20.

     Pet prilika lagano je koračalo pustošnim predelom. Neki delovi njihove okoline bili su tmurno sivi, neki tmurno smeđi, ostatak je bio mnogo neugledniji. Sve je podsećalo na isušenu močvaru s koje je sada nestalo sve bilje i koju je prekrio sloj prašine debeo oko jednog inča. Bilo je vrlo hladno.
     Zaphoda je sve to očigledno veoma razočaralo. Odlutao je negde za svoj groš i ubrzo je nestao sa vidika, zaklonjen blagim uzvišenjem na tlu.
     Vetar je grizao Arturove oči i uši, a retki vazduh stezao mu je grlo. Ali stvar koja je najviše trpela bio je njegov um.
     "To je fantastično..." kazao je, a sopstveni glas šuplje mu je zazveketao u ušima. U toj retkoj atmosferi zvuk se loše prenosio.
     "Zabačena rupčaga, ako mene pitaš", reče Ford. "Više bih se zabavljao gajenjem krastavaca." Sve se više nervirao. Od svih planeta u svim zvezdanim sistemima čitave Galaksije - mnogih divljih i egzotičnih, prepunih života - zar je posle petnaest godina izgnanstva morao da dođe baš na ovakvo đubrište? Nigde čak ni kioska s viršlama. Sagao se i podigao hladni grumen sa tla, ali pod njim nije bilo ničega zbog čega je vredelo proputovati hiljadu svetlosnih godina.
     "Ne", bio je uporan Artur, "zar ne shvataš, ovo je prvi put da stojim na površini druge planete... Čitavog jednog tuđinskog sveta...! Šteta samo što je takvo đubrište."
     Trilijan se skupila, stresla i namrštila. Gotovo se mogla zakleti da je krajičkom oka spazila sićušan, neočekivan pokret, ali kada se osvrnula, jedino je videla brod, miran i tih, udaljen stotinak jardi.
     Osetila je olakšanje kada je posle otprilike jedne sekunde ugledala Zaphoda kako im sa vrha uzvišenja maše da dođu do njega.
     Delovao je uzbuđeno, ali zbog tanušne atmosfere i vetra nisu mogli razabrati šta govori.
     Kada su se približili uzvišenju, shvatili su da je kružno - posredi je bio krater od približno sto pedeset jardi u prečniku. Oko kratera, uzdignuti deo tla bio je zasut crnim i crvenim komadima nečega. Zastali su i pogledali jedno parče. Bilo je vlažno. Bilo je mekano.
     S užasom shvatiše da je reč o svežem kitovom mesu.
     Na rubu kratera sreli su Zaphoda.
     "Gle", rekao je i pokazao krater.
     U središtu je ležala raznesena lešina usamljenog kita-ulješure, koji nije poživeo dovoljno dugo da se razočara svojom brojnošću. Tišinu je narušavao jedino zvuk nevoljnih grčeva Trilijaninog vrata.
     "Pretpostavljam da nema smisla da pokušamo da ga zakopamo", promrmljao je Artur, ali odmah zažali što je to učinio.
     "Dođite", reče Zaphod i poče da silazi u krater.
     "Šta, tamo dole?" odvrati Trilijan s izrazom krajnjeg gađenja.
     "Aha", reče Zaphod. "Dođite, hoću nešto da vam pokažem."
     "Vidimo i odavde", reče Trilijan.
     "Ne to", reče Zaphod. "Nešto drugo. Dođite."
     Svi su oklevali.
     "Dođite", bio je uporan Zaphod. "Našao sam način kako da uđemo."
     "Da uđemo", ponovi Artur užasnuto.
     "U unutrašnjost planete! Podzemni prolaz. Silina kitovog udarca otvorila ga je i tuda treba da prođemo. Tamo gde čovek nije kročio pet miliona godina, u dubine samog vremena..."
     Marvin ponovo ironično zapevuši.
     Zaphod ga tresnu i on ućuta.
     Blago drhteći od gađenja, sledili su Zaphoda niz padinu u krater, upinjući se svim silama da izbegnu poglede prema njegovom nesrećnom tvorcu.
     "Život", reče Marvin mračno. "Možete da ga se gadite ili da ne obraćate pažnju na njega, ali ne možete ga voleti."
     Zemljište se urušilo tamo gde ga je pogodio kit i otkrilo mrežu galerija i prolaza koji su sada dobrim delom bili zatrpani srušenom zemljom i iznutricama. Zaphod poče da raščišćava prolaz u jedan od njih, ali Marvinu je to mnogo brže polazilo za rukom. Ustajali vazduh izbi iz mračnog hodnika i kada je Zaphod uneo upaljenu svetiljku, malo šta se videlo.
     "Prema predanju", rekao je, "žitelji Magratee veći deo života provodili su pod zemljom."
     "Zašto?" upita Artur. "Zar je površina bila previše zagađena ili prenaseljena?"
     "Ne, ne verujem", reče Zaphod. "Mislim da im se naprosto nije sviđala."
     "Jesi li siguran da znaš šta radiš?" upita Trilijan i nervozno proviri u tamu. "Znaš, već su nas jednom napali."
     "Čuj, dete, jemčim ti da je živa populacija ove planete nula plus nas četvoro i zato hajde, siđi ovamo. Ovaj, hej, Zemljanine..."
     "Arture", reče Artur.
     "Aha, a je l' bi ti mogao da malko zadržiš ovog robota kraj sebe i da čuvaš ovaj kraj prolaza? U redu?"
     "Da čuvam?" reče Artur. "Od koga? Upravo si rekao da ovde nema nikoga."
     "Aha. Pa onako, za svaki slučaj, radi bezbednosti, u redu?" reče Zaphod.
     "Čije bezbednosti? Vaše ili moje?"
     "Budi dobar momak. U redu, idemo."
     Zaphod se spusti u prolaz, a sledili su ga Trilijan i Ford.
     "E pa, nadam se da ćete se loše provesti", požali se Artur.
     "Bez brige", uveravao ga je Marvin, "hoće."
     Posle nekoliko sekundi nestali su sa vidika.
     Artur je uvređeno trupkao po okolini, a onda je zaključio da grob jednog kita nije baš najpogodnije mesto za trupkanje.
     Marvin ga je na trenutak zlobno probadao pogledom, a onda se isključio.
     
     Zaphod je brzo marširao niz prolaz, đavolski nervozan, iako je pokušavao da to sakrije koračajući kao da ima neki određen cilj. Pomerao je snop svetiljke oko sebe. Zidovi su bili prekriveni tamnim pločicama, a vazduh gust od mirisa raspadanja.
     "Eto, šta sam vam rekao?" govorio je. "Naseljena planeta. Magratea." Potom bi nastavio da korača kroz prljavštinu i otpatke koji su prekrivali popločane podove.
     Trilijan je sve to neizbežno podsetilo na londonsku podzemnu železnicu, iako je ovde bilo nešto manje zapušteno.
     Tu i tamo, duž zidova, pločice su ustupale mesto ogromnim mozaicima i jednostavnim, uglastim šarama živih boja. Trilijan je zastala i počela da proučava jedan od njih, ali u njemu nije razabrala nikakav smisao. Onda pozva Zaphoda.
     "Hej, imaš li pojma šta bi ovi čudni simboli mogli da predstavljaju?"
     "Čini mi se da su to, u stvari, neki čudni simboli", reče Zaphod, jedva se i osvrnuvši.
     Trilijan sleže ramenima i pohita za njim.
     S vremena na vreme nailazili su na vrata koja su vodila levo ili desno u omanje prostorije za koje je Ford otkrio da su pune napuštene kompjuterske opreme. Povukao je Zaphoda do jedne od njih da je pogleda. Trilijan ih je sledila.
     "Čuj", reče Ford, "zaključio si da je ovo Magratea..."
     "Aha", reče Zaphod, "i čuli smo glas, zar ne?"
     "U redu, ja sam prihvatio činjenicu da je ovo Magratea - za sada. Ali dosad baš ništa nisi rekao o tome kako si je, za ime Galaksije, pronašao. Sigurno nisi pogledao u zvezdani atlas."
     "Istraživanje. Vladine arhive. Detektivski posao. Nekoliko srećnih nagađanja. Lako."
     "A onda si ukrao 'Zlatno srce' da bi došao njime i našao ovo mesto?"
     "Ukrao sam ga da bih našao mnoge stvari."
     "Mnoge stvari", reče Ford iznenađeno. "Na primer?"
     "Ne znam."
     "Šta?"
     "Ne znam šta to tražim."
     "Kako to, ne znaš?"
     "Zato... Zato što... Mislim da se, kada bih znao, ne bih usudio da nastavim potragu."
     "Šta, zar si poludeo?"
     "U tu mogućnost još nisam sasvim siguran", reče Zaphod tiho. "O sebi znam samo onoliko koliko moj um može da zaključi u svom trenutnom stanju. A to stanje nije baš najbolje."
     Zadugo niko nije rekao ni reč, a Ford je iznenada počeo brižno da zagleda Zaphoda.
     "Čuj, stari druže, ako hoćeš da..." poče Ford konačno.
     "Ne, stani. Reći ću ti nešto", kazao je Zaphod. "Često mi se dešava da ne znam zašto sam nešto uradio. Padne mi na pamet da učinim nešto i, hej, što da ne, to i učinim. Odlučim se da postanem predsednik Galaksije i to se naprosto tako desi, lako. Odlučim da ukradem taj brod. Odlučim da potražim Magrateu i to se naprosto desi. O da, razmišljam kako bi bilo nabolje da to uradim, tako je, ali uvek mi pođe za rukom. To ti je kao da imaš galaktikreditnu karticu koja i dalje radi, iako nikada nisi uplatio nijedan ček. A kad god zastanem i počnem da razmišljam... zašto sam želeo da uradim nešto?... kako sam smislio način na koji ću to da uradim?... osetim vrlo jaku želju da prestanem da razmišljam o tome. Kao što osećam sada. Potreban je veliki napor da bih govorio o tome."
     Zaphod zastade na trenutak. Neko vreme je vladala tišina. Onda se on namrštio i kazao: "Sinoć sam se ponovo zabrinuo. Zbog toga što moj um kao da nije radio kako treba. Onda mi je palo na pamet da sve to izgleda kao da neko drugi koristi moj um da bi pomoću njega dobio dobre ideje, a da meni o tome ništa ne govori. Sabrao sam dve misli i zaključio da je možda taj neko zatvorio deo mog uma u tu svrhu i da ja zato nisam u stanju da ga upotrebim. Pitao sam se, postoji li neki način da to proverim.
     Otišao sam u medicinsko odeljenje broda i priključio se na elektroencelograf. Izveo sam sve glavne testove na obema glavama - sve testove kroz koje sam morao da prođem kod vladinih medicinskih stručnjaka pre nego što je moja kandidatura za predsednika propisno prihvaćena. Nisu pokazali ništa. Ili bar ništa neočekivano. Pokazali su da sam pametan, maštovit, neodgovoran, nepoverljiv, ekstrovertan, ništa što ne biste mogli i sami da zaključite. Nikakvih anomalija. Onda sam počeo da izmišljam nove testove, potpuno nasumce. Ništa. Onda sam pokušao da nadograđujem testove jedne glave na nalaze druge glave. I dalje ništa. Onda sam se razbesneo, jer sam gotovo došao do zaključka da je posredi napad paranoje. Poslednje što sam uradio pre nego što sam se spakovao bio je da uzmem zajedničku sliku i pogledam je kroz zeleni filter. Sećaš li se kako sam stalno bio sujeveran u vezi sa zelenom bojom kada sam bio mali? Oduvek sam želeo da budem pilot na jednom od trgovačkih izviđača?"
     Ford klimnu glavom.
     "I bilo je tamo", reče Zaphod, "jasno kao dan. Čitava sekcija u središtu oba mozga koja je bila povezana samo unutar sebe i više ni sa čim okolo. Neki kopilan spalio je sve sinapse i elektronski traumatizovao one dve gromuljice od cerebeluma."
     Ford je zurio u njega, prestravljen. Trilijan je prebledela.
     "Neko ti je to učinio?" prošapta Ford.
     "Aha."
     "A imaš li pojma ko bi to mogao biti? Ili zbog čega?"
     "Zbog čega? Mogu samo da nagađam. Ali znam ko je bio taj kopilan."
     "Znaš? Kako možeš da znaš?"
     "Zato što su ostavili urezane inicijale u spaljene sinapse. Ostavili su ih da bi ih ja mogao videti."
     Ford ga je prestravljeno posmatrao i osećao kako mu kožom mile trnci.
     "Inicijali? Urezani u tvoj mozak?"
     "Aha."
     "Pa, kako glase, za ime Božje?"
     Zaphod ga je na trenutak ćutke gledao. Onda je skrenuo pogled.
     "Z. B." rekao je tiho.
     U istom trenutku iza njih tresnu čelični poklopac i u prostoriju pokulja gas.
     "Objasniću vam kasnije", zakrklja Zaphod pre nego što su se sve troje onesvestili.

21.

     Artur je zamišljeno tumarao površinom Magratee.
     Ford mu je uviđavno ostavio svoj primerak Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju da prekrati vreme. On nasumice pritisnu nekoliko dugmadi.
     
     Autostoperski vodič kroz Galaksiju vrlo je neujednačena knjiga i sadrži mnoge delove koji su se svojevremeno njegovim urednicima učinili kao dobra ideja.
     Jedan od takvih (na koji je Artur sada naišao) opisuje iskustva izvesnog Vita Vujadžiga, povučenog, mladog studenta Maksimegalonskog univerziteta, koji je bio na pragu briljantne akademske karijere i koji je proučavao praistorijsku filologiju, transformacionu etiku i talasnu harmonijsku teoriju istorijske percepcije da bi potom, posle noći provedene u ispijanju pangalaktičkih grgolj blastera u društvu Zaphoda Biblbroksa, postao opsednut problemom toga šta se desilo sa svim hemijskim olovkama koje je kupio u poslednjih nekoliko godina.
     Usledilo je dugo razdoblje mukotrpnih istraživanja tokom koga je posetio sva glavna središta širom Galaksije po kojima se gube hemijske olovke i najzad izneo luckastu teoriju koja je u svoje vreme privukla prilično pažnje javnosti. Negde u kosmosu, rekao je on, među planetama koje nastanjuju humanoidi, gušteroidi, riboidi, žbunoidi koji hodaju i superinteligentni prelivi plave boje, nalazi se i planeta koja je u potpunosti okrenuta hemijskoolovčanim oblicima života. A hemijske olovke neopaženo odlaze do te planete, iskradajući se kroz crvotočine u svemiru do sveta na kome će proživeti svoj jedinstveni hemijskoolovčani život, uživati u prijatnostima hemijskoolovčane prirode i uopšte voditi hemijskoolovčani ekvivalent slatkog života.
     Dok je teorija išla ovim putem, sve je bilo lepo i krasno, ali onda je Vit Vujadžig iznenada objavio da je našao tu planetu i da je neko vreme tamo radio kao šofer limuzine za porodicu jeftinih, zelenih, plastičnih olovaka, posle čega je smesta uklonjen, stavljen pod led; u međuvremenu je napisao knjigu, a onda je konačno poslat na državni oporavak, što je uobičajena sudbina rezervisana za one koji u javnosti prave budalu od sebe.
     Kada je jednog dana poslat pohod u oblast za koju je Vujadžig govorio da krije tu planetu, otkrili su samo maleni asteroid na kome je živeo usamljeni starac i neprestano tvrdio da ništa nije istina, iako je kasnije otkriveno da laže.
     Ali, ipak, ostalo je nerazjašnjeno pitanje tajanstvenih 60.000 altariskih dolara koji su godišnje uplaćivani na njegov brantisvoganski bankovni račun i, razume se, unosni posao Zaphoda Biblbroksa s polovnim hemijskim olovkama.
     
     Artur pročita ovo i odloži knjigu.
     Robot je i dalje sedeo na svom mestu, potpuno nepomičan.
     Artur ustade i odšeta do vrha kratera. Zatim poče da šeta po rubu. Posmatrao je veličanstveni zalazak dva sunca iznad Magratee.
     Onda se vratio u krater. Probudio je robota, jer čak i robot koji pati od manijakalne depresije bolji je sagovornik od nikoga.
     "Pada noć", rekao je. "Pogledaj, robote, pojavljuju se zvezde."
     Iz srca tamne magline moguće je videti samo malo zvezda, i to na jedvite jade, ali nešto se ipak moglo videti.
     Robot poslušno pogleda, zatim ponovo spusti pogled.
     "Znam", rekao je. "Jadno, zar ne?"
     "Ali taj zalazak sumca! Tako nešto nisam video ni u najluđim snovima... Dva sunca! Kao da su planine vatre ključale u svemir."
     "Video sam", reče Marvin. "Baš bez veze."
     "Mi smo kod kuće imali samo jedno sunce", bio je uporan Artur. "Znaš, ja potičem sa planete zvane Zemlja."
     "Znam", rekao je Marvin, "neprestano pričaš o tome. Zvuči odvratno."
     "Oh, ne, bilo je to divno mesto."
     "Da li je imala okeane?"
     "Oh, da", reče Artur s uzdahom, "ogromne, prostrane, ustalasane, plave okeane."
     "Ne podnosim okeane."
     "Reci mi", interesovao se Artur, "kakvi su tvoji odnosi s drugim robotima?"
     "Mrzim ih", reče Marvin. "Kuda ćeš?"
     Artur više nije mogao da izdrži. Ponovo je ustao.
     "Mislim da ću još malo da prošetam."
     "Ne krivim te", reče Marvin i izbroja pet stotina devedeset sedam milijardi ovaca pre nego što je, posle jedne sekunde, ponovo zaspao.
     Artur se potapša rukama da bi se razmrdao i dao svom krvotoku malo podstreka. Polagano se uspeo uz zid kratera.
     Pošto je atmosfera bila vrlo retka, a nije bilo meseca, noć je pala veoma naglo i do tog trenutka postalo je veoma mračno. Zbog svega toga, Artur je praktično naleteo na starca pre nego što ga je opazio.

22.

     Stajao je leđima okrenut Arturu i posmatrao kako se u tami iza obzorja gube poslednji odsjaji svetlosti. Bio je prilično visok, plemenitog držanja i odeven u dugačku, sivu odoru. Kada se okrenuo, videlo se da mu je lice mršavo i izraženih crta, brižno, ali ne i neprijatno, jedno od onih lica koja nekako ulivaju poverenje. Ali do tog trenutka nije se okrenuo, čak ni na Arturov uzvik zaprepašćenja.
     Konačno, poslednji zraci sunca potpuno zamreše i on se okrete. Lice mu je još bilo odnekud osvetljeno, a kada je Artur potražio izvor svetlosti, video je da se na nekoliko jardi od njih nalazi nekakvo vozilo - maleni hoverkraft, pomisli Artur. Oko sebe je odavao mutno svetlo.
     Čovek pogleda Artura naizgled tužno.
     "Izabrali ste hladnu noć da posetite našu planetu", rekao je on.
     "Ko... Ko ste vi?" zamuca Artur.
     Čovekov pogled odluta. Ponovo kao da tuga pređe njegovim licem.
     "Moje ime nije važno", rekao je.
     Činilo se da ima nešto na umu. Očigledno je smatrao da u razgovorima ne treba žuriti. Artur se oseti zbunjeno.
     "Ja... Ovaj... Prepali ste me..." rekao je nespretno.
     Čovek se ponovo lagano okrete prema njemu i jedva primetno podiže obrve.
     "Hmmm?" rekao je.
     "Rekoh, prepali ste me."
     "Ne bojte se, neću vas povrediti."
     Artur se namršti. "Ali pucali ste na nas. Oni projektili..." rekao je.
     Čovek je gledao u ponor kratera. Slabašni odsjaj Marvinovih očiju bacao je jedva primetan crveni odblesak na ogromno kitovo truplo.
     Čovek se blago zakikota.
     "Automatski sistem", rekao je i tiho uzdahnuo. "Prastari kompjuteri smešteni u utrobi planete odbrojavali su tamne milenijume, a na njihovim prašnjavim memorijama nakupljala se težina vekova. Mislim da s vremena na vreme preduzmu probno gađanje da bi sebi malo olakšali jednoličnost."
     Ozbiljno je pogledao Artura i rekao: "Znate, ja sam veliki obožavalac nauke."
     "Oh...Ovaj, stvarno?" reče Artur, koga je čovekov čudnovati, uglađeni način govora sve više zbunjivao.
     "Oh, da", reče starac i naprostao opet zaćuta.
     "Eh", reče Artur, "ovaj..." Imao je čudan osećaj da se našao u koži čoveka koga muž zatiče u spavaćoj sobi svoje žene, ali samo presvlači pantalone, upućuje nekoliko uzgrednih opaski o vremenu i izlazi iz prostorije.
     "Deluješ zbunjeno", rekao je starac s uglađenim zanimanjem.
     "Ovaj, ne... To jest, da. U stvari, znate, mi, zapravo, nismo očekivali da ćemo ovde zateći nekoga. Nekako smo, znate, mislili da ste svi mrtvi ili nešto slično..."
     "Mrtvi?" reče starac. "Dobri Bože, ne, samo smo spavali."
     "Spavali?" ponovi Artur, ne verujući sopstvenim ušima.
     "Da, znate, dok ne prođe ekonomska kriza", reče starac, očigledno nazainteresovan za to da li je Artur išta shvatio od onoga što mu govori.
     Artur je bio prisiljen da ga ponovo podstakne.
     "Ovaj, ekonomske krize?"
     "Pa znate, pre pet miliona godina galaktička ekonomija se raspala, a pošto je izrada planeta po narudžbini pomalo luksuz..."
     Zastao je i pogledao Artura.
     "Vama je poznato da smo se bavili izradom planeta, zar ne?" upitao je dostojanstveno.
     "Ovaj, jeste", reče Artur. "Nekako sam zaključio..."
     "Zadivljujuća trgovina", reče starac i pogled mu postade čežnjiv. "Oduvek sam najviše voleo izradu obalskih područja. Beskrajno me je zabavljala izrada malenih delova u fjordovima... Ali, sad, šta je tu je", reče, trudeći se da ponovo uhvati nit, "recesija je stigla, pa smo zaključili da ćemo uštedeti mnogo brige ako je jednostavno prespavamo. I tako smo programirali kompjutere da nas ožive kada sve bude gotovo."
     Čovek neprimetno zevnu i produži.
     "Znate, kompjuteri su bili povezani s galaktičkim tržištem i trebalo je da se svi probudimo kada ostali budu dovoljno izgradili ekonomiju da mogu da dopuste sebi naše prilično skupe usluge."
     Artura, redovnog čitaoca Gardijana, ovo je duboko šokiralo.
     "Pa to je bilo baš gadno od vas."
     "Je li?" upita starac pitomo. "Izvinjavam se, pomalo sam van dodira sa stvarima."
     Pokazao je naniže prema krateru.
     "Je li taj robot vaš?" upitao je.
     "Ne", dopre iz kratera tanki, metalni glas. "Ja sam svoj."
     "Ukoliko baš hoćete da ga nazovete robotom", promrmljao je Artur. "Više je neka vrsta elektronske naprave za jadikovanje."
     "Povedite ga", reče starac. Artur je bio prilično iznenađen prizvukom odlučnosti koji se iznenada javio u starčevom glasu. Pozvao je Marvina, a ovaj je ispuzao uz padinu i napravio čitavu predstavu glumeći da je šepav, iako nije.
     "Kad bolje razmislim", reče starac, "ostavite ga ovde. Vi morate poći sa mnom. Pred nama su velike stvari." Okrenuo se prema svojoj letelici; ona, iako joj prividno nije upućen nikakav signal, lagano skliznu prema njima kroz tamu.
     Artur spusti pogled na Marvina, koji je sada pravio istu predstavu od mučnog okretanja i ponovnog klipsanja u krater i pri tome nešto kiselo mrmljao sebi u bradu.
     "Pođi", pozva starac, "pođi smesta ili ćeš zakasniti."
     "Zakasniti?" reče Artur. "Za šta?"
     "Kako ti je ime, ljudski stvore?"
     "Dent. Artur Dent", reče Artur.
     "Zakasniti, onako kako sve kasni u smrtnome času, Dentarturdente", reče starac ozbiljnog lica. "Znaš, ovo bi trebalo da zvuči kao pretnja." U njegove umorne, staračke oči ponovo se uvuče čežnjiv pogled. "U tome nikada nisam bio naročito dobar, ali kažu da je to ponekad vrlo delotvorno."
     Artur zatrepta.
     "Neobična osoba", promrmljao je za svoj račun.
     "Molim?" reče starac.
     "Oh, ništa, izvinite", reče Artur zbunjeno. "Dobro, kuda ćemo?"
     "U moja vazdušna kola", reče starac Arturu i pokaza mu da uđe u vozilo koje se tiho zaustavilo tik uz njih. "Ući ćemo duboko u unutrašnjost planete, u kojoj upravo u ovom trenutku naša rasa oživljava posle sna dugog pet miliona godina. Magratea se budi."
     Artur nevoljno uzdrhta kada je seo uz starca. Čudnovatost svega toga i bezglasno njihanje letelice, koja je klizila preko noćnog neba, duboko su ga uznemirili.
     On pogleda starca, čije je lice bilo osvetljeno mutnim odsjajem majušnih svetiljki na tabli s instrumentima.
     "Izvinite", rekao mu je, "mogu li da upitam, tek onako, kako se zovete?"
     "Kako se zovem?" rekao je starac, a licem mu je ponovo prošao izraz daleke tuge. Zastao je. "Zovem se", rekao je, "...Slartibartfast."
     Artur se zagrcnuo.
     "Molim?" promucao je.
     "Slartibartfast", ponovio je starac mirno.
     "Slartibartfast?"
     Starac ga dostojanstveno pogleda.
     "Rekoh da nije bitno", rekao je.
     Vazdušna kola brodila su kroz noć.

23.

     Bitna je i nadaleko poznata činjenica da stvari nisu onakve kakvima se čine na prvi pogled. Na primer, na planeti Zemlji, ljudi su uvek verovali da su mnogo pametniji od delfina, jer su stvorili toliko stvari - točak, Njujork, ratove i tako dalje - dok su se delfini samo muvali po vodi i zezali se. Ali, nasuprot tome, delfini su uvek verovali da su daleko pametniji od čoveka - iz potpuno istih razloga.
     Zanimljivo je da su delfini odavno znali za uništenje koje je pretilo planeti Zemlji i da su mnogo puta pokušavali da upozore čovečanstvo na opasnost; ali njihovi pokušaji uspostavljanja kontakta uglavnom su tumačeni kao zabavni pokušaji šutiranja fudbalskih lopti ili zviždukanja da bi dobili malo hrane i zbog toga su oni najzad odustali i napustili Zemlju na sopstveni način pre nego što su stigli Vogoni.
     Poslednja poruka koja je ikada stigla od delfina pogrešno je protumačena kao iznenađujuće spretan pokušaj izvođenja dvostrukog salta unazad kroz obruč uz istovremeno zviždanje pesmice 'Zvezde gledaju na nas', ali, zapravo, poruka je glasila: Do viđenja i hvala na svim ribama.
     U stvari, na planeti je postojala samo jedna vrsta pametnija od delfina, a njeni pripadnici provodili su mnogo vremena po istraživačkim laboratorijama, u kojima su trčali unutar točkova i izvodili zastrašujuće elegantne i prefinjene opite na čoveku. Činjenica da su ljudi potpuno pogrešno tumačili taj odnos sasvim je odgovarala planovima tih stvorenja.

24.

     Kola su tiho letela kroz studenu tminu, pramičak svetlosti sasvim usamljen u dubini magratejske noći. Jurila su nezaustavljivo. Činilo se da je Slartibartfast utonuo u sopstvene misli, a kada je Artur pokušao da uputi nekoliko opaski, ne bi li ga naveo na razgovor, umesto odgovora dobio je jednostavno pitanje, da li mu je dovoljno udobno, i to je bilo sve.
     Artur pokuša da oceni brzinu kojom su se kretali, ali spoljašnja tama bila je potpuna i on nije imao nikakvih orijentira. Osećaj kretanja bio je tako slab i neosetan da je gotovo mogao da poveruje da se i ne kreću.
     A onda se u daljini ukazao slabašan plamsaj vatre, koji se za nekoliko sekundi toliko povećao da je Artur shvatio da im dolazi u susret nezamislivom brzinom, pa je pokušao da proceni kakva bi to letelica mogla biti. Pažljivo je gledao, ali nije mu polazilo za rukom da razluči ikakav jasan obris, a onda je iznenada vrisnuo od straha kada su vazdušna kola oštro zaronila i pojurila prema njoj putanjom koja je, kako je izgledalo, neminovno vodila u sudar. Njihova uzajamna brzina činila se neverovatna i Artur jedva da je imao vremena da dahne pre nego što je sve bilo gotovo. Sledeće čega je postao svestan bila je nezdrava srebrnasta sumaglica koja kao da ga je odasvud okruživala. Oštro se osvrnuo i video malenu, crnu tačku koja se u daljini iza njega ubrzano smanjivala i bilo mu je potrebno neko vreme da shvati šta se, zapravo, dogodilo.
     Uleteli su u tunel u zemlji. Utisak džinovske brzine tvorilo je njihovo sopstveno relativno kretanje u odnosu na odsjaj svetlosti koji je bio nepokretni otvor u zemlji, ulaz u tunel. Nezdravo treperenje srebrnaste boje predstavljalo je kružni zid tunela niz koji su ponirali, očevidno brzinom od nekoliko stotina milja na čas.
     Prestravljeno je zatvorio oči.
     Posle izvesnog vremena, čiju dužinu nije ni pokušao da proceni, osetio je blagu izmenu brzine i nešto kasnije shvatio je da se lagano zaustavljaju.
     Ponovo je otvorio oči. Još su se nalazili u srebrnom tunelu; klizili su i probijali se kroz nešto što je ličilo na unakrsnu mrežu tunela koji su se sticali u zajedničku tačku. Kada su najzad stali, našli su se u omanjoj prostoriji zakrivljenih, čeličnih zidova. Ovde se završavalo i nekoliko drugih tunela, a na daljem kraju prostorije Artur je video ogromni krug mutne, neprijatne svetlosti. Bila je neprijatna zbog toga što se igrala očima i zato što je bilo nemoguće valjano usmeriti pogled prema njoj ili reći koliko se blizu ili daleko nalazi. Artur zaključi (sasvim pogrešno) da je svetlost možda ultraljubičasta.
     Slartibartfast se okrenu i odmeri Artura ozbiljnim, starim očima.
     "Zemljanine", rekao je, "sada se nalazimo duboko u srcu Magratee."
     "Kako ste znali da sam Zemljanin?" želeo je Artur sa sazna.
     "Sve će ti to biti sasvim jasno", rekao je starac blago, "ili barem", dodao je uz blagi prizvuk sumnje u glasu, "jasnije nego sada."
     Nastavio je: "Moram te upozoriti da prostorija u koju ćemo sada ući ne postoji bukvalno unutar naše planete. Malo je suviše... velika. Proći ćemo kroz kapiju u veliku oblast hiperprostora. To će te možda pomalo uznemiriti."
     Artur je nešto nervozno promrmljao.
     Slartibartfast dodirnu jedno dugme i dodade, ne previše umirujuće: "Ovo me uvek propisno štrecne. Drž' se."
     Kola jurnuše pravo kroz krug svetlosti i Artur iznenada prilično jasno vide kako izgleda beskonačnost.
     
     Nije to zaista bila beskonačnost. Sama beskonačnost deluje ravno i nezanimljivo. Pogled u noćno nebo pogled je u beskonačnost - rastojanje je neshvatljivo i, prema tome, bez ikakvog smisla. Prostorija u kojoj su se našla kola ni u kom slučaju nije bila beskonačna, bila je samo vrlo, vrlo, vrlo velika, toliko velika da je odavala utisak beskonačnosti bolje od same beskonačnosti.
     Arturova čula poskočiše i zavrteše se dok su se kola, uz svu brzinu koju je znao da imaju, lagano pela kroz otvoren prostor, ostavivši kapiju kroz koju su prošli kao nevidljivu tačku u svetlucavom zidu iza sebe.
     Zid.
     Zid je pobijao svaku maštu - zavodio ju je i pobijao. Zid je bio tako paralizirajuće širok i visok, da su mu vrh, podnožje i rubovi sa obe strane izlazili izvan vidokruga. Sama vrtoglavica bila je dovoljno jaka da ubije čoveka.
     Zid je delovao savršeno ravno. Bila bi potrebna najpreciznija laserska merna oprema da utvrdi kako se, dok se peo naizgled u beskonačnost, dok je vrtoglavo padao prema dubinama, dok se prostirao na obe strane, istovremeno i krivi. Zatvarao je pun krug na trinaest svetlosnih sekundi odatle. Drugim rečima, zid je obrazovao unutrašnjost šuplje lopte, prečnika više od tri miliona milja, koji je bio preplavljen nezamislivom svetlošću.
     "Dobro došao", reče Slartibartfast, dok je majušna mrlja koja je predstavljala vazdušna kola, sada već triput brža od zvuka neprimetno puzala prema središtu vrtoglavog prostora. "Dobro došao", ponovi on, "u našu fabričku halu."
     Artur je zverao oko sebe u nekoj vrsti zadivljenog užasa. Poređan pred njim, na rastojanjima koja nije mogao da proceni niti čak da nagađa, nalazio se niz neobičnih sklopova, filigranskih ukrasa od metala i svetlosti koji su visili iznad senovitih, loptastih oblika što su lebdeli u prostoru.
     "Ovde je", reče Slartibartfast, "kao što vidiš, mesto na kome izrađujemo većinu svojih planeta."
     "Hoćete da kažete", reče Artur, mučeći se da nađe reči, "hoćete da kažete da sve ponovo počinjete?"
     "Ne, ne, blagi Bože, ne", uskliknuo je starac, "ne, Galaksija nije ni izdaleka dovoljno bogata da bi nas izdržavala. Ne, probuđeni smo samo zato da bismo ispunili naročiti zahtev vrlo... posebnih mušterija iz druge dimenzije. Možda će te zanimati... Eno tamo, u daljini ispred nas."
     Artur je sledio pravac starčevog prsta, sve dok nije uočio lebdeće ustrojstvo koje mu je ovaj pokazivao. Bio je to zaista jedini od mnogobrojnih sklopova koji je odavao utisak nekakve delatnosti oko sebe, iako je to više bio podsvesni utisak posmatrača nego nešto određeno.
     Ali u tom istom trenutku blesak svetlosti obasja sklop i reljefnom oštrinom pokaza oblike znane Arturu, grube, zaobljene oblike koji su mu bili poznati poput oblika reči sopstvenog jezika, što su stalno nastanjivali njegov um. Nekoliko sekundi sedeo je u zabezeknutoj tišini, dok su mu slike jurile umom u potrazi za mestom na kome bi se mogle primiriti i uspostaviti nekakav smisao.
     Deo njegovog mozga rekao mu je da savršeno dobro zna u šta gleda i šta oblici predstavljaju, a drugi je, sasvim razumno, odbio da podrži tu misao i odrekao se odgovornosti vezane za ikakvo dalje razmišljanje u tom smeru.
     Blesak ponovo dođe i ovog puta nije moglo biti nikakve sumnje.
     "Zemlja", prošapta Artur.
     "Pa, u stvari, Zemlja broj Dva", reče Slartibartfast veselo. "Pravimo kopiju na osnovu originalnih tehničkih crteža."
     Nastade pauza.
     "Hoćete da kažete", reče Artur lagano, pažljivo kontrolišući reči, da ste prvobitno vi... stvorili Zemlju?"
     "Oh, da", reče Slartibartfast. "Jesi li ikada bio na mestu... Mislim da se nazivalo Norveška?"
     "Ne", reče Artur. "Ne, nisam."
     "Šteta", reče Slartibartfast, "to je bio moj deo. Znaš, dobio sam nagradu za njega. Dražesni, izuvijani rubovi. Bio sam strašno potresen kada sam čuo za njegovo uništenje."
     "Vi ste bili potreseni!"
     "Da, pet minuta kasnije i ne bi bilo toliko bitno. Bio je to pravi udarac."
     "Ha?" reče Artur.
     "Miševi su bili besni."
     "Miševi su bili besni?"
     "Oh, da", reče starac blago.
     "Da, a verujem da je tako bilo i sa psima i mačkama i australijskim kljunarima, ali..."
     "Ah, ali, znate, oni nisu platili za nju, je l' tako?"
     "Slušajte", reče Artur, "zar ne bi bilo mnogo jednostavnije kada biste odustali i jednostavno odmah poludeli?"
     Neko vreme kola su letela u neprijatnoj tišini. Onda starac strpljivo pokuša da ponovo objasni.
     "Zemljanine, planetu na kojoj si živeo naručili su, platili i njom upravljali miševi. Bila je uništena pet minuta pre ispunjenja svrhe radi koje je sagrađena, pa smo morali da načinimo još jednu."
     Artur je čuo samo jednu reč.
     "Miševi", kazao je.
     "Zaista, Zemljanine."
     "Slušajte, izvinjavam se - govorimo li o malim, belim, dlakavim stvarčicama koje imaju maniju za sirom i pred kojima se žene penju na stolice i vrište u komićima iz ranih šezdesetih?"
     Slartibartfast uglađeno kašljucnu.
     "Zemljanine", rekao je, "ponekad je teško pratiti tvoj način govora. Priseti se da sam ja spavao pet miliona godina u unutrašnjosti Magratee i da vrlo malo znam o tim komićima iz ranih šezdesetih koje si pomenuo. Znaš, ta stvorenja, koja si nazvao miševima, nisu baš onakva kakva izgledaju. Ona su samo produžetak u našoj dimenziji ogromnih, hiperinteligentnih, pandimenzionih bića. Čitav taj posao sa sirom i cijukanjem bio je samo maska."
     Starac zastade, pa ponovo nastavi, zamišljeno se namrštivši.
     "Bojim se da su, zapravo, vršili opite na vama."
     Artur na trenutak razmisli o tome, a onda mu se lice razvedri.
     "Ah, ne", rekao je, "sada shvatam odakle potiče nesporazum. Ne, pazite, u stvari smo mi vršili opite na njima. Često su korišćeni u biološkim laboratorijama, znate već, Pavlov i slične stvari. Tu su miševima davani razni testovi, učili su ih da zvone na zvonce, trče kroz lavirinte i tome slično, tako da je mogao biti ispitan čitav sklop procesa učenja. Na osnovu posmatranja njihovog ponašanja bili smo u mogućnosti da naučimo svašta o nama samima..."
     Arturov glas se utiša.
     "Takva istančanost..." rekao je Slartibartfast. "Čovek stvarno mora da joj se divi."
     "Šta?"
     "Kako bolje da sakriju svoju pravu prirodu i kako bolje da vas zavedu? Iznenada bi potrčali lavirintom u pogrešnom smeru, pojeli pogrešan komadić sira, uginuli od posledica miksomatoze... ukoliko se pažljivo proračuna, zbirno dejstvo svega toga uistinu je ogromno."
     Zastao je radi boljeg efekta.
     "Vidiš, Zemljanine, oni su zaista naročito prepredena hiperinteligentna pandimenziona bića. Tvoja planeta i ljudi obrazovali su matricu organskog kompujtera kroz koji je propušten istraživački program dug deset miliona godina...
     Dopusti da ti ispričam čitavu priču. Biće nam potrebno nešto vremena."
     "Vreme", reče Artur slabašnim glasom, "trenutno ne predstavlja jedan od mojih najvažnijih problema."

25.

     Razume se, postoje mnogi problemi vezani za život, od kojih su najpoznatiji: zašto se ljudi rađaju? Zašto umiru? Zašto u međuvremenu toliko vole da nose svoje digitalne časovnike?
     Pre mnogo, mnogo miliona godina jednoj rasi hiperinteligentnih pandimenzionih bića (čija fizička pojava u njihovoj pandimenzionoj Vaseljeni nije bez sličnosti s našom) toliko je dozlogrdilo neprestano raspravljanje o smislu života, koje im je ometalo omiljenu rekreaciju, brokijanski ultrakriket (neobičnu igru koja se sastoji od iznenadnog udaranja ljudi bez ikakvog jasnog razloga i bežanja posle toga), da su rešili da zasednu i reše taj problem jednom zauvek.
     Zbog toga su sagradili džinovski superkompjuter, koji je bio toliko inteligentan da je, čak i pre nego što su mu spojili memorije, otpočeo sa mislim, dakle postojim i stigao do zaključka o postojanju sutlijaša i poreza na prihod pre nego što je iko uspeo da ga uključi.
     Bio je veliki poput omanjeg grada.
     Glavna konzola bila je postavljena u naročito podignutom uredu, posred ogromnog uredskog stola od najfinijeg ultramahagonija presvučenog skupocenom ultracrvenom kožom. Tamni tepih bio je neupadljivo raskošan, po prostoriji su bile izdašno postavljene saksije s egzotičnim cvećem i ukusno izgravirana imena glavnih programera i njihovih porodica, a veličanstveni prozori gledali su na trg oivčen drvoredima.
     Na dan velikog uključenja stigla su dva ozbiljno odevena programera s poslovnim torbama, pa su diskretno uvedena u ured. Bili su svesni da će tog dana biti predstavnici čitave svoje rase u njenom najveličanstvenijem trenutku, ali poneli su se pribrano i dostojanstveno kada su uglađeni seli za sto, otvorili poslovne torbe i izvadili beležnice uvezane u kožu.
     Imena su im bila Lankvil i Fuk.
     Nekoliko trenutaka sedeli su u dostojanstvenoj tišini, a potom, pošto je tiho izmenjao pogled s Fukom, Lankvil se naže i dodirnu jednu malenu, crnu ploču.
     Najtiše zujanje pokazalo je da je džinovski kompjuter sada u stanju pune aktivnosti. Posle kratke stanke progovorio je glasom bogatim, rezonantnim i dubokim.
     Rekao je: "Kakav je to veliki zadatak radi koga sam stvoren ja, Duboka Misao, drugi najveći kompjuter u čitavoj Vaseljeni vremena i prostora?"
     Lankvil i Fuk iznenađeno se zagledaše.
     "Tvoj zadatak, o kompjuteru..." poče Fuk.
     "Ne, stani malo, ne valja tako", reče Lankvil zabrinuto. "Načinili smo ovaj kompjuter tako da bude najveći koji je ikada napravljen i ne želimo da radimo s donajboljim. Duboka Misli", obratio se on kompjuteru, "nisi li ovakav, kakvog smo te načinili, najveći i najmoćniji kompjuter svih vremena?"
     "Opisujem sebe kao drugog po veličini", reče kompjuter, "i takav jesam."
     Dva programera ponovo izmenjaše zabrinute poglede. Lankvil pročisti grlo.
     "Mora da je posredi neka greška", rekao je, "nisi li ti veći kompjuter od Gargantumozga Milijardnog sa Maksimegalona, koji je u stanju da za milisekundu prebroji sve atome unutar jedne zvezde?"
     "Gargantumozak Milijardni?" reče Duboka Misao s neskrivenim prezirom. "Najobičnija računaljka za decu - nemojte ga ni pominjati."
     "I nisi li", reče Fuk, zabrinuto se nagnuvši, "veći analitičar od Guglpleksnog Zvezdanog Mislioca iz Sedme Galaksije Svetlosti i Mudrosti, koji je u stanju da proračuna putanju svake pojedinačne čestice peska tokom petonedeljne peščane oluje na Dangrabadu Beti?"
     "Petonedeljna peščana oluja?" reče Duboka Misao oholo. "Pitate mene, koji sam opisao vektore svih atoma u samom Velikom Prasku? Nemojte me uznemiravati tim tričarijama za džepne kalkulatore."
     Dvojica programera sedela su jedan trenutak u neugodnoj tišini. Onda se Lankvil ponovo naže.
     "Ali nisi li ti", rekao je, "neugodniji sabesednik od velikog Hipermoždanog Omnispretnog Neutronskog Svađalicatrona sa Ciceronikusa 12, Magičnog i Bezobzirnog?"
     "Hipermoždani Omnispretni Neutronski Svađalicatron", reče Duboka Misao savršeno kotrljajući svako 'r', "mogao bi da sredi rečima sve četiri noge arkturijanskog Megamagarca - ali jedino bih ja umeo da ga ubedim da posle toga prohoda."
     "Onda", upita Fuk, "u čemu je problem?"
     "Nema problema", reče Duboka Misao glasom koji je veličanstveno odzvanjao. "Ja sam jednostavno drugi po veličini kompjuter u čitavoj Vaseljeni vremena i prostora."
     "Ali drugi?" bio je uporan Lankvil. "Zašto stalno govoriš drugi? Sigurno ne misliš na Multikortikoidnog Perspikutronskog Titanomislioca, zar ne? Ili na Razrešomatika? Ili..."
     Prezriv blesak sinu preko kompjuterske konzole.
     "Ne delim ni jednu jedinu misao s tim kibernetskim debilima!" zatutnjao je. "Ne govorim ni o kome drugome do o kompjuteru koji će doći posle mene!"
     Fuk je počeo da gubi strpljenje. Odgurnuo je svoju beležnicu i promrmljao: "Izgleda da bez ikakve potrebe počinje da se ponaša mesijanski."
     "Ništa vi ne znate o vremenu budućem", izjavi Duboka Misao, "a ipak, uz pomoć svojih složenih kola, ja mogu da brodim beskonačnim delta-strujama buduće verovatnoće i na taj način vidim da jednog dana mora doći takav kompjuter spram koga ja nisam dovoljno vredan ni da mu proračunam operacione parametre, a ipak će moja sudbina biti da ga na kraju sam načinim."
     Fuk teško uzdahnu i pogleda Lankvila.
     "Da pređemo na stvar i postavimo pitanje?" rekao je on.
     Lankvil podiže ruku da sačeka.
     "O kakvom to kompjuteru govoriš?" rekao je.
     "O njemu više neću progovoriti u sadašnjem vremenu", reče Duboka Misao. "Lepo. Recite šta još želite od mene. Govorite."
     Slegli su ramenima jedan prema drugome. Fuk se namesti.
     "Oh, kompjuteru Duboka Misli", rekao je, "zadatak radi koga smo te načinili sledeći je: Želimo da nam kažeš..." Zastao je. "...Odgovor!"
     "Odgovor?" reče Duboka Misao. "Odgovor, na šta?"
     "Na Život!" zbrza Fuk.
     "Vaseljenu! reče Lankvil.
     "I sve ostalo!" rekli su u jedan glas.
     Duboka Misao zastade da razmisli na trenutak.
     "Nezgodno", reče konačno.
     "Ali, možeš li to učiniti?"
     Ponovo pauza puna značenja.
     "Da", reče Duboka Misao. "Mogu".
     "Postoji Odgovor?" reče Fuk u oduševljenju koje mu je oduzimalo dah.
     "Jednostavan Odgovor?" dodade Lankvil.
     "Da", reče Duboka Misao. "Život, Vaseljena i Sve Ostalo. Postoji odgovor. Ali", dodade, "moraću da razmislim."
     Iznenadni pokret pokvari ovaj trenutak: vrata se širom otvoriše i u sobu upadoše dva gnevna čoveka odevena u grube, bledoplave toge Kruksvanskog univerziteta, odgurnuvši nedelotvornu poslugu koja je pokušala da ih zaustavi.
     "Zahtevamo da nas primite!" povika mlađi od njih, gurajući od sebe laktom u vrat zgodnu, mladu sekretaricu.
     "Hajde", dreknu stariji, "ne možete da nas ne pustite unutra!" Odgurnuo je jednog od mlađih programera kroz vrata.
     "Naš zahtev je da ne možete da nas ne pustite unutra!" zaurlao je mlađi, iako je sada već dobrano bio unutar prostorije i više niko nije ni pokušavao da ga zaustavi.
     "Ko ste vi?" upita Lankvil gnevno i podiže se sa svog sedišta. "Šta hoćete?"
     "Ja sam Mejdžiktiz!" izjavio je stariji.
     "A ja zahtevam da sam Vrumfondel!" zaurla mlađi.
     Mejdžiktiz se okrete Vrumfondelu. "Dobro, o'ladi malo", gnevno mu reče, "nema potrebe da to zahtevaš".
     "U redu!" urliknu ovaj i tresnu o obližnji sto. "Ja sam Vrumfondel, a to nije zahtev, nego čvrsta činjenica! Zahtevamo čvrste činjenice!"
     "Ne, ne", uskliknu Mejdžiktiz iznervirano, "to je baš ono što ne zahtevamo!"
     Jedva se zaustavivši da bi došao do daha, Vrumfondel dreknu: "Mi ne zahtevamo čvrste činjenice! U stvari zahtevamo potpuno nepostojanje čvrstih činjenica! Zahtevamo da možda budem Vrumfondel, a možda i ne!"
     "Ali ko ste vi, do đavola?" uskliknuo je iznervirani Fuk.
     "Mi smo", reče Mejdžiktiz, "filozofi."
     "Iako možda i nismo", reče Vrumfondel i pripreti prstom programerima.
     "Da, da, baš jesmo", bio je uporan Mejdžiktiz. "Mi smo neopozivo ovde kao predstavnici ujedinjenog sindikata filozofa, mudraca, mislilaca i drugih Prosvetljenih Ljudi i mi želimo da se ova mašina isključi, i to smesta!"
     "U čemu je problem?" upita Lankvil.
     "Reći ću ti u čemu je problem, druže", reče Mejdžiktiz. "Problem je u postavljanju granice!"
     "Zahtevamo", vrisnu Vrumfondel, "da postavljanje granice bude problem, a možda i ne!"
     "Pustite vi svoje mašine da se i dalje bave sabiranjem", upozori ih Mejdžiktiz, "a mi ćemo se pobrinuti za večne istine, moliću lepo. Trebalo bi da bolje sagledate svoj zakonski položaj, druže. Po zakonu, potraga za konačnom istinom neotuđivo je pravo svih radnih mislilaca. Ukoliko neka prokleta mašina tek tako dođe i pronađe odgovor, mi se nađosmo na ulici, bez posla, je l' tako? Hoću da kažem, kakvog ima smisla sedeti do pola noći i raspravljati ima li Boga ili nema, ako ta mašina naprosto ode i da vam sledećeg jutra njegov prokleti telefonski broj!"
     "Tako je", povika Vrumfondel, "zahtevamo jasno određene prostore sumnje i nesigurnosti!"
     Iznenada se prostorijom zaori prodorni glas.
     "Mogu li ja nešto da primetim po tom pitanju?" zainteresovala se Duboka Misao.
     "Počećemo štrajk!" dreknu Vrumfondel.
     "Tako je!" složio se Mejdžiktiz. "Imaćete za vratom nacionalni štrajk filozofa!"
     Nivo brujanja u prostoriji iznenada se podiže kada se uključi nekoliko pomoćnih bas-zvučnika, smeštenih u veličanstveno izrezbarenim, lakiranim, zvučnim kutijama svuda po sobi, da bi glasu Duboke Misli dodali još malo snage.
     "Samo sam želeo da kažem", zabubnjao je kompjuter, "da su moja kola sada neopozivo posvećena proračunavanju Odgovora na konačno Pitanje Života, Vaseljene i Svega Ostalog..." On zastade i sa zadovoljstvom primeti da je sada zadobio pažnju svih prisutnih, a onda mirno nastavi: "Ali za izvođenje programa biće mi potrebno izvesno vreme".
     Fuk nestrpljivo pogleda na sat.
     "Koliko?" rekao je on.
     "Sedam i po miliona godina", reče Duboka Misao. Lankvil i Fuk zažmirkaše jedan prema drugom.
     "Sedam i po miliona godina", zakukaše u jedan glas.
     "Da", uzvratila je Duboka misao, "rekoh da moram da razmislim, zar ne? A čini mi se da će dejstvovanje takvog programa doneti ogromnu popularnost čitavoj oblasti filozofije uopšte. Svi će imati sopstvene teorije o tome kakav ću odgovor dati na kraju, a ko može bolje da se okoristi time na tržištu medija od vas samih? Sve dok budete dovoljno žestoko pobijali jedni druge i dok se budete svađali preko štampe, sve dok budete imali promućurne agente, teći će vam med i mleko. Kako vam to zvuči?"
     Dva filozofa zinuše na njega.
     "Vrag ga vražiji", reče Mejdžiktiz, "to se zove pravo razmišljanje. Hej Vrumfondelu, zašto mi nikada ne umemo da smislimo takve stvari?"
     "Ne znam", reče Vrumfondel glasom punim strahopoštovanja. "Mislim da je to zbog toga što su nam mozgovi previše školovani, Mejdžiktize."
     To rekavši, okrenuli su se i izišli u život luđi od njihovih najluđih snova.

26.

     "Da, baš upečatljivo", reče Artur, pošto mu je Slartibartfast izneo najbitnije pojedinosti ove priče, "ali ne razumem kakve to ima veze sa Zemljom, miševima i svim ostalim".
     "Ovo je samo prva polovina priče, Zemljanine", uzvrati starac. "Ukoliko te zanima šta se dogodilo posle sedam i po miliona godina, na veliki dan Odgovora, dozvoli mi da te pozovem u svoju radnu sobu, gde sam možeš da iskusiš događaje uz pomoć naših snimaka na senz-o-traci. Odnosno, ukoliko te ne zanima da se na brzinu prošetaš Zemljinom površinom. Bojim se da je za sada samo dopola dovršena - još nismo ukopali veštačke kosture dinosaurusa u Zemljinu koru, a onda treba da postavimo tercijerno i kvartarno razdoblje kenozojske ere, i..."
     "Ne, hvala", reče Artur, "ipak ne bi bilo isto".
     "Ne", odvrati Slartibartfast, "ne bi." Potom je okrenuo kola nazad i pohitao ka vrtoglavom zidu.

27.

     Slartibartfastova radna soba bila je u potpunom neredu, slična posledicama eksplozije u javnoj biblioteci. Kada su kročili unutra, starac se namršti.
     "Užasnom nezgodom", rekao je, "u jednom od kompjutera za održavanje pregorela je dioda. Kada smo pokušali da oživimo čistačko osoblje, otkrili smo da su mrtvi već skoro trideset hiljada godina. Sada me baš zanima ko će da počisti njihova tela. Čuj, što ne sedneš tamo preko, pa da te uključim?"
     Pokazao je Arturu stolicu koja je izgledala kao da je napravljena od grudnog koša stegosaurusa.
     "Napravljena je od grudnog koša stegosaura", objasnio je starac, dok se petljao oko savijenih komada žice koje je izvukao iz ogromne gomile papira i crtaćeg pribora. "Evo", rekao je, "drž' ovo", i pružio Arturu dva ogoljena kraja žice.
     Istog časa kada ih je uhvatio, jedna ptica prolete kroz njega.
     Visio je usred vazduha, potpuno nevidljiv čak i za samoga sebe. Pod njim se nalazio ugodni trg oivčen drvoredima, a dokle god pogled dopire okruživale su ga bele betonske zgrade, vazdušaste i prostrane, ali unekoliko upropašćene starošću - na mnogima su se videle pukotine i mrlje od kiše. Ali danas je sijalo sunce, svež povetarac lagano je igrao po drveću, a neobičan utisak da sve zgrade tiho žamore verovatno je bio izazvan okolnošću da su trg i okolne ulice bile krcati veselim, uzbuđenim ljudima. Negde u daljini svirao je orkestar, zastave živih boja lepršale su na vetru, a u vazduhu se osećao duh karnevala.
     Artur, zarobljen u vazduhu iznad svega toga, čak i bez sopstvenog tela, poče da se oseća neobično usamljeno, ali pre nego što je stigao da razmisli o tome, preko trga se zaori glas koji je zamolio prisutne za pažnju.
     Čovek, koji je stajao na tribini ukrašenoj svetlim bojama pred zgradom koja je dominirala trgom, obraćao se gomili preko razglasa.
     "Oh, narode koji čeka u senci Duboke Misli!" uzviknu on. "Cenjeni naslednici Vrumfondela i Mejdžiktiza, najvećih i najboljih Upućenika koje je Vaseljena ikada upoznala... vremenu čekanja došao je kraj!"
     Divlje veselje zavlada u gomili. Zastave, konfete i raznobojne trake zaploviše vazduhom. Uže ulice podsećale su na stonoge koje leže na leđima i mašu nožicama prema nebu.
     "Sedam i po miliona godina naša rasa čekala je na ovaj veliki i, nadamo se, ugodni dan!" uskliknuo je razdragano vođa. "Dan Odgovora!"
     "Ura!" začulo se iz oduševljene gomile.
     "Više nikad", povika čovek, "više nikad nećemo se probuditi izjutra i pomisliti: Ko sam ja? Koja je moja uloga u životu? Da li je zaista, s kosmičke tačke gledanja, bitno to ako ne budem ustao i pošao na posao? Jer danas ćemo, jednom za svagda, saznati neposredan i jednostavan odgovor na sve te neugodne probleme Života, Vaseljene i Svega Ostalog!"
     Kada je gomila ponovo eksplodirala, Artur otkri da klizi naniže kroz vazduh prema jednom od ogromnih, veličanstvenih prozora na prvom spratu zgrade pred kojom se nalazila tribina sa koje se govornik obraćao gomili.
     Na trenutak je osetio paniku kada je zaplovio pravo prema prozoru, ali to je prošlo sekundu ili dve kasnije, pošto je otkrio da je prošao pravo kroz staklo, a da ga očigledno nije ni dodirnuo.
     Niko u prostoriji nije primetio njegov ulazak, što i nije bilo odveć čudno, jer on se, zapravo, nije nalazio tamo. Počeo je da shvata da ceo događaj predstavlja samo snimljenu projekciju koja je sve moguće šestokanalne sedamdesetmilimetarske snimke šutirala pravo u korpu za otpatke.
     Soba je izgledala baš onako kako ju je Slartibartfast opisao. Za čitavih tih sedam i po miliona godina dobro su je pazili i čistili redovno, otprilike svakog veka. Sto od ultramahagonija bio je malo iskrzan na rubovima, tepih donekle izbledeo, ali veliki kompjuterski terminal i dalje je stajao u iskričavoj veličanstvenosti na kožnom postolju povrh stola, blistav kao da je juče načinjen.
     Dva čoveka u dostojanstvenim odelima mirno su sedela pred terminalom i čekala.
     "Trenutak se primakao", reče jedan od njih, a Artur se zapanji kada vide kako se ni iz čega u vazduhu pored čovekovog vrata materijalizovala jedna reč. Reč je glasila Lunkvol; zatreptala je nekoliko puta pre nego što je ponovo nestala. Pre nego što je Artur uspeo da to svari, progovorio je drugi čovek, a reč Fuč pojavila mu se pored vrata.
     "Pre sedamdeset pet hiljada pokolenja naši preci pokrenuli su ovaj program", reče drugi čovek, "i posle tog grdnog vremena mi ćemo biti prvi koji će čuti kako kompjuter govori."
     "Perspektiva koja izaziva strahopoštovanje", saglasio se prvi čovek, a Artur iznenada shvati da posmatra titlovani snimak.
     "Mi smo ti koji će čuti", reče Fuč, "odgovor na veliko Pitanje Života...!"
     "Vaseljene...!" reče Lunkvol.
     "I svega Ostalog...!"
     "Psst", reče Lunkvol, "mislim da se Duboka Misao priprema da progovori!"
     Na trenutak je zavladala stanka puna iščekivanja, dok su ploče na konzoli lagano oživljavale. Svetla počeše da se pale i gase, kao da se isprobavaju, a potom se središe u oblik koji je ukazivao na delatnost. Blago, duboko brujanje dopre iz komunikacionog kanala.
     "Dobro jutro", reče najzad Duboka Misao.
     "Ovaj... Dobro jutro, o, Duboka Misli", uzvrati nervozno Lunkvol. "Imaš li...ovaj, hoću da kažem..."
     "Odgovor za vas?" prekide ga Duboka Misao nadmoćno. "Da, imam."
     Dva čoveka uzdrhtaše od iščekivanja. Njihovo čekanje nije bilo uzaludno.
     "Zaista postoji?" zadahta Fuč.
     "Zaista postoji", potvrdila je Duboka Misao.
     "Na sve? Na veliko Pitanje Života, Vaseljene i Svega Ostalog?"
     "Da".
     Obojica su podučavana kako da dočekaju ovaj trenutak, životi su im predstavljali pripremu za to, u trenutku rođenja odabrani su da budu oni koji će svedočiti pri davanju Odgovora, a ipak su zatekli sebe kako ubrzano dišu i meškolje se kao uzbuđena deca.
     "I spreman si da nam ga daš?" zbrza Lunkvol.
     "Jesam."
     "Smesta?"
     "Smesta."
     Obojica obliznuše svoje suve usne.
     "Iako ne verujem", dodade Duboka Misao, "da će vam se dopasti."
     "Nije bitno", reče Fuč. "Moramo ga čuti! Odmah!"
     "Odmah?" upita Duboka Misao.
     "Da! Odmah..."
     "U redu", reče kompjuter i ponovo utonu u ćutanje. Dva čoveka vrpoljila su se na svojim mestima. Pritisak je bio nepodnošljiv.
     "Stvarno vam se neće dopasti", primeti Duboka Misao.
     "Reci nam!"
     "U redu", reče Duboka Misao. "Odgovor na veliko Pitanje...?
     "Da...!
     "Života, Vaseljene i Svega Ostalog ..." reče Duboka Misao.
     "Da...!"
     "Glasi..." reče Duboka Misao i zastade.
     "Da...!"
     "Glasi..."
     "Da...!!!"
     "Četrdeset dva", reče Duboka Misao beskonačno dostojanstveno i mirno.

28.

     Zadugo niko nije progovorio.
     Krajičkom oka Fuč je video napolju, na trgu, more lica prepunih napetosti i iščekivanja.
     "Sad će nas linčovati, je l' da?" prošaptao je.
     "Bio je to gadan posao", reče Duboka Misao blago.
     "Četrdeset dva!" zakuka Lunkvol. "Zar je to sve što imaš da pokažeš posle sedam i po miliona godina posla!"
     "Proverio sam vrlo pažljivo", reče kompjuter, "i to je Odgovor, sasvim sigurno. Da budem potpuno iskren, čini mi se da je problem u tome što nikada niste stvarno znali kako, zapravo, glasi pitanje."
     "Ali reč je bila o Velikom Pitanju! Konačnom pitanju Života, Vaseljene i Svega Ostalog", cvileo je Lunkvol.
     "Da", reče Duboka Misao poput nekog ko stoički podnosi glupake, "ali kako ono glasi?"
     Lagano, tišina zbunjenosti dovukla se do dvojice koji su pogledali najpre kompjuter, a zatim jedan drugog.
     "Pa, znaš, sve... sve..." pokuša Fuč slabašno.
     "Baš tako!" reče Duboka Misao. "Dakle, kada jednom budete znali kako Pitanje tačno glasi, znaćete i šta znači Odgovor."
     "E, sjajno", promrmlja Fuč, odgurnuvši beležnicu u stranu i obrisavši malenu suzu.
     "Čekaj, dobro, dobro", reče Lunkvol, "a možeš li nam, molim te, lepo, reći pitanje?"
     "Konačno Pitanje?"
     "Da!"
     "Života, Vaseljene i Svega Ostalog?"
     "Da!"
     Duboka Misao zastade da razmisli na trenutak.
     "Nezgodno", reče.
     "Ali možeš li to učiniti?"
     Još jedan dugi trenutak Duboka Misao je razmišljala o ovome.
     Najzad: "Ne", reče čvrstim glasom.
     Oba čoveka u očajanju sručiše se na svoje stolice.
     "Ali reći ću vam ko može", dodade Duboka Misao.
     Obojica naglo digoše pogled.
     "Ko? Reci nam!"
     Iznenada, Artur oseti trnce na koži svoje naizgled nepostojeće glave kada primeti da se lagano, ali neizbežno kreće ka konzoli; no, bio je to samo dramski zum koji je napravio onaj ko je načinio snimak, ma ko to bio, shvati Artur.
     "Ne govorim ni o kome drugom do o kompjuteru koji će doći posle mene", prozbori Duboka Misao, čiji se glas ponovo vratio svom uobičajenom deklamatorskom prizvuku. "To je takav kompjuter da ja nisam dovoljno vredan ni da mu proračunam operacione parametre - a ipak ću ga načiniti za vas. Kompjuter koji će moći da proračuna Pitanje koje odgovara Konačnom Odgovoru, kompjuter takve beskonačne složenosti da će i sam organski život predstavljati deo njegove operacione matrice. I vi sami steći ćete novi oblik i sići u kompjuter da biste vodili njegov program dug deset miliona godina! Da! Konstruisaću taj kompjuter za vas. I daću mu ime umesto vas. Biće nazvan...Zemlja."
     Fuč je zurio u duboku Misao.
     "Kako turobno ime", rekao je, a čitavom dužinom njegovog tela pojaviše se veliki urezi. Lunkvola iznenada prekriše užasne razderotine koje iskrsnuše niokuda. Kompjuterska konzola zakrivi se i rasprsnu, zidovi sobe zatreperiše i raspadoše se, a soba se zdrobi i pođe naviše, usisana u sopstvenu tavanicu...
     Slartibartfast je stojao pred Arturom s dve žice u rukama.
     "Kraj trake", objasnio je.

29.

     "Zaphode! Probudi se!"
     "Mmmmmmmmmmmaha?"
     "Ma hajde, probudi se."
     "Čuj, ostavi me da radim ono što volim, važi?" promrmlja Zaphod i okrete se na drugu stranu.
     "Hoćeš da te šutnem?" upita Ford.
     "Da li bi ti to pričinilo zadovoljstvo?" odvrati Zaphod sneno.
     "Ne."
     "Ni meni. Čemu onda sve to? Zato prestani da me zezaš." Zaphod se lepše ušuška.
     "Dobio je dvostruku dozu gasa", rekla je Trilijan, gledajući ga. "Udahnuo je dvaput."
     "I prestanite da pričate", reče Zaphod. "I bez toga imam dovoljno problema da zaspim. Šta se to dešava s tlom? Strašno je hladno i tvrdo."
     "To je zlato", reče Ford.
     Uz zadivljujući baletski okret Zaphod se nađe u uspravnom položaju i poče da zvera prema obzorju, jer zlatno tle pružalo se u svim pravcima sve donde, savršeno glatko i čvrsto. Blistalo je poput... Nemoguće je reći poput čega je blistalo, jer ništa u celoj Vaseljeni ne blista kao planeta od čistog zlata.
     "Ko je sve to doneo ovamo?" kliknu Zaphod razrogačenih očiju.
     "Ne uzbuđuj se", reče Ford, "to je samo katalog."
     "Šta?"
     "Katalog", odvrati Trilijan. "Opsena."
     "Kako možeš da kažeš tako nešto?" kriknu Zaphod i pade ničice zagledan u tle. On ga opipa i zagreba. Bilo je izuzetno teško i pomalo meko - mogao je da ostavi u njemu trag noktom. Izgledalo je žuto i vrlo sjajno, a kada je dahnuo na njega, dah mu je isparavao sa površine baš na onaj neobični način na koji isparava sa čistog zlata.
     "Trilijan i ja osvestili smo se pre izvesnog vremena", reče Ford. "Vikali smo i kukali sve dok neko nije stigao, a onda smo nastavili da vičemo i kukamo dok im to nije dozlogrdilo, pa su nas smestili u svoj katalog planeta da bi nas nečim zaokupili sve dok ne budu spremni da se pozabave nama. Sve ovo je senz-o-traka."
     Zaphod ga je gorko gledao.
     "Sranje", rekao je, "probudili ste me iz mog savršeno dobrog sna samo da mi pokažete nečiji tuđ." Uvređeno je seo na tle.
     "Kakve su to doline tamo preko?" rekao je.
     "Zlatni žig", reče Ford. "Išli smo da vidimo."
     "Nismo želeli da te budimo ranije", rekla je Trilijan. "Prethodna planeta bila je do kolena prekrivena ribom."
     "Ribom?"
     "Neki ljudi vole najčudnije stvari."
     "A pre toga", reče Ford, "imali smo platinu. Pomalo tmurno. Ali mislili smo da će ti se ova dopasti."
     More svetlosti blistalo je na njih gde god bi se osvrnuli.
     "Lepo", reče Zaphod nestrpljivo.
     Na nebu se najednom pojavi ogromni, zeleni, kataloški broj. On zatrepta i promeni se, a kada se oni osvrnuše, videše da se isto dogodilo i s predelom.
     Uglas im se ote gromko: "Uh!"
     Okean je bio ljubičast. Obala na kojoj su se nalazili bila je prekrivena sitnim, žutim i zelenim šljunkom - sve, zapravo, neverovatno skupocenim draguljima. Planine u daljini delovale su mekano i drhtavo i imale su crvene vrhove. U blizini se nalazio srebrni stočić za plažu sa zatvorenim, svetloljubičastim suncobranom i srebrnim ukrasima.
     Na nebu se pojavio džinovski natpis i zamenio kataloški broj. Na njemu je pisalo: Magratea vam može omogućiti sve što poželite. Mi se ne ustručavamo ni pred čime.
     A iz neba ispade pet stotina potpuno nagih žena s padobranima.
     U trenu prizor iščeznu i ostavi ih usred prolećne livade prepune krava.
     "Auu!" reče Zaphod. "Moje glave!"
     "Želiš li da porazgovaramo o njima?" upita Ford.
     "Aha, u redu" reče Zaphod, a onda sve troje sedoše, ne obraćajući više pažnju na prizore koji su se pojavljivali i nestajali oko njih.
     "Zaključio sam sledeće", reče Zaphod. "Štagod da se desilo s mojim umom, sam sam to učinio. I to tako da se ne može otkriti vladinim medicinskim proverama. A sam pojma nisam imao o svemu tome. Zvuči baš šašavo, zar ne?"
     Drugo dvoje klimnuše u znak saglasnosti.
     "Pa sam mozgao, šta je to tako tajno da ne smem da dopustim nikome da sazna, ni galaktičkoj vladi, čak ni samome sebi? A odgovor je da ne znam. Očigledno. Ali sabrao sam nekoliko stvari i počeo da nagađam. Kada sam se odlučio da se kandidujem za predsednika? Ubrzo posle smrti predsednika Judena Vranksa. Sećaš li se Judena, Forde?"
     "Aha", reče Ford. "On je bio tip koga smo sreli kada smo bili klinci, onaj arkturijanski kapetan. On nam je dao kestenja kada si upao na njegov megateretnjak. I kazao je da si najneverovatniji klinac koga je sreo."
     "O čemu vi to?" reče Trilijan.
     "Stara priča"? reče Ford, "iz vremena kada smo obojica bili klinci na Betelgezu. Arkturijanski megateretnjaci prevozili su najveći deo kabaste robe između središta Galaksije i spoljašnjih oblasti. Trgovački izviđači sa Betelgeza nalazili su tržišta, a Arkturijanci su ih snabdevali. Bilo je mnogo nevolja sa svemirskim piratima pre nego što su ovi zbrisani u dordelijskim ratovima i megateretnjaci su morali da budu opremljeni najfantastičnijim odbrambenim štitovima za koje je nauka znala. Bili su to stvarno gadni brodovi, a i ogromni - kada bi se našli na orbiti neke planete izazvali bi pomračenje sunca.
     Jednog dana, mladi Zaphod odlučio je da opljačka jedan od njih uz pomoć mlaznog tromotorca, sazdanog za letove do stratosfere. Najobičniji klinac. Govorio sam mu, mani se toga, čoveče, potpuno si poludeo. Pošao sam s njim na let jer sam se na sigurno opkladio da neće uspeti, a nisam hteo da se vrati sa izmišljenim dokazima. I šta se desilo? Popeli smo se na njegov tromotorac, koji je on preradio u nešto potpuno drugačije, za par nedelja prešli tri parseka, probili se na megateretnjak - ni danas ne shvatam kako - upali na most vitlajući pištoljima-igračkama i zahtevali da nam daju kestenja. Luđu stvar nisam mogao da zamislim. Koštala me je jednogodišnjeg džeparca. A radi čega? Kestenja."
     "Kapetan je bio taj neverovatni tip, Juden Vranks", reče Zaphod. "Dao nam je klope, pića - stvarčice iz zaista otkačenih krajeva Galaksije - gomilu kestenja, razume se, i stvarno smo se neverovatno zabavljali. Onda nas je teleportirao nazad. U najčuvanije krilo državnog zatvora na Betelgezu. Tip je stvarno bio opasan. Posle je postao predsednik Galaksije."
     Zaphod zastade.
     Prizor oko njih utonuo je tog trenutka u polutamu. Tmurne magluštine kovitlale su se oko njih, a džinovska obličja nejasno su vrebala po senkama. S vremena na vreme, vazduhom su se prolamali krici nepostojećih stvorenja koja su proždirala druga nepostojeća stvorenja. Ovakve stvari očevidno je volelo dosta ljudi, čim su stavljene u prodajni katalog.
     "Forde", reče Zaphod tiho.
     "Da?"
     "Nešto pre nego što će umreti, Juden me je posetio."
     "Šta? To mi nikada nisi pričao."
     "Nisam."
     "Šta je rekao? Zašto je želeo da te vidi?"
     "Ispričao mi je o 'Zlatnom srcu'. Bila je to njegova zamisao da ga ukradem."
     "Njegova zamisao?"
     "Aha", reče Zaphod, "a jedinu moguću priliku da se ukrade pružala je svečanost lansiranja."
     Ford na trenutak zinu od zaprepašćenja, a zatim zaurla od smeha.
     "Hoćeš da kažeš", rekao je, "da si se kandidovao za predsednika Galaksije samo da bi ukrao taj brod?"
     "Tako je", reče Zaphod sa smeškom koji bi većinu ljudi odveo pravo u zaključanu sobu s tapaciranim zidovima.
     "Ali zašto?" reče Ford. "Zbog čega je toliko bitno da ga imaš?"
     "Ne znam", reče Zaphod. "Da sam svesno znao zašto je to toliko važno, verovatno bi se to pokazalo na testovima mozga i ja nikada ne bih prošao. Ubeđen sam da mi je Juden ispričao mnoge stvari koje su još zaključane tamo."
     "I ti, znači, veruješ da si otišao i petljao sa sopstvenim mozgom samo zbog onoga što ti je ispričao Juden?"
     "Bio je strašan govornik."
     "Da, ali, Zaphode, stari druže, treba da se paziš."
     Zaphod sleže ramenima.
     "Hoću da kažem, zar nemaš nikakav stvarno jak razlog za sve to?" pitao je Ford.
     Zaphod je pažljivo razmišljao i činilo se da mu umom prolaze senke sumnje.
     "Ne", rekao je konačno. "Izgleda da ne dozvoljavam sebi da proniknem u bilo koju od svojih tajni. A ipak", dodao je posle još malo razmišljanja, "to potpuno shvatam. Imam poverenja u sebe koliko i u crno ispod nokta."
     Trenutak kasnije, poslednja planeta iz kataloga nestade oko njih i ponovo se pojavi stvarni svet.
     Sedeli su u čekaonici punoj stolova sa staklenim plohama i trofeja za dizajn.
     Jedan visoki Magratejac stajao je pred njim.
     "Miševi će vas sada primiti", rekao je.