30.

     "I tako, sad znaš", reče Slartibartfast, traljavo i bezuspešno se upinjući da pospremi bar nešto od užasnog nereda koji je vladao u njegovoj sobi. Podigao je parče hartije sa vrha gomile, ali potom nije umeo da smisli gde bi ga stavio, zato ga je vratio na vrh prvobitne gomile, a ova se ubrzo srušila. "Duboka Misao projektovala je Zemlju, mi smo je sagradili, a vi ste živeli na njoj."
     "A Vogoni su došli i uništili je pet minuta pre nego što je program završen", dodade Artur, ne bez tuge.
     "Da", reče starac i zastade da bi se bespomoćno ogledao po sobi. "Deset miliona godina planiranja i rada, tek tako, uništeno. Deset miliona godina, Zemljanine - možeš li sebi da predstaviš toliki vermenski raspon? Za toliko vreme galaktička civilizacija mogla bi pet puta izrasti iz najobičnije larve. Uništeno." Zastao je.
     "Eto, to ti je birokratija", dodao je.
     "Znaš", reče Artur zamišljeno, "sve to objašnjava mnoge stvari. Tokom čitavog života imao sam taj čudni, neobjašnjivi osećaj da se nešto dešava u svetu, nešto veliko, čak zlokobno, a da niko neće da mi kaže šta."
     "A, ne", reče starac, "to je samo savršena normalna paranoja. To ima svako u Vaseljeni."
     "Svako?" reče Artur. "Pa, ako to svako ima, to možda nešto i znači! Možda znamo da negde, s druge strane Vaseljene..."
     "Možda. Koga je briga?" uzvrati Slartibartfast pre nego što je Artur pao u vatru. "Možda sam star i umoran", nastavio je, "ali uvek mislim da su nade da ćemo otkriti šta se zaista dešava toliko besmisleno daleke, da nam jedino preostaje da kažemo: 'Zaboravi na svaki smisao svega toga i drži se nečega što će te zaokupiti'. Uzmi, recimio, mene: bavim se projektovanjem obala. Dobio sam nagradu za Norvešku."
     Kopao je neko vreme po hrpi otpadaka i izvukao odatle veliku ploču od pleksiglasa, u koju je bilo urezano njegovo ime i uliven model Norveške.
     "I kakav je smisao svega toga?" rekao je. "To nikada nisam uspeo da utvrdim. Pravio sam fjordove čitavog života, ali oni su nakratko postali moderni i zbog toga sam dobio nagradu."
     Okrenuo ju je u rukama i slegao ramenima, a potom ju je nehajno bacio u stranu, ali ne toliko nehajno da ne padne na nešto meko.
     "Na ovoj zameni za Zemlju koju su nam naručili meni je zapalo da se pozabavim Afrikom i ja je, razume se, pravim svu u fjordovima, jer slučajno ih volim, a dovoljno sam staromodan da mislim da će oni dati dražesni barokni izgled kontinentu. A oni mi kažu da ne izgleda dovoljno polutarno!" Šuplje se nasmejao. "Kakve to ima veze? Nauka je, razume se, došla do zadivljujućih saznanja, ali meni je, u svakom trenutku, mnogo draže da budem zadovoljan nego da budem u pravu."
     "A jesi li zadovoljan?"
     "Ne. Tu, razume se, sve pada u vodu."
     "Šteta", reče Artur saosećajno. "Inače je zvučalo kao sasvim dobra životna filozofija."
     Negde na zidu zablista mala, bela svetiljka.
     "Hodi", reče Slartibartfast, "treba da se sretneš s miševima. Tvoj dolazak na planetu izazvao je poprilično uzbuđenja. Već je opisan, koliko sam shvatio, kao treći najneverovatniji slučaj u istoriji Vaseljene."
     "A kakva su bila prva dva?"
     "Oh, verovatno najobičnije podudarnosti", reče Slartibartfast nemarno. Otvorio je vrata i sačekao da Artur pođe za njim.
     Artur se još jednom osvrnuo, a potom je spustio pogled na sebe i svoju znojavu, neurednu odeću u kojoj je ležao u blatu u četvrtak izjutra.
     "Izgleda da imam gadnih problema s načinom na koji živim", progunđao je sebi u bradu.
     "Molim?" upitao je starac.
     "Ah, ništa", reče Artur, "samo sam se šalio."

31.

     Naravno, dobro je poznato da nepažljive reči koštaju života, ali ljudi još ne shvataju pune razmere ovog problema.
     Na primer, u istom trenutku kada je Artur rekao: "Izgleda da imam gadnih problema s načinom na koji živim", u tkanju prostorvremenskog kontinuuma otvorila se neobična crvotočina koja je prenela njegove reči daleko, daleko u prošlost, preko gotovo beskonačnog svemira, sve do jedne udaljene galaksije u kojoj su čudnovata i ratoborna stvorenja upravo stajala na rubu jezivog međuzvezdanog rata.
     Vođe dve sučeljene strane srele su se poslednji put.
     Strašna tišina pala je po stolu za pregovore kada je zapovednik Vl'hurga, veličanstven u svojim crnim, ratničkim, kratkim pantalonama, posutim draguljima, optužujuće odmerio predvodnika G'Gugvunta koji je čučao nasuprot njemu u oblaku zelene pare slatkastog mirisa i, uz potporu milion elegantnih i užasno naoružanih međuzvezdanih krstarica spremnih da prospu električnu pogibelj na jednu jedinu reč njegove komande, pozvao podlo stvorenje da povuče ono što je reklo o njegovoj mami.
     Stvorenje se promeškolji u svojim isparenjima koja su se nezdravo komešala, a u istom trenutku do pregovaračkog stola dolutaše reči: "Izgleda da imam gadnih problema s načinom na koji živim."
     Na nesreću, na jeziku Vl'hunga, ovo je najgora zamisliva uvreda i nije preostalo ništa drugo nego da započne užasni rat koji je potom trajao stolećima.
     Razume se, posle desetkovanja čitave Galaksije, koje je potrajalo nekoliko hiljada godina, na kraju je shvaćeno da je čitava stvar bila užasna greška i zato su ostaci dve sučeljene ratne flote zaboravile svojih nekoliko drugih razmimoilaženja da bi se udružile i započele zajednički napad na našu Galaksiju - koja je u međuvremenu nepogrešivo identifikovana kao izvor uvredljive primedbe.
     Hiljadama godina moćni brodovi plovili su beskrajnom prazninom svemira i najzad uz urlik jurnuli na prvu planetu na koju su naišli - desilo se da je to bila Zemlja - gde je, usled strašne greške tokom proračunavanja razmera, čitavu borbenu flotu slučajno progutao jedan pas.
     Oni koji proučavaju složeno preplitanje uzroka i posledica u istoriji Vaseljene kažu da se takve stvari neprekidno dešavaju, ali smo nemoćni da ih sprečimo.
     "Takav je život", kažu oni.
     
     Kratka vožnja vazdušnim kolima dovela je Artura i starog Magratejca do jednih vrata. Ostavili su kola i ušli kroz ta vrata u čekaonicu prepunu stolova sa staklenim plohama i plastičnih trofeja. Gotovo u istom trenutku kada su ušli, nad vratima na drugom kraju prostorije zablistalo je svetlo.
     "Arture! Živ si!" uzviknu nečiji glas.
     "Jesam li?" upita Artur, prilično zbunjen. "E, baš dobro."
     Blesak se prilično ublažio i sada je, trenutak ili dva kasnije, uspeo da vidi Forda, Trilijan i Zaphoda koji su sedeli za ogromnim stolom divno postavljenim egzotičnim jelima, čudnovatim slatkišima i voćem neobičnog oblika. Obedovali su.
     "Šta vam se dogodilo?" pitao je Artur.
     "Pa", reče Zaphod i navali na komad mesa pečenog na žaru, "naši domaćini svašta su nam napričali, potpuno nas zbunili i, uopšte, bili su vrlo neobični, a sada su nam poslužili prilično fini ručak da to izglade. Evo", reče on i podiže sa tanjira komad mesa koje je gadno zaudaralo, "probaj odrezak od veganskog nosoroga. Izvrstan je, ko voli."
     "Domaćini?" reče Artur. "Kakvi domaćini? Ne vidim nikakve..."
     Tanki glas reče: "Dobro došao na ručak, zemaljski stvore."
     Artur se obazre i iznenada jauknu.
     "Uh!" rekao je. "Na stolu ima miševa!"
     Zavladala je neprijatna tišina, dok su svi gledali Artura.
     On je i dalje gledao dva bela miša koja su sedela na stolu u nečemu što je ličilo na čaše za viski. Onda je zapazio tišinu i obazro se.
     "Oh", rekao je s iznenadnim razumevanjem. "Oh, tako mi je žao, nisam očekivao..."
     "Dozvolite mi da vas upoznam", reče Trilijan. "Arture, ovo je miš Mika."
     "Zdravo", reče jedan od miševa. On dodirnu brkom nešto na unutrašnjem zidu stvari nalik na čašu za viski, što je svakako bilo ploča osetljiva na dodir, i čaša se malo pomeri napred.
     "A ovo je miš Žika."
     Drugi miš reče: "Drago mi je" - i učini isto što i prvi.
     Artur zinu.
     "Ali nisu li to..."
     "Da", reče Trilijan, "to su miševi koje sam ponela sa sobom sa Zemlje."
     Pogledala ga je pravo u oči i Arturu se učinilo da je gotovo neprimetno slegla ramenima.
     "Hoćeš li da mi dodaš tu činiju sa pečenjem od arkturijanskog megamagarca?" rekla je.
     Slartibartfast uglađeno kašljucnu.
     "Ovaj, izvinite", rekao je.
     "Da, hvala Slartibartfaste", odvrati oštro miš Mika, "možeš da ideš."
     "Šta? Oh... ovaj, u redu", reče starac malo zbunjeno, "idem onda da se još malo pozabavim svojim fjordovima."
     "Ah, pa za tim, u stvari, nema potrebe", reče miš Žika. "Izgleda da nam nova Zemlja neće biti potrebna." Zatreptao je ružičastim okicama. "Ne sada, pošto smo pronašli domoroca sa te planete, koji se tamo nalazio svega nekoliko sekundi pre uništenja."
     "Šta?" kriknu užasnuto Slartibartfast. "Valjda nećete to da uradite! Pripremio sam hiljade glečera da krenu put Afrike!"
     "Pa, možda bi mogao da uzmeš kratak odmor i da se malo skijaš po njima pre nego ih ukloniš", reče Žika ledeno.
     "Da se skijam!" kriknu starac. "Ti glečeri su umetničko delo! Elegantno izvajane provalije, vrtoglavi ledeni visovi, duboke, veličanstvene klisure! Skijanje po umetničkom delu predstavljalo bi pravi vandalizam!"
     "Hvala, Slartibartfaste", reče Mika oštro. "To bi bilo sve."
     "Da, gospodine", odvrati starac hladno, "veliko vam hvala. Pa, zbogom, Zemljanine", rekao je Arturu, "nadam se da ćeš poboljšati način na koji živiš."
     On kratko klimnu ostalima, okrete se i tužno iziđe iz sobe.
     Artur je gledao za njim ne znajući šta da kaže.
     "A sad", reče miš Mika, "na posao."
     Ford i Zaphod kucnuše se čašicama.
     "Za posao!" rekli su.
     "Molim?" upita Mika.
     Ford se obazre.
     "Izvinite, mislio sam da nazdravljate", kazao je on.
     Dva miša nestrpljivo se uzmuvaše u svojim čašama za prevoz. Konačno se primiriše i miš Mika pokrenu se napred da bi oslovio Artura.
     "A sad, zemaljski stvore", kazao je, "situacija je sledeća. Kao što ti je poznato, mi smo manje-više upravljali tvojom planetom tokom poslednjih deset miliona godina sa namerom da otkrijemo tu prokletu stvar zvanu Konačno Pitanje."
     "Zašto?" upita Artur oštro.
     "Ne - o tom pitanju već smo razmišljali", umeša se Žika, "ali se ne slaže s odgovorom. Zašto - četrdeset dva... Vidiš, ne uklapa se."
     "Ma, ne", reče Artur. "Mislio sam, zbog čega ste to radili?"
     "A, shvatam", reče Žika. "Pa, biće da je to iz navike, da budem iskren. Stvar je manje-više u sledećem - ogadila nam se već čitava stvar, a na pomisao da sve moramo iz početka zbog tih šašavih Vogona stvarno mi dođe da zavrištim od muke, shvataš? Bila je prava sreća što smo Mika i ja završili svoj deo posla i napustili planetu da bismo pošli na kratak odmor i uspeli da navedemo tvoje prijatelje da nas vrate na Magrateu."
     "Magratea predstavlja kapiju povratka prema našoj dimenziji", ubaci Mika.
     "Od tada", nastavio je njegov drug, "ponuđen nam je pozamašan ugovor da tamo, u našoj dimenziji, napravimo 5D šou u kome bismo bili glavne zvezde i odgovarali na razna pitanja, i prilično smo radi da ga prihvatimo."
     "I ja bih isto postupio u takvoj prilici, a, Forde?" reče Zaphod živahno.
     "O da", reče Ford. "Zgrabio bih je bez oklevanja."
     Artur ih pogleda, pitajući se kuda sve to vodi.
     "Ali moramo da imamo nešto konkretno", reče Žika. "Hoću da kažem da nam je, u stvari, još potrebno Konačno Pitanje u ovom ili onom obliku."
     Zaphod se naže prema Arturu.
     "Vidiš", rekao je, "kada bi se našli u studiju zavaljeni u stolice i kada bi, znaš, tek onako pomenuli da slučajno znaju Odgovor o Životu, Vaseljeni i Svemu Ostalom, a potom na kraju bili prisiljeni da priznaju da odgovor u stvari glasi četrdeset dva, onda bi šou verovatno bio sasvim kratak. Ne bi bilo teme za razgovor, kopčaš?"
     "Potrebno nam je nešto što dobro zvuči", reče Mika.
     "Nešto što dobro zvuči", uzviknu Artur. "Konačno pitanje koje zvuči dobro? Od par miševa?"
     Miševi se narogušiše.
     "Pa, hoću da kažem, da za idealizam, da za dostojanstvo čistog istraživanja, da za traganje za istinom u svim oblicima, ali ubrzo, bojim se, stižeš do tačke kada počinješ da sumnjaš da, ako prava istina uopšte postoji, onda glasi da čitavu multidimenzionu beskonačnost Vaseljene vodi gomila ludaka. Pa ukoliko možeš da biraš između traćenja novih deset miliona godina da bi to saznao i, sa druge strane, mogućnosti da zaradiš brdo love, ja onda znam šta bih izabrao", reče Žika.
     "Ali..." poče Artur bespomoćno.
     "Hej, utuvi to, Zemljanine", umeša se Zaphod. "Ti si proizvod poslednjeg pokolenja te kompjuterske matrice, je li tako, i bio si tamo sve do trenutka kada je planeta dobila svoje, zar ne?"
     "Ovaj..."
     "Tako da tvoj mozak predstavlja organski deo konačne konfiguracije kompjuterskog programa", reče Ford, pronicljivo, kako je sam zaključio.
     "Je li tako?" upita Zaphod.
     "Pa", reče Artur sumnjičavo. Nije pamtio da se ikada osećao organskim delom nečega. To je uvek smatrao jednim od svojih glavnih problema.
     "Drugim rečima", reče Mika i usmeri svoje neobično, maleno vozilo prema Arturu, "postoji velika mogućnost da je ustrojstvo pitanja utkana u ustrojstvo tvog mozga - i zato želimo da ga otkupimo od tebe."
     "Šta, Pitanje?" upita Artur.
     "Da", rekoše Ford i Trilijan.
     "Za gomilu para", reče Zaphod.
     "Ne, ne", reče Žika. "Mi želimo da kupimo mozak."
     "Šta!"
     "Pa, ko ne bi?" upita Mika.
     "Učinilo mi se da ste rekli kako možete da očitate njegov mozak elektronskim putem", pobunio se Ford.
     "Pa, da", reče Žika, "ali prvo treba da ga izvadimo. Moramo da ga pripremimo."
     "Da ga obradimo", reče Mika.
     "Iseckamo."
     "Hvala lepo", uzviknu Artur, skoči sa stolice i poče užasnuto da se odmiče od stola.
     "Uvek ga možemo zameniti", reče Mika razložno, "ukoliko to smatrate bitnim.
     "Da, elektronskim mozgom", reče Žika. "Bio bi dovoljan i sasvim jednostavan."
     "Sasvim jednostavan", zakuka Artur.
     "Aha", reče Zaphod iznenada i zlurado se isceri, "samo bi trebalo da ga programirate da govori: 'Šta?', 'Ne shvatam' i 'Gde je čaj?' - ko bi primetio razliku?"
     "Šta?" kriknu Artur i ustuknu još dalje.
     "Šta sam rekao?" kazao je Zaphod i dreknuo od bola zbog nečega što mu je Trilijan učinila u tom trenutku.
     "Ja bih primetio razliku", reče Artur.
     "Ne, ne bi", reče miš Žika, "programirali bismo te da ne možeš."
     Ford pođe ka vratima.
     "Čujte, žao mi je, miševi, stari drugari", rekao je, "mislim da se nismo dogovorili."
     "A ja mislim da ćemo to morati da uradimo", rekoše miševi uglas, a iz njihovih piskavih glasića iznenada je nestalo svake zbunjenosti. Uz slabašno, pištavo zavijanje njihova dva staklena transportera podigoše se u vazduh i poleteše prema Arturu, koji se teturao prema uglu iz koga nije bilo izlaza, nesposoban da smisli ili učini bilo šta.
     Trilijan ga očajnički uhvati za ruku i pokuša da ga odvuče do vrata, dok su se Ford i Zaphod upinjali da ih otvore, ali Artur je bio mrtav teret - dva leteća glodara koja su mu prilazila kao da su ga hipnotisala.
     Vrisnula je na njega, ali on je samo zurio u prazno.
     Još jedan trzaj i Ford i Zaphod otvoriše vrata. Na drugoj strani nalazila se grupa ljudi prilično gadnog izgleda, za koje se moglo samo pretpostaviti da pripadaju Magretejcima. Ne samo da su oni sami bili ružni, već je i medicinska oprema koju su nosili bila daleko od prijatne. Oni jurnuše na njih.
     I tako - Arturu je pretilo sečenje i otvaranje glave, Trilijan je bila nemoćna da mu pomogne, a na Forda i Zaphoda spremali su se da navale razbojnici mnogo jači i bolje naoružani od njih dvojice.
     Sve u svemu, bila je prava sreća što su se u istom trenutku svi alarmni uređaji na planeti oglasili zaglušujućom jačinom.

32.

     "Opasnost! Opasnost!" trubile su sirene po Magratei. "Na planetu je sleteo neprijateljski brod. Naoružani napadači u sekciji 8A. Odbrambene stanice, odbrambene stanice, javite se."
     Dva miša ljutito su njuškala oko parčića svojih staklenih transportera koji su ležali rasuti po podu.
     "Prokletstvo", promrmljao je miš Žika, "čitava galama oko kile zemaljskog mozga." Trčkao je okolo; njegove ružičaste oči žustro su sevale, a belo krzno se kostrešilo.
     "Jedino što sada možemo da uradimo", reče Mika, sede i zamišljeno pogladi brkove, "jeste da damo lažno Pitanje, da ga izmislimo tako da zvuči uverljivo."
     "Teško", reče Žika. Razmišljao je. "Šta misliš o ovome: Šta je to žuto i opasno?"
     Mika malo razmisli.
     "Ne, nije dobro", rekao je. "Ne slaže se s odgovorom."
     Nekoliko sekundi utonuli su u tišinu.
     "Dobro", reče Mika. "Šta se dobija kada se pomnoži šest sa sedam?"
     "Ne, ne, previše bukvalno, previše činjenično", reče Žika. "Ne bi zadovoljilo zanimanje filozofa."
     Ponovo su razmišljali.
     Onda Žika reče: "Evo jedne ideje: Koliko puteva čovek mora da pređe?"
     "Ah", reče Mika. "Aha, to obećava!" Neko vreme razmišljao je o toj rečenici. "Da", rekao je, "izvrsno! Zvuči vrlo upečatljivo, a da se istovremeno ne vezuje ni sa kakvim smislom. Koliko puteva čovek mora da pređe? Četrdeset dva. Izvrsno, to će ih oboriti. Žiko, momče, uspeli smo!"
     Oni živahno zaigraše od oduševljenja.
     U njihovoj blizini ležalo je nekoliko prilično ružnih ljudi koji su po glavi zadobili udarce s nekoliko naročito teških nagrada za dizajn.
     Pola milje dalje, četiri prilike trčale su niz hodnik u potrazi za izlazom. Begunci izleteše u prostranu odaju s kompjuterima. Divlje su se osvrtali.
     "Šta misliš, Zaphode, kuda sada?" rekao je Ford.
     "Onako nasumce, recimo ovuda", odvrati Zaphod i potrča nadesno, između niza kompjutera i jednog zida. Kada i drugi krenuše za njima, smesta ga zaustavi energetski snop zgrom-i-puca koji prasnu kroz vazduh nekoliko inča ispred njega i sprži maleni deo susednog zida.
     Nečiji glas reče iz zvučnika: "U redu, Biblbrokse, ostani gde si. Imamo te na nišanu."
     "Žace", prosikta Zaphod, okrete se i pognu. "Hoćeš li i ti malo da se oprobaš u nagađanju, Forde?"
     "U redu, ovuda", reče Ford i sve četvoro potrča niz prolaz između dva niza kompjutera.
     Na kraju prolaza pojavi se jedna teško oklopljena prilika u svemirskom odelu, mašući zloslutnom zgrom-i-pucom.
     "Ne želimo da pucamo u tebe, Biblbrokse!" povika prilika.
     "To mi baš odgovara", reče Zaphod i zaroni u široki prolaz između dva postrojenja za obradu podataka.
     Ostali se nadadoše za njim.
     "Ima ih dvojica", reče Trilijan. "Sabili su nas u ugao."
     Uvukli su se u prostor između ogromnog bloka kompjuterske memorije i zida.
     Zadržali su dah i čekali.
     Iznenada, vazduh eksplodira od energetskih snopova kada oba policajca istovremeno otvoriše vatru na njih.
     "Hej, oni pucaju na nas", reče Artur i sav se zguri. "Mislio sam da su kazali da to ne žele."
     "Aha, i meni se učinilo da su to kazali", složio se Ford.
     Zaphod isturi glavu na jedan opasan trenutak.
     "Hej", rekao je, "mislio sam da ste kazali da ne želite da pucate na nas!" i ponovo zaronio.
     Čekali su.
     Trenutak kasnije jedan glas odgovori: "Nije lako biti žaca."
     "Šta reče?" prošaputa Ford zaprepašćeno.
     "Kaže da nije lako biti žaca."
     "E pa, to je njegov problem, zar ne?"
     "I ja msilim."
     Ford dreknu: "Ej, vi, čujte! Imamo dovoljno sopstvenih problema dok ovako pucate na nas i bilo bi nam mnogo prijatnije da nam ne uvaljujete na glavu i sopstvene!"
     Nova pauza, a onda se ponovo začuo glasnogovornik.
     "Pazi ovamo, momak," rekao je glas iz zvučnika. "Vi sada nemate posla s nekim tamo tupavim moronima koji samo znaju da potežu obarač, koji imaju niska čela, svinjske okice i ne umeju pošteno ni da govore: mi smo dva pametna i osećajna momka koji bi vam verovatno bili sasvim simpatični da ste nas sreli nekom drugom prilikom. Ja se ne motam okolo i bez razloga ne pucam u ljude samo da bih se posle hvalisao po prljavim barovima za kosmičke rendžere, kao što rade neke žace čija bih imena mogao da navedem! Ja se motam okolo i bez razloga pucam u ljude, a zatim se satima jadam svojoj devojci zbog toga!"
     "A ja pišem romane!" umešao se drugi žaca. "Iako mi do sada nije objavljen nijedan, pa zato bolje da vas upozorim, jer sam zbog toga jaaaaako besan!"
     Fordove oči samo što nisu iskočile iz duplji. "Ma, ko su ti tipovi?" upitao je.
     "Pojma nemam", reče Zaphod. "Mislim da su mi se više dopadali dok su pucali."
     "Dakle, hoćete li mirno da iziđete", dreknu jedan od žaca ponovo, "ili želite da vas raznesemo?"
     "Šta biste više voleli?" viknu Ford.
     Milisekundu kasnije vazduh oko njih ponovo usplamte, dok se snop za snopom zgrom-i-puca zarivao u kompjuterski blok pred njima.
     Paljba se nastavila nekoliko sekundi nepodnošljivom jačinom.
     Kada je prestala, na nekoliko sekundi, i pošto su odjeci zamrli, bilo je gotovo tiho.
     "Jeste li još tamo?" viknu jedan žaca.
     "Jesmo", viknuše oni.
     "Nismo nimalo uživali u svemu ovome", dreknu drugi žaca.
     "To vam verujemo", uzvrati drekom Ford.
     "A sada, slušaj ovamo, Biblbrokse, i to bolje slušaj pažljivo!"
     "Zašto?" doviknu mu Zaphod.
     "Zbog toga", dreknu žaca, "što će to biti vrlo pametno, sasvim zanimljivo i humano! A sada - ili ćete se svi smesta predati i dopustiti nam da vas malko izmlatimo, ali, razume se, ne preterano, jer mi smo izričito protiv nepotrebnog nasilja, ili ćemo razneti čitavu ovu planetu i verovatno još jednu ili dve pride, koje smo spazili uz put!"
     "Ali to je suludo!" kriknu Trilijan. "Valjda ne biste učinili tako nešto?"
     "Oh, da, učinili bismo", dreknu žaca. "Zar ne?" upitao je drugog.
     "Oh, da, morali bismo, svakako", dreknuo je drugi.
     "Ali zašto?" pitala je Trilijan.
     "Zbog toga što postoje neke stvari koje moraš da radiš čak i kada si prosvetljeni, liberalni žaca koji sve zna o osećajnosti i ostalom!"
     "Ništa ja ne verujem ovim tipovima", promrmlja Ford i zavrte glavom.
     Jedan od žaca doviknu drugome? "Da pripucamo još malo po njima?"
     "Aha, što da ne".
     I poče još jedan električni baraž.
     Vrelina i buka bili su nemogući. Lagano, kompjuterski blok počinjao je da se raspada. Njegov prednji deo gotovo se u potpunosti rastopio i krupne kapi tečnog metala počele su da pršte prema mestu na kome su se begunci šćućurili.
     Nije im preostalo ništa drugo do da se povuku još dublje i tu sačekaju kraj.

33.

     Ali kraj nije došao, ili bar ne tada.
     Iznenada, baražna paljba se prekide, a iznenadnu tišinu koja je usledila narušilo je samo nekoliko krkljavih zvukova gušenja i tupih odjeka udaraca.Četvoro begunaca se nemo zagleda.
     "Šta se desilo?" upita Ford.
     "Prestali su", odvrati Zaphod i sleže ramenima.
     "Zašto?"
     "Pojama nemam, hoćeš li da pođeš i da ih pitaš?"
     "Neću."
     "Hej?" pozva Ford.
     Nije bilo odgovora.
     "Možda je zamka."
     "Nemaju oni dovoljno mozga za takve stvari."
     "Kakvi su to bili udarci?"
     "Ne znam."
     "Dobro", reče Ford, "idem da pogledam."
     Okrenuo se prema ostalima.
     "Zar niko neće reći: O ne, ne smeš, pusti da idem ja umesto tebe?"
     Svi zavrteše glavama.
     "Eh, dobro", reče on i ustade.
     Jedan trenutak ništa se nije dogodilo.
     Potom, posle sekundu ili dve, i dalje se ništa nije dešavalo.
     Ford začkilji kroz dim iz zapaljenog kompjutera.
     Oprezno je kročio na prostor izvan skloništa.
     I dalje se ništa nije dešavalo.
     Na dvadesetak jardi odatle, kroz dim, nazirao je priliku jednog od žaca u svemirskom odelu. Bio je opružen po tlu i nije se micao. Na dvadeset jardi u suprotnom smeru ležao je drugi čovek. Više se ništa nije videlo.
     Ford pomisli kako je sve to vrlo čudno.
     Lagano, uplašeno, prišao je prvom. Kada mu se približio, telo je i dalje bilo umirujuće nepokretno. Produžilo je da leži umirujuće nepokretno i kada je pružio nogu do pištolja zgrom-i-puca koji je još visio u njegovim labavim prstima.
     Sagao se i podigao pištolj. Nije bilo nikakvog otpora.
     Očigledno, žaca je bio mrtav.
     Kratak pregled otkrio mu je da ovaj potiče s Blagulona Kapa - bio je to oblik života koji udiše metan, a svemirsko odelo bilo mu je neophodno da bi preživeo u retkoj kiseoničkoj atmosferi Magratee.
     Činilo se da je maleni kompjuter za održavanje života u rancu na njegovim leđima neočekivano eksplodirao.
     Ford je s velikim zaprepašćenjem prebirao po njemu. Ti minijaturni kompjuteri u svemirskim odelima obično su imali kompletnu podršku glavnog brodskog kompjutera sa kojim su bili povezani preko sub-ete. Takav sistem bio je nepokvariv u svim prilikama izuzev potpunog kraha povratne sprege, što je bilo nečuveno.
     Požurio je do druge prilike opružene na trbuhu i otkrio da se i njoj desila ista neverovatna stvar, i to izgleda u istom trenutku.
     Pozvao je i ostale da dođu i pogledaju. Stigli su, deleći njegovo zaprepašćenje, ali ne i radoznalost.
     "Gubimo se što pre iz ove rupčage", reče Zaphod. "Ako se ovde i nalazi nešto za čim tragam, ne želim ga." Dohvatio je drugu zgrom-i-pucu, razorio jedan savršeno bezopasan kompjuterski blok i pojurio prema hodniku, a ostali su ga pratili. Zamalo da raznese u komadiće i vazdušna kola koja su stajala i čekala ih na nekoliko jardi odatle.
     Vazdušna kola bila su prazna, a Artur je prepoznao da pripadaju Slartibartfastu.
     Unutra se nalazila poruka pričvršćena za tanku ploču s instrumentima. Na poruci se nalazila nacrtana strelica koja je pokazivala prema jednoj od komandi. Na njoj je pisalo: Verovatno je najbolje pritisnuti ovo dugme.

34.

     Kola su ih ponela, brzinom koja je daleko premašivala R17, kroz čelične tunele koji su vodili do jezive površine planete što je sada bila u zahvatu još jedne užasne zore. Stravično sivo svetlo razlivalo se po tlu.
     R je mera za brzinu koja se definiše kao razumna brzina putovanja i koja je u skladu s fizičkim zdravljem, mentalnim stanjem i kašnjenjem manjim od jedno pet minuta. To je, dakle, očigledno gotovo neograničeno promenljiva vrednost koja zavisi od okolnosti, jer se prva dva činioca ne menjaju samo s brzinom uzetom kao apsolutna vrednost, već i sa svešću o trećem činiocu. Osim ukoliko se njome ne rukuje s punom mirnoćom, ova jednačina može izazvati psihičko naprezanje, čir na želucu, pa čak i smrt.
     R17 nije neka čvrsto određena brzina, ali očigledno je velika.
     Kola su odjurila kroz vazduh brzinom R17, pa i još većom, istovarila ih pored 'Zlatnog srca' koje se jasno ocrtavalo na ledenom tlu, poput izbeljene kosti, a zatim su se sunovratila istim putem kojim su stigla, očigledno nekim svojim poslom.
     Drhteći, njih četvoro stajalo je i gledalo brod.
     Pored njega se nalazio još jedan.
     Bilo je to policijsko vozilo s Blagulona Kapa, zaobljen trup nalik na ajkulu, sivozelen i prekriven crnim slovima raznih veličina i stepena ružnoće. Slova su svakoga ko je mario da ih pročita obaveštavala o tome odakle je brod, kojoj policijskoj službi pripada i gde treba priključiti spoljašnje izvore napajanja.
     Nekako je delovalo neprirodno mračno i tiho, čak i za brod čija se dvočlana posada u tom trenutku nalazi ugušena u prostoriji punoj dima na nekoliko milja ispod površine tla. To je jedna od neobičnih stvari koje je nemoguće objasniti ili opisati, ali čovek naprosto oseti kada je brod potpuno mrtav.
     Ford je to osetio i to mu se učinilo najtajanstvenije od svega - kao da su brod i dva policajca umrli bez ikakvog razloga. Prema njegovom iskustvu, Vaseljena naprosto nije dejstvovala na takav način.
     I ostalo troje osetilo je istu stvar, ali mnogo bolje osetili su oštru hladnoću i zato su požurili u 'Zlatno srce', zahvaćeni akutnim napadom neljubopitljivosti.
     Ford je ostao napolju i pošao da razgleda blagulonski brod. Dok je koračao, gotovo da je pao preko nepokretne čelične prilike koja je ležala lica zaronjenog u ledenu prašinu.
     "Marvine!" uskliknuo je. "Šta to radiš?"
     "Nemojte misliti da uopšte morate da obraćate pažnju na mene, molim vas", dopre do njega prigušeni, duboki glas.
     "Ali kako si, kako se osećaš, metalni čoveče?" upita Ford.
     "Vrlo potišteno".
     "Šta se to, do đavola, desilo?"
     "Ne znam", reče Marvin. "Silo ili nesilo, na isto mu ispada."
     "Zbog čega", reče Ford i čučnu pored njega, tresući se od hladnoće, "ležiš licem u prašini?"
     "To je najbolji način da se ponizim", reče Marvin. "Nemoj se pretvarati da želiš da razgovaraš sa mnom; znam da me mrziš."
     "Ne, nije istina."
     "Istina je, svi me mrze. To je deo ustrojstva Vaseljene. Dovoljno je da počnem da razgovaram s nekim i on već počinje da me mrzi. Čak me i roboti mrze. Ukoliko ne budete obraćali pažnju na mene, verovatno ću naprosto da odem."
     Podigao se na noge i stao, lica okrenutog u suprotnom smeru.
     "Taj brod me je mrzeo", rekao je potišteno i pokazao na policijsko vozilo.
     "Taj brod?" reče Ford s iznenadnim uzbuđenjem. "Šta mu se desilo? Znaš li?"
     "Mrzeo me je zato što sam razgovarao s njim."
     "Razgovarao si s njim?" uskliknu Ford. "Kako to misliš, razgovarao si sa njim?"
     "Jednostavno. Bilo mi je vrlo dosadno i bio sam potišten, pa sam otišao i priključio se na spoljašnji kompjuterski ulaz. Dugo sam razgovarao s kompjuterom i objasnio mu svoj pogled na Vaseljenu", reče Marvin.
     "I šta se desilo?" upitao je Ford.
     "Izvršio je samoubistvo", reče Marvin i odgega se do 'Zlatnog srca'.

35.

     Te noći, dok se 'Zlatno srce' zabavljalo ostavljanjem nekoliko svetlosnih godina između sebe i magline Konjska Glava, Zaphod Biblbroks sedeo je zavaljen pod palmovim drvcetom na mostu i pokušavao da dotera svoj mozak u pristojno stanje ogromnim pangalaktičkim grgolj blasterima; Ford i Trilijan sedeli su u uglu i raspravljali o životu i stvarima vezanim za njega; Artur je poneo s sobom u postelju Fordov primerak knjige Autostoperski vodič kroz Galaksiju da bi ga malo prelistavao. Pošto je trebalo da živi na ovom mestu, razmišljao je on, najbolje da ga što više upozna.
     Naišao je na sledeći odlomak.
     Pisalo je: Istorija svake veće galaktičke civilizacije teži da prođe kroz tri zasebne i prepoznatljive faze, a to su preživljavanje, istraživanje i produhovljenje, drugačije poznate kao faze Kako, Zašto i Gde.
     Na primer, za prvu fazu osobeno je pitanje 'Kako ćemo da jedemo?' za drugu 'Zašto jedemo?', a za treću 'Kuda ćemo na ručak?'"
     Nije stigao dalje, jer je brodski interfon zazujao i oživeo.
     "Hej, Zemljanine? Jesi li ogladneo, mladiću?" upita Zaphodov glas.
     "Ovaj, jesam, kao da mi malo krče creva", odvrati Artur.
     "U redu, mali, drž'se dobro", reče Zaphod. "Idemo da čalabrcnemo nešto u 'Restoranu na kraju Vaseljene'."

Restoran na kraju vaseljenje

1.

     Dosadašnji događaji:
     Na početku bi stvorena Vaseljena.
     Zbog ovoga, mnogo naroda opasno se naljutilo i svi su taj potez uglavnom smatrali za vrlo rđav.
     Mnoge rase veruju da je Vaseljenu stvorila neka vrsta Boga, iako narod Džatravartida sa Viltvodla VI smatra da je čitava Vaseljena, u stvari, istresena iz nosa stvorenja zvanog Velika Zelena Šmrkotina.
     Džatravartidi, koji žive u večitom strahu od trenutka koji zovu Nailazak Velike Bele Maramice, mala su i plava stvorenja sa po više od pedeset ruku, koja su jedinstvena po tome što su izmislila dezodorans pre točka.
     Ali Teorija Velike Zelene Šmrkotine uglavnom nije prihvaćena van Viltvodla VI, pa se stoga, pošto je Vaseljena tako neobična kako već jeste, neprestano traga za novim rešenjima.
     Na primer, jednom je jedna rasa hiperinteligentnih pandimenzionih stvorenja sagradila za sebe džinovski superkompjuter zvani Duboka Misao, da bi ovaj jednom za svagda proračunao Odgovor na Konačno Pitanje Života, Vaseljene i Svega Ostalog.
     Tokom sedam i po miliona godina Duboka Misao računao je i razmišljao i na kraju obznanio da je odgovor, u stvari, četrdeset dva - i tako je morao biti sagrađen drugi, još veći kompjuter, da bi otkrio stvarni odgovor.
     A ovaj kompjuter, nazvan Zemlja, bio je toliko veliki da su za njega često pogrešno mislili da je planeta; ovoj zabludi podlegala su naročito čudnovata majmunolika stvorenja koja su naseljavala njegovu površinu, potpuno nesvesna da jednostavno predstavljaju deo džinovskog kompjuterskog programa.
     To je vrlo neobično, jer bez tog srazmerno jednostavnog i očiglednog saznanja ništa od onoga što se ikada desilo na Zemlji ne bi imalo nikakvog smisla.
     Ali, na žalost, neposredno pre kritičnog trenutka očitavanja, Zemlju su neočekivano razorili Vogoni, da bi napravili hipersvemirski prolaz, te je na taj način zauvek izgubljena sva nada otkrivanja smisla života.
     Ili se bar tako činilo.
     Ali dva čudnovata majmunolika stvorenja ipak su preživela.
     Artur Dent pobegao je u poslednjem trenutku, jer se iznenada ispostavilo da je njegov stari prijatelj, Ford Prefekt, u stvari, poreklom sa jedne male planete u blizini Betelgeza, a ne iz Gildforda, kao što je do tada tvrdio; osim toga, što je još bitnije, znao je kako da autostopira leteće tanjire.
     Triša Mekmilan - ili Trilijan - tajno je pobegla sa planete šest meseci ranije u društvu Zaphoda Biblbroksa, tadašnjeg predsednika Galaksije.
     Dvoje preživelih.
     Oni su sve što je preostalo od najvećeg opita koji je ikada izveden - pokušaja otkrivanja Konačnog Pitanja i Konačnog Odgovora o Životu, Vaseljeni i Svemu Ostalom.
     A sada, na manje od pola miliona milja od njihovog svemirskog broda koji lenjo pluta kroz mastiljavu tamu kosmosa, prema njima se lagano kreće jedan Vogonski brod.

2.

     Kao i svi Vogonski brodovi, manje je ličio na hotimice sazdani objekat, a više na posledicu zgrušavanja tečnosti. Neugodna žuta ispupčenja i dograđeni delovi koji su pod ružnim uglovima virili iz njega unakazili bi izgled većine brodova, ali u ovom slučaju to je predstavljalo žalosnu nemogućnost. Viđene su na nebu i odvratnije stvari, ali nikada očima pouzdanih svedoka.
     U stvari, da biste videli nešto zaista gadnije od jednog vogonskog broda, morali biste da uđete unutra i bacite pogled na nekog Vogona. Ukoliko ste pametni, upravo ćete se potruditi da to izbegnete, jer prosečan Vogon ne bi dvaput razmislio pre nego što bi vam bez ikakvog razloga učinio nešto toliko podlo da biste poželili da se nikada niste ni rodili - ili (ukoliko ste nešto pametniji) poželeli biste da se taj Vogon nikada nije rodio.
     U stvari, prosečan Vogon ne bi uopšte razmišljao. To su glupa, tvrdoglava, zlobna stvorenja i nisu baš posebno vična razmišljanju. Anatomska analiza otkriva da je njihov mozak prvobitno bio gadno izobličen, a jetra bolesna i smeštena na pogrešno mesto. Jedino im se mora priznati da znaju šta vole, a u to uglavnom spada nanošenje bola ljudima i, kad god je moguće, padanje u bezrazložne nastupe besnila.
     Oni ne vole ni da ostave posao nedovršen - što naročito važi za ovog Vogona i, naročito, iz mnogo razloga, za ovaj posao.
     Ovaj Vogon bio je kapetan Proštetnik Vogon Jelc iz galaktičkog odbora za hipersvemirsko planiranje i on je bio taj koji je svojeručno izveo poduhvat uništenja takozvane 'planete' Zemlje.
     Pomerio je svoje divovsko, groteskno telo u nezgrapnom, sluzavom sedištu i pogledao ekran, na kome se nalazila slika kosmičkog broda 'Zlatno srce'.
     Malo je njemu značilo to što je 'Zlatno srce', sa svojim Pogonom Neograničene Neverovatnoće, bio najdivniji i najrevolucionarniji brod koji je ikada sagrađen. Za njega, estetika i tehnologija bile su zatvorene knjige, koje bi, da je bilo po njegovom, trebalo da budu spaljene, a zatim duboko zakopane.
     Još mu je manje značilo to što se na brodu nalazio Zaphod Biblbroks. Zaphod Biblbroks bio je bivši predsednik Galaksije, a iako su trenutno sve policijske snage širom Galaksije tragale za njim i brodom koji je ukrao, Vogona to nije znimalo.
     Imao je on preča posla.
     Rečeno je da se Vogoni ne uzdižu iznad iskvarenosti i podmićivanja ništa više nego što se more uzdiže iznad oblaka, a u ovom posebnom slučaju bilo je to naročito istinito. Kad bi začuo reči poštenje ili čestitost, ovaj Vogon bi se mašio rečnika, a kada bi začuo zveckanje gotovog novca u velikim količinama pružio bi ruku za knjigom zakonika i zavitlao je daleko o sebe.
     Ispao je toliko neumoljiv u pogledu uništenja Zemlje i svega što je povezano sa tim zato što se pokazao malo prilježniji nego što mu je dužnost nalagala. Postojala je izvesna sumnja u pogledu toga da će se sporna obilaznica uopšte graditi, ali to mu ipak nije bilo mnogo bitno.
     Setivši se sad tog podviga, suzdržano je zagroktao od zadovoljstva.
     "Kompjuteru", zakreketao je, "poveži me sa mojim specijalistom za mozak."
     Nekoliko sekundi kasnije, na ekranu se pojavilo lice Gega Halfrunta, obasjano osmehom čoveka koji zna da se nalazi na deset svetlosnih godina od vogonskog lica u koje gleda. Bilo je u tom osmehu i izvesne ironije. Iako mu se Vogon uporno obraćao kao 'svom ličnom specijalisti za mozak', nije, zapravo, bilo baš mnogo mozga o kome je trebalo starati se i, u stvari, Halfrunt je bio taj koji je upošljavao Vogona. Davao mu je užasne svote novca da bi mu ovaj obavljao neke izuzetno prljave poslove. Kao jedan od najcenjenih i najuspešnijih psihijatara u Galaksiji, on je sa konzorcijumom svojih kolega bio spreman da potroši užasnu svotu kada bi mu se učinilo da bi na kocki mogla biti budućnost čitave psihijatrije.
     "Baš lepo", rekao je on. "Zdravo, Proštetniče, kapetane moj vogonski, pa kako smo danas?"
     Vogonski kapetan ispričao mu je da je tokom poslednjih pola sata za vreme disciplinske vežbe zbrisao gotovo pola posade.
     Halfruntov osmeh nije ni na trenutak zadrhtao.
     "Pa", rekao je on, "mislim da je to savršeno normalno ponašanje za jednog Vogona, je l' tako? Prirodno i zdravo kanalisanje agresivnih nagona u činove besmislenog nasilja."
     "To je ono", zagrmeo je Vogon, "što mi uvek kažeš."
     "U istom smislu", reče Halfrunt, "držim da je to savršeno normalno ponašanje za jednog psihijatra. Dobro, danas smo očigledno obojica odlično mentalno uravnoteženi. Sada mi reci ima li vesti o misiji?"
     "Pronašli smo brod."
     "Divno", reče Halfrunt. "Divno. A šta je sa posadom?"
     "Tamo je Zemljanin."
     "Odlično. I...?"
     "I ženka sa iste planete. Oni su poslednji."
     "Dobro je, dobro je", blistao je Halfrunt. "Ko još?"
     "Čovek Prefekt."
     "Da?"
     "I Zaphod Biblbroks."
     Na trenutak, Halfruntov osmeh je zadrhtao.
     "Ah, da", rekao je. "Očekivao sam to. Baš žalosno."
     "Lični prijatelj?" zainteresovao se Vogon, koji je nekada negde čuo za taj izraz, pa je sada odlučio da ga isproba.
     "Ah, ne", reče Halfrunt. "Znaš, u mojoj profesiji nema mesta za lična prijateljstva."
     "Ah", zagroktao je Vogon, "profesionalno samoodricanje."
     "Ne", reče veselo Halfrunt. "Jednostavno, nismo navikli na takve stvari."
     Zastao je. Usne su mu se i dalje smešile, ali oči su mu bile malo namrštene.
     "Ali, Biblbroks je, znaš", nastavi on, "jedan od mojih najunosnijih klijenata. Ima psihološke probleme koji zadovoljavaju najluđe snove analitičara."
     Malo se poigravao tom mišlju pre nego što ju je odbacio.
     "Ipak", reče on, "jesi li spreman za napad?"
     "Jesam."
     "Dobro. Smesta uništi brod."
     "A šta ćemo sa Biblbroksom?"
     "Pa", reče veselo Halfrunt, "to je taj momak o kome smo pričali."
     Rekavši to, on nestade sa ekrana.
     Zapovednik Vogona pritisnuo je komunikaciono dugme koje ga je povezivalo sa ostatkom posade.
     "Napad", reče on.

     U tom trenutku Zaphod Biblbroks nalazio se u svojoj kabini i glasno psovao. Dva sata ranije predložio je da odu do Restorana na kraju Vaseljene da bi nešto čalabrcnuli na brzinu, posle čega se žestoko posvađao sa brodskim kompjuterom i stuštio se u svoju kabinu, vičući da će činioce neverovatnoće radije proračunati sam pomoću olovke.
     Pogon Neverovatnoće činio je 'Zlatno srce' najmoćnijim i najnepredvidljivijim brodom koji je ikada postojao. Nije bilo ničega što ne bi mogao da učini, ukoliko vam je samo bilo poznato koliko je neverovatno da će se stvar koju ste želeli da uradi ikada desiti.
     Ukrao ga je, kada je, kao predsednik, trebalo da ga svečano lansira. Nije mu bilo sasvim jasno zbog čega ga je ukrao, osim što mu se to mnogo dopalo. Nije znao ni zašto je postao predsednik Galaksije, izuzev što mu je to izgledalo mnogo zabavno. Znao je da ima i boljih razloga, ali svi su bili zakopani u nekom mračnom, zaključanom odeljku njegova dva mozga. Čeznuo je da taj mračni, zaključani odeljak njegovog mozga nestane, jer on bi se s vremena na vreme probio na površinu i donosio čudne misli u svetli, zabavni deo njegovog uma i pokušavao da ga odvuče od onoga što je smatrao osnovnim u životu, a to je: predivno se zabavljati.
     U tom trenutku nije se predivno zabavljao. Ponestalo mu je strpljenja i olovaka i bio je veoma gladan.
     "Starpoks!" zaurlao je.
     U istom trenutku Ford Prefekt se obreo u vazduhu. Nije to bilo zato što je brodsko polje veštačke gravitacije iznenada nestalo, već zbog toga što je upravo skakao niz stepenište koje je vodilo do brodskih kabina. Bio je to predugačak skok za jedan zamah i zato je nespretno sleteo, zateturao se, povratio ravnotežu, potrčao niz hodnik, nateravši nekoliko minijaturnih servorobota da polete, okliznuo se u zaokretu, nahrupio na Zaphodova vrata i objasnio šta mu je na umu.
     "Vogoni", reče on.
     Nešto pre toga, Artur Dent je izišao iz kabine u potrazi za šoljicom čaja. To nije bila potraga kojoj se prepustio sa mnogo optimizma, jer mu je bilo poznato da je jedini izvor toplih napitaka na brodu jedan neproduhovljeni komad opreme koji je proizvela Sirijuska kibernetska korporacija. Nazivao se nutri-matski sintetizator pića i ovo mu nije bio prvi susret sa njim.
     Ta mašina tvrdila je da proizvodi najširi mogući izbor pića prilagođen ukusu i metabolizmu onoga ko želi da je upotrebi. Ali kada bi je Artur isprobao, bez izuzetka bi mu isporučivala plastičnu čašu ispunjenu tečnošću koja se gotovo u potpunosti, mada ne i sasvim, razlikovala od čaja.
     Pokušao je da se ubeđuje sa mašinom.
     "Čaja", rekao je.
     "Uzmi i uživaj", odvratila je mašina i uručila mu još jednu čašu tečnosti sumnjivog izgleda.
     Bacio ju je.
     "Uzmi i uživaj", ponovila je mašina i stvorila novu.
     "Uzmi i uživaj" predstavlja moto izuzetno uspešnog 'Ogranka za pritužbe' Sirijuske kibernetske korporacije. On trenutno prekriva glavne kopnene mase na tri planete srednje veličine i jedini u čitavoj korporaciji poslednjih godina neprekidno posluje sa dobitkom.
     Moto je ispisan - tačnije, bio je ispisan - tri milje visokim, bleštavo osvetljenim slovima u blizini aerodroma 'Ogranka za pritužbe' na Edraksu. Na nesreću, njegova težina bila je tolika da je, ubrzo pošto je uspravljen, zemlja pod njim popustila i slova su za gotovo polovinu svoje visine propala kroz urede mnogih mladih službenika Ogranka - sada pokojnih.
     Gornja polovina natpisa, koja još viri iz tla, na lokalnom jeziku sada znači: 'Idi i turi glavu u prase'. Takođe, natpis više nije osvetljen, izuzev tokom posebnih svečanosti.
     Artur prosu šestu čašu tečnosti.
     "Slušaj, mašino jedna", reče on, "tvrdiš kako umeš da sintetišeš sva moguća pića; zašto mi onda stalno daješ onu stvar koja se uopšte ne može piti?"
     "Piće je hranljivo i izuzetno prijatno", zaklokotala je mašina. "Uzmi i uživaj."
     "Ima odvratan ukus!"
     "Ukoliko vam je piće prijalo", produžila je mašina, "zbog čega ga ne podelite sa svojim prijateljima?"
     "Zato što želim da ih zadržim", reče Artur otrovno. "Zbog čega ne pokušaš da shvatiš šta ti govorim? To piće..."
     "To piće", reče mašina mazno, "stvoreno je prema vašim ličnim zahtevima po pitanju hranljivosti i ukusa."
     "Ah", reče Artur, "znači, ja sam mazohista na dijeti, šta li?"
     "Uzmi i uživaj."
     "Oh, zaveži!"
     "Da li je to sve što ste želeli?"
     Artur je odlučio da se preda.
     "Da", reče on.
     A onda je shvatio da nema nameru da se preda.
     "Ne", rekao je. "Slušaj, to je stvarno vrlo jednostavno... Želim samo... šoljicu čaja. I ti ćeš mi napraviti jednu. Ćuti i slušaj."
     A onda je seo. Pričao je nutri-matiku o Indiji, pričao mu je o Kini, o Cejlonu. Pričao mu je o širokim listovima koji se suše na suncu. Pričao mu je o srebrnim čajnicima. Pričao mu je o letnjim popodnevima na travnjaku. Pričao mu je o sipanju mleka pre čaja da se ne bi zgrušalo. Čak mu je ispričao (ukratko) istorijat 'Kompanije za istočnu Indiju'.
     "Znači, to je posredi", reče nutri-matik kada je završio.
     "Da", reče Artur. "To hoću."
     "Želiš ukus suvog lišća poparenog vrelom vodom?"
     "Ovaj, da. Sa mlekom."
     "Ištrcanim iz krave?"
     "Pa, ovaj, na neki način, pretpostavljam da..."
     "Za to će mi biti potrebna pomoć", uzvrati mašina kratko. Sve veselo brbotanje nestalo je iz njenog glasa koji je sada zvučao vrlo poslovno.
     "Ovaj, učiniću šta mogu", reče Artur.
     "Već si ti dosta uradio", saopštio mu je nutri-matik.
     Pozvao je brodski kompjuter.
     "Ej, zdravo!" reče brodski kompjuter.
     Nutri-matik je objasnio brodskom kompjuteru problem sa čajem. Kompjuter je malo oklevao, a zatim je povezao logička kola sa nutri-matikom, pa su zajedno utonuli u mrgodnu tišinu.
     Artur je neko vreme čekao i gledao, ali ništa se više nije dešavalo.
     Šutnuo je mašinu, ali se i dalje nije ništa događalo.
     Najzad se predao i odšetao do mosta.
     U praznoj dubini svemira 'Zlatno srce' mirno je lebdelo. Unaokolo su blistale milijarde svetlosnih tačkica Galaksije. Prema njemu je puzao ružni žuti mehur vogonskog broda.

3.

     "Ima li neko čajnik?" upita Artur kada se našao na mostu; smesta se zapitao zbog čega Trilijan urla na kompjuter da joj odgovori, dok ga Ford treska pesnicom, a Zaphod šutira, i zbog čega se na ekranu pojavio jedan gadni, žućkasti mehur.
     On spusti praznu šoljicu koju je nosio sa sobom i priđe im.
     "Šta je bilo?" upita on.
     U istom trenutku Zaphod skoči ka uglačanoj mermernoj ploči na kojoj su se nalazili kontrolni uređaji konvencionalnog fotonskog pogona. Materijalizovali su mu se pod prstima i on odmah prebaci komande na ručno upravljanje. Najpre ih je gurnuo, pa povukao, nalegao se na njih i konačno opsovao. Fotonski pogon mlitavo uzdrhta, pa ponovo zamre.
     "Nešto se dogodilo?"
     "Hej, jeste li čuli?" promrmlja Zaphod i baci se za ručne komande Pogona Beskonačne Neverovatnoće. "Majmun je progovorio!"
     Pogon Beskonačne Neverovatnoće dvaput slabašno kašljucnu i ugasi se.
     "Pa ovo je prava istorijska činjenica", reče Zaphod i šutnu Pogon Neverovatnoće. "Majmun koji govori!"
     "Ukoliko ste uznemireni zbog nečega..." reče Artur.
     "Vogoni!" zareža Ford. "Napadnuti smo!"
     Artur jauknu.
     "Pa šta to radite? Gubimo se odavde!"
     "Ne možemo. Kompjuter se zaglavio."
     "Zaglavio?"
     "Kaže da su mu sva kola zauzeta. Nigde na brodu nema energije."
     Ford se okrete od kompjuterskog terminala, obrisa rukavicom čelo i umorno se nasloni na zid.
     "Ništa nam ne vredi", reče on. Stisnutih usana, zurio je u prazno. Kada je Artur išao u školu, što je bilo davno pre uništenja Zemlje, igrao je fudbal. U tome je bio veoma loš, a posebna specijalnost bila mu je davanje golova sopstvenom timu za vreme važnih utakmica. Uvek kada bi se to dogodilo, osetio bi čudnovato golicanje u vratu koje se polako pelo uz obraze sve do čela. Sada mu je pred očima vrlo živo iskrsla slika blata, travnjaka i buljuka malih, bučnih dečaka koji mu gnevno prete.
     Čudnovato golicanje u vratu polako mu se pelo uz obraze sve do čela.
     Zaustio je i zastao.
     Ponovo je zaustio i ponovo zastao.
     Najzad je uspeo da progovori.
     "Ovaj..." kazao je. Pročistio je grlo.
     "Recite mi nešto", produžio je tako nervozno da su se svi okrenuli i upiljili u njega. Bacio je pogled prema ekranu i žutom mehuru koji se lagano približavao.
     "Recite mi", ponovi on, "da li je kompjuter kazao čime je zauzet? Pitam tek onako..."
     Oči su mu bile prikovane za uređaj.
     "I, ovaj... pa, stvarno, samo onako pitam."
     Zaphod ispruži ruku i zgrabi ga za okovratnik.
     "Šta si mu to uradio, majmunoliki?" prosikta on.
     "Pa", reče Artur, "u stvari ništa. Naprosto sam pomislio kako sam maločas probao..."
     "Da?"
     "Da skuvam malo čaja."
     "Tako je, momci", propeva kompjuter. "Upravo se zavitlavam sa tim problemom i paf! Baš je komadiška. Uskoro ću vam se pridružiti." Ponovo se povukao u ćutanje čija se dubina mogla uporediti samo sa dubinom ćutanja troje ljudi koji su gledali Artura Denta.
     Kao da žele da olakšaju nastalu napetost, Vogoni ih napadoše baš u tom trenutku.
     Brod se zatrese i zatutnja. Oko njega se, inč debelo polje sila, zgrčilo, iskrivilo, uzdrhtalo pod baražnom vatrom 30-megasmrt ukok-zgaz fotrazonskih topova - i činilo se kao da neće još dugo. Ford Prefekt zaključi da će izdržati još najviše četiri minuta.
     "Tri minuta i pedeset sekundi", reče on ubrzo.
     "Četrdeset pet sekundi", dodao je u odgovarajućem trenutku. Zaludno je ćušnuo par beskorisnih prekidača, a zatim se otrovno zagledao u Artura.
     "Umireš od želje za šoljicom čaja, ha?" kazao je. "Tri minuta i četrdeset sekundi."
     "Hoćeš li već jednom prestati da odbrojavaš!" prodra se Zaphod.
     "Da", reče Ford Prefekt, "kroz tri minuta i trideset pet sekundi."

     Na palubi vogonskog broda, Proštetnik Vogon Jelc bio je zbunjen. Očekivao je poteru, uzbudljiv lov vučnim zracima, očekivao je da će biti prisiljen da upotrebi posebno za ovu priliku postavljeni sub-ciklični-normalno-uspostavitron da bi se suprotstavio Pogonu Beskonačne Neverovatnoće na 'Zlatnom srcu'; ali sub-ciklični-normalno-uspostavitron ostao je bez posla jer 'Zlatno srce' je samo stajalo i primalo udarce.
     Tuce 30-megasmrt-ukok-zgaz fotrozonskih topova bljuvalo je smrt prema 'Zlatnom srcu', a ono je i dalje stajalo i primalo udarce.
     Proverio je svaki raspoloživi senzor ne bi li ustanovio sprema li se to neka podmukla podvala, ali nije mogao da otkrije nikakvu podmuklu podvalu.
     Njemu, razume se, nije bilo poznato ništa o čaju.
     Niti mu je bilo poznato na koji način, zapravo, putnici na 'Zlatnom srcu' provode poslednja tri minuta i trideset sekundi života.

     Kako je Zaphodu palo na pamet da u tom trenutku održi spiritističku seansu ni njemu samom nikad nije bilo jasno.
     Smrt je očigledno visila u vazduhu, ali više kao nešto što treba izbegavati nego prizivati.
     Verovatno ga je užas koji je osetio pred mogućnošću sjedinjenja sa preminulim rođacima naveo na pomisao da i oni manje-više osećaju isto prema njemu i da bi, štaviše, mogli učiniti nešto da izbegnu to sjedinjenje.
     Ili je to ponovo bilo jedno od onih čudnih htenja koja su se tu i tamo probijala iz onog mračnog kutka njegovog uma koji se neobjašnjivo zaključao pre nego što je on postao predsednik Galaksije.
     "Hteo bi da razgovaraš sa svojim pradedom?" promuca Ford.
     "Aha."
     "Mora li to baš sada?"
     Brod je i dalje podrhtavao i tutnjao. Temperatura je rasla. Svetla su lagano slabila - sva energija koja kompjuteru nije bila neophodna ulivana je u zaštitno polje koje je naglo slabilo.
     "Aha!" ustrajao je Zaphod. "Čuj, Forde, mislim da bi nam on mogao pomoći."
     "Jesi li siguran da stvarno nešto misliš? Pažljivo odmeravaj reči."
     "Predloži nešto drugo."
     "Pa, ovaj..."
     "U redu, onda svi oko središnje konzole. Hajde, brže. Trilijan, majmunoliki, pokret!"
     Sjatili su se oko središnje konzole, posedali i, osećajući se izuzetno glupavo, sastavili dlanove.
     Tama obuhvati brod.
     Napolju, gromoviti udari ukok-zgaz topa i dalje su parali polje sila.
     "Usredsredite se", prosikta Zaphod, "na njegovo ime."
     "A kako se on zove?" upita Artur.
     "Zaphod Biblbroks Četvrti."
     "Šta?"
     "Zaphod Biblbroks Četvrti. Usredsredi se!"
     "Četvrti?"
     "Jeste. Čuj, ja sam Zaphod Biblbroks, otac mi je Zaphod Biblbroks Drugi, deda Zaphod Biblbroks Treći..."
     "Ma kako to?"
     "Desila se nezgoda sa kontraceptivnim sredstvom i vremeplovom. A sad se usredsredi!"
     "Tri minuta", reče Ford Prefekt.
     "Zašto", reče Artur Dent, "radimo sve ovo?"
     "Umukni", predložio je Zaphod Biblbroks.
     Trilijan nije rekla ništa. Šta tu ima da se kaže, pomislila je.
     Jedina svetlost na mostu dopirala je iz dva mutno crvena trougla na drugoj strani prostorije, tamo gde je pogruženo sedeo Marvin, android-paranoid, ne osvrćući se ni na koga, neopažen u svom mračnom svetu.
     Oko središnje konzole stajale su četiri prilike i upinjale se da iz umova odagnaju užasno podrhtavanje broda i zastrašujuću tutnjavu kojom je odjekivao.
     Usredsredili su se.
     Pa su se opet usredsredili.
     Pa su se još usredsredili.
     A sekunde su prolazile.
     Na Zaphodovom čelu visile su tri kapi znoja, od usredsređivanja, od nemoći i od razočaranja.
     Najzad, on srdito uzviknu, povuče ruke od Trilijan i Forda i gnevno udari po prekidaču za rasvetu.
     "Ah, mislio sam da nikada nećete upaliti svetlo", reče nečiji glas. "Ne, molim vas, nemojte previše jako, oči mi više nisu kao nekad."
     Četiri prilike poskočiše na svojim sedištima. Lagano se osvrnuše, a temena pri tome kao da su im pokazivala težnju da i dalje ostanu na prethodnom mestu.
     "A sada, ko me to uznemirava u ovaj čas?" upita mala, kvrgava, sasušena prilika koja je stajala pored bokora paprati na suprotnom kraju mosta. Njene dve majušne, čupave glave delovale su tako prastaro, kao da sadrže čak i sećanja na rođenje samih Galaksija. Jedna je dremala, dok je druga oštro piljila u njih. Ukoliko joj oči zaista nisu bile kao nekada, onda su nekada svakako bile dijamantska sečiva.
     Zaphod na trenutak nervozno zastade. Načinio je složeni dvostruki polunaklon koji predstavlja tradicionalni betelgezijski izraz porodičnog poštovanja.
     "Eee... ovaj, zdravo, pradedo..." promucao je.
     Malena, stara prilika priđe im bliže. Piljila je u njih kroz mutno svetlo. Onda uperi koščati prst prema svome praunuku.
     "Aha", zareža pradeda. "Zaphod Biblbroks. Poslednji iz velike loze. Zaphod Biblbroks nuličanstveni."
     "Prvi."
     "Nuličanstveni", odreza prilika. Zaphod je mrzeo glas svog pradede. Uvek mu je zvučao kao da škripi poput noktiju na tabli onoga što je voleo da smatra svojom dušom.
     Nespretno se pomerio na sedištu.
     "Ovaj, aha", promrmljao je. "Ovaj, čuj, stvarno mi je žao zbog cveća, baš sam mislio da ga pošaljem, ali u dućanu je nestalo venaca i tako..."
     "Zaboravio si!"
     "Pa..."
     "Stalno ima nekog posla. Nikad da pomisli na druge. Vi živi ste stvarno svi isti."
     "Dva minuta, Zaphode", prošapta Ford prestravljenim glasom.
     Zaphod se nervozno pokrenu.
     "Jeste, ali stvarno sam mislio da ga pošaljem", reče on. "A i prababi ću pisati, samo da se izvučem iz ovog..."
     "Tvoja prababa", odsutno reče malena, smrknuta prilika.
     "Aha", reče Zaphod. "Ovaj, kako je? Znaš šta, poći ću i da je posetim. Ali samo da najpre..."
     "Tvoja pokojna prababa i ja vrlo smo dobro", hrapavo reče Zaphod Bilblbroks Četvrti.
     "Ah. Uh."
     "Ali mnogo smo se razočarali u tebe, mladi Zaphode..."
     "Aha, ovaj..." Zaphod oseti čudnovatu bespomoćnost pred optužbama u ovom razgovoru, a Fordovo teško disanje podsećalo ga je da sekunde brzo odmiču. Buka i potresi dostigli su užasavajući nivo. On vide lica Artura i Trilijan, bleda, očiju razrogačenih u polutami.
     "Ovaj, pradeda..."
     "Pratili smo tvoj razvojni put sa priličnim razočaranjem..."
     "Da, čuj, znaš, upravo u ovom ternutku..."
     "Da ne kažem sa prezirom!"
     "Je l'bi ti mogao malko da saslušaš...?"
     "Hoću da kažem, šta ti zapravo misliš da radiš?"
     "Borim se sa čitavom vogonskom flotom!" viknu Zaphod. Bilo je to preterivanje, ali jedini način do sada da skrene na osnovnu temu čitavog razgovora.
     "Ne čudi me", reče malena, prastara prilika i sleže ramenima.
     "Samo, to se dešava upravo sada, znaš", ustrajao je Zaphod grozničavo.
     Avetinjski predak klimnu, podiže šoljicu koju je doneo Artur Dent i radoznalo je pogleda.
     "Ovaj...Pradedo..."
     "Znaš li", preseče ga avetinjska prikaza, probadajući ga svojim oštrim pogledom, "da se kod Betelgeza Pet pojavilo jedva primetno odstupanje u orbiti?"
     Zaphod nije znao, a osim toga otkrio je da mu usredsređenje na tu informaciju prilično teško pada sa svom tom bukom, blizinom smrti i tako dalje.
     "Ovaj, nisam... Čuj", reče on.
     "To se ja prevrćem u grobu!" dreknuo je predak. On tresnu šoljicu o pod i uperi drhtavi, sasušeni, prozračni prst u Zaphoda.
     "A sve to zbog tebe!" zaškripa on.
     "Minut i tredeset sekundi", promrmlja Ford sa glavom među rukama.
     "Da, čuj pradedo, možeš li ti, u stvari, da malo pomogneš, jer..."
     "Da pomognem?" uskliknu starina kao da mu je neko zatražio, recimo, pravog pravcatog hrčka.
     "Aha, da pomogneš, i to brzo, jer inače..."
     "Da pomognem!" ponovi starac kao da mu je onaj isti neko zatražio blago pečenog hrčka u lepinji sa krompirićima. Zaprepašćeno ga je gledao.
     "Skitaš po Galaksiji sa svojim", on prezrivo mahnu rukom, "sumnjivim prijateljima, a nemaš vremena ni cveće na grob da mi položiš, makar i plastično, jer čak i to bi od tebe bilo dosta, ali ne. Nema vremena. Gospodin je moderan. Gospodin ni u šta ne veruje - sve dok se odjednom ne nađe u škripcu i pojavi sa glavom prepunom astralnih misli!"
     Zavrteo je glavom - pažljivo, da ne poremeti dremež one druge, koja je već počela da se meškolji.
     "Pa, ne znam, mladi Zaphode", produžio je. "Moraću da razmislim o tome."
     "Minut i deset sekundi", reče muklo Ford.
     Zaphod Biblbroks Četvrti radoznalo je zaškiljio prema njemu.
     "Zbog čega taj čovek sve vreme govori u brojevima?" reče on.
     "Ti brojevi", odvrati Zaphod mrko, "označavaju koliko ćemo još živeti."
     "Oh", reče njegov pradeda. Zatim zabrunda za svoj račun: "To se ne odnosi na mene, razume se", i pređe u jedan mračniji kutak mosta, tražeći po čemu bi još mogao da njuška.
     Zaphod oseti da poigrava na samoj ivici ludila i da počinje da se pita nije li bolje da skoči i završi čitavu stvar.
     "Pradedo", rekao je, "odnosi se na nas! Još smo živi, ali uskoro više nećemo biti."
     "Baš dobro."
     "Šta?"
     "Kome vredi tvoj život? Kad se samo setim šta si napravio od njega, na um mi pada izreka 'jadna mu majka'."
     "Čoveče, pa bio sam predsednik Galaksije!"
     "Ha!" reče predak. "Šta je to za jednog Biblbroksa?"
     "Hej, šta? Samo predsednik, znaš! I to čitave Galaksije."
     "Uobraženi, mali, megalomanski zvekan."
     Zaphod zbunjeno zažmirka.
     "Hej - ovaj, šta to pričaš, čoveče? Hoću da kažem, pradedo."
     Pogurena, malena spodoba dogega se do praunuka i metnu mu ruku na koleno, ozbiljnog lica. Ovo je podsetilo Zaphoda da razgovara sa duhom, jer nije osetio baš ništa.
     "Znamo nas dvojica vrlo dobro šta znači biti predsednik Galaksije, mladi Zaphode. Ti to znaš zbog toga što si bio, a ja - jer sam mrtav, što daje čoveku tako divnu, čistu perspektivu. Ovde gore kod nas postoji izreka 'život se traći na življenje'."
     "Aha", reče Zaphod gorko. "Baš lepo. Vrlo duboko. Trenutno su mi aforizmi neophodni koliko i rupe u glavi."
     "Pedeset sekundi", zbrunda Ford Prefekt.
     "Gde sam ono stao?" reče Zaphod Biblbroks Četvrti.
     "Pridikovao si", reče Zaphod Biblbroks.
     "Oh, da."
     "Može li taj druškan", promrmlja Ford na uvo Zaphodu, "u stvari da nam pomogne?"
     "Niko drugi ne može", prošapta Zaphod.
     Ford smrknuto klimnu.
     "Zaphode!" govorio je duh. "Postao si predsednik Galaksije sa razlogom. Jesi li zaboravio?"
     "Zar ne možemo o tome kasnije?"
     "Jesi li zaboravio?" ustrajao je duh.
     "Jesam! Razume se da sam zaboravio! Morao sam. Kad čovek počne sa tim poslom, pretraže mu um. Da su otkrili da mi je glava prepuna nekih čudnih zamisli, smesta bih se ponovo našao na ulici sa debelom penzijom, gomilom osoblja, flotom sosptvenih brodova i oba prerezana grkljana."
     "Ah", zadovoljno klimnu duh, "znači, sećaš se!"
     Zastao je na trenutak.
     "Dobro", reče on i buka prestade.
     "Četrdeset osam sekundi", reče Ford. Ponovo je pogledao sat i kucnuo ga prstom. Podigao je pogled.
     "Hej, buka je prestala", reče on.
     U tvrdim, sitnim očima aveti pojavilo se obesno svetlucanje.
     "Na trenutak sam usporio vreme", rekao je, "samo na trenutak, razumeš. Ne bih voleo da propustiš nešto od onoga što ću ti reći."
     "Ne, nego ćeš ti da saslušaš mene, providni, matori šišmišu", dreknu Zaphod i skoči sa stolice. "Pod a: hvala ti što si zaustavio vreme, divno, bajno, prekrasno, ali pod b: ne zahvaljujem ti i na pridikama, znaš? Ne znam kakva je to velika stvar koju je trebalo da uradim, a izgleda da i ne bi trebalo da znam. To mi se ne sviđa, znaš?
     Moje staro ja je znalo. Moje staro ja je marilo. Baš lepo. Osim što je moje staro ja toliko marilo da je zašlo u sopstveni mozak - moj mozak - i zaključalo u njemu delove koji su znali i marili, jer ukoliko bih znao i mario ne bih bio sposoban da to uradim. Ne bih mogao da odem i postanem predsednik i ne bih mogao da ukradem ovaj brod, što mora da je vrlo važno.
     Ali moje prethodno ja ubilo je sebe, zar ne, time što mi je izmenilo mozak. Dobro, bio je to njegov sopstveni izbor. Novo ja prisiljeno je da donosi sopstvene odluke, a čudnom podudarnošću obe su povezane sa neznanjem i ravnodušnošću u vezi sa svime oko te velike stvari, šta god ona bila. Šta je tražilo, to je i dobilo.
     Ali staro ja pokušalo je da zadrži kontrolu u svojim rukama tako što je u zaključanom kutku mozga ostavilo naredbe za mene. Pa, ne zanimaju me i ne želim da ih čujem. Tako sam odlučio. Neću da budem ničija igračka. Pogotovu ne sopstvena."
     Zaphod je gnevno tresnuo po konzoli, potpuno nesvestan zbunjenih pogleda ostalih.
     "Moje staro ja je mrtvo!" dreknu on. "Ubilo se. Mrtvi ne treba da guraju nos u poslove živih!"
     "A ipak me zoveš da ti pomognem", reče duh.
     "Ah", reče Zaphod i ponovo sede, "e, pa to je nešto drugo, zar ne?"
     On uputi slabašan smešak prema Trilijan.
     "Zaphode", zareže prikaza, "mislim da je jedini razlog što traćim dan na tebe taj što sam mrtav i što ne mogu da ga bolje iskoristim."
     "U redu", reče Zaphod, "zbog čega mi ne kažeš u čemu je ta velika tajna? Hajde, isprobaj me."
     "Zaphode, u vreme kada si bio predsednik Galaksije znao si, kao i Juden Vranks pre tebe, da predsednik ne predstavlja ništa. Negde iza njega, u senci, nalazi se drugi čovek, stvor, nešto što poseduje neograničenu moć. Tog čoveka, stvorenje, ili šta je već, moraš naći - čoveka koji upravlja ovom Galaksijom i - sumnjamo - ostalima. Možda i čitavom Vaseljenom."
     "Zašto?"
     "Zašto?" zaprepašćeno uskliknu duh. "Zašto? Osvrni se oko sebe, momče. Čini li ti se da je u dobrim rukama?"
     "Meni izgleda sasvim u redu."
     Stari duh ljutito ga odmeri.
     "Ne želim da se raspravljam sa tobom. Jednostavno, odvešćeš ovaj brod, brod sa Pogonom Neverovatnoće, tamo gde treba. Učinićeš to. Nemoj misliti da možeš izbeći tu ulogu. Polje neverovatnoće te nadgleda, u njegovom si zagrljaju. A šta je ovo?"
     Stajao je i dodirivao jedan od terminala Edija, brodskog kompjutera. Zaphod mu odgovori.
     "Pa šta to radi?"
     "Pokušava", reče Zaphod uz divno savlađivanje, "da skuva čaj."
     "Dobro", reče Zaphodov pradeda, "slažem se sa tim. A sada, Zaphode", rekao je, okrenuo se i uperio prst u njega, "ne znam jesi li zaista sposoban da iziđeš nakraj sa ovim zadatkom. Mislim da nećeš moći da mi pobegneš. Ali, predugo sam mrtav i suviše umoran da bih mario kao nekad. Glavni razlog zbog koga ti sada pomažem jeste to što ne bih mogao da podnesem da ti i tvoji prijatelji počnete da se muvate ovde gore. Jesi li shvatio?"
     "Aha, baš ti hvala."
     "Ovaj, još nešto, Zaphode..."
     "Ovaj, da?"
     "Ukoliko ti ikada bude zatrebala pomoć, znaš, ukoliko se nađeš u sosu, u škripcu..."
     "Aha?"
     "Nemoj na oči da mi izlaziš."
     Za manje od jedne sekunde, sa smežurane ruke stare aveti blesnu munja prema kompjuteru, aveti nestade, most se ispuni zagušljivim dimom, a 'Zlatno srce' poskoči preko neznanog ponora kroz dimenzije vremena i prostora.

4.

     Deset svetlosnih godina odatle, osmeh Gega Halfrunta pojačao se za nijansu dok je na svome ekranu, sub-etarski povezanim sa mostom vogonskog, broda gledao kako nestaju poslednji ostaci polja sila 'Zlatnog srca', a sam brod iščezava u oblačku dima.
     Odlično, pomislio je.
     Kraj poslednjih preživelih posle uništenja planete Zemlje za koje je dao nalog, pomislio je on.
     Neopozivi svršetak tog opasnog (za poziv psihijatra) i podrivačkog (takođe za poziv psihijatra) pokušaja otkrivanja odgovora na večito pitanje Života, Vaseljena i Svega Ostalog, pomislio je.
     Večeras će prirediti malo slavlje sa svojim drugovima, a sutra će ponovo sresti svoje nesrećne, smetene i izuzetno unosne pacijente, siguran u saznanje da smisao života neće, jednom za svagda, biti pronađen i shvaćen, pomislio je.

     "Uvek problemi sa porodicom, zar ne?" reče Ford Zaphodu kada je dim počeo da se razilazi.
     Zastao je i osvrnuo se.
     "Gde je Zaphod?" upitao je.
     Artur i Trilijan zbunjeno su se obazreli. Bili su bledi i potreseni i nisu znali gde je Zaphod.
     "Marvine?" reče Ford. "Gde je Zaphod?"
     Trenutak kasnije upitao je:
     "Gde je Marvin?"
     Robotov ugao bio je prazan.
     Brod je bio potpuno tih. Prekrila ga je najdublja tama. Tu i tamo zatresao bi se i zanjihao. Svi njegovi instrumenti bili su mrtvi, svi ekrani prazni. Obratili su se kompjuteru. On im je rakao:
     "Žao im je što sam izvesno vreme bio zatvoren za svaki kontakt. U međuvremenu, poslušajte malo lake muzike."
     Isključili su laku muziku.
     Pretražili su svaki ugao broda, sve zbunjeniji i uplašeniji. Sve je bilo tiho i mrtvo. Nigde nije bilo ni traga Zaphodu i Marvinu.
     Jedan od poslednjih delova koje su pretražili bilo je malo odeljenje u kome se nalazio uređaj nutri-matik.
     Na tabli za isporuku nutri-matičkog pića nalazio se mali poslužavnik, a na njemu tri šoljice od kineskog porcelana na tacnama, bokal od kineskog porcelana pun mleka, srebrni čajnik pun najboljeg čaja koji je Artur ikada okusio i mala štampana kartica na kojoj je pisalo: "Sačekajte."