56.
   Otac De Soja iznenađen je kada konačno čuje njihov odgovor preko opšte frekvencije. Mislio je da taj arhaični komlog nije kadar za prenos uskog snopa koji brod drži uperen u njih. Tu je čak i video slika - krzavi holografski prizor dva oprljena i čađava lica lebdi iznad glavnog monitora.
   Kaplar Ki gleda De Soju. "E, neka sam proklet, Oče."
   "I ja", kaže De Soja. Licima koja čekaju, kaže: "Ovde Otac Kapetan de Soja na brodu Paksa po imenu Rafael..."
   "Sećam vas se", kaže devojčica. De Soja shvata da brod prenosi holo slike i da oni mogu da ga vide - nesumnjivo kao minijaturno utvarno lice iznad rimskog okovratnika, koje lebdi povrh komloga na muškarčevom ručnom zglobu.
   "I ja se tebe sećam", jedino je što De Soja uspeva da smisli kao odgovor. Bila je to duga potraga. On gleda tamne oči i bledu kožu ispod čađi i površinskih opekotina. Tako blizu...
   Slika Rola Endimiona progovara. "Ko je to bio? Šta je to bilo?"
   Otac Kapetan de Soja odmahuje glavom. "Ne znam. Ime joj je bilo Radamant Nemes. Dodelili su nam je pre samo nekoliko dana. Rekla je da je deo nove Legije koju obučavaju..." Prekida. Sve je to vojna tajna. On razgovara sa neprijateljem. De Soja gleda kaplara Kija. U njegovom blagom osmehu sagledava situaciju u kojoj su se našli. Sudbina im je ionako već rešena. "Rekla je da je deo nove Legije ratnika Paksa", nastavlja on, "ali mislim da to nije bilo istina. Mislim da nije bila ljudsko biće."
   "Amin", kaže slika Rola Endimiona. Lice na tren više ne gleda komlog, a onda se vraća. "Naš prijatelj umire, Oče Kapetane de Soja. Možete li da učinite bilo šta da biste nam pomogli?"
   Sveštenik-kapetan odmahuje glavom. "Ne možemo doći do vas. To stvorenje, Nemes, spustilo je padobrod i isključilo automatskog pilota. Ne možemo čak ni da ga nateramo da nam odgovori signalom. Ali ako ste u stanju da dođete do njega, unutra je autohirurg."
   "Gde je on?" kaže devojčica.
   Kaplar Ki naginje se u polje slike. "Naš radar pokazuje da se nalazi oko klik i po jugoistočno od vas", kaže. "U brdima. Na sebi ima neko kamuflažno sranje, ali bićete u stanju da ga pronađete. Mi ćemo vas navoditi."
   Rol Endimion kaže: "To je vaš glas bio u komlogu. Kada nam je rekao da se popnemo na stene."
   "Pa, ovaj, da", kaže Ki. "Sve smo preusmerili na brodski taktički sistem kontrole vatre - što će reći, oko osamdeset gigavata kojima smo mogli da probijemo atmosferu - ali voda na tlu pretvorila bi se u paru i ubila vas. Stenje nam se činilo kao najsigurniji izbor."
   "Stigla je tamo pre nas", kaže Rol sa kiselim osmehom.
   "To smo i nameravali", odgovara kaplar Ki.
   "Hvala vam", kaže Anea.
   Ki klima glavom postiđeno i nestaje iz polja slike. "Kao što je rekao dobri kaplar", nastavlja Otac Kapetan de Soja, "pomoći ćemo vam navođenjem do padobroda."
   "Zašto?" kaže zamućena Rolova slika. "I zašto ste ubili sopstveno stvorenje?"
   De Soja odmahuje glavom. "Nije ona bila moje stvorenje."
   "Onda stvorenje Crkve", insistira Rol. "Zašto?"
   "Nadam se da to nije bilo stvorenje Crkve", kaže De Soja tiho. "Ako jeste, onda je moja Crkva postala čudovište."
   Tišinu remeti samo šištanje uskog snopa. "Bolje da pođete", kaže De Soja konačno. "Pada mrak."
   Oba lica na holou obaziru se gotovo komično, kao da su zaboravila gde se nalaze. "Aha", kaže Rol, "a vaš zrak, CPB ili šta već, istopio je moju ručnu svetiljku u šljaku."
   "Mogao bih da vam osvetljavam put", kaže De Soja bez osmeha, "ali to bi značilo da opet treba da aktiviram sisteme oružja."
   "Nema veze", kaže Rol. "Snaći ćemo se. Isključujem imažer, ali ostaviću otvoren audio kanal sve dok ne stignemo do padobroda."
   
   

57.
   Trebalo nam je više od dva sata da pređemo tih kilometar i po. Brda lave bila su veoma krševita. Mogao sam lako da slomim članak u tim jarugama i pukotinama i bez dodatne A. Betikove težine na leđima. Bilo je veoma mračno - oblaci su došli i zaklonili zvezde - i mislim da uopšte ne bismo uspeli da stignemo tamo te noći da Anea nije pronašla lasersku svetiljku kako leži u travi dok smo se pakovali za pokret.
   "Do đavola, kako je to stiglo tamo?" upitah ja. Poslednje čega sam se sećao u vezi sa malim laserom bilo je da sam se spremao da iz njega gađam tu paklenu ženu u oči. Onda je nestao. Pa, pomislio sam, do đavola s tim. Bio je to dan za misterije. Ostavili smo za sobom poslednju misteriju - nemo obličje Šrajka, i dalje zamrznuto tamo gde se ponovo pojavilo. Nije pokušao da nas sledi.
   Anea je išla prva sa svetiljkom podešenom na široki snop i upinjali smo se i verali preko crnog stenja i nestalnog pepela natrag u brda. Bilo bi nam potrebno upola manje vremena za to da A. Betiku nije neprestano trebalo pomagati.
   Medkomp je istrošio svoju skromnu zalihu antibiotika, stimulansa, sedativa, plazme i infuzionog rastvora. A. Betik je bio živ zahvaljujući radu kompleta, ali i dalje je visio o koncu. Jednostavno, izgubio je previše krvi u reci; podvez je pomogao, ali opasač nije bio dovoljno stegnut da bi u potpunosti zaustavio krvarenje. Masirali smo mu srce i davali veštačko disanje kada smo morali, ako ništa drugo ono da bi mu krv i dalje tekla u mozak, a zaustavljali smo se kada bi medkomp počeo da pišti. Komlog nas je vodio glasom kaplara Paksa i ja sam zaključio da, čak i ako je ovo bio trik da zarobe Aneu, toj dvojici ljudi tamo gore dugujemo đavolsku zahvalnost. A sve vreme dok smo se verali kroz tamu i dok je snop iz Aneine svetiljke obasjavao lavu i kosture mrtvih stabala, očekivao sam da hromirana šaka te paklene žene izroni iz kamena i zgrabi me za članak.
   Pronašli smo padobrod tačno tamo gde su i rekli da se nalazi. Anea krenu metalnim lestvicama, ali ja je zgrabih za dronjavu nogavicu i naterah da siđe.
   "Ne želim da uđeš u taj brod, malena", rekoh. "Imamo samo njihovu reč da ne mogu njime da upravljaju sa daljine. Ako uđeš, a oni budu u stanju da njime upravljaju odozgo, imaće te."
   Ona klonu uz lestvice. Nikada je nisam video tako iscrpljenu. "Verujem im", reče ona. "Rekli su..."
   "Aha, ali ne mogu da te ugrabe ako nisi tamo. Ostani ovde dok ne unesem A. Betika gore i pogledam ima li tamo autohirurga."
   Dok sam se uspinjao lestvicama, pomislio sam nešto od čega mi se stegnuo želudac. Šta ako su metalna vrata iznad mene zatvorena, a ključevi su negde u džepu džempera paklene žene?
   Bio je tu osvetljeni brojčanik disključa. "Šest-devet-devet-dva", reče glas kaplara Kija iz komloga.
   Ukucah to i vrata spoljnje vazdušne komore kliznuše u stranu. Autohirurg je bio unutra i oživeo je na dodir. Nežno sam spustio svog plavog prijatelja u obloženo udubljenje - pazeći pomno da mu ne udarim sirovi patrljak ruke - postarao se da mu flasteri za dijagnozu i manžete za pritisak budu propisno postavljeni, a onda zatvorio poklopac. Bilo je to isuviše nalik na zatvaranje mrtvačkog kovčega.
   Očitavanja nisu obećavala, ali hirurg se dade na posao. Posmatrao sam monitor jedan čas, da bih shvatio da mi se pred očima muti i da dremam na nogama. Protrljavši obraze, vratih se u otvorenu vazdušnu komoru.
   "Drži se lestvica, malena. Ako brod pokuša da uzleti, skači."
   Anea stupi na lestvice i isključi lasersku svetiljku. Svetlost je dopirala od osvetljenog autohirurga i nekoliko svetiljki konzole. "I šta onda?" upita Anea. "Skočim, a brod uzleti sa tobom i A. Betikom. I šta ću onda?"
   "Kreni prema sledećem portalu dalekobacača", rekoh ja.
   Komlog reče: "Ne krivimo vas što ste podozrivi." Progovorio je glasom Oca Kapetana de Soje.
   Dok sam sedeo na otvoru i osluškivao kako slomljene grane šušte na lahoru koji ih baca po trupu letelice, rekoh: "Otkud ova promena stava i programa, Oče Kapetane? Došli ste da uhvatite Aneu. Otkud preokret?" Setio sam se potere kroz sistem Parvatija, njegovog naređenja da nas gađaju na Renesansi Vektor.
   Umesto da mi odgovori, glas sveštenika-kapetana reče: "Imam tvoju hoking-prostirku, Role Endimione."
   "Aha?" rekoh umorno. Pokušao sam da se setim kada sam je poslednji put video. Dok je letela prema platformi-stanici na Mare Infinitusu. "Baš je Vaseljena mala", rekoh kao da to nije važno. U sebi, dao bih bilo šta da u tom trenu imam mali leteći ćilim. Anea se držala za lestvice i slušala. S vremena na vreme, oboje smo bacali poglede prema autohirurgu kako bismo se uverili da nije odustao.
   "Da", reče glas Oca Kapetana de Soje, "i počeo sam malo da shvatam kako razmišljate, prijatelji. Možda ćete vi jednog dana shvatiti kako razmišljam ja."
   "Možda", rekoh. Tada to nisam znao, ali jednog dana to će bukvalno postati istina.
   Njegov glas postade poslovan, gotovo osoran. "Verujemo da je kaplar Nemes onemogućila daljinskog automatskog pilota nekim prioritetnim programom, ali nećemo pokušavati da vas u to ubedimo. Slobodno upotrebite padobrod kako biste nastavili svoje putovanje bez straha da ćemo pokušati da uhvatimo Aneu."
   "Kako to da učinimo?" rekoh ja. Opekotine su počele da me bole. Za koji tren pronaći ću dovoljno energije da pregledam spremišta iznad autohirurga u potrazi za eventualnim brodskim medkompom. Bio sam siguran da se nalazi tamo.
   "Napustićemo sistem", reče Otac Kapetan de Soja.
   Digoh glavu. "Kako da budemo sigurni u to?"
   Komlog se zakikota. "Brod koji se uspinje iz planetnog gravitacionog bunara fuzionim pogonom prilično je primetan", reče on. "Naš teleskop pokazuje da je iznad vas trenutno samo malo raštrkanih oblaka. Videćete nas."
   "Videćemo vas da napuštate nisku orbitu", rekoh ja. "Kako možemo biti sigurni da ste se prebacili izvan sistema?"
   Anea mi povuče ručni zglob niže i progovori u komlog: "Oče? Kuda idete?"
   Nastade šištanje tišine. "Natrag na Pacem", reče De Soja konačno. "Imamo jedan od tri najbrža broda u Vaseljeni, i moj prijatelj kaplar i ja razmišljali smo o tome da krenemo... negde drugde... ali kada se sve sabere i oduzme, obojica smo vojnici. U Floti Paksa i Hristovoj Vojsci. Vratićemo se na Pacem i odgovarati na pitanja... suočiti se sa onim što nas tamo čeka."
   Sveta Kancelarija Inkvizicije pokrivala je svojom hladnom senkom čak i Hiperion. Stresoh se, i to ne samo od hladnog vetra koji je duvao sa gomile pepela Drveta Sveta.
   "Osim toga", nastavi De Soja, "ovde imamo trećeg druga koji nije uspešno vaskrsnuo. Moramo se vratiti na Pacem zbog medicinske nege."
   Pogledah autohirurga koji je zujao i - prvi put tog beskrajnog dana - poverovah da sveštenik iznad nas nije neprijatelj.
   "Oče De Soja", reče Anea, koja mi je još držala ruku tako da komlog bude blizu nje, "šta će učiniti sa vama? Sa svima vama?"
   Ponovo se začu kikot iznad atmosferskih smetnji. "Ako budemo imali sreće, pogubiće nas, a onda ekskomunicirati. Ako je ne budemo imali, obrnuće redosled ta dva događaja."
   Video sam da Aneu ta pomisao ne zabavlja. "Oče Kapetane de Soja... Kaplare Ki... spustite se i pridružite nam se. Pošaljite brod natrag sa svojim prijateljem i pridružite nam se pri prolasku kroz sledeći portal."
   Ovaj put tišina se otegla toliko da sam se uplašio da je veza preko uskog snopa prekinuta. Onda se začu blagi De Sojin glas. "Osećam iskušenje da pristanem, mlada prijateljice. Obojica to osećamo. Voleo bih da jednog dana putujem kroz dalekobacač i još više od toga, voleo bih da te upoznam. Ali mi smo verne sluge Crkve, draga, i naša dužnost je jasna. Nadam se da je ova... nakaza... da je kaplar Nemes bila samo greška. Ako želimo da to ikada saznamo, moramo da se vratimo."
   Najednom, blesnu svetlost. Nagnuh se izvan vazdušne komore i oboje se zagledasmo u plavobeli fuzioni rep koji je prolazio kroz raštrkane oblake.
   "Osim toga", začu se De Sojin glas, sada usiljen, kao da je opterećen ubrzanjem, "nemamo nikakav način da se spustimo do vas bez padobroda. To stvorenje, Nemes, proseklo je lična borbena odela, tako da čak ni taj očajnički pokušaj ne dolazi u obzir."
   I Anea i ja sada smo sedeli na rubu otvorene vazdušne komore i posmatrali kako se fuzioni rep izdužuje i postaje sjajniji. Kao da je čitav život prošao od vremena kada smo leteli sopstvenim brodom. Jedna misao pogodi me kao udarac u stomak i ja podigoh komlog. "Oče Kapetane, da li je ta... Nemes... mrtva? Hoću reći, videli smo je pokopanu istopljenom lavom... ali da li je moguće da ona sebi prokopava put napolje još dok razgovaramo?"
   "Nemamo pojma", reče Otac Kapetan de Soja preko šištanja uskog snopa. "Ja bih vam preporučio da umaknete odatle što pre možete. Poklanjamo vam padobrod na rastanku. Koristite ga dugo i valjano."
   Pogledah načas pejsaž crne lave. Svaki put kada bi mrtvo granje zašuštalo na vetru ili kada bi se začula škripa pepela po pepelu, bio sam siguran da to paklena žena klizi prema nama.
   "Anea", začu se glas sveštenika-kapetana.
   "Da, Oče Kapetane?"
   "Za koji tren ćemo isključiti uski snop... ionako ćemo izaći iz dometa... ali moram nešto da ti kažem."
   "Šta to, Oče?"
   "Dete moje, ako mi budu naredili da se vratim i da te pronađem... ne da ti naudim, već da te pronađem... pa, ja sam poslušni sluga Crkve i oficir Flote Paksa..."
   "Razumem, Oče", reče Anea. Oči su joj još bile upravljene prema nebu gde je fuzioni rep bledeo blizu istočnog horizonta. "Zbogom, Oče. Zbogom, kaplare Ki. Hvala."
   "Zbogom, kćeri moja", reče Otac Kapetan de Soja. "Neka te Bog blagoslovi." Oboje začusmo zvuke blagoslova. Onda se uski snop prekinu i ostade samo tišina.
   "Hodi unutra", reče Anea. "Idemo. Smesta."
   Zatvaranje unutrašnjih i spoljnjih vrata vazdušne komore bilo je sasvim jednostavno. Pogledali smo poslednji put autohirurga - sva svetla bila su boje ćilibara, ali stabilna - a onda se vezali na teškim ležajevima za ubrzavanje. Postojali su štitovi za pokrivanje vetrobrana, ali oni su bili dignuti, i videli smo pred sobom tamna polja lave. Nekoliko zvezda videlo se na istoku.
   "Dobro", rekoh ja, zagledan u bezbroj prekidača, disključeva, tastera, holo-brojčanika, monitora, ravnih ekrana, dugmića i tričarija. Niska konzola nalazila se između nas i dva omnikontrolera, od kojih je svaki imao mesta za prste i još šara disključeva. Video sam pet-šest mesta gde se čovek pravo mogao priključiti. "Dobro", rekoh ponovo, zagledan u bledu devojčicu, tako sitnu u obloženom ležaju, "pada li ti nešto na pamet?"
   "Da iziđemo i pešačimo?" upita ona.
   Uzdahnuh. "To bi možda bio najbolji plan da nije..." Trznuh palcem pozadi, prema zujanju autohirurga.
   "Znam", reče Anea. Ona klonu u teške kaiševe. "Šalila sam se."
   Dodirnuh joj šaku na konzoli. Kao i uvek, tamo me prodrma elektricitet - neka vrsta fizičkog deja vu. Odmaknuvši ruku, rekoh: "Prokletstvo, tehnologija bi trebalo da bude sve jednostavnija što je više usavršavaju. Ovo liči na nešto iz kokpita aviona-lovca iz osamnaestog veka na Staroj Zemlji."
   "To je sazdano za profesionalce", reče Anea. "Samo nam treba profesionalni pilot."
   "Imate ga", zacvrkuta komlog. Govorio je sopstvenim glasom.
   "Znaš kako da upravljaš brodom?" upitah s podozrenjem.
   "U suštini, ja jesam brod", reče komlog sitničavo. Ploča kopče škljocnu i otvori se. "Molim, priključite crveni priključak vlakna za bilo koji crveni interfejs."
   Spojih ga sa konzolom. Ploča smesta ožive, monitori zasjaše, instrumenti počeše da se prijavljuju, ventilatori padobroda zazujaše, a omnikontroler se trznu. Monitor sa ravnim ekranom u središtu kontrolne table zasja žutim svetlom i glas komloga reče: "Kuda želite da pođete, Č. Endimione? Č. Anea?"
   Devojčica progovori prva. "Do sledećeg dalekobacača", reče ona tiho. "Do poslednjeg dalekobacača."
   

58.
   Sa druge strane bio je dan. Lebdeli smo iznad reke i kretali se sporo napred. Komlog nam je pokazao kako da koristimo kontrole dok je upravljao ostatkom brodskih sistema i sprečavao nas da načinimo glupe greške. Anea i ja bacali smo pogled jedno prema drugome i pomerali sporo padobrod iznad krošnji. Bili smo bezbedni, pod uslovom da paklena žena nije kadra da prođe kroz dalekobacač.
   Osećali smo se neobično kada smo prošli kroz poslednji dalekobacač bez splava, ali splav ovde ionako ne bi vredeo. Reka Tetis postala je jedva nešto više od potočića između dubokih obala - duboka najviše osam ili deset centimetara, široka samo tri ili četiri metra. Krivudala je kroz šumovitu oblast. Drveće je bilo čudno, ali istovremeno poznato... uglavnom listopadno poput čampe ili vrše, ali širokih listova i rasprostranjeno poput poluhrasta. Lišće je bilo jarkožuto i blistavocrveno, a tepisi sačinjeni od njega pružali su se duž obala rečnog korita.
   Nebo je bilo prijatno plavo - ne tako duboko plavo kao Hiperionovo, ali dublje od većine svetova sličnih Zemlji koje smo videli na ovom putovanju. Sunce je bilo veliko i sjajno, ali ne i prejako. Svetlost je dopirala kroz vetrobran i padala nam preko krila.
   "Pitam se kako je tamo napolju", rekoh ja.
   Komlog... brod... šta god sad bio, mora da je pomislio da se njemu obraćam. Centralni monitor zapulsira i podaci počeše da se nižu na njemu.
   
   Atmosfera: 0.77 N2
   0.21 O2
   0.009 Ar
   0.0003 CO2
   promenljiva H2O (-0.01)
   Površinski pritisak: 0.986 bara
   Magnetno polje: 0.318 gausa
   Masa: 5.976 x 10 24 kg
   Brzina izmicanja: 11.2 km/s
   Površinska gravitacija: 980 km/s
   Ugao naginjanja magnetne ose: 11.5 0
   Dipolni momenat: 7.9 x 10 25 gausa/cm3
   
   "Čudno", reče brod. "Neverovatna podudarnost."
   "Šta to?" rekoh ja, iako sam već i sam znao.
   "Ovi planetni podaci uklapaju se gotovo savršeno u moje baze podataka o Staroj Zemlji", reče brod. "Vrlo je neobično da se ijedan svet tako blisko uklapa u..."
   "Stoj!" vrisnu Anea, pokazavši kroz vetrobran. "Spusti se! Molim te, odmah."
   Ja bih se pri spuštanju zabio u drveće, ali brod je preuzeo upravljanje, pronašao ravno, kamenito mesto dvadeset metara od rečnog korita oivičenog drvećem i spustio nas bez truckanja. Anea je ukucavala kombinaciju vazdušne komore još dok sam ja zurio kroz vetrobran u ravan krov kuće iza drveća.
   Sišla je niz lestvice pre nego što sam stigao da joj se obratim. Zastao sam da proverim autohirurga, sa zadovoljstvom primetio da je nekoliko svetiljkica zeleno, i rekao brodu: "Pazi na njega. Budi spreman za brzo bekstvo."
   "Hoću, Č. Endimione."
   
   Prišli smo kući iz smera nizvodno, preko rečice. Teško je opisati tu zgradu, ali pokušaću.
   Sama kuća bila je sagrađena iznad skromnog vodopada koji se obrušavao samo tri ili četiri metra do malog prirodnog jezera u podnožju. Žuto lišće plutalo je po jezercu pre nego što bi ga sve brža struja odnela nizvodno. Najupečatljiviji delovi kuće bili su tanki krovovi i pravougaone terase koje kao da su visile iznad rečice i vodopada prkoseći gravitaciji. Činilo se da je kuća sagrađena od kamena i stakla, betona i malo čelika. Levo od terasa, kameni zid dizao se do visine trećeg sprata, sa staklenim prozorom na uglu koji se protezao gotovo čitavom visinom. Metalni okvir oko tih prozora bio je obojen blagom narandžastom bojom.
   "Konzolne", reče Anea.
   "Šta?"
   "Tako arhitekte nazivaju te isturene terase", reče ona. "Konzolne. One predstavljaju odjek krečnih izbočina koje se ovde nalaze milionima godina."
   Zastadoh u hodu da bih je pogledao. Padobrod je bio izvan vidokruga, skriven drvećem iza nas. "Ovo je tvoja kuća", rekoh. "Ona o kojoj si sanjala pre nego što si rođena."
   "Da." Usne su joj blago drhtale. "Sada joj čak znam i ime, Role. Folingvoter."
   Klimnuh glavom i onjuših vazduh. Miris je bio zasićen trulim lišćem, živim biljkama, bogatim tlom, vodom i izvesnom aromom. Vazduh je bio veoma drugačiji od Hiperionovog, ali nekako je mirisao na dom. "Stara Zemlja", šapnuh. "Je li to moguće?"
   "Samo... Zemlja", reče Anea. Dodirnu mi ruku. "Hajdemo unutra."
   Pređosmo preko rečice po malom mostu uzvodno od kuće, zakrckasmo po šljunčanom prilaznom puteljku i uđosmo kroz lođu i uski ulaz. Bilo je to kao da ulazimo u udobnu pećinu.
   Zastavši u velikoj dnevnoj sobi, oglasismo se, ali niko nam ne odgovori. Anea prođe kroz otvoreni prostor kao da je u transu, prelazeći prstima preko drvenih i kamenih površina, usklikujući pri malim otkrićima.
   Pod je delimično bio prekriven tepisima, a delimično se sastojao od golog kamena. Bar u jednom udubljenju, niske police bile su pune knjiga, ali nisam trošio vreme na proveravanje naslova. Metalne police pružale su se ispod niske tavanice, ali one su bile prazne - možda su predstavljale samo element dizajna. Suprotni zid zauzimao je ogromni kamin. Ognjište je bilo od grubog kamena - možda od gornjeg dela stene na kojoj je kuća balansirala - i pružalo se oko dva metra izvan kamina.
   Velika vatra pucketala je u kaminu, uprkos toploti sunčanog jesenjeg dana. Ponovo viknuh, ali tišina je bila teška. "Očekivali su nas", rekoh, u pokušaju da se našalim. Jedino oružje koje sam sada imao bio je laser u mom džepu.
   "Tako je, jesu", reče Anea. Ona ode do leve strane kamina i spusti male šake na metalnu kuglu koja je bila smeštena u svoju nišu u obliku polulopte u kamenom zidu. Kugla je imala oko metar i po u prečniku i bila je obojena bogatom crvenom bojom rđe.
   "Arhitekta je ovo smislio kao čajnik u kome će se kuvati vino", reče Anea tiho. "Korišćen je samo jednom... a vino je skuvano u kuhinji i doneseno ovamo. Prevelik je. A boja je verovatno toksična."
   "To je taj arhitekta koga tražiš?" rekoh ja. "Onaj sa kojim nameravaš da učiš?"
   "Da."
   "Mislio sam da je on genije. Zašto bi napravio čajnik koji je prevelik i toksičan za upotrebu?"
   Anea se okrenu i osmehnu se. Ne - isceri se. "I geniji zajebu stvar, Role. Pogledaj samo naše putovanje, ako ti je potreban dokaz. Hajde da razgledamo malo."
   Terase su bile ljupke, pogled iznad malog vodopada prijatan. Unutra, tavanice i ispusti bili su niski, ali tako se samo pojačavao utisak da gledate iz pećine u zeleni svet šume kroz to sveprisutno staklo. Vratili smo se u dnevnu sobu, do otvorenih stakleno-metalnih vrata stepeništa - ojačanog šipkama sa gornjeg sprata - koje je vodilo dole samo do veće cementne platforme iznad jezerca u rečici iznad vodopada.
   "Spust", reče Anea, kao da se vratila kući nečemu veoma poznatom.
   "Čemu služi?" upitah ja, zagledajući okolo.
   "Ničemu praktičnom", reče Anea. "Ali arhitekta je to smatrao - da citiram - 'potpuno neophodnim sa svakog stanovišta'."
   Dodirnuh joj rame. Ona se okrenu i osmehnu mi se, ne mehanički niti sneno, već sa gotovo blistavom životnošću.
   "Gde smo mi to, Anea?"
   "U Folingvoteru", reče ona. "Medveđa Staza. U zapadnoj Pensilvaniji."
   "Je li to nacija?" upitah ja.
   "Provincija", reče Anea. "Hoću reći, država. U nekadašnjim Sjedinjenim Američkim Državama. Severnoamerički kontinent. Planeta Zemlja."
   "Zemlja", ponovih. Obazreh se. "Gde su svi? Gde je tvoj arhitekta?"
   Devojčica odmahnu glavom. "Ne znam. Trebalo bi ubrzo to da saznamo."
   "Koliko ćemo dugo ostati ovde, malena?" Pomišljao sam da prikupimo hranu, oružje i drugu opremu dok se A. Betik ne oporavi, a onda da krenemo dalje.
   "Nekoliko godina", reče Anea. "Mislim, najviše šest ili sedam."
   "Godina?" Stao sam na gornjoj terasi gde smo izišli sa stepeništa. "Godina?"
   "Moram da učim od tog čoveka, Role. Moram nešto da naučim."
   "O arhitekturi?"
   "Da, i o sebi."
   "A šta ću ja da radim dok ti budeš... učila o sebi?"
   Umesto da se našali, Anea ozbiljno klimnu glavom. "Znam. To ne izgleda pošteno. Ali imaćeš i ti da obaviš nekoliko stvari dok ja budem... odrastala."
   Sačekah.
   "Zemlja treba da se istraži", reče ona. "Majka i otac su mi dolazili ovamo. Majčina zamisao bila je da su... lavovi, tigrovi i medvedi - sile koje su otele Zemlju pre nego što je TehnoSrž stigla da je uništi... Majčina zamisao bila je da one ovde izvode opite."
   "Opite?" ponovih ja. "Kakve opite?"
   "Opite sa genijima, uglavnom", reče Anea. "Mada bi možda bolja fraza bila 'opite sa čovečanstvom'."
   "Objasni."
   Anea pokaza pokretom na kuću oko nas. "Ovo mesto dovršeno je 1937. godine."
   "Nove ere?" rekoh ja.
   "Da. Sigurna sam da je bilo uništeno u severnoameričkim klasnim neredima u dvadeset prvom veku, ako ne i ranije. Taj koji je doveo Zemlju ovamo, nekako je ovo ponovo izgradio. Baš kao što je ponovo izgradio i Rim devetnaestog veka za mog oca."
   "Rim?" Osećao sam se kao da stojim sa palcem u uhu i ponavljam sve što dete kaže. Bio je to jedan od tih dana.
   "Rim je mesto gde je Džon Kits proveo svoje poslednje dane", reče Anea. "Ali to je druga priča."
   "Aha", rekoh ja. "Pročitao sam je u Spevu tvog čika Martina. I ni tada to nisam razumeo."
   Anea načini onaj pokret rukama na koji sam se sve više navikavao. "Ja to ne razumem, Role. Ali onaj ko je doveo Zemlju ovamo, dovodi tu i ljude, baš kao i stare gradove i građevine. Stvara... dinamiku."
   "Vaskrsavanjem?" Glas mi je bio sumnjičav.
   "Ne... pre će biti... pa, moj otac je bio kibrid. Njegova ličnost obitavala je u matriksu AI, a telo mu je bilo ljudsko."
   "Ali ti nisi kibrid."
   Anea odmahnu glavom. "Znaš da nisam." Ona me povede dalje napolje, na terasu. Ispod nas, rečica je hitala preko malog vodopada. "Imaćeš još toga da uradiš dok sam ja... u školi."
   "Kao, na primer?"
   "Osim istraživanja Zemlje i iznalaženja šta ti... entiteti... ovde nameravaju da urade, moraćeš da odeš pre mene natrag po naš brod."
   "Naš brod?" Odlučio sam da izvučem metaforični palac iz uha. "Misliš da putujem dalekobacačima kako bih došao do Konzulovog broda."
   "Jeste."
   "I doveo ga ovamo?"
   Ona odmahnu glavom. "To bi potrajalo nekoliko vekova. Dogovorićemo se da se nađemo negde u bivšoj Mreži."
   Protrljah obraz i osetih grebuckanje čekinja. "Još nešto? Još koja mala desetogodišnja odiseja kako mi ne bi bilo dosadno?"
   "Samo putovanje do Zabačenosti da bi posetio Proterane", reče ona. "Ali na to putovanje ću ići i ja sa tobom."
   "Dobro", rekoh. "Nadam se da su to sve pustolovine koje nas čekaju. Znaš, nisam više tako mlad kao što sam bio."
   Pokušavao sam da neozbiljno gledam na sve to, ali Aneine oči bile su duboke i ozbiljne. Ona spusti prste na moj dlan. "Ne, Role", reče ona. "To je samo početak."
   Komlog zapišta i zakucka. "Šta je?" rekoh uz grč brige za A. Betika.
   "Upravo sam primio koordinate preko opšte frekvencije", začu se glas komloga/broda. Zvučao je zbunjeno.
   "Ima li glasovne ili vizuelne transmisije?" rekoh ja.
   "Ne, samo koordinate za putovanje i optimalne visine. To je plan letenja."
   "Kuda?" rekoh ja.
   "Do tačke na ovom kontinentu nekih tri hiljade kilometara jugozapadno od našeg trenutnog položaja", reče brod.
   Pogledah Aneu. Ona odmahnu glavom.
   "Nemaš nikakvu ideju?" rekoh ja.
   "Imam jednu", reče ona. "Ali nisam sigurna. Hajdemo, da se iznenadimo."
   Njena mala šaka još je bila u mojoj. Nisam je pustio dok smo hodali natrag po žutom lišću i jutarnjem svetlu sunca prema padobrodu koji nas je čekao.
   

59.
   Jednom sam vam rekao da ovo čitate iz pogrešnog razloga. Trebalo je da kažem da ovo pišem iz pogrešnog razloga.
   Ispunio sam ove nerazaznatljive dane i noći i glatke stranice mikroveluma uspomenama na Aneu, na Aneu kao dete, ne pomenuvši nijednom rečju njen život mesije za koji sigurno znate i zbog koga je možda, zavedeni, obožavate. Ali ove stranice nisam ispisao za vas, otkrivam sada, niti za sebe. Oživeo sam dete Aneu svojim pisanjem zato što želim da žena Anea bude u životu - uprkos logici, uprkos činjenicama, uprkos svakom gubitku nade.
   Svakog jutra - svaki put kada dođe do samoprogramiranog pojačavanja svetla, trebalo bi da kažem - budim se u ovoj Šredingerovoj mačjoj kutiji promera tri puta šest metara, zapanjen što sam živ. Noć nije donela miris gorkog badema.
   Svakog jutra, borim se sa očajanjem i stravom tako što pišem ove uspomene po tablici za pisanje i slažem akumulirane stranice mikroveluma. Ali reciklator u ovom malenom svetu ograničen je; može da proizvede samo desetak stranica odjednom. Zato, čim završim novih desetak stranica uspomena, najstarije stranice stavim u reciklator kako bi izišle napolje sveže i prazne, nove stranice na kojima mogu da pišem. To je zmija koja guta sopstveni rep. Ludilo. Ili potpuna esencija razuma.
   Moguće je da je u memoriji čipa tablice za pisanje uskladišteno sve što sam ovde napisao... ono što ću napisati u danima koji dolaze, ako mi ih sudbina bude podarila... ali uistinu, nije me mnogo briga. Svakog dana, zanima me samo desetak praznih stranica mikroveluma - čistih, praznih stranica ujutro, ispisanih, mastilom isprskanih stranica ispunjenih mojim sitnim, paučinastim rukopisom svake večeri.
   Anea je tada za mene ponovo živa.
   
   Ali prošle noći - kada su svetla u mojoj Šredingerovoj mačjoj kutiji bila isključena i kada me ništa nije razdvajalo od Vaseljene osim statičko-dinamičke ljuske zamrznute energije oko mene sa bočicom cijanida, satom koji otkucava i detektorom zračenja otpornim na oštećenja - prošle noći čuo sam kako me Anea doziva. Seo sam u potpunoj tami, previše zaprepašćen i ispunjen nadom da bih čak naredio da se svetla uključe, siguran da još sanjam, kada sam osetio da mi njeni prsti dodiruju obraz. Bili su to njeni prsti. Poznajem ih otkad je bila dete. Ljubio sam ih kada je postala žena. Dodirnuo sam ih usnama kada su mi je uzeli poslednji put.
   Njeni prsti dodirnuli su mi obraz. Dah joj je bio topao i sladak na mom licu. Usne su joj bile tople na kraju mojih ustiju.
   "Idemo odavde, Role, mili", šapnula je u tami prošle noći. "Ne uskoro, ali čim budeš završio našu priču. Čim se budeš svega setio i čim budeš sve shvatio."
   Posegnuo sam tada za njom, ali njena toplota je nestajala. A onda su se svetla upalila i moj jajasti svet bio je prazan.
   Priznajem da sam koračao tamo-amo sve dok nije došlo vreme za normalno buđenje. Tokom ovih dana ili meseci, moj najveći strah nije se odnosio na smrt - Anea me je naučila kako da smestim smrt u odgovarajuću perspektivu - već na bezumlje. Ludilo bi me lišilo razuma, sećanja... Anee.
   Tada sam ugledao nešto zbog čega sam stao. Tablica za pisanje bila je aktivirana. Pisaljka nije ležala na svom uobičajenom mestu, već je stajala zataknuta za poklopac pločice, baš kao što je Anea držala svoje penkalo u dnevniku koji je pisala na našim putovanjima posle odlaska sa Zemlje. Dok su mi prsti drhtali, reciklirao sam ono što sam juče napisao i aktivirao štampač.
   Pojavila se samo jedna strana, ispunjena redovima rukopisa. Bio je to Anein rukopis; dobro sam ga poznavao.
   Ovo je za mene prekretnica. Ili sam zaista lud i ništa od svega ovoga nije važno, ili sam spasen, pa je sve veoma važno.
   Čitam ovo, kao i vi, u nadi da ću sačuvati razum i veru u spasenje, ne spasenje duše, već spasenje svoje suštine u obnovljenoj sigurnosti da ću se ponovo sresti - zaista sresti, fizički sresti - sa onom koju pamtim i volim iznad svih ostalih.
   A to je najbolji razlog za čitanje.
   

60.
   Role, smatraj ovom naknadnom beleškom posle uspomena o kojima si pisao danas i koje sam večeras pročitala. Pre mnogo, mnogo godina... u ta poslednja tri sata našeg prvog zajedničkog putovanja, kada smo ti, mili moj Role, dragi, usnuli A. Betik i ja odleteli padobrodom prema Zapadnom Talisinu i mom tamošnjem dugom izučavanju zanata, čeznula sam da ti sve tog dana kažem - o snovima koji su nas prikazivali kao ljubavnike o kojima će pevati pesnici, o vizijama velikih opasnosti koje nas čekaju, snovima o pronalaženju prijatelja, snovima o smrti prijatelja, izvesnosti neizrecive tuge koja će tek doći, izvesnosti nezamislivih likovanja koji tek treba da se rode.
   Nisam ti rekla ništa.
   Sećaš li se? Dremali smo tokom leta. Kako je život čudan... poslednjih nekoliko sati koje smo proveli sami, na završetku jednog od najprisnijih razdoblja našeg zajedničkog života, na kraju mog detinjstva i početku vremena koje ćemo provesti kao ravnopravne osobe, najveći deo poslednjih zajedničkih minuta proveli smo u spavanju. U zasebnim ležajevima. Život je tako okrutan... trenuci koji se ne mogu više nikada vratiti gube se usred tričavosti i sporednih stvari.
   Ali bili smo umorni. Bilo je to nekoliko teških dana.
   Kada je padobrod počeo da se spušta iznad jugozapadne pustinje prema Zapadnom Talisinu i mom novom životu, uzela sam stranicu iz nakvašenog dnevnika - preživeo je vodu i plamenove iako najveći deo moje odeće nije - i napisala ti žurno poruku. Spavao si. Lice ti je bilo prislonjeno uz vinil stolice za ubrzanje i malo si balio. Trepavice su ti bile spaljene, kao i pramen kose na temenu, tako da si izgledao komično - klovn iznenađen usred spavanja. (Kasnije smo pričali o klovnovima, Role, sećaš se? Za vreme naše odiseje do Proteranih. Ti si kao tinejdžer video klovnove u nekom cirkusu u Port Romensu; ja sam videla klovnove u Džektaunu za vreme godišnjeg Vašara Prvih Doseljenika.)
   Opekotine i mast za njih koju smo obilato naneli na tvoje obraze i slepoočnice, oči i gornju usnu, izgledale su kao klovnovska šminka - crveno-bela. Bio si divan. Volela sam te tada. Volela sam te unazad i unapred kroz vreme. Volela sam te izvan granica vremena i prostora.
   Žurno sam napisala poruku, strpala je u ono što je ostalo od džepa tvoje upropašćene košulje i poljubila te blago u kraj usana, u jedino mesto koje nije bilo opečeno ili namazano. Promeškoljio si se, ali nisi se probudio. Sutradan mi nisi pomenuo poruku - niti bilo kada - i uvek sam se pitala da li si je pronašao, ili ti je ispala iz džepa, ili si je bacio nepročitanu zajedno sa košuljom u Talisinu.
   Reči su pripadale mom ocu. On ih je napisao vekovima pre toga. Onda je umro, rodio se ponovo - u neku ruku - kao kibridna ličnost, da bi ponovo umro kao čovek. Ali i dalje je suštinski živeo, njegova ličnost lutala je metasvemirom, i na kraju je napustio Hiperion zajedno sa Konzulom, u spirali DNK brodske AI. Nikada nećemo saznati njegove poslednje reči upućene mojoj majci, uprkos čika Martinovoj kreativnoj slobodi u Spevu. Ali ove reči pronađene su u zapisivaču moje majke kada se probudila pošto je on zauvek otišao, i ona je do kraja života čuvala originalni odštampani list. Znam... krišom sam ulazila u njenu sobu u Džektaunu na Hiperionu i čitala žurni rukopis na tom požutelom parčetu pergamenta, najmanje jednom nedeljno, od svog drugog rođendana.
   To su bile reči koje sam ti poklonila sa usnulim poljupcem u tom poslednjem satu poslednjeg dana našeg prvog putovanja, mili moj Role. To su reči koje ti večeras ostavljam uz poljubac za buđenje. To su reči koje ću zatražiti od tebe kada se sledeći put budem vratila, kada priča bude završena i kada započne naše poslednje putovanje.
   
   Lepota je večita radost:
   Njena ljupkost sve je veća; i nikada neće
   Proći u ništavilo; već će i dalje
   Čuvati za nas tihi lug, i spavanje
   Puno slatkih snova, zdravlja i mirnog daha.
   
   I tako, Role Endimione, dok se ponovo ne sretnemo na tvojim stranicama, u divljoj ekstazi, pozdravljam te...
   
   Ti, usvojeno dete tišine i sporog vremena,
   Istoričaru šumski, što ne možeš iskazati
   Cvetnu priču slađu od naše rime:
   Koja ti ovenčana legenda pohodi obličje
   O božanstvima il' smrtnicima, ili i jednima i drugima,
   U Tempi ili pričama o Arkadiji?
   Kakvi su to ljudi ili bogovi? Kakve gospe jad?
   Kakva luda potraga? Kakva borba i bekstvo?
   Kakve frule i daire? Kakva divlja ekstaza?
   
   Za sada, ljubavi moja, želim ti slatke snove, zdravlje, i mirni dah.

Uvod

     
Mi nismo tvar koja istrajava, već obrasci koji se obnavljaju.
     Norbert Viner,

     Kibernetika, ili kontrola i komunikacija kod životinja i mašina
     Univerzalna priroda iz univerzalne supstance, kao da je ova vosak, sada lije figuru konja, a kad se kalup za to razlomi, koristi materijal za drvo, zatim za čoveka, potom za nešto drugo; a svaka od tih stvari postoji veoma kratko. Ali za kalup nije tegobno da bude razlomljen, baš kao što mu nije bilo tegobno kada je bio sastavljan.
     Marko Aurelije
     Meditacije

     Ali evo prsta Božjeg, bleska volje što može,
     Iza svih zakona, što ih sačini, i gle, jesu!
     A ja ne znam da li, osim tako, dar taj može pripasti čoveku,
     Da od tri zvuka sačini, ne četvrti zvuk, već zvezdu.
     Robert Brauning
     Abt Vogler

     Ako ono što sam rekao nije dovoljno jasno, a plašim se da možda nije, samo ću te vratiti tamo odakle započeh ovaj niz misli - hoću reći, počeo sam tako što sam shvatio da je čovek sazdan zahvaljujući okolnostima - a šta su okolnosti? - do ogledi njegovog srca - a šta su ogledi? - do dokazi (sic) njegovog srca (sic)? - a šta su dokazi (sic) njegovog srca do utvrđivači ili izmenjivači njegove prirode? - a šta je njegova izmenjena priroda do njegova duša? - a šta je njegova duša bila pre nego je dospela na svet da bi imala te dokaze, izmene i usavršavanja? - Inteligencije (sic) - bez Identiteta - a kako se taj Identitet može sačiniti? Kroz medijum Srca? A kako da srce postane taj Medijum do u svetu Okolnosti? - Stoga sada smatram da, uz Poeziju i Teologiju, i ti možeš zahvaliti Zvezdama za to što mi pero nije mnogo izdržljivo...
     
Džon Kits
     U pismu bratu

Prvi deo

1.

     "Papa je mrtav! Živeo papa!"
     Povik je odjekivao unutar i oko vatikanskog dvorišta San Damaso gde je telo pape Julija XIV upravo bilo pronađeno u njegovim papskim odajama. Sveti Otac umro je u snu. Za samo nekoliko minuta, vest se pronela po neskladnom grozdu građevina koje su još nazivane Vatikanska Palata, a zatim je krenula napolje kroz Vatikansku državu brzinom požara u okruženju od čistog kiseonika. Glasine o papinoj smrti gorele su vatikanskim kancelarijskim kompleksom, skakale kroz zagušenu Kapiju Svete Ane sve do Apostolske palate i susedne Palate vlade, pronalazile spremne uši među vernicima u sakristiji Bazilike Svetog Petra do te mere da se nadbiskup koji je držao misu osvrnuo kako bi pogledao kakvo je to šištanje i šaputanje pastve bez presedana, a onda izišao iz Bazilike sa vernicima koji su odlazili da se priključe većim gomilama na trgu Svetog Petra gde je između osamdeset i stotinu hiljada turista i funkcionera Paksa u poseti primilo glasine kao kritičnu masu plutonijuma nabijenu za potpunu fisiju.
     Pošto je izišla na glavnu kapiju za vozila, Lučni zvonik, vest je ubrzala do brzine elektrona, a onda skočila u brzinu svetlosti, da bi konačno pohitala dalje od planete Pacem brzinama Hokingovog pogona, hiljadu puta brže od svetlosti. Bliže, neposredno iza drevnih zidova Vatikana, telefoni i komlogovi zvonili su kroz čitavi glomazni, vlažni Kaštel Sant' Anđelo gde su biroi Svete kancelarije inkvizicije bili duboko ukopani u planinu kamena prvobitno namenjenu za Hadrijanov mauzolej. Čitavog jutra čulo se zveckanje perli i šuštanje uštirkanih mantija dok su vatikanski funkcioneri žurili natrag u svoje kancelarije kako bi se uključili u šifrovane mrežne linije i sačekali naloge odozgo. Lični komunikatori su zvonili, pištali i vibrirali u uniformama i implantima hiljada administratora Paksa, vojnih komandanata, političara i zvaničnika Merkantilusa. Trideset minuta posle otkrića beživotnog papinog tela, informativne organizacije širom sveta Pacema imale su prilog o tome: pripremile su svoje robotske holokamere, donele sve postojeće relejne, sistemske, linijske satelite, poslali svoje najbolje ljudske izveštače u kancelariju Vatikana za štampu i čekale. U međuzvezdanom društvu gde je Crkva vladala gotovo apsolutno, vesti su čekale ne samo na nezavisnu potvrdu, već i na zvaničnu dozvolu da postoje.
     Dva sata i deset minuta posle otkrića tela pape Julija XIV, Crkva je potvrdila njegovu smrt objavom kancelarije vatikanskog državnog sekretara, kardinala Lurdusamija. Za samo nekoliko sekundi, snimljena objava emitovana je svakom radiju i holoviziji na gusto naseljenom svetu Pacemu. Sa populacijom od milijardu i po duša, sve iznova rođenih hrišćana sa kruciformom, većinom zaposlenih u Vatikanu ili u ogromnoj civilnoj, vojnoj ili trgovačkoj birokratiji države Paksa, planeta Pacem zastala je da oslušne sa priličnim zanimanjem. I pre formalne objave, dvanaest novih zvezdanih brodova klase arhanđeo napustilo je orbitalne baze i prebacilo se preko male ljudske sfere u tom delu Galaksije; njihovi gotovo trenutni pogoni smesta su pobili posade, ali su preneli svoju poruku o papinoj smrti, bezbednu u kompjuterima i kodiranim predajnicima, na šezdesetak najvažnijih svetova i zvezdanih sistema arhidioceze. Ti kurirski brodovi, arhanđeli, preneće nekoliko kardinala natrag na Pacem blagovremeno, kako bi stigli da glasaju na izboru, ali većina birača odabraće da ostane na svom rodnom svetu - zazirući od smrti čak i pored sigurnog obećanja vaskrsenja - da bi umesto toga poslali šifrovane, interaktivne holo poruke sa svojim eligo za sledećeg vrhovnog sveštenika.
     Još osamdeset pet brodova Paksa klase Hoking, mahom bakljobrodova visokog ubrzanja, pripremilo se da ubrza do relativističkih brzina, a potom i do konfiguracija za skok, tako da njihovo putovanje bude mereno danima i mesecima, sa relativnim vremenskim dugom od nekoliko nedelja do nekoliko godina. Ti brodovi će sačekati u svemiru Pacema petnaest do dvadeset standardnih dana sve do izbora novog pape, a potom odneti vest u oko sto trideset manje kritičnih sistema Paksa, gde nadbiskupi opslužuju milijarde vernika. Ti svetovi arhidioceze biće, zatim, zaduženi da pošalju vest o papinoj smrti, vaskrsenju i ponovnom izboru manjim sistemima, udaljenim svetovima i bezbrojnim kolonijama u Zabačenosti. Poslednja flota od više od dve stotine kurirskih sondi bez posade izvučena je iz skladišta u ogromnoj asteroidskoj bazi Paksa u Sistemu Pacem, sa čipovima za poruke koji su čekali samo na zvaničnu objavu ponovnog rođenja i izbora pape Julija pre nego što ubrzaju u Hokingov svemir da bi preneli vesti elementima Flote Paksa uključenim u patroliranje ili borbu sa Proteranima duž defanzivne sfere, takozvanog Velikog Zida, daleko izvan granica svemira Paksa.
     Papa Julije umro je već osam puta. Pontifovo srce bilo je slabo, i on nije dozvoljavao njegovu popravku - ni hirurgijom, ni nanoplastijom. Smatrao je da papa treba da proživi svoj prirodni vek i da - posle njegove smrti - treba da se izabere novi papa. Činjenica da je ovaj isti papa iznova biran osam puta nije ga odvratila od tog mišljenja. Već sada, dok je telo pape Julija pripremano za formalno veče izlaganja na odru pre nego što ga odnesu u malu kapelu za vaskrsavanja iza Svetog Petra, kardinali i njihovi surogati pripremali se za ponovni izbor.
     Sikstinska kapela bila je zatvorena za turiste i pripremljena za glasanje koje će se zbiti za manje od tri nedelje. Drevna sedišta sa baldahinima donesena su za osamdeset tri kardinala koji će biti prisutni telom, dok su za kardinale koji će glasati posredno postavljeni holografski projektori i interaktivne veze sa datum-ravni. Sto za kontrolore glasanja postavljen je ispred visokog oltara kapele. Male karte, igle, konac, kutija, tanjir, platnene krpe i drugi predmeti pažljivo su stavljeni na sto kontrolora, a zatim prekriveni većom platnenom krpom. Sto za infirmarije i revizore smešten je pored oltara. Glavna vrata Sikstinske kapele bila su zatvorena, zabravljena i zapečaćena. Komandosi švajcarske garde u punim borbenim oklopima, sa najsavremenijim energetskim oružjem, zauzeli su svoja mesta ispred vrata kapele i na portalima papskog aneksa Svetog Petra za vaskrsavanja, otpornim na eksplozije.
     Sledeći drevni protokol, izbor je zakazan za najmanje petnaest, a najviše dvadeset dana. Oni kardinali koji su se trajno nastanili na Pacemu ili na udaljenosti od tri nedelje vremenskog duga otkazali su svoj redovan raspored i pripremili se za enklavu. Sve ostalo bilo je spremno.

     Neki debeli ljudi nose svoju težinu kao slabost, kao znak samopovlađivanja i lenjosti. Drugi debeli ljudi apsorbuju masu kraljevski, kao spoljnji znak svoje rastuće moći. Simon Avgustino Kardinal Lurdusami pripadao je potonjoj kategoriji. Ogroman čovek, prava planina grimiza u formalnoj kardinalskoj odori, Lurdusami je izgledao kao da je u poznim pedesetim godinama, po standardu, i tako je izgledao već duže od dva veka aktivnog života i uspešnog vaskrsavanja. Sa podvaljcima, prilično ćelav, sa glasom nalik na meku bas-tutnjavu koja je mogla da naraste u Božju riku kadru da ispuni Baziliku Svetog Petra bez korišćenja sistema razglasa, Lurdusami je ostao epitom zdravlja i vitalnosti u Vatikanu. Mnogi u unutrašnjim krugovima hijerarhije Crkve pripisivali su Lurdusamiju - tada mladom, nižem funkcioneru u vatikanskoj diplomatskoj mašineriji - zaslugu za omogućavanje izmučenom i bolom opterećenom bivšem hodočasniku sa Hiperiona, ocu Lenaru Hojtu, da otkrije tajnu koja je kruciformu pripitomila u instrument vaskrsavanja. Njemu su, podjednako kao i tek preminulom papi, pripisivali zaslugu za oporavak Crkve koja se našla na rubu izumiranja.
     Kakva god bila istina iza te legende, Lurdusami je bio u dobroj formi tog prvog dana posle devete smrti Svetog Oca u službi i pet dana pre vaskrsenja Njegove Svetosti. Kao kardinal-državni sekretar, predsednik komisije koja nadgleda dvanaest Svetih Kongregacija i prefekt agencije od koje su svi najviše strepeli i najmanje je razumeli - Svete Kongregacije za doktrinu vere, sada ponovo zvanično poznate, posle više od hiljadu godina međuvlašća, kao Sveta kancelarija vaseljenske inkvizicije - Lurdusami je bio najmoćnije ljudsko biće Kurije. U tom trenutku, dok je Njegova Svetost papa Julije XIV bio izložen na odru u Bazilici Svetog Petra, dok je telo čekalo na premeštaj u aneks za vaskrsavanje odmah po smiraju dana, Simon Avgustino kardinal Lurdusami bio je zasigurno najmoćnije ljudsko biće Galaksije.
     Kardinalu ova činjenica tog jutra nije promakla.
     "Jesu li već stigli, Lukase?" grmnuo je čoveku koji mu je bio pomoćnik i momak za sve duže od dve stotine veoma uposlenih godina. Koliko je kardinal Lurdusami bio ogroman, mesnat, neodredljive starosti i usporen, toliko je monsinjor Lukas Odi bio mršav, koščat, vremešan i užurbanih pokreta. Odijevo puno zvanje podsekretara države u Vatikanu glasilo je 'zamenik i sekretar šifre', ali obično su ga zvali samo zamenik. 'Šifra' je mogao biti podjednako prikladan nadimak za visokog, koščatog benediktinskog administratora, jer u dvadeset dve decenije besprekorne službe kod svog gospodara, niko - čak ni sam Lurdusami - nije znao šta taj čovek privatno misli i oseća. Otac Lukas Odi bio je Lurdusamijeva moćna desna ruka tako dugo da je kardinal-sekretar odavno prestao da misli o njemu kao o bilo čemu drugom do o produžetku sopstvene volje.
     "Upravo su smešteni u čekaonicu u unutrašnjosti zgrade", odgovori monsinjor Odi.
     Kardinal Lurdusami klimnu glavom. Više od hiljadu godina - davno pre nego što je Hedžira poslala čovečanstvo u bekstvo sa Zemlje na umoru i u kolonizaciju zvezda - u Vatikanu je bio običaj da se važni sastanci održavaju u čekaonicama značajnih zvaničnika pre nego u njihovim privatnim kancelarijama. Čekaonica državnog sekretara kardinala Lurdusamija u unutrašnjosti zgrade bila je mala - ne veća od pet kvadratnih metara - i nenameštena izuzev okruglog mermernog stola lišenog ugrađenih komunikacionih jedinica, jednog jedinog prozora koji bi, da nije bio polarizovan do neprozirnosti, gledao u spoljnu lođu sa veličanstvenim freskama i dve slike Karo-tana, genija iz trinaestog veka - jedna je prikazivala Hristovu agoniju u Getsemanu, druga papu Julija (u predpapskom identitetu Oca Lenara Hojta) koji prima prvu kruciformu od moćnog, ali androginog arhanđela, dok Sotona (u obličju Šrajka) to bespomoćno posmatra.
     Četvoro u čekaonici - tri muškarca i jedna žena - predstavljali su Izvršno veće Pankapitalističkog saveza nezavisnih katoličkih međuzvezdanih trgovačkih organizacija, poznatijeg kao Paks Merkantilus. Dva muškarca mogla su biti otac i sin - Č. Helvig Aron i Č. Kenet Hej-Modino - nalik jedan drugome čak i u suptilnim, skupim odelima sa plaštom, skupim, konzervativnim frizurama, suptilno bio-izvajanim licima Severne Evrope sa Stare Zemlje, i još suptilnijim crvenim značkama koje su pokazivale da pripadaju Suverenom vojnom redu bolnice Svetog Jovan u Jerusalimu, na Rodosu i Malti - drevnom društvu popularno poznatom kao Malteški vitezovi. Treći muškarac bio je azijskog porekla i nosio je jednostavnu pamučnu odoru. Ime mu je bilo Kenzo Isozaki i tog dana on je bio - posle Simona Avgustina kardinala Lurdusamija - zasigurno drugo najmoćnije ljudsko biće Paksa. Poslednji predstavnik Paks Merkantilusa, žena pedesetih godina, po standardu, nemarno šišane tamne kose i zgrčenog lica, u jevtinom radnom odelu od češljane fiberplastike, bila je Č. Ana Peli Konjani, navodno Isozakijeva naslednica i, ako je verovati glasinama, dugogodišnja ljubavnica žene-nadbiskupa Renesanse Vektor.
     Njih četvoro ustaše i blago se nakloniše kada je kardinal Lurdusami ušao i zauzeo svoje mesto za stolom. Monsinjor Lukas Odi bio je jedini posmatrač i stajao je dalje od stola, sklopivši koščate šake ispred mantije, dok su izmučene oči Karo-tanovog Hrista u Getsemanu virile u mali skup preko njegovog ramena prekrivenog crnom tkaninom.

 Č. Aron i Č. Hej-Modino krenuše napred da kleknu i poljube kardinalov prsten sa safirom kosih ivica, ali Lurdusami odmahnu rukom i prekinu dalji protokol pre nego što su Kenzo Isozaki ili žena mogli da mu priđu. Kada su četiri predstavnika Paks Merkantilusa ponovo sela, kardinal reče: "Svi smo mi stari prijatelji. Znate da će, dok ja budem predstavljao Svetu Stolicu u ovom razgovoru za vreme privremenog odsustva Svetog Oca, sve o čemu se danas bude razgovaralo ostati unutar ovih zidova." Lurdusami se osmehnu. "A ovi zidovi, prijatelji, jesu najbezbedniji i najotporniji na prisluškivanje u čitavom Paksu."
     Aron i Hej-Modino nasmešiše se usiljeno. Prijatan izraz na licu Č. Isozakija nije se promenio. Č. Ana Peli Konjani još se više namršti. "Vaša Eminencijo", reče ona. "Smem li slobodno da govorim?"
     Lurdusami okrenu bucmasti dlan. Oduvek je osećao nepoverenje prema ljudima koji su tražili da slobodno govore, zaklinjali se da govore iskreno ili koristili izraz 'otvoreno'. On reče: "Naravno, prijateljice draga. Žao mi je što, usled dnevnih obaveza i okolnosti, imamo tako malo vremena."
     Ana Peli Konjani kruto klimnu glavom. Razumela je zapovest da bude precizna. "Vaša Eminencijo", reče ona, "zatražili smo ovaj razgovor kako bismo vam se obratili, ne samo kao odani pripadnici Pankapitalističkog saveza Njegove Svetosti, već i kao prijatelji Svete Stolice i vas lično."
     Lurdusami predusretljivo klimnu glavom. Tanke usne između opuštenih obraza bile su mu izvijene u blagi osmeh. "Naravno."
     Č. Helvig Aron se nakašlja. "Vaša Eminencijo, Merkantilus je razumljivo zainteresovan za predstojeći izbor pape."
     Kardinal sačeka.
     "Naš cilj danas", nastavi Č. Hej-Modino, "jeste da uverimo Vašu Eminenciju - kako u svojstvu državnog sekretara, tako i kao potencijalnog kandidata za papsko zvanje - da će Savez i posle predstojećih izbora krajnje odano nastaviti da sprovodi politiku Vatikana."
     Kardinal Lurdusami jedva primetno klimnu glavom. Savršeno je razumeo. Paks Merkantilus - Isozakijeva obaveštajna mreža - nekako je nanjušio moguću pobunu u vatikanskoj hijerarhiji. Nekako su prisluškivali najtiša šaputanja u sobama poput ove, otpornim na prisluškivanje: da je došlo vreme da papu Julija zameni novi vrhovni sveštenik. A Isozaki je znao da će Simon Avgustino Lurdusami biti taj čovek.
     "U ovom tužnom međuvlašću", nastavi Č. Konjani, "smatrali smo svojom obavezom da damo kako privatna, tako i javna uveravanja da će Savez nastaviti da služi interesima Svete Stolice i Svete Majke Crkve, baš kao što je to činio više od dva standardna veka."
     Kardinal Lurdusami ponovo klimnu glavom i sačeka, ali ništa više nije se čulo od četiri vođe Merkantilusa. Za trenutak je sebi dopustio da razmisli o tome zbog čega je Isozaki lično došao. Da vidi moju reakciju umesto da veruje izveštaju potčinjenih, pomisli on. Starac više veruje svojim čulima i zaključcima nego bilo kome ili bilo čemu drugome. Lurdusami se osmehnu. Dobra politika. On pusti da se rastegne novi minut tišine pre nego što je progovorio. "Prijatelji", grmnu on konačno, "ne znate koliko mi greje srce činjenica da četvoro tako zauzetih i važnih ljudi dolazi u posetu ovom sirotom svešteniku u trenucima zajedničke tuge."
     Isozaki i Konjani ostaše bezizražajnih lica, inertni poput argona, ali kardinal primeti slabo skriveni sjaj iščekivanja u očima preostale dvojice pripadnika Merkantilusa. Ako bi Lurdusami prihvatio njihovu podršku u ovom trenutku, koliko god suptilno, to bi Merkantilus uzdiglo na nivo vatikanskih zaverenika - i učinilo ga dobrodošlim zaverenikom i de fakto podjednako važnim kao što će biti sledeći papa.
     Lurdusami se nagnu bliže stolu. Kardinal primeti da Č. Kenzo Isozaki nije ni trepnuo tokom čitavog razgovora. "Prijatelji", nastavi on, "kao dobri ponovo rođeni hrišćani" - on klimnu glavom prema Č. Aronu i Hej-Modinu - "i kao Vitezovi vere, nesumnjivo znate kakav je postupak za izbor našeg sledećeg pape. Ali dozvolite da vas podsetim. Kada se kardinali i njihovi interaktivni predstavnici nađu zatvoreni u Sikstinskoj kapeli, postoje tri načina na koje papa može biti izabran - aklamacijom, delegacijom ili prebrojavanjem glasova. Aklamacijom, svi kardinali-birači podstaknuti su Svetim Duhom da proglase jednu osobu za vrhovnog sveštenika. Svi kličemo eligo - 'Biram' - i ime osobe koju jednoglasno biramo. Delegacijom, biramo nekolicinu među nama - recimo, desetak kardinala - da izaberu u ime svih. Kada je glasanje u pitanju, kardinali-birači tajno glasaju sve dok neki kandidat ne dobije dvotrećinsku većinu plus jedan glas. Tada se bira novi papa, a milioni koji to čekaju ugledaju sfumata - oblake belog dima - što znači da porodica Crkve ponovo ima Svetog Oca."
     Četvoro predstavnika Paks Merkantilusa sedelo je u tišini. Svako od njih bio je prisno svestan procedure za izbor pape - ne samo starinskih mehanizama, naravno, nego i politike, pritisaka, dogovora, blefiranja i otvorenih ucena koje su vekovima često pratile taj postupak. I počeli su da shvataju zašto kardinal Lurdusami sada ističe očigledne stvari.
     "Na poslednjih devet izbora", nastavi ogromni kardinal glasom koji je zvučao kao teška grmljavina, "papa je bio izabran aklamacijom... zahvaljujući direktnom uplivu Svetog Duha." Lurdusami zastade jedan dugi, napeti trenutak. Iza njega, monsinjor Odi stajao je i posmatrao, nepomičan poput naslikanog Hrista iza njega, ne trepćući baš kao Kenzo Isozaki.
     "Nemam razloga da verujem", nastavi konačno Lurdusami, "da će ovaj izbor biti imalo drugačiji."
     Funkcioneri Paks Merkantilusa nisu se pomerali. Konačno, Č. Isozaki jedva primetno klimnu glavom. Poruka je saslušana i shvaćena. Neće biti pobune unutar zidova Vatikana. Ili, ako je i bude, Lurdusami to sasvim dobro kontroliše i nije mu potrebna podrška Paks Merkantilusa. Ako je u pitanju ono prvo i ako vreme kardinala Lurdusamija još nije nastupilo, papa Julije će ponovo voditi Crkvu i Paks. Isozakijeva grupa preuzela je strašan rizik zbog nepredvidljivih nagrada i moći koja bi joj pripala kada bi uspeli da se udruže sa budućim pontifom. Sada su bili suočeni samo sa posledicama tog strašnog rizika. Vek ranije, papa Julije ekskomunicirao je prethodnika Kenza Isozakija zbog manje greške u proračunu, oduzeo mu sakrament kruciforme i osudio vođu Merkantilusa na život u izgnanstvu iz katoličke zajednice - što je, naravno, podrazumevalo svakog muškarca, ženu i dete na Pacemu i većini svetova Paksa - praćen pravom smrću.
     "A sada, žalim što zbog neodložnih obaveza moram da se lišim vašeg prijatnog društva", grmnu kardinal.
     Pre nego što je stigao da ustane i suprotno standardnom protokolu za napuštanje prisustva jednog glavara Crkve, Č. Isozaki brzo stupi napred, kleknu i poljubi kardinalov prsten. "Eminencijo", promrmlja stari milijarder Paks Merkantilusa.
     Ovaj put, Lurdusami nije ustao niti otišao sve dok svi moćni izvršni direktori nisu stupili napred da mu iskažu poštovanje.

     Zvezdani brod klase arhanđeo prebacio se u svemir Božjeg Gaja dan posle smrti pape Julija. To je bio jedini arhanđeo koji nije imao kurirsku dužnost; bio je manji od novih brodova i ime mu je bilo Rafael.
     Nekoliko minuta pošto je arhanđeo ušao na orbitu oko pepeljastog sveta, padobrod se odvojio i zavrištao u atmosferu. U njemu su bila dva muškarca i jedna žena. Njih troje izgledali su kao srodnici, podjednako vitki, bledog tena, tamne, mlitave, kratko ošišane kose, prikrivenih pogleda i tankih usana. Nosili su brodske crveno-crne uniforme bez odličja, sa složenim komologovima na trakama oko ručnih zglobova. Njihovo prisustvo u padobrodu bilo je neobično - zvezdani brodovi klase arhanđeo bez razlike su ubijali ljudska bića prilikom silovite translacije kroz Plankov svemir, a komorama za vaskrsavanje trebalo je obično tri dana da ožive ljudsku posadu.
     Njih troje nisu bili ljudi.
     Morfujući krila i izravnavši sve površine u aerodinamičnu školjku, padobrod je prešao terminador i uleteo u svetlost dana brzinom od 3 maha. Ispod njega se okretao nekadašnji templarski svet Božji Gaj - masa tragova požara, polja pepela, blatnih reka, glečera u povlačenju i zelenih sekvoja koje su se upinjale da se ponovo rasade u razorenom predelu. Sada usporavajući do podzvučnih brzina, padobrod je leteo iznad uske trake umerene klime i plodnog rastinja blizu polutara planete i pratio reku do panja nekadašnjeg Svetskog Drveta. Prečnika osamdeset tri kilometra, i dalje kilometar visok, čak i u tom uništenom obliku, panj se uzdizao iznad južnog horizonta kao crna visoravan. Padobrod izbeže Svetski Panj i nastavi da prati reku prema zapadu, spuštajući se i dalje sve dok nije sleteo na stenu blizu mesta gde je reka uticala u usku klisuru. Dva muškarca i žena siđoše niz izbačene stepenice i osmotriše prizor. U tom delu Božjeg Gaja bilo je pre podne, reka je žurno hučala zalazeći u brzake, ptice i nevidljive životinje u krošnjama brbljale su na debelim stablima dalje nizvodno. Vazduh je mirisao na borove iglice, neodredljive tuđinske arome, vlažno zemljište i pepeo. Pre više od dva i po veka, ovaj svet pretrpeo je udar i izbacivanje iz orbite. Ona dve stotine metara visoka templarska stabla koja nisu odbegla u svemir izgorela su u požaru koji je nastavio da besni dobar deo veka, da bi ga konačno ugasila tek nuklearna zima.
     "Pažljivo", reče jedan od muškaraca dok su njih troje silazili prema reci. "Monovlakna koje je postavila trebalo bi da su još na mestu."
     Mršava žena klimnu glavom i izvuče lasersko oružje iz svog paketa od prilagodljive mase. Podesivši zrak na najšire rasipanje, prešla je njime iznad reke. Nevidljiva vlakna zasvetlucaše kao paukova mreža na jutarnjoj rosi, izukrštana preko reke i obmotana oko stenja, tako da su uranjala i izranjala iz zapenjene reke.
     "Nema ih tamo gde moramo da radimo", reče žena kada je isključila laser. Njih troje pređoše nizinu kraj reke i popeše se uz kameniti nagib. Tu je granit bio istopljen i istekao je nizbrdo kao lava u vreme uništenja Božjeg Gaja, ali na jednoj od kamenih terasa bilo je skorijih tragova katastrofe. Blizu vrha stene deset metara iznad reke, u tvrdom kamenu plamenom je bio izdubljen krater. Savršeno okrugao, udubljen pola metra ispod nivoa stene, krater je imao pet metara u prečniku. Na jugoistočnoj strani, gde je vodopad istopljenog stenja tekao, zapljuskivao i zasipao reku, obrazovano je prirodno stepenište od crnog kamena. Stena koja je ispunjavala kružnu šupljinu na vrhu hrbata bila je tamnija i uglačanija od ostalog kamenja i ličila je na polirani oniks smešten u granitni kotao.
     Jedan muškarac stupi u udubljenje, opruži se preko glatkog kamena i prisloni uho uz stenu. Trenutak kasnije, ustade i klimnu glavom ostalima.
     "Odstupite", reče žena. Ona dodirnu komlog na ručnom zglobu.
     Njih troje uzmakoše pet koraka kada zrak čiste energije blesnu iz svemira. Ptice i stvorenja u krošnjama pobegoše u bučnoj panici kroz zastor drveća. Vazduh se jonizovao i za samo nekoliko sekundi superzagrejao, zakotrljavši udarni talas u svim pravcima. Granje i lišće planuše pedeset metara od mesta kontakta zraka. Čisti, blistavi konus u potpunosti se poklapao da prečnikom kružne depresije u steni, i pretvorio je glatki kamen u jezero istopljene vatre.
     Dva muškarca i žena nisu se ni pomerili. Njihove brodske uniforme zatinjale su u vrelini otvorene peći, ali specijalna tkanina nije se zapalila. Kao ni njihovo meso.
     "Dosta", reče žena, nadjačavši riku energetskog zraka i sve snažnije plamene oluje. Zlatni zrak iščeznu. Vreli vazduh jurnu da ispuni vakuum silinom bure. Ulegnuće u steni bilo je krug mehuraste lave.
     Jedan muškarac spusti se na kolena, kao da osluškuje. Onda klimnu glavom ostalima i fazno se premesti. U jednoj sekundi bio je od krvi, mesa, kostiju, kože i kose, u sledećoj je bio hromirano-srebrna skulptura u obličju čoveka. Plavo nebo, šuma u plamenu i jezero istopljene vatre savršeno su se ogledali na njegovoj nestalnoj srebrnoj koži. On zavuče ruku u istopljenu lokvu, kleknu niže, posegnu dublje, a onda povuče. Srebrno obličje njegove ruke izgledalo je kao da se stopilo sa površinom drugog srebrnog ljudskog obličja - ovaj put ženskog. Muška hromirana skulptura izvuče žensku hromiranu skulpturu iz šištećeg, prštećeg kotla lave i prenese je pedeset metara do mesta gde trava nije gorela i gde je kamen bio dovoljno hladan da izdrži njihobu težinu. Drugi muškarac i žena krenuše za njima.
     Muškarac se prebaci iz hromirano-srebrnog obličja i sekund kasnije žena učini isto. Žena koja je izronila iz žive izgledala je kao bliznakinja kratko ošišane žene u brodskoj uniformi.
     "Gde je ta mala kučka?" upita izbavljena žena. Nekada je bila poznata kao Radamant Nemes.
     "Nestala je", reče muškarac koji ju je izbavio. On i njegov muški par mogli su joj biti braća ili muški klonovi. "Prošli su kroz poslednji dalekobacač."
     Radamant Nemes blago iskrivi lice. Opružala je i skupljala prste i pomerala ruke kao da se oporavlja od grčeva u udovima. "Bar sam ubila onog prokletog androida."
     "Ne", reče druga žena, njena bliznakinja. Ona nije imala ime. "Otišli su Rafaelovim padobrodom. Android je izgubio ruku, ali autohirurg mu je spasao život."

Nemes klimnu glavom i ponovo pogleda prema stenovitoj uzvisini gde je lava još tekla. Sjaj vatre osvetljavao je blistavu mrežu monovlakana iznad reke. Iza njih je gorela šuma. "Tamo... unutra... nije bilo baš prijatno. Nisam mogla da se pomerim dok me je brodski zrak pržio punom snagom, a onda nisam mogla da se fazno premestim zbog kamena koji me je okruživao. Bila mi je potrebna ogromna usredsređenost da se isključim, a da ipak održim aktivan interfejs za fazno pomeranje. Koliko sam dugo bila tamo zakopana?"
     "Četiri zemaljske godine", reče muškarac koji do sada nije progovarao.
     Radamant Nemes podiže tanku obrvu, više upitno nego iznenađeno. "A opet, Srž je znala gde sam..."
     "Srž je znala gde si", reče druga žena. Njen glas i izrazi lica bili su istovetni izbavljenoj ženi. "I Srž je znala da nisi uspela."
     Nemes se vrlo stegnuto osmehnu. "Dakle, četiri godine bile su kazna."
     "Podsetnik", reče muškarac koji ju je izvukao iz stenja.
     Radamant Nemes načini dva koraka, kao da isprobava ravnotežu. Glas joj je bio ravan. "Pa, zbog čega ste sada došli po mene?"
     "Devojčica", reče druga žena. "Vraća se. Treba da nastavimo tvoju misiju."
     Nemes klimnu glavom.
     Muškarac koji ju je izbavio spusti ruku na njeno mršavo rame. "I molim te da misliš na to", reče on, "da četiri godine provedene u vatri i kamenu neće biti ništa u poređenju sa onim što te može očekivati ako ponovo ne uspeš."
     Nemes je dugo zurila u njega, ne odgovarajući. Onda, okrenuvši leđa lavi i plamenu u precizno koreografisanom pokretu, ukorak, svih četvoro krenuše u savršenom skladu prema padobrodu.

     Na pustinjskom svetu MadredeDios, na visoravni zvanoj Ljano Estakado zbog nosača atmosferskih generatora koji su izukrštali pustinju u pravilnim desetkilometarskim rešetkastim razmacima, Otac Federiko de Soja pripremao se za ranu jutarnju misu.
     Pustinjski gradić Nuevo Atlan imao je manje od tri stotine stanovnika - mahom rudara boksita iz Paksa koji su čekali da umru pre nego što otputuju kući, pomešanih sa nekoliko preobraćenih Marijaista koji su nekako uspevali da se održe u životu kao goniči krda u otrovnim pustarama - a Otac de Soja znao je tačno koliko će ih biti u kapeli na ranoj misi: četvoro - stara Č. Sančez, drevna udovica za koju se pričalo da je ubila muža u peščanoj oluji pre šezdeset dve godine, blizanci Perel koji su - iz nepoznatih razloga - više voleli staru oronulu crkvu od besprekorne, rashlađene kapele kompanije u rudarskom rezervatu, i tajanstveni starac sa licem punim ožiljaka od zračenja, koji je klečao u poslednjoj klupi i nikada nije uzimao naforu.
     Duvala je peščana oluja - stalno je duvala peščana oluja - i otac De Soja morao je da pretrči poslednjih trideset metara iz svoje parohijske kuće od ćerpiča do crkvene sakristije, sa providnom kapuljačom od fiberplastike navučenom na glavu i ramena kako bi zaštitio mantiju i biretu, sa brevijarom duboko nabijenim u džep mantije kako bi ostao čist. Nije vredelo. Svake večeri, kada bi skinuo mantiju ili okačio biretu o klin, pesak bi se prosuo u crvenoj kaskadi, poput sasušene krvi iz slomljenog peščanika. I svakog jutra, kada bi otvorio brevijar, pesak bi krckao među stranicama i prljao mu prste.
     "Dobro jutro, Oče", reče Pablo, dok je sveštenik žurio u sakristiju i naticao ispucale gumene zaptivače na dovratak.
     "Dobro jutro, Pablo, moj najverniji oltarski pomoćniče", reče otac De Soja. U stvari, sveštenik nemo ispravi sebe, Pablo je bio njegov jedini oltarski pomoćnik. Jednostavno dete - jednostavno u onom drevnom smislu, kao mentalno sporo, ali ujedno i u smislu poštenja, iskrenosti, odanosti i prijateljstva - Pablo je bio tu da bi pomagao De Soji da služi misu jutrom svakog dana u sedmici u 06:30 i dvaput u nedelju - mada je na ranu jutarnju nedeljnu misu dolazilo istih četvoro, a još pet-šest rudara boksita pojavilo bi se na kasnijoj misi.
     Dečak klimnu glavom i ponovo se iskezi, tako da je osmeh na tren nestao dok je navlačio čistu, uštirkanu stolu preko odore oltarskog pomoćnikaa.
     Otac de Soja prođe kraj deteta, prokuštra mu usput tamnu kosu i otvori visoki sanduk sa svečanom odećom. Jutro je postalo mračno koliko i noć u otvorenoj pustinji kada je peščana oluja progutala osvit; jedino osvetljenje u hladnoj, goloj sobi poticalo je od treperave svetiljke sakristije. De Soja se nakloni, pomoli usrdno na tren, pa poče da oblači odoru svoje profesije.
     Dve decenije, kao otac kapetan De Soja iz Flote Paksa, zapovednik bakljobrodova poput Baltazara, Federiko de Soja oblačio je uniforme na kojima su krst i okovratnik bili jedini znaci njegovog svešteničkog zvanja. Nosio je borbeni oklop od plaskeva, svemirska odela, taktičke komunikacione implante, naočari sa datum-ravni, Božje rukavice - sve te drangulije koje priliče jednom kapetanu bakljobroda - ali ništa od svih tih predmeta nije ga toliko doticalo, činilo dirnutim, poput jednostavne odore parohijskog sveštenika. Za četiri godine otkad je ocu kapetanu De Soji oduzet čin kapetana i otkad su ga izbacili iz službe u Floti, ponovo je otkrio svoje prvobitno zvanje.
     De Soja navuče naramnik koji se navlačio preko glave poput mantije i dopirao mu do gležnjeva. Naramnik je bio od belog platna i besprekoran uprkos neprekidnim peščanim olujama, baš kao i alba koja se oblačila posle nje. Stavio je sveštenički pojas oko struka i pri tom prošaputao molitvu. Onda je podigao beli epitrahilj iz škrinje sa odorom, pridržao ga na tren sa poštovanjem obema rukama, a potom stavio oko vrata, ukrstivši dve svilene trake. Pablo se muvao po maloj prostoriji, sklanjao prljave čizme za kretanje napolju i nazuvao patike od jevtine fiberplastike koje mu je majka rekla da drži tu samo za misu.
     Otac de Soja stavi stihar na mesto, tako da je spoljnja odežda spreda imala T-krst. Bio je beo sa suptilnim ljubičastim obrubom: tog jutra govoriće Misu blagoslova dok nemo bude izvodio sakrament pokajanja za navodnu udovicu i ubice u prednjem redu i zračenjem izbrazdanu zagonetku u poslednjem.
     Pablo se domuva do njega. Dečak se kezio, bez daha. Otac de Soja spusti ruku na dečakovu glavu, pokušavši da spljošti pramen neukrotive kose i istovremeno smirujući i ohrabrujući momka. De Soja podiže pehar, skloni desnu šaku sa dečakove glave da bi je podigao iznad velom prekrivenog vrča, pa reče tiho: "U redu." Pablov kez nestade kada ga zapljusnu sva ozbiljnost trenutka, a onda dečak povede dvočlanu procesiju kroz vrata sakristije prema oltaru.
     De Soja smesta primeti da se u kapeli nalazi pet prilika, a ne četiri. Uobičajeni vernici bili su tamo - klečali su, ustajali, pa ponovo klečali na svojim uobičajenim mestima - ali bio je tu još neko, neko visok i tih u najdubljim senkama, gde se iz malog predvorja ulazilo u lađu.
     Za vreme čitave mise duhovnog obnavljanja, prisustvo stranca grickalo je misli Oca de Soje, koliko god se trudio da izostavi sve osim svete misterije čiji je deo bio.
     "Dominus vobiscum", reče Otac de Soja. Više od tri hiljade godina verovao je da Gospod jeste sa njima... sa svima njima.
     "Et cum spiritu tuo", reče Otac de Soja; kada je Pablo ponovio reči, sveštenik malo okrenu glavu da vidi da li je svetlost obasjala visoko, mršavo obličje u tamnom udubljenju u prednjem delu lađe. Nije.
     Za vreme kanona, Otac de Soja zaboravio je tajanstvenu priliku i uspeo je da svu pažnju usmeri na hostiju koju je digao zdepastim prstima. "Hoc est enim corpus meum", izgovori Jezuit razgovetno, osetivši snagu tih reči i pomolivši se desethiljaditi put da grehe nasilja koje je počinio u doba kada je bio kapetan Flote mogu da speru krv i milost njegovog Spasitelja.
     Kraj ograde za Pričest samo su blizanci Perel pristupili. Kao i uvek. De Soja je izgovorio reči i ponudio naforu mladićima. Odoleo je porivu da digne pogled prema prilici u senkama u zadnjem delu crkve.
     Misa se završila gotovo u mraku. Zavijanje vetra zaglušilo je poslednje molitve i odgovore. Mala crkva nije imala elektriciteta - nikada - i deset treperavih sveća na zidu slabo je prodiralo kroz pomrčinu. Otac de Soja dade konačni blagoslov, a onda ponese pehar u mračnu sakristiju i spusti ga tamo na manji oltar. Pablo požuri da strese sa sebe stolu i navuče debelu jaknu za oluju.
     "Vidimo se sutra, oče!"
     "Da, hvala ti, Pablo. Ne zaboravi..." Prekasno. Dečak je izišao i trčao je prema fabrici začina gde je radio sa ocem i stričevima. Crvena prašina ispunila je vazduh oko rasklimatanih vrata izguljenih nepogodama.
     Obično, Otac de Soja bi sada skinuo odoru i odložio je natrag u sanduk. Kasnije tokom dana, odneo bi je do parohijske kuće da je očisti. Ali tog jutra ostao je u stiharu i stoli, albi, pojasu i naramniku. Iz nekog razloga, osećao je da mu trebaju, baš kao što mu je bio potreban bojni oklop od plaskeva za vreme naskakanja u kampanji 'Džak uglja'.
     Visoka prilika, i dalje u senkama, stajala je na vratima sakristije. Otac de Soja čekao je i posmatrao, odupirući se porivu da se prekrsti ili podigne ostatak nafore za Pričest za zaštitu od vampira đavolovih. Napolju, vetar je iz zavijanja prerastao u vrištanje beštija.
     Prilika stupi u rubinsku svetlost svetiljke u sakristiji. De Soja prepozna kapetana Marget Vu, ličnog ađutanta i kurira admirala Marusina, zapovednika Flote Paksa. Drugi put tog jutra, De Soja ispravi sebe - sada je to bila admiral Marget Vu, sa činovima na okovratniku jedva vidljivim u crvenom svetlu.
     "Oče kapetane De Soja?" reče admiral.
     Jezuit sporo klimnu glavom. Bilo je tek 07:30 sati na ovom dvadesettročasovnom svetu, ali on je već osećao umor. "Samo otac de Soja", reče on.
     "Oče kapetane De Soja", ponovi admiral Vu, i ovog puta u njenom glasu nije bilo upitnog prizvuka. "Ovim ste pozvani natrag u aktivnu službu. Imate deset minuta da prikupite lične stvari, a onda ćete poći sa mnom. Poziv je ovog trenutka stupio na snagu."
     Federiko de Soja uzdahnu i zatvori oči. Plakalo mu se. Molim te, dragi Gospode, neka me ovaj pehar zaobiđe. Kada je otvorio oči, pehar je još bio na oltaru, a admiral Marget Vu još je čekala.
     "Da", reče on tiho, a onda sporo, pažljivo, poče da skida svetu odoru.

     Trećeg dana posle smrti i polaganja u grobnicu pape Julija XIV, došlo je do pokreta u njegovoj komori za vaskrsavanje. Tanki pupčanici i tanane mašinske sonde uvukle su se i nestale sa vidika. Leš na ploči najpre je ležao nepomično izuzev podizanja i spuštanja golih prsa, onda se vidno trgao, zatim zastenjao i - posle dugih minuta - pridigao se na lakat i konačno seo, tako da je bogato izvezeni svileni i platneni pokrov skliznuo oko struka nagog muškarca.
     Nekoliko minuta čovek je sedeo na rubu mermerne ploče, sa glavom u drhtavim rukama. Onda je digao pogled kada je tajna ploča na zidu kapele za vaskrsavanje skliznula u stranu sa jedva čujnim šištanjem. Kardinal u formalnoj crvenoj odeći krenu kroz mutno osvetljeni prostor uz šuštanje svile i čegrtanje brojanica. Kraj njega je hodao visok, pristao muškarac sede kose i sivih očiju. Taj muškarac bio je odeven u jednostavno, ali elegantno jednodelno odelo od sivog flanela. Tri koraka iza kardinala i čoveka u sivom išla su dva vojnika švajcarske garde u srednjevekovnoj narandžasto-crnoj uniformi. Nisu nosila oružje.
     Nagi muškarac na ploči trepnu kao da mu oči nisu naviknute čak ni na prigušeno svetlo u sumračnoj kapeli. Oči mu konačno pronađoše žižu. "Lurdusami", reče vaskrsnuti.
     "Oče Dire", reče kardinal Lurdusami. On je nosio predimenzionirani pehar.
     Goli muškarac pomeri usne i jezik kao da se probudio sa gadnim ukusom u ustima. Bio je to stariji čovek mršavog, asketskog lica, tužnih očiju, sa starim ožiljcima na tek vaskrsnutom telu. Na njegovim grudima, dve kruciforme sijale su crvene i natečene. "Koja je ovo godina?" upita konačno.
     "Godina Gospodnja 3131", reče kardinal, i dalje stojeći kraj muškarca koji je sedeo.
     Otac Pol Dire zatvori oči. "Pedeset sedam godina posle mog poslednjeg vaskrsenja. Dve stotine sedamdeset devet godina od Pada dalekobacača." On otvori oči i pogleda kardinala. "Dve stotine sedamdeset godina otkad si me otrovao i ubio papu Tejara Prvog."
     Kardinal Lurdusami se gromko nasmeja. "Brzo se oporavljate iz dezorijentacije vaskrsavanja, kad tako dobro možete da računate."
     Otac Dire pomeri pogled sa kardinala na visokog muškarca u sivom. "Albedo. Ti si došao da posvedočiš? Ili moraš da držiš strah svom pitomom Judi?"
     Visoki muškarac oćuta. Ionako tanke, usne kardinala Lurdusamija stisnuše se toliko da su nestale među naduvenim obrazima. "Imaš li još nešto da kažeš pre nego što se vratiš u pakao, Antipapo?"
     "Tebi ne", promrmlja otac Dire i zatvori oči u molitvi.
     Dva vojnika švajcarske garde zgrabiše mršave ruke oca Direa. Jezuit se nije opirao. Jedan vojnik uhvati vaskrsnutog čoveka za čelo i povuče mu glavu unazad, istegnuvši mu vrat u luku.
     Kardinal Lurdusami se graciozno približi polukorakom. Iz prevoja svilenog rukava pojavi se oštrica noža sa rožnatom drškom. Dok su vojnici držali pasivnog Direa, čija Adamova jabučica kao da je rasla dok su mu na silu pomerali glavu unazad, Lurdusami zamahnu rukom naviše i u krug tečnim gestom odbacivanja. Krv prsnu iz presečene Direove karotidne arterije.
     Povukavši se kako bi izbegao prljanje odore, Lurdusami zavuče oštricu natrag u rukav, podiže pehar širokog oboda i uhvati pulsirajući mlaz krvi. Kada je pehar bio gotovo pun i kada je krv prestala da prska, on klimnu glavom vojniku švajcarske garde, koji smesta pusti glavu Oca Direa.
     Vaskrsnuti čovek ponovo je bio leš, zaljuljane glave, očiju zatvorenih, otvorenih usta, preklanog vrata koji je zjapio poput usana oko groznog, iskrzanog keza. Dva vojnika švajcarske garde postaviše telo na ploču i podigoše pokrov. Nagi mrtvac izgledao je bledo i ranjivo - iskidani vrat, grudi pune ožiljaka, beli prsti, bledi trbuh, mlitave genitalije, mršave noge. Smrt - čak i u doba vaskrsavanja - ostavlja malo ili nimalo dostojanstva čak i onima koji su živeli životom uzdržavanja i samokontrole.
     Dok su vojnici držali divni pokrov po strani, kardinal Lurdusami prosu krv iz teškog pehara po mrtvačevim očima, u razjapljena usta, sirovu ranu od noža i niz prsa, trbuh i prepone leša, tako da je skerletna boja koja se širila bila u skladu i intenzitetom premašivala boju kardinalove odežde.
     "Sie aber seid nicht fleischlich, sondern geistlich", reče kardinal Lurdusami. "Nisi sazdan od mesa, već od duha."
     Visoki muškarac diže obrvu. "Bah, zar ne?"
     "Naravno", reče kardinal, spustivši sada prazan pehar kraj leša. On klimnu vojnicima švajcarske garde koji prekriše telo dvoslojnim pokrovom, Krv smesta natopi divne tkanine. "Jesu, meine Freunde", dodade Lurdusami.
     "Tako sam i mislio", reče viši muškarac. On pogleda kardinala upitno.
     "Da", saglasi se kardinal Lurdusami. "Sada."
     Muškarac u sivom obiđe oko odra i stade iza dva vojnika, koji su dovršavali podešavanje krvlju natopljenog pokrova. Kada su se vojnici uspravili i odstupili od mermerne ploče, čovek u sivom diže ruke obojici do vrata. Oči i usta vojnika širom se otvoriše, ali nisu stigli da jeknu: samo sekund kasnije, njihove otvorene oči i usta buknuše užarenim sjajem, koža im postade prozirna pred narandžastim plamenom u njihovim telima, a onda nestaše - isparivši, razneseni u čestice finije od pepela.
     Čovek u sivom otrese šake da bi se otarasio tananog sloja mikro pepela.
     "Šteta, savetniče Albedo", promrmlja kardinal Lurdusami svojim dubokim glasom.
     Čovek u sivom pogleda prema tragu prašine u vazduhu koja se spuštala u mutnom svetlu, a onda ponovo prema kardinalu. Obrva mu se ponovo upitno podiže.
     "Ne, ne, ne", zatutnja Lurdusami. "Mislim na pokrov. Fleke se nikada neće isprati. Moramo da istkamo novi posle svakog vaskrsavanja." On se okrenu i pođe prema tajnoj ploči, uz šuštanje mantije. "Hodi, Albedo. Treba da popričamo, a čeka me i Misa Zahvalnica pre podneva."
     Kada se ploča zatvorila iza njih dvojice, odaja za vaskrsavanje ostala je nema i prazna izuzev leša pod pokrovom i jedva primetnog traga sive magle u mutnom svetlu, nestalne, blede izmaglice koja je podsećala na odlazeće duše skorijih mrtvaca.

2.

     U nedelji kada je papa Julije umro deveti put i kada je otac Dire peti put bio ubijen, Anea i ja bili smo 160.000 svetlosnih godina daleko, na otetoj planeti Zemlji - Staroj Zemlji, pravoj Zemlji što je kružila oko zvezde tipa G koja nije bila sunce, u Manjem Magelanovom Oblaku, u galaksiji koja nije bila Zemljina Galaksija.
     Za nas je to bila neobična nedelja. Naravno, nismo znali da je papa umro, pošto nije postojao nikakva veza između izmeštene Zemlje i Paksovog svemira izuzev neaktivnih portala dalekobacača. U stvari, sada znam, Anea jeste bila svesna papine smrti na način koji tada nismo ni pretpostavljali, ali nije nam pominjala događaje u svemiru Paksa, a niko se nije setio da je pita. Naš život na Zemlji tokom tih godina izgnanstva bio je jednostavan, miran i sadržajan na način koji je sada teško zamisliti i koji je gotovo bolan za prisećanje. U svakom slučaju, ta nedelja za nas je bila sadržajna, ali ne i jednostavna ili mirna: Stari Arhitekta koji je Aneu podučavao protekle četiri godine umro je u ponedeljak i njegova sahrana bila je tužan i užurban događaj u pustinji te zimske večeri, u utorak. U sredu, Anea je napunila šesnaestu, ali na taj događaj pala je senka koprene tuge i zbrke u Družini Taliesin, pa smo samo A. Betik i ja pokušali taj dan da proslavimo sa njom.
     Android je ispekao tortu od čokolade, Aneinu omiljenu, a ja sam danima deljao da bih napravio složeno izrezbareni štap za hodanje od jake grane koju smo pronašli za vreme jednog od obaveznih piknik-pohoda Starog Arhitekte u obližnje planine. Te večeri, jeli smo tortu i ispili malo šampanjca u Aneinom divnom, malom šegrtskom skloništu u pustinji, ali ona je bila obrvana i rastrojena starčevom smrću i panikom Družine. Sada shvatam da najveći deo njenog rastrojstva mora da je poticao i od svesti o papinoj smrti, o događajima punim nasilja koji su se skupljali na horizontu budućnosti i o kraju onoga što će za nas biti najmirnije zajedničke četiri godine.
     Sećam se razgovora te večeri, na Anein šesnaesti rođendan. Rano se smrklo i vazduh je bio hladan. Ispred udobnog doma od kamena i platna koji je sagradila četiri godine ranije kao šegrtski rad, prašina je letela, a žbunje žalfije i juke strugalo je i grčilo se u stisku vetra. Seli smo kraj šištavog fenjera, zamenili čaše za šampanjac šoljama toplog čaja i tiho počeli da razgovaramo pod šištanjem peska na platnu.
     "Čudno", rekao sam ja. "Znali smo da je star i bolestan, ali kao da niko nije verovao da će umreti." Govorio sam o Starom Arhitekti, naravno, ne o dalekom papi koji nam je tako malo značio. A poput svih nas na izgnanoj Zemlji, Anein mentor nije nosio kruciformu. Njegova smrt bila je konačna na način na koji papina nije mogla da bude.
     "Kao da je znao", reče Anea tiho. "U proteklih mesec dana pozivao je sve svoje šegrte. Ostavljao im poneku poslednju mudru reč."
     "Koju je to poslednju mudru reč podelio sa tobom?" upitah ja. "Hoću reći, ako to nije tajna, ili nešto suviše lično."
     Anea se osmehnu nad šoljom u kojoj se pušio čaj. "Podsetio me je da će mušterija uvek da pristane da plati dvostruki iznos ukoliko ga izvesštavaš o dodatnim troškovima malo-pomalo, kada je izgradnja već započela i građevina poprima oblik. Rekao je da je to iza tačke posle koje više nema povratka, tako da je klijent upecan kao pastrmka na udici."
     A. Betik i ja se nasmejasmo. Nije to bio smeh lišen poštovanja - Stari Arhitekta bio je jedno od onih retkih stvorenja, pravi genije kombinovan sa snažnom ličnošću - ali čak i kada smo o njemu mislili sa tugom i privrženošću, prepoznavali smo sebičnost i lukavost koji su takođe bili deo njegove ličnosti. A ovde ne nameravam da ga krijem tako što ću ga nazivati samo Stari Arhitekta: kibridna ličnost rekonstruisana je iz čoveka iz vremena pre Hedžire, po imenu Frenk Lojd Rajt, koji je radio u devetnaestom i dvadesetom veku. Ali dok su ga svi u Družini Taliesin s poštovanjem pominjali kao gospodina Rajta, uključujući čak i one starije šegrte koji su bili njegovih godina, ja sam uvek o njemu mislio kao o Starom Arhitekti zbog onoga što je Anea rekla o svom budućem mentoru pre nego što smo došli na Staru Zemlju.
     Kao da isto misli, A. Betik reče: "Neobično, zar ne?"
     "Šta to?" upita Anea.
     Android se osmehnu i protrlja levu ruku tamo gde se završavala glatkim patrljkom odmah ispod lakta. To je bila navika koju je stekao tokom godina. Autohirurg padobroda koji nas je proneo kroz dalekobacač na Božjem Gaju održao je androida u životu, ali njegova hemija bila je dovoljno drugačija da predupredi brod da mu odgaji novu ruku. "Mislim", reče on, "da uprkos premoći Crkve u poslovima čovečanstva, pitanje da li ljudska bića imaju dušu koja napušta telo posle smrti tek treba da nađe konačan odgovor. Opet, u slučaju gospodina Rajta, znamo da njegova kibridna ličnost i dalje postoji odvojeno od njegovog tela - ili je bar postojala neko vreme posle trenutka njegove smrti."
     "Da li to znamo sa sigurnošću?" upitah ja. Čaj je bio topao i dobar. Anea i ja smo ga kupili - u stvari, trampili se za njega - na indijanskoj pijaci smeštenoj u pustinji tamo gde je trebalo da bude grad Skotsdejl.
     Anea mi odgovori na pitanje. "Da. Kibridna ličnost mog oca preživela je uništenje tela i bila je uskladištena u Šrenovoj petlji u lobanji moje majke. Čak i posle toga, znamo da je zasebno postojala u megasferi, a potom neko vreme prebivala u Konzulovom brodu. Kibridna ličnost preživljava kao neka vrsta holističkog talasnog fronta raširenog duž matrica datum-ravni ili megasfere, dok se ne vrati AI izvoru u Srži."
     To sam znao, ali nikada nisam shvatio. "Dobro", rekoh ja, "ali gde je otišao talasni front ličnosti gospodina Rajta zasnovane na AI? Ovde u Magelanovom Oblaku ne mogu postojati nikakve veze sa Srži. Ovde nema datasfera."
     Anea spusti praznu šolju. "Mora da postoji neka veza, jer inače gospodin Rajt i druge rekonstruisane kibridne ličnosti okupljene ovde, na Zemlji, ne bi mogle da postoje. Seti se, TehnoSrž je koristila Plankov svemir između portala dalekobacača kao svoj medij i mesto za skrivanje pre nego što je Hegemonija na samrti uništila dalekobacačke ulaze u njega."
     "Praznina koja spaja", rekoh ja, ponovivši frazu iz Speva starog pesnika.
     "Aha", reče Anea. "Mada sam oduvek smatrala da je to ime glupo."
     "Kako god da se zove", rekoh ja, "ne shvatam kako može da dosegne ovamo... do druge galaksije."
     "Medij koji je Srž koristila za dalekobacače doseže svuda", reče Anea. "On prožima prostor i vreme." Moja mlada prijateljica se namršti. "Ne, to nije tačno, prostor i vreme vezani su u njemu... Praznina koja spaja prevazilazi prostor i vreme."
     Obazreh se. Svetlost fenjera bila je dovoljna da ispuni malu šatorsku strukturu, ali napolju je bilo mračno i zavijao je vetar. "Onda Srž može da dosegne ovamo?"
     Anea odmahnu glavom. Već smo razgovarali o tome. Tada nisam shvatao koncept. Nisam ga shvatio ni sada.
     "Ovi kibridi povezani su sa AIma koje i nisu delovi Srži", reče ona. "Ličnost gospodina Rajta nije to bila. Moj otac... drugi Kitsov kibrid... nije bio."
     To je bio deo koji nikada nisam shvatio. "Spev veli da je Kitsove kibride - uključujući tvog oca - stvorio Umon, AI iz Srži. Umon je tvom ocu saopštio da su kibridi eksperiment Srži."
     Anea ustade i priđe otvoru svog šegrtskog skloništa. Platno se sa obe strane mreškalo od vetra, ali zadržalo je oblik i pesak je ostajao napolju. Dobro ga je sagradila. "Čika Martin je napisao Spev", reče ona. "Kazao je istinu što je bolje mogao. Ali postojali su neki elementi koje nije razumeo."
     "Ni ja", rekoh i odustadoh. Priđoh i zagrlih Aneu, osetivši tanane promene u njenim leđima, rameni i ruci u odnosu na prvi put kada sam je zagrlio, četiri godine ranije. "Srećan rođendan, malena."
     Ona diže pogled prema meni, a onda mi prisloni glavu uz grudi. "Hvala, Role."
     Nastupile su i druge promene kod moje mlade prijateljice u odnosu na vreme kada smo se upoznali, neposredno pre nego što će napuniti dvanaest standardnih godina. Mogao bih da kažem da je u godinama koje su u međuvremenu prošle izrasla u ženu, ali uprkos njenom zaobljavanju kukova i primetnim grudima ispod stare dukserice koju je nosila, ja i dalje u njoj nisam gledao ženu. Više ne dete, naravno, ali još ne ženu. Ona je bila... Anea. Sjajne tamne oči bile su iste - inteligentne, upitne, pomalo tužne zbog nekog tajnog uviđanja - a osećaj da te fizički dodiruje kada okrene pogled prema tebi bio je podjednako snažan kao i uvek. Smeđa kosa malo joj je potamnela u poslednjih par godina, ošišala se prošlog proleća - i sada je bila kraća od moje iz vremena kada sam bio u gardi teritorijalaca na Hiperionu pre dvanaest godina; kada sam joj spustio ruku na glavu, kosa joj je bila jedva dovoljno dugačka da mi se digne između prstiju - ali video sam tamo nekoliko odsjaja starih, plavih pruga, izazvanih dugim danima provedenim u radu na suncu Arizone.
     Dok smo stajali tamo i slušali kako prašina nošena vetrom struže po platnu, sa A. Betikom kao nemom senkom iza nas, Anea mi obema rukama uze šaku. Možda je tog dana napunila šesnaest, mlada žena pre nego devojčica, ali šake su joj još bile majušne na mom ogromnom dlanu. "Role?" upita ona.
     Pogledah je i sačekah.
     "Hoćeš li da uradiš nešto za mene?" upita ona tiho, veoma tiho.
     "Da." Nisam oklevao.
     Ni njen pogled ni pristisak na mojoj šaci nisu popuštali. "Hoćeš li da uradiš sve za mene?"
     Ovaj put sam oklevao. Znao sam šta bi takav zavet mogao da podrazumeva, iako ovo neobično i divno dete nikada od mene nije tražilo da uradim bilo šta za nju - nije tražila da pođem sa njom na ovu ludačku odiseju. To je bilo obećanje koje sam dao starom pesniku, Martinu Silenusu, pre nego što sam uopšte sreo Aneu. Znao sam da postoje stvari koje ne bih mogao - u dobru ili zlu - naterati sebe da uradim. Ali prva od tih stvari koje nisam mogao da učinim bilo je odricanje Anei.
     "Da", rekoh. "Uradiću sve što zatražiš." U tom trenutku, znao sam da sam izgubljen - i vaskrsnut.
     Anea je tada oćutala i samo je klimnula glavom, stisnula mi ruku poslednji put i okrenula se ponovo prema svetlu, torti i našem prijatelju androidu koji je čekao. Sutradan ću saznati šta zaista znači njen zahtev i koliko će mi biti teško da ispunim zavet.

     Načas ću zastati. Shvatam da možda ne znate ništa o meni, osim ako ste pročitali prvih nekoliko stotina stranica moje priče koje, pošto moram da recikliram mikrovelum na kom sam ih ispisao, više ne postoje izuzev u memoriji ove tablice za pisanje. Na tim izgubljenim stranicama ispričao sam istinu. Ili makar istinu kakvu sam tada poznavao. Ili sam bar pokušao da ispričam istinu. Uglavnom.
     Pošto sam reciklirao stranice mikroveluma sa tim prvim pokušajem da ispričam priču o Anei, i pošto mi je mašina neprestano bila na oku, moram da pretpostavim da ih niko nije pročitao. Činjenica da su napisane u egzekucionom jajetu-kutiji za Šredingerovu mačku u izgnaničkoj orbiti oko golog sveta Armagasta - mačja kutija jedva da je nešto više od energetske školjke fiksiranog položaja koja održava moju atmosferu, opremu za reciklažu vazduha i hrane, krevet, sto, tablicu za pisanje i bočicu sa gasom cijanida koji čeka da ga oslobodi slučajno zračenje izotopa - trebalo bi da osigura da te stranice niste pročitali.
     Ali nisam siguran.
     Tada su se dešavale neobične stvari. Od tada su se desile neobične stvari. Zadržaću sud o tome da li su te stranice - i ove - ikada mogle biti ili će ikada biti pročitane.
     U međuvremenu, ponovo ću se predstaviti. Ime mi je Rol Endimion, rimuje se sa 'visok' - što i jesam - a prezime mi potiče iz 'napuštenog' univerzitetskog grada Endimiona na zabačenom svetu Hiperionu. Navodim reč 'napušten' zbog toga što je odsečeni grad mesto gde sam sreo starog pesnika - Martina Silenusa, drevnog pisca zabranjene epske poeme Spev - i to je mesto gde je moja pustolovina počela. Koristim reč 'pustolovina' sa izvesnom ironijom, i možda u smislu da je čitav život pustolovina. Jer istina je da je moje putovanje, mada je počelo kao pustolovina - pokušaj izbavljenja dvanaestogodišnje Anee od Paksa i pratnja do bezbednog prispeća na daleku Staru Zemlju - u međuvremenu preraslo u čitav život ispunjen ljubavlju, gubitkom i čudesima.
     U svakom slučaju, u vreme o kome pričam, u nedelji papine smrti, smrti Starog Arhitekte i Aneinog zlokobnog šesnaestog rođendana u izgnanstvu, imao sam trideset dve godine, i dalje sam bio visok, i dalje snažan, i dalje odeven prevashodno za lov, tuču i posmatranje kako drugi vode, i dalje sirov, i upravo na rubu da se zauvek zaljubim u devočicu-dete koju sam štitio kao mlađu sestru i koja je - naizgled, preko noći - postala devojčica-žena, koju sam sada poznavao kao prijateljicu.
     Takođe bi trebalo da kažem da druge stvari o kojima ovde pišem - događaji u svemiru Paksa, ubistvo Pola Direa, izbavljenje ženskog stvorenja po imenu Radamant Nemes, misli oca Federika De Soje - nisu pretpostavljene, izvedene ili izmišljene onako kako je to bilo u starim romanima mašte u doba Martina Silenusa. Ja znam te stvari, sve do samih misli oca De Soje i odeće u kojoj je tog dana bio savetnik Albedo, ne zato što sam sveznajući, već zbog kasnijih događaja i otkrovenja koja su omogućila takvo sveznanje.
     Kasnije će biti jasnije. Bar se nadam da hoće.
     Izvinjavam se zbog ovog nespretnog ponovljenog uvoda. Model za Aneinog kibridnog oca - pesnik po imenu Džon Kits - rekao je u poslednjem pismu oproštaja prijateljima: "Oduvek sam se nespretno klanjao." Uistinu, i ja sam - bio u pitanju odlazak, pozdrav ili, kao što je možda ovde slučaj, neverovatan ponovni susret.
     Zato ću se vratiti sećanjima i zatražiti od vas oproštaj ukoliko ona ne budu imala savršenog smisla u mom prvom pokušaju da ih podelim i uobličim.

     Vetar je zavijao, a prašina letela tri dana i tri noći posle Aneinog šesnaestog rođendana. Devojke za to vreme nije bilo. U protekle četiri godine navikao sam na njena 'odsustva', kako ih je nazivala, i obično se nisam brinuo onoliko koliko sam se brinuo prvih nekoliko puta kada je nestala i danima se nije pojavljivala. Ovaj put, međutim, bio sam zabrinutiji nego inače: zbog smrti Starog Arhitekte dvadeset sedam šegrta i šezdesetak pripadnika pomoćnog osoblja u pustinjskom logoru - kako je Stari Arhitekta nazivao Zapadni Taliesin - osećalo je napetost i nelagodnost. Peščana oluja doprinela je toj napetosti, kako to već peščane oluje uvek čine. Većina porodica i pomoćnog osoblja živela je u blizini, u jednom internatu od pustinjskih cigala koje je gospodin Rajt naložio svojim pomoćnicima da sagrade južno od glavnih zgrada, a sam kompleks logora bio je gotovo nalik na utvrđenje sa zidovima, dvorištima i prekrivenim stazama - pogodnim za trčkaranje između zgrada za vreme peščane oluje - ali svaki sledeći dan kako bez sunca, tako i bez Anee, činio me je sve nervoznijim.
     Po nekoliko puta svakog dana odlazio sam u njeno šegrtsko sklonište: ono je bilo najudaljenije od glavnih zgrada, gotovo četvrt milje severno, prema planinama. Nikada nije bila tamo - ostavila je otvorena vrata i poruku da ne brinem, da je to samo još jedna od njenih ekskurzija i da je ponela dosta vode - ali svaki put kada bih posetio njeno sklonište, sve sam mu se više divio.
     Četiri godine ranije, kada smo ona i ja tek stigli padobrodom ukradenim sa ratnog broda Paksa, oboje iscrpljeni, izubijani i oprženi, da ne pominjem društvo androida koga je lečio brodski autohirurg, Stari Arhitekta i drugi šegrti dočekali su nas sa toplinom i prihvatanjem. Gospodin Rajt nije izgledao iznenađen što je jedno dvanaestogodišnje dete prelazilo sa sveta na svet kroz dalekobacače da bi ga pronašlo i zatražilo da mu bude šegrt. Sećam se tog prvog dana kada ju je Stari Arhitekta upitao šta zna o arhitekturi - "Ništa", odgovorila je Anea tiho, "osim da ste vi onaj od koga treba da učim."
     To je očigledno bio pravi odgovor. Gospodin Rajt joj je rekao da je od svih šegrta koji su stigli pre nje - kako se ispostavilo, od svih preostalih dvadeset šestoro - bilo zatraženo da projektuju i sagrade sopstveno sklonište u pustinji kao neku vrstu prijemnog ispita. Stari Arhitekta ponudio je nekoliko grubih materijala iz naselja - platno, kamen, cement, nešto otpadnog drveta - ali projekt i trud zavisili su od devojčice.