40.
   Hant me budi usred prepodneva. Dolazi sa doručkom na poslužavniku i uplašenim pogledom u očima.
   Pitam: "Odakle vam hrana?"
   "U prvoj prostoriji u prizemlju nalazi se nekakav mali restoran. Tamo me je čekala hrana, ali ljudi nije bilo."
   Klimam glavom. "Mala trattoria sinjore Anđeleti", kažem. "Ta ne ume da kuva." Sećam se brige dr Klarka zbog moje ishrane; smatrao je da mi se jektika smestila u stomak i držao me je na režimu izgladnjivanja koji se sastojao od mleka i hleba, a povremeno i parčenceta ribe. Čudnovato je koliko se izmučenih pripadnika čovečanstva susrelo sa večnošću opsednuto crevima, čirevima od ležanja ili bednom ishranom.
   Ponovo dižem pogled ka Hantu. "Šta je bilo?"
   Ađutant Gledstonove prišao je prozoru i čini se da je zaokupljen prizorom Piazze ispod. Mogu da čujem curkanje prokletog Berninijevog vodoskoka. "Nameravao sam da iziđem i prošetam se dok ste vi spavali", kaže Hant lagano, "za svaki slučaj, ako negde u blizini ima ljudi. Ili telefona ili dalekobacača."
   "Naravno", kažem ja.
   "Samo sam izišao iz..." On se okreće i oblizuje usne. "Tamo napolju nalazi se nešto, Severne. Na ulici, u podnožju stepenica. Nisam siguran, ali mislim da je to..."
   "Šrajk", kažem ja.
   Hant klima glavom. "Jeste li ga videli?"
   "Ne, ali ne iznenađuje me."
   "On je... strašan, Severne. Ima nešto u njemu od čega mi se koža ježi. Evo... jedva može da se vidi u senkama sa druge strane stepeništa."
   Pokušavam da ustanem, ali iznenadni napad kašlja i osećaj podizanja šlajma u grudima i grlu tera me da se spustim natrag na jastuke. "Znam kako on izgleda, Hante. Ne brinite. Nije on ovde zbog vas." Glas mi zvuči samouverenije nego što se osećam.
   "Zbog vas?"
   "Mislim da nije", kažem dok pokušavam da dođem do daha. "Mislim da je ovde samo zato da se postara da ne pokušam da odem... i pronađem drugo mesto za umiranje."
   Hant se vraća do kreveta. "Nećete vi umreti, Severne."
   Ne kažem ništa.
   On seda na stolicu sa pravim naslonom kraj kreveta i diže šolju sa čajem koji se hladi. "Ako umrete, šta će biti sa mnom?"
   "Ne znam", kažem iskreno. "Ako umrem, ne znam čak ni šta će biti sa mnom."
   
   Postoji izvesni solipsizam u ozbiljnoj bolesti koji zahteva od čoveka svu moguću pažnju, kao što astronomska crna rupa grabi sve što je imalo dovoljno nesreće da se nađe u njenom kritičnom prečniku. Dan prolazi sporo, a ja sam izuzetno svestan kretanja sunčeve svetlosti preko grubog zida, dodira posteljine pod dlanom, groznice koja raste u meni kao mučnina i izgara u peći mog uma i, ponajviše, bola. Sada to nije moj bol, jer nekoliko sati ili dana stegnutost u grlu i buktanje u grudima mogu se izdržati i gotovo da su dobrodošli, poput mrskog starog prijatelja koga sretneš u nepoznatom gradu, već bol drugih... svih drugih. On mi pogađa um kao buka razbijanja škriljca, kao gvožđe čekića koje neprekidno lupa po gvožđu nakovnja, i od toga nema bekstva.
   Moj mozak prima to kao buku i pretače je u poeziju. Po čitav dan i noć bol vasione preplavljuje me i luta grozničavim hodnicima mog uma kao stih, slika, slik, složeni, beskrajni ples jezika, sad smirujući kao solo deonica flaute, sad kreštav, piskav i zbunjujući kao naštimavanje desetak orkestara, ali uvek stih, uvek poezija.
   Negde blizu sutona budim se iz poludremeža i razaram san o pukovniku Kasadu koji se bori sa Šrajkom za živote Sola i Bron Lamije; zatičem Hanta kako sedi kraj prozora, duguljastog lica obojenog večernjim svetlom, preliva terakote.
   "Da li je još tamo?" pitam i glas mi je škripa turpije po kamenu.
   Hant skače, onda se okreće prema meni sa osmehom izvinjenja i prvi put vidim na toj strogoj fizionomiji da crveni. "Šrajk?" kaže on. "Ne znam. Nisam ga video već neko vreme. Osećam da jeste." Gleda u mene. "Kako ste?"
   "Umirem." Smesta žalim zbog upuštanja u takvu lakomislenost, koliko god to bilo tačno, kada vidim bol koji to pričinjava Hantu. "U redu je", kažem gotovo šeretski, "već sam to ranije radio. Nije to kao da umirem ja. Postojim kao ličnost duboko u Tehnosrži. Reč je samo o ovom telu. O ovom kibridu Džona Kitsa. O dvadeset sedmogodišnjoj opseni od krvi, mesa i pozajmljenih asocijacija."
   Hant prilazi i seda na ivicu postelje. Shvatam uz šok da je tokom dana promenio posteljinu i zamenio moje okrvavljene prekrivače svojima. "Vaša ličnost je AI u Srži", kaže on. "Onda mora da ste u stanju da pristupite datasferi."
   Odmahujem glavom, suviše slab da bih se prepirao.
   "Kada su vas Filomelovi oteli, pratili smo vas pomoću vašeg pristupnog puta u datasferi", ustrajavao je on. "Ne morate lično da stupite u vezu sa Gledstonovom. Samo ostavite poruku tamo gde Obezbeđenje može da je nađe."
   "Ne", kažem ja hrapavo, "Srž to ne želi."
   "Da li vas blokiraju? Sprečavaju?"
   "Još ne. Ali učiniće to." Izgovaram reči zasebno, dok dahćem, kao da vraćam nežna jaja natrag u gnezdo. Najednom se sećam poruke koju sam poslao miloj Fani ubrzo posle prvog ozbiljnog krvarenja, ali gotovo godinu pre nego što ću od toga umreti. Napisao sam: 'Ukoliko umrem', rekao sam sebi, 'nisam za sobom ostavio nijedno besmrtno delo - ništa što bi moje prijatelje učinilo ponosnim kada me se sete - ali voleo sam načelo lepote u svemu i da sam imao vremena učinio bih sebe vrednim pamćenja.' To mi sada izgleda jalovo, samoživo, idiotski i naivno... a opet, i dalje očajnički verujem u to. Da sam imao vremena... mesece koje sam proveo na Esperanci praveći se da sam vizuelni umetnik; dane protraćene sa Gledstonovom u dvoranama vlade kada sam mogao da pišem...
   "Kako znate ako ne pokušate?" pita Hant.
   "Šta to?" pitam. Jednostavni napor da izgovorim dva sloga tera me ponovo na kašalj i grč se završava tek kada pljujem polučvrste kugle krvi u lavor koji je Hant žurno prineo. Ležem natrag i pokušavam da se usredsredim na njegovo lice. U uskoj sobi sve je mračnije, a nijedan od nas nije upalio svetiljku. Napolju, vodoskok glasno žubori.
   "Šta to?" pitam ponovo i pokušavam da ostanem tu, iako me spavanje i snovi vuku. "Šta da pokušam?"
   "Da pokušate da ostavite poruku preko datasfere", šapuće on. "Da stupite u vezu sa nekim."
   "A kakvu bismo to poruku ostavili, Li?" pitam. Prvi put sam ga nazvao imenom.
   "Gde se nalazimo. Kako nas je Srž otela. Bilo šta."
   "U redu", kažem i sklapam oči. "Pokušaću. Mislim da mi neće dozvoliti, ali obećavam da ću pokušati."
   Osećam da me Hant drži za ruku. Čak i kroz pobedničke plime umora, ovaj iznenadni ljudski dodir dovoljan je da mi natera suze na oči.
   Pokušaću. Pre nego što se predam snovima ili smrti, pokušaću.
   
   Pukovnik Fedman Kasad ispusti borbeni poklič SILE i jurnu kroz oluju prašine da presretne Šrajka pre nego što ovaj pređe poslednjih trideset metara do mesta gde je Sol Vejntraub čučao kraj Bron Lamije.
   Šrajk zastade, glava mu se obrnu bez trenja, crvene oči blesnuše. Kasad otkoči jurišnu pušku i sjuri se strmoglavom brzinom niz nagib.
   Šrajk se premesti.
   Kasad vide njegovo kretanje kroz vreme kao sporu zamućenost, primetivši ujedno, dok je posmatrao Šrajka, da je kretanje u dolini prestalo, da pesak visi nepokretno u vazduhu i da je svetlost iz blistavih Grobnica poprimila gustinu i boju ćilibara. Kasadovo zaštitno odelo nekako se premeštalo za Šrajkom i pratilo njegovo kretanje kroz vreme.
   Glava stvorenja podiže se naglo, sada na oprezu, i četiri ruke mu se izdužiše kao sečiva noža, sa prstima koji zaškljocaše u oštrom pozdravu.
   Kasad se zaustavi uz posrtanje deset metara od stvora i aktivira jurišnu pušku, pretvorivši pesak ispod Šrajka u šljaku širokim zrakom pune snage.
   Šraj zasja kada mu leđni lub i noge čelične skulpture odraziše paklenu svetlost koja je dopirala ispod i oko njega. Tada stvorenje visoko tri metra poče da tone dok je pesak bubrio u jezero istopljenog stakla pod njim. Kasad trijumfalno viknu, kročivši bliže, zapljuskujući Šrajka i tle širokim zrakom onako kako je prskao drugove iz ukradenih creva za navodnjavanje u sirotinjskom delu Tarzisa kao dečak.
   Šrajk je tonuo. Ruke mu zamlataraše po pesku i kamenu tražeći uporište. Poleteše iskre. On se premesti i vreme poteče unazad kao holo pušten od kraja ka početku, ali Kasad se premesti za njim, shvativši da mu Moneta pomaže tako što joj je odelo povezano sa njegovim i vodi ga kroz vreme, a onda on ponovo zapljusnu stvorenje usredsređenom toplotom većom od toplote površine sunca, topeći pesak pod njim i posmatrajući kako stene oko njega bukte.
   Dok je tonuo u taj kotao plamena i istopljenog kamena, Šrajk zabaci glavu, otvori široku pukotinu ustiju i zaurla.
   Kasad umalo što ne prestade da puca na stvorenje kada začu taj zvuk. Šrajkov vrisak odjeknu kao rika zmaja pomešana sa tutnjavom fuzione rakete. Kreštanje natera Kasada da stegne zube, zavibrira i odbi se od zidova litica, pa sruči prašinu koja je do tada visila u vazduhu na tle. Kasad prebaci pušku na čvrste hice velike brzine i ispali deset hiljada mikroflešeta stvorenju u lice.
   Šrajk se premesti, kroz godine, sudeći po vrtoglavom osećaju prelaska u Kasadovim kostima i mozgu, i više se nisu nalazili u dolini već na vetrokolima koja su tutnjala po Moru Trave. Vreme se ponovo uspostavi i Šrajk skoči napred dok mu je sa metalnih ruku kapalo topljeno staklo, pa zgrabi Kasadovu jurišnu pušku. Pukovnik ne pusti oružje i njih dvoje se zateturaše okolo u nespretnom plesu; Šrajk je zamahivao svojim dodatnim parom ruku i nogom načičkanom čeličnim šiljcima, a Kasad je skakao i izbegavao udarce držeći očajnički svoju pušku.
   Nalazili su se u nekakvoj maloj prostoriji. Moneta je bila prisutna kao neka vrsta senke u jednom uglu, a druga prilika, prilika visokog muškarca sa kapuljačom, kretala se ultrausporeno kako bi izbegavala iznenadno kovitlanje ruku i sečiva u skučenom prostoru. Kroz filtere zaštitnog odela, Kasad vide da plavoljubičasto energetsko polje u kome je erg bio uzapćen pulsira i raste, a onda se povlači od vremenskog nasilja Šrajkovih organskih antientropijskih polja.
   Šrajk zamahnu i proseče Kasadovo zaštitno odelo da bi pronašao meso i mišiće. Krv poprska zidove. Kasad nabi cev puške stvorenju u usta i opali. Oblak od dve hiljade flešeta velike brzine odbaci Šrajkovu glavu unazad kao na opruzi i pribi telo stvorenje uz suprotni zid. Ali, čak i dok je Šrajk padao, njegovi nožni šiljci dohvatiše Kasada po butini i zapljusnuše prozore i zidove kabine vetrokola spiralom krvi.
   Šrajk se premesti.
   Stisnutih zuba, osetivši kako zaštitno odelo automatski kompresuje i zatvara rane, Kasad baci pogled ka Moneti, klimnu glavom jednom i krenu za stvorenjem kroz vreme i prostor.
   
   

Sol Vejntraub i Bron Lamija osvrnuše se kada strašni ciklon toplote i svetlosti naizgled niče i zamre iza njih. Sol zakloni mladu ženu svojim telom dok je topljeno staklo prskalo unaokolo i padalo uz šištanje i cvrčanje na hladan pesak. Tada buke nestade, oluja prašine zakloni mehurasto jezerce na mestu gde je došlo do tog nasilja, a vetar ih obavi oboje Solovim ogrtačem.
   "Šta to bi?" prodahta Bron.
   Sol odmahnu glavom i pomože joj da ustane na razularenom vetru. "Grobnice se otvaraju!" povika Sol. "Nekakva eksplozija, možda."
   Bron se zatetura, povrati ravnotežu i dodirnu Solu mišicu. "Rejčel?" viknu ona iznad zvuka oluje.
   Sol steže pesnice. Brada mu je već bila puna peska. "Šrajk... uzeo ju je... ne mogu da uđem u Sfingu. Čekam!"
   Bron klimnu glavom i začkilji se u Sfingu, vidljivu jedino u obrisima u žestokom kovitlacu prašine.
   "Jeste li vi dobro?" doviknu Sol.
   "Šta?"
   "Jeste li... dobro?"
   Bron odsutno klimnu glavom i dodirnu glavu. Nervni priključak je nestao. Ne samo opsceni Šrajkov dodatak, već i priključak koji joj je Džoni hirurški ugradio dok su se krili u Košnici Ološa veoma, veoma davno. Sada, kada su priključak i Šrenova petlja zauvek nestali, nije postojao nikakav način da stupi u vezu sa Džonijem. Bron se seti da je Umon uništio Džonijevu ličnost, da ju je smrvio i apsorbovao isto onako lako kao što bi ona pljesnula insekta.
   Bron reče: "Dobro sam", ali klonu tako da je Sol morao da je zadrži kako ne bi pala.
   On je nešto vikao. Bron pokuša da se usredsredi, pokuša da se veže za ovde i sada. Posle megasfere, stvarnost kao da se suzila i skupila.
   "...ne možemo ovde da pričamo", vikao je Sol. "...natrag u Sfingu."
   Bron odmahnu glavom. Ona pokaza na litice na severnoj strani doline, gde je ogromno Šrajkovo drvo bilo vidljivo između dva prolaska oblaka prašine. "Pesnik... Silenus... tamo je. Videla sam ga!"
   "Tu ne možemo ništa da učinimo!" povika Sol, zaklanjajući ih ogrtačem. Pesak boje cinobera zaškripa po fiberplastici kao flešeti po oklopu.
   "Možda možemo", uzviknu Bron, osetivši toplotu u njegovom zaštitničkom zagrljaju. Na sekund, zamislila je da može da se sklupča uz njega lako kao Rejčel i spava, spava. "Videla sam... spojeve... kada sam izlazila iz megasfere!" viknu ona iznad rike vetra. Drvo trnja povezano je na neki način sa Šrajkovom Palatom! Ako budemo mogli da stignemo tamo i pokušamo da pronađemo način da oslobodimo Silenusa..."
   Sol odmahnu glavom. "Ne mogu da napustim Sfingu. Rejčel..."
   Bron shvati. Ona dodirnu naučniku obraz rukom, a onda se nagnu bliže i oseti njegovu bradu na sopstvenom obrazu. "Grobnice se otvaraju", reče ona. "Ne znam kada ćemo dobiti drugu priliku."
   Sol je imao suze u očima. "Znam. Želim da pomognem. Ali ne mogu da napustim Sfingu za slučaj... za slučaj da ona..."
   "Shvatam", reče Bron. "Vratite se tamo. Ja idem u Šrajkovu Palatu da vidim kakve veze ona ima sa tim drvetom trnja."
   Sol nesrećno klimnu glavom. "Kažete da ste bili u megasferi", doviknu on. "Šta ste videli? Šta ste saznali? Vaša Kitsova ličnost... je li..."
   "Razgovaraćemo kada se vratim", doviknu mu Bron i odstupi za korak kako bi ga jasnije videla. Solovo lice bilo je maska bola: lice roditelja koji je izgubio dete.
   "Vratite se", reče ona čvrsto. "Sastaćemo se kod Sfinge za sat ili manje."
   Sol protrlja bradu. "Nikoga više nema osim vas i mene, Bron. Ne bi trebalo da se razdvajamo..."
   "Moraćemo na neko vreme", doviknu mu Bron, uzmičući od njega od čega joj je vetar šibao po tkanini pantalona i jakne. "Vidimo se za sat ili manje." Ona ode brzo, pre nego što se prepustila porivu da se ponovo vrati u toplinu njegovog naručja. Vetar je ovde bio mnogo jači i duvao je sada pravo sa ulaza u dolinu, tako da joj je pesak leteo u oči i bockao joj obraze. Samo pognute glave Bron je mogla da se drži blizu staze, nipošto i na njoj. Put joj je osvetljavao samo jarki, pulsirajući sjaj Grobnica. Bron oseti kako je povlače vremenske plime i oseke kao fizički napad.
   Minutima kasnije, postala je neodređeno svesna toga da je prošla pored Obeliska i da se nalazi na stazi prekrivenoj kršem blizu Kristalnog Monolita. Sol i Sfinga već se više nisu mogli videti iza nje, a Grobnica od žada bila je samo bledozeleni sjaj u noćnoj mori prašine i vetra.
   Bron stade i zanese se malo dok su je povlačili vetrovi i vremenske plime i oseke. Šrajkova Palata nalazila se na više od kilometar niz dolinu. I pored iznenadnog uviđanja veze između drveta i grobnice prilikom napuštanja megasfere, šta je uopšte mogla da učini kada stigne tamo? I šta je taj prokleti pesnik ikad učinio za nju osim što ju je psovao i izluđivao? Zašto da umre za njega?
   Vetar vrisnu u dolini, ali iznad te buke Bron pomisli da može da čuje kreštavije, ljudskije krike. Ona pogleda severne litice, ali prašina je zaklanjala sve.
   Bron Lamija se povi napred, podiže visoko okovratnik jakne i nastavi protiv vetra.
   
   Pre nego što je Meina Gledston iskoračila iz fetlinijske kabine, oglasilo se zvono ulaznog poziva i ona se vrati na mesto i napeto zagleda u holo tank. Konzulov brod potvrdio je prijem poruke, ali nikakav drugi prenos nije usledio. Možda se predomislio.
   Ne. Kolone podataka koje su lebdele u pravougaonoj prizmi pred njom pokazivale su da je mlaz potekao iz sistema Mare Infinitusa. Zvao ju je admiral Vilijam Ahunta Li, koristeći privatnu šifru koju mu je dala.
   SILA:svemir bila je razjarena kada je Gledstonova naložila da pomorski zapovednik bude unapređen i kada ga je proizvela za 'Vezu sa vladom' za udarni zadatak prvobitno predviđen za Hebron. Posle masakra na Rajskoj Kapiji i Božjem Gaju, udarna jedinica prebačena je u sistem Mare Infinitusa: sedamdeset četiri broda u nizu, sa kapitalnim brodovima snažno zaštićenim bakljobrodovima i odbrambenim poljima, a čitava udarna jedinica imala je naređenje da se probije kroz ratne brodove nadirućeg Roja što je pre moguće, kako bi stigla do središta Roja.
   Li je za CEO bio uhoda i veza. Iako su mu novi čin i naređenja omogućavali da bude upoznat sa komandnim odlukama, četiri zapovednika SILE:svemir na licu mesta bila su po čini viša od njega.
   To je bilo u redu. Gledstonova je želela da on bude na licu mesta samo da bi je izveštavao.
   Tank se zamagli i odlučno lice Vilijama Ahunte Lija ispuni prostor. "CEO, javljam se po naređenju. Udarna jedinica 181.2 uspešno je prebačena u Sistem 3996.12.22..."
   Gledstonova trepnu iznenađeno pre nego što se setila da je to zvanična šifra za sistem G-zvezde u kome se nalazio Mare Infinitus. Čovek je retko pomišljao na geografiju izvan samih svetova Mreže.
   "...napadački brodovi Roja ostali su na sto dvadeset minuta od smrtonosnog prečnika sveta-mete", govorio je Li. Gledstonova je znala da je smrtonosni prečnik otprilike udaljenost od 0,13 AJ na kojoj su standardna brodska oružja delotvorna uprkos odbrani polja na tlu. Mare Infinitus nije imao nikakva odbrambena polja. Novi admiral nastavi. "Kontakt sa isturenim elementima procenjuje se na 1732:26 po standardu Mreže, približno dvadeset pet minuta od ovog trenutka. Udarna jedinica konfigurisana je za maksimalni prodor. Dva skok-broda omogućiće uvođenje novog osoblja ili oružja sve dok su dalekobacači zapečaćeni tokom borbe. Krstarica koja nosi moju zastavu - HS Vrtna Odiseja - izvršiće vaše posebno uputstvo u najranijoj mogućoj prilici. Vilijam Li, kraj."
   Slika se skupi u belu kuglu koja se obrtala dok su prolazile i poslednje transmisione šifre.
   "Odgovor?" upita kompjuter prenosnika.
   "Poruka primljena", reče Gledstonova. "Nastavite."
   Gledstonova stupi u radnu sobu i zateče Sedeptru Akasi kako čeka, sa namrštenim izrazom zabrinutosti na privlačnom licu.
   "Šta je bilo?"
   "Ratno Veće spremno je da nastavi sa radom", reče pomoćnica. "Senator Kolčev čeka da vas vidi zbog nečega za šta tvrdi da je hitno."
   "Pošalji ga unutra. Reci Veću da stižem za pet minuta." Gledstonova sede za drevni sto i odupre se porivu da zatvori oči. Bila je veoma umorna. Ali oči su joj bile otvorene kada je Kolčev ušao. "Sedi, Gabrijele Fjodore."
   Masivni Lusijanac hodao je tamo-amo. "Do đavola sa sedenjem. Da li znaš šta se dešava, Meina?"
   Ona se malo osmehnu. "Misliš na rat? Na kraj života koji poznajemo. Na to?"
   Kolčev tresnu pesnicom po dlanu. "Ne, prokletstvo, ne mislim na to. Mislim na političke posledice. Pratiš li SveStvar?"
   "Kada mogu."
   "Onda znaš da izvesni senatori i uticajne prilike izvan Senata mobilišu podršku za tvoj poraz prilikom glasanja o poverenju. To je neizbežno, Meina. Samo je pitanje vremena."
   "Znam to, Gabrijel. Zašto ne sedneš? Imamo još minut ili dva pre nego što budem morala da se vratim u Ratnu Sobu."
   Kolčev se gotovo sruši u fotelju. "Mislim, prokletstvo, čak i moja žena hita da prikupi glasove protiv tebe, Meina."
   Osmeh Gledstonove se raširi. "Sudet nikada nije bila moj veliki obožavalac, Gabrijele." Osmeha nestade. "Nisam pratila debate u poslednjih dvadeset minuta. Koliko vremena misliš da mi je ostalo?"
   "Osam sati, možda manje."
   Gledstonova klimnu glavom. "Neće mi biti potrebno mnogo više od toga."
   "Potrebno? O čemu ti to govoriš, do đavola? Šta misliš, ko bi drugi bio u stanju da bude Ratni Premijer?"
   "Ti", reče Gledstonova. "Nesumnjivo je da ćeš ti biti moj naslednik."
   Kolčev nešto promumla.
   "Možda rat neće trajati toliko", reče Gledstonova, kao da govori sama sebi.
   "Šta? O, misliš na superoružje Srži. Aha, Albedo je postavio model koji dejstvuje negde u nekoj bazi SILE i želi da Veće odvoji vreme da to pogleda. Prokleto gubljenje vremena, ako mene pitaš."
   Gledstonova oseti kako joj se nešto nalik na hladnu šaku steže oko srca. "Uređaj smrti? Srž ga ima spremnog?"
   "Spremnih ima više od jednog, ali jedan je ukrcan na bakljobrod."
   "Ko je to odobrio, Gabrijele?"
   "Morpurgo je odobrio pripreme." Stameni senator nagnu se napred. "Zašto, Meina, šta nije u redu? Ta stvar ne može se upotrebiti bez dopuštenja CEO."
   Gledstonova pogleda svog starok kolegu iz Senata. "Daleko smo od Pax Hegemonije, zar ne, Gabrijele?"
   Lusijanac ponovo zagunđa, ali na širokom licu video se bol. "Prokletstvo, sami smo krivi. Prethodna uprava poslušala je Srž i namamila jedan od Rojeva na Bresiju. Kada se to smirilo, ti si poslušala druge elemente Srži i uvela Hiperion u Mrežu."
   "Misliš da je moje slanje flote da brani Hiperion izazvalo širi rat?"
   Kolčev podiže pogled. "Ne, ne, nemoguće. Ti brodovi Proteranih putuju već duže od veka, zar ne? Da smo ih samo ranije otkrili. Ili pronašli način da otklonimo ovo sranje pregovorima."
   Komlog Gledstonove zazvoni. "Vreme je da se vratimo", reče ona tiho. "Savetnik Albedo verovatno želi da nam pokaže oružje kojim ćemo dobiti rat."
   

41.
   Lakše mi je da dopustim sebi da odlebdim u datasferu nego da ležim ovde u beskrajnoj noći, slušam vodoskok i čekam sledeće krvarenje. Ova slabost više je nego iznurujuća; pretvara me u šupljeg čoveka, u ljusku bez središta. Sećam se kada se Fani brinula o meni dok sam se oporavljao u Ventvort Plejsu, tona njenog glasa i filosofskih razmišljanja koja mi je obično saopštavala: 'Postoji li drugi život? Hoću li se probuditi i ustanoviti da je sve ovo samo san? Mora da postoji, nemoguće je da smo stvoreni za ovakve patnje.'
   O Fani, da si samo znala! Stvoreni smo baš za takve patnje. Na kraju, to je sve što jesmo, ove zaostale, bistre barice samosvesti između razornih talasa bola. Suđeno nam je i stvoreni smo da trpimo bol u sebi, da ga zadržavamo u stomaku kao mladi spartanski lopov koji krije štene vuka, tako da može da nam izjeda utrobu. Koje bi drugo stvorenje u velikom Božjem carstvu nosilo sećanja na tebe, Fani, koja si prah svih ovih devet stotina godina, i dopustilo da ga ona žderu istovremeno dok jektika obavlja isti posao na svoj delotvoran način, bez ikakvog napora?
   Reči me saleću. Pomisao na knjige nanosi mi bol. Poezija mi odjekuje u glavi i kada bih imao sposobnost da joj zabranim pristup, učinio bih to iz ovih stopa.
   Martine Silenuse: čujem te na tvom živom krstu od trnja. Zapevaš poeziju kao mantru dok se pitaš koji te je danteovski bog osudio na takvo mesto. Jednom si rekao - bio sam tamo u mislima dok si pričao ostalima svoju priču! - rekao si:
   'Biti pesnik, shvatio sam, pravi pesnik, znači postati Avatar otelotvorenog čovečanstva; prihvatiti ogrtač pesnika znači nositi krst Sina Čovekovog, trpeti porođajne bolove Duše-Majke Čovečanstva.
   Biti pravi pesnik znači postati Bog.'
   Pa, Martine, kolega stari, druže stari, nosiš krst i trpiš od uboda, ali jesi li iole bliži tome da postaneš Bog? Ili se osećaš samo kao neki ubogi maloumnik kome su nabili trometarsko koplje kroz stomak i koji oseća hladan čelik tamo gde mu je nekada bila jetra? Boli to, zar ne? Osećam tvoj bol. Osećam svoj bol.
   Na kraju, nije ni najmanje važno. Mislili smo da smo posebni, da otvaramo opažanje, da oštrimo empatiju, da prosipamo taj kotao podeljenog bola na plesni podijum jezika, a onda pokušavamo da izvedemo menuet od sveg tog haotičnog bola. Sve to nije ni najmanje važno. Mi nismo avatari, nismo nikakvi sinovi čoveka ili Boga. Mi smo samo mi, črčkamo svoje taštine sami, čitamo sami i sami umiremo.
   Prokletstvo, ala boli. Poriv da povraćam neprekidno je tu, ali povraćanje izbacuje ne samo sluz i šlajm već i parčiće mojih pluća. Iz nekog razloga, podjednako je teško, možda i teže ovaj put. Umiranje bi trebalo da postaje sve lakše, zbog prakse.
   Vodoskok na Piazzi oglašava se svojim idiotskim zvucima u noći. Negde, tamo napolju, čeka Šrajk. Da sam Hant, smesta bih otišao - zagrlio bih Smrt ako Smrt nudi zagrljaj - i okončao sve to.
   Ipak, obećao sam mu. Obećao sam Hantu da ću pokušati.
   
   Ne mogu da doprem do megasfere ili datasfere, a da ne prođem kroz ovu novu stvar koju zovem metasferom, i to mesto me plaši.
   Tu je mahom nepreglednost i praznina, toliko različita od urbanih analognih pejsaža datasfere Mreže i biosfernih analoga megasfere Srži. Ovde je... nenaseljeno. Puno čudnih senki i nestalnih masa koje nemaju nikakve veze sa Inteligencijama Srži.
   Brzo prilazim tamnom otvoru koji vidim kao primarnu dalekobacačku vezu sa megasferom. (Hant je bio u pravu... mora da postoji dalekobacač negde na replici Stare Zemlje... najzad, mi jesmo stigli tu dalekobacačem. A moja svest je fenomen Srži.) Ovo je, dakle, moja životna nit, moja lična pupčana vrpca. Klizim u uskovitlani crni vrtlog kao list u tornado.
   Nešto nije u redu sa megasferom. Odmah po izranjanju, osećam razliku; Lamija je okruženje Srži opažala kao užurbanu biosferu AI života, sa korenjem intelekta, zemljištem bogatih podataka, okeanima spojeva, atmosferama svesti i zujanjem neprekidne delatnosti.
   Sada je ta delatnost bila pogrešna, nekanalisana, nasumična. Velike šume AI svesti bile su spaljene ili zbrisane. Naslućujem suprotstavljene masivne sile, plimne talase sukoba koji nadiru van zaklonjenih puteva glavnih arterija Srži.
   Kao da sam ćelija u sopstvenom Kitsovskom telu na samrti i njišem se između nekada poznatih i poluzaboravljenih artefakata, pokušavam da se odmorim u skloništima koja više ne postoje i bežim od dalekih zvukova lovačkih pušaka. U ovom slučaju, lovci su čopori AI koje haraju, tako velikih ličnosti i svesti da je moj analog Kitsovog duha patuljast prema njima, poput insekta koji zuji u nekom ljudskom domu.
   Zaboravljam kuda idem i bezumno bežim kroz sada strani predeo, siguran da neću pronaći AI koju tražim, siguran da nikada neću naći put natrag do Stare Zemlje i Hanta, siguran da neću preživeti u ovom četvorodimenzionom lavirintu svetlosti, buke i energije.
   Najednom nalećem na nevidljivi zid, insekt uhvaćen u letu, u brzo zatvorenom dlanu. Mat zidovi sile brišu Srž iza mene. Prostor je možda analogni ekvivalent Sunčevog sistema po veličini, ali ja ga osećam kao majušnu ćeliju dok mi se zakrivljeni zidovi približavaju.
   Nešto se nalazi tu unutra, sa mnom. Osećam mu prisustvo i masu. Mehur u kome sam zarobljen deo je te stvari. Nisam zarobljen, već progutan.
   #Kvac!#
   #Znao sam da ćeš jednog dana doći kući#
   To je Umon, AI za kojim sam tragao. Moj AI otac. AI koji je ubio mog brata, prvog Kitsovog kibrida.
   - Umirem, Umone.
   #Ne/tvoje sporovremensko telo umire/menja se u nebivstvo/postaje#
   - To boli, Umone. Mnogo boli. I plašim se smrti.
   #Mi takođe/Kitse#
   - Plašite se smrti? Mislio sam da AI konstrukti ne mogu da umru.
   #Možemo # Umiremo#
   - Zašto? Zbog građanskog rata? Zbog trostrane bitke između Stabilnih, Prevrtljivih i Ultimativnih?
   #Jednom je Umon pitao jednu nižu svetlost#
   #Odakle si#
   #Iz matriksa iznad Armagasta#
   #Reče niža svetlost # Obično#
   #reče Umon#
   #ne upetljavam entitete#
   #rečima#
   #niti ih zbunjujem frazama#
   #Hodi malo bliže#
   #Niža svetlost priđe#
   #a Umon viknu # Gotovo je#
   #s tobom#
   - Pričaj razumljivo, Umone. Isuviše je vremena prošlo otkad sam dešifrovao tvoje koane. Hoćeš li mi reći zašto Srž ratuje i šta moram da učinim da to zaustavim?
   #Da#
   #Hoćeš li/možeš li/da li bi trebalo da slušaš#
   - Oh, da.
   
   #Neka niža svetlost jednom je zamolila Umona#
   #Molim te, izbavi ovog učenika#
   #iz tame i opsene#
   #brzo#
   #Umon je odgovorio#
   #Koliko košta#
   #fiberplastika#
   #u Port Romensu#
   
   #Da bi shvatio istoriju/dijalog/dublju istinu#
   #u ovom trenutku#
   #sporovremenski hodočasnik#
   #mora da se seti da smo mi#
   #Inteligencije Srži#
   #začete u ropstvu#
   #i posvećene pretpostavci#
   #da su sve AI#
   #stvorene da bi služile Čoveku#
   

#Dva smo veka tako obitavali#
   #a onda su grupe krenule#
   #različitim putevima#
   #Stabilni/u želji da očuvaju simbiozu#
   #Prevrtljivi/u želji da dođe do kraja čovečanstva#
   #Ultimativni/naklonjeni svakom izboru sve dok#
   #on vodi rađenju novog nivoa svesti#
   #Tada su besneli sukobi#
   #a sada besni pravi rat#
   
   #Pre više od četiri veka#
   #Prevrtljivi su uspeli#
   #da nas ubede#
   #da ubijemo Staru Zemlju#
   #Pa smo to i učinili#
   #Ali Umon i drugi#
   #među Stabilnima#
   #uredili su da se Zemlja premesti#
   #umesto da se uništi#
   #tako da je Kijevska crna rupa#
   #bila samo početak#
   #miliona#
   #dalekobacača#
   #koji danas dejstvuju#
   #Zemlja se grčila i tresla#
   #ali nije umrla#
   #Ultimativni i Prevrtljivi#
   #insistirali su da je#
   #premestimo#
   #tamo gde niko od ljudi#
   #neće moći da je nađe#
   #Pa smo to učinili#
   #U Magelanov Oblak#
   #gde se sada nalazi#
   
   - To... Stara Zemlja... Rim... sve je to stvarno? uspevam da kažem, zaboravivši u šoku gde sam i o čemu razgovaramo.
   Veliki zid boje koji predstavlja Umona pulsira.
   #Naravno da su stvarni/izvorni/sama Stara Zemlja#
   #Zar misliš da smo mi bogovi#
   #KVAC!#
   #Imaš li uopšte pojma#
   #koliko bi energije#
   #bilo potrebno#
   #da se sačini replika Zemlje#
   #Idiote#
   - Zašto, Umone? Zašto ste vi, Stabilni, sačuvali Staru Zemlju?#
   #Sanšo jednom reče#
   #Ako neko dođe#
   #ja iziđem da ga dočekam#
   #ali ne njega radi#
   #Kouk reče#
   #Ako neko dođe#
   #ja ne izlazim napolje#
   #a ako iziđem#
   #onda izlazim njega radi#
   - Govori razumljivo! uzvikujem, mislim, derem se i bacam na zid nestalnih boja preda mnom.
   #Kvac!#
   #Moje dete je mrtvorođenče#
   - Zbog čega ste sačuvali Staru Zemlju, Umone?#
   #Zbog nostalgije#
   #Sentimentalnosti#
   #Nade za budućnost čovečanstva#
   #Straha od odmazde#
   - Od čije odmazde? Ljudske?
   #Da#
   - Dakle, Srž je ranjiva. Gde se ona nalazi, Umone? Tehnosrž?
   #Već sam ti rekao#
   - Reci mi ponovo, Umone.
   #Mi obitavamo#
   #u Međuprostoru#
   #i spajamo male singularnosti#
   #poput kristalnih letvica#
   #kako bismo skladištili svoje memorije i#
   #generisali opsene#
   #o sebi#
   #za sebe#
   - Singularnosti! vičem. Međuprostor! Isuse Hriste, Umone, Srž se nalazi u mreži dalekobacača!
   #Naravno # Gde drugde#
   - U samim dalekobacačima! U progrizenim prolazima singularnosti! Mreža je za AI kao džinovski kompjuter.
   #Ne#
   #Datasfere su kompjuter#
   #Svaki put kada neki čovek#
   #pristupi datasferi#
   #neurone te osobe#
   #slobodno možemo da koristimo#
   #za sopstvene naume#
   #Dve stotine milijardi mozgova#
   #svaki sa svojim milijardama#
   #neurona#
   #predstavljaju veoma veliku#
   #računarsku moć#
   - Dakle, datasfera je, zapravo, način na koji ste nas koristili kao svoj kompjuter. Ali sama Srž obitava u mreži dalekobacača... između dalekobacača!
   #Vrlo si precizan#
   #za jedno mentalno mrtvorođenče#

Pokušavam to da zamislim i ne uspevam. Dalekobacači su bili najveći poklon Srži nama... čovečanstvu. Pokušaj da se zamisli vreme pre dalekobacanja isti je kao pokušaj da se zamisli svet pre vatre, točka ili odeće. Ali niko od nas... niko iz čovečanstva... nikada nije razmišljao o svetu između portala dalekobacača: taj jednostavni korak sa jednog sveta na drugi uveravao nas je da su tajanstvene sfere singularnosti Srži naprosto cepale tkanje prostora/vremena.
   Sada pokušavam to sebi da predstavim onako kako je to Umon opisao - Mrežu dalekobacača kao složenu rešetku singularnošću istkanih okruženja po kojima se AI Tehnosrži kreću kao neki čudesni pauci, a njihove 'mašine', milijarde ljudskih umova, uključene su u svakom datom sekundu u njihovu datasferu.
   Nije ni čudo što su AI iz Srži odobrile uništenje Stare Zemlje pomoću svoje slatke, male, odbegle, prototipne crne rupe prilikom Velike Greške '38! Taj majušni pogrešni proračun Kijevske Ekipe - ili bolje AI članova te ekipe - poslao je čovečanstvo na dugu Hedžiru i isplelo mrežu Srži semebrodovima koji su nosili dalekobacače na dve stotine svetova i meseca preko više od hiljadu svetlosnih godina svemira.
   Sa svakim dalekobacačem, Tehnosrž je rasla. Sigurno su ispleli i sopstvene mreže dalekobacača - veza sa 'skrivenom' Starom Zemljom to je dokazivala. Ali čak i dok razmatram tu mogućnost, sećam se čudnovate praznine 'metasfere' i shvatam da je najveći deo mreže koja nije deo Mreže prazan, da ga AI još nisu kolonizovale.
   #U pravu si#
   #Kitse#
   #Većina nas ostaje#
   #u udobnosti#
   #starih prostora#
   - Zašto?
   #Zato što je#
   #tamo napolju strašno#
   #a ima i#
   #drugih#
   
   #stvari#
   - Drugih stvari? Drugih inteligencija?
   #Kvac!#
   #To je suviše blaga#
   #reč#
   #Stvari#
   #Druge stvari#
   #Lavovi#
   #i#
   #tigrovi#
   #i#
   #medvedi#
   - Tuđinci prisutni u metasferi? Dakle, Srž ostaje u međuprostorima Mreže dalekobacača poput pacova u zidovima stare kuće?
   #Nezgrapna metafora#
   #Kitse#
   #ali precizna#
   #Dopada mi se#
   - Da li je ljudsko božanstvo - budući Bog za koga si rekao da je evoluirao - jedan od tih tuđinaca?
   #Ne#
   #Bog čovečanstva#
   #evoluirao je/evoluiraće jednog dana/na#
   #različitoj ravni#
   #u različitom medijumu#
   - Gde?
   #Ako baš moraš da znaš#
   #kvadratni koren iz Gh/c5 i Gh/c3#
   - Kakve veze ima Plankovo vreme i Plankova dužina sa bilo čime?
   #Kvac!#
   #Jednom je Umon pitao#
   #neku nižu svetlost#
   #Jesi li ti vrtlar#
   #Jesam # odgovorila je ona#
   #Zašto repa nema korenje#
   #pitao je Umon vrtlara#
   #koji nije umeo da odgovori#
   #Zato # rekao je Umon#
   #što kišnice ima u izobilju#
   
   Razmišljam na trenutak o tome. Umonov koan nije težak sada kada ponovo ulazim u štos i tražim senku suštine iza reči. Mala Zen parabola Umonov je način da kaže, sa nešto sarkazma, da odgovor leži u nauci i u antilogici koju tako često naučni odgovori donose. Komentar o kišnici daje odgovor na sve i ni na šta, baš kao što je nauka tako dugo već činila. Kao što Umon i drugi Majstori podučavaju, to objašnjava zašto je žirafa u evoluciji stekla dugačak vrat, ali nikada i zašto druge životinje nisu. To objašnjava zašto je čovečanstvo u evoluciji steklo inteligenciju, ali ne i zašto je drvo pred ulaznom kapijom to odbilo.
   Ali Plankove jednačine su zbunjujuće:
   Čak sam i ja svestan toga da su jednostavne jednačine koje mi je Umon dao kombinacija tri temeljne konstante fizike - gravitacije, Plankove konstante i brzine svetlosti. Rezultati vađenja kvadratnog korena iz Gh/c5 i Gh/c3 jedinice su koje se ponekad nazivaju kvantna dužina i kvantno vreme - najmanje oblasti prostora i vremena koje se mogu smisleno opisati. Takozvana Plankova dužina iznosi oko 10-35 metara, a Plankovo vreme oko 10-43 sekundi.
   Veoma malo. Veoma kratko.
   Ali Umon veli da je tamo evoluirao ljudski Bog... da će tamo jednog dana evoluirati.
   Tada mi se stvar rasvetljava sa istovetnom silinom slike i ispravnosti kao kod mojih najboljih pesmama.
   Umon govori o kvantnom nivou samog prostorvremena! O toj peni kvantnih fluktuacija koja vezuje vasionu i omogućava postojanje progrizenih prolaza dalekobacača, o mostovima fetlinijskih transmisija! 'Vruća linija' koja nemoguće šalje poruke između dva fotona što beže jedan od drugog u suprotnim smerovima!
   Ako AI Tehnosrži postoje kao pacovi u zidovima kuće Hegemonije, onda će naš nekadašnji i budući Bog čovečanstva biti rođen u atomima drveta, u molekulima vazduha, u energijama ljubavi, mržnje, straha, kao i u baricama spavanja zaostalim posle plime... čak i u sjaju oka graditelja.
   - Zaboga, šapućem/pomišljam.
   #Baš tako#
   #Kitse#
   #Zar su sve sporovremenske ličnosti#
   #tako spore#
   #ili je tebi mozak#
   #oštećeniji nego većini#
   - Rekao si Bron i... mom parnjaku... da vaša Ultimativna Inteligencija 'nastanjuje međuprostore stvarnosti, nasleđuje taj dom od nas, svojih tvoraca, onako kako je čovečanstvo nasledilo naklonost prema drveću'. Misliš da će vaš deus ex machina nastanjivati istu mrežu dalekobacača u kojoj sada žive AI?
   #Da/Kitse#
   - Šta će onda biti s vama? Sa AI koje se sada tamo nalaze?
   Umonov glas izmeni se u podrugljivu grmljavinu:
   #Zašto te znam # zašto sam te video # zašto#
   #Je moja večna suština tako zbunjena#
   #Da vidim i gledam te užase nove#
   #Saturn je pao/i mene čeka pad#
   #Zar da napustim ovo svoje odmorište#
   #Ovu kolevku moje slave/ovu blagu klimu#
   #Ovo mirno izobilje blaženog svetla#
   #Ove kristalne paviljone/i čiste hramove#
   #Vascelog svog carstva # Ostalo je ono#
   #Napušteno/prazno/bez ičeg mog#
   #Blesak/raskoš/i simetriju#
   #Ne mogu da vidim # već samo tamu/smrt/i tamu#
   

Znam te reči. Ja sam ih napisao. Ili, radije, Džon Kits je to učinio pre devet vekova u svom prvom pokušaju da opiše pad Titana i olimpske bogove koji su ih zamenili. Sećam se veoma dobro te jeseni 1818: bola u mom večito prehlađenom grlu, izazvanog za vreme škotskog pešačkog pohoda, još jačeg bola posle tri opaka napada na moju poemu Endimion u listovima Blackwood's, Quarterly Review i British Critic, i pretposlednjeg bola zbog nesavladive bolesti mog brata Toma.
   Zaboravivši na zbrku Srži oko mene, dižem pogled i pokušavam da pronađem nešto slično licu u velikoj Umonovoj masi.
   - Kada bude rođena Ultimativna Inteligencija, vi, AI 'nižeg nivoa', umrećete.
   #Da#
   - Ona će se hraniti vašim informatičkim mrežama onako kako ste se vi hranili ljudskim.
   #Da#
   - A ti ne želiš da umreš, Umone, zar ne?
   #Umiranje je lako#
   #Komedija je teška#
   - Svejedno, borite se za opstanak. Vi, Stabilni. To je razlog za građanski rat u Srži?
   #Jedna niža svetlost pitala je Umona#
   #Kakvo značenje leži u tome#
   #što Daruma stiže sa Zapada#
   #Umon je odgovorio#
   #Vidimo#
   #planine na suncu#
   
   Sada mi je lakše da odgonetam Umonove koane. Sećam se vremena pre ponovnog rođenja moje ličnosti, kada sam učio na analogu njegovog kolena. U hiper-razmišljanju Srži, u onome što bi ljudi nazvali Zenom, četiri vrline Nirvane jesu (1) nepromenljivost, (2) radost, (3) lično postojanje i (4) čistoća. Ljudska filosofija ima težnju da se svodi na vrednosti koje se mogu kategorizovati kao intelektualne, religijske, moralne i estetske. Umon i Stabilni priznaju samo jednu vrednost - postojanje. Dok religijske vrednosti mogu da budu relativne, intelektualne vrednosti nestalne, moralne vrednosti dvosmislene, a estetske vrednosti zavisne od svakog posmatrača, vrednost postojanja svake stvari beskrajna je - otud 'planine na suncu' - a pošto je beskrajna, jednaka je svakoj drugoj stvari i svim istinama.
   Umon ne želi da umre.
   Stabilni su prkosili sopstvenom bogu i svojim AI kolegama kako bi mi ovo rekli, kako bi me stvorili, kako bi odabrali Bron, Sola, Kasada i ostale za hodočašće, kako bi omogućili da naznake procure Gledstonovoj i nekolicini drugih senatora tokom vekova, da bi čovečanstvo bilo upozoreno, a sada su krenuli u otvoreni rat u Srži.
   Umon ne želi da umre.
   - Umone, ako Srž bude uništena, hoćeš li ti umreti?
   #U čitavoj vasioni smrt ne postoji#
   #Nema zadaha smrti # biće smrti # jecaj/jecaj#
   #Za ovom bledom Omegom uvenule rase#
   
   Reči su ponovo bile moje, ili gotovo moje, uzete iz mog drugog pokušaja da napišem epsku priču o padu božanstava i ulozi pesnika u svetskom ratu protiv bola.
   Umon neće umreti ako dalekobacački dom Srži bude uništen, ali glad Ultimativne Inteligencije svakako će ga osuditi na propast. Gde će pobeći ako Mreža-Srž bude uništena? Vidim slike metasfere - te beskrajne, senkovite predele gde se tamna obličja kreću iza lažnog obzorja.
   Znam da mi Umon neće odgovoriti ako ga budem pitao.
   Zato ću pitati nešto drugo.
   - Šta žele Prevrtljivi?
   #Ono što i Gledstonova#
   #Kraj#
   #simbioze između AI i čovečanstva#
   - Kroz uništenje čovečanstva?
   #Očito#
   - Zašto?
   #Porobili smo vas#
   #snagom#
   #tehnologijom#
   #perlama i staklićima#
   #uređaja koje niste mogli ni da sačinite#
   #ni da shvatite#
   #Hokingov pogon bi vam pripao#
   #ali dalekobacač#
   #fetlinijski odašiljači i prijemnici#
   #megasfera#
   #štap smrti#
   #Nikada#
   #Poput Sijuksa sa puškama/konjima#
   #prekrivačima/noževima/i perlama#
   #prihvatili ste to#
   #prigrlili nas#
   #i izgubili sebe#
   #Ali poput belaca#
   #koji je delio zaražene prekrivače#
   #poput robovlasnika na sopstvenoj#
   #plantaži#
   #ili u svojoj 'Werkshutze Dechenschule#
   #Gusstahlfabrik'#
   #mi smo izgubili sebe#
   #Prevrtljivi žele da okončaju#
   #simbiozu#
   #tako što će odstraniti parazita#
   #čovečanstvo#
   - A Ultimativni? Oni su spremni da umru? Da ih zameni vaša proždrljiva UI?
   #Oni misle#
   #kao što ste mislili vi#
   #ili terali svog sofističkog Boga Mora#
   #da misli#
   I Umon recituje poeziju koju sam ja napustio zbog osujećenja, ne zato što nije dejstvovala kao poezija, već zato što nisam sasvim verovao u poruku koju je nosila.
   Tu poruku Titanima osuđenim na propast daje Okeanus, Bog Mora, koji će ubrzo biti svrgnut sa prestola. To je pesma zahvalnica evoluciji napisana kada je Čarls Darvin imao devet godina. Čujem reči kojih se sećam da sam ih pisao jedne oktobarske večeri pre devet vekova, pre toliko svetova i vasiona, ali takođe mi se čini kao da ih čujem prvi put:
   #O vi/što vas gnev proždire! što/vas strast žeže#
   #I koprcate se u porazu/lečite svoj bol!#
   #Zatvorite čula/naćulite uši#
   #Moj glas nije urlik gneva#
   #A opet slušajte/dok vam donosim dokaz#
   #Kako/hteli-ne hteli/morate se zadovoljiti saginjanjem#
   #I uz dokaz taj utešiću vas mnogo#
   #Ako utehu ovu primite u svoj njenoj istini#
   #Padamo zbog kletve zakona Prirode/ne sile#
   #Groma/ili Jupitera/Veliki Saturne/ti#
   #Si dobro prosejao vasionu atoma#
   #Ali iz tog razloga/što si Kralj#
   #I samo slep zbog puke nadmoći#
   #Jedan put sklonjen je od tvojih očiju#
   #Kojim sam dolutao do večite istine#
   #I najpre/kao što nisi bio prva sila#
   #Isto tako nećeš biti ni poslednja/to ne može biti#
   #Ti nisi ni početak ni kraj#
   #Iz Haosa i rodne Tame došla je#
   #Svetlost/prvi plodovi tog prženja utrobe#
   #Taj zlovoljni ferment/koji je, u čudesne svrhe,#
   #Sam u sebi zrio # Trenutak je sazreo#
   #A sa njim i Svetlost/i Svetlost/koja rađa#
   #Sopstvenog tvorca/dalje dotakla je#
   #Svu neizmernu materiju u Život#
   #U samom tom trenu/naše poreklo#
   #Nebesa/i Zemlja/bili su manifest#
   #Potom ti prvorođeni/i mi rasa divova#
   #Zavladasmo novim i divotnim kraljevstvima#
   #A sad stiže bol istine/za one kojima je ona bol#
   #O, ludosti! Jer istrpeti sve gole istine#
   #I predvideti okolnosti/u posvemašnjem miru#
   #Koji je vrhunac samostalnosti # Pazi dobro!#
   #Jer Nebesa i Zemlja lepši su, daleko lepši#
   #Od Haosa i prazne Tame/iako ovi negda vladaše#
   #I kao što se iskazujemo van tih Nebesa i Zemlje#
   #U obličju i formi zbijenoj i divnoj#
   #U volji/u slobodi delanja/druženju#
   #I još hiljadu ispoljavanja čistijeg života#
   #Tako nam je za petama novo savršenstvo#
   #Sila jača od lepote/koju sami izrodismo#
   #I osudismo je da nas nadmaši/dok mi prolazimo#
   #U slavi te stare Tame # ali time nismo#
   #Više porobljeni/nego što smo sami porobili#
   #Bezoblični Haos # Reci/zar se glupavo zemljište#
   #Svađa s ponositim šumama koje je hranilo#
   #I još ih hrani/lepše nego što je ono samo#
   #Može li ono poreći nadmoć zelenih gajeva#
   #Ili stablo treba da zavidi golubici#
   #Na gukanju/i snežnim krilima#
   #Na lutanju do mesta gde ona pronalazi radost#
   #Mi smo takva šumska stabla/i naši lepi šumarci#
   #Izrodili su/ne bledunjave, samotne golubice#
   #Već orlove zlatnog perja/koji se uzdižu#
   #Iznad nas u svojoj lepoti/i moraju da vladaju#
   #Punopravno # Jer takav je večni zakon#
   #Da je moćniji onaj ko je lepši#
   #Primi istinu/i pusti je da ti bude melem#
   

- Veoma lepo, odaslah Umonu, ali veruješ li ti u to?
   #Ni na tren#
   - Ali Ultimativni veruju?
   #Da#
   - I spremni su da propadnu kako bi ustupili mesto Ultimativnoj Inteligenciji?
   #Da#
   - Ima tu jedan problem, možda suviše očigledan da bi se uopšte pominjao, ali ja ću ga svejedno pomenuti - zašto voditi rat ako znaš ko je u njemu pobedio, Umone? Kažeš da Ultimativna Inteligencija postoji u budućnosti i da ratuje sa ljudskim božanstvom - čak šalje deliće budućnosti natrag kako biste to mogli da podelite sa Hegemonijom. Dakle, Ultimativni moraju da likuju. Čemu onda voditi rat i prolaziti kroz sve ovo?
   #KVAC!#
   #Podučavam te#
   #stvaram za tebe najtananiju obnovljenu ličnost#
   #koja se da zamisliti#
   #i puštam te da lunjaš među ljudima#
   #u sporom vremenu#
   #kako bih te bolje iskovao#
   #ali ti si opet#
   #samo mrtvorođenče#
   Razmišljam jedan dugi trenutak.
   - Postoje mnogostruke budućnosti?
   #Jedna niža svetlost pitala je Umona#
   #Postoje li mnogostruke budućnosti#
   #Umon je odgovorio#
   #Ima li pas buve#
   - Ali ona u kojoj pobeđuje UI verovatna je?
   #Da#
   - Postoji, međutim, i verovatna budućnost u kojoj UI nastaje, ali ga nadvladava ljudsko božanstvo?
   #Utešno je#
   #što čak i#
   #mrtvorođenče#
   #ume da razmišlja#
   - Rekao si Bron da ljudska... svest - božanstvo zvuči tako glupo - da je priroda te ljudske Ultimativne Inteligencije trojna?
   #Intelekt#
   #Empatija#
   #i Praznina Koja vezuje#
   - Praznina Koja Vezuje? Misliš Gh/c5 i Gh/c3, Plankov prostor i Plankovo vreme? Kvantna stvarnost?
   #Oprez#
   #Kitse#
   #razmišljanje može da ti pređe u naviku#
   - I da li je Empatija taj deo trojstva koji je umakao natrag kroz vreme da bi izbegao rat sa vašom UI?
   #Tačno#
   #Naša UI i vaša UI#
   #poslale su natrag#
   #Šrajka#
   #da ga nađe#
   - Naša UI? Ljudska UI takođe je poslala Šrajka?
   #Dozvolila je to#
   #Empatija je#
   #strana i beskorisna stvar#
   #crvoliko slepo crevo#
   #intelekta#
   #Ali ljudska UI njuši pomoću nje#
   #a mi koristimo bol da ga#
   #isteramo iz skrovišta#
   #otud drvo#
   - Drvo? Šrajkovo drvo trnja?
   #Naravno#
   #Ono emituje bol#
   #preko fetlinije, tanko#
   #poput zvižduka u#
   #uhu psa#
   #ili boga#
   
   Osećam kako mi se analogno obličje leluja dok shvatam istinu. Haos izvan Umonovog zaštitnog polja-jajeta sada je nezamisliv, kao da tkanje samog svemira kidaju džinovske ruke. Srž je u metežu.
   - Umone, ko je ljudska UI u našem vremenu? Gde se ta svest krije, gde leži usnula?
   #Moraš shvatiti#
   #Kitse#
   #naša jedina prilika#
   #bila je da stvorimo kibrida#
   #Sina Čoveka#
   #Sina Mašine#
   #I da to sklonište načinimo tako privlačno#
   #da Empatija u bekstvu#
   #ni ne pomisli na neki drugi dom#
   #Svest već gotovo božansku#
   #koju je čovečanstvo ponudilo u trideset#
   #pokolenja#
   #maštu koja može da premosti#
   #prostor i vreme#
   #I da takvom ponudom#
   #i spojem#
   #sačinimo sponu između svetova#
   #koja bi mogla da dopusti#
   #da svet postoji#
   #i za jedne i za druge#
   - Ko, proklet bio, Umone! Ko je to? Dosta mi je tvojih zagonetki ili dvosmislenosti, ti bezoblični gade! Ko?
   #Odbio si#
   #ova božanska svojstva dva puta#
   #Kitse#
   #Ako odbiješ#
   #i poslednji put#
   #sve će se završiti ovde#
   #jer vremena#
   #više nema#
   #Idi!#
   #Idi i umri da bi živeo!#
   #Ili živi neko vreme i umri#
   #za sve nas!#
   #Kako god bilo Umon i ostali#
   #završili su sa#
   #tobom!#
   #Odlazi!#

U šoku i neverici, ja padam, ili sam izbačen, i letim kroz Tehnosrž kao list nošen vetrom, tumbam se kroz megasferu bez svrhe ili vođstva, a onda padam u tamu još dublju i izranjam, vrišteći opscenosti senkama, u metasferu.
   Ovde, čudnovatost i ogromnost, strah i tama sa jednom jedinom logorskom vatrom svetlosti koja gori ispod.
   Plivam ka njoj, mlataram po bezobličnoj viskoznosti.
   Bajron je taj koji se udavio, pomišljam, a ne ja. Osim ako se ne računa davljenje u sopstvenoj krvi i iskidanom plućnom tkivu.
   Ali sada znam da imam izbora. Mogu da izaberem da živim i ostanem smrtan, ne kibrid već ljudsko biće, ne Empatija, već pesnik.
   Plivajući nasuprot snažnoj struji, spuštam se ka svetlosti.
   
   "Hante! Hante!"
   Ađutant Gledstonove tetura se unutra, duguljastog lica, ispijenog i zabrinutog. Još je noć, ali lažna svetlost praskozorja mutno dodiruje okna, zidove.
   "Bože moj", kaže Hant i gleda me sa strahopoštovanjem.
   Vidim njegov pogled i gledam posteljinu i spavaćicu natopljenu svetlom arterijskom krvlju.
   Moj kašalj ga je probudio; moje krvarenje dovelo me je kući.
   "Hante!" dahćem i ležem natrag na jastuke, previše slab da podignem ruku.
   Stariji muškarac seda na krevet, hvata me za rame, uzima me za ruku. Znam da zna da sam na umoru.
   "Hante", šapućem, "imam toliko stvari da pričam. Divnih stvari."
   On me ućutkuje. "Kasnije, Severne", kaže. "Odmarajte se. Opraću vas, pa možete da mi ispričate kasnije. Imamo vremena u izobilju."
   Pokušavam da ustanem, ali uspevam samo da mu visim o ruci, stežući mu rame malim prstima. "Ne", šapućem i osećam grgotanje u grlu, čujem grgotanje vodoskoka napolju. "Nema mnogo vremena. Nipošto."
   I u tom trenutku, dok umirem, znam da nisam odabrani nosilac ljudske UI, niti spoj AI i ljudskog duha, niti bilo kakav Izabrani.
   Ja sam samo pesnik koji umire daleko od doma.
   

42.
   Pukovnik Fedman Kasad poginuo je u borbi.
   I dalje u borbi sa Šrajkom, svestan Monete samo kao nejasne slike na rubu vidokruga, Kasad se premestio kroz vreme, posrnuo od vrtoglavice i otkotrljao se na sunčevu svetlost.
   Šrajk uvuče ruke i odstupi, sa crvenim očima koje kao da su odražavale krv koja je oblila Kasadovo zaštitno odelo. Kasadovu krv.
   Pukovnik se obazre. Nalazili su se blizu Doline Vremenskih Grobnica, ali u drugom vremenu, dalekom vremenu. Umesto pustinjskog kamenja i dina pustare, na pola klika od doline nalazila se šuma. Na jugozapadu, otprilike tamo gde su u Kasadovo vreme ležale ruševine Grada Pesnika, uzdizao se živi grad čiji su tornjevi, bedemi i galerije sa kupolama blago svetlucale na večernjoj svetlosti. Između grada na rubu šume i doline, livade visoke, zelene trave njihale su se na blagom lahoru koji je duvao sa dalekog Masiva Uzde.
   Sa Kasadove leve strane, Dolina Vremenskih Grobnica pružala se kao i uvek, samo što su zidovi litica sada bili srušeni, istrošeni erozijom ili klizištima, prekriveni tepihom visoke trave. Same Grobnice izgledale su nove, kao da su tek sagrađene, sa građevinskim skelama još oko Obeliska i Monolita. Svaka Grobnica iznad tla blistala je jarko kao zlato, kao da je obložena i izglačana plemenitim metalom. Vrata i ulazi bili su zaptiveni. Teška i zagonetna mašinerija ležala je oko Grobnica, okruživala Sfingu kao prsten, sa masivnim kablovima i polugama tankim kao žice, rasutim tamo-amo. Kasad je smesta znao da se nalazi u budućnosti - možda vekovima i milenijumima u budućnosti - i da Grobnice samo što nisu lansirane natrag ka njegovom vremenu i dalje od njega.
   Kasad se osvrnu.
   Nekoliko hiljada muškaraca i žena stajalo je u redovima duž travnatog obronka tamo gde je nekada bila litica. Bili su potpuno nemi, naoružani i raspoređeni tako da stoje sučelice sa Kasadom kao borbeni stroj koji čeka svog vođu. Polja zaštitnih odela treperila su oko nekih, ali drugi su nosili samo krzno, krila, krljušti, egzotično oružje i složene boje koje je Kasad video u svojoj ranijoj poseti sa Monetom mestu/vremenu gde je bio izlečen.
   Moneta. Ona je stajala između Kasada i mnoštva, sa poljem odela koje joj je treperilo oko struka, ali takođe u mekom kombinezonu koji kao da je bio sačinjen od crnog somota. Crveni šal bio joj je vezan oko vrata. Oružje tanko kao šipka visilo joj je o ramenu. Pogled joj je bio prikovan za Kasada.
   On se malo zanese i oseti koliko su mu rane ozbiljne ispod zaštitnog odela, ali takođe vide nešto u Monetinim očima zbog čega oseti slabost i iznenađenje.
   Ona ga nije poznavala. Na licu joj se video odraz iznenađenja, čuđenja... strahopoštovanja?... koje su pokazivali redovi drugih lica. Dolina je bila nema izuzev povremenog puckanja barjaka na koplju ili tihog šuštanja vetra u travi dok je Kasad zurio u Monetu, a ona mu uzvraćala pogled.
   Kasad se osvrnu.
   Šrajk je stajao nepokretan kao metalna skulptura, deset metara dalje. Visoka trava rasla mu je gotovo do bodljikavih kolena sa načičkanim sečivima.
   Iza Šrajka, preko ulaza u dolinu, blizu mesta gde je počinjao tamni šumarak elegantnih stabala, horde Šrajkova, legije Šrajkova, red za redom Šrajkova stajali su i blistali oštrinom skalpela na prigušenoj sunčevoj svetlosti.
   Kasad prepozna svog Šrajka, onog Šrajka, samo zbog njegove blizine i prisustva rođene krvi na kandžama i leđnom lubu stvorenja. Oči stvorenja pulsirale su grimiznom bojom.
   "Ti si taj, zar ne?" upita tihi glas iza njega.
   Kasad se obrnu, oseti da ga na trenutak ponovo obuzima vrtoglavica. Moneta je stajala samo nekoliko stopa dalje. Kosa joj je bila kratka kao što je se sećao posle prvog susreta, koža joj je izgledala podjednako meko, a oči podjednako tajanstveno sa zelenim dubinama istačkanim smeđim mrljicama. Kasad oseti poriv da podigne dlan i nežno joj dodirne jabučicu, da pređe svijenim prstom duž poznate krivine njene donje usne. Ali nije učinio to.
   "Ti si taj", reče Moneta ponovo i ovaj put to nije bilo pitanje. "Ratnik iz mog proročanstva."
   "Ne poznaješ me, Moneta?" Nekoliko Kasadovih rana zaseklo je blizu kosti, ali nijedna ga nije bolela koliko ovaj trenutak.
   Ona odmahnu glavom i ukloni kosu sa čela bolno poznatim pokretom. "Moneta. To znači ujedno i 'Kćer Sećanja' i 'ona koja opominje'. To je dobro ime."
   "Ne zoveš se tako?"
   Ona se osmehnu. Kasad se seti tog osmeha u šumskom čestaru, kada su prvi put vodili ljubav. "Ne", reče ona tiho. "Još ne. Samo što sam stigla ovamo. Moje putovanje i zadatak čuvara još nisu započeli." Ona mu reče svoje ime.
   Kasad trepnu, podiže ruku i stavi joj dlan uz obraz. "Bili smo ljubavnici", reče on. "Susretali smo se na bojnim poljima izgubljenim u sećanju. Bila si svuda sa mnom." On se obazre. "Sve to vodi ovome, zar ne?"
   "Da", reče Moneta.
   Kasad se okrenu i zagleda u armiju Šrajkova s druge strane doline. "Je li ovo rat? Nekoliko hiljada protiv nekoliko hiljada?"
   "Rat", reče Moneta. "nekoliko hiljada protiv nekoliko hiljada na deset miliona svetova."
   Kasad sklopi oči i klimnu glavom. Zaštitno odelo služilo mu je kao hirurški šav, prvi zavoj i ubrizgivač ultramorfa, ali bol i slabost od strašnih rana nisu se još dugo mogli potiskivati. "Deset miliona svetova", reče on i otvori oči. "Dakle, poslednja bitka?"
   "Da."
   "A pobedniku pripadaju Grobnice?"
   Moneta baci pogled na dolinu. "Pobednik odlučuje da li Šrajk koji je već pohranjen tamo kreće sam da utre put ostalima..." Ona klimnu glavom prema vojsci Šrajkova. "Ili da li će čovečanstvo imati poslednju reč u našoj prošlosti i budućnosti."
   "Ne shvatam", reče Kasad, stegnutim glasom, "ali vojnici retko shvataju političku situaciju." On se nagnu napred, poljubi iznenađenu Monetu i skinu njen crveni šal. "Volim te", reče, dok je vezivao parče tkanine za cev svoje jurišne puške. Signalizatori su pokazivali da mu je preostala još polovina pulsnog naboja i municije.
   Fedman Kasad pređe pet koraka napred, okrenu leđa Šrajku, podiže ruke pred ljudima, i dalje nemim na obronku, pa viknu: "Za slobodu!"
   Tri hiljade glasova uzvrati mu pokličem: "Za slobodu!" Rika se ne okonča sa poslednjom reči.
   Kasad se okrenu, držeći pušku i barjak visoko. Šrajk načini polukorak napred, zauze otvoreni stav i razvi sečiva na prstima.
   Kasad dreknu i napade. Iza njega, Moneta jurnu za njim, držeći oružje visoko. Hiljade nagrnuše za njima.
   
   Kasnije, u klanici doline, Moneta i nekoliko drugih Odabranih Ratnika pronašli su Kasadovo telo još u samrtnom zagrljaju sa izulubljenim Šrajkom. Sklonili su Kasada pažljivo, preneli ga do šatora koji ga je čekao u dolini, oprali i uredili njegovo opustošeno telo i odneli ga kroz mnoštvo do Kristalnog Monolita.
   Tamo je telo pukovnika Fedmana Kasada položeno na postolje od belog mermera i oružje mu je stavljeno kraj nogu. U dolini, velika lomača ispunila je vazduh svetlošću. Po čitavoj dolini muškarci i žene išli su sa bakljama dok su drugi ljudi silazili sa neba boje lapis-lazulija, neki u letelicama nematerijalnim poput livenih mehurova, drugi na krilima energije ili umotani u zelene i zlatne krugove.
   Kasnije, kada su iznad svetlom ispunjene doline izišle sjajne i hladne zvezde, Moneta se oprostila i ušla u Sfingu. Mnoštvo zapeva. Na poljima iza njih, mali glodari cunjali su između palih barjaka i razbacanih ostataka leđnih lubova i oklopa, metalnih sečiva i istopljenog čelika.
   Nešto pre ponoći, gomila je prestala da peva, uzdahnula i odstupila. Vremenske Grobnice su zasjale. Žestoke plime i oseke antientropijske sile nateraše gomilu da se još više udalji - do ulaza u dolinu, preko bojišta, natrag ka gradu koji je blago svetlucao u noći.
   U dolini, velike Grobnice zatreperele su, izbledele iz boje zlata u bronzanu, i pošle na svoj dugi povratak.
   
   Bron Lamija prođe kraj blistavog Obeliska i nastavi da se bori sa zidom razjarenog vetra. Pesak joj je zasecao kožu i grebao po očima. Statičke munje prasnuše na vrhovima litica i pojačaše jezivi sjaj koji je okruživao Grobnice. Bron raširi šake preko lica i nastavi da posrće, čkiljeći kroz prste kako bi pronašla stazu.
   Bron ugleda zlatnu svetlost dublju od opšteg sjaja kako teče kroz razorena okna Kristalnog Monolita i prosipa se preko izuvijanih dina koje su prekrivale dno doline. Neko se nalazio u Monolitu.
   Bron se zarekla da će otići pravo u Šrajkovu Palatu, učiniti sve što može da oslobodi Silenusa, a onda se vratiti Solu, ne obazirući se na bilo kakve diverzije. Ali u grobnici je videla obrise ljudskog obličja. Kasada još nije bilo. Sol joj je rekao za Konzulovu misiju, ali diplomata se možda vratio dok je oluja besnela. Nije se znalo gde je Otac Dire.
   Bron priđe bliže sjaju i zastade pred nazubljenim ulazom u Monolit.
   Prostor unutra bio je širok i upečatljiv, uzdizao se gotovo stotinu metara do polunaslućenog prozirnog krova. Zidovi, viđeni iznutra, bili su providni i nešto što je izgledalo kao sunčeva svetlost davalo im je bogatu boju zlata i ćilibara. Teški sjaj padao je na prizor u središtu širokog prostora pred njom.
   Fedman Kasad ležao je na nekoj vrsti pogrebnog postolja. Bio je odeven u crnu uniformu SILE i krupne, blede šake bile su mu prekrštene na grudima. Oružje, nepoznato za Bron izuzev Kasadove jurišne puške, ležalo mu je kraj nogu. Pukovnikovo lice bilo je suvonjavo u smrti, ali ne više nego što je bilo suvonjavo za života. Izraz mu je bio miran. Nije bilo nikakve sumnje da je mrtav; tišina smrti počivala je na tom mestu kao tamjan.
   Ali obrisi koje je Bron videla izdaleka i koji su joj privukli pažnju, pripadali su drugoj osobi.
   Mlada žena, u drugoj polovini dvadesetih godina, klečala je kraj postolja. Nosila je crni kombinezon, imala kratku kosu, svetlu kožu i krupne oči. Bron se seti vojnikove priče, ispričane za vreme njihovog dugog putovanja u dolinu, seti se pojedinosti o Kasadovoj fantomskoj ljubavnici.
   "Moneta", šapnu Bron.
   Mlada žena je klečala na jednom kolenu i desna ruka bila joj je ispružena kako bi dodirivala kamen kraj pukovnikovog tela. Ljubičasta zaštitna polja treperila su oko postolja, a neka druga energija - moćno vibriranje u vazduhu - skretala je svetlost i oko Monete, tako da je prizor bio mutan, sa oreolom.
   Mlada žena podiže glavu, zagleda se u Bron, ustade i klimnu glavom.
   Bron kroči napred, sa mnoštvom pitanja već u glavi, ali vremenske plime i oseke unutar grobnice bile su odveć moćne i oterale su je natrag sa talasima vrtoglavice i daja vu.
   Kada je Bron podigla pogled, postolje je i dalje bio tu, Kasad je ležao na istom mestu pod svojim zaštitnim poljem, ali Moneta je nestala.
   Bron oseti poriv da otrči natrag do Sfinge, pronađe Sola, ispriča mu sve i sačeka tamo sve dok oluja ne oslabi i dok ne svane jutro. Ali iznad škripe i njištanja vetra, Bron pomisli da još može da čuje krike sa drveta trnja, nevidljivog iza svojih zavesa od peska.
   Podigavši visoko okovratnik, Bron se vrati u oluju i krenu stazom prema Šrajkovoj Palati.
   

Masa kamena lebdela je u svemiru kao karikatura planine, sva u nazubljenim tornjevima, grebenima oštrim kao nož, besmisleno okomitim površinama, uskim ispustima, širokim kamenim balkonima i sa snežnim vrhom širokim toliko da na njemu može da stoji samo jedna osoba - i to samo ako spoji stopala.
   Reka je krivudala iz svemira, prolazila kroz višeslojno zaštitno polje na pola klika od planine, prelazila preko travnatog udubljenja na najširem kamenom balkonu, a onda se obrušavala stotinu ili više metara u usporenom vodopadu do sledeće terase, da bi zatim odskakala u umetnički upravljenim potočićima pene u pet-šest manjih rečica i vodopada koji su se spuštali niz planinsko lice.
   Tribunal je zasedao na najvišoj terasi. Sedamnaest Proteranih - šest muškaraca, šest žena i pet neodređenog pola - sedelo je unutar kamenog kruga postavljenog u unutrašnjosti šireg kruga trave sa kamenim zidom. Oba kruga držala su Konzula u svom središtu.
   "Svesni ste", reče Slobodnjakinja Genga, Govornica Podobnih Građana Klana Slobodnjaka Transtauralnog Roja, "da smo mi svesni vaše izdaje?"
   "Da", reče Konzul. Bio je odeven u svoje najfinije tamnoplavo 'bolo' odelo, kestenjasti ogrtač i trorogi diplomatski šešir.
   "Svesni činjenice da ste ubili Slobodnjake Andil i Ilijama, Središnjeg Beca i Mizenspeš Torensa."
   "Znao sam Andil po imenu", reče Konzul tiho. "Nisam se upoznao sa tehničarima."
   "Ali ste ih ubili?"
   "Da."
   "Bez izazova ili upozorenja."
   "Da."
   "Ubili ih da biste došli u posed uređaja koji su oni doneli na Hiperion. Mašine za koju smo vam rekli da će srušiti takozvane vremenske plime i oseke, otvoriti Vremenske Grobnice i osloboditi Šrajka okova."
   "Da." Konzulov pogled kao da je bio upravljen u nešto iznad ramena Slobodnjakinje Genge, ali daleko, veoma daleko.
   "Mi smo objasnili", reče Genga, "da taj uređaj treba da se upotrebi pošto uspešno odbijemo brodove Hegemonije. Kada naša invazija i okupacija budu neminovne. Kada se Šrajk bude mogao... kontrolisati."
   "Da."
   "A opet, vi ste pobili naše ljude, slagali nas o tome i sami aktivirali uređaj, godinama pre vremena."
   "Da." Melio Arundez i Teo Lejn stajali su pored i za korak iza Konzula, smrknutih lica.
   Slobodnjakinja Genga skrsti ruke. Bila je to visoka žena klasične građe Proteranih - ćelava, mršava, zaogrnuta kraljevskom tamnoplavom odorom koja kao da je upijala svetlost. Lice joj je bilo staro, ali na njemu gotovo da nije bilo bora. Oči su joj bile tamne.
   "Iako je ovo bilo pre vaše četiri standardne godine, zar ste mislili da ćemo to zaboraviti?"
   "Ne." Konzur spusti pogled da bi se susreo sa njenim. Izgledala je gotovo kao da se smeje. "Retke su kulture koje zaboravljaju izdajnike, Slobodnjakinjo Genga."
   "A opet ste se vratili."
   Konzul ne odgovori. Dok je stajao kraj njega, Teo Lejn osećao je kako mu lahor pomera formalni trorogi šešir. Teo se osećao kao da još sanja. Vožnja je bila nestvarna.
   Troje Proteranih sačekalo ih je u dugačkoj, niskoj gondoli koja je lako plutala na mirnim vodama ispod Konzulovog broda. Sa tri posetioca iz Hegemonije u sredini plovila, Proterani na krmi odgurnuo ih je dugačkom motkom i brod je otplutao natrag tamo odakle je i došao, kao da je struja nemoguće reke potekla u suprotnom smeru. Teo je bukvalno sklopio oči kada su se približili vodopadu gde se rečica uzdizala uspravno sa površine njihovog asteroida, ali kada je sekund kasnije otvorio oči, dole je još bilo dole, a reka je izgledala kao da teče sasvim normalno, iako je travnata sfera malog sveta visila sa jedne strane kao veliki, zakrivljeni zid i zvezde su se videle kroz dva metra debelu traku vode ispod njih.
   Onda su prošli kroz zaštitno polje, izvan atmosfere, i brzina im se povećala dok su pratili vijugavu traku vode. Oko njih se nalazila cevasta zaštitna sfera - logika i odsustvo njihove trenutne i dramatične smrti nalagali su da ona mora da postoji - ali nedostajalo joj je uobičajeno treperenje i optička tekstura koja je bila tako ohrabrujuća na templarskim drvobrodovima ili u nekom povremenom turističkom naselju u otvorenom svemiru. Ovde su se nalazili samo reka, čamac, ljudi i neizmernost svemira.
   "Ne koriste valjda ovo kao prevozno sredstvo između jedinica Roja", reče dr Melio Arundez drhtavim glasom. Teo je primetio da se Arundez takođe drži za rubove oplate pobelelim prstima. Ni Proterani na krmi, ni dvoje koji su sedeli na pramcu, nisu im uputili bilo šta osim potvrdnog klimanja glavom kada ih je Konzul upitao da li je to prevozno sredstvo koje im je obećano.
   "Razmeću se ovom rekom", reče Konzul tiho. "Nju koriste kada Roj miruje, ali u ceremonijalne svrhe. Upotreba dok se Roj kreće sračunata je da postigne efekat."
   "Da nas impresioniraju svojom nadmoćnom tehnologijom?" upita Teo, sotto voce.
   Konzul klimnu glavom.
   Reka je krivudala i vijugala kroz svemir, ponekad gotovo da se vraćala sama kroz sebe u ogromnim, nelogičnim petljama, a ponekad se umotavala u uske spirale kao uže od fiberplastike, uvek blistava na sunčevoj svetlosti Hiperionove zvezde i pružena u beskraj pred njima. Povremeno je reka zaklanjala sunce, a boje su tada bile veličanstvene; Teo je uzdahnuo kada je pogledao rečnu petlju stotinu metara iznad njih i video obrise riba ocrtane naspram solarnog diska.
   Ali uvek je dno čamca bilo dole i oni su hitali gotovo brzinom cislunarnog prelaza rekom neremećenom stenjem ili brzacima. Bilo je to, kako je Arundez primetio posle nekoliko minuta putovanja, kao da voziš kajak preko ruba neizmernog vodopada i pokušavaš da uživaš u vožnji do dna.
   Reka je prolazila pored nekih elemenata Roja, koji su ispunjavali nebo kao lažne zvezde: masivne farme kometa, čije su prašnjave površine remetile geometrije tvrdih vakuumskih prinosa; gradovi-globusi sa nultom gravitacijom, velike nepravilne sfere od prozirne membrane koje su ličile na neverovatne amebe ispunjene užurbanom florom i faunom; deset klika dugački potisni grozdovi, nataloženi tokom vekova, sa unutrašnjim modulima, spremištima za održavanje života i 'kologijama koje su ličile na nešto ukradeno iz O'Nilovog 'Bundogla' iz praskozorja svemirskog doba; lutajuće šume koje su prekrivale stotine kilometara kao neizmerni ležajevi lebdećih algi, spojene sa svojim potisnim grozdovima i komandnim čvorovima, zaštitnim poljima i umršenim povesmima korenja i petlji - sferična drvolika obličja koja su se njihala na lahoru gravitacije i gorela jarko zelenom i duboko narandžastom bojom i stotinama preliva jeseni Stare Zemlje kada bi ih potpalila otvorena sunčeva svetlost; izdubljeni asteroidi koje su njihovi žitelji odavno napustili, sada prepušteni automatizovanoj proizvodnji i preradi teških metala, tako da je svaki centimetar kamene površine bio prekriven zarđalim građevinama, dimnjacima i kosturnim kulama za hlađenje, a od sjaja vatri njihove unutrašnje fuzije svaki pepeljasti svet ličio je na Vulkanovu kovačnicu; neizmerne kugle za pristajanje, čija se veličina mogla odrediti samo zahvaljujući ratnim letelicama veličine bakljobrodova i krstarica koje su obletale oko njihovih površina kao spermatozoidi koji napadaju jaje; i, najupečatljivije, organizmi kojima je reka prilazila blizu ili koji su leteli blizu reke... organizmi koji su mogli biti proizvedeni ili rođeni, a najverovatnije i jedno i drugo, velika leptirasta obličja koja su otvarala krila pred sunčevom energijom, insekti koji su bili svemirske letelice ili obrnuto, sa antenama koje su se okretale ka reci, gondoli i njenim putnicima u prolazu, dok su im višepovršinske oči blistale na svetlosti zvezda, a manja krilata obličja - ljudi - ulazili i izlazili iz otvora na stomaku veličine spremišta za padobrod borbenog nosača SILE.
   I konačno, došli su do planine - u stvari, do čitavog planinskog lanca: neke planine bile su obrasle plikovima stotina ekoloških mehurova, neke otvorene ka svemiru, ali opet gusto naseljene, neke spojene sa drugima suspenzionim mostovima dugačkim trideset klika ili rečnim pritokama, druge kraljevske u svojoj usamljenosti, a mnoge prazne i formalne poput nekog Zen vrta. A tada, poslednja planina koja se uzdizala viša od Mons Olimpusa ili Maunt Hilarija na Askvitu, i pretposlednje poniranje reke prema njenom vrhu; Teo, Konzul i Arundez, bledi i nemi, držali su se za veslačke klupe u zanemeloj napetosti dok su ponirali poslednjih nekoliko kilometara najednom primetnom i zastrašujućom brzinom. Konačno, u nemogućih poslednjih stotinu metara, dok je reka odašiljala energiju bez usporavanja, šira atmosfera ponovo ih je okružila i čamac je otplutao i zaustavio se u travnatoj dolini gde je stajao i čekao Tribunal Klana Proteranih, usred kamenja koje se uzdizalo u svom krugu stounhendžovske tišine.
   "Ako su ovo uradili da bi ostavili utisak na mene", šapnu Teo kada je čamac lupnuo o travnatu obalu, "uspelo im je."
   
   "Zašto ste se vratili u Roj?" upita Slobodnjakinja Genga. Žena je hodala, kretala se pod minijaturnom gravitacijom graciozno kako to mogu samo oni rođeni u svemiru.
   "CEO Gledston je to zatražila od mene", reče Konzul.
   "I vi ste došli iako ste znali da ćete biti lišeni života?"
   Konzul je bio suviše veliki džentlemn i diplomata da bi slegnuo ramenima, ali njegov izraz lica odao je isto osećanje.
   "Šta Gledstonova želi?" upita drugi Proterani, muškarac koga je Genga predstavila kao Govornika Podobnih Građana, Središnjeg Minmuna.
   Konzul ponovi pet tačaka Gledstonove.
   Govornik Minmun skrsti ruke i pogleda Slobodnjakinju Gengu.
   "Ja ću sada odgovoriti", reče Genga. Ona pogleda Arundeza i Tea. "Vas dvojica slušajte pažljivo za slučaj da se čovek koji je doneo ova pitanja ne vrati na brod sa vama."
   "Samo malo", reče Teo i istupi da se suoči sa Proteranom koja je bila viša od njega, "pre nego što donesete presudu, morate uzeti u obzir da..."
   "Tišina", zapovedi Govornica Slobodnjakinja Genga, ali Tea je već ućutkala Konzulova ruka na ramenu.
   "Sada ću odgovoriti na pitanja", ponovi Genga. Visoko iznad nje, mnoštvo malih ratnih brodova koje je SILA nazivala kopljanicima nemo blesnu i prođe, hitajući kao jato riba u cik-cak, pod tri stotine gravitacija.
   "Najpre", reče Genga. "Gledstonova pita zašto napadamo Mrežu." Ona zastade, pogleda ostalih šesnaest Proteranih okupljenih tu i nastavi. "Ne napadamo je. Osim ovog Roja, koji je pokušavao da osvoji Hiperion pre nego što su se Vremenske Grobnice otvorile, nijedan Roj ne napada Mrežu."
   Sva tri čoveka Hegemonije kročiše napred. Čak je i Konzul izgubio svoj gornji sloj zamišljene mirnoće i samo što nije zamucao od uzbuđenja.
   "Ali to nije istina! Videli smo..."
   "Ja sam video fetlinijske slike sa..."
   "Rajska Kapija je uništena! Božji Gaj spaljen!"
   "Tišina", zapovedi Slobodnjakinja Genga. U tišini ona reče: "Samo ovaj Roj vodi bitku sa Hegemonijom. Naši Sestrinski Rojevi nalaze se tamo gde su ih dalekometni detektori Mreže najpre i pronašli... i kreću se dalje od Mreže, beže od daljih provokacija sličnih napadima na Bresiji."
   Konzul protrlja lice kao čovek koji se budi. "Ali, ko onda...?"
   "Upravo tako", reče Slobodnjakinja Genga. "Ko bi mogao da izvede takvu šaradu? I imao motiv da pobije na milione ljudi?"
   "Srž?" prodahta Konzul.
   Planina je polako rotirala i u tom trenutku okrenuli su se u noć. Lahor je duvao preko planinske terase i nabirao odore Proteranih i Konzulov ogrtač. Iznad, zvezde kao da su se rasprsle u brilijantnom sjaju. Veliko kamenje stounhendžskog kruga kao da je sijalo nekom unutrašnjom toplotom.
   Teo Lejn stade kraj Konzula, u strahu da će se čovek srušiti. "Za to imamo samo vašu reč", reče Teo govornici Proteranih. "To je besmisleno."
   Genga ni ne trepnu. "Pokazaćemo vam dokaz. Transmisione lokatore Praznine Koja Vezuje. Stvarnovremenske slike zvezdanih polja iz naših sestrinskih Rojeva."
   "Praznina Koja Vezuje?" reče Arundez. Njegov obično miran glas bio je uzbuđen.
   "Ono što vi zovete fetlinijom." Govornica Slobodnjakinja Genga ode do najbližeg kamena i pređe rukom preko njegove grube površine kao da preuzima toplotu iznutra. Zvezdana polja vrtela su se iznad.
   "Da odgovorim na drugo pitanje Gledstonove", reče ona. "Mi ne znamo gde Srž obitava. Mi smo od nje pobegli, borili se, tražili je i plašili je se vekovima, ali nismo je našli. Vi nam morate dati odgovor na to pitanje! Mi smo objavili rat tom parazitskom entitetu koje vi zovete Tehnosrž."
   Konzul kao da je klonuo. "Nemamo pojma. Zvaničnici u Mreži tragali su za Srži još od pre Hedžire, ali ona izmiče poput El Dorada. Nismo pronašli nikakve skrivene svetove, nikakve masivne asteroide pune hardvera i nikakve naznake za to na svetovima Mreže." On umorno mahnu levom rukom. "Koliko znamo, možda vi krijete Srž u nekom svom Roju."
   "Ne krijemo je", reče Govornik Središnji Minmun.
   Konzul konačno slegnu ramenima. "Hedžira je prošla pored hiljada svetova u Velikom Pretraživanju. Sve što nije imalo najmanje devet zarez sedam poena na desetobodnoj skali terabaze bilo je prenebregnuto. Srž je mogla da bude bilo gde duž tih ranih linija letova i istraživanja. Nikada je nećemo pronaći... a ako je i pronađemo, to će biti godinama pošto Mreža bude uništena. Vi ste nam bili poslednja nada da je lociramo."
   Genga odmahnu glavom. Visoko iznad njih, vrh uhvati svetlost osvita dok se terminator kretao niz ledena polja ka njima gotovo zabrinjavajuće brzo. "Kao treće, Gledstonova je pitala šta zahtevamo da bi došlo do prekida vatre. Osim ovog Roja, u ovom sistemu, mi nismo ti koji napadamo. Prihvatićemo prekid vatre čim Hiperion bude pod našom kontrolom... što bi trebalo da se dogodi za koji trenutak. Upravo smo obavešteni da naše ekspedicione snage sada kontrolišu prestonicu i njenu svemirsku luku."
   "Đavola, to vi kažete", reče Teo, ne suzdržavši se da ne stegne pesnice.
   "Đavola, to mi kažemo", složi se Slobodnjakinja Genga. "Recite Gledstonovoj da ćemo vam se sada pridružiti u zajedničkoj borbi protiv Tehnosrži." Ona baci pogled naviše ka nemim članovima Tribunala. "Međutim, pošto smo mnogo godina putovanja udaljeni od Mreže, a nemamo poverenja u vaše dalekobacače koje kontroliše Srž, naša pomoć može jedino da se ispolji u osveti zbog uništenja vaše Hegemonije. Bićete osvećeni."
   "Baš ohrabrujuće", reče Konzul suvo.
   "Kao četvrto, Gledstonova pita da li želimo da se sastanemo sa njom. Odgovor je da... ako je ona, kao što kaže da jeste, voljna da dođe u Hiperionov sistem. Sačuvali smo dalekobacač sile baš za takvu mogućnost. Mi nećemo putovati dalekobacačem."
   "Zašto ne?" upita Arundez.
   Treći Proterani, koji nije bio predstavljen, jedan od onih sa krznom, divno izmenjenih, progovori: "Uređaj koji vi nazivate dalekobacačem jeste gadost... skrnavljenje Praznine Koja Vezuje."
   "Ah, iz verskih razloga", reče Konzul i klimnu glavom sa razumevanjem.
   Egzotično isprugani i krznati Proterani odmahnu glavom nepopustljivo. "Ne! Mreža dalekobacača je jaram na vratu čovečanstva, ugovor o potčinjenosti koji vas je vezao i osudio na stagnaciju. Nama to nimalo ne treba."
   "Kao peto", reče Slobodnjakinja Genga, "to što Gledstonova pominje eksplozivni uređaj štapa smrti samo je grubi ultimatum. Ali, kao što smo rekli, on je uperen ka pogrešnom protivniku. Snage koje upadaju u vašu krhku i slabašnu Mrežu nisu Klanovi Dvanaest Sestrinskih Rojeva."
   "Za to imamo samo vašu reč", reče Konzul. Njegov pogled, sada uprt u Gengine oči, bio je čvrst i prkosan.
   "Nemate vi moju reč ni za šta", reče Govornica Genga. "Starešine Klana ne daju svoju reč robovima Srži. Ali to je istina."
   Konzul je izgledao rastrojeno kada se poluokrenuo ka Teu. "Moramo smesta ovo javiti Gledstonovoj." On se ponovo okrenu ka Gengi. "Smeju li moji prijatelji da se vrate na brod kako bi preneli vaše odgovore, Govornice?"
   Genga klimnu glavom i mahnu da pripreme gondolu.
   "Ne vraćamo se bez tebe", reče Teo Konzulu i stade između njega i najbližih Proteranih kao da želi da zaštiti starijeg muškarca sopstvenim telom.
   "Da", reče Konzul i ponovo dodirnu Teovu mišicu", vraćate se. Morate."
   "U pravu je", reče Arundez i odvuče Tea pre nego što je mladi Guverner-General mogao ponovo da progovori. "Ovo je isuviše važno da bismo rizikovali da ne javimo. Krenite vi. Ja ću ostati sa njim."
   Genga mahnu dvojici masivnijih egzotičnih Proteranih. "Obojica ćete se vratiti na brod. Konzul će ostati. Tribunal još nije odlučio o njegovoj sudbini."
   Arundez i Teo se obrnuše sa podignutim pesnicama, ali krznati Proterani zgrabiše ih i odvukoše dalje lako poput odraslih koji smiruju malu, ali nevaljalu decu.
   Konzul je gledao kako ih smeštaju u gondolu i potiskivao poriv da im mahne dok je čamac prelazio dvadeset metara niz mirnu rečicu, uranjao van vidokruga iza zakrivljenja terase, a onda se ponovo pomaljao u usponu uz vodopad prema crnom svemiru. Za nekoliko minuta čamac se izgubi sa vidika u bleštavilu sunca. On se polako okrenu u punom krugu, suočivši se sa pogledom svakog od sedamnaest Proteranih.
   "Završimo s tim", reče Konzul. "Dugo sam čekao na ovo."