako se zovete."
     "Zaista, gospodine!"
     "Hej, Marvine, jesi li to ti?" reče Zaphod u slušalicu. "Kako si, mali?"
     Nastala je duga stanka pre nego što se na liniji začuo tanki, niski glas.
     "Smatram da treba da znate da se osećam veoma potišteno."
     Zaphod zakloni slušalicu rukom.
     "Marvin je", reče on.
     "Hej, Marvine", reče ponovo u slušalicu, "mi se ovde sjajno zabavljamo. Klopa, vino, maltretiranje posluge, a Vaseljena pravi 'buum'. Gde možemo da te nađemo?"
     Ponovo stanka.
     "Ne morate da se pravite da vas zanimam", reče Marvin konačno. "Savršeno dobro znam da sam samo bedni robot."
     "U redu, u redu", rekao je Zaphod, "ali gde si?"
     "'Okreni brodske motore, Marvine', kažu mi oni, 'otvori vazdušnu komoru broj tri Marvine'. 'Marvine, možeš li da podigneš ono parče papira?' Mogu li da podignem ono parče papira! Evo mene, mozga velikog poput planete, a oni me pitaju..."
     "Da, da", reče Zaphod gotovo bez imalo saosećanja.
     "Ali ja sam navikao na poniženja", zabrundao je Marvin. "Mogu čak da odem i gurnem glavu u kofu vode, ako to želite. Hoćete li da odem i gurnem glavu u kofu vode? Spremio sam već jednu. Samo trenutak."
     "Ej, ovaj, Marvine..." umeša se Zaphod, ali prekasno. Iz slušalice je dopiralo samo žalosno lupkanje matala i brbotanje.
     "Šta kaže?" upitala je Trilijan.
     "Ništa", reče Zaphod. "Upravo nam je saopštio da pere glavu od nas."
     "Eto", reče Marvin kada se uz blago klokotanje vratio na liniju, "nadam se da ste sada zadovoljni..."
     "Da, da", reče Zaphod, "a sada, hoćeš li nam, molim te, reći gde se nalaziš?"
     "Na parkiralištu", reče Marvin.
     "Na parkiralištu?" reče Zaphod. "Šta radiš tamo?"
     "Parkiram kola. Šta se drugo radi na parkiralištu?"
     "U redu, čekaj nas tamo, odmah stižemo."
     Jednim pokretom Zaphod skoči na noge, baci slušalicu i napisa na račun 'Hotblek Deziato'.
     "Hajde, društvo", rekao je, "Marvin je na parkiralištu. Idemo dole."
     "Šta radi na parkiralištu?" upita Artur.
     "Parkira kola, šta bi drugo? Dum dum."
     "Ali šta je sa krajem Vaseljene? Propustićemo veliki trenutak."
     "Već sam ga video. Sranje", reče Zaphod. "Najobičniji Kasarp Ikilev."
     "Šta?"
     "Obrnuto od Veliki Prasak. Hajde, trk."
     Samo je malo prisutnih obratilo pažnju na njih dok su se probijali kroz restoran prema izlazu. Oči su im bile prikovane za užase neba.
     "Zanimljiva pojava, na koju vredi obratiti pažnju", govorio je Maks, "vidi se u gornjem levom kvadrantu neba, gde se, ako pažljivo pogledate, može primetiti Hastromilski zvezdani sistem koji plamti i prelazi u ultraljubičasto. Ima li ovde nekoga sa Hastromila?"
     Iz pozadine dopreše jedan ili dva neodlučna glasa.
     "Pa", reče Maks i veselo im se nasmeši, "sada je prekasno da brinete jeste li ostavili otvoren ventil sa gasom kada ste pošli."

18.

     Ulaz glavne prijemnice bio je gotovo prazan, ali se Ford ipak gurao i probijao kroz njega. Zaphod ga čvrsto uze pod mišku i ugura u malenu prostoriju pored ulaznog hodnika.
     "Šta mu to radiš?" upita Artur.
     "Treznim ga", reče Zaphod i ubaci novčić u prorez. Svetlosti blesnuše, gas zašišta.
     "Ćao", reče Ford trenutak kasnije, "kuda ćemo?"
     "Dole na parkiralište. Hajde."
     "A šta je sa ličnim temporalnim prenosnicima?" reče Ford. "Mogu nas prebaciti pravo na 'Zlatno srce'."
     "Aha, ali batalio sam taj brod. Neka ga Zarnivup slobodno uzme. Neću da igram kako on svira. Da vidimo šta možemo da nađemo."
     Okomiti transporter, koji proizvodi Sirijuska kibernetska korporacija, odveo ih je duboko ispod temelja restorana. Bilo im je drago kada su videli da je vandalski oštećen i da ne pokušava da ih usreći dok ih je nosio dole.
     Na dnu tunela, vrata lifta su se otvorila i zapahnuo ih je hladni, ustajali vazduh.
     Kada su izišli iz lifta, najpre su videli dugački betonski zid sa preko pedeset vrata koja su nudila toalet za svih pedeset glavnih oblika života. A ipak, kao i svako drugo parkiralište u Galaksiji, tokom čitave istorije parkirališta, zaudaralo je pre svega na nerviranje.
     Zaokrenuli su iza ugla i našli se na pokretnoj visećoj stazi u središtu ogromne prostorije koja se pružala u magličastu daljinu.
     Bila je podeljena na pregratke u kojima su se nalazili svemirski brodovi gostiju na spratu, od koji su neki bili mali i jeftini modeli za široku potrošnju, dok su drugi bili blistavi limubrodovi, igračke najbogatijih.
     Zaphodove oči svetlucale su nečim što je možda bilo pohlepa, a možda i ne, dok je prolazio iznad njih. U stvari, u ovoj tački najbolje je biti sasvim jasan - to je nesumnjivo bila pohlepa.
     "Eno ga", reče Trilijan. "Tamo dole, ono je Marvin."
     Pogledali su kuda je pokazivala. Ugledali su malenu metalnu priliku koja je bezvoljno brisala malom krpom udaljeni krak džinovske, srebrnaste, sunčane krstarice.
     Na malim razmacima duž pokretne staze do nivoa poda vodile su široke, prozirne cevi. Zaphod kroči sa staze u jednu od njih i blago odlebde dole. Ostali su ga sledili. Kada je kasnije razmišljao o tome, Artur je zaključio da je to bio najprijatniji doživljaj tokom svih njegovih putovanja po Galaksiji.
     "Hej, Marvine", reče Zaphod i žurno pođe prema njemu. "Hej, dečko, kako nam je drago što te vidimo!"
     Marvin se osvrnu, a na licu mu se pojavi prekoran izraz, u meri u kojoj je uopšte moguće da potpuno nepokretno metalno lice deluje prekorno.
     "Ne, nije", rekao je. "Nikome nikada nije drago što me vidi."
     "Kako god hoćeš", reče Zaphod i ode da razgleda brodove. Ford pođe sa njim.
     Samo su Trilijan i Artur prišli Marvinu.
     "Ne, zaista nam je drago", reče Trilijan i potapša ga na način koji je on strašno mrzeo. "Sedeo si tu i čekao nas sve vreme."
     "Pet stotina sedamdeset šest hiljada miliona tri hiljade pet stotina sedamdeset devet godina", reče Marvin. "Brojao sam."
     "E pa, eto, najzad smo tu", reče Trilijan, osetivši - sasvim ispravno, po Marvinovom mišljenju - da je to što je rekla pomalo glupo.
     "Prvih deset miliona godina bili su najgori", reče Marvin, "a i drugih deset miliona, oni su takođe bili najgori. Trećih deset miliona nimalo mi se nisu dopali. A posle toga, sve je krenulo nizbrdo."
     Zastao je taman toliko da osete kako bi trebalo da kažu nešto, a onda ih je preduhitrio.
     "Ono što te stvarno ojadi na ovom poslu, to su ljudi", rekao je i ponovo zastao.
     Trilijan pročisti grlo.
     "Je li to..."
     "Najzanimljiviji razgovor koji sam imao tokom više od četrdeset miliona godina", produžio je Marvin.
     Ponovo pauza.
     "Oh, da li..."
     "A i to je bilo sa automatom za kafu."
     Čekao je.
     "Pa to je..."
     "Ne dopada vam se da razgovarate sa mnom, zar ne?" upita Marvin dubokim, utučenim glasom.
     Umesto toga, Trilijan poče da razgovara sa Arturom.
     Dalje niz odaju, Ford Prefekt pronašao je stvar čiji mu se izgled veoma dopao - zapravo, nekoliko takvih stvari.
     "Zaphode", rekao je tiho, "pogledaj ove male zvezdane platforme."
     Zaphod pogleda i dopade mu se ono što je video.
     Letelica koju su posmatrali bila je, u stvari, vrlo mala, ali neobična - prava bogataška igračka. Nije tu bilo Bog zna šta da se vidi. Podsećala je na šiljati papirnati avion dugačak dvadesetak stopa, napravljen od tanke, ali čvrste metalne folije. Na zadnjem delu nalazila se mala, položena kabina za dva putnika. Imala je majušni motor na magijski pogon koji je nikako nije mogao pokretati velikom brzinom. Ali imala je ugrađen upijač toplote.
     Upijač toplote imao je masu od oko dve hiljade milijardi tona i nalazio se unutar crne rupe postavljene u elektromagnetno polje smešteno na pola dužine broda; taj upijač toplote omogućavao je da se letelica dovede na svega par milja od površine nekog žutog sunca, gde je mogla da hvata protuberance koje su šikljale sa njegove površine i da jaše na njima.
     Jahanje protuberanci jedan je od najegzotičnijih i najživljih sportova koji postoje; oni koji se usuđuju i imaju novčanih mogućnosti da se bave njime spadaju među najslavnije ljude Galaksije. On je takođe, razume se, zastrašujuće opasan - oni koji ne poginu tokom jahanja bez razlike umiru od seksualne iscrpljenosti na nekoj od žurki apros-protuberanca Dedalovog kluba.
     Ford i Zaphod pogledaše ga i produžiše.
     "A ovaj mališa", reče Ford, "narandžasti zvezdani bagi sa crnim sunčanim odbojnicima..."
     I zvezdani bagi bio je mali brod - zapravo, ime mu je bilo, potpuno pogrešno, jer sebi nikada nije smeo da dozvoli međuzvezdana rastojanja. U osnovi, bio je to sportski planetarni skakač napravljen tako da deluje kao nešto što nije. Ali imao je lepu liniju. Oni produžiše.
     Sledeća stvar bila je velika i dugačka trideset jardi - udobni limubrod napravljen očigledno samo sa jednom namerom, da natera posmatrače da polude od zavisti. Njegovi ukrasi i detalji jasno su govorili: 'Ne samo što sam dovoljno bogat da mogu sebi da omogućim ovakav brod, nego sam i toliko bogat da ne moram da ga uzimam za ozbiljno.' Bio je predivno odvratan.
     "Pogledaj samo", reče Zaphod, "multigrupni kvark-pogon, perspuleks pogonske ploče. Mora da je rad samog Lazlara Lirikona."
     Pažljivo je pregledao svaki inč.
     "Da", rekao je, "pogledaj, amblem sa infraružičastim gušterom na neutrinskom poklopcu. Lazlarov zaštitni znak. Taj čovek je bestidan."
     "Jednom me je ovakav baća pretekao tamo kod Akselove magline", reče Ford. "Išao sam punom brzinom, a ta stvar naprosto je prozujala pored mene, dok joj je zvezdani pogon jedva i radio. Neverovatno."
     Zaphod zadivljeno zviznu.
     "Deset sekundi kasnije", reče Ford, "zabio se pravo u treći mesec Džaglan Bete."
     "A, je li?"
     "Ali stvarno neverovatan brod. Izgleda poput ribe, klizi poput ribe, a njime se može upravljati lako kao i volom."
     Ford ga pogleda sa druge strane.
     "Hej, dođi da vidiš", pozvao je. "Sa ove strane trupa ima velika slika. Sunce u trenutku eksplozije - simbol Zone Katastrofe. Mora da je ovo Hotblekov brod. Srećna matora pederčina. Sećaš se onih njihovih odvratnih pesmica koje se završavaju tako što se brod ruši na sunce. Zamišljeno kao zadivljujući spektakl. Čak su mu i brodovi za tu tačku skupoceni."
     Ali Zaphodova pažnja okrenula se nečem drugom. Bila je prikovana za brod koji se nalazio pored Hotblekovog. Usta mu se razjapiše.
     "Ovo", rekao je, "stvarno nije zdravo za oči..."
     Ford pogleda. I on zastade, zaprepašćen.
     Bio je to brod klasične, jednostavne građe, nalik na spljoštenog lososa, dugačak dvadeset jardi, vrlo čist, vrlo vitak. Postojala je samo jedna izuzetna stvar na njemu.
     "Tako je...crn!" reče Ford Prefekt. "Jedva da mu se naziru oblici... Svetlost kao da tone u njega!"
     Zaphod nije rekao ni reč. Naprosto se zaljubio.
     Njegovo crnilo bilo je tako potpuno da se gotovo nije moglo odrediti rastojanje na kome se nalazi.
     "Oči naprosto klize sa njega..." reče Ford zaprepašćeno. Bio je to trenutak nabijen osećanjima. On se ugrize za usnu.
     Zaphod mu lagano priđe, kao posednut - ili tačnije, kao čovek koji čezne da poseduje. Pružio je ruku da ga dodirne. Ruka mu zastade. On ponovo pruži ruku da ga dodirne. Ruka mu ponovo zastade.
     "Dođi da pipneš površinu", rekao je prigušenim glasom.
     Ford pruži ruku da ga opipa. Ruka mu zastade.
     "N... ne može da..." rekao je.
     "Vidiš?" reče Zaphod. "Potpuno je bez trenja. To mora da je otac svih trkača..."
     Okrenuo se i ozbiljno pogledao Forda. Ili je bar to učinila jedna od njegovih glava - druga je i dalje sa strahopoštovanjem piljila u pod.
     "Šta misliš, Forde?" upitao je.
     "Misliš... ovaj", Ford pogleda preko ramena. "Misliš da zbrišemo sa njim? Misliš da bi trebalo?"
     "Ne."
     "Ni ja."
     "A ipak ćemo to učiniti, je l' da?"
     "Zar možemo drugačije?"
     Još malo su gledali, sve dok se Zaphod iznenada nije sabrao.
     "Bolje da krenemo što pre", rekao je. "Za koji trenutak Vaseljena će se okončati i sve kapetan-nakaze pokuljaće ovamo da nađu svoje buržujmobile."
     "Zaphode", reče Ford.
     "Aha?"
     "Kako ćemo to izvesti?"
     "Jednostavno", reče Zaphod. Okrenuo se. "Marvine", pozvao je.
     Lagano, mukotrpno i uz milion tihih zveckavih i škriputavih zvukova koje je naučio da simulira, Marvin se okrete da odgovori na poziv.
     "Dolazi ovamo", reče Zaphod, "imamo posla za tebe."
     Marvin se dovuče do njih.
     "Neće mi se dopasti", rekao je.
     "Hoće, hoće", oduševio se Zaphod. "Čitav novi život je pred tobom."
     "Oh, ne još jedan", jauknu Marvin.
     "Umukni i slušaj", prosikta Zaphod. "Ovog puta biće puno uzbuđenja, pustolovina i stvarno ludih stvari."
     "Zvuči odvratno", reče Marvin.
     "Marvine! Samo pokušavam da te upitam..."
     "Pretpostavljam da želite da vam otvorim taj kosmički brod."
     "Šta? Ovaj... Da. Da, tako je", reče Zaphod nervozno. Pazio je na ulaz sa najmanje tri oka. Nije im ostalo još mnogo vremena.
     "Više bih voleo da ste mi to lepo rekli umesto što ste pokušali da mi probudite oduševljenje", reče Marvin, "jer ja tako nešto uopšte ne osećam."
     Prišao je brodu, pipnuo ga i ulaz se otvorio.
     Ford i Zaphod zurili su u otvor.
     "Ne morate uopšte da se zahvaljujete", reče Marvin. "Oh, niste to ni nameravali da učinite." Otklipsao je odatle.
     Priđoše im Artur i Trilijan.
     "Šta se dešava?" upitao je Artur.
     "Pogledaj ovo", reče Ford. "Vidi kako ovaj brod izgleda iznutra."
     "Sve čudnije i čudnije", prošapta Zaphod.
     "Crno", reče Ford. "Sve što se nalazi unutra je crno."

     U restoranu, stvari su sve brže hitale ka trenutku posle koga više neće biti trenutaka.
     Sve oči bile su uprte u kupolu osim očiju telesnog čuvara Hotbleka Deziata, koje su netremice gledale u Hotbleka Deziata i očiju samog Hotbleka Deziata, koje je lično telesni čuvar zatvorio.
     Telesni čuvar naže se preko stola. Da je Hotblek Deziato bio živ, verovatno bi ovaj trenutak ocenio pogodnim da se zavali unatrag, ili čak da malo prošeta. Njegov telesni čuvar nije bio od onih ljudi koje blizina čini lepšim. Ali usled svog nesrećnog stanja, Hotblek Deziato ostao je potpuno nepomičan.
     "Gospodine Deziato, ser?" prošapta telesni čuvar. Dok je govorio, izgledalo je kao da se mišići sa obe strane njegovih usta penju jedan preko drugog ne bi li se sklonili sa puta.
     "Gospodine Deziato? Da li me čujete?"
     Sasvim prirodno, Hotblek Deziato nije rekao ništa.
     "Hotblek?" prosikta telesni čuvar.
     Ponovo, sasvim prirodno, Hotblek Deziato nije odgovorio. Ali natprirodno jeste.
     Na stolu pred njim čaša sa vinom zazveketa, a viljuška se odiže za otprilike jedan inč i kucnu o staklo. Onda se ponovo spusti na sto.
     Telesni čuvar zadovoljno zagrokta.
     "Vreme je da pođemo, gospodine Deziato", promumlao je on. "Ne bi valjalo da nas zahvati gužva, ne u vašem stanju. Treba da odete na sledeću predstavu lepi i odmorni. Tamo je bila ogromna publika. Jedna od najboljih. Na Kakrafunu. Pre petstosedamdesetšest hiljada i dva miliona godina. Zar nećete biti radoznali da vidite sve to?"
     Viljuška se ponovo podiže, stade, zanjiha u znak neslaganja i pade.
     "Ma hajde", reče telesni čuvar. "Biće sjajno. Oborili ste ih sa nogu." Dr Stritmenšner bi se šlogirao da čuje telesnog čuvara.
     "Crni brod koji se zabija u sunce uvek ih zadivi, a novi je pravi lepotan. Biće mi baš žao kada budem video da odlazi. Da siđemo, a ja ću da podesim autopilota crnog broda, pa ćemo da se odvezemo u limubrodu?"
     Viljuška kucnu u znak slaganja, a čaša vina na tajanstven način isprazni se sama od sebe.
     Telesni čuvar izgurao je kolica sa Hotblekom Deziatom iz restorana.
     "A sada", kliktao je Maks sa središta pozornice, "trenutak na koji ste svi čekali!" Podigao je ruke u vazduh. Iza njega, orkestar pade u pomamu udaraljki i zujanja sintisajzera. Maks se zbog ovoga svađao sa njima, ali oni su tvrdili da im je tako napisano u ugovoru i da to moraju da rade. Njegov agent moraće to da sredi.
     "Nebesa počinju da ključaju!" kriknuo je. "Priroda se survava u vrišteću prazninu! Kroz dvadeset sekundi, sama Vaseljena doći će do svog kraja! Pogledajte kako nas saleću svetlosti beskraja!"
     Užasna pomama uništenja blistala je oko njih - a u tom trenutku, kao sa beskrajnog rastojanja, oglasi se tihi, tanki glas trube. Maksove oči okrenuše se prema orkestru. Činilo se da niko od njih ne svira trubu. Iznenada, oblačak dima zakovitla se i zablista na pozornici pored njega. Prvoj trubi pridružile su se druge. Maks je vodio ovu predstavu preko pet stotina puta i nikada se nije dogodilo ništa slično ovome. Prestrašeno se odmakao od uskovitlanog dima, a kada je to uradio, u njemu se lagano materijalizovala ljudska prilika, prilika prastarog čoveka, bradatog, u dugačkoj odori i ovenčanog svetlošću. U njegovim očima videle su se zvezde, a na čelu je imao zlatnu krunu.
     "Šta je to?" prošapta Maks užasnuto. "Šta se dešava?"
     U pozadini restorana, smrknuta grupa predstavnika Crkve drugog dolaska velikog proroka Zarkona u ekstazi je poskakala na noge, pevajući obredne pesme i plačući.
     Maks zaprepašćeno trepnu. Pružio je ruke prema publici.
     "Veliki pljesak, dame i gospodo", pozvao je, "za velikog proroka Zarkona! Došao je! Zarkon se vratio!"
     Zaorio se gromoglasan pljesak kada je Maks prešao pozornicu i pružio mikrofon proroku.
     Zarkon se nakašlja. Zatim se obazra po skupljenom mnoštvu. Zvezde u njegovim očima nemirno su sijale. Nespretno je držao mikrofon.
     "Ovaj..." rekao je, "zdravo svima. Ovaj, čujte, izvinjavam se što sam malo zakasnio. Imao sam nekih problema, toliko mi je stvari iskrslo u poslednjem trenutku."
     Činilo se da ga je žamor prepun strahopoštovanja i iščekivanja uznemirio. Pročistio je grlo.
     "Ovaj, kako stojimo sa vremenom?" rekao je. "Imam li bar min..."
     I tako se Vaseljena okončala.

19.

     Jedan od glavnih razloga odlične prodaje tog izuzetno značajnog priručnika za putovanja, 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju', izuzmemo li srazmernu jeftinoću i činjenicu da mu je na koricama ispisano velikim, prijatnim slovima BEZ PANIKE, njegov je sveobuhvatni, a mestimično i tačni rečnik pojmova. Recimo, statistički podaci vezani za geosocijalnu prirodu Vaseljene pametno su smešteni između stranica broj devet stotina trideset osam hiljada tri stotine dvadeset četiri i devet stotina trideset osam hiljada tri stotine dvadeset šest; a pojednostavljeni stil kojim su pisani delimično se može objasniti činjenicom da su urednici, prisiljeni da se suoče sa rokovima objavljivanja, iskopirali informaciju sa poleđine kutije kukuruznih pahuljica, žurno joj dopisavši još par napomena da bi izbegli odgovornost prema nerazumno strogim galaktičkim zakonima o kopirajtu.
     Zanimljivo je primetiti da su kasniji, preduzimljiviji urednici poslali knjigu nazad u vreme kroz temporalni vorp i potom sa uspehom tužili kompaniju za proizvodnju kukuruznih pahuljica zbog kršenja istih zakona.
     Evo promera:
     Vaseljena - neke informacije koje vam mogu olakšati život u njoj.
     1. OBLAST: Beskonačno
     Autostoperski vodič kroz Galaksiju nudi svoju definiciju pojma 'beskonačno'.
     Beskonačno: veće od najvećeg ikada i još malo pride. U stvari, mnogo veće od toga, stvarno strašno veliko, potpuno, ludački veliko, pravo pravcato 'auu, što je veliko'. Beskonačnost je, zapravo, toliko ogromna da sama ogromnost u poređenju sa njom deluje tričavo. Ovde, dakle, pokušavamo da raščistimo sa onom vrstom pojma koji predstavlja džinovsko pomnoženo sa kolosalnim pomnoženo sa užasno velikim.
     2. UNOSI: nikakvi
     Nemoguće je uneti bilo šta u beskonačnu oblast, jer ne postoji nikakva spoljašnost iz koje bi se moglo uneti.
     3. IZLAZI: nikakvi
     Videti 'Unosi'.
     4. NASELJENOST: ne postoji
     Poznato je da je broj svetova beskonačan, iz jednostavnog razloga što ima beskonačno mnogo prostora u kome se nalaze. Ali, nisu svi naseljeni. Prema tome, broj naseljenih svetova mora biti konačan. Bilo koji konačan broj podeljen sa beskonačnošću toliko je blizu ničemu da ga ne treba ni pominjati i zato se može reći da je prosećna naseljenost svih planeta Vaseljene ravna nuli. Iz ovoga sledi da je naseljenost čitave Vaseljene takođe ravna nuli, a ljudi koje možda srećete s vremena na vreme samo su proizvod vaše bolesne mašte.
     5. MONETARNA SREDSTVA: ne postoje
     U stvari, postoje tri potpuno konvertibilne valute u Galaksiji, ali se nijedna ne računa. Altairski dolar je nedavno devalvirao, flainijska pobl-zrnca mogu se menjati samo za druga flainijska pobl-zrnca, a triganski pu ima sopstvene, vrlo posebne probleme. Njegova kursna lista, koja kaže da se osam ningija menja za jedan pu vrlo je jednostavna, ali s obzirom na to da je ningi trouglasti gumeni novčić čija je svaka stranica dugačka šest hiljada osam stotina milja, niko ih nikada nije skupio dovoljno da dođe u posed jednog jedinog pua. Ningiji se kao valuta mogu zanemariti, jer galaktibanke odbijaju da se zavitlavaju sa sitninom. Na osnovu ove početne pretpostavke vrlo je jednostavno dokazati da su i galaktibanke proizvod bolesne mašte.
     6. UMETNOST: ne postoji
     Funkcija umetnosti je da bude ogledalo prirode, a dovoljno veliko ogledalo naprosto ne postoji - videti tačku jedan.
     7. SEKS: ne postoji
     U stvari, ima ga strašno mnogo, najvećim delom zbog potpunog nedostataka novca, razmene, banaka, umetnosti ili bilo čega drugog čime bi se nepostojeći ljudi Vaseljene mogli zabaviti.
     Ipak, ne vredi zalaziti u dužu raspravu o tome, zbog toga što je tema zaista užasno zapetljana. Radi dodatnih informacija videti poglavlja Vodiča broj sedam, devet, deset, jedanaest, četrnaest, šesnaest, sedamnaest, devetnaest, dvadeset jedan do dvadeset četiri i, zapravo, najveći deo Vodiča.

20.

     Restoran je nastavio da postoji, ali sve ostalo je stalo. Temporalna relastatika držala ga je i štitila pred ništavilom koje nije predstavljalo vakuum, već doslovce ništa - nije bilo ničega u čemu bi vakuum mogao postojati.
     Kupola zaštićena poljem sila još jednom je postala neprozirna, zabava se završila, gosti su odlazili, Zarkon je nestao zajedno sa ostatkom Vaseljene, vremenske turbine spremale su se da povuku restoran unatrag preko ruba vremena da bi bio pripremljen za novo veče, a Maks Kvordlplin vratio se u svoju malu odaju sa zavesama i pokušavao da dobije svog agenta preko vremefona.
     Na parkiralištu je stajao crni brod, zatvoren i nem.
     Na parkiralište je stigao pokojni gospodin Hotblek Deziato, koga je po pokretnoj visećoj stazi gurao njegov telesni čuvar.
     Oni se spustiše niz jednu od cevi. Kada su se približili limubrodu, ulazni poklopac skliznuo je sa svog mesta, zahvatio točkove kolica i uvukao ih unutra. Telesni čuvar ih je sledio, a kada se uverio da je njegov gazda bezbedno povezan sa svojim sistemom za održavanje smrti, popeo se u malenu kabinu. Tamo je uključio sistem daljinskog komandovanja koji je aktivirao automatskog pilota u crnom brodu pored limoa i na taj način izazvao veliko olakšanje kod Zaphoda Biblbroksa, koji je već više od deset minuta pokušavao da pokrene stvar.
     Crni brod glatko skliznu iz svog pregratka, skrenu i pođe niz središnji prolaz, brzo i tiho. Na kraju prolaza naglo je ubrzao, ušao u prostor za temporalno lansiranje i započeo dugi povratak u udaljenu prošlost.

     Jelovnik Milivejsa navodi, uz odobrenje izdavača, odlomak iz 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju'. Navod je sledeći:
     Istorija svake veće galaktičke civilizacije, teži da prođe kroz tri odvojene i prepoznatljive faze, a to su preživljavanje, istraživanje i produhovljenje, drukčije poznate kao faze kako, zašto i gde.
     Na primer, za prvu fazu karakteristično je pitanje: 'Kako ćemo da jedemo?' Za drugu: 'Zašto jedemo?' A za treću: 'Kuda ćemo na ručak?'

     Jelovnik sledi ovu misao i nagoveštava da bi Milivejs, Restoran na kraju Vaseljene, mogao biti dobar i mudar odgovor na to pitanje.
     Ali on ne kaže da, iako će velikim civilizacijama biti potrebno mnogo hiljada godina da prođu kroz faze kako, zašto i gde, male društvene grupe u uslovima velikih naprezanja mogu da prođu kroz njih izuzetnom brzinom.
     "Kako nam ide?" upita Artur Dent.
     "Loše", reče Ford Prefekt.
     "Kuda ćemo?" upita Trilijan.
     "Ne znam", reče Zaphod Biblbroks.
     "Zašto?" upita Artur Dent.
     "Umukni", predložiše Zaphod Biblbroks i Ford Prefekt.
     "U osnovi, vi hoćete da kažete", reče Artur Dent, ne obraćajući pažnju na taj predlog, "da smo izgubili kontrolu."
     Brod se neprijatno tresao i ljuljao dok su Ford i Zaphod pokušavali da preotmu komande od autopilota. Motori su zavijali i jaukali kao umorna deca u robnoj kući.
     "Stvar koja me najviše izluđuje jeste taj otkačeni sistem boja", reče Zaphod, čija je ljubav sa brodom potrajala skoro čitava tri prva minuta leta. "Svaki put kad pokušaš da uključiš neku od ovih čudnih crnih komandi obeleženih crnom bojom na crnoj pozadini, mala crna svetiljka osvetli se crnom bojom da bi te obavestila da si to učinio. Šta je to? Neka vrsta galaktičkog hipermrtvačkog kovčega?"
     I zidovi kabine koja se njihala bili su crni, tavanica je bila crna, sedišta - rudimentarna stoga što je jedini važan let ovog broda trebalo da bude bez posade - bila su crna, komandna tabla bila je crna, instrumenti su bili crni, mali zavrtnji kojima su bili pričvršćeni bili su crni, tanka i hrapava najlonska podna prekrivka bila je crna, a kada su joj odigli jedan ugao, otkrili su da je i masa ispod nje crna.
     "Možda je onaj ko je ovo napravio, ko god to bio, imao oči koje reaguju na druge talasne dužine", predložila je Trilijan objašnjenje.
     "Ili nije imao mnogo mašte", progunđa Artur.
     "Možda se", reče Marvin, "osećao vrlo potišteno."
     Zapravo, iako oni to neće saznati, dekor je bio odabran povodom tužnog, oplakivanog i neoporezovanog stanja njegovog vlasnika.
     Brod naročito neprijatno poskoči.
     "Polako", zamolio je Artur, "toliko premetanje po prostoru izaziva kod mene morsku bolest."
     "Po vremenu", reče Ford. "Jurimo unatrag kroz vreme."
     "E, baš ti hvala", reče Artur. "Sada će stvarno da mi pripadne muka."
     "Samo napred", reče Zaphod, "malo boje dobro bi nam došlo na ovom mestu."
     "Ovo bi trebalo da predstavlja prijatno ćaskanje posle obroka, je li?" zareža Artur.
     Zaphod prepusti komande Fordu i otetura se prema Arturu.
     "Slušaj ti, Zemljanine", rekao je ljutito. "Ti treba da obaviš posao, je li tako? Pitanje koje ide uz konačni odgovor, je li tako?"
     "Šta, to?" upita Artur. "Mislio sam da smo na to zaboravili."
     "Ne ja, malecki. Kao što rekoše miševi, na pravom mestu ono bi vredelo gomilu para. A sve je skriveno u tvojoj glavi."
     "Da, ali..."
     "Nikakvo ali! Razmisli malo. Smisao života! Kada bismo se toga dočepali, mogli bismo da ucenjujemo sve žive psihijatre po Galaksiji, a to para vredi. Ja svome dugujem čitavo bogatstvo."
     Artur uzdahnu, bez mnogo oduševljenja.
     "U redu", rekao je, "ali odakle da počnemo? Otkud ja znam? Kažu da je konačni odgovor, ili šta to već beše, četrdeset dva; otkud ja znam šta je pitanje? Moglo bi da bude bilo šta. Recimo, koliko je šest puta sedam?"
     Zaphod ga je jedan trenutak napeto gledao. Onda mu oči zaiskriše oduševljenjem.
     "Četrdeset dva!" kriknuo je.
     Artur pređe rukom preko čela.
     "Da", reče on strpljivo, "znam."
     Zaphodovim licima pređe izraz razočaranja.
     "Hoću da kažem da pitanje može biti bilo šta", reče Artur, "i ne vidim zašto bih ja to morao da znam."
     "Zato", prosikta Zahod, "što si bio tamo kada ti je planeta izvela tačku sa vatrometom."
     "Mi na Zemlji imamo jednu stvar..." poče Artur.
     "Imali ste", ispravi ga Zaphod.
     "...zvanu takt. Oh, nema veze. Čuj, jednostavno ne znam."
     Duboki glas mračno odjeknu preko kabine.
     "Ja znam."
     Ford dreknu iza komandi protiv kojih je i dalje vodio unapred izgubljenu bitku.
     "Ne mešaj se, Marvine", rekao je, "ovo je razgovor organizama."
     "Urezano je u Zemljaninove moždane talase", produžio je Marvin, "ali mislim da vam nije baš mnogo stalo da ga saznate."
     "Hoćeš da kažeš", reče Artur, "hoćeš da kažeš da možeš da mi čitaš misli?"
     "Da", reče Marvin.
     Artur ga je zaprepašćeno gledao.
     "I...?" rekao je.
     "Zapanjuje me kako neko može da živi u nečemu toliko maleckom."
     "Ah", reče Artur, "tupan."
     "Da", potvrdio je Marvin.
     "Ah, ne obraćaj pažnju na njega", reče Zaphod. "Samo izmišlja."
     "Izmišljam?" upita Marvin i zavrte glavom u parodiji zaprepašćenja. "Zbog čega bih išta izmišljao? Život je dovoljno odvratan i bez izmišljanja novih stvari o njemu."
     "Marvine", reče Trilijan nežnim, ljubaznim glasom koji je jedino ona još uspevala da održi tokom razgovora sa tim bednim stvorom, "ako si sve vreme znao, zašto nam nisi rekao?"
     Marvinova glava okrete se prema njoj.
     "Niste me pitali", rekao je jednostavno.
     "Pa, sad te pitamo, metalko", reče Ford, okrenuvši se da bi ga pogledao.
     U istom trenutku brod iznenada prestade da se trese i njiše, a zvuk motora spusti se do tihog brujanja.
     "Hej, Forde", reče Zaphod, "ovo zvuči dobro. Uspeo si da ovladaš brodskim komandama?"
     "Ne", reče Ford, "samo sam prestao da se zavitlavam sa njima. Izgleda da je najbolje da odemo tamo gde i brod, a onda da brzo zbrišemo."
     "Aha, važi", reče Zaphod.
     "Mogao sam da znam da vas ne zanima", promrmlja Marvin, odvuče se do jednog ugla i isključi se.
     "Nevolja je u tome", rekao je Ford, "što na čitavom brodu samo jedan uređaj daje nekakve podatke, a oni me brinu. Ukoliko je on zaista ono što ja mislim da jeste i ukoliko pokazuje ono što ja mislim da pokazuje, onda smo već otišli previše u prošlost. Možda jedno dva miliona godina pre našeg vremena."
     Zaphod sleže ramenima.
     "Vreme je budalaština", rekao je.
     "Pitam se kome, u stvari, pripada ovaj brod", reče Artur.
     "Meni", rekao je Zaphod.
     "Ne. Kome stvarno pripada."
     "Stvarno pripada meni", bio je uporan Zaphod. "Pazi ovamo, svaka svojina je krađa, je li tako? Prema tome ukradeno je svojina. Prema tome, ovo je moj brod, u redu?"
     "Reci to brodu", predloži Artur.
     Zaphod priđe konzoli.
     "Brode", rekao je i udario u jedan od panela, "govori ti novi vlasnik..."
     Nije dospeo dalje. Nekoliko stvari desilo se istovremeno.
     Brod je izišao iz putovanja kroz vreme i pojavio se u stvarnom svemiru.
     Sve komande na konzoli, ugašene tokom puta kroz vreme, sada su se osvetlile.
     Ogromni ekran iznad konzole zatreptao je i oživeo, prikazujući prostranu oblast prepunu zvezda i usamljeno, ogromno sunce pravo pred njima.
     Ali nijedna od ovih stvari nije bila kriva za to što je Zaphod u istom trenutku silovito bio odbačen prema zadnjem delu kabine, baš kao i svi ostali.
     Odbacio ih je gromoviti prasak buke koja je zatreštala iz monitorskih zvučnika razmeštenih oko ekrana

21.

     Dole, na sušnom, crvenom svetu Kakrafun, u središtu prostrane Radlitske pustinje, tehničari muzičke grupe isprobavali su ozvučenje.
     Zapravo, ozvučenje se nalazilo u pustinji, a ne tehničari. Oni su se povukli u bezbednost ogromnog komandnog broda Zone Katastrofe, koji je lebdeo na orbiti nekih četiri stotine milja iznad površine planete i testirali su ozvučenje odatle. Da se neko našao u krugu od pet milja oko zvučničkih silosa ne bi preživeo uštimavanje.
     Da se Artur Dent našao u krugu od pet milja oko zvučničkih silosa, kroz glavu bi mu na izdisaju prošla misao da zvučne kutije po obliku i veličini strašno podsećaju na Menhetn. Neutronski fazni zvučnici čudovišno su se uzdizali iz silosa prema nebu, zaklanjajući nizove plutonijumskih reaktora i seizmičkih pojačivača koji su se nalazili iza njih.
     Zakopani duboko ispod grada zvučnika, u betonskim bunkerima ležali su instrumenti kojima će muzičari komandovati sa svog broda, masivna fotonska gitara, bas detonator i kompleks megatras bubnjeva.
     Spremala se bučna predstava.
     Na palubi komandnog broda sve je bilo užurbano i aktivno. Limubrod Hotbleka Deziata, nalik na malog punoglavca pored komandnog broda, upravo je stigao i pristao, a prežaljeni gospodin već je prevožen niz hodnike sa visokim svodovima da bi se sreo sa medijumom koji će prenositi njegove psihičke impulse na tastaturu instrumenta.
     Upravo su stigli i doktor, stručnjak za logiku i pomorski biolog, koji su po cenu nezamislivih troškova doleteli sa Maksimegalona da bi pokušali da se ubeđuju sa pevačem grupe koji se zaključao u kupatilu sa bočicom pilula i odbijao da iziđe sve dok mu ne bude nepobitno dokazano da nije riba. Basista je bio zauzet rešetanjem svoje sobe puškomitraljezom, a bubnjara nije bilo nigde na palubi.
     Grozničava pretraga dovela je do otkrića da se nalazi na plaži Santraginusa V, na rastojanju od preko sto svetlosnih godina, gde je, kako je tvrdio, bio srećan već više od jednog sata i gde je našao jedan mali kamen koji će mu biti prijatelj.
     Menadžer grupe osetio je veliko olakšanje. To je značilo da će po sedamnaesti put na ovoj turneji bubnjeve svirati robot i da će, prema tome, udaraljke biti precizno odsvirane.
     Sub-etar brujao je od razgovora koncertnog osoblja koje je isprobavalo kanale zvučnika, a oni su bili povezani sa unutrašnjošću crnog broda.
     Njegovi zbunjeni putnici ležali su uz zadnji zid kabine i slušali glasove iz monitorskih zvučnika.
     "U redu, kanal devet uključen", reče glas, "probamo kanal petnaest..."
     Novi siloviti nalet buke zatrešta brodom.
     "Kanal petnaest u redu", odvrati drugi glas.
     Umeša se treći glas:
     "Crni akrobatski brod sada je na svome položaju", rekao je. "Dobro izgleda. Biće to sjajno sunčano ronjenje. Da li je koncertni kompjuter na vezi?"
     Odgovorio je glas kompjutera.
     "Na vezi je", rekao je.
     "Preuzmi komande crnog broda."
     "Crni brod uključen u programsku putanju i spreman."
     "Probamo kanal dvadeset."
     Zaphod se bacio preko kabine i promenio stanicu na sub-eta prijemniku pre nego što ga je pogodio novi ludački tutanj. Stajao je i tresao se.
     "A šta znači to", upita Trilijan tanušnim glasićem, "'sunčano ronjenje'?"
     "Znači", reče Marvin, "da će ovaj brod zaroniti u sunce. Sunčano... ronjenje. Vrlo jednostavno. Šta ste drugo i očekivali kada ste ukrali akrobatski brod Hotbleka Deziata?
     "Otkud znaš", upita Zaphod glasom koji bi i veganskog snežnog guštera naterao da oseti hladnoću oko srca, "da je ovo akrobatski brod Hotbleka Deziata?"
     "Jednostavno", reče Marvin. "Ja sam ga parkirao za njega."
     "Zašto... nam... onda... nisi... rekao!"
     "Kazali ste da želite uzbuđenje, pustolovine i stvarno lude stvari."
     "Pa ovo je odvratno", reče nepotrebno Artur u pauzi koja je usledila.
     "To sam i ja rekao", potvrdio je Marvin.
     Na drugoj frekvenciji, sub-eta prijemnik uhvatio je javnu emisiju koja je sada odjekivala kabinom.
     "...Lepo vreme za današnji popodnevni koncert. Nalazim se pred binom", lagao je reporter, "usred Radlitske pustinje, a pomoću hiperbinoptičkih naočara mogu da razaznam ogromnu publiku koja zauzima čitavo obzorje oko mene. Iza mene, nebrojeni zvučnici uzdižu se kao planinski grebeni, a visoko iznad toga sunce sija i uopšte ne zna šta će da ga zadesi. Udruženje stručnjaka za zaštitu okoline zna šta će da ga zadesi i tvrdi da će koncert izazvati zemljotrese, plimske talase, uragane, nepopravljiva oštećenja atmosfere i sve one stvari o kojima stručnjaci za zaštitu okoline obično govore.
     Ali upravo sam primio izveštaj da se predstavnik Zone Katastrofe sreo na ručku sa stručnjacima za zaštitu okoline i sve ih pobio, tako da sada više ništa ne stoji na putu..."
     Zaphod ga isključi, pa se okrete Fordu.
     "Znaš šta mislim?" upitao je.
     "Mislim da znam", reče Ford.
     "Reci šta misliš da mislim."
     "Mislim da misliš da je vreme da brišemo sa ovog broda."
     "Mislim da si u pravu", reče Zaphod.
     "Mislim da si u pravu", reče Ford.
     "A kako?" upita Artur.
     "Tišina", rekoše Ford i Zaphod. "Mislimo."
     "Znači, tako", reče Artur, "umrećemo."
     "Voleo bih da prestaneš da govoriš takve stvari", reče Ford.
     Vredno je na ovom mestu ponoviti teorije, do kojih je došao Ford prilikom svog prvog susreta sa ljudskim bićima, da bi objasnio njihovu neobičnu naviku da iznose i ponavljaju vrlo, vrlo očigledne stvari, kao recimo 'što je lepo vreme', ili 'ala si visok' ili 'znači, tako, umrećemo'.
     Njegova prva teorija bila je da bi ljudskim bićima, kada ne bi neprekidno vežbala svoje usne, usta verovatno zakržljala.
     Posle nekoliko meseci posmatranja postavio je novu teoriju, koja je glasila ovako: 'ukoliko ljudska bića ne vežbaju svoje usne, mozak počinje da im radi'.
     U stvari, ova druga terija doslovnije se može preneti na narod belcerebona sa Kakrafuna.
     Belcerebonski narod izazvao je veliko ogorčenje i surevnjivost susednih rasa time što je bio jedna od najprosvećenijih, najuspešnijih i, iznad svega, najtiših rasa Galaksije.
     Kao kaznu za ovakvo ponašanje, koje se smatralo uvredljivo samouvereno i izazivačko, galaktičko veće dosudilo im je najtežu od svih društvenih bolesti, telepatiju. Zbog toga, da bi sprečili otkrivanje svake svoje misli, makar i najmanje, svima koji se nađu u krugu od pet milja, oni sada vrlo glasno i neprekidno razgovaraju o vremenu, svojim malim boljkama, popodnevnoj utakmici koja se igra toga dana i o tome kako je Kakrafun iznenada postao bučno mesto.
     Drugi način da privremeno blokiraju svoje umove jeste da budu domaćini koncerta Zone Katastrofe.
     Vremensko usaglašavanje koncerta bilo je najvažnije.
     Brod je morao da započne spuštanje pre početka koncerta, da bi pogodio sunce šest minuta i tridesetsedam sekundi pre vrhunca pesme sa kojom je bio povezan, da bi svetlost protuberanci imala vremena da otputuje do Kakrafuna.
     Brod se spuštao već nekoliko minuta kada je Ford Prefekt dovršio pretragu drugih odeljenja crnog broda. Ponovo je uleteo u kabinu.
     Kakrafunsko sunce ukazalo se zastrašujuće veliko na ekranu, a njegov usijani, beli pakao vodoničnih jezgara u fuziji bio je sve veći i veći kako je brod jurio napred, ne reagujući na Zaphodovo trešenje i drmusanje komandnih ploča. Artur i Trilijan imali su na licu ukočene izraze zečeva na noćnom auto-putu, koji misle da će se najbolje pozabaviti svetlima koja im dolaze u susret ukoliko budu piljili u njih.
     Zaphod se unezvereno okrete.
     "Forde", rekao je, "koliko imamo kapsula za spasavanje?"
     "Nijednu", reče Ford.
     Zaphod se zagrcnu.
     "Jesi li ih prebrojao?" jauknuo je.
     "Dvaput", reče Ford. "Jesi li ti uspeo da pozoveš radiom koncertno osoblje?"
     "Aha", reče Zaphod gorko, "rekao sam im da je na brodu čitava gomila ljudi, a oni su rekli da kažem 'ćao' svima."
     Ford je zurio u njega.
     "Zar im nisi rekao ko si?"
     "Oh, jesam. Kazali su da su počastvovani. To i još nešto o restoranskom računu i izvršiocima moje smrtne kazne."
     Ford grubo odgurnu Artura i naže se nad kontrolnu konzolu.
     "Zar nijedan od ovih ne radi?" upitao je divlje.
     "Svima se upravlja iz drugog izvora."
     "Razbij autopilota."
     "Prvo ga nađi. Kao da ga nigde nema."
     Na trenutak vladala je ledena tišina.
     Artur se muvao po zadnjem delu kabine. Iznenada je zastao.
     "A šta znači reč teleport?" upitao je.
     Lagano, svi se okrenuše prema njemu.
     "Verovatno pitam u pogrešnom trenutku", reče Artur. "Ali sećam se da ste nedavno pominjali tu reč i pitam se zato što..."
     "Gde", upita mirno Ford Prefekt, "piše teleport?"
     "Pa, u stvari ovde", reče Artur i pokaza na crnu upravljačku kutiju u zadnjem delu kabine. "Odmah ispod reči Za slučaj nužde, iznad reči sistem i pored signala koji glasi u kvaru."
     U pandemonijumu koji je smesta usledio, jedina akcija do koje je došlo bio je skok Forda Prefekta preko kabine do male crne kutije koju je Artur pokazao i unezvereno pritiskanje malog, crnog dugmeta koje je bilo smešteno na njoj.
     Četvrtasta ploča, visoka šest stopa, skliznula je u stranu pored nje i otkrila odeljak koji je podsećao na niz tuš-baterija koje su našle novi smisao života kao električna furda. Poludovršena električna instalacija visila je sa tavanice, zbrka odbačenih komponenti bila je razbacana po podu, a ploča za programiranje visila je pored udubljenja u zidu u koje je trebalo da bude pričvršćena.
     Kada je pomoćnik računovođe Zone Katastrofe posetio brodogradilište na kome se pravio brod, zahtevao je od poslovođe da sazna zbog čega, kog vraga, smeštaju izuzetno skupi uređaj za teleportaciju na brod koji treba da obavi samo jedan put, a i to bez posade. Poslovođa je objasnio da je teleport nabavljen sa popustom od deset posto, a računovođa je objasnio da je to potpuno nebitno; poslovođa je objasnio da je to najbolji, najmoćniji i najsavremeniji teleport koji se može naći, a računovođa je rekao da nije morao ni da se traži; poslovođa je objasnio da će ljudi ipak morati da ulaze u brod i izlaze iz njega, a računovođa je objasnio da na brodu postoje i savršeno ispravna vrata; poslovođa je objasnio da računovođa može malo da se nosi, a računovođa je objasnio poslovođi da stvar koja mu se približava velikom brzinom predstavlja jednu lepu pesnicu. Pošto je objašnjavanje zaključeno, rad na teleportu je prekinut, a sam uređaj prošao je neprimećen pod stavkom 'nedelj. ob.' po petostrukoj ceni.
     "Paklenog mu magarca", promrmlja Zaphod kada su on i Ford pokušali da se snađu u zapetljanoj informaciji.
     Posle nekoliko trenutaka, Ford mu reče da se udalji. Smestio je jedan novčić na teleport i pritisnuo prekidač na komandnoj tabli koja je visila. Uz prasak i sevanje svetlosti novčić iščeze.
     "Radi, u svakom slučaju", reče Ford, "ali nema sistema za navođenje. Teleport za prenos materije bez programa za navođenje može te prebaciti... Pa, bilo gde."
     Kakrafunsko sunce blistalo je ogromno na ekranu.
     "Koga je to sad briga", reče Zaphod. "Idemo gde stignemo."
     "I", reče Ford, "ne postoji autosistem. Ne možemo svi da pođemo. Neko mora da ostane i da upravlja."
     Prošao je jedan ozbiljan trenutak. Sunce je bilo sve krupnije i krupnije.
     "Hej, Marvine, mališa", reče Zaphod veselo, "kako si?"
     "Očajno", promrmlja Marvin.

     Ubrzo potom, koncert na Kakrafunu dostigao je neočekivani vrhunac.
     Crni brod sa svojim usamljenim, mrzovoljnim putnikom po planu je zaronio u nuklearnu pećnicu sunca. Ogromne protuberance šiknule su milionima milja u svemir, prestravivši i u desetak slučaja progutavši jahače protuberanci koji su jedrili u blizini površine sunca i čekali pravi trenutak.
     Nekoliko časaka pre nego što je svetlost protuberanci došla do Kakrafuna, pustinja izložena udarima prsla je duž duboke raseline. Ogromna i dotad neotkrivena podzemna reka koja je tekla duboko ispod površine pokuljala je na površinu, a nekoliko sekundi potom sledila ju je erupcija miliona tona lave koja je briznula stotinama stopa u vazduh, trenutno pretvarajući reku u paru iznad i ispod površine; sve je to bilo praćeno eksplozijom koja je odjeknula sve do suprotnog kraja sveta i nazad.
     Oni - veoma malobrojni - koji su bili svedoci događaja i preživeli ga, kleli su se da se celokupnih stotinu hiljada kvadratnih milja pustinje podiglo u vazduh poput milju debele palačinke, prevrnulo i ponovo palo. Baš u tom trenutku, zračenje sunčevih protuberanci probilo se kroz oblake isparene vode i pogodilo tlo.
     Godinu dana kasnije, pustinja od stotinu hiljada kvadratnih milja bila je gusto prekrivena cvećem. Sastav atmosfere oko planete jedva primetno se izmenio. Sunce je leti blistalo manje oštro, hladnoća je zimi manje grizla, prijatna kiša češće je padala i lagano se pustinjski svet Kakrafun pretvorio u raj. Čak su se i telepatske moći kojima su ljudi Kakrafuna bili prokleti trajno rasule u silini eksplozije.
     Zabeleženo je da je predstavnik Zone Katastrofe - isti onaj koji je pobio sve stručnjake za zaštitu okoline - kasnije izjavio da je sve to bilo 'sjajna režirana predstava'.
     Mnogi ljudi dirljivo su govorili o zaceljujućim moćima muzike. Nekoliko skeptičnih naučnika pažljivije je pregledalo snimke događaja i izjavilo da su otkrili jedva primetne tragove ogromnog, veštački izazvanog polja neverovatnoće koje je dolutalo iz obližnje oblasti svemira.

22.

     Artur se probudio i odmah zažalio što je to uradio. I ranije je patio od mamurluka, ali nikada u ovakvim razmerama. Ovo je bilo ono pravo, ovo je bio konačni udarac. Zraci za prenos materije, zaključio je, nisu baš toliko ugodni kao, recimo, dobar i jak udarac u glavu.
     Pošto na trenutak nije osećao želju da se pokrene usled mučnog, prigušenog dumbaranja u ušima, ležao je i razmišljao. Nevolja sa većinom raznih prevoznih sredstava, pomislio je, leži pre svega u tome da nijedno od njih nije vredno truda. Na Zemlji - dok je Zemlja još postojala, pre nego što je uništena da bi se napravilo mesta za novu hipersvemirsku obilaznicu - isti problem postojao je sa kolima. Među njihovim nedostacima nalazili su se izvlačenje ogromnih količina crne, lepljive mase iz zemlje, tamo gde je bila skrivena na sigurnom i gde nije mogla da napravi nikakvu štetu, pretvaranje te mase u katran kojim se prekrivala zemlja, dim kojim se punila atmosfera, dok je ostatak izlivan u more, a svi ti nedostaci činili su se mnogo bitniji od prednosti koja se sastojala u tome što ste sada mogli da stignete brže od jednog mesta do drugog - naročito stoga što je mesto na koje biste stigli verovatno, kao ishod svega ovoga, postalo vrlo slično mestu sa koga ste pošli, to jest prekriveno katranom, puno dima i sa nedovoljno ribe.
     A zraci za prenos materije? Bilo kakav oblik prevoza koji je zahtevao da vas iskidaju u delove, atom po atom, da uguraju te atome u sub-etar i da ih potom prikupe na gomilu, baš kad su atomi počeli da osećaju prvo zrnce slobode tokom poslednjih godina, morao je da predstavlja lošu novinu.
     Mnogi ljudi pomislili su isto pre Artura Denta i čak su išli tako daleko da su pisali pesme o tome. Evo jedne koju su često pevale mase ljudi izvan fabrike sistema za teleportaciju Sirijuske kibernetske korporacije na Srećon-Svejtu III:

     Aldebaran je stvarno sjajan,
     Algol da ne volim ne mogu,
     Zgodne cure sa Betelgeza
     Oboriće te sa nogu.
     Radiće ti šta god poželiš
     Prvo u žustrom, pa u blagom maniru,
     Al' ako treba da me rasture da stignem tamo
     Neka me ostave na miru.

     I pevam
     Da me rasture, da me rasture
     Ma kakav je to način za let?
     Ako treba da me rasture da stignem tamo
     Neću da napuštam svoj svet.

     Sirijus je popločan zlatom,
     Tako bar mnogi kažu,
     Ali kad počnu sa 'poseti Tau i umri'
     Znam da me gadno lažu.
     Rado ću poći ovakvim putem
     Ili možda onakvim,
     Al' ako treba da me rasture da stignem tamo
     Onda baš neću nikakvim.

     I pevam
     Da me rasture, da me rasture
     Ma lud si k'o niko na svetu,
     Jer ako probaju da me rasture da stignem tamo
     Ostaću u svome krevetu.

     ...I tako dalje. Druga omiljena pesma mnogo je kraća:

     Teleportirao sam se jedne noći
     Sa Ronom i Sidom do Goge.
     Ron je ukrao Gogino srce
     A ja Sidove noge.

     Artur oseti kako se talasi bola polako povlače, iako je i dalje bio svestan mučnog, prigušenog dumbaranja. Polako, pažljivo, ustao je.
     "Čuješ li to mučno, prigušeno dumbaranje?" upita Ford Prefekt.
     Artur se obazre i nesigurno zadrhta. Ford Prefekt mu je prilazio, bled i zakrvavljenih očiju.
     "Gde smo?" jeknu Artur.
     Ford se osvrnu. Nalazili su se u dugačkom, zakrivljenom hodniku koji se prostirao u oba smera izvan vidokruga. Spoljašnji čelični zid - obojen istim onim bolesnim prelivom bledozelene koji koriste po školama, bolnicama i ludnicama da bi održali mir među štićenicima - uzdizao se, zakrivljen, iznad njihovih glava i tamo dodirivao unutrašnji, okomiti zid koji je, neobično, bio prekriven tamnosmeđom, pletenom, zidnom prekrivkom. Pod je bio prekriven tamno zelenom, rebrastom gumom.
     Ford priđe debeloj, tamnoj, prozirnoj ploči ugrađenoj u spoljašnji zid. Bila je sačinjena od nekoliko slojeva, a ipak su se kroz nju mogle videti tačkice udaljenih zvezda.
     "Mislim da smo u nekakvom svemirskom brodu", rekao je.
     Niz hodnik je dopirao zvuk mučnog, prigušenog dumbaranja.
     "Trilijan?" uznemireno pozva Artur, "Zaphode?"
     Ford sleže ramenima.
     "Nigde ih nema", rekao je. "Pogledao sam. Mogli bi da budu bilo gde. Neprogramirani teleport može da te odbaci svetlosnim godinama u bilo kome pravcu. Sudeći po tome kako se osećam, zaključujem da smo proputovali veliko rastojanje."
     "A kako se to osećaš?"
     "Loše."
     "Misliš li da su..."
     "Gde su, kako im je, ne možemo da znamo i tu ništa ne možemo učiniti. Radi isto što i ja."
     "Šta to?"
     "Nemoj da misliš o tome."
     Artur promozga o toj misli, nevoljno shvati njenu mudrost, smota je i odloži u stranu. Onda duboko uzdahnu.
     "Koraci!" uskliknu Ford iznenada.
     "Gde?"
     "Ta buka. To mučno dumbaranje. Noge koje trupkaju. Slušaj!"
     Artur je slušao. Buka je odjekivala hodnikom oko njih, dopirući sa neodređenog rastojanja. Bio je to prigušen zvuk trupkanja i primetno se pojačavao.
     "Idemo", reče Ford oštro. Obojica pođoše - u suprotnim smerovima.
     "Ne tuda", reče Ford. "Odatle dolaze."
     "Nije tako", reče Artur. "Dolaze odande."
     "Nije, nego..."
     Obojica zastadoše. Obojica se okrenuše. Obojica su pažljivo osluškivala. Obojica se složiše sa onim drugim. Obojica ponovo pođoše u suprotnim smerovima.
     Zahvati ih strah.
     Iz oba smera buka je bivala sve glasnija.
     Nekoliko jardi ulevo, pod pravim uglom na unutrašnji zid, odvajao se drugi hodnik. Potrčali su tamo i požurili niz njega. Bio je mračan, naizmerno dugačak, a dok su išli niz njega stekli su utisak da je sve hladnije i hladnije. Na levo i desno od njega vodili su novi hodnici, svaki od njih vrlo mračan, a dok su prolazili pored njih, zapahnuo bi ih oštri udar ledenog vazduha.
     U jednom trenutku preplašeno se zaustaviše. Što su dalje išli niz hodnik, zvuk trupkanja bio je sve glasniji.
     Oslonili su se leđima o hladni zid i stali grozničavo da osluškuju. Hladnoća, tama, bubnjanje bestelesnih stopala sve su ih gore pritiskali. Ford zadrhta, delom od hladnoće, a delom zbog priča koje mu je pričala njegova najdraža mati u vreme dok je bio običan betelgezijanski mališan, do članka arkturijanskom megaskakavcu: priča o mrtvim brodovima, ukletim olupinama koje plove zaboravljenim oblastima dubokog svemira, naseljenim demonima i sablastima zaboravljenih posada; priča o nepažljivim putnicima koji su pronašli takve brodove i ušli u njih; priča o... a tada se Ford prisetio smeđe, pletene, zidne prekrivke u prvom hodniku, pa se sabrao. Kako god duhovi i demoni ukrašavali svoje samrtne olupine, pomisli on, mogao je da se kladi da to ne rade pletenim zidnim prekrivkama. Zgrabio je Artura za ruku.
     "Nazad odakle smo došli", reče čvrsto i oni pođoše nazad.
     Trenutak kasnije, poput para preplašenih guštera, izleteli su na najbliže mesto na kome su se hodnici račvali; istog časa, vlasnici stopala koja su trupkala iznenada se ukazaše pravo pred njima.
     Skriveni iza ugla, zaprepašćeno su posmatrali dvedesetak gojaznih muškaraca i žena koji su skakutali mimo njih u trenerkama i tako dahtali i šištali da bi se svakom kardiologu od toga steglo srce.
     Ford Prefekt je zurio za njima.
     "Džogeri!" prosiktao je, dok je zvuk njihovih nogu odjekivao mrežom hodnika.
     "Džogeri?" prošapta Artur Dent.
     "Džogeri", reče Ford Prefekt i sleže ramenima.
     Hodnik u kome su bili skriveni razlikovao se od ostalih. Bio je vrlo kratak i završavao se ogromnim, čeličnim vratima. Ford ih pogleda, otkri mehanizam za otvaranje i širom ih otvori.
     Prva stvar koju su ugledali bilo je nešto što je ličilo na mrtvački kovčeg.
     Sledećih četiri hiljade devet stotina devedeset devet stvari koje su ugledali takođe su bili mrtvački kovčezi.

23.

     Prostorija je imala nisku tavanicu, bila je slabo osvetljena i ogromna. Na suprotnom kraju, udaljenom oko trista jardi odatle, jedan prolaz vodio je u nešto što je ličilo na sličnu prostoriju, slično popunjenu.
     Ford Prefekt ispusti dug zvižduk kada je kročio na pod prostorije.
     "Sjajno", reče on.
     "Šta je to toliko divno u vezi sa mrtvacima?" upita Artur Dent dok je silazio iza njega.
     "Ne znam", reče Ford. "Hajde da otkrijemo, važi?"
     Posmatrani iz veće blizine, kovčezi su više podsećali na sarkofage. Bili su visoki otprilike čoveku do struka i napravljeni od nečega što je podsećalo na beli mermer, a verovatno su i bili od toga - dakle, od nečega što je samo podsećalo na beli mermer. Njihova gornja površina bila je poluprozirna i kroz nju su se nejasno mogli videti obrisi njihovih pokojnih i očigledno davno prežaljenih stanara. Bili su humanoidni i jasno se videlo da su ostavili daleko iza sebe sve nevolje sveta sa koga su stigli, ali osim toga nije se mnogo toga videlo.
     Uz pod, između sarkofaga, kovitlao se teški, uljasti, beli gas za koji je Artur najpre pomislio da je tu da bi mestu dao malo lepši ugođaj, sve dok nije otkrio da mu smrzava članke. I sarkofazi su na dodir bili izuzetno hladni.
     Ford iznenada čučnu pored jednog od njih. Izvukao je rub peškira iz torbe i grozničavo počeo da trlja nešto.
     "Pogledaj, na ovome se nalazi natpis", objasnio je Arturu. "Led se uhvatio preko njega."
     Očistio je led i pažljivo gledao urezana slova. Arturu su ona ličila na tragove pauka koji je popio previše, štagod pauci pili u slobodno vreme, ali Ford je smesta prepoznao rani oblik galaktičkog prostočita.
     "Piše 'goglafrinčamska flota za spasavanje, brod B, skladište 7, stručnjak za čišćenje telefona druge klase' - i serijski broj."
     "Stručnjak za čišćenje telefona?" upita Artur. "Mrtvi stručnjak za čišćenje telefona?"
     "Najbolje vrste."
     "Ali šta radi ovde?"
     Ford proviri kroz vrh prema prilici koja se nalazila unutra.
     "Pa, ne Baš bog zna šta", rekao je i zablistao jednim od onih svojih osmeha koji su oduvek navodili ljude na zaključak kako je previše radio u poslednje vreme i kako bi trebalo da se odmori.
     Prišao je drugom sarkofagu. Brzi rad peškirom trajao je samo koji trenutak, a onda je izjavio:
     "Ovo je mrtvi frizer. Opala!"
     Pokazalo se da je sledeći sarkofag poslednje počivalište jednog reklamnog stručnjaka; u onom do njega nalazio se prodavac polovnih automobila, treće klase.
     Fordovu pažnju iznenada je privukao kontrolni otvor u podu i on čučnu da bi mu podigao poklopac, mašući da odagna oblake ledenog gasa koji su pretili da ga progutaju.
     Arturu pade na pamet jedna pomisao.
     "Ukoliko su ovo samo kovčezi", rekao je, "zašto ih onda hlade?"
     "Ili, zapravo, zbog čega ih uopšte drže", reče Ford i ukloni poklopac. Gas je pokuljao kroz otvor naniže. "Zbog čega bi iko bio spreman na sve probleme i troškove prebacivanja pet hiljada leševa kroz kosmos?"
     "Deset hiljada", reče Artur i pokaza na prolaz kroz koji se nazirala susedna odaja.
     Ford proturi glavu kroz otvor. Onda se ponovo podiže.
     "Petnaest hiljada", rekao je. "Dole se nalazi još jedna grupa."
     "Petnaest miliona", reče glas.
     "To je mnogo", reče Ford. "Mnogo, mnogo."
     "Polako se okrenite", zalaja glas, "i dignite ruke u vazduh. Ako napravite bilo kakav drugi pokret, razneću vas u malecke, malecke komade."
     "Zašto", upita Artur Dent, "nikada nikome nije drago da nas vidi?"

     U otvoru vrata kroz koja su ušli ocrtavali su se obrisi čoveka kome nije bilo drago da ih vidi. Njegovo nezadovoljstvo bilo je jednim delom izraženo lajavim, osornim prizvukom njegovog glasa, a drugim opakim načinom na koji je mahao dugačkim, srebrnastim zgrom-i-pucom prema njima. Izumitelju tog oružja očigledno nisu naložili da mlati praznu slamu. "Napravi ga tako da izgleda surovo", rekli su mu. "Neka bude sasvim jasno da to oružje ima pravu i pogrešnu stranu. Neka onome ko se nađe na pogrešnoj strani bude sasvim jasno da mu se loše piše. A to znači da moraš da naslažeš po njemu sve moguće šiljke, zupce i tamne delove. Uradi tako! To nije oružje koje treba da visi iznad kamina ili da se gurne u stalak za kišobrane; to je oružje sa kojim treba da se izlazi pred ljude i da im se prave gadne nevolje."
     Ford i Artur nesrećno su gledali u oružje.
     Čovek sa oružjem pomeri se od vrata i napravi krug oko njih. Kada je stupio na svetlost, videli su njegovu crnu i zlatnu uniformu na kojoj je uglačana dugmad tako blistala da bi zbog toga svaki prilazeći motorista upalio farove od zavisti.
     Pokazao je rukom prema vratima.
     "Napolje", rekao je. Ljudima koji imaju toliku vatrenu moć glagoli nisu potrebni. Ford i Artur iziđoše, a na malom rastojanju pratili su ih pogrešan kraj zgrom-i-puca i dugmad.
     Kada su skrenuli u hodnik, naleteli su na dvadeset četiri džogera koji su, istuširani i u novoj odeći, prošli pored njih na putu prema spremištu. Artur se okrete, zbunjeno ih gledajući.
     "Kreni!" dreknu njihov zarobljivač.
     Artur krenu.
     Ford sleže ramenima i krenu.
     U spremištu, džogeri dođoše do dvadeset četiri prazna sarkofaga duž bočnog zida, otvoriše ih, popeše se unutra i zaspaše bez snova.

24.

     "Ovaj, kapetane..."
     "Da, Broju Jedan?"
     "Upravo sam primio izveštajčić od Broja Dva."
     "Auh!"
     Visoko na brodskom mostu, kapetan je piljio u beskraj svemira, blago iznerviran. Sa mesta na kome je ležao, ispod prostrane, mehuraste kupole, mogao je da vidi ogromnu panoramu zvezda kroz koju su se kretali - panoramu koja se osetno proredila tokom putovanja. Kada bi se okrenuo i pogledao unazad preko džinovske mase broda, mogao je da vidi mnogo gušću masu zvezda, koje su gotovo obrazovale čvrst zid. Bio je to pogled na središte Galaksije kroz koje su putovali, a to je trajalo već godinama, brzinom koje trenutno nije mogao baš da se priseti, ali znao je da je strašno velika. Bilo je to nešto što se približavalo brzini nečega, ili nečeg drugog, ili je, pak, bilo triput veće od brzine nečeg trećeg? Uglavnom, mnogo upečatljivo. Gledao je u blistava rastojanja iza broda i pokušavao da pronađe nešto. To je radio svakih nekoliko minuta, ali nikada nije našao ono za čime je tragao. Međutim, nikada se nije zabrinuo zbog toga. Oni momci, naučnici, bili su vrlo ubedljivi kada su tvrdili da će sve biti savršeno u redu ukoliko nikoga ne bude uhvatila panika i ukoliko svi budu obavljali svoj posao na odgovarajući način.
     Njega nije hvatala panika. Koliko mu je bilo poznato, sve se odigravalo na najbolji način. On se pljesnu po ramenu velikim sunđerom sa koga se cedila velika pena. Ponovo mu pade na um da se zbog nečega malo nervirao. Šta to beše? Blago nakašljavanje podsetilo ga je na činjenicu da je prvi oficir broda još pored njega.
     Fini momak, taj Broj Jedan. Nije baš najblistaviji, ima čudnih problema kad treba da veže pertle na cipelama, ali i pored svega je vražje dobar oficir. Kapetan nije bio jedan od onih koji šutnu momka kada se sagne da veže pertle, koliko god da mu trebalo vremena za to. A ne kao onaj grozni Broj Dva, koji se neprekidno kočoperio na sve strane, glačao svoju dugmad, svakog sata podnosio izveštaje: 'Brod se i dalje kreće, kapetane.' 'Kapetane, još smo na kursu.' 'Nivo kiseonika se održava, kapetane.'
     "Mani se toga", odgovarao mu je kapetan. Ah, da, to je bila stvar koja ga je nervirala. Spustio je pogled prema Broju Jedan.
     "Da, kapetane, vikao je nešto o tome kako je našao neke zarobljenike..."
     Kapetan razmisli o tome. To nije ličilo na njega, ali on nije bio jedan od onih koji bi stali na put svojim oficirima.
     "Pa, možda će ga to malo usrećiti. Uvek je maštao da ih stekne."

     Ford Prefekt i Artur Dent koračali su duž naizgled beskonačnih hodnika broda. Broj Dva marširao je iza njih i povremeno kevtao da ne prave nikakve pogrešne pokrete i da ništa ne pokušavaju. Činilo se da su najmanje jednu milju neprekidno prolazili duž smeđe, pletene zidne prekrivke. Najzad dospeše do jednih ogromnih, čeličnih vrata, koja se otvoriše kada Broj Dva dreknu na njih.
     Ušli su.
     U očima Forda Prefekta i Artura Denta najupečatljivija stvar na brodskom mostu nije bila polukružna kupola od pedeset stopa u prečniku kroz koju je blistao vrtoglavi zvezdani svod: ljudima koji su večerali u Restoranu na kraju Vaseljene takva čuda su obična stvar. Nije to bilo ni zbunjujući niz instrumenata koji su prekrivali kružni zid oko njih. Arturu je delovalo baš onako kako kosmični brod i treba da izgleda, a Fordu se učinio prilično zastareo: potvrdio je njegovo mišljenje da ih je brod Zone Katastrofe odneo milion godina, ako ne i dva, u prošlost u odnosu na njihovo vreme.
     Ali stvar koja ih je zaista izbacila iz ravnoteže bila je kada.
     Nalazila se na šest stopa visokom postolju od grubo rezanog, plavog kristala i bila je izrađena baroknom čudovišnošću kakva se ne viđa često izvan Maksimegalonskog muzeja bolesne mašte. Bio je to utrobni haos cevi iznesen na zlatnom tanjiru, umesto da bude, kako mu priliči, zakopan jedne noći u neki neobeleženi grob; te slavine i tuševi naterali bi i najodurniju nakazu da podskoči od strave.
     Kao središnji deo koji je dominirao mostom zvezdanog broda kada je bila užasno neprikladna, a Broj Dva približio joj se sa ogorčenim izgledom čoveka kome je to sasvim jasno.
     "Kapetane, ser!" dreknuo je kroz stisnute zube - težak poduhvat, ali tokom godina on ga je usavršio.
     Krupno, dobroćudno lice i dobroćudna, penom prekrivena ruka pojaviše se iznad ruba čudovišne kade.
     "Ah, zdravo, Broju Dva", reče kapetan i veselo mahnu sunđerom, "kako si?"
     "Priveo sam vam zarobljenike koje sam presreo u bloku zamrzivača sedam, ser!" dreknuo je.
     Ford i Artur zbunjeno se nakašljaše.
     "Ovaj...zdravo", rekli su.
     Kapetan im se nasmeši. Znači, Broj Dva je zaista našao zarobljenike. Lepo, pomislio je kapetan, baš je prijatno videti kada momak radi ono u čemu je najbolji.
     "Oh, zdravo", kazao im je. "Izvinite što ne ustajem, upravo sam preduzeo da se na brzinu okupam. Pa, onda, jednu turu džin-tonika za sve. Potraži u fižideru, Broju Jedan."
     "Razumem, ser."
     Neobičan je podatak, a niko ne zna koliko da mu prida važnosti, da je otprilike osamdeset pet odsto svih poznatih svetova Galaksije, bili oni primitivni ili visoko napredni, izmislilo piće zvano džinni-tonik, džii-N-N-T'N-k, džinit-o-nikk ili bilo koju od preko hiljadu varijacija na istu fonetsku temu. Sama pića nisu ista i kreću se u rasponu od sivolvijanskog 'činito/nihka', koji predstavlja običnu vodu posluženu na temperaturi neznatno višoj od sobne, sve do gagrakakanskog 'tzin-itoni-ka', koji ubija krave na rastojanju od sto koraka; u stvari, jedini zajednički činilac između svih njih jeste to da su izmišljeni pre nego što su svetovi o kojima je reč uspostavili kontakte sa bilo kojim drugim svetom.
     Šta se može zaključiti na osnovu ove činjenice? Ona postoji u potpunoj izolaciji. Prema svim teorijama strukturalne lingvistike, ne uklapa se ni u jedan grafikon, a opet opstaje. Stari strukturalni lingvisti strašno se razbesne kada mladi strukturalni lingvisti počnu da govore o tome. Mladi strukturalni lingvisti strašno se uzbuđuju zbog toga i ostaju budni do kasno u noć, ubeđeni da su vrlo blizu nečega od izuzetnog značaja i završavaju tako što se pretvaraju u stare strukturalne lingviste pre vremena, a onda se strašno ljute na one mlađe. Strukturalna lingvistika gorko je podeljenja i nesrećna disciplina i veliki broj onih koji se bave njome provodi mnoge noći utapajući svoje probleme u vizgisas odom.
     Broj Dva stajao je pred zapovednikom i osujećeno se tresao.
     "Zar ne želite da saslušate zarobljenika, ser?" ciknuo je.
     Kapetan ga zbunjeno pogleda.
     "Zašto bih to radio, Golgafrinčama mu?" pitao je.
     "Da izvučete informacije od njih ser! Da otkrijete zbog čega su došli ovamo!"
     "Oh, ne, ne, ne", reče kapetan. "Verovatno su samo navratili na jedan džinni-tonik s nogu, zar ne?"
     "Ali, ser, to su moji zarobljenici! Moram da ih saslušam!"
     Kapetan ga sumnjičavo pogleda.
     "Oh, u redu", kazao je "ako baš moram. Pitaj ih šta će da popiju."
     Ledeno, grubo svetlucanje pojavi se u očima Broja Dva. On lagano priđe Fordu Prefektu.
     "U redu, bagro", zarežao je, "ološu..." gurnuo je Forda zgrom-i-pucom.
     "Polako, Broju Dva" opomenu ga kapetan blago.
     "Šta ćete da popijete?!!" vrisnu Broj Dva.
     "Pa, meni džinni-tonik zvuči baš dobro", reče Ford. "Šta ti misliš, Arture?"
     Artur zatrepta.
     "Šta? Oh, ovaj, da", reče on.
     "S ledom ili bez?!" zaurla Broj Dva.
     "Oh, sa ledom, molim", reče Ford.
     "Limuna??!!"
     "Da, molim", reče Ford. "A imate li onih malih biskvita? Znate, onih sa sirom?"
     "Ovaj, Broju Dva..." blago reče kapetan.
     "Ser?"
     "Hajde, slobodan si, briši. Budi dobar dečko. Pokušavam da se okupam na miru."
     Oči Broja Dva suziše se i postadoše ono što je u branši stručnjaka za urlanje i ubijanje poznato kao ledeni prorezi, a namena im je verovatno da na protivnika ostave utisak da ste izgubili naočari ili da imate teškoća da se održite u budnom stanju. Pitanje šta je u svemu tome strašno do danas je ostalo nerazjašnjeno.
     Prišao je kapetanu, a usta su mu se pretvorila u tanku, ravnu crtu, premda ponovo nije baš najjasnije zbog čega se to smatra ratobornim ponašanjem. Ukoliko, dok lutate džunglom Traala, iznenada naiđete na legendarnu proždrljivu buljoustu zver, imaćete razloga da budete zahvalni ukoliko joj usta budu tanka, ravna crta umesto, kao obično, razjapljeni haos oštrih, slinavih zuba.
     "Smem li da vas podsetim, ser", prosikta Broj Dva kapetanu, "da ste u toj kadi već više od tri godine?!" Pošto je zadao taj konačni udarac, Broj Dva se okrete i ode u ćošak da pred ogledalom uvežbava sevanje očima.
     Kapetan se praćaknu u kadi, a zatim se nespretno nasmeši Fordu Prefektu.
     "Pa, na poslu kao što je moj, čoveku je potrebno mnogo opuštanja", rekao je.
     Ford je polako spustio ruke. To nije izazvalo nikakvu reakciju. Artur je učinio isto.
     Koračajući vrlo sporo i pažljivo, Ford priđe postolju kade. Potapšao ga je.
     "Baš lepo", slagao je.
     Zatim se upita da li je bezopasno da se nasmeši. Vrlo sporo i pažljivo, nasmešio se. Bilo je bezopasno.
     "Ovaj", reče on kapetanu.
     "Da?" upita kapetan.
     "Zanima me", reče Ford, "smem li da vas pitam čime se, u stvari, bavite?"
     Nečija ruk kucnu ga po ramenu. On se okrete.
     Bio je to prvi oficir.
     "Vaša pića", rekao je.
     "Ah, hvala vam", reče Ford. On i Artur uzeše svoj džinn-i-tonik. Artur otpi svoj i iznenađeno otkri da mu ukus veoma podseća na viski sa sodom.
     "Hoću da kažem, nisam mogao da ne primetim", rekao je Ford, i takođe otpio piće, "leševe. U spremištu."
     "Leševe?" upita iznenađeno kapetan.
     Ford zastade i razmisli. Nikad nemoj ništa uzimati zdravo za gotovo. Može li biti da kapetan ne zna da svojim brodom prenosi petnaest miliona leševa?
     Kapetan mu veselo klimnu. Činilo se da se igra sa gumenom patkicom.
     Ford se obazre oko sebe. Broj Dva osmotrio ga je iz ogledala, ali samo na trenutak: oči su mu neprekidno bile u pokretu. Prvi oficir stajao je pored njega, držao poslužavnik sa pićem i dobroćudno se nasmešio.
     "Leševe?" ponovio je kapetan.
     Ford obliznu usne.
     "Da", rekao je. "Svi ti mrtvi stručnjaci za održavanje telefona i računovodstveni činovnici, znate, dole u spremištu."
     Kapetan je zurio u njega. Iznenada, on zabaci glavu i stade da se smeje.
     "Oh, nisu oni mrtvi", rekao je. "Dobri Bože, ne, ne, oni su smrznuti. Biće ponovo oživljeni."
     Ford učini nešto što je inače vrlo retko činio: trepnu.
     Artur kao da se probudio iz transa.
     "Hoćete da kažete da vam je spremište puno smrznutih frizera?" upitao je.
     "Oh, da", reče kapetan. "Na milione ih je. Frizeri, umorni TV producenti, prodavci polisa osiguranja, službenici, portiri, upravnici odeljenja za odnose sa javnošću, savetnici, šta god poželite. Pošli smo da kolonizujemo drugu planetu."
     Ford jedva primetno zadrhta.
     "Uzbudljivo, zar ne?" upita kapetan.
     "Šta, sa tom gomilom?" upita Artur.
     "Ah, nemojte da me pogrešno razumete", reče kapetan. "Mi smo samo jedan od brodova flote za spasavanje. Vidite, nalazimo se u letelici 'B'. Izvinite, mogu li vas zamoliti da mi dospete još malo tople vode?"
     Artur ga posluša i čitav slap ružičaste, zapenjene vode pljusnu u kadu. Kapetan ispusti uzdah zadovoljstva.
     "Mnogo vam hvala dragi prijatelju. Slobodno se poslužite pićem."
     Ford ispi svoje piće, uze bocu sa poslužavnika prvog oficira i napuni do vrha svoju čašu.
     "Šta je to", upitao je, "brod B?"
     "Ovo", rekao je kapetan i zadovoljno pljesnuo po vodi gumenom patkicom.
     "Da", rekao je Ford, "ali..."
     "Vidite, evo šta se, u stvari, desilo", rekao je kapetan. "Naša planeta, svet sa koga dolazimo, bila je, da se tako izrazim, osuđena."
     "Osuđena?"
     "Oh, da. I zbog toga su svi pomislili - hajde da spakujemo čitavo stanovništvo u džinovske svemirske brodove i da krenemo u naseljavanje druge planete."
     Pošto je ispričao toliko, on se ponovo zavali u kadu uz zadovoljno groktanje.
     "Mislite, neke manje osuđene?" zanimalo je Artura.
     "Šta kažete, prijatelju?"
     "Neke manje osuđene planete. One koju ste rešili da naselite."
     "Da naselimo, da. Pa smo odlučili da sagradimo tri broda, tri svemirske lađe za spasavanje i... Da vam ja slučajno nisam dosadan?"
     "Ne, ne", reče Ford čvrstim glasom, "sve to je očaravajuće."
     "Znate li da je divno", razmišljao je kapetan, "kada, za promenu, imate nekoga sa kim možete da razgovarate."
     Oči Broja Dva grozničavo su letele po sobi, a onda su se ponovo spustile na ogledalo, poput para muva nakratko odvojenih od svog omiljenog, mesec dana starog parčeta mesa.
     "Nevolja sa dugačkim putovanjima kao što je ovo", produžio je kapetan, "ogleda se u tome što na kraju počnete da razgovarate sami sa sobom, što je strašno dosadno, jer pola vremena znate šta ćete sledeće reći."
     "Samo pola vremena?" iznenađeno je pitao Artur.
     Kapetan na trenutak razmisli.
     "Da, otprilike polovinu, rekao bih. I tako... Gde mi je sapun?" On poče da lovi unaokolo i pronađe ga.
     "I, dakle, tako", nastavio je, "zamisao je bila da u prvi brod, brod 'A', uđu sve blistave vođe, naučnici, veliki umetnici, znate, svi oni koji predvode; a u treći, ili 'C' brod, ušli bi svi ljudi koji obavljaju stvarni posao, koji prave i obavljaju stvari; a u brod 'B' - to smo mi - ući će svi ostali, ljudi između, razumete."
     Srećno im se nasmešio.
     "A nas su poslali prve", zaključio je i otpevušio kratku kupaću pesmicu.
     Kratka kupaća pesmica, koju je za njega komponovao jedan od najplodotvornijih i najtraženijih pisaca džinglova (trenutno uspavan u spremištu trideset šest, na jedno devet stotina jardi iza njih) pokrio je ono što bi inače bilo trenutak neugodne tišine. Ford i Artur vrteli su stopalima po podu i grozničavo izbegavali da pogledaju jedan drugoga u oči.
     "Ovaj..." reče Artur trenutak kasnije, "a šta se tačno desilo sa vašom planetom?"
     "Oh, kao što već rekoh, bila je osuđena", uzvratio je kapetan. "Očigledno je trebalo da se surva na sunce, ili nešto slično tome. Ili je mesec trebalo da se surva na nas. Nešto tako. Krajnje grozno, šta god da je."
     "Oh", reče iznenada prvi oficir, "ja sam mislio da se spremala invazija džinovskog roja dvanaest stopa dugačkih pčela-ljudoždera. Zar nije to bilo posredi?"
     Broj Dva žustro se okrete, očiju koje su blistale ledenim, grubim sjajem, kakav se postiže samo uz mnogo vežbe.
     "Meni nisu tako rekli!" prosiktao je. "Oficir koji mi je bio starešina kazao mi je da čitavu planetu ugrožava neposredna opasnost da je pojede džinovska, mutantna, zvezdana koza!"
     "Ma nemoj..." reče Ford Prefekt.
     "Da! Čudovišno stvorenje iz dubina pakla, sa zakrivljenim zubima dugačkim deset hiljada milja, dahom od koga mogu da proključaju okeani, kandžama koje mogu da iščupaju kontinente iz korena, hiljadu očiju koje plamte poput sunaca, slinavim čeljustima od milion milja, čudovište kakvo ne biste nikad... Nikad... Ikad..."
     "I oni su, naravno, najpre poslali vas, je li tako?" upitao je Artur.
     "Oh, da", kazao je kapetan. "Pa, svi su rekli, a mislim da je to vrlo lepo od njih, da je za njihov moral izuzetno bitno da znaju da stižu na planetu na kojoj će biti dobro podšišani i na kojoj će telefoni biti čisti."
     "Oh, da", složio se Ford. "Vidim i ja da je to bilo važno. A ostali brodovi, ovaj... Oni su pošli za vama, zar ne?"
     Na trenutak, kapetan nije odgovorio. Izvio se u svojoj kadi i pogledao unatraške preko ogromne mase broda prema sjajnom središtu Galaksije. Poluzatvorenih očiju zagledao se preko nezamislivog rastojanja.
     "Ah. Pa, čudno da ste to pomenuli", rekao je i dopustio sebi da se blago namršti na Forda, "jer stvarno nema ni pomena o njima otkako smo pošli, pre pet godina...Ali mora da su negde iza nas."
     Ponovo se upiljio u daljinu.
     Ford je gledao sa njim i zamišljeno se namrštio.
     "Osim, razume se,", rekao je blago, "ukoliko ih nije pojela koza..."
     "Ah, da..." reče kapetan, a u glasu mu se oseti blago oklevanje, "koza..." Oči su mu prešle preko obrisa instrumenata i kompjutera koji su okruživali most. Bezazleno su namigivali. Zagledao se u zvezde, ali nijedna mu nije rekla ni reč. Pogledao je svog prvog i drugog oficira, ali oni su trenutno, izgleda, bili zadubljeni u sopstvene misli. On zatim pogleda Forda Prefekta koji podiže obrve prema njemu.
     "Čudnovata stvar, znate", rekao je kapetan konačno, "ali sada kada sam ispričao čitavu priču nekome drugom... Hoću da kažem, Broju Jedan, zar ti ne deluje čudno?"
     "Ovaaaaaaaaaaaaaaj..." odvrati Broj Jedan.
     "Pa", reče Ford, "vidim da imate puno stvari o kojima biste voleli da popričate i zato hvala na piću, pa ako možete da nas odbacite na najbližu pogodnu planetu..."
     "Eh, pa to je mali problem, znate", rekao je kapetan, "jer ta naša putanja podešena je pre nego što smo pošli sa Golgafrinčama, delom, čini mi se, i zbog toga što se ne snalazim baš najbolje sa brojevima..."
     "Hoćete da kažete da smo zarobljeni na ovom brodu?" uskliknuo je Ford koji je iznenada izgubio strpljenje za čitavu šaradu. "Kada stižete do planete koju treba da kolonizujete?"
     "Oh, mislim da samo što nismo stigli", rekao je kapetan. "Trebalo bi da budemo na njoj svakog časa. U stvari, verovatno je vreme da iziđem iz kade. Oh, ne znam zašto da prestanem baš kada sam počeo da uživam?"
     "Znači, za koji trenutak ćemo se spustiti?" upitao je Artur.
     "Pa, ne baš spustiti, zapravo se nećemo spustiti, ne... Ovaj ..."
     "O čemu to govorite?" upitao je Ford oštro.
     "Pa", odvratio je kapetan, pažljivo birajući reči, "koliko se sećam, čini mi se da je trebalo da se srušimo na nju."
     "Srušite?" povikaše Ford i Artur.
     "Ovaj, da", reče kapetan, "da, sve je to, čini mi se, deo plana. Postojao je strašno dobar razlog za sve to, samo ne mogu trenutno da ga se setim. Nešto u vezi sa... Ovaj..."
     Ford eksplodira.
     "Svi ste vi gomila beskorisnih luda!" dreknuo je.
     "Ah, da to je to", ozari se kapetan, "to je bio razlog."