15.
   Još kada sam bio dečak na pustopoljinama i stajao po strani da bih posmatrao kako se dim sa vatri od treseta diže unutar zaštitnog prstena karavana poređanih ukrug, čekao da se pojave zvezde, a onda ih gledao hladne i ravnodušne na sve tamnijem nebu boje lapisa i pitao se kakva me budućnost čeka, u očekivanju poziva koji će me dozvati unutra gde se nalaze toplota i večera, znao sam koliko su sve stvari ironične. Toliko mnogo važnih stvari prolazi brzo, a da blagovremeno nisu shvaćene. Toliko moćnih trenutaka ostaje zakopano pod apsurdima. Uviđao sam to kao dete. I primećivao to od tada neprekidno.
   Dok sam leteo ka zamirućem narandžastom svetlu eksplozije, iznenada sam naišao na dete, Aneu. Isprva sam ugledao dve prilike, ona mala napadala je ogromnu, ali kada sam stigao, koji trenutak kasnije, uz zavijanje i struganje peska oko poskakujuće hoking-prostirke, tamo je bila samo devojčica.
   Evo kako smo izgledali jedno drugom u tom trenu: devojčica sa izrazom šoka i besa na licu, očiju zakrvavljenih i poluzatvorenih zbog peska ili gneva prema nečemu, stisnutih malih pesnica, sa košuljom i komotnim džemperom koji su lepršali kao divlji barjaci na vetru, kosom dugačkom do ramena - smeđom, ali sa plavim pramenovima koje ću tek kasnije primetiti - umršenom i zavijorenom, obraza išaranih blatnjavim tragovima suza i slina, u platnenim dečjim cipelama sa gumenim đonom, krajnje neodgovarajućim za pustolovinu u koju se upustila i sa jevtinim rancem koji joj je visio sa jednog ramena; ja mora da sam izgledao mahnitije, bezumnije - glomazan, mišićavi dvadeset sedmogodišnjak ne naročito bistrog izgleda koji leži ničice na letećem ćilimu, lica gotovo skrivenog maramom i tamnim naočarima, kratke, prljave kose koja štrči u pramenovima na vetru, sa rancem takođe prebačenim preko ramena, u prsluku i pantalonama umazanim peskom i prljavštinom.
   Oči devojčice raširiše se u prepoznavanju, ali meni je bio potreban samo sekund da shvatim da je prepoznala hoking-prostirku, a ne mene.
   "Penji se", dreknuh ja. Oklopljena obličja trčala su blizu nas i pucala u pokretu. Druge senke pomaljale su se iz oluje.
   Devojčica me je prenebregla i okrenula se kao da želi da pronađe obličje koje je napala. Tada primetih da joj pesnice krvare. "Proklet da je", vikala je, gotovo jecajući. "Proklet da je."
   To su bile prve reči koje sam čuo od našeg mesije.
   "Penji se!" dreknuh ponovo i počeh da silazim sa hoking-prostirke da je uhvatim.
   Anea se okrenu, pogleda me prvi put i - nekako jasno, uprkos struganju peščane oluje - reče: "Skini tu masku."
   Setih se marame. Spustih je i ispljunuh pesak nalik na crveno blato.
   Kao da je bila zadovoljna time, devojčica stupi bliže i skoči na prostirku. Sada smo oboje sedeli na lebdećem, poskakujućem ćilimu - devojčica iza mene, rančevi stisnuti između nas. Namaknuh maramu natrag i dreknuh: "Drži se za mene!"
   Prenebregla me je opet i ščepala je rubove prostirke.
   Oklevao sam jedan trenutak, dok sam povlačio rukav da bih pogledao na hronometar. Ostalo je manje od dva minuta do predviđenog sletanja i uzletanja broda kod Utvrđenja Hronos. Za to vreme nisam mogao da pronađem čak ni ulaz u Treću Pećinsku Grobnicu - možda je nikada ne bih pronašao u ovoj klanici. Kao da želi da naglasi to, jedan skarabej-guseničar iznenada zaora preko dine i umalo nas ne smrska pod gusenicama pre nego što je skrenuo ulevo, ispaljujući topove ka nečemu van vidokruga, na istoku.
   "Drži se!" dreknuh ponovo i ukucah puno ubrzanje prostirke, dobijajući pri tom u visini, zagledan u kompas i usredsređen na to da letim ka severu sve dok ne napustimo Dolinu. Sada nije bilo vreme da tresnem u liticu.
   Veliko kameno krilo prođe ispod nas. "Sfinga!" viknuh devojčici koja se šćućurila iza mene. Istog trena shvatih koliko je taj komentar bio glup - ona samo što je izišla iz te grobnice.
   Nagađajući da smo na visini od nekoliko stotina metara, prestao sam sa uzdizanjem i povećao brzinu. Zaštitno polje se uključi, ali pesak se još kovitlao oko nas unutar mehura zarobljenog vazduha. "Ne bi trebalo ni na šta da naletimo na ovoj visi..." započeh, vičući ponovo preko ramena, ali prekinu me pomaljanje obličja letača koji je leteo pravo na nas u olujnom oblaku. Nisam imao vremena da reagujem, ali nekako sam to ipak učinio i obrušio sam prostirku tako brzo da nas je samo zaštitno polje zadržalo na njoj i obličje letača prođe iznad nas, na udaljenosti manjoj od jednog metra. Mala hoking-prostirka tumbala se i izvijala, zahvaćena tragom uzdizanja čudovišne mašine.
   "Jebem mu mater", reče Anea iza mene. "Do đavola, koje sranje."
   Bila je to druga stvar koju sam čuo od našeg budućeg mesije.
   Ispravivši nas ponovo, zvirnuo sam preko ruba prostirke i pokušao da razaznam bilo šta na tlu. Bila je ludost leteti tako visoko - sigurno nas prati svaki taktički senzor, detektor, radar i imažer za ciljanje u ovoj oblasti. Ako se izuzme utisak haosa koji smo ostavili za sobom, nisam imao pojma zbog čega još nisu pucali na nas. Osim ako... ponovo se osvrnuh. Devojčica se nagnula blizu mojih leđa, kako bi zaštitila lice od uboda peska.
   "Dobro si?" doviknuh joj.
   Ona klimnu glavom, i njeno čelo mi dodirnu leđa. Imao sam utisak da plače, ali nisam mogao da budem siguran.
   "Ja sam Rol Endimion", viknuh.
   "Endimion", reče ona, odmaknuvši glavu. Oči su joj bile crvene, ali suve. "Da."
   "Ti si Anea..." Ućutah. Nisam mogao da smislim ništa pametno što bih rekao. Proverivši kompas, podesih smer našeg leta i ponadah se da smo na dovoljno velikoj visini da nadletimo dine ovde, izvan Doline. Bez mnogo nade, digoh pogled, zapitavši se da li bi plazma-trag broda bio vidljiv kroz oluju. Ne ugledah ništa.
   "Poslao te je čika Martin", reče devojčica. To nije bilo pitanje.
   "Da", doviknuh joj. "Idemo... pa, brod... dogovorio sam se da nas sačeka kod Utvrđenja Hronos, ali kasnimo..."
   Munja rascepi oblake na samo trideset metara desno od nas. I dete i ja trgosmo se i zgurismo. Ni danas ne znam da li je to bilo samo atmosfersko pražnjenje, ili nas je neko gađao. Stoti put tog beskrajnog dana, prokleo sam nezgrapnost ove drevne letelice - bez pokazivača brzine, bez visinometra. Rika vetra izvan zaštitnog polja ukazivala je na to da putujemo punom brzinom, ali bez orijentira izuzev nestalnih zastora oblaka, to je bilo nemoguće sa sigurnošću odrediti. Bilo je podjednako gadno kao hitanje kroz Lavirint, ali tamo sam se bar mogao pouzdati u program autopilota. Ovde, čak i ako je čitava Švajcarska Garda za nama, ubrzo ću morati da usporim: Masiv Uzde i njegove planine okomitih litica ležali su negde pravo ispred nas. Sa gotovo tri stotine klika na sat, trebalo bi da stignemo do planina i Utvrđenja za šest minuta. Pogledao sam na hronometar kada smo ubrzavali, pa sam sada pogledao ponovo. Četiri i po minuta. Prema mapama koje sam proučio, pustinja se naglo okončavala kod litica Uzde. Daću joj još minut...
   Tada se nekoliko stvari dogodi istovremeno.
   Najednom se nađosmo izvan oluje prašine; nije se proredila, naprosto smo izleteli iz nje kao da smo se izvukli ispod prekrivača. U toj sekundi video sam da smo nagnuti blago naniže - ili da se tle ovde diže - i da ćemo udariti u neke ogromne stene za samo nekoliko sekundi.
   Anea viknu. Ne obrativši pažnju na to, stegnuh šare kontrola obema šakama, digosmo se iznad stenja sa dovoljno g-sile da nas snažno pribije uz hoking-prostirku, i u tom trenutku i dete i ja videsmo da se nalazimo dvadeset metara od litice i da letimo pravo ka njoj. Nije bilo vremena za zaustavljanje.
   Teorijski, znao sam, Šolokovljev dizajn je omogućavao da hoking-prostirka leti okomito, sa početnim zaštitnim poljem koje će spasti putnika - teorijski, njegovu obožavanu sestričinu - od toga da se ne smandrlja natrag. Teorijski.
   Bilo je vreme da se teorija ispita.
   Aneine ruke stegnuše se oko mog stomaka dok smo ubrzavali u uspon od devedeset stepeni. Prostirka je upotrebila svih dvadeset metara slobodnog prostora da započne uspon i kada smo se našli u vertikali, granit litice bio je samo nekoliko centimetara 'ispod' nas. Nagonski, nagnuo sam se potpuno napred i ščepao kruti prednji rub ćilima, pokušavajući da se pri tom ne naslonim na šare za kontrolu leta. Podjednako nagonski, Anea se nagnula napred i pojačala stisak oko mog stomaka. Učinak je bio takav da nisam mogao da dišem minut ili nešto duže, koliko je ćilimu bilo potrebno da pređe preko vrha litice. Pokušavao sam da se ne osvrćem za vreme uspinjanja. Hiljadu ili više metara otvorenog prostora pravo ispod mene moglo je ipak biti previše za moje prenapete živce.
   Stigosmo do vrha litice - najednom su tamo bile uklesane stepenice, kamene terase, prilike krilatih demona - i ja ispravih ćilim.
   Švajcarska Garda je postavila osmatračnice, detektorske stanice i protivavionske baterije tu, duž terasa i balkona na istočnoj strani Utvrđenja Hronos. Sam zamak - uklesan u kamenu planine - pomaljao se na više od stotinu metara iznad nas, sa isturenim kulama i višim balkonima pravo iznad. Na tim ravnim delovima bilo je još pripadnika Švajcarske Garde.
   Svi su bili mrtvi. Njihova tela, još odevena u neprobojne oklope, bila su raštrkana u prepoznatljivim položajima smrti. Neka su bila okupljena i njihova rastrgnuta obličja izgledala su kao da je među njima eksplodirala plazma-bomba.
   Ali telesni oklop Paksa mogao je da podnese udar plazma-bombe sa te udaljenosti. Ovi leševi bili su raščerečeni.
   "Ne gledaj", doviknuh preko ramena, usporavajući prostirku dok smo skretali oko južnog kraja Utvrđenja. Bilo je prekasno. Anea je zurila razrogačeno.
   "Proklet da je!" uzviknu ona ponovo.
   "Proklet da je - ko?" upitah, ali u tom trenutku preletesmo preko vrtova na južnom kraju Utvrđenja i ugledasmo ono što se tamo nalazilo. Okolina je bila puna zapaljenih skarabeja, a bio je tu i jedan prevrnuti letač. Nova tela ležala su bačena kao igračke koje je razbacalo neko zlo dete. CPB lanceta, čiji su zraci mogli da dosegnu nisku orbitu, ležala je razorena i zapaljena kraj ukrasne živice.
   Konzulov brod lebdeo je na repu plave plazme šezdeset metara iznad središnjeg vodoskoka. Para je kuljala naviše i oko njega. A. Betik je stajao na otvorenim vratima vazdušne komore i mahao nam.
   Uleteli smo pravo u vazdušnu komoru, tako brzo da je android morao da odskoči u stranu, a mi smo bukvalno počeli da odskačemo niz uglačani hodnik.
   "Kreći!" viknuh, ali A. Betik je već dao komandu, ili brodu ona nije ni bila potrebna. Inercijalni kompenzatori sprečili su da ne budemo spljeskani u pihtije dok je brod ubrzavao, ali čuli smo riku fuzionog reaktivnog pogona, vrisak atmosfere s druge strane oplate, i Konzulov svemirski brod uzdigao se sa Hiperiona i ponovo ušao u svemir, prvi put posle dva veka.
   

16.
   "Koliko sam bio bez svesti?" grabi Otac Kapetan de Soja tuniku bolničara.
   "Uh... trideset, četrdeset minuta, ser", kaže bolničar, pokušavajući da oslobodi košulju iz stiska. Ne uspeva.
   "Gde sam?" De Soja sada oseća bol. Veoma je snažan - središte je u njegovoj nozi, ali zrači svuda - mada podnošljiv. On ga prenebregava.
   "Na brodu Sveti Tomas Akira, Oče."
   "Brod za prevoz trupa..." De Soji se vrti u glavi, oseća se kao da nije povezan sa ostatkom sveta. Spušta pogled ka nozi, sada oslobođenoj podveza. Donji deo noge visi mu o gornjem samo o delićima mišića i tkiva. On shvata da mu je Gregorijus sigurno dao sedativ - nedovoljno jak da spreči takvu bujicu agonije, ali dovoljno snažan da se od njega oseća ovako udrogirano. "Prokletstvo."
   "Plašim se da će hirurzi morati da amputiraju", kaže bolničar. "Ambulanta je pretrpana. Ipak, vi ste sledeći, ser. Radili smo trijažu i..."
   De Soja shvata da još čvrsto drži tuniku mladog bolničara. Pušta je. "Ne."
   "Izvinite, Oče?"
   "Čuli ste me. Nema nikakve operacije dok se ne vidim sa kapetanom Svetog Tomasa Akire."
   "Ali ser... Oče... umrećete ako ne..."
   "Već sam umirao, sinko." De Soja se odupire talasu vrtoglavice. "Da li me je na brod doneo neki narednik?"
   "Da, ser."
   "Je li on još tu?"
   "Da, oče, naredniku su stavljali kopče na rane koje..."
   "Odmah ga zovite ovamo."
   "Ali, Oče, vaše povrede zahtevaju..."
   De Soja zagleda čin mladog bolničara. "Poručniče?"
   "Da, ser?"
   "Videli ste papski disključ?" De Soja je proverio; amblem od platine i dalje mu visi oko vrata na lančiću koji se ne može prekinuti.
   "Da, Oče, zbog toga smo vas i stavili na prioritet za..."
   "Pod pretnjom pogubljenja... još gore... pod pretnjom ekskomunikacije, umuknite i smesta pošaljite ovamo narednika, poručniče."
   Gregorijus je skinuo borbeni oklop, ali i dalje je ogroman. Sveštenik-kapetan zagleda zavoje i privremene lekarske komplete na grmaljevom telu i shvata da je narednik teško ranjen dok je nosio De Soju van domašaja opasnosti. Pokušava da upamti da jednog dana odreaguje na to - ali ne sada. "Naredniče!"
   Gregorijus naglo staje mirno.
   "Smesta dovedite kapetana ovog broda. Brzo, pre nego što se ponovo ne onesvestim."
   Kapetan Svetog Tomasa Akire je sredovečni Lusijanac i kao i svi Lusijanci, nizak je i snažan. Savršeno je ćelav, ali nosi uredno potkresanu sedu bradu.
   "Oče Kapetane de Soja, ja sam kapetan Lemprijer. Ser, stvari su sada prilično zbrkane. Hirurzi me uveravaju da treba smesta da vas operišu. Kako vam mogu pomoći?"
   "Izvestite me o situaciji, kapetane." De Soja nije nikada ranije sreo ovog kapetana, ali razgovarali su preko uskog snopa. Razabire prizvuk poštovanja u glasu kapetana broda za prevoz trupa. Krajičkom oka, De Soja vidi kako narednik Gregorijus tiho izlazi iz sobe. "Ostanite, naredniče. Kapetane? Situacija?"
   Lemprijer se nakašljava. "Zapovednica Barns-Avni je mrtva. Koliko možemo da ocenimo, oko polovine pripadnika Švajcarske Garde u Dolini Vremenskih Grobnica takođe je mrtvo. Naviru hiljade ranjenika. Bolničari na tlu postavljaju mobilne hirurške stanice, a one u najtežem stanju dovozimo ovamo kako bi im se hitno pomoglo. Mrtvi se pronalaze i obeležavaju za vaskrsenje po povratku na Renesansu Vektor."
   "Renesansa Vektor?" De Soja oseća da lebdi u skučenom prostoru pripremne ambulantne prostorije. On zaista lebdi - koliko mu to dopušta remenje na bolničkom ležaju. "Do đavola, kapetane, šta se dogodilo sa gravitacijom?"
   Lemprijer se prazno osmehuje. "Zaštitno polje je oštećeno za vreme bitke, ser. A što se tiče Renesanse Vektor... pa, tamo nam je baza, ser. Naređenja koja imamo nalažu nam da se vratimo tamo po okončanju misije.
   De Soja se smeje i prestaje tek kada uspeva da čuje sam sebe. Taj smeh ne zvuči sasvim zdravo. "Ko kaže da je naša misija okončana, kapetane? Kakva je to bitka koju pominjete?"
   Kapetan Lemprijer baca pogled ka naredniku Gregorijusu. Pripadnik Švajcarske Garde ne skreće svoj fiksirani pogled u stavu mirno, uperen u pregradu kabine. "Letelice za podršku i pokrivanje orbite takođe su desetkovane, ser."
   "Desetkovane?" De Soju bol razgnevljuje. "To znači jedna od deset, kapetane. Da li je deset odsto brodskog osoblja na spisku žrtava?"
   "Ne, ser", kaže Lemprijer, "pre će biti šezdeset odsto. Kapetan Ramirez sa Svetog Bonaventure mrtav je, kao i njegov izvršni oficir. Moj prvi oficir je mrtav. Pola članova posade Svetog Antona nije se javilo na prozivku."
   "Jesu li brodovi oštećeni?" pita Otac Kapetan de Soja. Zna da mu je ostao još samo minut ili dva u svesnom stanju... a možda i u životu.
   "Na Svetom Bonaventuri došlo je do eksplozije. Najmanje polovina odeljaka iz krme komandnog broda odlebdela je u svemir. Pogon je nedirnut..."
   De Soja zatvara oči. Pošto je i sam kapetan bakljobroda, zna da otvaranje letelice u svemiru predstavlja drugu najgoru noćnu moru po redosledu važnosti. Ubedljivo najgori košmar predstavlja implozija same Hokingove srži, ali takva neugodnost bar je trenutna. Kada je oplata napukla na tolikom brodskom prostoru, preostaje samo - kao i u slučaju njegove uništene noge - spori, bolni put do smrti.
   "Sveti Anton?"
   "Oštećen, ali operativan, ser. Kapetan Sati je živ i..."
   "Devojčica?" pita De Soja. "Gde je ona?" Crne tačke poigravaju mu na rubu vdokruga i njihov oblak raste.
   "Devojčica?" ponavlja upitno Lemprijer. Narednik Gregorijus saopštava kapetanu nešto što De Soja ne čuje. U ušima mu glasno zuji.
   "Oh, da", kaže Lemprijer, "cilj misije. Očigledno ju je sa površine pokupio neki brod koji upravo ubrzava ka tački C-plus translacije..."
   "Brod!" De Soja tera nesvesticu od sebe pukim naporom volje. "Do đavola, odakle se taj brod pojavio?"
   Gregorijus progovara, ne prekidajući svoje nadmetanje u zurenju sa pregradom kabine. "Sa planete, ser. Sa Hiperiona. Za vreme... za vreme Čarli Foks događaja, brod je projezdio kroz atmosferu, spustio se kraj zamka... Utvrđenja Hronos, ser... i pokupio dete i onoga sa kojim je letelo..."
   "Letelo?" prekida ga De Soja. Teško ga čuje kroz sve jače zujanje.
   "U pitanju je nekakav EMV-jednosed", kaže narednik. "Mada naši tehničari ne znaju kako je mogao da dejstvuje. U svakom slučaju, taj brod ih je pokupio, prošao kroz BPO za vreme klanice i upravo se obrće ka tački translacije."
   "Klanica", ponavlja De Soja glupavo. Shvata da bali. Briše bradu nadlanicom i pokušava da pri tom ne spusti pogled na ostatke svoje noge. "Klanica. Šta je nju izazvalo? Protiv koga smo se borili?"
   "Ne znamo, ser", odgovara Lemprijer. "Bilo je to kao u staro doba... u doba SILE Hegemonije, kada su jurišne trupe upadale kroz portale dalekobacača, ser. Hoću reći, hiljade oklopljenih... stvorenja... pojavilo se, posvuda, u istoj sekundi, ser. Hoću reći, bitka je trajala samo pet minuta. Bilo ih je na hiljade. A onda su nestali."
   De Soja se upinje da čuje to kroz sve gušću tamu i riku u ušima, ali reči mu zvuče besmisleno. "Na hiljade? Čega? Gde su nestali?"
   Gregorijus istupa i spušta pogled ka svešteniku-kapetanu. "Nisu u pitanju hiljade, ser. Samo jedan. Šrajk."
   "To je legenda..." započinje Lemprijer.
   "Samo Šrajk", nastavlja ogromni crnac, prenebregavši kapetana broda za prevoz trupa. "Pobio je većinu pripadnika Švajcarske Garde i polovinu regularnih trupa Paksa na Ekvusu, oborio sve Škorpion-lovce, skinuo dva bakljobroda sa spiska i pobio sve živo na K-tri brodu, ostavio vizitkartu ovde i nestao za manje od trideset sekundi. Ukupno. Sve ostalo uradili su naši momci koji su pucali jedni u druge u panici. Šrajk."
   "Gluposti!" viče Lemprijer i goli skalp crveni mu se od uzbuđenja. "To je fantazija, bajka, a pri tom i jeres! Šta god da nas je napalo danas, to nije..."
   "Umuknite", kaže De Soja. Oseća se kao da gleda i govori u dugi, mračni tunel. Šta god imao da kaže, mora to reći brzo. "Slušajte... kapetane Lemprijer... na osnovu mog ovlašćenja, papskog ovlašćenja, naložite kapetanu Satiju da preživele sa Svetog Bonaventure prebaci na Svetog Antona kako bi popunio ljudstvo. Naredite Satiju da prati devojčicu... svemirsku letelicu koja nosi devojčicu... da je prati do ubrzavanja, da fiksira njene koordinate za translaciju i da je sledi..."
   "Ali, Oče Kapetane..." započinje Lemprijer.
   "Slušajte", viče De Soja da bi nadjačao buku vodopada koju čuje. Više ne vidi ništa osim poigravajućih tačaka. "Slušajte... naredite kapetanu Satiju da sledi taj brod bilo kuda... makar putovao čitav život... i da zarobi devojčicu. To je primarna i potpuna direktiva. Uhvatiti devojčicu i vratiti je na Pacem. Gregorijuse?"
   "Da, ser."
   "Ne dajte im da me operišu, naredniče. Da li je moj kurirski brod još nedirnut?"
   "Rafael? Da, ser. Bio je prazan za vreme bitke i Šrajk ga nije ni pipnuo."
   "Da li je Hiroši... pilot mog padobroda... još tu?"
   "Ne, ser. On je poginuo."
   De Soja jedva može da čuje snažan narednikov glas od još snažnije buke. "Rekvirirajte pilota i šatl, naredniče. Prebacite mene, sebe i ostatak vašeg odreda..."
   "Sada su to samo dva čoveka, ser."
   "Slušajte. Prebacite nas četvoricu na Rafaela. Brod će znati šta treba da radi. Recite mu da ćemo krenuti za devojčicom... brod... i Sveti Anton. Gde god da brod ode, idemo i mi. Naredniče?"
   "Da, Oče Kapetane!"
   "Vi i vaši ljudi iznova ste rođeni, zar ne?"
   "Da, Oče Kapetane!"
   "Pa, pripremite se da se uistinu iznova rodite, naredniče."
   "Ali vaša noga..." kaže kapetan Lemprijer negde veoma, veoma daleko. Njegov glas se doplerovski premešta dok jenjava.
   "Biću ponovo ceo kada vaskrsnem", mrmlja Otac Kapetan de Soja. Sada želi da zatvori oči kako bi se pomolio, ali ne mora da zatvara oči da bi odstranio svetlost - tama je oko njega potpuna. U tu riku i zujanje, ne znajući da li iko može da ga čuje i da li uopšte govori, kaže: "Brzo, naredniče. Smesta!"
   

17.
   Mislio sam da će mi sada, posle mnogo godina, dok ovo pišem, biti teško da se setim Anee kao deteta. Ali nije tako. Moja sećanja toliko su ispunjena kasnijim godinama, kasnijim slikama - bogata svetlost sunca na ženskom telu dok smo lebdeli među granama orbitalne šume, prvi put kada smo vodili ljubav pri nultoj gravitaciji, koračanje kraj nje po visećim stazama Hsuan-k'ung Sua dok ružičastocrvene litice Hua Šana hvataju bogatu svetlost iznad nas - da sam bio zabrinut da će moja ranija sećanja biti previše nestvarna. Ali nisu. A nisam ni popustio pred porivom da skočim napred, do kasnijih godina, uprkos sopstvenom strahu da će ovo pripovedanje svakog trena biti prekinuto kvantnomehaničkim šištanjem Šredingerovog otrovnog gasa. Pisaću dok budem mogao. Sudbina će odrediti gde će biti svršetak ove pripovesti.
   A. Betik nas je poveo zavojitim stepeništem do sobe sa klavirom, dok smo se uz riku uzdizali u svemir. Zaštitno polje zadržalo je stalnu gravitaciju, uprkos divljem ubrzanju, ali ja sam i dalje osećao neobuzdano veselje - iako je to možda bio samo naknadni učinak tolike količine adrenalina u tako kratkom vremenskom razmaku. Dete je bilo prljavo, raščupano, i dalje uzrujano.
   "Hoću da vidim gde smo", reče ona. "Molim."
   Brod joj usliši želju pretvorivši zid iza holojame u prozor. Kontinent Ekvus smanjivao se ispod nas i konjska gubica bila je skrivena crvenim oblakom prašine. Ka severu, gde su oblaci pokrivali pol, rub Hiperiona izvijao se u uočljivi luk. Posle samo jednog minuta, čitav svet bio je globus i dva od tri kontinenta videla su se ispod razgrnutih oblaka, od plavetnila Velikog Južnog Mora zastajao je dah dok je arhipelag Devet Repova bio okružen zelenilom plićaka, a onda se svet skupio, postao plavo-crveno-bela sfera i zaostao za nama. Odlazili smo u žurbi.
   "Gde su bakljobrodovi?" upitah androida. "Trebalo je već da nas upozore. Ili da nas raznesu u paramparčad."
   "Brod i ja pratili smo njihove kanale širokog opsega", reče A. Betik. "Bili su... prezauzeti."
   "Ne razumem", rekoh ja, koračajući duž ruba holojame, previše uzbuđen da bih seo među debele jastuke. "Ta bitka... ko..."
   "Šrajk", reče Anea i prvi put me zaista pogleda. "Majka i ja smo se nadale da neće biti tako, ali dogodilo se. Tako mi je žao. Strašno mi je žao."
   Shvativši da me devojčica verovatno nije čula u oluji, zastao sam, spustio se na rukonaslon ležaja i rekao: "Nismo imali prilike da se propisno upoznamo. Ja sam Rol Endimion."
   Oči devojčice bile su bistre. Uprkos blatu i prljavštini na njenom obrazu, mogao sam da vidim koliko joj je put svetla. "Sećam se", reče ona. "Endimion, kao poema."
   "Poema?" rekoh ja. "Ne znam za takvu poemu. Endimion, kao stari grad."
   Ona se osmehnu. "Ja za poemu znam samo zato što ju je napisao moj otac. Vrlo prikladno od čika Martina da izabere heroja sa takvim imenom."
   Promeškoljih se kada sam čuo reč 'heroj.' Čitav ovaj poduhvat bio je i bez toga dovoljno besmislen.
   Devojčica pruži ručicu. "Anea", reče. "Ali ti to već znaš."
   Njeni prsti bili su hladni na mom dlanu. "Stari pesnik reče da si nekoliko puta menjala ime."
   I dalje se osmehivala. "A kladim se da ću to ponovo učiniti." Ona izvuče šaku, pa je pruži androidu. "Anea. Siroče vremena."
   A. Betik se rukova s njom elegantnije nego što sam to ja učinio, duboko se nakloni i predstavi. "Na usluzi sam vam, Č. Lamija", reče on.
   Ona odmahnu glavom. "Moja majka je... bila je... Č. Lamija. Ja sam naprosto Anea." Ona primeti promenu na mom licu. "Ti znaš za moju majku?"
   "Ona je slavna", rekoh, pocrvenevši iz nekog razloga. "Svi hodočasnici sa Hiperiona su slavni. U stvari, legendarni. Postoji ta poema, u stvari, epska priča koja se prenosi s kolena na koleno..."
   Anea se nasmeja. "Oh, Bože, čika Martin je dovršio svoj prokleti Spev."
   Priznajem da sam bio šokiran. To mora da mi se videlo na licu. Drago mi je što tog jutra nisam igrao poker.
   "Izvini", reče Anea. "Očigledno su škrabotine matorog satira postale neka vrsta neprocenjivog kulturnog nasleđa. On je još živ? Mislim, čika Martin."
   "Da, Č... da, Č. Anea", reče A. Betik. "Imao sam tu povlasticu da služim vašeg čiku duže od jednog veka."
   Devojčica načini grimasu. "Mora da ste svetac, Č. Betik."
   "A. Betik, Č. Anea", reče on. "I ne, nisam nikakav svetac. Samo puki obožavalac i stari poznanik vašeg čike."
   Anea klimnu glavom. "Sretala sam nekoliko androida kada smo leteli iz Džektauna do Grada Pesnika, ali ne i vas. Više od jednog veka, kažete. Koja je ovo godina?"
   Rekoh joj.
   "Pa, bar smo taj deo rastumačili kako treba", reče ona i ućuta, zureći u holo sveta koji se smanjivao. Hiperion je sada bio samo iskrica.
   "Zaista si došla iz prošlosti?" rekoh ja. Bilo je to glupo pitanje, ali tog jutra nisam se osećao naročito bistro.
   Anea klimnu glavom. "Čika Martin ti je sigurno rekao."
   "Da. Bežiš od Paksa."
   Ona diže pogled. Oči su joj bile sjajne od neisplakanih suza. "Od Paksa? Tako to sada zovu?"
   Trepnuh na to. Pomisao da neko ne zna za zamisao Paksa prodrmala me je. Ovo je bilo stvarno. "Da", rekoh ja.
   "Dakle, Crkva je sada zaista glavna?"
   "Pa, na neki način", rekoh. Objasnih joj ulogu Crkve u složenom entitetu Paksa.
   "Oni su glavni", zaključi Anea. "I mislili smo da bi moglo tako ispasti. Moji snovi su i tu bili u pravu."
   "Tvoji snovi?"
   "Nema veze", reče Anea. Ustade, obazre se po prostoriji i priđe 'Stejnveju.' Njeni prsti odsviraše nekoliko tonova na klavijaturi. "A ovo je Konzulov brod."
   "Da", reče brod, "iako se ja tog gospodina sećam vrlo nejasno. Jeste li ga vi poznavali?"
   Anea se osmehnu, dok je prstima još prelazila preko dirki. "Ne. Moja majka jeste. Ona mu je poklonila to..." Ona pokaza na hoking-prostirku koja je, prekrivena peskom, ležala blizu stepeništa. "Kada je napustio Hiperion posle Pada. Vraćao se u Mrežu. U moje vreme, nije se vratio."
   "Nikada se nije vratio", reče brod. "Kao što velim, moja memorija je oštećena, ali siguran sam da je umro tamo negde." Tihi glas broda se izmeni, postade poslovniji. "Obratili su nam se dok smo napuštali atmosferu, ali od tada nas niko nije upozoravao niti se dao u poteru. Napustili smo cislunarni svemir i bićemo van domašaja Hiperionovog bunara kritične gravitacije za deset minuta. Moram da odredim kurs za ubrzavanje. Molim uputstva."
   Pogledah devojčicu. "Proterani? Stari pesnik reče da ćeš tamo želeti da odeš."
   "Predomislila sam se", reče Anea. "Brode, koji je najbliži nastanjeni svet?"
   "Parvati. Jedan-zarez-dva-osam parseka. Šest i po dana tranzita po brodskom vremenu. Tri meseca vremenskog duga."
   "Da li je Parvati bio deo Mreže?" upita devojčica.
   A. Betik odgovori. "Nije. Ne u vreme Pada."
   "Koji je najbliži svet stare Mreže, kada se krene od Parvatija?" reče Anea.
   "Renesansa Vektor", reče brod smesta. "To je još dodatnih deset dana brodskog vremena, pet meseci vremenskog duga."
   Ja sam se mrštio. "Šta ga znam", rekoh. "Lovci... hoću reći, posetioci koji nisu bili sa Hiperiona i za koje sam nekada radio obično su dolazili sa Renesanse Vektor. To je veliki svet Paksa. Gužva. Mislim da tamo ima puno brodova i trupa."
   "Ali to jeste najbliži svet Mreže?" reče Anea. "Nekada je imao dalekobacače."
   "Da", rekoše brod i A. Betik u istom trenutku.
   "Odredi kurs ka Renesansi Vektor preko sistema Parvati", reče Anea.
   "Bilo bi za jedan dan brodskog vremena i dve nedelje vremenskog duga brže da skočimo pravo do Renesanse Vektor, ako je to vaše odredište", posavetova je brod.
   "Znam", reče Anea, "ali ja želim da idem preko sistema Parvati." Mora da je primetila upitni izraz u mojim očima, pošto je rekla: "Oni će nas pratiti, a ja ne želim da znaju naše pravo odredište kada ubrzamo iz ovog sistema."
   "Sada nas ne gone", reče A. Betik.
   "Znam", reče Anea. "Ali krenuće za koji sat. I nastaviti sve dok budem živa." Ona ponovo pogleda ka holojami kao da ličnost broda tamo obitava. "Izvrši naređenje, molim."
   Zvezde se pomeriše na holodispleju kada ju je brod poslušao. "Dvadeset sedam minuta do tačke translacije ka sistemu Parvati", reče on. "I dalje nema upozorenja niti potere, mada je bakljobrod Sveti Anton krenuo, kao i brod za prevoz trupa."
   "Šta je sa drugim bakljobrodom?" rekoh ja. "Sa... kako beše? Svetim Bonaventurom?"
   "Razmena komunikacija na oštoj frekvenciji, kao i senzori, pokazuju da je on otvoren i izložen svemiru i da emituje signale da je u nevolji", reče brod. "Sveti Anton odgovara."
   "Bože moj", šapnuh. "Šta je to bilo, napad Proteranih?"
   Devojčica odmahnu glavom i udalji se od klavira. "Samo Šrajk. Otac me je upozorio..." Ona ućuta.
   "Šrajk?" Android je progovorio. "Koliko ja znam, po legendi i starim zapisima, stvorenje zvano Šrajk nikada nije napuštalo Hiperion - i obično se zadržavalo u oblasti na nekoliko stotina kilometara oko Vremenskih Grobnica."
   Anea se zavali u jastuke. Oči su joj još bile crvene i izgledala je umorno. "Aha, ali plašim se da je sada rešio da protegne noge. A ukoliko je otac u pravu, to je tek početak."
   "Šrajka niko nije ni video ni čuo skoro tri stotine godina", rekoh ja.
   Devojčica klimnu glavom, rastrojeno. "Znam. Ne otkad su se grobnice otvorile neposredno pre Pada." Ona diže pogled ka androidu. "Baš sam gladna. I prljava."
   "Pomoći ću brodu da pripremi ručak", reče A. Betik. "Gore se nalaze tuševi i spavaća soba, a ispod nas je paluba za fugu", reče on. "U spavaćoj sobi se takođe nalazi kada."
   "E, tamo sam pošla", reče devojčica. "Sići ću pre nego što napravimo kvantni skok. Vidimo se za dvadeset minuta." Na putu ka stepenicama, ona stade i ponovo me uze za ruku. "Role Endimione, izvini što se ponašam ovako nezahvalno. Hvala ti što si rizikovao život zbog mene. Hvala ti što si pošao na ovo putovanje. Hvala ti što si se upleo u nešto toliko veliko i zapetljano da ni ti ni ja ne možemo ni da sanjamo gde će se sve to okončati."
   "Nema na čemu", rekoh ja glupavo.
   Dete mi se isceri. "I tebi treba tuš, drugar. Jednog dana ćemo zajedno pod njega, ali za sada mislim da bi trebalo da koristiš onaj na palubi za fugu."
   Treptao sam, ne znajući šta da mislim, dok sam je posmatrao kako poskakuje uz stepenice.
   
   

18.
   Otac Kapetan de Soja budi se u komori za vaskrsavanje na Rafaelu. Bilo mu je dozvoljeno da nadene ime brodu klase arhanđeo. Rafael je arhanđeo zadužen za pronalaženje izgubljenih ljubavi. Ponovo je rođen samo dva puta pre toga, ali tamo je svaki put bio prisutan sveštenik koji bi ga pozdravio, dao mu da ceremonijalno srkne sakramentalno vino iz pehara, a zatim mu pružio uobičajenu čašu soka od pomorandži. Tamo bi bili stručnjaci za vaskrsavanje koji bi sa njim razgovarali, objašnjavali mu stvari, sve dok njegov zbrkani um ne bi ponovo proradio.
   Ovaj put, tu su samo klaustrofobični, zakrivljeni zidovi komore za vaskrsavanje. Indikatori trepere, a očitavanja se nižu u odštampanim redovima simbola. De Soja još ne ume da čita. Srećan je što uopšte može da misli. Uspravlja se i spušta noge preko ruba kreveta za vaskrsavanje.
   Moje noge. Imam ih obe. Nag je, naravno, koža mu je ružičasta i sija u neobičnoj, prokuvanoj vlazi rezervoara za vaskrsavanje, i on sada opipava rebra, trbuh, levu nogu - sva ona mesta koja je demon zasekao i razorio. Savršen je. Nema ni traga strašnoj rani koja mu je nogu odvojila od tela.
   "Rafaele?"
   "Da, Oče Kapetane?" Glas je anđeoski, što će reći, potpuno lišen polnog identiteta. De Soju to smiruje.
   "Gde smo?"
   "U sistemu Parvati, Oče Kapetane."
   "Ostali?" De Soja se samo veoma nejasno seća narednika Gregorijusa i dva preživela pripadnika njegovog odreda. Ne seća se da se ukrcao na brod sa njima.
   "Bude se dok razgovaramo, Oče Kapetane."
   "Koliko je vremena prošlo?"
   "Jedva nešto manje od četiri dana otkad vas je narednik doneo ovamo, Oče Kapetane. Pojačani skok izveden je u roku od jednog sata posle vašeg smeštanja u komoru za vaskrsavanje. Ostali smo na deset AJ od sveta Parvatija tokom tri dana vašeg vaskrsavanja, u skladu sa uputstvima koja ste dali preko narednika Gregorijusa."
   De Soja klima glavom. Čak i taj mali pokret izaziva bol. Svaka ćelija u telu boli ga od vaskrsavanja. Ali taj bol je zdravo tištanje, za razliku od strašnog bola njegovih rana. "Jesi li stupio u vezu sa vlastima Paksa na Parvatiju"
   "Ne, Oče Kapetane."
   "Dobro." Parvati je bio zabačena kolonija u doba Hegemonije; sada je to zabačena kolonija Paksa. Na njemu nema međuzvezdanih letelica - ni Paksovih, vojnih, ni Merkantilusovih - i tu je samo mali vojni kontigent i nekoliko primitivnih međuplanetnih brodova. Ako će devojčica biti zarobljena u ovom sistemu, zarobljavanje će morati da izvede Rafael.
   "Ažuriranje podataka u vezi sa brodom devojčice?" kaže on.
   "Neidentifikovana svemirska letelica ubrzala je dva sata i osamnaest minuta pre nas", kaže Rafael. "Koordinate translacije nesumnjivo su bile za sistem Parvati. Vreme dolaska neidentifikovanog broda je približno za dva meseca, tri nedelje, dva dana i sedamnaest sati."
   "Hvala", kaže De Soja. "Kada Gregorijus i ostali ožive i obuku se, neka me sačekaju u kontrolnoj prostoriji."
   "Da, Oče Kapetane."
   "Hvala", kaže on ponovo. Razmišlja: Dva meseca, tri nedelje, dva dana... Majko Milostiva, šta ću da radim skoro tri meseca u ovom zabačenom sistemu? Možda nije sasvim jasno razmislio o ovome. Svakako je bio rastrojen zbog traume, bola i lekova. Ali sledeći najbliži sistem Paksa bio je Renesansa Vektor, a on se nalazio na deset dana brodskog vremena od Parvatija, pet meseci vremenskog duga - tri i po dana i dva meseca posle pristizanja broda sa devojčicom iz Hiperionovog sistema. Ne, možda nije sasvim jasno razmišljao - shvata da to ni sada ne čini - ali doneo je ispravnu odluku. Bolje da dođe ovde i da o svemu razmisli.
   Mogao bih da skočim do Pacema. Da zatražim uputstva neposredno od Komande Paksa... ili čak od Pape. Da se oporavljam dva i po meseca i da skočim natrag ovamo, sa dovoljno vremena na raspolaganju.
   De Soja odmahuje glavom, krivi lice od neugodnosti koju mu to izaziva. On ima uputstva. Da zarobi devojčicu i da je vrati na Pacem. Povratak u Vatikan samo bi značio priznanje neuspeha. Možda bi poslali nekog drugog. Za vreme brifinga pred let, kapetan Marget Vu jasno mu je stavila do znanja da je Rafael jedinstven - jedini postojeći naoružani kurirski brod klase arhanđeo za šest putnika - i mada su drugi mogli da budu dovršeni u mesecima vremenskog duga koji su prošli otkad je otišao sa Pacema, nije video mnogo smisla u tome da se sada vrati. Ako je Rafael i dalje jedini naoružani arhanđeo, De Soja bi mogao samo da doda još dva vojnika brodskoj posadi.
   Smrt i vaskrsenje ne smeju se shvatati olako. To pravilo je mladom De Soji iznova i iznova utuvljivano u glavu za vreme veronauke. Samo zbog toga što sakrament postoji i ponuđen je vernima, to ne znači da ga treba upražnjavati bez velike ozbiljnosti i uzdržavanja.
   Ne, razgovaraću sa Gregorijusom i ostalima i smisliću ovde šta da radim dalje. Možemo da napravimo plan, a onda da provedemo poslednja dva meseca u kabinama za kriogensku fugu. Kada brod sa devojčicom bude stigao, Sveti Anton biće mu za petama. Bakljobrod i Rafael trebalo bi da zajedno budu u stanju da presretnu brod, ukrcaju se i dođu do devojčice bez problema.
   Logički, sve ovo ima smisla za bolni De Sojin mozak, ali drugi deo njegovog uma šapuće: Bez problema... to si mislio i za misiju na Hiperionu.
   Otac Kapetan de Soja stenje, spušta se sa ležaja za vaskrsavanje i odlazi bosonog u potragu za tušem, vrelom kafom i odećom.
   

19.
   Znao sam malo toga o načelima Hokingovog pogona kada sam ga prvi put iskusio, pre toliko godina; sada o tome znam jedva nešto više. Činjenica da je to suštinski (mada slučajno) proizvod uma nekoga ko je živeo u dvadesetom veku hrišćanske ere, zbunjivala me je tada koliko i sada, ali nipošto toliko kao samo iskustvo.
   Sastali smo se u biblioteci - koja je formalno bila označena kao navigacioni nivo, kako nas je brod obavestio - nekoliko minuta pre translacije u C-plus brzine. Obukao sam rezervnu odeću i kosa mi je bila vlažna, kao i Aneina. Dete je imalo na sebi samo debeo ogrtač, koji mora da je pronašla u Konzulovom spremištu, pošto je taj odevni predmet bio isuviše veliki za nju. Izgledala je mlađe od dvanaest godina, tako progutana u svim tim metrima baršunaste tkanine.
   "Zar ne bi trebalo da se smestimo u ležajeve za kriogensku fugu?" upitah ja.
   "Zašto?" reče Anea. "Zar želiš da propustiš zabavu?"
   Namrštih se. Svi lovci sa drugih svetova i vojni instruktori sa kojima sam razgovarao, provodili su C-plus vreme u fugi. Tako su ljudska bića oduvek provodila vreme među zvezdama. Nešto u vezi sa učinkom Hokingovog polja na telo i um. Zamišljao sam halucinacije, buđenje iz košmara i neizrecivi bol. Rekao sam to, pokušavajući da zvučim smireno.
   "Majka i čika Martin kazali su mi da se C-plus može izdržati", reče devojčica. "Čak i da se u njemu može uživati. Samo je potrebno neko vreme da se navikneš."
   "A Proterani su preinačili ovaj brod da bi to olakšali", reče A. Betik. Anea i ja smo sedeli za niskim, staklenim stolom u središtu biblioteke; android je stajao sa strane. Koliko god sam pokušavao da ga držim za sebi ravnog, A. Betik je insistirao na tome da se ponaša kao sluga. Odlučio sam da prestanem da se ponašam kao egalitarna budala i da ga pustim da se ophodi kako god želi.
   "Zaista", reče brod, "preinačenja obuhvataju i povećane mogućnosti zaštitnog polja, koje uzgredne efekte C-plus putovanja čine mnogo prijatnijim."
   "A kakvi su, u stvari, uzgredni efekti?" upitah ja, bez želje da pokažem do kraja koliko sam naivan, ali isto tako bez želje da trpim nešto ako ne moram.
   Android, devojčica i ja zgledasmo se. "Ja sam u proteklim vekovima putovao među zvezdama", reče A. Betik konačno, "ali uvek sam bio u fugi. U stvari, bio sam uskladišten. Kako su mi pričali, nas androide prevozili su u teretnim spremištima, naslagane kao zamrznute goveđe polutke."
   Sada se devojčica i ja zgledasmo, postiđeni pred pogledom plavokošca.
   Brod se oglasi zvukom koji je izuzetno podsećao na nakašljavanje. "U stvari", reče on, "po svom posmatranju ljudskih putnika - koje, moram reći, podleže sumnji zato..."
   "Zato se ne sećaš jasno", rekosmo devojčica i ja jednoglasno. Zgledasmo se ponovo, pa se nasmejasmo. "Izvini, Brode", reče Anea. "Nastavi."
   "Samo sam hteo da kažem da po onome što sam primetio, primarni efekt C-plus okruženja po ljudska bića jeste izvesna vizuelna zbrka, mentalna depresija koju izaziva polje i jednostavno dosada. Verujem da je kriogenska fuga stvorena zbog dugih putovanja, a da se koristi kao zgodna stvar na kraćim putovanjima poput ovog."
   "A tvoa... ovaj... preinačenja Proteranih ublažavaju te sporedne efekte?" rekoh ja.
   "Tako su smišljena", odgovori brod. "Sve osim dosade, naravno. To je prevashodno ljudska pojava i mislim da lek još nije pronađen." Posle trenutka tišine, brod reče: "Stići ćemo do tačke translacije za dva minuta i deset sekundi. Svi sistemi optimalno funkcionišu. I dalje nema potere, mada nas Sveti Anton prati dalekometnim detektorima."
   Anea ustade. "Hajdemo dole, da posmatramo prelazak u C-plus."
   "Dole, da posmatramo?" rekoh ja. "Gde? U holojamu?"
   "Ne", doviknu mi devojčica sa stepeništa. "Napolje."
   
   Svemirski brod je imao balkon. To nisam znao. Na njemu se moglo stajati napolju čak i dok je brod hitao kroz svemir i pripremao se za translaciju u pseudobrzine C-plus. To nisam znao - a i da jesam, ne bih verovao.
   "Izbaci balkon, molim", rekla je devojčica brodu i brod izbaci balkon - sa kojim se pomeri i 'Stejnvej' - a mi kročismo kroz otvoreni lučni prolaz u svemir. Pa, ne zaista u svemir, naravno; čak sam i ja, pastir iz provincije, znao da bi nam bubne opne eksplodirale, da bi nam oči prsnule i krv proključala u telima da smo stupili u pravi vakuum. Ali izgledalo je kao izlazimo u pravi vakuum.
   "Je li ovo bezbedno?" upitah ja, naslonivši se na ogradu. Hiperion je bio mrlja veličine zvezde iza nas, Hiperionova zvezda bila je bukteće sunce s leve strane broda, ali zbog repa plazme našeg fuzionog pogona - dugačkog desetine klika - činilo se da se nalazimo na nestabilnom vrhu visokog plavog stuba. Učinak je bio neosporno izazivanje akrofobije, a opsena da stojimo nezaštićeni u svemiru stvarala je nešto nalik na agorafobiju. Do tog trenutka nisam znao da sam podložan bilo kakvoj fobiji.
   "Ako zaštitno polje prestane da radi samo sekund", reče A. Betik, "pod g-pritiskom i brzinom smesta ćemo umreti. Nije mnogo važno da li se nalazimo u brodu ili izvan njega."
   "Zračenje?" rekoh ja.
   "Polje odbija kosmička i škodljiva solarna zračenja, naravno", reče android, "i ublažava pogled na Hiperionovo sunce tako da ne oslepimo dok gledamo u njega. Ako se to izuzme, sasvim fino omogućuje pristup vidljivom spektru."
   "Da", rekoh ja, neubeđen. Odstupih od ograde.
   "Trideset sekundi do translacije", reče brod. Čak i ovde, napolju, glas kao da mu je dopirao iz vazduha oko nas.
   Anea sede na klavirsku klupicu i zasvira. Nisam prepoznao melodiju, ali zvučala je klasično... možda nešto iz dvadeset šestog veka.
   Pretpostavljam da sam očekivao da brod ponovo progovori pre samog trenutka translacije - da najavi konačno odbrojavanje ili tako nešto - ali nije bilo nikakve najave. Odjednom, sa fuzionog pogona prešli smo na Hokingov; u trenu se začulo zujanje, koje kao da mi je dopiralo iz kostiju; preplavila me je i prožela strašna vrtoglavica - učinilo mi se da me nešto izvrće naopako, bezbolno, ali neumoljivo; a onda je taj osećaj nestao pre nego što sam uopšte uspeo da ga shvatim.
   Nestao je i svemir. Pod svemirom podrazumevam prizor koji sam gledao pre manje od jedne sekunde - Hiperionovo blistavo sunce, disk same planete koji se smanjivao, jarki sjaj duž oplate broda, nekoliko svetlih zvezda vidljivih kroz taj sjaj, čak i stub plavog plamena na kome smo se nalazili - sve je nestalo... Teško je to opisati.
   Brod je još bio tu i nadnosio se 'iznad i ispod' nas - balkon na kome smo stajali još je izgledao čvrsto - ali činilo se da nijedan njegov deo nije osvetljen. Shvatam koliko besmisleno to zvuči još dok pišem ove reči - mora postojati odražena svetlost da bi išta moglo da se vidi - ali efekat je bio uistinu takav kao da je deo mojih očiju prestao da dejstvuje i dok su one registrovale oblik i masu broda, svetlost kao da je nedostajala.
   Izvan broda, Vaseljena se skupila u plavu sferu blizu pramca i crvenu sferu iza peraja i krme. Dovoljno sam poznavao osnove nauke da bih očekivao Doplerov efekat, ali ovaj efekat bio je lažan, pošto nismo bili ni blizu brzine svetlosti pre translacije u C-plus, a sada smo bili daleko iznad nje unutar Hokingovog prevoja. Svejedno, plavi i crveni krug svetlosti - mogao sam uz dovoljno truda da razaberem grozdove zvezda u obema sferama - sada su migrirali dalje ka krmi i pramcu, skupljajući se u obojene tačkice. Između, ogromni vidokrug ispunjavalo je... ništavilo. Time ne mislim na crnilo ili na mrak, mislim na prazninu. Mislim na osećaj mučnog odsustva vida kada čovek pokušava da gleda u slepu mrlju. Mislim na ništavilo toliko silno da se vrtoglavica koju je ono izazvalo gotovo smesta pretvorila u mučninu u meni, žestoko mrcvareći moj sistem koliko i prolazni osećaj da me nešto posuvraćuje naopako od pre nekoliko sekundi.
   "Bože!" uspeo sam da kažem, zgrabivši čvrsto ogradu i stisnuvši očne kapke. Nije pomagalo. Praznina je bila i tamo. U toj sekundi sam shvatio zbog čega su se međuzvezdani putnici uvek odlučivali za kriogensku fugu.
   Neverovatno, čudesno, Anea je i dalje svirala klavir. Tonovi su bili čisti, kristalni, kao da ih nije preinačavao nikakav posrednički medij. Čak i sa zatvorenim očima, mogao sam da vidim kako A. Betik stoji uz vrata, plavog lica podignutog prema praznini. Ne, shvatio sam, ono više nije bilo plavo... boje ovde nisu postojale. Ni crna, bela ili siva. Zapitao sam se da li ljudska bića slepa od rođenja sanjaju svetlost i boje na ovako ludački način.
   "Kompenzujem", reče brod i njegov glas imao je isti kristalni kvalitet kao Aneini klavirski tonovi.
   Najednom, praznina se urušila u samu sebe, vid se vratio i sfere crvene i plave boje ponovo su se pojavile napred i natrag. U samo nekoliko sekundi, plava sfera je od pramca migrirala duž broda kao krofna koja prolazi iznad pisaljke, spojila se sa crvenom sferom kod krme i raznobojne geometrije eksplodirale su bez upozorenja iz prednje sfere kao leteća stvorenja koja izbijaju iz jajeta. Kažem 'raznobojne geometrije', ali to mi nikako ne pomaže da dočaram složenu stvarnost: fraktalno generisani oblici pulsirali su, uvijali se i izvijali kroz ono što je bila praznina. Spiralni oblici, načičkani sopstvenim podgeometrijama, umotani u sebe, bljuvali su manje oblike istovetnog kobaltnog i krvavocrvenog sjaja. Žuti ovoidi postajali su pulsarno-precizne eksplozije svetlosti. Helikode boje sleza i indiga, nalik na DNK vaseljene, prostirale su se u spiralama kraj nas. Mogao sam da čujem te boje kao daleku grmljavinu, kao tutnjavu talasa neposredno iza obzorja.
   Shvatio sam da sam zinuo. Okrenuo sam se od ograde i pokušao da se usredsredim na devojčicu i androida. Boje fraktalne vaseljene igrale su po njima. Anea je još tiho svirala i prsti su joj se kretali po dirkama čak i dok je dizala pogled ka meni i fraktalnim nebesima iza mene.
   "Možda bi trebalo da uđemo", rekoh ja, i svaka reč izgovorena mojim glasom visila je zasebno u vazduhu poput ledenica nanizanih na grani.
   "Opčinjavajuće", reče A. Betik, i dalje prekrštenih ruku, ne skidajući pogled sa tunela oblika oko nas. Koža mu je ponovo bila plava.
   Anea prekinu sviranje. Naslutivši možda prvi put moju vrtoglavicu i prestravljenost, ustala je, uzela me za ruku i uvela u brod. Balkon je krenuo za nama. Oplata se ponovo obrazovala. Ponovo sam bio u stanju da dišem.
   

"Imamo šest dana", reče devojčica. Sedeli smo u holojami zato što su jastuci tamo bili udobni. Jeli smo, a A. Betik nam je doneo hladno voćno piće iz pregrada hladnjaka. Ruka mi se samo malo tresla dok smo sedeli i razgovarali.
   "Šest dana, devet sati i dvadeset sedam minuta", reče brod.
   Anea diže pogled ka pregradi. "Brode, možeš neko vreme da ćutiš, osim ako nemaš da kažeš nešto izuzetno važno, ili ako te mi nešto ne upitamo."
   "Da, Č... Anea", reče brod.
   "Šest dana", ponovi devojčica. "Moramo se pripremiti."
   Srknuh piće. "Pripremiti - za šta?"
   "Mislim da će nas čekati. Moramo smisliti način da prođemo kroz sistem Parvati i dospemo do Renesanse Vektor, a da nas oni ne spreče."
   Osmotrih dete. Izgledala je umorno. Kosa joj je još visila u pramenovima posle tuširanja. Posle opisa One Koja Podučava u Spevu, očekivao sam nekog izuzetnog - mladog mesiju u togi, čudo od deteta koje izgovara tajanstvene poruke - ali jedina izuzetna stvar u vezi sa ovom mladom osobom bila je snažna bistrina njenih tamnih očiju. "Kako mogu da nas čekaju?" rekoh ja. "Fetlinija ne radi već vekovima. Brodovi Paksa koji su iza nas ne mogu da jave drugima da nas sačekaju onako kako su mogli u tvoje doba."
   Anea odmahnu glavom. "Ne, fetlinija je pala pre mog rođenja. Sećaš se, moja majka je bila trudna sa mnom u vreme Pada." Ona pogleda A. Betika. Android je pio sok, ali odlučio je da ne sedne. "Žao mi je što se tebe ne sećam. Kao što sam rekla, dolazila sam u Grad Pesnika i mislila sam da poznajem sve androide."
   On blago pognu glavu. "Ne postoji razlog da me se sećate, Č. Anea. Ja sam napustio Grad Pesnika još pre hodočašća vaše majke. Tada sam radio sa braćom i sestrama duž reke Huli i na Moru Trave. Posle Pada, mi smo... napustili službu... i živeli smo sami na različitim mestima."
   "Shvatam", reče ona. "Posle Pada, dugo je vladalo ludilo. Sećam se. Androidi bi bili u opasnosti zapadno od Masiva Uzde."
   Uhvatih njen pogled. "Ne, ozbiljno, kako bi neko mogao da nas čeka kod Parvatija? Ne mogu da nas prestignu - prvi smo došli do kvantne brzine - tako da mogu jedino da se prebace u svemir Parvatija sat ili dva posle nas."
   "Znam", reče Anea, "ali i dalje mislim da će nas, nekako, čekati. Moramo da smislimo način na koji ovaj nenaoružani brod može brzinom ili manevrom da umakne ratnom brodu."
   Razgovarali smo još nekoliko minuta, ali niko od nas - čak ni brod, kada smo ga pitali - nije smislio ništa pametno. Sve vreme dok smo razgovarali, uočavao sam osobine devojčice - način na koji su se njene usne blago pućile u osmeh dok je razmišljala, brazdicu na njenom čelu kada je ozbiljno govorila, blagi zvuk njenog glasa. Shvatao sam zbog čega Martin Silenus želi da ona bude zaštićena od svega što bi moglo da joj naudi.
   "Pitam se zašto nam se stari pesnik nije javio pre nego što smo napustili sistem", razmišljao sam naglas. "Mora da je želeo da popriča sa tobom."
   Anea začešlja kosu prstima. "Čika Martin me nikada ne bi pozdravio preko uskog snopa ili holoa. Dogovorili smo se da popričamo kada ovo putovanje bude okončano."
   Pogledah je. "Znači, vas dvoje ste planirali sve ovo? Mislim - tvoje bekstvo, hoking prostirku - sve?"
   Ona se ponovo osmehnu na tu pomisao. "Moja majka i ja planirale smo neophodne detalje. Posle njene smrti, čika Martin i ja smo razmotrili plan. On me je jutros otpratio do Sfinge..."
   "Jutros?" rekoh, zbunjen. Onda shvatih.
   "Za mene je ovo bio dug dan", reče devojčica žalosno. "Jutros sam načinila nekoliko koraka i prošla kroz polovinu čitavog razdoblja koje su ljudska bića provela na Hiperionu. Svi koje sam poznavala - izuzev čika Martina - mora da su mrtvi."
   "Ne mora da bude tako", rekoh ja. "Paks je stigao nedugo posle tvog nestanka, tako da je dosta tvojih prijatelja i članova porodice moglo da primi krst. Oni su svakako još tu."
   "'Da primi krst'", ponovi devojčica i blago uzdrhta. "Nemam porodicu - majka mi je bila jedina prava porodica - a nekako sumnjam da bi mnogo mojih prijatelja ili majčinih prijatelja... primilo krst."
   Zurili smo na tren u tišini jedno u drugo, i ja shvatih koliko je egzotično ovo mlado stvorenje; većina istorijskih događaja na Hiperionu koji su meni bili poznati još se nije ni zbila kada je ova devojčica 'jutros' stupila u Sfingu.
   "I tako, u svakom slučaju", reče ona, "nismo planirali stvari do tančina, kao što je hoking-prostirka - naravno, nismo ni znali da će se Konzulov brod vratiti sa njom - ali majka i ja planirale smo da upotrebimo Lavirint ukoliko Dolina Grobnica bude nepristupačna. To je upalilo. A nadale smo se da će Konzulov brod biti tu da me odvede sa planete."
   "Pričaj mi o svom vremenu", rekoh ja.
   Anea odmahnu glavom. "Hoću", reče, "ali ne sada. Ti znaš za moje doba. Za tebe je to istorija i legenda. Ja ne znam ništa o tvom vremenu - izuzev iz svojih snova - pa zato ti meni pričaj o sadašnjosti. Koliko je široka? Koliko duboka? Koliko toga pripada meni?"
   Nisam prepoznao aluziju poslednjeg pitanja, ali počeo sam da joj pričam o Paksu - o velikoj katedrali u Svetom Josifu i o...
   "Svetom Josif?" reče ona. "Gde je to?"
   "Ti si to zvala Kits", rekoh ja. "Prestonica. Takođe su je zvali Džektaun."
   "A", reče ona i zavali se natrag u jastuke, sa čašom voćnog soka među vitkim prstima, "promenili su neznabožačko ime. Pa, mom ocu to ne bi smetalo."
   Tada je drugi put pomenula oca - pretpostavio sam da govori o Kitsovom kibridu - ali nisam prekinuo sa pričom da bih je pitao za to.
   "Da", rekoh, "mnogi stari gradovi i geografski pojmovi dobili su nova imena pre dva veka, kada se Hiperion pridružio Paksu. Pričalo se o tome da i sam svet dobije novo ime, ali staro se zadržalo. U svakom slučaju, Paks ne vlada neposredno, već je vojska zavela red u..." Nastavio sam neko vreme, upoznavajući je sa pojedinostima o tehnologiji, kulturi, jeziku i vlastima. Opisao sam ono što sam čuo, pročitao i video od života na naprednijim svetovima Paksa, uključujući i slavni Pacem.
   "Auh", reče ona kada sam zastao, "stvari se i nisu toliko izmenile. Zvuči kao da je tehnologija došla u ćorsokak... i da još nije dostigla nivo iz dana Hegemonije."
   "Pa", rekoh ja, "Paks je delimično odgovoran za to. Crkva zabranjuje mašine koje misle - prave AI - i naglašava ljudski i duhovni razvoj pre nego tehnološki napredak."
   Anea klimnu glavom. "Naravno, ali moglo je da se očekuje da dostignu nivo Mreže Svetova za dva i po veka. Hoću reći, ovo mu dođe kao neko mračno srednjevekovno doba."
   Osmehnuh se kada shvatih da sam se uvredio - da me ozlojeđuje kritika društva Paksa kome sam odlučio da se ne priključim. "Ne baš", rekoh. "Seti se, najveća promena bio je dar praktične besmrtnosti. Zbog toga, prirodni priraštaj se pažljivo kontroliše i postoji manje podstreka za promenu spoljnih stvari. Većina preporođenih hrišćana smatra da će živeti veoma dugo - u najmanju ruku, mnogo vekova, a uz nešto sreće čak i milenijuma - tako da im se ne žuri da menjaju stvari."
   Anea me pogleda pažljivo. "Znači, vaskrsenje pomoću te kruciforme zaista deluje?"
   "Oh, da."
   "A zašto onda ti nisi... primio krst?"
   Treći put u nekoliko proteklih dana, nisam umeo to da objasnim. Slegnuh ramenima. "Valjda zbog nastranosti. Tvrdoglav sam. Takođe, dosta ljudi poput mene kloni se toga u mladosti - svi mi planiramo da živimo večno, zar ne? - da bi se potom preobratili kada počnu da stare."
   "Hoćeš li i ti?" Njene tamne oči svrdlale su kroz mene.
   Sprečio sam sebe da ponovo ne slegnem ramenima, ali odmahivanje moje ruke bilo je ravno tome. "Ne znam", rekoh. Još joj nisam ispričao o svom 'pogubljenju' i vaskrsenju koje je usledilo kod Martina Silenusa. "Ne znam", rekoh ponovo.
   A. Betik stupi u krug holojame. "Mislio sam da bi trebalo da pomenem da smo valjano opskrbili brod sladoledom. Sa više ukusa. Da li ste vas dvoje zainteresovani da ga probate?"
   Smislio sam frazu kojom sam hteo da podsetim androida da on na ovom putovanju nije sluga, ali pre nego što sam stigao da progovorim, Anea uzviknu: "Da! Čokoladu!"
   A. Betik klimnu glavom, osmehnu se i okrenu prema meni. "Č. Endimione?"
   Bio je to dug dan: putovanje hoking-prostirkom kroz Lavirint, oluja prašine, pokolj - rekla je da je to počinio Šrajk! - i moje prvo međuplanetno putovanje. Kakav dan.
   "Čokoladu", rekoh ja. "Da. Nesumnjivo čokoladu."
   

20.
   Preživeli pripadnici odreda narednika Gregorijusa jesu kaplar Basin Ki i strelac Aranval Gaspa K. T. Retig. Ki je nizak muškarac, nabijen i brz, kako na refleksima, tako i u inteligenciji, dok je Retig visok - gotovo podjednako visok kao gorostasni Gregorijus - ali onoliko mršav koliko je narednik krupan. Retig potiče iz Teritorija Lambertovog Prstena i ima ožiljke od zračenja, mršav je kao kostur i snažne je volje, što je stereotipno za sve 'stroiđane. De Soja je saznao da taj čovek nije nogom kročio na neki svet pune veličine, sa punim-g, sve do svoje dvadeset treće standardne godine. Lečenje pomoću RNK i ozbiljne vežbe Paksa osnažile su i očeličile vojnika tako da sada može da se bori na svakom svetu. Rezervisan toliko da bi čovek pomislio da je nem, A.G.K.T. Retig ume da sluša, ume da izvršava naređenja i - kao što je to pokazala bitka na Hiperionu - ume da preživi.
   Koliko je Retig tih, toliko je kaplar Ki glasan. Prvog dana, za vreme njihove rasprave, Kijeva pitanja i komentari pokazali su pronicljivost i bistrinu, uprkos zamagljujućim dejstvima vaskrsenja.
   Sva četvorica su uzdrmana iskustvom smrti. De Soja pokušava da ih ubedi da sa ponavljanjem sve postaje lakše, ali njegovo uzdrmano telo i um takvim ohrabrenjima daju dimenziju laži. Ovde, bez savetovanja i terapije, bez kapelana za vaskrsavanje koji bi ih dočekali, svaki vojnik Paksa nosi se sa traumom što bolje može. Njihovi razgovori prvog dana u svemiru Parvatija često se prekidaju kada ih obuzmu umor ili čista osećanja. Samo narednik Gregorijus izgleda neuzdrman tim iskustvom.
   Trećeg dana, sastaju se u maloj Rafaelovoj bolničkoj kabini da bi isplanirali ono što će preduzeti.
   "Za dva meseca i tri nedelje, taj brod će se prebaciti u ovaj sistem na manje od hiljadu klika od mesta gde se mi nalazimo", kaže Otac Kapetan de Soja, "i moramo biti sigurni da možemo da ga presretnemo i da zadržimo devojčicu."
   Nijedan vojnik Švajcarske Garde nije pitao zbog čega se traži hvatanje devojčice. Niko od njih o tome neće da razgovara dok njihov zapovednik - De Soja - ne pokrene tu temu. I svaki od njih će umreti, ako treba, da izvrši to tajanstveno naređenje.
   "Ne znamo ko je još na brodu, zar ne?" kaže kaplar Ki. Oni su već razgovarali o tim stvarima, ali sećanja su nepouzdana u prvih nekoliko dana njihovih novih života.
   "Ne", kaže De Soja.
   "Ne znamo ni kako je brod naoružan", kaže Ki, kao da ide po spisku koji drži u glavi.
   "Tačno."
   "Ne znamo da li je Parvati odredište broda."
   "Tačno."
   "Možda brod", kaže kaplar Ki, "treba da se sastane ovde sa nekim drugim brodom... ili možda devojčica namerava da se sastane sa nekim na planeti."
   De Soja klima glavom. "Rafael nema senzore mog starog bakljobroda, ali pratimo sve između Urtovog oblaka i samog Parvatija. Ako se neki drugi brod bude prebacio pre broda devojčice, to ćemo smesta znati."
   "Proterani?" kaže narednik Gregorijus.
   De Soja diže ruke. "Sve je puko nagađanje. Mogu da vam kažem da se dete smatra pretnjom za Paks, pa je razumno zaključiti da bi Proterani - ukoliko oni znaju za njegovo postojanje - želeli da ga se dočepaju. Spremni smo ako pokušaju."
   Ki trlja svoj glatki obraz. "I dalje ne mogu sasvim da poverujem da bismo mogli da za jedan dan skoknemo kući kada bismo to poželeli. Ili da odemo po pomoć." Za kaplara Kija, kuća je Republika Džamnu na Denebu Drei. Razgovarali su o beskorisnosti traženja pomoći - najbliži ratni brod Paksa je Sveti Anton, koji bi trebalo, ako su De Sojina naređenja izvršena, da bude za petama brodu sa devojčicom.
   "Javio sam se preko uskog snopa zapovedniku garnizona Paksa na Parvatiju", kaže De Soja. "Kao što je i pokazao naš kompjuterski pregled, oni imaju samo orbitalne patrolne letelice i nekoliko skakača za stenovite terene. Naredio sam im da svaku svemirsku letelicu koju imaju postave u cislunarni defanzivni položaj, da uzbune sve postaje na planeti i da čekaju dalja naređenja. Ako devojčica prođe pored nas i spusti se tamo, Paks će je pronaći."
   "Kakav je svet Parvati?" pita Gregorijus. Tutnjava njegovog basa uvek privlači De Sojinu pažnju.
   "Naselili su ga Reformirani Indusi nedugo posle Hedžire", kaže De Soja, koji je sve ovo saznao iz brodskog kompjutera. "Pustinjski svet. Nema dovoljno kiseonika za ljudski život - atmosfera je uglavnom CO2 - i nikada nisu uspeli naročito uspešno da ga teraformiraju, tako da je prilagođeno ili okruženje, ili sami ljudi. Stanovništvo nikada nije bilo naročito brojno - nekoliko desetina miliona pre Pada. Sada ih je manje od pola miliona, a najveći deo živi u jednom velikom gradu po imenu Gandidži."
   "Hrišćani?" pita Ki. De Soja pretpostavlja da to pitanje nije plod puke radoznalosti; Ki retko postavlja nesvrsishodna pitanja.
   "U Gandidžiju postoji nekoliko hiljada preobraćenika", kaže De Soja. "Tamo se nalazi nova katedrala - Svetog Malakije - a većinu ponovo rođenih čine uspešni poslovni ljudi koji se zalažu za pristupanje Paksu. Oni su nagovorili planetnu vladu - neku vrstu izborne oligarhije - da pozove garnizon Paksa ovamo pre pedesetak standardnih godina. Dovoljno su blizu Zabačenosti da budu zabrinuti zbog Proteranih."
   Ki klima glavom. "Samo sam se pitao može li garnizon računati na to da će mu stanovništvo prijaviti sletanje broda sa devojčicom."
   "Sumnjam", kaže De Soja. "Devedeset odsto sveta je pusto - nikada nije ni bilo naseljeno, ili se vratilo peščanim dinama i poljima lišajeva - a većina ljudi okupljena je oko velikih rudnika boksita blizu Gandidžija. Ali orbitalne patrole bi je pratile."
   "Ako uopšte stigne tako daleko", kaže Gregorijus.
   "Što se neće dogoditi", kaže Otac Kapetan de Soja. On dodiruje monitor ugrađen u ploču stola i na njemu se pojavljuje grafikon koji je pripremio. "Evo plana presretanja. Spavaćemo do T-manje tri dana. Ne brinite - sećate se, posle fuge ne postoji vreme mamurluka kao kod vaskrsenja. Pola sata da se razbistri u glavi. Dobro... dakle, T-manje tri dana i budilnik zvoni. Rafael kruži do ove tačke..." On kucka po dijagramu na tački koja se nalazi na dve trećine elipsoidne trajektorije. "Znamo kolika je bila ulazna brzina njihovog broda za C-plus, što znači da znamo i kolika će im biti izlazna brzina... a to je oko nula-zarez-nula-tri C, tako da ukoliko budu usporavali ka Parvatiju istom brzinom kojom su napustili Hiperion..." Dijagrami trajektorija i vremenskih linija ispunjuju ekran. "Ovo je hipotetička stvar, ali njihova tačka translacije nije... ona će biti ovde." On dodiruje pisaljkom crvenu tačku na deset AJ od planete. Njihova elipsoidna trajektorija trepće ka toj tački. "A ovde ćemo ih presresti, manje od minut od njihove tačke translacije."
   Gregorijus se naginje iznad svog monitora. "Krsta mi, svi ćemo hitati kao da nas đavoli gone, izvinite na izrazu, Oče."
   De Soja se osmehuje. "Oprošteno ti je, sine moj. Da, brzine će biti velike, kao i naše kombinovane delta-v ukoliko njihov brod otpočne sa usporavanjem prema Parvatiju, ali relativne brzine dva broda biće gotovo nulte."
   "Koliko ćemo biti blizu, kapetane?" kaže Ki. Njegova crna kosa blista na svetlu svetiljki u tavanici.
   "Kada se budu prebacili, stuštićemo se na njih sa udaljenosti od šest stotina klika. U roku od tri minuta bićemo u stanju da ih gađamo kamenom."
   Ki se mršti. "Ali čime će oni gađati nas?"
   "Ne znamo", kaže De Soja. "Ali Rafael je čvrst. Kladim se da njegovi štitovi mogu da izdrže sve čime ovaj neidentifikovani brod može da nas gađa."
   Strelac Retig gunđa: "Ne bi valjalo da izgubimo tu opkladu."
   De Soja okreće stolicu da bi pogledao vojnika. Gotovo da je zaboravio da je Retig tu. "Da", kaže on, "ali mi imamo tu prednost da smo blizu. Čime god da nas gađaju, za to imaju samo ograničeno vreme."
   "A čime ćemo mi gađati njih?" mumla Gregorijus.
   De Soja okleva. "Zajedno smo prošli kroz Rafaelovo naoružanje", kaže konačno. "Da je ovo ratni brod Proteranih, mogli bismo da ga pečemo, pržimo, probijemo ili spalimo. Ili bismo jednostavno tiho pobili njegovu posadu." Rafael nosi naoružanje zasnovano na načelu zraka smrti. Sa pet stotina klika, nema nikakve sumnje u njegovu delotvornost.
   "Ali mi nećemo koristiti ništa od toga..." nastavlja sveštenik-kapetan. "Izuzev u krajnjoj nuždi, ako tako budemo morali da... onesposobimo brod."
   "Možete li to učiniti, a da ne naškodite devojčici?" pita Ki.
   "Ne sa stopostotnom sigurnošću da joj ništa nećemo nauditi... kao ni ostalima koji se nalaze u brodu", kaže De Soja. Ponovo okleva, uzima vazduh i nastavlja. "Zato ćemo se nasilno ukrcati."
   Gregorijus se ceri. Zubi su mu veoma veliki i veoma beli. "Svi smo pokupili i svemirske oklope pre odlaska sa Svetog Tomasa Akire", mumla džin zadovoljno. "Ali bilo bi bolje da malo vežbamo u njima pre samog naskakanja."
   De Soja klima glavom. "Da li će biti dovoljno tri dana?"
   Gregorijus se još ceri. "Više bih voleo celu nedelju."
   "U redu", kaže sveštenik-kapetan. "Probudićemo se nedelju dana pre presretanja. Evo shematskog prikaza neidentifikovanog broda."
   "Mislio sam da je on... neidentifikovan", kaže Ki, zagledan u planove broda koji sada ispunjavaju monitore. Svemirska letelica je igla sa perajima na jednom kraju - dečja karikatura svemirskog broda.
   "Ne znamo njegov tačan identitet niti registraciju", kaže De Soja, "ali Sveti Anton je preko uskog snopa preneo video snimak koji su on i Sveti Bonaventura načinili pre nego što je brod prešao u translaciju. Ne pripada Proteranima."
   "Ne pripada Proteranima, Paksu niti Merkantilusu, nije kovit-brod niti bakljobrod..." kaže Ki. "Do đavola, šta je onda?"
   De Soja poziva slike poprečnog preseka broda. "Privatna svemirska letelica, iz doba Hegemonije", kaže tiho. "Sačinjeno ih je samo tridesetak. Stara je najmanje četiri stotine godina, verovatno i više."
   Kaplar Ki se oglašava tihim zviždukom. Gregorijus trlja svoju ogromnu vilicu. Čak i Retig izgleda impresioniran iza maske ravnodušnosti. "Nisam znao da su uopšte postojale privatne svemirske letelice", kaže kaplar. "Mislim, C-plus."
   "Hegemonija je njima nagrađivala svoje glavonje", kaže De Soja. "Premijerka Gledston imala je jedan takav. Takođe i general Horas Glenon-Hajt..."
   "Hegemonija nije njega nagradila time", kaže Ki uz kikot. Glenon-Hajt je bio najzloglasniji i najlegendarniji protivnik koga je Hegemonija imala u svom ranom raudoblju - Hanibal iz Zabačenosti za Rim Mreže Svetova.
   "Ne", saglasan je Otac Kapetan de Soja, "general je svoj brod ukrao od planetnog upravnika Sola Drakoni Septema. U svakom slučaju, kompjuter veli da su svi ti privatni brodovi bili na broju pre Pada - uništeni su ili rekonfigurisani za potrebe SILE, a onda rashodovani - ali izgleda da kompjuter nije u pravu."
   "Nije prvi put", gunđa Gregorijus. "Da li ove slike snimljene sa velike udaljenosti pokazuju ikakvo naoružanje ili odbrambene sisteme?"
   "Ne, provobitni brodovi bili su civilni - bez oružja - a senzori Svetog Bonaventure nisu našli nikakve akvizicione radare niti pulsna očitavanja pre nego što je Šrajk pobio ekipu za praćenje", kaže De Soja, "ali ovaj brod je tu već vekovima, tako da moramo pretpostaviti da je preinačen. Ali čak i ako poseduje moderno naoružanje Proteranih za odbijanje napada, Rafael bi trebalo da bude u stanju da mu se brzo približi, dok mi odbijamo njihove zrake. Kada se jednom nađemo bok uz bok, više neće moći da koriste kinetičko oružje. Kada budemo naskočili na njih, energetsko oružje postaće beskorisno."
   "Prsa u prsa", kaže Gregorijus sebi. Narednik proučava shematski prikaz. "Čekaće nas kod vazdušne komore, pa ćemo zato napraviti nove ulaze ovde... i ovde..."
   De Soja naglo postaje zabrinut. "Ne smemo pustiti atmosferu napolje... devojčica..."
   Gregorijus mu se osmehuje kao ajkula. "Ništa ne brinite, ser. Potrebno je manje od jednog minuta da se za oplatu prikači kesa za hvatanje... poneo sam nekoliko njih sa oklopima... a onda ćemo razoriti deo oplate, upasti unutra..." On ukucava uvećanje slike. "Pripremiću ovo za stimsim, tako da nekoliko dana možemo da vežbamo u tri-D. Voleo bih da imamo još jednu nedelju za simulaciju." Crno lice okreće se ka De Soji. "Možda ipak nećemo imati vremena za dremku u fugi, ser."
   Ki kucka prstom po usni. "Pitanje, kapetane."
   De Soja gleda ka njemu.
   "Shvatam da ni u kom slučaju ne smemo nauditi devojčici, ali šta je sa ostalima koji nam se nađu na putu?"
   De Soja uzdiše. Čekao je to pitanje. "Najviše bih voleo da na ovom zadatku niko ne pogine, kaplare."
   "Da, ser", kaže Ki, budnih očiju, "ali šta ako pokušaju da nas spreče?"
   Otac Kapetan de Soja gasi monitor. Pretrpana kabina miriše na ulje, znoj i ozon. "Imam naređenje da dete ne bude povređeno", kaže on polako, obazrivo. "Ništa nije rečeno ni za koga drugog. Ako bude nekoga... ili nečega... drugog na brodu i ako pokušaju da smetaju, smatrajte da se oni mogu žrtvovati. Branite se, čak i ako budete morali da pucate i pre nego što ste sigurni da ste u opasnosti."
   "Da ih pobijemo sve", mrmlja Gregorijus, "osim male... i da ih prepustimo Božjoj brizi."
   De Soja je uvek mrzeo tu drevnu šalu plaćenika.
   "Radite šta god hoćete, s tim da ne ugrozite život ili zdravlje devojčice", kaže on.
   "Šta ako na brodu između nas i devojčice bude stajao samo jedan od njih?" kaže Retig. Preostala trojica gledaju ka 'stroiđanu. "Ali se ispostavi da je to taj Šrajk?" dovršava on.
   Kabinom vlada tišina koju remete samo sveprisutni zvuci broda - širenje i skupljanje metala oplate, šapat ventilatora, zujanje opreme, povremeno podrigivanje potisnika.
   "Ako to bude Šrajk..." započinje Otac Kapetan de Soja. Zastaje.
   "Ako to bude taj usrani Šrajk", kaže narednik Gregorijus, "mislim da možemo da mu priredimo koje iznenađenje. Ova runda može da prođe mnogo teže za tog šiljatog kučkinog sina, izvinite na izrazu, Oče."
   "Kao vaš sveštenik", kaže De Soja, "upozoravam vas da ne koristite prostakluke. Kao vaš zapovednik, naređujem vam da smislite što više iznenađenja i da ubijete tog šiljatog kučkinog sina."
   Odlaze da pojedu svoj večernji obrok i isplaniraju ličnu strategiju.
   
   

21.
   Da li ste nekada primetili kako vam često sa nekog putovanja - čak i onog veoma dugog - otprilike prvih nedelju dana najjasnije ostane u pamćenju? Možda je to zbog pojačanog opažanja koje donosi putovanje, ili je to možda učinak orijentacione reakcije čula, ili je možda naprosto u pitanju to da se čak i šarm novotarije ubrzo istroši, ali po mom iskustvu, prvi dani provedeni na novom mestu, ili susret sa novim ljudima, često su određivali ton ostatka putovanja. Ili, kao u ovom slučaju, ostatka mog života.
   Proveli smo prvi dan svoje veličanstvene pustolovine u spavanju. Dete je bilo iscrpljeno, baš kao - morao sam to da priznam kada sam se probudio posle šesnaest sati neprekidnog sna - i ja. Ne mogu da tvrdim šta je A. Betik radio tokom prvog snenog dana putovanja - tada još nisam znao da androidi spavaju, premda im je potreban samo delić vremena koje ljudi provode komirani - ali on je smestio mali ranac sa svojim stvarima u pogonsku prostoriju, postavio viseći ležaj u kome će spavati i najveći deo vremena provodio je tamo. Ja sam nameravao da devojčici prepustim 'spavaću sobu' na vrhu broda - tamo se tog prvog jutra istuširala, u susednoj kabini-kupatilu - ali ona je zaposela jedan od ležajeva za spavanje na palubi za fugu i to je ubrzo postao njen prostor. Uživao sam u veličini i mekoći širokog kreveta u središtu kružne sobe na vrhu i - posle izvesnog vremena - uspeo čak i da prevaziđem svoju agorafobiju i dopustio da oplata postane providna kako bih posmatrao fraktalnu svetlosnu predstavu u Hokingovom svemiru, napolju. Ipak, nikada nisam dugo ostavljao providnu oplatu, jer su pulsirajuće geometrije nastavile da me uznemiruju na način koji nisam bio u stanju da opišem.
   Nivoi biblioteke i holojame bili su, po neizgovorenom dogovoru, zajednička teritorija. Kuhinja - A. Betik ju je nazivao 'smok' - bila je smeštena u zidu nivoa sa holojamom i obično smo jeli za niskim stolom u holojami ili smo povremeno nosili hranu gore, do okruglog stola blizu navigacione kabine. Priznajem da sam odmah posle buđenja i 'doručka' (po brodskom vremenu, na Hiperionu je bilo podne, ali zbog čega da se povinujem Hiperionovom vremenu kada možda nikada više neću videti taj svet?), krenuo u biblioteku: knjige su bile drevne, sve su bile objavljene u vreme Hegemonije ili ranije, a ja sam se iznenadio kada sam pronašao primerak epske poeme Martina Silenusa - Zemlja na umoru - kao i tomove desetak klasičnih autora koje sam čitao kao dečak i često iznova iščitavao u dugim danima i noćima u brvnari kraj ritova, ili dok sam radio na reci.
   A. Betik mi se pridružio tog prvog dana u njuškanju i izvukao je sa police jednu zelenu knjižicu. "Ovo bi moglo biti zanimljivo", reče on. Naslov je bio Putnički vodič kroz Mrežu Svetova: sa posebnim odeljcima o Velikom Stecištu i Reci Tetis.
   "To bi moglo biti veoma zanimljivo", rekoh ja i otvorih knjigu drhtavim prstima. Drhtanje je, verujem, bilo izazvano uviđanjem da zaista idemo tamo - da zaista putujemo na svetove nekadašnje Mreže!
   "Ove knjige su dvostruko zanimljive kao rukotvorine", reče android, "pošto potiču iz vremena kada su sve informacije bile svakome trenutno dostupne."
   Klimnuh glavom. Kao dete, dok sam slušao Grandamine priče o starim vremenima, pokušavao sam da zamislim svet u kom su svi nosili implante i mogli da pristupe datasferi kad god bi poželeli. Naravno, čak ni tada Hiperion nije imao datasferu - i nikada nije bio deo Mreže - ali za većinu milijardi pripadnika Hegemonije, život mora da je ličio na beskrajni stimsim od vizuelnih, zvučnih i štampanih informacija. Nije ni čudo što najveći deo ljudi nije naučio da čita u to staro doba. Pismenost je bila jedan od prvih ciljeva Crkve i njenih administratora iz Paksa pošto je međuzvezdano društvo ponovo bilo skrpljeno dugo posle Pada.
   Tog dana, dok sam stajao na tepihu brodske biblioteke i dok su uglačana tikovina i trešnjevo drvo blistali na svetlu, sećam se da sam uzeo pet-šest knjiga sa polica i odneo ih do stola da bih ih čitao.
   I Anea je poharala biblioteku tog popodneva - i smesta je sa police uzela Zemlju na umoru. "U Džektaunu nije bilo nijednog primerka, a čika Martin mi nije dozvoljavao da to čitam kada sam mu dolazila u posetu", rekla je. "Ali jeste rekao da je to od svega što je ikada napisao - izuzev Speva koji nije dovršio - jedino vredno čitanja."
   "O čemu govori?" upitao sam ja, ne dižući pogled sa romana Delmora Delanda koji sam prelistavao. I devojčica i ja žvakali smo jabuke dok smo čitali i razgovarali. A. Betik je sišao natrag niz spiralne stepenice.
   "O poslednjim danima Stare Zemlje", reče Anea. "U stvari, govori o Martinovom udobnom detinjstvu na velikom imanju njegove porodice u Severnoameričkom Zabranu."
   Spustio sam svoju knjigu. "Šta misliš da se dogodilo sa Starom Zemljom?"
   Devojčica prestade sa žvakanjem. "U moje doba, svi su mislili da ju je pojela crna rupa posle Velike Greške iz nula-osme. Da je nestala. Ćao, nema više."
   Žvakao sam i klimao glavom. "Većina ljudi još veruje u to, ali Spev starog pesnika uporno tvrdi da je TehnoSrž ukrala Staru Zemlju i poslala je negde."
   "U Herkulov Grozd ili Magelanove Oblake", reče devojčica i odgrize novi komad jabuke. "Moja majka je to otkrila kada su ona i moj otac istraživali njegovo ubistvo."
   Nagnuh se napred. "Da li ti smeta da govoriš o svom ocu?"
   Anea se blago osmehnu. "Ne, zašto bi mi smetalo? Pretpostavljam da sam neka vrsta meleskinje, dete Lusijanke i kloniranog kibridnog muškarca, ali to mi nikada nije smetalo."
   "Ne ličiš mnogo na Lusijanku", rekoh ja. Stanovnici tog sveta sa visokim g bili su bez razlike niski i veoma snažni. Većina ih je imala bledu kožu i tamnu kosu; ovo dete je bilo nisko, ali u granicama normale za svetove sa jedan-g, smeđa kosa bila joj je prošarana plavim vlasima i bila je vitka. Samo su me njene sjajne smeđe oči podsećale na opis Bron Lamije iz Speva.
   Anea se nasmeja. Bio je to prijatan zvuk. "Ličim na tatu", reče ona. "Džon Kits je bio nizak, plav i mršav."
   Oklevao sam jedan tren pre nego što sam rekao: "Rekla si da si razgovarala sa ocem..."
   Anea me pogleda iskosa. "Da, i ti znaš da je Srž ubila njegovo telo pre mog rođenja. Ali da li si takođe znao da je moja majka nosila njegovu ličnost mesecima u Šrenovoj petlji usađenoj iza njenog uha?"
   Klimnuh glavom. To je bilo u Spevu.
   Devojčica slegnu ramenima. "Sećam se da sam razgovarala sa njim."
   "Ali nisi bila..."
   "Rođena", reče Anea. "Tačno. Kakav bi razgovor ličnost jednog pesnika mogla da vodi sa jednim fetusom? Ali razgovarali smo. Njegova ličnost još je bila povezana sa TehnoSrži. On mi je pokazao... pa, zapetljano je, Role. Veruj mi."
   "Verujem ti", rekoh ja. Obazreh se po biblioteci. "Da li si znala da Spev veli da je ličnost tvog oca bila neko vreme smeštena u AI ovog broda pošto je napustila Šrenovu petlju?"
   "Aha", reče Anea i isceri se. "Juče, pre nego što sam zaspala, provela sam oko jedan sat u razgovoru sa brodom. Moj tata je bio ovde, svakako. Osoba je koegzistirala sa umom broda kada je Konzul odleteo natrag da proveri šta se dogodilo sa Mrežom posle Pada. Ali on sada nije ovde, a brod ne pamti mnogo toga o njegovom obitavanju na ovom mestu, niti se seća ičega što se njemu dogodilo - da li je otišao posle Konzulove smrti ili šta već - tako da ja ne znam da li on još postoji."
   "Pa", rekoh ja, pokušavajući da odaberem diplomatske reči, "Srž više ne postoji, tako da ne vidim kako bi jedna kibridna ličnost mogla da postoji."
   "Ko to kaže da Srž ne postoji?"
   Priznajem da sam bio šokiran tom tvrdnjom. "Poslednje delo Meine Gledston i Hegemonije bilo je uništenje dalekobacačkih veza, datasfera, fetlinije i čitave dimenzije u kojoj je Srž postojala", rekoh konačno. "Čak se i Spev slaže sa tom činjenicom."
   Dete se još osmehivalo. "Oh, razorili su oni u paramparčad dalekobacače smeštene u svemiru, a i ostali su prestali da rade, svakako. I datasfere su u moje doba nestale. Ali ko kaže da je Srž mrtva? To je kao da kažeš da si počistio malo paučine, pa pauk mora da je uginuo."
   Priznajem da sam se osvrnuo preko ramena. "Dakle, ti misliš da TehnoSrž još postoji? Da te AI i dalje kuju zaveru protiv nas?"
   "Ne znam ništa o zaveri", reče Anea, "ali znam da Srž postoji."
   "Kako?"
   Ona diže mali prst. "Najpre, kibridna ličnost mog oca i dalje je postojala posle Pada, zar ne? Osnova za tu ličnost bila je AI Srži koju su tako sazdali. To pokazuje da je Srž i dalje bila... negde."
   Razmislih o tome. Kao što sam već pomenuo, kibridi - poput androida - bili su za mene praktično mitska vrsta. Isto tako bismo mogli da raspravljamo o fizičkim osobinama vilenjaka.
   "Zatim", reče ona i diže drugi prst uz prvi, "ja sam bila u vezi sa Srži."
   Trepnuh na tu tvrdnju. "Pre nego što si bila rođena?" rekoh.
   "Da", reče Anea. "I kada sam živela sa majkom u Džektaunu. I posle majčine smrti." Ona diže knjige i ustade. "I jutros."
   Mogao sam samo da zurim.
   "Gladna sam, Role", reče ona sa stepeništa. "Hoćeš da siđemo i pogledamo šta smok ovog starog broda može da smućka za ručak?"
   

Ubrzo smo uspostavili raspored na brodu, prihvativši grubo Hiperionov dan i noć kao vreme za buđenje i spavanje. Počeo sam da uviđam zbog čega je stara navika hegemonije da zadrži dvadesetčetvorosatni sistem Stare Zemlje kao standard bila toliko važna u doba Mreže: negde sam pročitao da je gotovo devedeset odsto svetova sličnih Zemlji ili onih teraformiranih zadržalo dane koji su se sa razlikom do tri sata uklapali u standardni dan Stare Zemlje.
   Anea je i dalje volela da isturi balkon i svira na 'Stejnveju' pod nebom Hokingovog svemira, a ja bih ponekad ostao tamo napolju i slušao par minuta, ali više sam voleo osećaj okruženosti koji mi je pružala unutrašnjost broda. Niko se od nas nije žalio na efekte C-plus okruženja, iako smo ih osećali - povremene nagle promene osećanja i neravnotežu, neprekidni osećaj da nas neko posmatra i veoma čudne snove. Mene su snovi budili uz lupnjavu srca, suva usta i znojem natopljene čaršave, sve ono što mogu da izazovu samo najgore noćne more. Ali snove nikada nisam pamtio. Želeo sam da pitam ostale šta sanjaju, ali A. Betik nikada nije pominjao svoje snove - nisam znao ni da li androidi uopšte mogu da sanjaju - i mada je Anea priznala da sanja čudne stvari i rekla da ih pamti, nikada o njima nije govorila.
   Drugog dana, dok smo sedeli u biblioteci, Anea je predložila da 'iskusimo' svemirsko putovanje. Kada sam je upitao kako bismo to mogli više nego sada - iamo sam na umu Hokingove fraktale kada sam to rekao - ona se samo nasmejala i zamolila brod da ukine unutrašnje zaštitno polje. Smesta smo ostali bez težine.
   Kao dečak, sanjao sam o nula-g. Dok sam plivao slanim Južnim morem kao mladi vojnik, zatvarao sam oči, plutao bez otpora i pitao se da li je svemirsko putovanje u staro doba bilo slično tome.
   Mogu da vam kažem da nije.
   Nula-g, naročito iznenadno nula-g poput onog koje nam je brod podario na Anein zahtev, zastrašujuće je. To je, sasvim jednostavno, padanje.
   Ili tako isprva izgleda.
   Zgrabio sam stolicu, ali i stolica je padala. Bilo je to upravo kao da smo sedeli u nekoj od kabina žičare iznad ogromnog Masiva Uzde, kada se kabl iznenada prekinuo. Moje srednje uho se bunilo i pokušavalo da pronađe valjanu liniju horizonta. Nije je bilo.
   A. Betik se doritao odozdo, sa mesta gde se nalazio, i rekao mirno: "Ima li nekih problema?"
   "Ne", nasmeja se Anea, "samo ćemo neko vreme da uživamo u svemirskom iskustvu."
   A. Betik klimnu glavom, pa se provuče naglavačke niz otvor stepeništa da bi se vratio onome što je radio maločas.
   Anea krenu za njim niz stepenište, ritajući se kako bi stigla do središnjeg otvora. "Vidiš?" reče ona. "Ovo okno stepeništa postaje centralno okno pada kada se brod nalazi u nula-g. Baš kao u starim kovit-brodovima."
   "Zar ovo nije opasno?" upitah ja, prebacivši ruku sa stolice na policu za knjige. Prvi put sam primetio elastične uzice koje su držale knjige na mestu. Sve ostalo što nije bilo pričvršćeno - knjiga koju sam spustio na sto, stolice oko stola, džemper koji sam prebacio preko naslona druge stolice, komadići pomorandže koju sam jeo - lebdelo je.
   "Nije opasno", reče Anea. "Ali pravi nered. Sledeći put moramo sve da dovedemo u red pre nego što isključimo unutrašnje polje.
   "Ali zar polje nije... važno?"
   Anea je lebdela naglavačke, iz moje perspektive. Mom unutrašnjem uhu ovo se još manje sviđalo od ostatka iskustva. "Polje nas štiti od toga da ne budemo zgnječeni ili zavitlani unaokolo dok se krećemo kroz normalni svemir", reče ona, privukavši se do središta šahta dubokog dvadeset metara i zgrabivši ogradu stepeništa, "ali ne možemo ni da ubrzavamo ni da usporavamo u C-plus svemiru, tako da... evo!" Ona se uhvati za šipku koja se pružala čitavom dužinom broda kroz središte onoga što je bilo otvoreno okno stepeništa i odbaci se naglavačke van vidokruga.
   "Isuse", šapnuh ja, odgurnuh se od police za knjige, odbih se od pregrade na suprotnoj strani i krenuh za njom niz centralno okno.
   Sledeći sat, igrali smo se u nula-ge: šuge u nula-g, žmurke u nula-g (ustanovivši da čovek može da se sakrije na najčudnijim mogućim mestima kada ga gravitacija ne ograničava), fudbal u nula-g pomoću jedne plastične svemirske kacige iz spremišta na skladišnoj palubi/hodniku, pa čak i hrvanje u nula-g koje je bilo teže nego što sam zamišljao. Moj prvi pokušaj da zgrabim dete poslao nas je oboje da se tumbamo i treskamo po širini, dužini i visini palube za fugu.
   Na kraju, iscrpljena i oznojena (ustanovio sam da znoj visi u vazduhu sve dok se ne pokrenemo, ili dok ga vazdušna struja iz ventilatora ne pomeri), Anea je naredila da se ponovo otvori balkon - viknuo sam preplašeno kada je to učinila, ali brod me je tiho podsetio da je spoljnje polje sasvim u redu - i mi smo izlebdeli napolje iznad zakovanog 'Stejnveja', zalebdeli do ograde i dalje, na ničiju zemlju između broda i polja, odlebdeli još deset metara i pogledali sam brod, okružen eksplozijama fraktala, blistav pod veličanstvenim hladnim vatrometom dok se Hokingov svemir presavijao i grčio oko nas nekoliko milijardi puta u sekundi.
   Konačno smo se ritnuli i zaplivali natrag, unutra (težak i nezgrapan poduhvat, ustanovio sam, kada čovek nema od čega da se odgurne), upozorili A. Betika preko interkoma da pronađe pod i vratili unutrašnje polje od jedan-g. I dete i ja zakikotali smo se kada su džemperi, sendviči, stolice, knjige i nekoliko sfera vode iz čaše koju smo ostavili popadali na tepih.
   
   Bio je to isti dan, ili pre noć, pošto je brod prigušio svetla za razdoblje spavanja, kada sam otapkao niz spiralne stepenice do nivoa sa holojamom da bih pripremio sebi ponoćnu užinu, i čuo tihe zvuke kroz otvor, odozdo, sa palube za fugu.
   "Anea?" rekao sam, tiho. Nije bilo odgovora. Otišao sam do stepenica, pogledao u mračno okno u središtu i osmehnuo se kada sam se setio naših tamošnjih ludorija u vazduhu pre nekoliko sati. "Anea?"
   I dalje nije bilo odgovora, ali tihi zvuci su se nastavili. Poželevši da imam baterijsku svetiljku, krenuo sam niz metalne stepenice onako, u čarapama.
   Monitori za spavanje u fugi iznad ležajeva smeštenih u kabinama, odavali su blagi sjaj. Tihi zvuk dopirao je iz Aneine kabine. Bila mi je okrenuta leđima. Prekrivač joj je bio navučen do ramena, ali mogao sam da vidim okovratnik Konzulove stare košulje koju je prisvojila kao spavaćicu. Prišao sam joj, bez ikakvog šuma, zahvaljujući čarapama i mekom podu, i kleknuo kraj ležaja. "Anea?" Devojčica je plakala i očigledno pokušavala da priguši jecaje.
   Dodirnuo sam joj rame i ona se konačno okrenula. Čak i u prigušenom sjaju instrumenata video sam da je već neko vreme plakala; oči su joj bile crvene i naduvene, obrazi obliveni suzama.
   "Šta je bilo, malena?" šapnuh. Bili smo dve palube iznad mesta gde je A. Betik spavao u svojoj ležaljci u pogonskoj prostoriji, ali okno stepeništa bilo je otvoreno.
   Jedan trenutak, Anea nije odgovarala, ali jecaji su konačno usporili, a zatim i prestali. "Izvini", reče ona najzad.
   "Nema veze. Kaži mi, šta je bilo?"
   "Daj mi papirnu maramicu, pa ću ti kazati", reče devojčica.
   Pretražih džepove starog ogrtača koji je ostao za Konzulom. Nisam imao nikakvu papirnu maramicu, ali koristio sam platnenu salvetu sa kolačem koji sam jeo gore. Pružio sam joj je.
   "Hvala ti." Ona izduva nos. "Drago mi je što nismo više u nula-g", reče ona kroz tkaninu. "Svuda okolo lebdele bi sline."
   Osmehnuh se i stisnuh joj rame. "Šta nije u redu, Anea?"
   Ona se oglasi tihim zvukom koji prepoznah kao pokušaj da se nasmeje. "Ništa", reče ona. "Ništa nije u redu. Plašim se. Sve što znam o budućnosti tera me da se ukakim od straha. Ne znam kako ćemo proći pored tih tipova iz Paksa za koje znam da će nas čekati za nekoliko dana. Nedostaje mi kuća. Neću moći nikada da se vratim, a svi koje poznajem osim Martina nepovratno su nestali. Ali najviše, mislim da mi naprosto nedostaje majka."
   Stisnuh joj rame. Bron Lamija, njena majka, bila je osoba iz legende - žena koja je živela i umrla pre dva i po duga veka. Nekoliko njenih kostiju već se odavno pretvorilo u prah, gde god da je bila sahranjena. Za ovo dete, majčina smrt odigrala se pre samo dve nedelje.
   "Žao mi je", šapnuh i ponovo joj stisnuh rame, sa teksturom Konzulove stare košulje pod prstima. "Biće sve u redu."
   Anea klimnu glavom i uze me za ruku. Njena je još bila vlažna. Primetih koliko su joj dlan i prsti majušni naspram moje ogromne šape.
   "Hoćeš da se popnemo do smoka i uzmemo malo kolača od čalminog korena sa mlekom?" šapnuh. "Dobri su."
   Ona odmahnu glavom. "Mislim da ću sada da spavam. Hvala ti, Role." Ona mi još jednom stegnu šaku pre nego što ju je pustila, i u toj sekundi ja shvatih jednu veliku istinu: Ona Koja Podučava, novi mesija, šta god na kraju ispala kćerka Bron Lamije, bila je takođe dete - dete koje se kikotalo i ludiralo u nula-g i dete koje je noću plakalo.
   Tiho sam se popeo uz stepenice, zastavši da bih se osvrnuo ka njoj pre nego što mi se glava uzdigne iznad nivoa sledeće palube. Bila je zgurena pod prekrivačem, ponovo je okrenula lice od mene, i kosa joj je hvatala samo deo sjaja konzole iznad kabine. "Laku noć, Anea", šapnuo sam, iako sam znao da me neće čuti. "Sve će biti u redu."
   
   

22.
   Narednik Gregorijus i njegova dva vojnika čekaju u otvorenoj vazdušnoj komori ispadnog prolaza Rafaela dok se zvezdani brod klase arhanđeo približava neidentifikovanoj svemirskoj letelici koja samo što se prebacila iz C-plus. Njihovi svemirski oklopi nezgrapni su i - sa bezreakcionim puškama i energetskim oružjem prebačenim preko ramena - tri muškarca ispunjavaju čitavu komoru. Parvatijevo sunce blista na njihovim zlatnim vizirima dok se naginju napolje, u svemir.
   "Uhvatio sam ga", dopire glas Oca Kapetana de Soje kroz njihove slušalice. "Udaljenost sto metara i smanjuje se." Letelica u obliku igle sa perajima na krmi ispunjava im vidokrug dok se dva broda približavaju jedan drugom. Između svemirskih letelica, defanzivna zaštitna polja naizmenično se vide kao nejasne mrlje i bleskanje, dok razbijaju visokoenergetske CPB-e i napade zracima brže nego što oko može da prati. Gregorijusov vizir se zamračuje, bistri, a zatim ponovo zamračuje dok bukti bitka izbliza.
   "U redu, nalazimo se unutar njihovog minimalnog dometa za zrake", kaže De Soja sa svog mesta gore, na ležaju Centra za kontrolu borbe. "Kreći!"
   Gregorijus daje znak šakom i njegovi ljudi odbacuju se u istom trenutku kad i on. Igličasti potisnici u reakcionim kompletima njihovih odela bljuju plave plamenčiće dok im popravljaju luk.
   "Poništavam polja... sad!" viče De Soja.
   Sudar zaštitnih polja međusobno ih poništava samo na nekoliko sekundi, ali to je dovoljno: Gregorijus, Ki i Retig sada se nalaze u defanzivnom jajetu drugog broda.
   "Ki", kaže Gregorijus preko uskog snopa i manja prilika okreće potisnike i hita ka pramcu broda koji usporava. "Retig." Drugi borbeni oklop ubrzava ka nižoj trećini broda. Sam Gregorijus čeka sve do poslednje sekunde da bi isključio ubrzanje koje ga nosi napred, pravi potpuni kolut u poslednjem trenu, koristi potisnik punom snagom i oseća kako njegovi teški đonovi dodiruju oplatu uz jedva primetni blagi udar. Aktivira magnetne veze u čizmama, oseća spoj, širi noge, a onda se spušta u čučanj na oplati, sa jednom čizmom u dodiru.
   "Naskočio", čuje se glas kaplara Kija preko uskog snopa.
   "Naskočio", kaže Retigov glas sekund kasnije.
   Narednik Gregorijus izvlači uže opasača za naskakanje koji mu se nalazi oko pojasa, spušta ga na oplatu, aktivira lepljenje i ostaje da kleči tamo. Nalazi se u crnom obruču prečnika nešto više od metar i po.
   "Odbrojavanje od tri", kaže on u mikrofon. "Tri... dva... jedan... razvijaj." Dodiruje kontrolni aparat na ručnom zglobu i trepće kada mikrotanki baldahin molekularnog polimera počinje da izlazi iz obruča, zatvara mu se iznad glave i nastavlja da se širi nad njim. Za deset sekundi, nalazi se u providnoj kesi dužine dvadeset metara, kao obličje u borbenom oklopu koje kleči unutar džinovskog kondoma.
   "Spreman", kaže Ki. Retig se javlja kao odjek.
   "Pozor", kaže Gregorijus, lepi naboj za oplatu i ponovo stavlja prst oklopne rukavice na pločicu na ručnom zglobu. "Od pet..." Brod sada rotira pod njima, ispaljuje potisnike i glavne motore gotovo nasumično, ali Rafael ga je uhvatio smrtonosnim stiskom zaštitnog polja i ljudi na oplati ne odleću u svemir. "Pet... četiri... tri... dva... jedan... sad!"
   Detonacija je bezvučna, naravno, a isto tako nema ni bleska niti trzaja. Krug oplate širine 120 centimetara odleće unutra. Gregorijus može da vidi samo prozračni nagoveštaj Kijeve polimerne kese iza zakrivljenja oplate, vidi sjaj sunca na njoj dok se ona naduvava. I Gregorijusova kesa nadima se kao džinovski balon dok atmosfera hrli kroz rupu u oplati i ispunjava prostor oko njega. Čuje uragansku škripu kroz spoljne pikapove pet sekundi, a onda tišinu dok se prostor oko njega - sada ispunjen kiseonikom i vodonikom, prema senzorima njegove kacige - puni prašinom i otpacima izbačenih za vreme kratkotrajne razlike u pritisku.
   "Ulazimo... sad!" viče Gregorijus i skida bezreakcionu plazma pušku dok se odbacuje unutra.
   Nema gravitacije. To narednika iznenađuje - spreman je da se zakotrlja po palubi - ali on se prilagođava za nekoliko sekundi i izvija se, gleda oko sebe.
   Neka vrsta zajedničke prostorije. Gregorijus vidi jastuke za sedenje, nekakav drevni video ekran, police sa pravim knjigama...
   Neki čovek lebdi uz centralno okno.
   "Stoj!" viče Gregorijus preko opštih radio-frekvencija i zvučnika kacige. Prilika - jedva nešto više od obrisa - ne staje. Čovek ima nešto u ruci.
   Gregorijus puca sa kuka. Kuršum plazme pravi u čoveku rupu širine deset centimetara. Krv i utroba eksplodiraju napolje iz zateturane prilike i deo globula prska po Gregorijusovom viziru i oklopljenim grudima. Predmet ispada iz ruke mrtvaca i Gregorijus baca pogled na njega dok ga šutira ka oknu stepeništa. Knjiga. "Sranje", mrmlja narednik. Ubio je nenaoružanog čoveka. Zbog ovoga će izgubiti poene.
   "Unutra, nivo na vrhu, ovde nema nikoga", javlja Ki preko radija. "Silazim."
   "Pogonska prostorija", kaže Retig. "Ovde je jedan čovek. Pokušao da pobegne, pa sam morao da ga spržim. Deteta nema. Penjem se."
   "Mora da je na srednjem nivou ili na nivou vazdušne komore", odsečno govori narednik u mikrofon. "Nastavite pažljivo." Svetla se gase i far Gregorijusove kacige i svetiljkica njegove plazma puške automatski se pale, zraci su vidljivi kroz vazduh ispunjen prašinom, sferama krvi i zatumbanim predmetima. On se zaustavlja na vrhu okna stepeništa.
   Neko ili nešto lebdi odozdo ka njemu. On pomera kacigu, ali svetlost plazma puške prva obasjava obličje.
   To nije devojčica. Gregorijus zbrkano uočava gortostasnost, bodljikavu žicu, šiljke, mnoštvo ruku i bukteće crvene oči. Mora da odluči za sekund ili manje: ako ispali naboje plazme niz otvoreno okno, može pogoditi dete. Ako ne učini ništa, umreće - kandže oštre kao brijač posežu za njim dok okleva.
   Gregorijus je privezao štap smrti za plazma pušku pre nego što je krenuo u naskakanje na brod. Sada se odbacuje u stranu, pronalazi ugao i aktivira štap.
   Bodljikavo obličje lebdi kraj njega, četiri ruke su mlitave, crvene oči gasnu. Gregorijus pomišlja: To prokleto stvorenje nije neranjivo na štap smrti. I ono ima sinapse. Načas vidi nekoga iznad sebe, okreće pušku, prepoznaje Kija i njih dvojica se odbacuju niz okno, naglavačke. Bilo bi nezgodno kada bi neko sada ponovo uključio unutrašnje polje i kada bi se gravitacija vratila, misli Gregorijus. Upamtiću to.
   "Imam je", doziva Retig. "Krila se u jednoj od kabina za fugu."
   Gregorijus i Ki lebde naniže kraj zajedničkog nivoa i odbacuju se do nivoa za fugu. Masivna prilika u borbenom oklopu drži dete. Gregorijus zapaža smeđeplavu kosu, tamne oči i male pesnice koje beskorisno mlataraju po Retigovom grudnom oklopu.
   "To je ona", kaže on. Javlja se brodu preko uskog snopa. "Očistili smo brod. Imamo devojčicu. Ovaj put samo dva branioca i stvorenje."
   "Potvrdno", čuje se De Sojin glas. "Dva minuta i petnaest sekundi. Upečatljivo. Iziđite."
   Gregorijus klima glavom, baca poslednji pogled na uhvaćeno dete - više se ne otima - i kucka po kontrolama svog odela.
   Trepće i vidi preostalu dvojicu koji leže kraj njega, u odelima pupčanom vrpcom povezanim za VR taktički simulator. De Soja je zaista isključio unutrašnja polja u Rafaelu, kako bi opsena bila potpunija. Gregorijus skida kacigu, vidi znojava lica druge dvojice kada oni učine isto, pa počinje da pomaže Kiju da skine svoj nezgrapni oklop.
   Njih trojica sastaju se sa De Sojom u ambulantnoj kabini. Mogli bi lako da se sastanu i u stimsimu taktičkog svemira, ali više vole fizičku stvarnost kada je u pitanju analiza.
   "Išlo je glatko", kaže De Soja dok zauzimaju mesta oko malog stola.
   "Isuviše glatko", kaže narednik. "Ne verujem da će štapovi smrti moći da ubiju tog Šrajka. A ja sam zajebao stvar sa onim tipom na navigacionoj palubi... Imao je samo knjigu."
   De Soja klima glavom. "Ipak, učinili ste ispravnu stvar. Bolje da ga izbacite iz stroja nego da rizikujete."
   "Dva nenaoružana čoveka?" kaže kaplar Ki. "Sumnjam. Ovo je podjednako nestvarno kao i desetak naoružanih tipova u trećoj simulaciji. Trebalo bi više da isprobavamo susret sa Proteranima... Smrtnost makar na nivou marinaca."
   "Ne znam", mrmlja Retig.
   Gledaju ga i čekaju.
   "Stalno dolazimo do devojčice, a da joj se ništa ne dogodi", kaže čovek konačno.
   "Ona peta simulacija..." započinje Ki.
   "Jeste, jeste", kaže Retig. "Znam da smo je tada slučajno ubili. Ali tu je čitav brod bio podešen da eksplodira. Sumnjam da će se to dogoditi... Ko je ikada čuo za ovakvu svemirsku letelicu sa dugmetom za samouništenje? To je glupo."
   Ostala trojica se zgledaju i sležu ramenima.
   "To jeste blesava zamisao", kaže Otac Kapetan de Soja, "ali ja sam programirao taktičke simulacije za široke parametre..."
   "Aha", prekida strelac Retig, a mršavo lice mu je oštro i preteće poput sečiva noža, "mislim samo da, ukoliko dođe do pucnjave, izgledi da devojčica bude spržena mnogo su veći nego što naše simulacije nagoveštavaju. To je sve."
   Ovo je najviše što su ostala trojica čula od Retiga posle više nedelja zajedničkog života i uvežbavanja na malom brodu.
   "U pravu ste", kaže De Soja. "U našoj sledećoj simulaciji, povećaću nivo opasnosti po dete."
   Gregorijus vrti glavom. "Kapetane, ser, predlažem da prestanemo sa simulacijama i da se vratimo fizičkim probama. Hoću reći..." Baca pogled na svoj ručni hronometar. Sećanje na glomazno borbeno odelo usporava mu pokrete. "Hoću reći, imamo samo još osam sati pre nego što se ovo bude zaista odigravalo."
   "Aha", kaže kaplar Ki. "Ja se slažem. Radije bih da sam napolju i da radim to stvarno, čak i ako na taj način ne možemo da simuliramo drugi brod."
   Retig mumla da se i on slaže.
   "Saglasan sam", kaže De Soja. "Ali najpre da jedemo - dvostruka sledovanja... Ovo je bila samo taktička simulacija, ali sva trojica ste izgubili po dvadeset funti prošle nedelje."
   Narednik Gregorijus se naginje preko stola. "Da li bismo mogli da vidimo kartu, ser?"
   De Soja uključuje monitor. Rafaelova dugačka, elipsoidna trajektorija i tačka translacije odbeglog broda gotovo se ukrštaju. Tačka ukrštanja treperi crvenom bojom.
   "Još jedna proba u stvarnom svemiru", kaže De Soja, "a onda hoću da svi odspavamo najmanje dva sata, da proverimo opremu i opustimo se." Gleda na sopstveni hronometar, iako se na monitoru vide brodsko vreme i vreme presretanja. "Ukoliko izuzmemo nesreće ili neočekivano", kaže on, "devojčica bi trebalo da bude u našim rukama za sedam sati i četrdeset minuta... a mi ćemo se pripremati za translaciju do Pacema."
   "Ser?" kaže narednik Gregorijus.
   "Da, naredniče?"
   "Uz dužno poštovanje, ser", kaže on, "ali u jebenoj Vaseljeni našeg Dobrog Gospoda ne postoji nikakav način da bilo ko izuzme nesreće ili neočekivano."