Pre nego što se dala na posao (pošto ja nisam bio šegrt, zadovoljio sam se šatorom blizu naselja), Anea je sa mnom obišla skloništa ostalih šegrta. Mogla su da posluže, a nekoliko ih je bilo izrađeno sa stilom - jedno je bilo posebno lepo projektovano, premda, kako mi je Anea ukazala, nije moglo da zadrži ni pesak ni kišu i pri najslabijem vetru - ali nijedno nije bilo naročito upečatljivo.
     Anea je na svom skloništu radila jedanaest dana. Pomagao sam joj kod podizanja tereta i malo kod kopanja (A. Betik se u to vreme još oporavljao - najpre u autohirurgu, zatim u bolnici naselja), ali devojčica je sve isplanirala i obavila najveći deo posla. Rezultat je bilo to divno sklonište koje sam obilazio četiri puta dnevno za vreme njenog poslednjeg iščeznuća u pustinji. Anea je iskopala glavni deo skloništa tako da je ono uglavnom bilo ispod nivoa tla. Onda je postavila kamene ploče, postaravši se da se dobro uklapaju, da bi načinila gladak pod. Na kamen je prostrla živopisne ćilime i ćebad za koje se trampila na indijanskoj pijaci udaljenoj petnaest milja. Oko iskopanog jezgra doma postavila je zidove visoke oko jedan metar, ali pošto je glavna prostorija bila pod zemljom, izgledali su viši. Bili su sazidani od istih onih grubih 'pustinjskih cigala' koje je gospodin Rajt koristio za gradnju zidova i gornje građevine glavnih zgrada naselja i Anea je koristila istu tehniku, mada joj je on nikada nije opisao.
     Najpre, prikupila je kamenje iz pustinje i mnoštva jaraka i suvih korita oko naselja na vrhu brda. Kamenje je bilo svih mogućih veličina i boja - ljubičasto, crno, crveno kao rđa i tamnomrko - a u nekim komadima nalazili su se petroglifi ili fosili. Posle prikupljanja kamenja, Anea je sagradila drvene forme i postavila veće kamenje ravnom stranom uz unutrašnju površinu forme. Potom je provela dane na vrelom suncu kopajući pesak u jarugama i noseći ga natrag do gradilišta u kolicima, da bi ga tamo mešala sa cementom i pravila beton koji će kamenje držati na mestu posle stvrdnjavanja mešavine. Bila je to gruba betonsko-kamena skalamerija - pustinjske cigle, kako je to zvao gospodin Rajt - ali neobično lepa, sa raznobojnim kamenjem koje se probijalo kroz beton, posvuda sa pukotinama i teksturama. Jednom postavljeni, zidovi su bili visoki oko metar i dovoljno debeli da danju odbijaju pustinjsku vrelinu, a noću da zadržavaju unutrašnju toplotu.
     Njeno sklonište bilo je složenije nego što je izgledalo na prvi pogled - tek posle mesec dana bio sam u stanju da se divim tananim trikovima koje je izvela prilikom njegovog projektovanja. Čovek je morao da se sagne da bi ušao u predvorje, hodnik od platna i kamena sa tri široka stepenika koja su vodila naniže i okolo do portala od drveta i cigala koji je služio kao ulaz u glavnu prostoriju. Ovo izuvijano, spuštajuće predvorje bilo je ujedno i neka vrsta vazdušne komore, tako da su pustinjski pesak i oštrina ostajali napolju, a način na koji je razapela platno - gotovo nalik na preklopna trouglasta jedra - pojačavao je taj učinak vazdušne komore. 'Glavna prostorija' bila je široka samo tri, a dugačka pet metara, ali izgledala je mnogo veća. Anea je upotrebila ugrađene klupe oko uzdignutog kamenog stola da bi napravila deo za sedenje i obedovanje, a onda je smestila još niša i kamenih sedišta blizu ognjišta koje je napravila u severnom zidu skloništa. U zid je bio ugrađen i pravi kameni dimnjak koji nigde nije dodirivao platno ili drvo. Između kamenih zidova i platna - otprilike u visini oka pri sedenju - postavila je prozore sa zastorima koji su se pružali duž severne i južne strane skloništa. Ovi panoramski prorezi mogli su se zatvoriti kako platnom tako i kliznim drvenim kapcima koji su se postavljali iznutra. Iznad glave, upotrebila je stare grede od fiberstakla koje je našla na otpadu u naselju kako bi platno uobličila u glatke lukove, iznenadne šiljke, lukove kao u katedrali i neobične, preklopljene niše.
     Za sebe je čak sačinila i spavaću sobu, ponovo odvojenu od glavne prostorije pomoću dva stepenika koji su se izvijali pod uglom od šezdeset stepeni, tako da je čitava niša bila ugrađena u blagu strminu, uz ogromnu stenu koju je zatekla na mestu gradnje. Tamo nije bilo vode ili kanalizacije - svi smo delili zajedničke tuševe i toalete u aneksu naselja - ali Anea je sazidala ljupki, mali, kameni lavabo i kadu kraj svog kreveta (platforme od šperploče sa dušekom i ćebadima) i nekoliko puta nedeljno grejala je vodu u glavnoj kuhinji i nosila je u svoje sklonište, kofu za kofom, da bi sebi upriličila toplo kupanje.
     Svetlost koja je prodirala kroz platnene tavanice i zidove bila je topla u osvit, meka u podne i narandžasta u suton. Pored toga, Anea je namerno smestila sklonište na pažljivo odabrano mesto između saguarosa, žbunja sa bodljikavim plodovima i kaktusa kako bi različite senke mogle da padaju na razne ravni platna u različita doba dana. Bilo je to udobno, prijatno mesto. I neopisivo prazno kada je moja mlada prijateljica bila odsutna.
     Pomenuo sam da su šegrti i pomoćno osoblje bili napeti posle smrti Starog Arhitekte. Rastrojeni, to je možda bolja reč. Proveo sam najveći deo ta tri dana Aneinog odsustva slušajući zabrinuto brbljanje gotovo devedeset ljudi - nikada zajedno, pošto su smene za večeru u trpezariji bile sa razmacima, jer gospodin Rajt nije voleo da na večeri bude gužva - a nivo panike kao da je rastao protekom dana i peščane oluje. Aneino odsustvo znatno je doprinelo histeriji: ona je bila najmlađi šegrt u Taliesinu - zapravo, najmlađa osoba - ali ostali su navikli da od nje traže savet i da je slušaju kada govori. U istoj nedelji, ostali su i bez mentora i bez vodiča.
     Četvrtog jutra posle njenog rođendana, okončala se peščana oluja i Anea se vratila. Desilo se da sam trčao neposredno posle osvita i video je kako dolazi kroz pustinju iz pravca planina Mekdauel: njena silueta bila je ocrtana u jutarnjem svetlu, mršava prilika kratke kose naspram blistavog sjaja korone, i u tom trenu pomislio sam na onaj čas kada sam je prvi put video, u Dolini vremenskih grobnica na Hiperionu.
     Iskezila se kada me je ugledala. "Hej, Bu", doviknula mi je. Bila je to stara šala zasnovana na nekim knjigama koje je čitala kada je bila veoma mala.
     "Hej, Izvidniče", odazvah se, odgovorivši istim privatnim jezikom.
     Stali smo kada je između nas ostalo pet koraka. Moj poriv bio je da je zagrlim, privijem uz sebe i zamolim da više ne nestaje. Nisam to učinio. Bogato, nisko svetlo jutra bacalo je dugačke senke iza kaktusa čole, žbunja i žalfije, i kupalo našu inače potamnelu kožu narandžastim sjajem.
     "Kako trupe?" upita Anea. Video sam da je, uprkos obećanju da će biti drugačije, postila protekla tri dana. Oduvek je bila mršava, ali sada su joj se gotovo videla rebra kroz tanku pamučnu košulju. Usne su joj bile suve i ispucale. "Uznemirene?" dodade.
     "Kenjaju cigle", rekoh ja. Godinama sam izbegavao da sa detetom koristim rečnik koji sam usvojio u gardi teritorijalaca, ali ona je sada imala šesnaest godina. Osim toga, oduvek je koristila sočnije reči od onih koje sam ja znao.
     Anea se iskezi. Blistava svetlost obasjavala joj je peščane pruge u kratkoj kosi. "To je, valjda, baš zgodno za gomilu arhitekata."
     Protrljah bradu, opipavši čekinje na njoj. "Ozbiljno, malena, prilično su uznemireni."
     Anea klimnu glavom. "Aha. Sad, pošto nema više g. Rajta, ne znaju šta da rade niti gde da idu." Ona skupi oči i pogleda prema naselju Družine, koje se videlo samo kao nekoliko asimetričnih građevina od kamena i platna jedva vidljivih iznad kaktusa i niskog žbunja. Sunčeva svetlost blistala je na nevidljivim prozorima i jednom od vodoskoka. "Da okupimo sve u muzičkom paviljonu, pa da popričamo", reče Anea i pođe prema Taliesinu.
     I tako je započeo naš poslednji puni zajednički dan na Zemlji.

     Ovde ću malo prekinuti izlaganje. Čujem sopstveni glas u tablici za pisanje i sećam se pauze u pripovedanju na ovom mestu. Ono što sam ovde želeo da uradim bilo je da ispričam sve o četiri godine izgnanstva na Staroj Zemlji - sve o šegrtima i drugim ljudima iz Družine Taliesin, sve o Starom Arhitekti i njegovim hirovima i sitnim surovostima, kao i o njegovoj brilijantnosti i detinjastom oduševljenju. Želeo sam da opišem mnoge razgovore sa Aneom u tih četrdeset osam lokalnih meseci (koji su - što nikada nije prestalo da me zapanjuje - savršeno odgovarali standardnim mesecima Hegemonije/Paksa!) i svoje lagano razumevanje njenih neverovatnih moći i sposobnosti. Konačno, želeo sam da ispričam sve o svojim ekskurzijama za to vreme - o svom putovanju oko Zemlje u padobrodu, o dugim pustolovnim vožnjama po Severnoj Americi, o kratkim kontaktima sa drugim ostrvcima čovečanstva okupljenim oko kibridnih figura iz ljudske prošlosti (skup u Izraelu i Novoj Palestini oko kibridnog Isusa Nazarećanina bio je grupa vredna pamćenja), ali prevashodno, kada čujem kratku tišinu umesto tih priča u mašini, setim se razloga za njihovo izostavljanje.
     Kao što sam već rekao, zapisao sam ove reči u kutiji za Šredingerovu mačku na orbiti oko Armagasta, čekajući na istovremeno zračenje izotopske čestice i aktiviranje detektora čestica. Kada se ta dva događaja poklope, cijanid ugrađen u polje statičke energije oko opreme za reciklažu biće oslobođen. Iako sam ranije izjavio da ću potanko ispričati našu priču - Aneinu i moju - sada shvatam da je došlo do izvesnog skraćivanja, do izvesnih pokušaja da dođem do važnih elemenata pre emitovanja čestice i oslobađanja gasa.
     Sada neću ponovo dovoditi u pitanje tu odluku, i samo ću reći da su te četiri godine na Zemlji vredne pripovedanja u neko drugo vreme: tih devedeset ljudi Družine bilo je pristojno, složeno, lukavo i zanimljivo na način na koji su zanimljiva sva ljudska bića, i njihova priča treba da se ispripoveda. Isto tako, moja istraživanja širom Zemlje, kako padobrodom, tako i karavanom 'vudi' iz 1948, koji mi je pozajmio Stari Arhitekta, mogla bi da posluže kao tema za sopstveni ep.
     Ali ja nisam pesnik. Bio sam, međutim, tragač u vreme kada sam radio kao vodič za lovce, a moj posao ovde jeste da pratim stazu Aneinog izrastanja u ženu i mesiju bez vrludanja prevelikim brojem sporednih puteva. I tako će i biti.

     Stari Arhitekta uvek je govorio o naselju Družine kao o 'pustinjskom logoru'. Većina šegrta zvala ga je 'Taliesin' - što na velškom znači 'Blistavo čelo'. (Gospodin Rajt bio je velškog porekla. Proveo sam nedelje pokušavajući da se setim nekog sveta u Paksu ili Zabačenosti koji bi se zvao Vels, pre nego što sam se setio da je Stari Arhitekta živeo i umro pre svemirskih letova.) Anea je često govorila o tom mestu kao o 'Zapadnom Taliesinu' što je čak i nekome tako glupom kao što sam ja sugerisalo da mora da postoji i 'Istočni Taliesin'.
     Kada sam je pitao tri godine ranije, Anea je objasnila da je originalni gospodin Rajt sagradio prvo naselje Družine Taliesin početkom tridesetih godina u Spring Grinu, u Viskonsinu - a Viskonsin je bio jedna od političkih i geografskih podjedinica drevne severnoameričke nacije-države zvane Sjedinjene Američke Države. Kada sam pitao Aneu da li je prvi Taliesin bio poput ovog, rekla je: "Ne baš. Postojao je niz Taliesina u Viskonsinu - naselja sa kućama i zajednicama - a većinu je uništio požar. To je jedan od razloga zbog kojih je gospodin Rajt u ovom naselju postavio toliko bazena - izvora vode za borbu protiv neizbežnih požara."
     "A njegov prvi Taliesin sagrađen je tridesetih godina?" upitao sam ja.
     Anea odmahnu glavom. "Otvorio je svoju prvu Družinu Taliesin 1932", reče ona. "Ali to je bilo mahom da bi obezbedio sebi robovski rad šegrta - kako za izgradnju svog sna, tako i za obezbeđenje hrane - tokom Depresije."
     "Šta je bila Depresija?"
     "Vreme loše ekonomije u njihovoj čisto kapitalističkoj naciji-državi", reče Anea. "Seti se, ekonomija tada i nije bila globalna i zavisila je od privatnih finansijskih institucija zvanih banke, od zlatnih rezevi i vrednosti fizičkog novca - pravih novčića i komada papira koji je trebalo nešto da vrede. Sve je to, naravno, bila sporazumna halucinacija, a tokom tridesetih halucinacija se pretvorila u košmar."
     "Isuse", rekoh ja.
     "Baš tako", reče Anea. "U svakom slučaju, mnogo pre toga, godine 1909, sredovečni gospodin Rajt ostavio je ženu i šestoro dece i pobegao u Evropu sa jednom udatom ženom."
     Priznajem da sam trepnuo na tu novost. Pomisao na Starog Arhitektu - čoveka u svojim osamdesetim godinama kada sam ga sreo, četiri godine ranije - sa seksualnim životom, pri tom skandaloznim, zahtevala je izvesno privikavanje. Takođe sam se zapitao kakve sve to veze ima sa mojim pitanjem o Istočnom Taliesinu.
     Anea će tek doći na to. "Kada se vratio sa tom drugom ženom", reče ona, osmehujući se mojoj budnoj pažnji, "počeo je da gradi prvi Taliesin - svoju kuću u Viskonsinu - za Mamu..."
     "Za svoju majku?" rekoh ja, potpuno zbunjen.
     "Za Mamu Bortvik", reče Anea, izgovorivši ime slovo po slovo. "Za gospođu Čeni. Drugu ženu."
     "Oh."
     Ona nastavi dok joj je osmeh nestajao. "Skandal je upropastio njegovu praksu arhitekte i žigosao ga u Sjedinjenim Državama. Ali on je sazidao Taliesin i nastavio da gura napred, nastojeći da pronađe nove mušterije. Njegova prva žena, Ketrin, nije htela da mu da razvod. Novine - to su bile banke podataka štampane na papiru i redovno distribuirane - cvetale su zahvaljujući takvim tračevima i potpaljivale su skandal, ne dopuštajući mu da zamre."
     Šetali smo dvorištem kada sam Anei postavio jednostavno pitanje o Taliesinu, i sećam se da sam zastao kraj vodoskoka za vreme ovog dela njenog odgovora. Uvek sam bio zapanjen onim što to dete zna.
     "Onda", reče ona, "petnaestog avgusta 1914, neki radnik u Taliesinu poludeo je, sekiricom ubio Mamu Bortvik, njenog sina Džona i kćer Martu, spalio im tela, podmetnuo požar u naselju, a zatim ubio četiri prijatelja i šegrta gospodin Rajta pre nego što je sam progutao kiselinu. Čitavo mesto je izgorelo."
     "Bože moj", šapnuh, pogledavši prema trpezariji gde je kibridni Stari Arhitekta ručavao sa nekoliko svojih najstarijih šegrta dok smo mi razgovarali.
     "Nikada nije odustao", reče Anea. "Nekoliko dana kasnije, 18. avgusta, gospodin Rajt je obilazio veštačko jezero na imanju Taliesin kada je brana na kojoj je stajao popustila, a njega odneo nabujali tok. Uprkos svemu, isplivao je iz bujice. Nekoliko nedelja kasnije, počeo je ponovnu gradnju."
     Tada pomislih da sam shvatio šta mi govori o Starom Arhitekti. "Zašto nismo u tom Taliesinu?" upitah dok smo se udaljavali od žubora vodoskoka u pustinjskom dvorištu.
     Anea odmahnu glavom. "Dobro pitanje. Sumnjam da on uopšte postoji na ovoj iznova izgrađenoj verziji Zemlje. Ipak, to je gospodinu Rajtu bilo važno. Umro je ovde... blizu Zapadnog Taliesina... 9. aprila 1959, ali pokopan je tamo, blizu Taliesina u Viskonsinu."
     Tada sam prestao da hodam. Pomisao na smrt Starog Arhitekte bila je nova i uznemirujuća. Sve je u našem izgnanstvu bilo mirno, staloženo i samoobnavljajuće, ali Anea me je sada podsetila na to da svemu i svakome dođe kraj. Ili je tako bilo, pre nego što je Paks uveo u čovečanstvo kruciformu i fizičko vaskrsnuće. Ali niko u Družini - možda niko na ovoj otetoj Zemlji - nije podlegao kruciformi.
     Taj razgovor dogodio se tri godine ranije. Ovog jutra, nedelju dana posle smrti kibridnog Starog Arhitekte i neprikladne sahrane u malom mauzoleju koji je sagradio u pustinji, bili smo spremni da se suočimo sa posledicama smrti bez vaskrsnuća i sa krajem svega.

Kada je Anea otišla u paviljon za kupanje i pranje veša da se okupa, pronašao sam A. Betika i nas dvojica počeli smo da obaveštavamo ostale o skupu u muzičkom paviljonu. Android plavokožac nije delovao iznenađeno zbog toga što je Anea, najmlađa među nama, sazvala sastanak kojim će predsedavati. I A. Betik i ja nemo smo posmatrali kako u proteklih nekoliko godina devojčica postaje stožerna tačka Družine.
     Otrčao sam sa polja do zgrada sa spavaonicama, od spavaonica do kuhinje - gde sam pozvonio velikim zvonom postavljenim u otmeni beli zvonik iznad stepeništa koje je vodilo do gostinskih odaja. Oni šegrti ili radnici koje nisam lično obavestio verovatno će čuti zvono i doći da vide šta je u pitanju.
     Iz kuhinje, gde sam ostavio kuvare i nekoliko šegrta da skidaju kecelje i brišu ruke, objavio sam sastanak ljudima koji su pili kafu u prostranoj trpezariji Družine (pogled iz ove divne prostorije pružao se severno, prema vrhovima Mekdauela, tako da su neki posmatrali Anein i moj povratak i znali da se nešto sprema), a onda sam zavirio u manju, privatnu trpezariju gospodina Rajta - praznu - i otrčao do sobe za crtanje. To je bila verovatno najatraktivnija prostorija u naselju sa dugačkim redovima stolova za crtanje i komodama za odlaganje projekata smeštenim pod kosim platnenim krovom, tako da ju je jutarnje svetlo preplavljivalo kroz dva niza prozora sa zidnim pragom. Sunce je sada bilo dovoljno visoko da sija na krov i miris zagrejanog platna bio je podjednako prijatan kao i bogata, poput maslaca žuta svetlost. Anea mi je jednom rekla da je ovo osećanje logorovanja - rada unutar granica koje su činili svetlost, platno i kamen - bio pravi razlog da gospodin Rajt dođe na zapad, u drugi Taliesin.
     U sobi za crtanje bilo je deset ili dvanaest šegrta i svi su stajali okolo - sada, kada Stari Arhitekta više nije bio tu da predlaže projekte, više niko nije radio - i ja sam im rekao da bi Anea želela da se okupimo u muzičkom paviljonu. Niko se nije usprotivio. Niko nije zagunđao niti prokomentarisao to da jedna šesnaestogodišnjakinja naređuje da se devedeset ljudi starijih od nje okupi usred radnog dana. Štaviše, šegrti su izgledali kao da im je laknulo što su čuli da se vratila i da preuzima komandu.
     Iz sobe za crtanje otišao sam u biblioteku gde sam proveo toliko srećnih sati, a onda pogledao salu za sastanke, obasjanu samo pomoću četiri sjajne ploče u podu, objavivši sastanak ljudima koje sam zatekao na ta dva mesta. Onda sam otrčao betonskom stazom sve do prekrivenog nogostupa od pustinjske cigle i zavirio u kabaretski teatar gde je Stari Arhitekta voleo da prikazuje filmove subotom uveče. To mesto me je uvek golicalo - njegovi debeli kameni zidovi i krov, dugačak, kos prostor sa klupama od šperploče prekrivenim crvenim jastucima, izlizanim crvenim tepihom na podu i mnoštvom belih božićnih svetiljki nanizanih uzduž i popreko na tavanici. Kada smo tek stigli, Anea i ja bili smo zapanjeni kada smo ustanovili da Stari Arhitekta zapoveda da se njegovi šegrti i njihove porodice subotom 'obuku za večeru' - u drevne frakove i crne kravate, od onih kakve se viđaju u najstarijim istorijskim holoima. Žene su nosile neobične haljine, antikvitete. Gospodin Rajt je obezbedio formalnu odeću onima koji su propustili da je ponesu prilikom bekstva na Zemlju kroz Vremenske grobnice ili dalekobacač.
     Te prve subote, Anea se pojavila u fraku, košulji i sa crnom kravatom radije nego u jednoj od haljina koje su joj bile na raspolaganju. Kada sam prvi put ugledao šokirani izraz Starog Arhitekte, bio sam siguran da će nas izbaciti iz Družine i naterati nas da živimo u pustinji, ali onda se staro lice naboralo u osmeh, i samo nekoliko sekundi kasnije smejao se. Nikada nije zatražio od Anee da se obuče u bilo šta drugo.
     Posle formalne subotnje večere ili bismo imali grupni koncert ili bismo se okupili u teatru zbog filma - jednog od onih drevnih, celuloidnih, koje je morala da projektuje mašina. Bilo je to prilično nalik na navikavanje da uživam u pećinskoj umetnosti. I Anea i ja voleli smo filmove koje je on birao - drevne ravne stvari iz dvadesetog veka, mnoge crno-bele - a iz nekog razloga koji nikada nije objasnio, gospodin Rajt je voleo da ih gleda sa 'zvučnom trakom', optičkim krivuljama i zavijucima vidljivim na platnu. U stvari, gledali smo tamo filmove godinu dana pre nego što nam je jedan šegrt rekao da su oni pravljeni da se gledaju bez vidljive zvučne trake.
     Danas je kabaretski teatar bio prazan, a božićne svetiljke tamne. Otrčao sam dalje, od sobe do sobe, od zgrade do zgrade, okupljajući šegrte, radnike i članove porodica pre nego što sam sreo A. Betika kraj vodoskoka, pa smo se pridružili ostalima u velikom muzičkom paviljonu.
     Paviljon je bio prostran, sa širokom binom i šest redova od po osamnaest tapaciranih sedišta u svakom redu. Zidovi su bili od sekvoje ofarbane u 'Čeroki crvenu' (omiljenu boju Starog Arhitekte) i uobičajenih pustinjskih cigala. Koncertni klavir i nekoliko saksija sa biljkama bile su jedine stvari na bini prekrivenoj crvenim tepihom. Iznad, razapeto iznad rešetke od drvenih i čeličnih rebara, bilo je uobičajeno belo platno. Anea mi je jednom rekla da je, posle smrti prvog gospodin Rajta, plastika zauzela mesto platna da bi se izbegla neophodnost zamene platna posle svakih nekoliko godina. Ali po povratku ovog gospodin Rajta, plastika je bila iščupana - baš kao i staklo iznad glavne sobe za crtanje - tako da je ponovo bila obavezna čista svetlost koja se probija kroz belo platno.
     A. Betik i ja stajali smo u zadnjem delu muzičkog paviljona dok su šegrti i drugi radnici mrmljali i zauzimali mesta, a neki zidari ostali su na stepenicama prolaza, pozadi, kraj androida i mene, kao da se plaše da ne zaprljaju blatom i prašinom bogati tepih i tapacirung. Kada je Anea ušla kroz bočne zavese i skočila na binu, svaki razgovor je prestao.
     Akustika je bila dobra u muzičkom paviljonu gospodina Rajta, ali Anea je uvek bila kadra da projektuje svoj glas, a da ga ne povisi. Progovorila je tiho. "Hvala vam što ste se okupili. Smatrala sam da treba da porazgovaramo."
     Džev Piters, jedan od starijih šegrta, smesta ustade u petom redu. "Otišla si, Anea. Ponovo u pustinju."
     Devojka na bini klimnu glavom.
     "Jesi li razgovarala sa Lavovima, Tigrovima i Medvedima?"
     Niko se u publici nije zakikotao ili nasmejao. Pitanje je postavljeno u smrtnoj ozbiljnosti, a devedeset ljudi podjednako je ozbiljno očekivalo odgovor. Trebalo bi da objasnim.
     Sve je započelo u Spevu koji je Martin Silenus napisao pre više od dva veka. Ta priča o hodočasnicima na Hiperionu, o Šrajku i borbi čovečanstva protiv TehnoSrži objasnila je kako su mreže ranog kiberprostora evoluirale u planetne datasfere. U doba Hegemonije, TehnoSrž i njene AI koristile su svoju tajnu tehnologiju dalekobacača i fetlinije da bi istkale stotine datasfera u jedinstveni, tajni, međuzvezdani informacijski medij nazvan megasfera. Ali, po Spevu, Anein otac - kibrid Džon Kits - putovao je u obliku bestelesne data-ličnosti do Srži megasfere i otkrio da postoji i veći medij datum-ravni, možda veći od naše Galaksije, koga su se čak i AI Srži plašile da istražuju zato što je bio pun 'lavova, tigrova i medveda' - to su bile reči AI po imenu Umon. Ta su bića - ili inteligencije - ili, koliko znamo, možda i božanstva - otela Zemlju i donela je ovamo pre nego što je Srž mogla da je uništi, pre jednog milenijuma. Ti Lavovi, Tigrovi i Medvedi bili su babaroge-čuvari našeg sveta. Niko u Družini nikada nije video neki od tih entiteta, niti imao čvrsti dokaz o njihovom postojanju. Niko osim Anee.
     "Ne", reče devojka na bini. "Nisam razgovarala sa njima." Ona spusti pogled kao da joj je neprijatno. Uvek je nerado govorila o tome. "Ali mislim da sam ih čula."
     "Tebi su se obratili?" upita Džev Piters. Paviljon je utihnuo.
     "Ne", reče Anea. "Nisam to rekla. Samo... da sam ih čula. Pomalo kao kada čujete nečiji razgovor kroz zid spavaonice."
     Na to se začu veseli mrmor. I pored svih debelih kamenih zidova na imanju Družine, pregrade u spavaonici bile su primetno tanke.
     "U redu", reče Bets Kimbal iz prvog reda. Bets je bila glavna kuvarica i krupna, razumna žena. "Kaži nam šta su rekli."
     Anea priđe ivici bine sa crvenim tepihom i pogleda svoje starije kolege. "Mogu da vam kažem ovo", reče tiho. "Više neće biti hrane i namirnica sa indijanske pijace. Toga više nema."
     Kao da je aktivirala ručnu bombu u muzičkom paviljonu. Kada je žamor počeo da posustaje, jedan od najkrupnijih zidara, čovek po imenu Husan, viknu i nadjača buku. "Kako misliš, nema? Gde ćemo naći hranu?"
     Postojao je dobar razlog za paniku. U vreme gospodin Rajta, u dalekom dvadesetom veku, pustinjski logor njegove Družine bio je udaljen oko pedeset kilometara od velikog grada po imenu Feniks. Za razliku od Taliesina u Viskonsinu, iz vremena Depresije, gde su šegrti obrađivali bogato tle dok su radili na građevinskim planovima gospodin Rajta, ovaj pustinjski logor nikada nije bio kadar da odgaja sopstvenu hranu. Zato su odlazili u Feniks i trampili se ili plaćali primitivnim novčićima i papirnim novcem osnovne namirnice. Stari Arhitekta oduvek je zavisio od velikodušnosti mušterija - od velikih kredita koji nikada nisu morali da se otplaćuju - kada je u pitanju bio opstanak iz meseca u mesec.
     Ovde, u našem ponovo izgrađenom pustinjskom logoru, nije bilo gradova. Jedini put - dve šljunčane brazde - vodio je u stotine milja praznine. Znao sam to pošto sam nadleteo tu oblast padobrodom i vozio se njome površinskim kolima Starog Arhitekte. Ali na oko trideset klika od naselja svake nedelje bila je indijanska pijaca gde smo trampili rukotvorine za hranu i osnovne materijale. Ona se tamo održavala godinama pre Aneinog i mog dolaska; svi su očito očekivali da ostane tamo večno.
     "Kako to misliš, nema?" ponovi Husan promuklim povikom. "Gde su otišli Indijanci? Zar su i oni bili samo kibridne opsene, kao gospodin Rajt?"
     Anea mahnu rukama pokretom na koji sam se tokom godina navikao - gracioznim gestom odbacivanja koji sam počeo da shvatam kao fizički analog Zen izrazu 'mu', koji, u odgovarajućem kontekstu, može da znači 'povuci to pitanje'.
     "Pijace više nema zato što nam više nije potrebna", reče Anea. "Indijanci su sasvim stvarni - Navahosi, Apači, Hopi i Zuni - ali oni treba da žive sopstvenim životom, da izvode sopstvene eksperimente. Njihova trgovina sa nama bila je... usluga."
     Gomila se na to naljuti, ali se na kraju sve ponovo primiri. Ustade Bets Kimbal. "Dete, šta ćemo?"
     Anea sede na rub bine kao da pokušava da se pridruži publici koja je željno iščekivala odgovor. "Sa Družinom je gotovo", reče ona. "Taj deo naših života mora se okončati."
     Jedan od mladih šegrta viknu iz zadnjeg dela paviljona. "Ne, ne mora! Gospodin Rajt još može da se vrati! Setite se, bio je kibrid... konstrukt! Srž... ili Lavovi, Tigrovi i Medvedi... ko god da ga je stvorio, može nam ga ponovo poslati..."
     Anea odmahnu glavom, tužno ali čvrsto. "Ne. Gospodina Rajta više nema. Sa Družinom je gotovo. Bez hrane i materijala koje su Indijanci donosili sa tolike udaljenosti, ovaj pustinjski logor ne može da potraje ni mesec dana. Moramo otići."
     Mlada šegrtkinja po imenu Pere progovori tiho u tišini. "Kuda, Anea?"
     Možda sam u tom trenu prvi put shvatio da se čitava ova grupa prepustila mladoj ženi koju sam ja poznavao kao dete. Kada je Stari Arhitekta bio tu, držao predavanja, vodio seminare i stroge časove u sobi za crtanje, kada je vodio svoje stado na piknike i plivanje u planine, zahtevao usamljenost i najbolju hranu, stvarno Aneino vođstvo bilo je nekako maskirano. Ali sada je bilo očigledno.
     "Da", doviknu neko iz središta uzdižućih redova stolica, "kuda, Anea?"
     Moja prijateljica raširi ruke drugim pokretom koji sam naučio da prepoznajem. Umesto Povuci pitanje, ovaj je govorio: Moraš sam naći odgovor. Naglas, ona reče: "Postoje dva izbora. Svako od vas došao je ovamo ili kroz dalekobacač ili kroz Vremenske grobnice. Možete se vratiti pomoću dalekobacača..."
     "Ne!"
     "Kako možemo?"
     "Nikad... radije ću umreti!"
     "Ne! Paks će nas pronaći i pobiti!"
     Povici su usledili smesta, pravo iz srca. Bio je to zvuk strave pretočene u reči. Osetio sam miris straha u prostoriji kao što sam ga osećao kod životinja uhvaćenih u zamke u ritovima Hiperiona.
     Anea diže ruku i povici zamreše. "Možete se vratiti u svemir Paksa dalekobacačem ili možete ostati na Zemlji i pokušati da se brinete o sebi."
     Nastade žamor, i ja začuh olakšanje zbog mogućnosti da se ne vrate. Shvatio sam to osećanje - Paks je i za mene postao bauk. Pomisao na povratak tamo budila me je iz sna bez daha najmanje jednom nedeljno.
     "Ali ako ostanete ovde", nastavi devojka dok je sedela na ivici muzičke bine gospodina Rajta, "bićete izgnanici. Sve druge grupe ljudskih bića ovde bave se sopstvenim projektima, sopstvenim eksperimentima. Ovde se nećete uklopiti."
     Ljudi počeše da izvikuju pitanja o tome, da zahtevaju odgovore na misteriju koju nisu shvatili tokom svog dugog boravka ovde. Ali Anea nastavi sa onim što je htela da kaže. "Ako ostanete ovde, protraćićete ono čemu vas je gospodin Rajt naučio, ono što ste ovde došli da saznate o sebi. Zemlji nisu potrebni arhitekte i graditelji. Ne sada. Moramo se vratiti."
     Džev Piters ponovo progovori. Glas mu je bio oštar, ali ne i ljutit. "A zar Paksu trebaju graditelji i arhitekte? Da grade njihove proklete crkve?"
     "Da", reče Anea.
     Džev udari ispred sebe krupnom pesnicom po naslonu sedišta.
     "Ali zarobiće nas i ubiti ako saznaju ko smo... gde smo bili!"
     "Da", reče Anea.
     Bets Kimbal reče: "Da li se ti vraćaš, dete?"
     "Da", reče Anea i odgurnu se sa bine.
     Sada su svi stajali, vikali ili razgovarali sa ljudima kraj sebe. Džev Piters je bio taj koji je izgovorio ono što je devedeset siročadi Družine pomislilo: "Možemo li poći sa tobom, Anea?"
     Devojka uzdahnu. Njeno lice, opaljeno suncem i budno kao i jutros, izgledalo je ujedno umorno. "Ne", reče ona. "Mislim da je odlazak odavde nalik na smrt ili rađanje. Svako mora to da uradi sam." Ona se osmehnu. "Ili u veoma malim grupama."
     Prostorija tada utihnu. Kada je Anea progovorila, činilo se kao da jedan instrument nastavlja melodiju tamo gde je orkestar prekinuo. "Rol će poći prvi", reče ona. "Večeras. Jedno po jedno, svako od vas pronaći će odgovarajući portal dalekobacača. Ja ću vam pomoći. Ja ću poslednja napustiti Zemlju. Ali napustiću je, i to za nekoliko nedelja. Svi moramo poći."
     Ljudi tada nagrnuše napred, i dalje zanemeli, bliže devojci kratko ošišane kose. "Ali neki od nas ponovo će se sresti", reče Anea. "Sigurna sam da će se neki od nas ponovo sresti."
     Ja sam čuo i drugu stranu tog ohrabrujućeg predskazanja: neki od nas neće preživeti da bi se ponovo sreli.
     "Pa", grmnu Bets Kimbal, koja je stajala kraj Anee, obgrlivši je jednom rukom, "imamo dovoljno hrane u kuhinji za poslednju gozbu. Današnji ručak biće obrok koji ćete pamtiti godinama! Ako morate da putujete, kako je govorila moja mama, nikada ne putujte praznog stomaka. Onda, ko će mi pomoći u kuhinji?"
     Grupe su se tada razišle, porodice i prijatelji u grupama, usamljenici ostavljeni da stoje kao da su omamljeni, i svi su se približavali Anei dok smo lagano izlazili iz muzičkog paviljona. Želeo sam da je u tom trenu zgrabim, da je protresem sve dok joj ne poispadaju umnjaci i zapitam: Do đavola, kako to misliš - "Rol će otići prvi... večeras." Ko si ti, do đavola, da mi naređuješ da te ostavim za sobom? I kako misliš da možeš da me nateraš? Ali bila je predaleko i previše se ljudi tiskalo oko nje. Mogao sam samo da koračam kraj gomile koja se približavala kuhinji i trpezariji, sa gnevom primetnim na licu, u pesnicama, mišićima i hodu.
     Jednom sam video da se Anea osvrće i upinje da me pronađe iznad glava gomile oko nje, a oči su joj molile: Dozvoli da ti objasnim.
     Zurio sam u nju kamenim pogledom, nepopustljivo.

     Bio je gotovo sumrak kada mi se pridružila u prostranoj garaži čiju je izgradnju gospodin Rajt naredio na pola klika istočno od naselja. Građevina je bila otvorena sa strane, izuzev platnenih zavesa, ali imala je debele kamene stubove koji su držali trajni krov od sekvoje; sagrađena je kako bi zaklanjala padobrod kojim smo Anea, A. Betik i ja stigli.
     Povukao sam glavna platnena vrata i stajao sam u otvorenoj kabini padobroda kada sam video kako Anea prelazi preko pustinje prema meni. Na ručnom zglobu bila mi je narukvica komloga koju nisam stavio duže od godinu dana: ta stvar sadržala je veliki deo memorije našeg ranijeg svemirskog broda - Konzulovog broda od pre više vekova - i bila mi je veza i tutor dok sam učio da upravljam padobrodom. Sada mi nije bila potrebna - memorija komloga bila je učitana u padobrod, a ja sam postao prilično dobar u samostalnom pilotiranju padobrodom - ali sa njom sam se osećao sigurnije. Komlog je takođe proveravao brodske sisteme: moglo bi se reći da je ćaskao sam sa sobom.
     Anea je stala odmah ispod presavijenog platna. Suton je bacao dugačke senke iza nje i bojio platno u crveno. "Kako je padobrod?" upita ona.
     Bacih pogled na očitavanja komloga. "U redu", progunđah, ne gledajući prema njoj.
     "Ima li dovoljno goriva i naboja za još jedan let?"
     I dalje ne dižući pogled, petljajući oko tastera na rukonaslonu pilotske stolice u kabini, rekoh: "To zavisi od mesta na koje treba da odleti."
     Anea priđe stepenicama padobroda i dodirnu mi nogu. "Role?"
     Ovaj put morao sam da je pogledam.
     "Ne ljuti se", reče ona. "Moramo da radimo ove stvari."
     Odmaknuh nogu. "Prokletstvo, nemoj stalno da govoriš meni i svima ostalima šta moramo da radimo. Ti si samo dete. Možda postoje stvari koje ne moramo da radimo. Možda je jedna od njih i to da odem sam i ostavim te." Siđoh sa stepenica i kucnuh po komlogu. Stepenice se odmorfovaše natrag u oplatu padobroda. Iziđoh iz garaže i krenuh prema svom šatoru. Na horizontu, sunce je bilo savršena crvena sfera. Na poslednjim niskim zracima svetlosti, kamenje i platno naselja izgledali su kao da ih je zahvatio požar - najveći strah Starog Arhitekte.
     "Role, čekaj!" Anea požuri da me sustigne. Jedan pogled na nju uveri me koliko je iscrpljena. Čitavo popodne sastajala se sa ljudima, razgovarala sa ljudima, objašnjavala ljudima, ohrabrivala ljude, grlila ljude. Počeo sam da mislim o Družini kao o gnezdu emocionalnih vampira kome je Anea bila jedini izvor energije.
     "Rekao si da ćeš..." započe ona.
     "Da, da", prekinuh je. Najednom sam osećao da je ona odrasla, a da sam ja dete koje se duri. Da bih prikrio pometnju, ponovo se okrenuh i zagledah u poslednje ostatke sutona. Na trenutak ili dva, oboje smo ćutali i posmatrali kako svetlo bledi, a nebo tamni. Zaključio sam da su sutoni na Zemlji sporiji i lepši nego sutoni na Hiperionu koje sam zapamtio iz detinjstva, a da su pustinjski sutoni naročito lepi. Koliko smo sutona ovo dete i ja podelili u protekle četiri godine? Koliko lenjih večeri uz obed i razgovor pod blistavim pustinjskim zvezdama? Da li je ovo zaista poslednji suton koji ćemo posmatrati zajedno? Ta pomisao činila me je bolesnim i besnim.
     "Role", reče ona ponovo kada su se senke stopile i vazduh počeo da se hladi, "hoćeš li poći sa mnom?"
     Nisam rekao da, ali krenuo sam za njom preko kamenitog polja, izbegavajući bajonetske šiljke juke i bodlje niskih kaktusa u pomrčini, sve dok nismo došli do osvetljenog dela naselja. Koliko još, zapitao sam se, dok ne ponestane goriva za generatore? Odgovor na to sam znao - održavanje generatora i punjenje gorivom bilo je deo mog posla. Imali smo zalihu za šest dana u glavnim rezervoarima i za još deset dana u rezervnim rezervoarima koji su smeli da se diraju samo u slučaju krajnje nužde. Pošto nema više indijanske pijace, novih isporuka neće biti. Gotovo tri nedelje električne svetlosti, rashlađivanja i napajanja za opremu, a onda... šta? Tama, raspad i kraj neprekidne izgradnje, rušenja i ponovne izgradnje koja je činila pozadinski šum u Taliesinu protekle četiri godine.
     Mislio sam da možda idemo u trpezariju, ali prošli smo kraj tih osvetljenih prozora - grupe ljudi još su sedele za stolovima, ozbiljno razgovarale, dizale pogled samo prema Anei dok smo prolazili - ja sam za njih bio nevidljiv u njihovom času panike - a onda smo prišli privatnom studiju gospodin Rajta za crtanje i njegovoj kancelariji, ali nismo stali ni tamo. Kao što nismo stali ni u divnoj, maloj sali za konferencije gde je omanja grupa sela da pogleda poslednji film - još tri nedelje dok filmski projektori ne prestanu da rade - niti smo skrenuli u glavnu sobu za crtanje.
     Naše odredište bila je radionica od kamena i platna smeštena daleko na prilaznom putu sa južne strane, korisna spoljnja zgrada za rad otrovnim hemikalijama ili bučnom opremom. Tamo sam često radio u prvih nekoliko godina u Družini, ali ne i skorijih meseci.
     A. Betik je čekao kraj vrata. Na androidovom mirnom, plavom licu bio je blagi osmeh, baš nalik na onaj kada je uneo rođendansku tortu na Aneinu proslavu iznenađenja.
     "Šta je bilo?" rekoh ja, i dalje nabusit, gledajući naizmenično devojčino umorno lice i samozadovoljan androidov izraz lica.
     Anea stupi u radionicu i uključi svetlo.
     Na radnom stolu u središtu male prostorije nalazio se mali čamac, jedva nešto duži od dva metra. Imao je oblik semena zašiljenog na oba kraja, zatvoren izuzev jednog okruglog otvora sa najlonskom suknjicom koja se očito mogla zategnuti oko struka onoga ko sedne unutra. Dvostruko veslo ležalo je na stolu kraj čamca. Priđoh bliže i pređoh rukom po koritu: polirana smesa fiberstakla sa unutrašnjim aluminijumskim kopčama i sponama. Samo je jedna osoba u Družini mogla da obavi tako pažljiv posao. Pogledah A. Betika gotovo optužujuće. On klimnu glavom.
     "To se zove kajak", reče Anea i pređe rukom preko uglačanog korita. "Dizajniran na staroj Zemlji."
     "Video sam njegove varijacije", rekoh ja, odbijajući da budem impresioniran. "Pobunjenici sa Ledene Kandže Ursusa koristili su ovakve male čamce."
     Anea je još milovala korito, upravivši svu pažnju tamo. Kao da nisam ni progovorio. "Zamolila sam A. Betika da ti ga napravi", reče ona. "Radio je ovde nedeljama."
     "Meni", rekoh tupo. Želudac mi se stegnuo kada sam shvatio šta sledi.
     Anea priđe bliže. Stajala je pravo ispod okačene svetiljke, i senke ispod očiju i jagodica činile su je mnogo starijom od šesnaest godina. "Više nemamo splav, Role."
     Znao sam na koji je splav mislila. Na onaj koji nas je preneo preko toliko svetova sve dok nije bio iseckan u zasedi koja nas umalo nije ubila na Božjem Gaju. Splav koji nas je nosio nizvodno pod ledom na Sol Drakoni Septemu i kroz pustinje Hebrona i Kom-Rijada, preko okeanskog sveta Mare Infinitusa. Znala sam na koji je splav mislila. I znao sam šta znači ovaj čamac.
     "Znači, ovo treba da vratim putem kojim smo došli?" Podigoh ruku kao da želim da dodirnem tu stvar, ali ne uradih to.
     "Ne putem kojim smo došli", reče Anea. "Već niz reku Tetis. Preko drugih svetova. Preko onoliko svetova koliko nam bude potrebno da pronađemo brod."
     "Brod?" rekoh ja. Ostavili smo Konzulov svemirski brod sakriven pod rekom, da se popravlja od oštećenja posle našeg bekstva od Paksa, na svetu čije ime i lokaciju nismo znali.
     Moja mlada prijateljica klimnu glavom i senke umakoše, pa se onda ponovo okupiše ispod njenih umornih očiju. "Biće nam potreban brod, Role. Ako želiš, volela bih da kreneš ovim kajakom niz reku Tetis sve dok ne pronađeš brod, a onda da se vratiš na svet na kome ćemo te čekati A. Betik i ja."
     "Neki svet u svemiru Paksa?" upitah ja i želudac mi se stegnu još malo zbog opasnosti prisutne u toj jednostavnoj rečenici.
     "Da."
     "Zašto ja?" rekoh i pogledah značajno A. Betika. Postideo sam se tada onoga što sam pomislio: Zašto slati ljudsko biće... tvog najboljeg prijatelja... kada može da ode android? Spustih pogled.
     "To će biti opasno putovanje", reče Anea. "Verujem da ti to možeš da uradiš, Role. Poveravam ti da pronađeš brod, a onda i nas."
     Osetih da su mi ramena klonula. "U redu", rekoh ja. "Da li se vraćamo tamo odakle smo ranije izišli iz dalekobacača?" Došli smo sa Božjeg Gaja rečicom koja je tekla blizu remek-dela Starog Arhitekte, zgrade po imenu Folingvoter. To je bilo dve trećine kontinenta daleko.
     "Ne", reče Anea. "Bliže. Rekom Misisipi."
     "U redu", rekoh ja ponovo. Nadletao sam Misisipi. To je bilo gotovo dve hiljade klika istočno odavde. "Kada krećem? Sutra?"
     Anea mi dodirnu ručni zglob. "Ne", reče umorno, ali čvrsto. "Večeras. Smesta."
     Nisam protestovao. Nisam se usprotivio. Bez reči, uzeo sam kajak za pramac, A. Betik je uhvatio krmu, Anea je pridržala sredinu i preneli smo tu prokletu stvar natrag do padobroda u sve dubljoj pustinjskoj noći.

3.

     Veliki inkvizitor je kasnio.
     Vatikanska kontrola vazdušno-svemirskog saobraćaja trasirala je inkvizitorov EMV kroz inače zatvoren vazdušni prostor u blizini svemirske luke, zabranila sav vazdušni saobraćaj na istočnoj strani Vatikana i zadržala robotski teretni brod nosivosti trideset hiljada tona u orbitalnom završnom pristupu sve dok kola Velikog inkvizitora nisu preletela preko jugoistočnog ugla mape sletanja.
     U naročito oklopljenom EMV-u, Veliki inkvizitor - Njegova Eminencija Džon Domeniko kardinal Mustafa - nije pogledao kroz prozore niti na video monitore da bi osmotrio ljupki prizor približavanja Vatikanu, zidova ružičastih na jutarnjem svetlu, ili užurbani autoput sa dvadeset traka ispod njih, po imenu Ponte Vitorio Emanuele, treperav poput suncem obasjane reke zbog sunčeve svetlosti na vetrobranima ili mehurima. Pažnja Velikog inkvizitora bila je usmerena isključivo na ažurirani izveštaj obaveštajne službe koji mu je prolazio ekranom komloga.
     Kada je prošao i poslednji pasus, upamćen i izbrisan u zaborav, Veliki inkvizitor reče svom ađutantu, ocu Farelu: "I više nije bilo sastanaka sa Merkantilusom?"
     Otac Farel, mršavi muškarac ravnih, sivih očiju, nikada se nije osmehivao, ali trzaj mišića na njegovom obrazu kardinalu je izgledao kao simulacija humora. "Ne."
     "Siguran si?"
     "Potpuno."
     Veliki inkvizitor nasloni se na jastuke EMV-a i dopusti sebi kratak osmeh. Merkantilus je samo jednom, rano, katastrofalno pokušao da pristupi jednom od kandidata za papu - sondirajući Lurdusamija - a inkvizitor je saslušao kompletan snimak tog sastanka. Kardinal sebi dozvoli još par sekundi osmeha. Lurdusami je bio u pravu kada je mislio da je njegova sala za sastanke otporna na prisluškivanje - potpuno otporna na uređaje, mikrofone, žice i emitovanje. Svaka sprava za snimanje u toj prostoriji - čak i ona usađena u nekog od učesnika - bila bi otkrivena i pokrivena. Svaki pokušaj emitovanja uskog snopa bio bi otkriven i blokiran. To što je došao do kompletnog vizuelnog i zvučnog snimka sastanka, predstavljalo je jedan od najvećih uspeha Velikog inkvizitora.
     Monsinjor Lukas Odi otišao je u Vatikansku bolnicu na rutinsku zamenu očiju, ušiju i srca pre dve lokalne godine. Hirurgu se obratio otac Farel, i činilo se da je čitava težina Svete Kancelarije spremna da se sruči na vrat jadnog medicinara ukoliko ne bude ugradio izvesne najsavremenije sprave u monsinjorovo telo. Hirurg je to uradio i, nedugo zatim, umro pravom smrću - bez mogućnosti vaskrsenja - u saobraćajnoj nesreći daleko iznad Velikog severnog plićaka.
     Monsinjor Lukas Odi nije imao elektronske ili mehaničke prisluškivače u svom sistemu, ali njegov optički nerv bio je spojen sa sedam potpuno bioloških nanosnimača. Četiri zvučna nanosnimača bila su mu priključena na slušni nervni sistem. Ovi biosnimači nisu emitovali u telu, već su skladištili podatke u hemijskom obliku i fizički ih prenosili kroz krvotok do predajnika - takođe potpuno organskog - smeštenog u levu pretkomoru monsinjora Odija. Deset minuta pošto je Odi napustio obezbeđeni deo kancelarije kardinala Lurdusamija, predajnik je emitovao sabijeni snimak sastanka jednom od obližnjih relejnih primopredajnika Velikog inkvizitora. To nije bilo prisluškivanje u stvarnom vremenu iz Lurdusamijevih prostorija otpornih na prisluškivače - a ta činjenica i dalje je zabrinjavala kardinala Mustafu - ali bilo je blisko tome onoliko koliko je savremena tehnologija uhođenja bila u stanju da omogući.
     "Isozaki se plaši", reče otac Farel. "On misli..."
     Veliki Inkvizitor podiže jedan prst. Farel zaćuta usred rečenice. "Ne možeš da znaš da li se plaši", reče kardinal. "Ne znaš šta on misli. Možeš samo da znaš šta govori i čini, pa da iz toga izvodiš njegove misli i reakcije. Nikada ne donosi pretpostavke o neprijateljima, Martine, ako nemaš čime da ih podupreš. To može da bude kobno samopovlađivanje."
     Otac Farel pognu glavu u saglasnosti i potčinjavanju.
     EMV se spusti na mesto za sletanje na vrhu Kaštela Sant' Anđelo. Veliki inkvizitor izišao je iz kabine i krenuo niz rampu tako brzo da je Farel morao da potrči kako bi pristigao gospodara. Komandosi obezbeđenja, odeveni u crvenu oklopnu tkaninu Svete Kancelarije, krenuše kao pratnja ispred i iza njih, ali Veliki inkvizitor mahnu im da se udalje. Želeo je da završi ovaj razgovor sa ocem Farelom. On dodirnu levu mišicu svog ađutanta - ne u gestu privrženosti, već da bi zatvorio kola za provođenje kroz kosti i tako omogućio podzvučnu komunikaciju - i reče: "Isozaki i vođe Merkantilusa nisu uplašeni. Da je Lurdusami želeo njihovo pročišćenje, sada bi već bili mrtvi. Isozaki je morao da prenese svoju poruku podrške kardinalu i to je učinio. Uplašena je vojska Paksa."
     Farel se namršti i nečujno reče kroz koštana kola: "Vojska? Ali ona još nije odigrala svoju kartu. Nije učinila ništa nelojalno."
     "Baš tako", reče Veliki inkvizitor. "Merkantilus je odigrao potez i zna da će se Lurdusami okrenuti njima kada dođe vreme. Flota Paksa i ostali već su godinama prestravljeni mogućnošću da odaberu pogrešnog. Sada su prestravljeni zato što misle da su predugo čekali."
     Farel klimnu glavom. Spustili su se kroz cev za slobodan pad duboko u kamenu utrobu Kaštela Sant' Anđelo i sada su išli kraj naoružanih stražara i kroz smrtonosna polja sila tamnim hodnikom. Pred neobeleženim vratima, dva komandosa u crvenoj odeći stadoše mirno, podigavši energetske puške.
     "Ostavite nas", reče Veliki inkvizitor i dodirnu dlanom pločicu za identifikaciju na vratima. Čelična ploča kliznu i nestade sa vidika.
     Hodnik je bio sav u kamenu i senkama. U prostoriji, sve je bilo u jarkom svetlu, instrumentima i sterilnim površinama. Tehničari digoše pogled kada su Veliki inkvizitor i Farel ušli. Jedan zid prostorije zauzimala su četvrtasta vrata koja su najviše podsećala na redove ladica za ljude u nekoj drevnoj mrtvačnici. Jedna od tih vrata bila su otvorena i nagi muškarac ležao je na kolicima koja su bila izvučena iz ladice za čuvanje na hladnom.
     Veliki inkvizitor i Farel stadoše sa obe strane kolica.
     "Dobro se vraća u život", reče tehničar koji je stajao kraj konzole. "Držimo ga neposredno ispod površine. Možemo da ga dignemo za samo par sekundi."
     Otac Farel reče: "Koliko je trajao njegov poslednji hladni san?"
     "Šesnaest lokalnih meseci", reče tehničar. "Trinaest i po standardnih."
     "Probudite ga", reče Veliki Inkvizitor.
     Očni kapci muškarca zadrhtaše posle samo nekoliko sekundi. Bio je to nizak čovek, mišićav i nabijen, a na telu nije imao ni tragova niti modrica. Ručni zglobovi i gležnjevi bili su mu vezani lepljivom trakom. Moždani priključak bio mu je usađen odmah iza levog uha i gotovo nevidljiv snop mikrovlakana pružao se odatle do konzole.
     Čovek na kolicima zastenja.
     "Kaplare Basin Ki", reče Veliki Inkvizitor. "Da li me čuješ?"
     Kaplar Ki oglasi se nerazgovetnim zvukom.
     Veliki Inkvizitor klimnu glavom kao da je zadovoljan. "Kaplare Ki", reče on prijatnim, konverzacijskim tonom, "da nastavimo tamo gde smo stali?"
     "Koliko..." promumla Ki između suvih, odrvenelih usana. "Koliko sam bio..."
     Otac Farel je prišao tehničarevoj konzoli. Sada klimnu glavom Velikom inkvizitoru.
     Prenebregavši kaplarevo pitanje, Džon Domeniko kardinal Mustafa reče tiho: "Zašto ste ti i otac kapetan De Soja pustili devojčicu da ode?"
     Kaplar Ki otvori oči, trepćući kao da oseća bol od svetlosti, pa ih ponovo zatvori. Nije progovorio.
     Veliki inkvizitor klimnu glavom svom ađutantu. Ruka oca Farela pređe preko ikona na disključu konzole, ne aktivirajući još nijednu od njih.
     "Ponavljam", reče Veliki inkvizitor. "Zašto ste ti i De Soja dozvolili devojčici i njenim kriminalnim saveznicima da pobegnu na Božjem Gaju? Za koga ste radili? Šta vas je motivisalo?"
     Kaplar Ki ležao je na leđima, stisnutih pesnica i čvrsto zatvorenih očiju. Nije odgovorio.
     Veliki inkvizitor jedva primetno nagnu glavu ulevo i otac Farel pomeri dva prsta iznad jedne od ikona na konzoli. Ikone su bile za neupućeno oko apstraktne poput hijeroglifa, ali Farel ih je dobro poznavao. Ona koju je odabrao mogla je da se prevede kao smrvljeni testisi.
     Na kolicima, Kaplar Ki uzdahnu i otvori usta da vrisne, ali nervni inhibitori blokirali su tu reakciju. Vilice niskog muškarca otvoriše se širom i otac Farel začu istezanje mišića i tetiva.
     Veliki inkvizitor klimnu glavom i Farel skloni prste iz zone aktiviranja iznad ikone. Čitavo telo kaplara Kija zgrči se na kolicima, dok su mu se mišići trbuha nabirali od napetosti.
     "To je samo virtuelni bol, kaplare Ki", šapnu Veliki inkvizitor. "Nervna opsena. Telo ti je nedirnuto."
     Na ploči, Ki se upinjao da digne glavu i pogleda svoje telo, ali lepljiva traka zadržala mu je glavu na mestu.
     "Ili možda i nije", nastavi kardinal. "Možda smo ovaj put pribegli starijem, manje prefinjenom načinu." On kroči bliže kolicima, tako da čovek može da mu vidi lice. "Ponovo... zašto ste ti i otac kapetan De Soja pustili devojčicu da ode na Božjem Gaju? Zašto ste napali člana sopstvene posade, Radamant Nemes?"
     Usta kaplara Kija grčila su se sve dok nisu otkrila zube. "J... j... jebi se", izusti on, vilica stegnutih od drhtanja koje ga je lomilo.
     "Naravno", reče Veliki inkvizitor i klimnu glavom Ocu Farelu.
     Ovaj put, ikona koju je Farel aktivirao mogla se prevesti kao vrela žica iza desnog oka.
     Kaplar Ki otvori usta u nemom kriku.
     "Ponovo", reče Veliki inkvizitor tiho. "Reci nam."
     "Izvinite, Vaša Eminencijo", reče Otac Farel koji je pogledao na svoj komlog, "ali za četrdeset pet minuta počinje Saborna misa."
     Veliki Inkvizitor odmahnu. "Imamo vremena, Martine. Imamo vremena." On dodirnu nadlakticu kaplara Kija. "Reci nam tih nekoliko činjenica, kaplare, i bićeš okupan, odeven i pušten. Zgrešio si protiv svoje Crkve i svog Gospoda ovom izdajom, ali suština Crkve je u praštanju. Objasni svoje izdajstvo i sve će ti biti oprošteno."
     Zapanjujuće, dok su mu se mišići još mreškali u šoku, kaplar Ki se nasmeja. "Jebi se", reče. "Već si me naterao da ti kažem sve što znam pod dejstvom istinozbora. Znaš zašto smo ubili tu kučku i pustili dete. I nikada me nećeš osloboditi. Jebi se."
     Veliki Inkvizitor slegnu ramenima i odstupi. Bacivši pogled na sopstveni zlatni komlog, reče tiho: "Imamo vremena. Mnogo vremena." Klimnu glavom ocu Farelu.
     Ikona koja je izgledala kao dupla zagrada na konzoli za virtuelni bol značila je široko i usijano sečivo niz jednjak. Gracioznim pokretom prstiju, otac Farel je aktivira.

 Otac kapetan Federiko de Soja vraćen je u život na Pacemu i proveo je dve nedelje kao de fakto zatvorenik u Vatikanskom domu Hristovih Legionara. Dom je bio udoban i miran. Niski, debeljuškasti kapelan za vaskrsavanje koji se brinuo za njegove potrebe - otac Bađo - bio je ljubazan i povučen kao i uvek. De Soja je mrzeo i to mesto i tog sveštenika.
     Niko nije rekao ocu kapetanu De Soji da ne sme da napušta dom Legionara, ali stavljeno mu je do znanja da treba tu da ostane dok ga ne pozovu. Posle nedelje provedene u prikupljanju snage i orijentacije po vaskrsavanju, pozvan je u štab Flote Paksa, gde se sreo sa admiralom Vu i njenim šefom, admiralom Marusinom.
     Otac kapetan De Soja malo je učinio tokom tog sastanka, osim što je salutirao, stao na mestu voljno i saslušao. Admiral Marusin objasnio je da je razmatranje vojnog suđenja ocu kapetanu De Soji od pre četiri godine pokazalo nekoliko nepravilnosti i nedoslednosti na strani tužioca. Dalje razmatranje te situacije jemčilo je donošenje suprotne odluke veća vojnog suda. Otac kapetan De Soja smesta je trebalo da bude vraćen u raniji čin kapetana Flote Paksa. Sve je bilo pripremljeno da mu se nađe brod za borbenu dužnost.
     "Vaš stari bakljobrod Baltazar godinama je prizemljen", rekao je admiral Marusin. "Kompletno ponovno opremanje - dovođenje do standarda brodova za pratnju klase arhanđeo. Vaš zamenik, majka kapetan Stoun, odlično je obavila posao zapovednika."
     "Da, ser", reče De Soja. "Stoun je bila izvrstan izvršni oficir. Siguran sam da je bila i dobar zapovednik."
     Admiral Marusin odsutno klimnu glavom dok je prebirao po listovima veluma u svojoj beležnici. "Da, da", reče on. "U stvari, toliko je bila dobra da smo je preporučili da bude zapovednik jednog od novih arhanđela planetne klase. I za vas imamo u vidu jedan arhanđel, oče kapetane.
     De Soja trepnu i pokuša da ne reaguje. "Rafaela, ser?"
     Admiral diže pogled, sa blagim osmehom na potamnelom i izboranom licu. "Da, Rafaela, ali ne onog kojim ste ranije komandovali. Taj prototip poslali smo na kurirsku dužnost i preimenovali ga. Novi arhanđeo Rafael je... pa, čuli ste za arhanđele planetne klase, oče kapetane?"
     "Ne, ser. Ne, zaista." Čuo je glasine na svom pustinjskom svetu kada su kopači boksita glasno razgovarali u jedinoj kantini u gradu.
     "Četiri standardne godine", promrmlja admiral, zavrtevši glavom. Bela kosa bila mu je začešljana iza ušiju. "Admirale, upoznajte Federika sa promenama."
     Marget Vu klimnu glavom i dodirnu disključ na standardnoj taktičkoj konzoli ugrađenoj u zid admirala Marusina. Holo zvezdanog broda iskrsnu između nje i De Soje. Otac-kapetan smesta vide da je ovaj brod veći, duguljastiji, prefinjeniji i smrtonosniji od njegovog starog Rafaela.
     "Njegova Svetost zatražio je od svakog industrijskog sveta Paksa da sagradi - ili bar da finansira - po jednu ovu borbenu krstaricu planetne klase arhanđeo, oče kapetane", reče amiral Vu informativnim glasom. "U protekle četiri godine, dvadeset jedna je dovršena i ušla je u aktivnu službu. Još šezdeset se približava dovršetku." Holo poče da rotira i da se uvećava da bi najednom bio prikazan presek glavne palube. Bilo je to kao da je neki laserski zrak presekao brod napola.
     "Kao što vidite", nastavi Vu, "delovi za boravak, komandne palube i K-tri taktički centri mnogo su prostraniji nego na prethodnom Rafaelu... prostraniji čak nego na vašem starom bakljobrodu. Veličina pogona - kako tajnog trenutnog C-plus Gideonovog pogona, tako i sistemske fuzione jedinice - smanjena je za trećinu dok su oni istovremeno dobili u delotvornosti i lakoći održavanja. Novi Rafael nosi tri atmosferska padobroda i izviđača velike brzine. Tu su automatizovane komore za vaskrsavanje koje mogu opslužiti posadu od dvadeset osam članova i do dvadeset dva marinca ili putnika."
     "Odbrana?" upita otac kapetan De Soja, i dalje u stavu na mestu voljno, ruku stisnutih na leđima.
     "Zaštitna polja klase deset", reče Vu odrešito. "Najnovija tehnologija prikradanja. ECM klase omega i sposobnost ometanja. Kao i uobičajeni asortiman bliskih hiperkinetičkih i energetskih sredstava za odbranu."
     "Mogućnosti za napad?" upita De Soja. To je mogao da razabere po otvorima i opremi vidljivoj na holou, ali želeo je da čuje.
     Admiral Marusin odgovori ponosno, kao da se hvali novim unučetom. "Čitavih devet metara", reče on. "CPB-i, naravno, ali napaja ih jezgro pogona za C-plus umesto fuzionog pogona. Tope bilo šta na udaljenosti od pola AJ. Novi Hokingovi hiperkinetički projektili - minijaturizovani - oko polovine u masi i veličini u odnosu na one koje ste vi nosili na Baltazaru. Igle plazme sa gotovo dvostrukim dometom u odnosu na bojeve glave od pre pet godina. Zraci smrti..."
     Otac kapetan De Soja pokuša da ne reaguje. Zraci smrti bili su zabranjeni u Floti Paksa.
     Marusin vide nešto na licu drugog muškarca. "Stvari su se izmenile, Federiko. Ova borba se bliži kraju. Proterani se množe kao voćne mušice tamo napolju, u mraku, i ako ih ne budemo zaustavili, za godinu ili dve spržiće Pacem."
     Otac kapetan De Soja klimnu glavom. "Da li bi vam smetalo ako bih upitao koji je svet platio za izgradnju ovog novog Rafaela, ser?"
     Marusin se osmehnu i mahnu prema holou. Korito broda kao da je jurnulo prema De Soji prilikom uvećanja. Pogled je prošao kroz oplatu i završio na taktičkom mostu, pomerivši se do ruba središnje taktičke holojame sve dok otac-kapetan nije uspeo da razabere malu bronzanu ploču sa imenom - H.H.S. RAFAEL - a ispod toga, manjim slovima: IZGRAĐEN I PLAĆEN SREDSTVIMA LJUDI RAJSKE KAPIJE ZA ODBRANU ČITAVOG ČOVEČANSTVA.
     "Zbog čega se osmehujete, oče kapetane?" upita admiral Marusin.
     "Pa, ser, jednostavno... pa, ja sam bio na Rajskoj Kapiji, ser. To je, naravno, bilo pre više od četiri standardne godine, ali planeta je bila prazna izuzev desetak kopača i garnizona Paksa na orbiti. Tamo nije bilo prave populacije još od invazije Proteranih, pre trista godina, ser. Naprosto ne mogu da zamislim da je taj svet finansirao jedan od ovih brodova. Čini mi se da bi za plaćanje jednog jedinog arhanđela bio potreban nacionalni bruto proizvod društva poput Renesanse Vektor."
     Marusinov osmeh nije nestao. "Baš tako, oče kapetane. Rajska Kapija je paklena rupa - otrovna atmosfera, kisela kiša, beskrajno blato i sumporne ravnice - i nikada se nije oporavila od napada Proteranih. Ali Njegova Svetost je smatrao da bi pod vođstvom Paksa taj svet mogao bolje biti privatizovan. Ta planeta i dalje sadrži pravo bogatstvo u teškim metalima i hemikalijama. Pa smo je prodali."
     Ovaj put De Soja trepnu. "Prodali, ser? Čitav jedan svet?"
     Dok se Marusin otvoreno kezio, admiral Vu reče: "Kupac je bio Opus Dei, oče kapetane."
     De Soja nije progovorio, ali isto tako nije pokazao ni da shvata.
     "'Božje delo' nekada je bila mala verska organizacija", reče Vu. "Stara je... ah, mislim... oko hiljadu dvesta godina. Osnovana je 1920. U proteklih nekoliko godina, postala je ne samo veliki saveznik Svete Stolice, već i dostojan takmac Paks Merkantilusa."
     "Ah, da", reče otac kapetan De Soja. Mogao je da zamisli da Merkantilus kupuje čitave svetove, ali nije mogao da zamisli da bi ta trgovinska grupacija dozvolila nekom suparniku da stekne toliku moć u tih nekoliko godina koliko on nije pratio vesti iz Paksa. Nije bilo važno. On se okrenu admiralu Marusinu. "I poslednje pitanje, ser."
     Admiral baci pogled na hronometar komloga i kratko klimnu glavom.
     "Četiri godine nisam bio u službi u Floti", reče De Soja tiho. "Nisam nosio uniformu niti dobijao ažurirane tehničke podatke za sve to vreme. Svet na kome sam služio kao sveštenik bio je toliko daleko od glavnine da sam isto tako mogao sve vreme da provedem u kriogenskoj fugi. Kako uopšte, ser, mogu da preuzmem komandu nad zvezdanim brodom klase arhanđeo nove generacije?"
     Marusin se namršti. "Upoznaćemo vas sa onim što ste propustili, oče kapetane. Flota Paksa zna šta radi. Zar vi odbijate ovo postavljenje?"
     Otac kapetan De Soja vidno je oklevao jedan sekund. "Ne, ser", reče on. "Cenim poverenje koje vi i Flota Paksa pokazujete prema meni. Uradiću sve što mogu, admirale." De Soja je dvaput bio obučavan disciplini - jednom kao sveštenik i jezuit, zatim ponovo kao oficir u floti Njegove Svetosti.
     Marusinovo kameno lice omekša. "Naravno da hoćete, Federiko. Drago nam je što ste ponovo sa nama. Voleli bismo da ostanete ovde, u domu Legionara na Pacemu, dok ne budemo spremni da vas pošaljemo na vaš brod, ako vama to odgovara."
     Prokletstvo, pomisli De Soja. I dalje zatvorenik sa ovim prokletim Legionarima. On reče: "Naravno, ser. Ovo je prijatno mesto."
     Marusin ponovo baci pogled na komlog. Razgovor je očito bio završen. "Imate li koji zahtev pre nego što postavljenje postane zvanično, oče kapetane?"
     De Soja je ponovo oklevao. Znao je da će postavljanje zahteva biti nepristojno. Ipak progovori. "Da, ser... jedan. Na starom Rafaelu sa mnom su služila tri čoveka. Komandosi švajcarske garde koje sam poveo sa Hiperiona... Strelac Retig, koji je umro, ser... ali narednik Gregorijus i kaplar Ki bili su sa mnom sve do kraja, pa se pitam..."
     Marusin nestrpljivo klimnu glavom. "Želite ih sa sobom na novom Rafaelu. Zvuči razumno. Ja sam imao kuvara koga sam vukao sa broda na brod... jadnik je poginuo za vreme kampanje 'Drugi Džak Uglja'. Ne znam za te ljude..." Admiral pogleda Marget Vu.
     "Velikim slučajem", reče admiral Vu, "naišla sam na njihove dosjee dok sam pregledala papire za vaše ponovno postavljenje, oče kapetane. Narednik Gregorijus trenutno služi u Teritorijama Prstena. Sigurna sam da možemo da ga prekomandujemo. Što se tiče kaplara Kija, plašim se..."
     Mišići De Sojinog stomaka stegnuše se. Ki je bio sa njim na orbiti oko Božjeg Gaja - Gregorijus je bio vraćen u komoru posle neuspešnog vaskrsavanja - i on je živahnog, niskog kaplara poslednji put video posle njihovog povratka u svemir Pacema, gde su ih vojni policajci razdvojili u zasebne ćelije posle hapšenja. De Soja se rukovao sa kaplarom uz uveravanje da će se ponovo videti.
     "Plašim se da je kaplar Ki umro pre dve standardne godine", dovrši Vu. "Ubijen je za vreme napada Proteranih u sazvežđu Strelca. Koliko sam shvatila, odlikovan je Srebrnom zvezdom Svetog Mihajla... posthumno, naravno."
     De Soja kruto klimnu glavom. "Hvala vam", reče.
     Admiral Marusin uputi mu očinski osmeh političara i pruži ruku De Soji preko stola. "Srećno, Federiko. Zaprži im čorbu sa Rafaela."

Štab Paks Merkantilusa nije bio na samom Pacemu, već se nalazio - kako dolikuje - na Trojanskoj tački L5 koja se vukla za planetom na nekih šezdeset orbitalnih stepeni. Između vatikanskog sveta i ogormnog, šupljeg Torus Merkantilusa - ugljenično-ugljenične krofne debele 270 metara, široke čitav klik, prečnika 26 kilometara, unutrašnjosti premrežene paučinastim dokovima, komunikacionim antenama i utovarnim rampama - plutala je polovina ukupne vatrene moći Flote Paksa stacionirane na orbiti. Kenzo Isozaki jednom je izračunao da bi pokušaj puča izazvan sa Torus Merkantilusa trajao 12,06 nanosekundi pre nego što bi ovaj bio pretvoren u paru.
     Isozakijeva kancelarija bila je prozirni mehur na cvetnoj stabljici od zališčastog ugljenika nekih četiri stotine metara iznad spoljnjeg ruba torusa. Zaobljena koža-oplata mehura mogla se zatamniti ili ostaviti providna u skladu sa hirom vrhovnog izvršnog funkcionera u njemu. Danas je mehur bio providan izuzev dela polarizovanog tako da ublaži sjaj žutog sunca Pacema. Svemir je trenutno izgledao crn, ali pri rotiranju torusa mehur bi zašao u senku prstena i Isozaki bi mogao da digne pogled i vidi kako se zvezde smesta pojavljuju kao da je teška crna zavesa pomerena u stranu da bi otkrila hiljade blistavih sveća koje nisu treperile. Ili bezbroj logorskih vatri mojih neprijatelja, pomisli Isozaki kada je nastupila tama dvadeseti put ovog radnog dana.
     Sa potpuno providnim zidovima, njegova ovalna kancelarija sa skromnim stolom, stolicama i mekim osvetljenjem kao da se pretvarala u tepihom postavljenu platformu koja stoji sama u neizmernom prostoru, sa pojedinim zvezdama koje blistaju u potezu Mlečnog puta i obasjavaju unutrašnjost. Ali vrhovnog izvršnog funkcionera Merkantilusa nije ovaj poznati prizor naterao da digne pogled: usred zvezdanog polja mogla su se razabrati tri fuziona repa tegljača koji su se približavali, nalik na mrlje u astronomskom holou. Isozaki je toliko bio vičan merenju udaljenosti i delta-v po fuzionim repovima da je na prvi pogled mogao da odredi koliko će trebati ovim tegljačima da pristanu... pa čak i koji su brodovi u pitanju. P.M. Moldahar Ivršilac napunjen je gorivom kada je prošao tik uz gasnog džina u sistemu Epsilon Eridani i plamteo je crvenije nego inače. Zapovednica na H.H.M.S. Ema Konstant žurila je kao i uvek da dovuče do torusa svoj tovar koji se sastojao od reakcionih metala sa Pegaza 51 i usporavala je dobrih petnaest posto iznad preporuka Merkantilusa. Konačno, najmanja mrlja mogla je da bude jedino H.M.S.S. Elemosineria Apostolica, na samom početku usporavanja iz tačke C-plus translacije iz sistema Renesanse: Isozakiju je bio dovoljan jedan pogled da bi to znao, baš kao što je poznavao i ostalih tristotinak tačaka translacije koje su se mogle videti na ovom delu neba sistema Pacema.
     Cev lifta izdiže se iz poda i pretvori se u providni cilindar, tako da je njen putnik bio obasjan svetlošću zvezda. Isozaki je znao da je cilindar providan samo spolja: unutra, putnik je stajao u ogledalima prekrivenom enterijeru i nije video ništa od funkcionerove kancelarije, zureći u sopstveni odraz sve dok Isozaki ne bi omogućio otvaranje vrata.
     Ana Peli Konjani bila je jedina osoba u cevi. Isozaki klimnu glavom i njegova lična AI zarotira vrata kocke tako da se otvore. Njegova koleginica i štićenica nije čak ni podigla pogled prema pokretnom zvezdanom polju dok je išla po tepihu prema njemu. "Dobar dan, Kenzo-san."
     "Dobar dan, Ana." On mahnu prema najudobnijoj stolici, ali Konjani odmahnu glavom i ostade da stoji. Nikada nije sedala u Isozakijevoj kancelariji. Isozaki nikada nije prestao da je nudi.
     "Saborna misa samo što nije gotova", reče Konjani.
     Isozaki klimnu glavom. U tom trenu njegova kancelarijska AI zamrači zidove mehura i poče sa projekcijom prenosa preko vatikanskog uskog snopa.
     Bazilika Svetog Petra bila je tog jutra okupana skerletnom i ljubičastom, crnom i belom bojom, dok su se osamdeset tri kardinala koji će ubrzo biti zaključani u Konklavi klanjali, molili, saginjali glave, klečali, ustajali i pevali. Iza ove terne, ili krda teorijski mogućih kandidata za papsko zvanje, nalazile su se stotine biskupa i nadbiskupa, đakona i članova Kurije, vojnih zvaničnika Paksa i civilnih Paksovih službenika, Paksovih planetnih guvernera i visokih odabranih zvaničnika koji su se zadesili na Pacemu u vreme papine smrti i koji su bili u okviru tronedeljnog vremenskog duga, delegata dominikanaca, jezuita, benediktinaca, Hristovih legionara marijaista, Salesijanaca i jednog jedinog delegata koji je zastupao nekoliko preostalih franjevaca. Najzad, tu su bili i 'cenjeni gosti' u zadnjim redovima - počasni delegati iz Paks Merkantilusa, Opus Dei, Instituto per Opere di Religione (takođe poznatog pod nazivom Vatikanska banka), delegati iz Prefetture, administrativnih službi Vatikana, iz Servizio Assistenziale del Santo Padre (pomoćne službe Svetog Oca), iz ABSS-a (Administracije Baštine Svete Stolice), kao i Apostolske komore kardinala Kamerlenga. Takođe u zadnjim klupama bili su počasni gosti sa Pontifeksove akademije nauka, iz papske komisije za međunarodni mir i pravo, mnogih papskih akademija poput Crkvene Pontifeksove akademije i drugih kvaziteoloških organizacija neophodnih za upravljanje ogromnom državom Paksa. Konačno, tu su bile i jarke uniforme Corps Helvetica - švajcarske garde - kao i zapovednika palatinske garde koju je ponovo uspostavio papa Julije, i - prvi put javno - zapovednika donedavno tajne plemenite garde - bledog, tamnokosog muškarca u čisto crvenoj uniformi.
     Isozaki i Konjani posmatrali su ovaj izbor znalačkim očima. Oboje su bili pozvani na misu, ali u proteklih nekoliko vekova postala je tradicija da vrhovni izvršni funkcioneri Paks Merkantilusa počastvuju najveće ceremonije Crkve svojim odsustvom - tako što su slali samo svoje zvanične delegate u Vatikan. Oboje su posmatrali kako kardinal Kuesnongl slavi misu Svetog Duha i videli kardinala Kamerlenga kao običnu figuru lišenu svake moći; njihove oči bile su na kardinalu Lurdusamiju, kardinalu Mustafi i pet-šest drugih moćnika u prednjim klupama.
     Sa poslednjim blagoslovom, misa se okončala i kardinali-birači izišli su u svečanoj procesiji u Sikstinsku kapelu, gde su holokamere lebdele u blizini dok se vrata nisu zaključala, ulaz u Konklavu zatvorio, da bi ta vrata bila rezom zaključana iznutra, a katancem spolja, uz proglašenje zvaničnog zatvaranja od strane švajcarske garde i Prefekta Pontifeksovog Doma. Vatikanski prenos potom se prebacio na komentare i spekulacije, dok je slika ostala na zatvorenim vratima.
     "Dosta", reče Kenzo Isozaki. Prenos se isključi, mehur postade proziran, a sunčeva svetlost preplavi prostoriju pod crnim nebom.
     Ana Peli Konjani kruto se osmehnu. "Glasanje ne bi trebalo da traje dugo."
     Isozaki se vratio svojoj stolici. Sada spoji prste i kucnu po donjoj usni. "Ana", reče on, "mislite li da mi - iko od nas u predsedništvu Merkantilusa - imamo ikakvu stvarnu moć?"
     Neutralni izraz Konjanijeve pokazao je koliko je iznenađena. Ona reče: "U protekloj fiskalnoj godini, Kenzo-san, moj odsek iskazao je profit od trideset šest milijardi maraka."
     Isozakijevi prsti ostaše spojeni. "Č. Konjani", reč on, "da li biste bili tako ljubazni da skinete jaknu i bluzu?"
     Njegova štićenica ne trepnu. U dvadeset osam standardnih godina koliko su bili kolege - zapravo, potčinjena i gospodar - Č. Isozaki nikada nije učinio, rekao niti nagovestio bilo šta što bi se moglo protumačiti kao seksualna uvertira. Oklevala je samo sekund, a onda je raskopčala jaknu, svukla je, spustila na stolicu na kojoj nikada nije sedela i raskopčala bluzu. Presavila ju je povrh jakne na naslonu stolice.
     Isozaki ustade i obiđe oko stola, zaustavivši se na samo metar udaljenosti. "I vaš donji veš", reče on, svukavši sopstvenu jaknu i otkopčavši staromodnu košulju. Prsa su mu bila zdrava, mišićava, ali ćosava.
     Konjani svuče bluzu. Dojke su joj bile male, ali savršenog oblika, ružičaste na vršcima.
     Kenzo Isozaki podiže ruku kao da će je dodirnuti, pokaza, a onda vrati ruku svojim prsima i dodirnu kruciformu sa dvostrukim kracima koja mu se pružala od grudnjače do mesta neposredno iznad pupka. "Ovo", reče on, "jeste moć." Okrenu se i poče da se oblači. Trenutak kasnije, Ana Peli Konjani pognu ramena, pa poče i sama da se oblači.
     Kada su oboje bili odeveni, Isozaki ponovo sede za sto i mahnu prema drugoj stolici. Na njegovo nemo zaprepašćenje, Č. Ana Peli Konjani sede na nju.
     "Hoćete da kažete", započe Konjani, "da bez obzira na to koliko uspešno budemo učinili sebe nezamenljivim za novog papu - ako ga uopšte ikada i bude - Crkva će uvek imati konačnu polugu moći, vaskrsavanje."
     "Ne sasvim", reče Isozaki, spojivši ponovo prste kao da do malopređašnje međuigre nije ni došlo. "Hoću da kažem da moć koja kontroliše kruciformu kontroliše i ljudski svemir."
     "Crkva..." započe Konjani, pa prekinu. "Naravno, kruciforma je samo jedna strana jednačine moći. TehnoSrž daje Crkvi tajnu uspešnog vaskrsavanja. Ali oni su u savezu sa Crkvom dve stotine osamdeset godina..."
     "Iz sopstvenih razloga", reče Isozaki tiho. "A koji su ti razlozi, Ana?"
     Kancelarija je zarotirala u noć. Zvezde se pojaviše u eksploziji. Konjani diže lice prema Mlečnom Putu da bi dobila trenutak za razmišljanje. "To niko ne zna", reče ona konačno. "Omov zakon."
     Isozaki se osmehnnu. "Vrlo dobro. Ovde nas put najmanjeg otpora možda neće odvesti kroz Crkvu, već kroz Srž."
     "Ali Savetnik Albedo ne sastaje se ni sa kim osim sa Njegovom Svetošću i Lurdusamijem."
     "Ni sa kim koga mi poznajemo", ispravi je Isozaki. "Ali to je stvar pristupa Srži u ljudsku Vaseljenu."
     Konjani klimnu glavom. Shvatila je ono što je bilo nagovešteno: zabranjene AI klase Srži koje je Merkantilus razvijao mogle su da pronađu put kroz datum-ravan i da njime dođu do Srži. Skoro tri stotine godina, prva zapovest Crkve Paksa bila je - Ne gradi sebi misleću mašinu jednaku ili nadmoćnu čovečanstvu. 'AI' koje su se upotrebljavale u Paksu bile su pre 'instrumenti za sve namene' nego 'veštačke inteligencije' kakve su se razvile i udaljile od čovečanstva skoro milenijum ranije: idiotske misleće mašine poput AI Isozakijeve kancelarije ili kretenskog brodskog kompjutera na De Sojinom starom brodu, Rafaelu. Ali u proteklih desetak godina, tajna razvojna odeljenja Paks Merkantilusa ponovo su stvorila AI podjednake ili moćnije od onih koje su bile u opštoj upotrebi u danima Hegemonije. Rizik i korist od ovog projekta gotovo se nisu mogli izmeriti - potpuna prevlast u trgovini Paksa i narušavanje stare ravnoteže moći koja je dovodila u pat poziciju Flotu Paksa i Paks Merkantilus u slučaju neuspeha, ekskomunikacija, mučenja u tamnicama Svete Kancelarije i egzekucija kada bi ih Crkva otkrila. A sada ova mogućnost.
     Ana Peli Konjani ustade. "Bože moj", reče ona, "to bi bio završni gol."
     Isozaki klimnu glavom i ponovi se osmehnu. "Da li znate odakle potiče ta reč, Ana?"
     "Gol? Ne... valjda iz nekog sporta."
     "Iz veoma drevnog sporta, surogata ratovanja, po imenu fudbal", reče Isozaki.
     Konjani je znala da je ova nevažna stvar sve samo ne nevažna. Ranije ili kasnije, njen gospodar objasniće zašto je taj podatak značajan. Sačekala je.
     "Crkva je imala nešto što je Srž želela... što joj je bilo potrebno", reče Isozaki. "Kroćenje kruciforme bilo je njihov deo pogodbe. Crkva je morala da pruži nešto podjednako vredno."
     Konjani pomisli: Podjednako vredno kao besmrtnost triliona ljudskih bića? Ona reče: "Oduvek sam pretpostavljala da se Crkvin deo pogodbe u vreme kada su Lenar Hojt i Lurdusami stupili u vezu sa preživelim elementima Srži pre više od dva veka, sastojao u tajnom ponovnom uvođenju TehnoSrži u ljudski svemir."
     Isozaki raširi ruke. "U kom cilju, Ana? Gde je tu korist za Srž?"
     "Kada je Srž bila sastavni deo Hegemonije", reče ona, "i upravljala fetlinijom Mreže Svetova, koristili su neurone milijardi ljudskih mozgova koji su prolazili kroz dalekobacače kao neku vrstu nervne mreže, deo svog projekta Ultimativne Inteligencije."
     "Ah, da", reče njen mentor. "Ali sada nema dalekobacača. Ako već koriste ljudska bića... kako? I gde?"
     Ne nameravajući to da učini, Ana Peli Konjani podiže ruku do grudne kosti.
     Isozaki se osmehnu. "Iritira, zar ne? Kao reč koja je na vrhu jezika, ali neće da dođe u misli. Slagalica sa delom koji nedostaje. Ali jedan deo koji je nedostajao upravo je pronađen."
     Konjani diže obrvu. "Devojčica?"
     "Ponovo u svemiru Paksa", reče stariji funkcioner. "Naši agenti bliski Lurdusamiju potvrdili su da je Srž to otkrila. To se dogodilo posle smrti Njegove Svetosti... a za to znaju samo državni sekretar, Veliki inkvizitor i ljudi u vrhu Flote Paksa."
     "Gde je?"
     Isozaki odmahnu glavom. "Ako Srž to zna, nije otkrila Crkvi niti bilo kojoj drugoj ljudskoj instituciji. Ali Flota Paksa pozvala je onog brodskog kapetana - De Soju - zbog te vesti."
     "Srž je predvidela da će on biti umešan u hvatanje devojčice", reče Konjani. Začetak osmeha javio joj se u uglovima usana.
     "Da?" upita Isozaki, ponosan na učenicu.
     "Omov zakon", reče Konjani.
     "Upravo tako."
     Žena ustade i ponovo dodirnu grudi, nesvesna da to čini. "Ako mi prvi pronađemo devojčicu, imaćemo polugu za otvaranje razgovora sa Srži. I sredstva - sa novim sposobnostima koje imamo na liniji." Niko od funkcionera koji su znali za tajni projekt AI nikada nije izgovarao reči ili fraze glasno, bez obzira na kancelarije otporne na prisluškivanje.
     "Ako budemo imali devojčicu i sredstva za pregovaranje", nastavi Konjani, "mogli bismo da steknemo polugu potrebnu da zamenimo Crkvu u aranžmanu koji Srž ima sa čovečanstvom."
     "Ako budemo mogli da otkrijemo šta Srž dobija od Crkve kao naknadu za kontrolu kruciforme", promrmlja Isozaki. "I ponudimo isto, ili bolje."
     Konjani rastrojeno klimnu glavom. Uviđala je kako se sve ovo odnosi na njene ciljeve i napore na mestu vrhovnog izvršnog funkcionera Opus Dei. U svemu, shvati ona odjednom. "U međuvremenu, moramo pronaći devojčicu pre drugih... Flota Paksa sigurno koristi resurse koje nikada ne bi otkrila Vatikanu."
     "I obrnuto", reče Isozaki. Ta vrsta takmičenja veoma mu je prijala.
     "A mi ćemo morati da učinimo isto", reče Konjani, okrenuvši se prema cevi lifta. "Svaki resurs." Osmehnu se svom mentoru. "To je konačna trostrana igra nultog rezultata, zar ne, Kenzo-san?"
     "Baš tako", reče Isozaki. "Sve pripada pobedniku - moć, besmrtnost i bogatstvo izvan ljudskog poimanja. Gubitniku - uništenje, prava smrt i večno ropstvo potomaka." On diže prst. "Ali ne trostrana igra, Ana. Šestostrana."
     Konjani zastade pred vratima lifta. "Vidim četvrtu stranu", reče. "Srž ima sopstveni imperativ da prva pronađe devojčicu. Ali..."
     Isozaki spusti ruku. "Moramo pretpostaviti da i dete ima sopstvene ciljeve u ovoj igri, zar ne? A ko god ili šta god ju je uvelo kao figuru u igru... pa, to mora da je naš šesti igrač."
     "Ili jedan od ostalih pet", reče Konjani, osmehujući se. I ona je uživala u igri sa visokim ulogom.
     Isozaki klimnu glavom i okrenu stolicu tako da može da posmatra sledeće rađanje sunca iznad zakrivljene trake Torus Merkantilusa. Nije se ponovo okrenuo kada su se vrata lifta zatvorila i kada je Ana Peli Konjani otišla.

 Iznad oltara, Isus Hrist, lica strogog i neumoljivog, delio je ljude na grupe dobrih i loših - na one nagrađene i one proklete. Treća grupa nije postojala.
     Kardinal Lurdusami sedeo je u svom sedištu sa baldahinom u Sikstinskoj kapeli i posmatrao Mikelanđelovu fresku Poslednjeg suda. Lurdusami je oduvek smatrao da je Isus nasilnička, autoritarna, nemilosrdna figura - ikona koja je možda savršeno pogodovala za nadgledanje ovog izbora novog Hristovog Vikara.
     Mala kapela bila je zagušena sa osamdeset tri sedišta sa baldahinom u kojima je sedelo osamdeset tri kardinala prisutnih telom. Prazan prostor omogućavao je aktiviranje holoa koji su predstavljali odsutnih trideset sedam kardinala - jedan po jedan holo sedišta sa baldahinom.
     Ovo je bilo prvo jutro pošto su kardinali biti 'zakovani' u Vatikanskoj Palati. Lurdusami je dobro spavao i jeo - njegova spavaća soba sastojala se od ležaja u vatikanskoj kancelariji, a obrok mu je bio jednostavan obed koji su skuvale časne sestre iz Vatikanske gostinske kuće: jednostavna hrana i jevtino belo vino posluženo u veličanstvenom apartmanu Bordžija. Sada su svi bili okupljeni u Sikstinskoj kapeli, sa sedištima-prestolima na mestu, podignutih baldahina. Lurdusami je znao da ovaj sjajan prizor nije bio prisutan na Saboru mnogo vekova - otkad je broj kardinala postao preveliki da bi sva sedišta stala u malu kapelu, negde pre Hedžire, u devetnaestom ili dvadesetom veku, kako je mislio - ali Crkva se toliko smanjila pri kraju Pada dalekobacača da je četrdesetak kardinala ponovo lako moglo da se smesti. Papa Julije je zadržao mali broj - nikada više od sto dvadeset kardinala, uprkos širenju Paksa. A pošto je gotovo četrdeset bilo onemogućeno da na vreme doputuje na Sabor, Sikstinska kapela mogla je da primi sedišta onih kardinala koji su stalno bili nastanjeni na Pacemu.
     Došao je trenutak. Svi kardinali-birači u kapeli ustali su kao jedan. U praznom prostoru blizu stola kontrolora kraj oltara, holoi trideset sedam odsutnih kardinala-birača zatrepereše u postojanje. Pošto je prostor bio mali, holoi su bili mali - jedva nešto veći od ljudskih prilika veličine lutke u drvenim sedištima pravljenim za lutke - i svi su oni lebdeli u vazduhu kao duhovi bivših birača Sabora. Lurdusami se osmehnu, kao i uvek, na pomisao koliko je prikladna ta smanjena veličina odsutnih birača.
     Papa Julije uvek je biran aklamacijom. Jedan od tri kardinala koji su nastupali kao kontrolori podiže ruku: Sveti Duh možda je bio spreman da pokrene ove muškarce i žene, ali bila je potrebna izvesna koordinacija. Kada se ruka kontrolora bude spustila, osamdeset tri kardinala i trideset sedam holoa trebalo bi da progovore kao jedan.
     "Eligo oca Lenara Hojta!" uzviknu kardinal Lurdusami i vide da kardinal Mustafa izvikuje iste reči ispod baldahina svog sedišta.
     Kontrolor pred oltarom zastade. Aklamacija je bila jasna i glasna, ali očigledno ne jednoglasna. Ovo je bila novina. U dve stotine sedamdeset godina, aklamacija je bila trenutna.
     Lurdusami je pazio da se ne osmehne niti da pogleda okolo. Znao je koji od novijih kardinala nisu uzviknuli ime pape Julija za ponovni izbor. Znao je koliko je bogatstvo utrošeno na podmićivanje tih muškaraca i žena. Znao je za strašan rizik koji su preuzeli i zbog kog će gotovo izvesno ispaštati. Lurdusami je sve to znao zato što je pomogao da se to izvede.
     Posle trenutka konsultacije među kontrolorima, onaj koji je zatražio aklamaciju sada reče. "Nastavićemo prebrojavanjem glasova."
     Dok su pripremani i deljeni glasački listići, čuo se uzbuđeni žamor kardinala. Ovo se nikada ranije nije dogodilo u životnom veku većine ovih prinčeva Crkve. Aklamacioni holoi odsutnih kardinala-birača smesta su postali nevažni. Mada je nekoliko odsutnih kardinala pripremilo svoje interaktivne čipove za glasanje, većina se nije potrudila da to učini.
     Ceremonijal-majstori krenuše duž sedišta, deleći kartice za glasanje - po tri svakom kardinalu-biraču. Kontrolori su se kretali kroz šumu sedišta da bi se uverili da svaki kardinal ima olovku. Kada je sve bilo spremno, kardinal đakon među kontrolorima ponovo podiže ruku, ovaj put da bi označio trenutak glasanja.
     Lurdusami pogleda svoj glasački listić. U gornjem levom uglu bile su odštampane reči 'Eligo in Summum Pontificem'. Ispod toga bilo je mesta za jedno ime. Simon Avgustino kardinal Lurdusami napisa Lenar Hojt, presavi karticu i podiže je tako da može da se vidi. Minut kasnije, svih osamdeset tri kardinala držali su kartice u rukama, kao i pet-šest interaktivnih holoa.
     Kontrolor poče da proziva kardinale da iziđu po redu važnosti. Kardinal Lurdusami iziđe prvi, ostavi svoje sedište i priđe stolu kontrolora kraj oltara pod pogledom strašnog Hrista sa freske. Poklonivši se, a zatim i kleknuvši na oltar, Lurdusami pognu glavu u nemoj molitvi. Ustavši, reče glasno: "Pozivam Hrista Gospoda koji će mi suditi da posvedoči da je moj glas dodeljen onome koga pred Bogom smatram dostojnim izbora." Lurdusami svečano stavi presavijenu karticu na srebrnu ploču koja se nalazila na vrhu glasačke kutije. Podigavši ploču, on spusti listić u kutiju. Kardinal đakon među kontrolorima klimnu glavom; Lurdusami se pokloni oltaru i vrati svom sedištu.
     Kardinal Mustafa, Veliki inkvizitor, krenu grandiozno prema oltaru da bi dao drugi glas.
     Prošlo je više od jedan sat pre nego što su glasovi bili prebrojani. Prvi kontrolor prodrmao je kutiju kako bi pomešao glasove. Drugi kontrolor ih je prebrojao - uključujući i šest glasova kopiranih iz interaktivnih holoa - odlažući svaki u drugu kutiju. Broj je odgovarao broju kardinala-birača Sabora. Brojanje glasova je nastavljeno.
     Prvi kontrolor razvi karticu, napisa na njoj jedno ime i dodade karticu drugom kontroloru, koji zabeleži i prosledi je trećem i poslednjem kontroloru. Taj čovek - kako se ispostavilo, kardinal Kuesnongl - izgovori glasno ime pre nego što će ga zabeležiti.
     U svakom sedištu, kardinali su zapisali ime pomoću mašina-pisaljki koje su im dali kontrolori. Na kraju Sabora, mašine će biti skremblovane, njihovi fajlovi obrisani, tako da ne ostane nikakav trag glasanja.
     I tako se glasanje nastavilo. Za Lurdusamija i ostale žive prisutne kardinale, jedina napetost sastojala se u nedoumici da li će disidentski kardinali-birači posle aklamacije zaista ubaciti u igru neko drugo ime.
     Posle čitanja svake kartice, poslednji kontrolor prošivao je iglom reč 'Eligo' i nizao kartice na konac. Kada su svi glasovi glasno pročitani, sa obe strane konca vezani su čvorovi.
     Pobednički kandidat primljen je u kapelu. Stojeći pred oltarom u jednostavnoj crnoj mantiji, čovek je izgledao skromno i donekle obrvano.
     Ispred njega, stariji đakon kardinal reče: "Prihvataš li svoj kanonski izbor za Vrhovnog Pontifa?"
     "Prihvatam", reče sveštenik.
     U tom trenutku, iznesoše sedište i spustiše ga iza sveštenika. Kardinal đakon podiže ruke i objavi: "Pošto si tako prihvatio kanonski izbor, ovaj skup - pred očima Boga svemogućeg - priznaje te za Biskupa Rimske Crkve, istinskog papu i poglavara biskupskog kolegijuma. Neka te Bog dobro savetuje pošto ti je dodelio punu i apsolutnu vlast nad Crkvom Isusa Hrista."
     "Amen", reče kardinal Lurdusami i povuče uzicu koja je spuštala baldahin iznad njegovog sedišta. Svih osamdeset tri fizička baldahina i trideset sedam holografskih spustiše se istovremeno, tako da je ostao podignut samo baldahin novog pape. Sveštenik - sada vrhovni - sede na stolicu ispod papskog baldahina.
     "Koje ime biraš kao vrhovni sveštenik?" upita đakon kardinal.
     "Biram ime Urban Šesnaesti", reče sveštenik koji je sedeo.
     Začu se žamor i šapat iz kardinalskih sedišta. Kardinal đakon pruži ruku i on i ostali kontrolori izvedoše sveštenika iz kapele. Mrmljanje i šapat pojačaše se.
     Kardinal Mustafa nagnu se iz svog sedišta i reče Lurdusamiju: "Mora da je mislio na Urbana Drugog. Urban Petnaesti bio je slinavi mali kukavica u dvadeset devetom veku koji jedva da je radio nešto osim što je čitao detektivske romane i pisao ljubavna pisma svojoj bivšoj ljubavnici."
     "Urban Drugi", reče zamišljeno Lurdusami. "Da, naravno."
     Posle nekoliko minuta, Kontrolori se vratiše sa sveštenikom - sada papom odevenim u čisto belo: u mantiju sa belom kapom, beli zuchetto ili kapicu za teme, grudni krst i beli pojas. Kardinal Lurdusami kleknu na kameni pod kapele, kao i svi ostali kardinali, stvarni i holografski, dok je novi pontif davao svoj prvi blagoslov.
     Onda kontrolori i prisutni kardinali odoše do peći da spale glasačke kartice sada vezane crnim koncem, dodavši dovoljno bianco hemikalija da bi se postarali da sfumata zaista bude beo dim.
     Kardinali u koloni iziđoše iz Sikstinske kapele i pođoše drevnim stazama i hodnicima do Svetog Petra, gde je stariji kardinal đakon sam izišao na balkon kako bi objavio ime novog pontifa mnoštvu koje je čekalo.

 Među pet stotina hiljada pojedinaca koji su tog jutra čekali u mnoštvu stisnutom na trgu Svetog Petra, kao i oko njega, bio je i otac kapetan Federiko de Soja. Pušten je iz svog de fakto zarobljeništva u domu Legionara samo nekoliko sati ranije. Trebalo je da se javi Floti Paksa u svemirskoj luci kasnije po podne, kako bi šatlom bio prebačen na novu dužnost. Dok je išao kroz Vatikan, De Soja je pratio gomilu - da bi ga ona potom progutala - dok su muškarci, žene i deca kuljali poput velike reke prema trgu.
     Radosno klicanje začulo se kada su oblaci belog dima postali vidljivi iznad čunka peći. Nemoguće gusta gomila ispod balkona Svetog Petra nekako se još više zgusnu kada još nekoliko desetina hiljada pokulja oko kolonada, kraj kipova. Stotine vojnika švajcarske garde zadržavalo je gomilu ispred ulaza u Baziliku i dalje od privatnih delova zdanja.
     Kada je stariji đakon izišao i objavio da će se novi papa zvati Njegova Svetost Urban XVI, glasni uzdah začu se iz gomile. De Soja shvati da je i sam uzdahnuo od iznenađenja i šoka. Svi su očekivali Julija XV. Pomisao na bilo koga drugog kao papu bila je... pa, nezamisliva.
     Tada novi pontif stupi na balkon i uzdasi se pretvoriše u klicanje koje je trajalo i trajalo i trajalo.
     Bio je to papa Julije - poznato lice, visoko čelo, tužne oči. Otac Lenar Hojt, spasitelj Crkve, još jednom je izabran. Njegova Svetost podiže ruku u poznatom blagoslovu i sačeka da gomila prestane sa klicanjem da bi on mogao da progovori, ali gomila nije htela da prestane da kliče. Rika je rasla iz pola miliona grla i nastavljala se i nastavljala.
     Zašto Urban XVI? - zapita se otac kapetan De Soja. Dovoljno je čitao i izučavao istoriju Crkve u svojim jezuitskim godinama. Brzo je prelistao svoje mentalne beleške o papama po imenu Urban... većina je bila za zaborav ili još gore. Zašto...
     "Prokletstvo", reče otac kapetan De Soja naglas, u blagoj psovci nečujnoj od neprekidne rike vernika koji su ispunili trg Svetog Petra. "Prokletstvo", reče ponovo.
     I pre nego što je gomila dovoljno utihnula da novi-stari pontif progovori, da objasni svoj izbor imena, da objavi ono što je De Soja znao da mora biti objavljeno, otac-kapetan je shvatio. A srce mu je klonulo od tog uviđanja.
     Urban II služio je od 1088. do 1099. Na sinodu koji je papa sazvao u Klemonu u... novembru, godine 1095, mislio je De Soja... Urban II pozvao je na sveti rat protiv muslimana na Bliskom Istoku, za izbavljenje Vizantije i oslobođenje svih istočnih hrišćanskih svetih mesta od muslimanske dominacije. Taj poziv doveo je do Prvog krstaškog rata... do prvog u mnoštvu krvavih pohoda.
     Gomila je konačno ućutala. Papa Urban XVI poče da govori poznatim, ali energičnijim glasom što se dizao i spuštao nad glavama pola miliona vernika koji su slušali neposredno i milijardi koje su slušale putem prenosa uživo.
     Otac kapetan De Soja okrenuo se pre nego što je novi papa progovorio. Počeo je da se gura i lakta kroz nepomičnu masu, pokušavajući da umakne iz najednom klaustrofobične skučenosti trga Svetog Petra.
     Nije vredelo. Gomila je bila ushićena i radosna, a De Soja je bio uhvaćen u masi. Reči novog pontifa takođe su bile radosne i strasne. Otac kapetan De Soja stajao je, u nemogućnosti da umakne, pognute glave. Kada je gomila počela da kliče i izvikuje: "Deus le volt! - takva je volja Božja - De Soja zajeca.
     Krstaški rat. Slava. Konačno rešenje Problema Proteranih. Smrt izvan granica zamislivog. Uništenje izvan granica zamislivog. Otac kapetan De Soja zatvori oči što je jače mogao, ali vizija zraka nabijenih čestica koji bukte u crnilu svemira, čitavih svetova u plamenu, okeana koji se pretvaraju u paru i kontinenata koji postaju reke istopljene lave, vizije orbitalnih šuma koje eksplodiraju u dim, ugljenisanih tela koja se tumbaju pri nultoj-g, krhkih, krilatih stvorenja koja bukte, crne i šire se u pepeo...
     De Soja je jecao dok su milijarde klicale.

4.

     Iz iskustva sam znao da su kasni noćni odlasci i opraštanja najteži za duh.
     Vojska je naročito bila dobra za otpočinjanje velikih putovanja usred noći. Za vreme koje sam proveo među teritorijalcima na Hiperionu, činilo se da sva važna pomeranja trupa počinju u sitne sate. Počeo sam da vezujem tu čudnu mešavinu straha i uzbuđenja, strepnje i iščekivanja, sa tamom pred zoru i mirisom poznog. Anea je rekla da ću krenuti u noći njene objave Družini, ali bilo je potrebno izvesno vreme da se utovari kajak, da ja spakujem opremu i odlučim šta da ostavim zauvek za sobom, da sklopim šator i zatvorim svoj radni deo u naselju, tako da nismo poleteli padobrodom sve do iza dva ujutro, a gotovo da je granulo sunce pre nego što smo stigli do odredišta.
     Priznajem da sam osećao da je devojčina prethodna najava bila ishitrena i zapovedna. Mnogi ljudi došli su da od Anee zatraže vođstvo i savet za četiri godine koje smo proveli u Zapadnom Taliesinu, ali ja nisam bio među njima. Imao sam trideset dve godine. Anea je imala šesnaest. Moj posao bio je da se brinem za nju, da je štitim i - ako dođe do toga - da ja govorim njoj šta i kada da radi. Nimalo mi se nije dopadao ovaj preokret.
     Pretpostavio sam da će A. Betik leteti sa nama do mesta sa koga bi trebalo da se otisnem, ali Anea je rekla da će android ostati u naselju, tako da sam utrošio dodatnih dvadeset minuta da ga pronađem i oprostim se s njim.
     "Č. Anea tvrdi da ćemo se ubrzo ponovo sresti", reče plavokožac, "tako da sam ubeđen da hoćemo, Č. Endimione."
     "Rol", rekoh ja po petstoti put. "Zovi me Rol."
     "Naravno", reče A. Betik sa blagim osmehom koji je nagoveštavao potčinjavanje.
     "Jebi ga", rekoh rečito i pružih ruku. A. Betik se rukova sa mnom. Tada osetih poriv da zagrlim starog saputnika, ali znao sam da bi ga to postidelo. Androidi nisu bili bukvalno programirani da budu kruti i uslužni - oni su, najzad, bili živa, organska stvorenja, ne mašine - ali zbog RNK-obuke i duge prakse, bili su beznadežno formalna stvorenja. Bar je ovaj to bio.
     A onda krenusmo, Anea i ja, izvezavši padobrod iz hangara u pustinjsku noć i uzletevši što je moguće tiše. Oprostio sam se sa onim drugim šegrtima i radnicima Družine koje sam pronašao, ali bilo je kasno i ljudi su se raštrkali u svoje kabine za spavanje, šatore i šegrtska skloništa. Nadao sam se da ću ponovo sresti neke od njih - naročito neke građevince sa kojima sam četiri godine radio - ali malo sam verovao da će tako uistinu biti.
     Padobrod je mogao sam sebe da odveze do odredišta - bio je dovoljan niz koordinata koje mu je Anea dala - ali ja sam ostavio poluručne kontrole kako bih mogao da se pravim da imam šta da radim za vreme leta. Znao sam po koordinatama da ćemo putovati oko hiljadu pet stotina klika. Negde na reci Misisipi, rekla je Anea. Padobrod je tu udaljenost mogao da prevali za deset podorbitalnih minuta, ali mi smo čuvali njegovu sve manju rezervu energije i goriva, tako da smo, posle maksimalnog širenja krila, zadržali podzvučnu brzinu na visini podešenoj na komotnih deset hiljada metara, i izbegli ponovno morfovanje broda sve do sletanja. Naredili smo ličnosti Konzulovog zvezdanog broda - koju sam odavno učitao iz komloga u AI srži padobroda - da ćuti osim ako nema da nam kaže nešto važno, a onda smo seli u crvenom sjaju instrumenata da razgovaramo i posmatramo kako tamni kontinent prolazi ispod nas.
     "Malena", rekoh, "čemu ova galopirajuća žurba?"
     Anea odmahnu rukom na onaj samosvesni, odbacujući način koji sam kod nje prvi put video skoro pet godina ranije. "Činilo se važno da se stvari pokrenu." Glas joj je bio tih, gotovo beživotan, lišen vitalnosti i energije koja je upravljala čitavom Družinom u skladu sa njenom voljom. Možda sam ja bio jedina živa osoba koja je mogla da prepozna taj ton, ali zvučala je kao da je na ivici suza.
     "Nije valjda toliko važno", rekoh. "Da me nateraš da odem usred noći..."
     Anea odmahnu glavom i pogleda na trenutak kroz tamni vetrobran. Shvatih da plače. Kada se konačno ponovo okrenula, oči su joj u sjaju instrumenata izgledale veoma vlažno i crveno. "Ako ne odeš večeras, izgubiću petlju i zatražiti da ne ideš. Ako ne odeš, ponovo ću izgubiti petlju i ostati na Zemlji... i nikada se neću vratiti."
     Tada sam osetio poriv da je uzmem za ruku, ali umesto toga zadržao sam svoju veliku šapu na omnikontrolama. "Hej", rekoh, "možemo zajedno da se vratimo. Ne vidim nikakav smisao u tome da ja odem jednim putem, a ti drugim."
     "Smisao postoji", reče Anea tako tiho da sam morao da se nagnem udesno kako bih je čuo.
     "A. Betik bi mogao da ode po brod", rekoh ja. "Ti i ja možemo da ostanemo na Zemlji sve dok ne budemo spremni za povratak..."
     Anea odmahnu glavom. "Ja nikada neću biti spremna da se vratim, Role. Na smrt sam preplašena pri samoj pomisli na to."
     Ja pomislih na divlju trku koja nas je naterala da bežimo sa Hiperiona kroz svemir Paksa, jedva izbegavši zvezdane brodove, bakljobrodove, lovce, marince Paksa, švajcarsku gardu i Bog sveti zna šta sve ne - i rekoh: "I ja osećam isto, malena. Možda bi trebalo da ostanemo na Zemlji. Ovde ne mogu doći do nas."
     Anea me pogleda i ja prepoznah taj izraz: to nije bila puka tvrdoglavost, već okončavanje svake rasprave o stvari koja je već dogovorena.
     "U redu", rekoh ja, "ali i dalje nisam čuo zašto A. Betik nije mogao da uzme ovaj kajak i ode po brod, a da se ja vratim sa tobom dalekobacačem."
     "Jesi, čuo si", reče Anea. "Nisi slušao." Ona se pomeri postrance na velikom sedištu. "Role, ako odeš i dogovorimo se da se sastanemo u određeno vreme i na određenom mestu u svemiru Paksa, ja ću morati da prođem kroz dalekobacač i uradim ono što moram. A ono što sledeće moram da uradim, moram da uradim sama."
     "Anea", rekoh ja.
     "Da?"
     "To je stvarno glupo. Znaš li to?"
     Šesnaestogodišnjakinja oćuta. Ispod, levo, negde u zapadnom Kanzasu, postao je vidljiv krug logorskih vatri. Pogledah svetla usred tolike tame. "Imaš li ikakvog pojma o tome kakav to opit tvoji tuđinski prijatelji izvode tamo dole?" upitah.
     "Ne", reče Anea. "A oni nisu moji tuđinski prijatelji."
     "Šta to nisu?" upitah ja. "Tuđinci? Ili prijatelji?"
     "Ni jedno, ni drugo", reče Anea. Shvatih da je to bilo nešto najodređenije što je ikada rekla o inteligencijama nalik na božanstva koje su otele Staru Zemlju - i nas, kako mi se ponekad činilo, dok smo bili gurani i terani kroz dalekobacače kao goveda.
     "Da li bi možda mogla da mi kažeš još nešto o svojim netuđinskim neprijateljima?" upitah ja. "Najzad, nešto bi moglo da pođe kako ne treba... možda ne uspem da stignem na mesto sastanka. Voleo bih da znam tajnu naših domaćina pre nego što pođem."
     Zažalio sam što sam to rekao čim su reči bile izgovorene. Anea se trže kao da sam je ošamario.
     "Izvini, malena", rekoh. Ovaj put sam spustio šake na njene. "Nisam tako mislio. Samo sam besan."
     Anea klimnu glavom i ponovo sam mogao da joj vidim suze u očima.
     I dalje šutirajući sebe u mislima, rekoh: "Svi u Družini bili su sigurni da su tuđinci blagonaklona, božanska stvorenja. Ljudi su govorili 'Lavovi, Tigrovi i Medvedi', a mislili su zapravo 'Isus, Jehova i E.T.' iz onog starog ravnog filma koji nam je gospodin R. prikazao. Svi su bili sigurni da će se, kada dođe vreme da se Družina raspusti, tuđinci pojaviti i povesti nas natrag u Paks velikim matičnim brodom. Bez opasnosti. Bez frke. Bez strke."
     Anea se osmehnu, ali oči su joj se još presijavale. "Ljudska bića čekaju da im Isus, Jehova i E.T. spasu guzice još od vremena pre nego što su te iste guzice prekrili medveđom kožom i izišli iz pećine", reče ona. "Moraće da nastave da čekaju. Ovo je naš posao... naša borba... i moramo da se za to pobrinemo sami."
     "Kada kažeš 'mi', misliš na sebe, mene i A. Betika protiv osamstotinak milijardi ponovo rođenih vernika?" upitah ja tiho.
     Anea ponovo graciozno odmahnu rukom. "Aha", reče. "Za sada."

Kada smo stigli, ne samo da je još bio mrak, već je i pljuštala kiša - hladna, u naletima, kiša pozne jeseni. Misisipi je bio velika reka - jedna od najvećih na Staroj Zemlji - i padobrod je jednom okružio iznad nje pre nego što se spustio u mali grad na zapadnoj obali. Video sam to na ekranu sa uvećanjem slike: pogled kroz stvarni vetrobran bio je sav u crnilu i kiši.
     Naišli smo iznad visokog brda prekrivenog golim stablima, prešli preko praznog druma koji je se pružao iznad Misisipija po uskom mostu i spustili se na otvoreni, popločani prostor pedesetak metara od reke. Grad se protezao od reke, ovde, u dolini, između pošumljenih brežuljaka i mogao sam na ekranu da razaberem male, drvene zgrade, veća skladišta od opeka i nekoliko viših građevina blizu reke, koje su mogle predstavljati silose za žito. Takve građevine bile su uobičajene u devetnaestom, dvadesetom i dvadeset prvom veku u ovom delu Stare Zemlje; nisam imao pojma zbog čega je ovaj grad bio pošteđen zemljotresa i požara Iskušenja, ili zašto su ga Lavovi, Tigrovi i Medvedi ponovo sagradili, ako već jesu. Nije bilo nikakvog traga ljudima u uskim ulicama, niti toplotnih potpisa u infracrvenom rasponu - ni živih stvorenja, ni površinskih kola sa pregrejanim pogonskim sistemima sa unutrašnjim sagorevanjem - ali opet, bilo je skoro pola pet ujutro, u hladnoj, kišnoj noći. Niko sa trunkom razuma ne bi izišao po tom pasjem, gadnom vremenu.
     Oboje smo navukli pončo, ja sam nabacio mali ranac i rekao: "Zbogom, Brode. Nemoj da radiš ništa što ne bih radio ja", a onda smo sišli niz morfovane stepenice, na kišu.
     Anea mi je pomogla da izvučem kajak iz spremišta u trbuhu padobroda, a onda smo pošli klizavom ulicom prema reci. U našoj prethodnoj rečnoj pustolovini, imao sam naočari za noćni vid, raznovrsno oružje i splav pun zgodnih spravica. Ove noći imao sam laser-svetiljkicu koja je bila naša jedina uspomena sa putovanja na Zemlju - podešena na najslabiji naboj koji štedi najviše energije, osvetljavala je oko dva metra ulice klizave od kiše - lovački nož Navaha u rancu i malo spakovanih sendviča i sušenog voća. Bio sam spreman da sredim Paks.
     "Kakvo je ovo mesto?"
     "Hanibal", reče Anea, upinjući se da drži klizavi kajak dok smo se teturali ulicom.
     Tada sam morao da premestim tanku laser-svetiljkicu među zube, da bih obema rukama mogao da držim glupi mali čamac. Kada smo stigli do tačke gde je ulica postala utovarna rampa, zagnjurena u crnu bujicu Misisipija, spustio sam kajak, izvadio svetiljkicu i rekao: "Sankt Petersburg." Proveo sam stotine i stotine sati čitajući u bogatoj biblioteci naselja Družine, sa štampanim knjigama.
     Video sam da Aneina prilika pod kapuljačom klima glavom u odsjaju zraka svetiljkice.
     "Ovo je ludo", rekoh, okruživši zrakom svetiljkice po praznoj ulici, zidu skladišta od opeka, pa natrag prema tamnoj reci. Huk tamne vode bio je zastrašujući. Svaka pomisao na otiskivanje po tome bila je bezumna.
     "Da", reče Anea. "Ludo." Hladna kiša dobovala je po kapuljači njenog pončoa.
     Obišao sam oko kajaka i uhvatio je za mišicu. "Ti vidiš budućnost", rekoh. "Kada ćemo se ponovo sresti?"
     Glava joj je bila pognuta. Mogao sam da razaberem samo jedva primetni sjaj njenog bledog obraza u odsjaju zraka. Mišica koju sam zgrabio kroz rukav pončoa mogla je isto tako biti i grana mrtvog drveta, ako je suditi po životu koji sam tamo osetio. Rekla je nešto suviše tiho da bih mogao da to razaberem od zvukova kiše i reke.
     "Šta?" upitah ja.
     "Kazala sam da ja ne vidim budućnost", reče ona. "Sećam se nekih njenih delova."
     "U čemu je razlika?"
     Anea uzdahnu i kroči bliže. Bilo je dovoljno hladno da nam se dah zaista meša u vazduhu. Osetih adrenalinski nalet napetosti, straha i iščekivanja.
     "Razlika je", reče ona, "u tome da vid podrazumeva jasnoću, dok je sećanje... nešto drugo."
     Zavrteh glavom. Kiša mi je kapala u oči. "Ne razumem."
     "Role, sećaš se rođendanskog slavlja Bets Kimbal? Kada je Džev svirao klavir, a Kiki bila toliko pijana da nije mogla da stoji?"
     "Aha", rekoh, iritiran ovim razgovorom usred noći, usred oluje, usred našeg rastanka.
     "Kada je to bilo?"
     "Šta?"
     "Kada je to bilo?" ponovi ona. Iza nas, Misisipi je tekao iz mraka i natrag u mrak brzinom voza na magnetnu levitaciju.
     "U aprilu", rekoh ja. "Početkom maja. Ne znam."
     Figura sa kapuljačom ispred mene klimnu glavom. "A šta je gospodin Rajt nosio te večeri?"
     Nikada nisam poželeo da udarim, ispljeskam ili dreknem na Aneu. Sve do tog trenutka. "Otkud znam? Zbog čega bih se sećao toga?"
     "Pokušaj."
     Ispustih dah i odvratih pogled od tamnih brda u crnoj noći. "Sranje, šta znam... svoje sivo vuneno odelo. Aha, sećam se kako je u tome stajao kraj klavira. Ono sivo odelo sa velikim dugmetima."
     Anea ponovo klimnu glavom. "Betsina rođendanska proslava bila je sredinom marta", reče ona nadjačavši dobovanje kiše po našim kapuljačama. "Gospodin Rajt nije došao zato što je bio prehlađen."
     "Pa?" upitah ja, znajući veoma dobro šta je time upravo dokazala.
     "Pa, ja se sećam delova budućnosti", reče ona ponovo; glas joj je zvučao kao da je na ivici suza. "Plašim se da verujem tim sećanjima. Ako budem rekla da ćemo se ponovo videti, može da se ispostavi da je to poput sivog odela gospodin Rajta."
     Jedan dugi minut nisam ništa govorio. Kiša je dobovala poput malih pesnica po zatvorenim mrtvačkim sanducima. Konačno rekoh: "Aha."
     Anea načini dva koraka i zagrli me. Pončoi nam se nabraše jedan uz drugi. Osetio sam napetost u njenim leđima i novu mekoću njenih grudi dok smo se nespretno grlili.
     Ona odstupi. "Smem li na trenutak da uzmem svetiljkicu?"
     Pružih joj je. Ona povuče najlonsku kecelju u majušnom otvoru kajaka i obasja tamo usku traku poliranog drveta ispod fiberglasa. Jedno jedino crveno dugme, ispod providnog, zaštitnog poklopca, blesnu na kiši. "Vidiš ovo?"
     "Aha."
     "Ne pipaj to, šta god da uradiš."
     Priznajem da sam se na to grohotom nasmejao. Među stvarima koje sam pročitao u biblioteci Taliesina bili su i komadi apsurda, poput Čekajući Godoa. Osećao sam da smo tu nekako doleteli u prostore apsurda i nadrealnog.
     "Ozbiljno", reče Anea.
     "Čemu dugme koje ne sme da se pritiska?" upitah ja dok sam brisao kapavu vlagu sa lica.
     Prilika sa kapuljačom odmahnu glavom. "Mislim, ne diraj to sve dok apsolutno ne budeš morao."
     "A kako ću da znam da apsolutno moram, malena?"
     "Znaćeš", reče ona i ponovo me zagrli. "Bolje da spustimo ovo u reku."
     Tada se sagnuh da je poljubim u čelo. Učinio sam to na desetine puta u proteklih nekoliko godina - da joj poželim srećan put pre nekog od njenih lutanja, da je smestim na spavanje, ljubio sam joj lepljivo čelo kada je bila bolesna ili polumrtva od umora. Ali kada sam se sagnuo da je poljubim, Anea podiže lice i prvi put otkad smo se sreli usred prašine i zbrke u Dolini vremenskih grobnica ja joj poljubih usne.
     Verujem da sam već pomenuo da je Anein pogled moćniji i prisniji od fizičkog dodira većine ljudi... da je njen dodir nalik na električni udar. Ovaj poljubac bio je... iznad svega toga. Te noći u Hanibalu, na zapadnoj obali reke zvane Misisipi, na svetu nekada poznatom kao Zemlja, sada izgubljenom negde u Manjem Magelanovom Oblaku, u mraku i na kiši, imao sam trideset dve godine, a nikada ranije nisam iskusio udar osećaja nalik na taj prvi poljubac.
     Trgnuh se u šoku. Laser-svetiljkica iskrenula se naviše između nas i mogao sam da vidim sjaj njenih tamnih očiju... koje su izgledale nestašno, možda, pune olakšanja, možda, kao da je dugo čekanje okončano, i... još nekako.
     "Do viđenja, Role", reče ona i podiže svoj kraj kajaka.
     Dok mi se vrtelo u glavi, spustio sam pramac u tamnu vodu na dnu rampe i smestio se u otvor. A. Betik je to skrojio za mene poput dobro sašivenog odela. Postarao sam se da ne pritisnem crveno dugme dok sam mlatarao okolo. Anea gurnu, i kajak zapluta u vodi dubokoj dvadeset centimetara. Ona mi pruži dvostruko veslo, zatim ranac, pa onda laser-svetiljkicu.
     Uperih zrak u tamnu vodu između nas. "Gde je portal dalekobacača?" upitah. Čuo sam reči izdaleka, kao da je to progovorio neko treći. Moj um i osećanja još su se rvali sa poljupcem. Imao sam trideset dve godine. Ovo dete tek je napunilo šesnaestu. Moj posao bio je da je štitim i održim u životu sve dok ne budemo mogli da se jednog dana vratimo na Hiperion, starom pesniku. Ovo je bilo ludilo.
     "Videćeš ga", reče ona. "Nešto posle osvita."
     Znači, nekoliko sati. Ovo je bio teatar apsurda. "A šta da radim kada pronađem brod?" upitah. "Gde ćemo se sresti?"
     "Postoji jedan svet po imenu T'ien Šan", reče Anea. "To znači 'Nebeske planine'. Brod će umeti da ga pronađe."
     "Nalazi se u Paksu?" upitah ja.
     "Jedva", reče ona, dok joj je dah visio u hladnom vazduhu. "Bio je u Zabačenosti Hegemonije. Paks ga je uključio u Protektorat i obećao da će poslati misionare, ali još ga nije ukrotio."
     "T'ien Šan", ponovih. "U redu. Kako da te pronađem? Planete su velike stvari."
     Video sam joj tamne oči u nestalnom zraku svetiljkice. Bile su vlažne od kiše ili suza, ili od oboje. "Pronađi planinu po imenu Heng Šan... Svetu Planinu Severa. Blizu nje nalaziće se mesto po imenu Hsuan-k'ung Su", reče ona. "To znači 'Hram koji visi u vazduhu'. Trebalo bi da budem tamo."
     Mahnuh nepristojno pesnicom. "Sjajno, znači samo treba da svratim u lokalni garnizon Paksa i pitam gde je Hram koji visi u vazduhu, a ti ćeš da visiš tamo i da me čekaš."
     "Ima samo nekoliko hiljada planina na svetu T'ien Šan", reče ona, glasom ravnim i nesrećenim. "I samo nekoliko... gradova. Brod može da pronađe Heng Šan i Hsuan-k'ung Su iz orbite. Nećeš moći tamo da sletiš, ali moći ćeš da se iskrcaš."
     "Zašto neću moći tamo da sletim?" upitah ja, iritiran svim tim zagonetkama u enigmama unutar šifara.
     "Videćeš, Role", reče ona, glasom koji je podjednako bio pun suza kao i njene oči. "Molim te, idi."
     Struja je pokušavala da me odnese, ali ja doveslah laki, mali kajak natrag. Anea je hodala ivicom reke da bi održala korak sa mnom. Nebo na istoku kao da je postajalo malo svetlije.
     "Jesi li sigurna da ćemo se tamo videti?" viknuh kroz kišu koja je postajala sve ređa.
     "Nisam sigurna ni u šta, Role."
     "Čak ni u to da ćemo ovo preživeti?" Nisam siguran na šta sam mislio kada sam rekao 'ovo'. Nisam čak siguran ni šta sam mislio kada sam rekao 'preživeti'.
     "Pogotovo ne u to", reče devojčica i ja videh stari osmeh, pun nestašluka, iščekivanja i nečeg nalik na tugu pomešanu sa nevoljnom mudrošću.
     Struja me je odvlačila. "Koliko će mi trebati da dođem do broda?"
     "Mislim, samo nekoliko dana", doviknu ona. Sada nas je razdvajalo nekoliko metara i struja me je odvlačila u Misisipi.
     "A kada budem pronašao brod, koliko će mi trebati do... T'ien Šana?" doviknuh ja.
     Anea mi doviknu odgovor, ali on se izgubi u zapljuskivanju talasa o moj mali kajak.
     "Šta?" dreknuh. "Nisam te čuo."
     "Volim te", viknu Anea; glas joj je bio jasan i vedar nad tamnom vodom.
     Reka me odvuče dalje. Nisam mogao da progovorim. Ruke me nisu poslušale kada sam pomislio da zaveslam protiv moćne struje. "Anea?" uperih svetiljkicu prema obali, ugledah načas njen pončo kako blista u noći, bledi oval njenog lica u senci kapuljače. "Anea!"
     Ona viknu nešto, mahnu. Mahnuh i ja njoj.
     Struja je na tren bila veoma jaka. Silovito zaveslah da bih izbegao da me odvuče na čitavo drvo koje se nasukalo na peščani sprud, a onda se nađoh u središnjoj struji i jurnuh prema jugu. Osvrnuh se, ali zidovi poslednjih zgrada u Hanibalu sakrili su moju dragu devojčicu od pogleda.
     Minut kasnije, začuo sam šum nalik na EM potisnike padobroda, ali kada sam digao pogled, ugledao sam samo senku. Možda je to ona kružila. A mogao je to biti i niski oblak u noći.
     Reka me odvuče prema jugu.

5.

     Otac kapetan De Soja krenuo je iz sistema Pacema na H.H.S. Ragel, krstarici klase arhanđeo sličnoj brodu kojim je dobio nalog da komanduje. Ubijen strašnim vrtlogom tajnog trenutnog pogona, sada poznatog u Floti Paksa kao Gideonov pogon, De Soja je bio vaskrsnut za dva dana umesto za uobičajena tri - kapelani za vaskrsavanje preuzeli su dodatni rizik neuspešnog vaskrsavanja zbog hitnosti naređenja koje je imao otac-kapetan - i našao se na strateškom položaju stanice Flote Paksa Omikron2-Epsilon3, koja je kružila na orbiti oko beživotnog, kamenog sveta što se okretao u tami iza Epsilon Eridanija u Starom Susedstvu, samo pregršt svetlosnih godina od mesta gde je nekada postojala Stara Zemlja.
     De Soja je dobio jedan dan da se oporavi, a onda je šatlom prebačen na položaj za formacijsko raspoređivanje flote, stotinu hiljada klika udaljen od vojne baze. Podoficir koji je upravljao šatlom-osom učinio je sve da omogući ocu kapetanu De Soji da dobro pogleda ono čime će komandovati, i - iako nerado - De Soja je bio uzbuđen zbog onoga što je video.
     H.H.S. Rafael očito je bio izrađen na osnovu najsavremenije tehnologije i više nije koristio - kao što je to bilo sa svim prethodnim brodovima Paksa koje je De Soja ranije video ili na kojima je bio - ponovo otkrivene nacrte Hegemonije iz vremena pre Pada. Oblik mu je generalno izgledao isuviše tanano za praktičan rad u vakuumu i previše složeno za atmosferu, ali ostavljao je sveukupan utisak aerodinamične smrtonosnosti. Oplata je bila izrađena od kompozita legura koje su mogle da se morfuju i oblasti čiste fiksirane energije, tako da je omogućavala brze izmene oblika i funkcija koje su pre nekoliko godina bile nemoguće. Dok je šatl prolazio kraj Rafaela u dugom, balističkom luku, De Soja je posmatrao kako se spoljašnjost dugačkog broda menja iz hromirano-srebrne do mat-crne za prikradanje, tako da mu je praktično nestao pred očima. Istovremeno, nekoliko greda sa instrumentima i živih kabina progutao je glatki središnji trup, tako da su ostali samo mehuri sa oružjem i sonde zaštitnog polja. Ili se brod pripremao za proveru pred translaciju iz sistema, ili su oficiri u njemu dobro znali da osa koja prolazi nosi njihovog novog zapovednika, pa su se malo pravili važni.
     De Soja je znao da su obe pretpostavke gotovo izvesno istinite.
     Pre nego što je krstarica pocrnela i nestala, De Soja je primetio da su sfere fuzionog pogona grupisane nalik na bisere oko središnje brodske osovine umesto da budu usredsređene u jednoj jedinoj izbočini kao na njegovom starom bakljobrodu, Baltazaru. Takođe je primetio koliko je manji heksagonalni Gideonov pogon na ovom brodu nego na prototipu Rafaelu. Poslednje što je video pre nego što je brod postao nevidljiv bila su svetla koja su sijala iz uvučenih, providnih kabina za boravak i kupole na komandnoj palubi. Za vreme borbe - znao je De Soja zahvaljujući onome što je čitao na Pacemu i RNK-instruktivnim injekcijama koje je dobio u štabu Flote Paksa - ovi providni delovi morfuju se u deblji, oklopljeni epiderm, ali De Soja je uvek uživao u pogledu i umeo je da ceni prozor u svemir.
     "Stižemo na Urijel, ser", reče pilot-podoficir.
     De Soja klimnu glavom. H.H.S. Urijel izgledao je gotovo kao klon novog Rafaela, ali dok je šatl-osa usporavao i približavao se, otac-kapetan mogao je da razabere dodatne generatore omega-noža, pridodate sjajne kabine za sastanke i složenije komunikacione antene koje su ovu letelicu činile komandnim brodom udarne formacije.
     "Upozorenje za pristajanje, ser", reče devojka-podoficir.
     De Soja klimnu glavom i zauze mesto na ležaju za ubrzanja broj dva. Njegova površina bila je dovoljno glatka da ne oseti nikakav trzaj kada su se hvataljke za spajanje zatvorile, a koža i pupčanici broda počeli da se morfuju oko šatla. De Soja je došao u iskušenje da pohvali mladu ženu-podoficira, ali stare navike iz vremena komandovanja ponovo su se vratile.
     "Sledeći put", reče on, "pokušajte da priđete bez mlaza u poslednjem trenutku. To je razmetanje, a oficiri na komandnom brodu mršte se na to."
     Lice mlade žene pilota sneveseli se.
     De Soja joj spusti ruku na rame. "Inače, dobro obavljen posao. U svakom trenutku bih vas uzeo za pilota padobroda na mojoj letelici."
     Utučena devojka se razvedri. "Kad bi to samo bilo moguće, ser. Ova dužnost na stanici..." Ona zaćuta, shvativši da je preterala.
     "Znam", reče De Soja, stojeći kraj vazdušne komore. "Znam. Ali za sada, neka vam bude drago što ne učestvujete u Krstaškom pohodu."
     Komora se otvori i počasna straža doprati ga na palubu H.H.S. Urijela - arhanđela koga je, ako se otac kapetan De Soja dobro sećao, Stari zavet opisao kao vođu nebeske vojske anđela.