Prolog

Konzul Hegemonije sedeo je na balkonu svog svemirskog broda boje abonosa i svirao Rahmanjinovljev 'Prelid' u cis molu na drevnom, ali dobro očuvanom 'Stejnveju' dok su se velika, zelena, gušterolika stvorenja praćakala i rikala ispod, u močvarama. Na severu se spremala oluja sa grmljavinom. Oblaci crni kao modrice ocrtavali su šumu džinovskih gimnospermi dok su se stratokumulusi uzdizali devet kilometara visoko u divlje nebo. Munja namreška horizont. Bliže brodu, poneko neodređeno, reptilsko obličje naletelo bi na zaštitno polje, oglasilo se, a onda otumaralo dalje, kroz izmaglice boje indiga. Konzul se usredsredio na težak deo 'Prelida' i ignorisao približavanje oluje i noći.
   Zazvoni prijemnik fetlinije.
   Konzul zastade, sa prstima iznad klavijature, i oslušnu. Grmljavina se prosu teškim vazduhom. Iz pravca šume gimnospermi dopre žalosno ćukanje čopora strvinara. Negde dole u tami neka zver malog mozga zatrubi svoj izazov kao odgovor, i ućuta. Zaštitno polje dodade svoje slabe zvučne tonove iznenadnoj tišini. Fetlinija ponovo zazvoni.
   "Prokletstvo", reče Konzul i ode da se javi.
   Dok je kompjuter nekoliko sekundi konvertovao i dekodirao nalet raspadajućih tahijona, Konzul nasu sebi čašu skoča. Smesti se na jastuke u jami za projekciju baš kada disključ žmirnu zeleno. "Pusti", reče on.
   "Odabran si da se vratiš na Hiperion", začu se šuplji ženski glas. Puna vizuelizacija još nije bila izvršena; vazduh je i dalje bio prazan, izuzev pulsiranja kodova transmisije koji su Konzulu saopštavali da ovo štrcanje fetlinije potiče iz administrativnog sveta Hegemonije, sa Tau Ceti Centra. Konzulu nisu bile potrebne koordinate transmisije da bi to znao. Ostareli ali još divni glas Meine Gledston nije mogao da ne prepozna. "Odabran si da se vratiš na Hiperion kao član Hodočašća Šrajku", nastavi glas.
   Đavola, pomisli Konzul i ustade da napusti jamu.
   "Tebe i još šestoro odabrala je Crkva Šrajka, a to je potvrdila Svestvar", reče Meina Gledston. "Tvoj pristanak je u interesu Hegemonije."
   Konzul se zaustavio u jami, leđima okrenut treperavim kodovima transmisije. Ne okrećući se on podiže čašu i iskapi preostali skoč.
   "Situacija je krajnje nejasna", reče Meina Gledston. Glas joj je bio umoran. "Konzulat i Veće domaćeg prava fetlinijom su nam pre tri standardne nedelje poslali vest da Vremenske grobnice izgleda počinju da se otvaraju. Antientropijska polja oko njih velikom brzinom se šire, a Šrajk je počeo da zalazi daleko na jug, čak do Masiva Uzde."
   Konzul se okrenu i vrati na jastuke. Holo drevnog lica Meine Gledston bio je formiran. Oči su joj izgledale umorno onoliko koliko je glas nagovestio.
   "Sa Parvatija je odmah poslata udarna jedinica SILE:svemir kako bi sa Hiperiona evakuisala građane Hegemonije pre nego što se Vremenske grobnice otvore. Njihov vremenski dug biće nešto duži od tri hiperionske godine." Meina Gledston zastade. Konzul pomisli kako nikada nije video da CEO <Chief Executive Officer - vrhovni izvršni funkcioner. - Prim. prev.> Senata izgleda tako smrknuto. "Ne znamo hoće li flota za evakuaciju stići na vreme", reče ona, "ali situaciju još nešto komplikuje. Otkriveno je da se sistemu Hiperiona približava migraciono jato Proteranih, od najmanje četiri hiljade... jedinica. Naša udarna jedinica za evakuaciju stići će jedva nešto pre Proteranih."
   Konzul je shvatio oklevanje Gledstonove. Migraciono jato Proteranih može da se sastoji od brodova raznih veličina - od probojnika-izviđača jednoseda do konzerviranih gradova i kometnih tvrđava sa desetinama hiljada međuzvezdanih varvara.
   "Udruženi komandanti SILE veruju da je ovo 'veliki udar' Proteranih", reče Meina Gledston. Brodski kompjuter je postavio holo tako da se činilo da ženine tužne smeđe oči zure direktno u Konzula. "Ostaje da se vidi žele li samo da uspostave kontrolu nad Hiperionom, zbog Vremenskih grobnica, ili je ovo totalni napad na Mrežu Svetova. U međuvremenu, puna borbena flota SILE:svemir, uključujući i inženjerijski bataljon za izgradnju dalekobacača, krenula je iz Sistema Kamn da bi se pridružila udarnoj jedinici za evakuaciju, ali ova flota može se i opozvati, sve zavisi od okolnosti."
   Konzul klimnu glavom i odsutno prinese skoč usnama. On se namršti na praznu čašu i ispusti je na debeo tepih holojame. Čak i bez vojne obuke shvatao je sa kakvom su teškom taktičkom odlukom Gledstonova i udruženi komandanti suočeni. Ukoliko se u sistem Hiperiona najvećom brzinom ne postave vojni dalekobacači - što bi bilo jezivo skupo - neće biti načina da odupre invaziji Proteranih. Kakva god bila tajna koju skrivaju Grobnice vremena, nju će otkriti neprijatelji Hegemonije. A ako flota postavi dalekobacač na vreme i Hegemonija u potpunosti iskoristi resurse SILE za odbranu jednog jedinog, dalekog, kolonijalnog sveta kakav je Hiperion, Mreža Svetova će biti pred strašnim rizikom da pretrpi napad Proteranih negde drugde na perimetru, ili - po najgorem mogućem scenariju - da varvari osvoje dalekobacač i prodru u samu Mrežu. Konzul pokuša da zamisli stvarnost u kojoj oklopne trupe Proteranih izlaze iz portala dalekobacača pravo u nebranjene domaće gradove na stotinama svetova.
   Konzul prođe kroz holo Meine Gledston, podiže čašu i ode da naspe još skoča.
   "Odabran si da se pridružiš hodočašću do Šrajka", reče slika stare CEO, koju je štampa volela da poredi sa Linkolnom, Čerčilom, Alvarez-Tempom ili bilo kojom drugom prethedžirskom legendom koja je neko vreme bila u modi. "Templari šalju svoj drvobrod Igdrasil", reče Gledstonova, "a komandant udarne jedinice za evakuaciju ima nalog da ga propusti. Sa vremenskim zaostatkom od tri nedelje, možeš da se sastaneš sa Igdrasilom pre nego što iz sistema Parvati pređe u kvantum. Ostalih šest hodočasnika koje je odabrala Crkva Šrajka biće već na drvobrodu. Izveštaji naših obaveštajaca nagoveštavaju da je najmanje jedan od sedam hodočasnika agent Proteranih. Mi nemamo... u ovom trenutku... nikakvih načina da saznamo ko je taj."
   Konzul je morao da se nasmeši. Pored svih drugih rizika koje je Gledstonova preduzimala, starica je morala da ima na umu i mogućnost da je i on špijun i da suštinske informacije fetlinijom saopštava jednom agentu Proteranih. Ili mu nije saopštila nikakvu suštinsku informaciju? Kretanje flote moglo se očitati čim brodovi upotrebe svoj Hokingov pogon, a u slučaju da Konzul jeste špijun, obaveštenje CEO moglo bi da bude način da ga zaplaši i otera. Konzulov osmeh zamre i on ispi skoč.
   "Među sedam odabranih hodočasnika nalaze se i Sol Vejntraub i Fedman Kasad", reče Gledstonova.
   Konzul se još više namršti. On se zagleda u oblak brojeva koji su treperili poput čestica prašine oko staričine slike. Za fetlinijsku transmisiju preostalo je još petnaest sekundi.
   "Treba nam tvoja pomoć", reče Meina Gledston. "Od suštinske je važnosti da se otkriju tajne Vremenskih grobnica i Šrajka. Ovo hodočašće nam je možda poslednja šansa. Ako Proterani osvoje Hiperion, njihov agent mora biti eliminisan a Vremenske grobnice zapečaćene po svaku cenu. Od toga može da zavisi sudbina Hegemonije."
   Transmisija se okonča, izuzev pulsiranja koordinata sastanka. "Odgovor?" upita brodski kompjuter. Uprkos neophodnim ogromnim energijama, svemirsko vozilo moglo je uštrcne kratku kodiranu poruku u neprekidno brbljanje FTL prasaka koji su povezivali ljudske delove galaksije.
   "Ne", reče Konzul i ode napolje pa se nasloni na ogradu balkona. Pala je noć i oblaci su se spustili. Zvezde se nisu mogle videti. Tama bi bila apsolutna da nije bilo povremenih blesaka munja na severu i blage fosforescencije koja se podizala iz baruština. Konzul najednom postade dokraja svestan toga da je, u toj sekundi, on jedino razumno biće na ovom bezimenom svetu. On oslušnu zvuke prediluvijumske noći, koji su se dizali iz močvara, i pomisli na jutro, na izlet u Vikenovom EMV-u <Electro-magnetic vehicle - elektromagnetsko vozilo. - Prim. prev.> pri prvom svetlu, na dan proveden na suncu, u lovu na krupnu divljač u šumama paprati na jugu a potom na povratak uveče u brod, na dobru šniclu i hladno pivo. Konzul pomisli na resko zadovoljstvo lova i podjednako resku utehu osame: osame koju je zaradio bolom i košmarom koje je doživeo na Hiperionu.
   Hiperion.
   Konzul uđe unutra, uvuče balkon i zapečati brod baš kada su počele da padaju prve teške kapi kiše. Pope se spiralnim stepenicama u svoju kabinu za spavanje u vrhu broda. Kružna soba bila je tamna, samo su neme eksplozije munja osvetljavale potoke kiše koji su tekli niz spoljne strane svetlarnika. Konzul se skinu, leže na čvrsti dušek i uključi zvučni sistem i spoljne audio pikapove. Slušao je kako se jarost oluje stapa sa silovitošću Vagnerovog 'Bekstva Valkira'. Uraganski vetrovi šamarali su brod. Zvuk grmljavine ispunjavao je sobu dok je svetlarnik sevao belinom i ostavljao na Konzulovim mrežnjačama zaostale goruće slike.
   Vagner je dobar samo za oluju sa gromovima, pomisli on. Zatvori oči, ali sevanje je bilo vidljivo i kroz spuštene očne kapke. On se seti sjaja ledenih kristala rasutih po ruševinama na niskim brdima blizu Vremenskih grobnica i još hladnijeg sjaja čelika na Šrajkovom nemogućem drvetu metalnog trnja. Seti se vrištanja u noći i pogleda samog Šrajka, iz stotinu površina, boje rubina i krvi.
   Hiperion.
   Konzul nemo naredi kompjuteru da isključi sve zvučnike i podiže ruku da prekrije oči. Ležao je tako u iznenadnoj tišini i mislio koliko bi ludo bilo vratiti se na Hiperion. Tokom jedanaest godina koje je proveo kao Konzul u tom dalekom i zagonetnom svetu, tajanstvena Crkva Šrajka dopustila je da veliki broj barži punih hodočasnika sa drugih svetova krene ka vetrovitim pustarama oko Vremenskih grobnica, severno od planina. Niko se nije vratio. A to je bilo u normalna vremena, kada je Šrajk bio zarobljenik vremenske plime i oseke i sila koju niko nije shvatao, a antientropijska polja ograničena na nekoliko desetina metara oko Vreenskih grobnica. A nije bilo ni pretnje invazije Proteranih.
   Konzul pomisli na Šrajka, slobodnog da luta po čitavom Hiperionu, na milione domorodaca i hiljade građana Hegemonije bespomoćnih pred stvorenjem koje prkosi fizičkim zakonima i koje komunicira samo uz pomoć smrti, i zadrhta uprkos toploti kabine.
   Hiperion.
   Noć i oluja prođoše. Novi front oluje hitao je da pretekne dolazeće svitanje. Gimnosperme visoke dvesta metara povijale su se i šibale pred nastupajućom bujicom. Neposredno pre prvog svetla Konzulov svemirski brod boje abonosa uzdiže se na repu plave plazme i probi kroz sve gušće oblake, na putu ka svemiru i mestu sastanka.
   

1.
   Konzul se probudi sa čudnovatom glavoboljom, suvim grlom i osećajem da je zaboravio hiljade snova, koje samo periodi u kriogeničnoj fugi mogu da donesu. On žmirnu, ispravi se na niskom ležaju i omamljeno skinu sa sebe poslednje senzorske trake pričvršćene za kožu. U ovalnoj prostoriji bez prozora sa njim su bila dva vrlo niska klona iz posade i jedan vrlo visok templar, sa kapuljačom. Jedan od klonova ponudi Konzulu tradicionalnu čašu soka od pomorandže da se rasani. On prihvati i ispi pohlepno.
   "Drvo je na dva svetlosna minuta i pet sati putovanja od Hiperiona", reče templar, i Konzul shvati da mu se obraća Het Mastin, kapetan templarskog drvobroda i Pravi Glas Drveta. Konzul i tako bunovan shvati da je to što ga budi Kapetan velika čast, ali bio je suviše omamljen i dezorijentisan od fuge da bi to mogao da ceni. "Ostali su već nekoliko sati budni", reče Het Mastin i mahnu klonovima da ih ostave. "Okupili su se na najisturenijoj platformi za obedovanje."
   "Hhrghn", reče Konzul i otpi. Pročisti grlo i pokuša ponovo. "Hvala vam, Hete Mastine", uspe da izgovori. Razgledajući prostoriju oblika jajeta, sa tepihom tamne trave, prozirnim zidovima i potpornim rebrima od neisprekidanog, zakrivljenog drveta vrše, Konzul shvati da mora da se nalazi u jednoj od manjih mahuna za održavanje života. Zatvorivši oči on pokuša da se priseti sastanka što se zbio neposredno pred ulazak templarskog broda u kvantum.
   Konzul se seti svog prvog pogleda na kilometar dugi drvobrod, dok se približavao mestu sastanka, kada su detalji drvobroda bili zamagljeni suvišnom mašinom i erg-generisanim poljima zadržavanja, koja su ga okruživala poput izmaglice u obliku sfere, ali njegov lisnati trup jasno je goreo hiljadama svetala što su meko sijala kroz lišće i mahune za održavanje života, sa tankim zidovima, ili duž nebrojenih platformi, mostova, komandnih paluba, stepeništa i osovina. Oko osnove drvobroda, motorne i kargo sfere grozdile su se kao predimenzionirani žučni mehuri dok su se plave i ljubičaste pogonske trake vukle pozadi poput deset kilometara dugo korenje.
   "Ostali čekaju", reče blago Het Mastin i klimnu glavom prema niskim jastucima na kojima je ležao Konzulov prtljag, spreman da se otvori na njegovu komandu. Templar se zamišljeno zagleda u vršne grede dok je Konzul oblačio poluformalnu večernju odeću koja se sastojala od komotnih crnih pantalona, izglancanih brodskih čizama, bele svilene bluze, koja se nadimala oko struka i laktova, topazne igle za okovratnik, crnog polusakoa sa grimiznim prugama Hegemonije na epoletama, i mekog zlatnog trorogog šešira. Deo zakrivljenog zida postade ogledalo i Konzul se zagleda u odraz: više nego sredovečni muškarac u poluformalnoj večernjoj odeći, suncem opaljene kože, ali čudnovato bled ispod tužnih očiju. Konzul se namršti, klimnu glavom i okrenu.
   Het Mastin pokaza rukom i Konzul krenu za visokom figurom u rizi, kroz proširenje u mahuni, na nogostup koji se uzdizao i krivudao izvan vidokruga oko masivnog zida debla drvobroda prekrivenog korom. Konzul zastade, pomeri se do ruba nogostupa i brzo načini korak natrag. Do dole je bilo najmanje šest stotina metara - s tim da je to dole stvarala gravitacija od jedne šestine standardne, generisana singularijama zatočenim u osnovi drveta - i to bez ograde.
   Oni nastaviše da se penju, ćuteći, i skrenuše sa nogostupa glavnog trupa posle trideset metara i pola trupne spirale, da bi prešli preko tanušnog visećeg mosta na granu širine pet metara. Nju su pratili napolje, sve do mesta gde je izobilje lišća hvatalo sjaj Hiperionovog sunca.
   "Je li moj brod raskladišten?" upita Konzul.
   "Napunjen je gorivom i čeka spreman u sferi jedanaest", reče Het Mastin. Oni pređoše u senku debla i zvezde postaše vidljive u crnima mrljama između tamnih lisnatih mreža. "Ostali hodočasnici saglasili su se da se spuste vašim brodom, ukoliko zapovednici SILE to dozvole", dodade templar.
   Konzul protrlja oči i požele da mu je bilo dato više vremena da se pribere posle hladnog zahvata krionične fuge. "Stupili ste u vezu sa udarnom jedinicom?"
   "O, da, zaustavili su nas čim smo se spustili tunelom iz kvantum skoka. Ratni brod Hegemonije nas... prati... čak i ovog trenutka." Het Mastin pokaza na mrlju na nebu iznad njih.
   Konzul žmirnu naviše, ali u tom trenutku delovi gornjih nizova grana izroniše iz senke drvobroda i čitava jutra lišća buknuše nijansama sutona. Čak i na još zasenčenim mestima gnezdile su se sjajoptice, nalik na japanske fenjere iznad osvetljenih nogostupa, svetlucavih lijana i obasjanih visećih mostova, dok su svici sa Stare Zemlje i radijantne ptice sa Maui-Kovenanta žmirkali i vijugali kroz lavirinte lišća, mešajući se sa sazvežđima dovoljno uspešno da prevare čak i najiskusnijeg zvezdanog putnika.
   Het Mastin kroči u lift-korpu pričvršćenu za kabl upleten od karbonskih niti, koji je nestajao iznad njih u tri stotine metara visoko drvo. Konzul uđe za njim i oni ćutke počeše da se uspinju. On zapazi da su nogostupi, mahune i platforme upadljivo prazni, izuzev nekolicine templara i njihovih umanjenih klon-verzija iz posade. Konzul nije mogao da se seti da je video ijednog drugog putnika za vreme tog sata provedenog između sastanka i fuge, ali to je pripisao neposrednom prelasku drvobroda u kvantum, pretpostavivši da putnici leže, bezbedni u svojim ležajevima za fugu. Sada je, međutim, drvobrod plovio daleko ispod relativističkih brzina i grane bi trebalo da mu vrve od razdraganih putnika. On pomenu to svoje opažanje templaru.
   "Vas šestoro ste naši jedini putnici", reče Het Mastin. Korpa se zaustavi u lavirintu zelenila i kapetan drvobroda krenu prvi, drvenim eskalatorom izlizanim od starosti.
   Konzul žmirnu, iznenađen. Templarski drvobrod normalno je nosio između dve i pet hiljada putnika; to je svakako bio najpoželjniji način međuzvezdanog putovanja. Drvobrodovi su retko gomilali vremenski dug veći od četiri ili pet meseci, praveći kratke, živopisne prelaze tamo gde su zvezdani sistemi bili na veoma malo svetlosnih godina rastojanja, dopuštajući tako svojim mnogobrojnim putnicima da u fugi provode samo ono najneophodnije vreme. Za putovanje jednog drvobroda do Hiperiona i natrag i akumulaciju šest godina vremena Mreže, bez putnika koji bi to platili templari će morati da podnesu strašan finansijski gubitak.
   Tada Konzul shvati, sa zakašnjenjem, da je drvobrod idealan za predstojeću evakuaciju, i da će mu troškove na kraju nadoknaditi Hegemonija. Ipak, znao je Konzul: dovesti brod lep i ranjiv poput Igdrasila - jedan od samo pet takvih - u ratnu zonu bio je užasan rizik za Bratstvo templara.
   "Vaši saputnici, hodočasnici", objavi Het Mastin dok su stupali na široku platformu gde ih je, na kraju dugog drvenog stola, čekala mala grupa ljudi. Iznad njih gorele su zvezde, rotirajući povremeno kada bi drvobrod promenio nagib ili kurs, dok se s obe strane pružala zakrivljena čvrsta sfera zelenila poput zelene opne neke velike voćke. Konzul smesta prepozna Kapetanovu platformu za ručavanje, čak pre nego što je pet preostalih putnika uopšte ustalo da dopusti Hetu Mastinu da zauzme svoje mesto u čelu stola. Konzul pronađe za sebe praznu stolicu - čekala ga je levo od kapetana.
   Kada su svi seli i utihnuli, Het Mastin ih formalno predstavi. Iako Konzul nikoga od ostalih nije lično poznavao, nekoliko imena bilo mu je poznato i on upotrebi svoju dugu diplomatsku obuku da klasifikuje identitete i utiske.
   Sa Konzulove leve strane sedeo je otac Lenar Hojt, sveštenik staromodne hrišćanske sekte poznate kao katolici. Konzul je na sekund zaboravio značenje crne odeće i rimskog okovratnika, ali se onda seti bolnice Sv. Fransisa na Hebronu, gde je bio podvrgnut lečenju alkoholne traume, posle svog prvog propalog diplomatskog zadatka, pre gotovo četiri standardne decenije. Pri pominjanju Hojtovog imena on se seti jednog drugog sveštenika, koji je nestao na Hiperionu negde polovinom njegovog sopstvenog boravka tamo.
   Konzulu je Lenar Hojt izgledao mlad - tek možda na početku tridesetih - ali činilo se da je taj čovek u ne tako davnoj prošlosti zbog nečega strašno ostario. Konzul pogleda mršavo lice, isturene jagodice ispod žućkastog mesa, oči krupne ali uvučene u duboke duplje, tanke usne u neprestanom grču mišića, kosu koja nije bila toliko proređena koliko nagrizena radijacijom, i oseti da posmatra čoveka koji je već godinama bolestan. Ipak, Konzul bi iznenađen što je ispod te maske prikrivenog bola ostao fizički odjek dečaka u muškarcu - najneprimetniji ostaci okruglog lica, svetla koža i meke usne, koji su pripadali jednom mlađem, zdravijem, manje ciničnom Lenaru Hojtu.
   Do sveštenika je sedeo muškarac čiji je lik pre nekoliko godina upoznala većina građana Hegemonije. Konzul se zapita je li raspon kolektivne pažnje u Mreži Svetova jednako kratak kao u vreme kada je on tamo živeo. Verovatno je još kraći. Ako je tako, onda pukovnik Fedman Kasad, zvani Kasapin Južne Bresije, nije više ni slavan ni zloglasan. Za Konzulovu generaciju, kao i za sve one koji su živeli na sporom, napuštenom rubu stvari, Kasad je bio neko ko se teško zaboravlja.
   Pukovnik Fedman Kasad bio je visok - gotovo dovoljno visok da dvometraša Heta Mastina gleda u oči - i nosio je crnu uniformu SILE bez vidljivih oznaka čina ili odlikovanja. Crna uniforma bila je čudnovato slična odeći oca Hojta, ali između ta dva muškarca to je bila jedina sličnost. Za razliku od Hojtovog istrošenog izgleda, Kasad je bio smeđe puti, očigledno u kondiciji i vitak kao drška biča, sa vidljivim mišićima u ramenima, na ručnim zglobovima i vratu. Pukovnikove oči bile su sitne, tamne i sveobuhvatne, poput sočiva kakve primitivne video kamere. Čitavo lice bilo mu je nekako uglasto: senke, površine i ravni. Ne ispijeno, poput lica oca Hojta, već samo isklesano u hladnom kamenu. Tanka linija brade duž vilice naglašavala je oštrinu njegovog lika nepogrešivo koliko i krv na oštrici noža.
   Pukovnikovi napeti, spori pokreti podsetiše Konzula na jaguara gajenog na Zemlji, kojeg je video u privatnom semebrodskom zoološkom vrtu pre mnogo godina. Kasadov glas bio je blag, ali Konzul ne propusti da primeti kako čak i pukovnikovo ćutanje traži pažnju.
   Najveći deo dugog stola bio je prazan, grupa se okupila na jednom kraju. Preko puta Fedmana Kasada sedeo je muškarac predstavljen kao pesnik Martin Silenus.
   Silenus je na izgled bio sušta suprotnost vojniku preko puta. Dok je Kasad bio vitak i visok, Martin Silenus je bio nizak i vidljivo van forme. Nasuprot Kasadovim kamenim crtama lica, pesnikovo lice bilo je pokretno i izražajno kao u zemaljskog primata. Glas mu je bio glasna, prosta škripa. Bilo je kod Martina Silenusa nečeg, pomisli Konzul, gotovo prijatno demonskog, s tim rumenim obrazima, širokim ustima, visokim obrvama, šiljatim ušima i rukama u neprestanom pokretu, čiji su prsti bili dovoljno dugi da pripadaju koncertnom pijanisti. Ili davitelju. Pesnikova srebrna kosa bila je prikupljena u grubo podsečen rep.
   Martin Silenus je izgledao kao da je u kasnim pedesetim, ali Konzul primeti izdajnički plavičasti sjaj na njegovom vratu i dlanovima i pomisli da je taj čovek prošao prilično Pulsenovih tretmana. Silenusova prava starost mogla je biti bilo gde između devedeset i sto pedeset standardnih godina. Ako je bliže ovoj drugoj brojki, znao je Konzul, postojale su šanse da je pesnik sasvim lud.
   Koliko je pri ovom prvom susretu Martin Silenus bio hvalisav i nametljiv, toliko je sledeći gost za stolom odavao nedvosmislen i jednako impresivan utisak inteligentne povučenosti. Sol Vejntraub podiže pogled pri upoznavanju i Konzul zapazi kratku sedu bradu, izborano čelo i tužne sjajne oči poznatog naučnika. Konzul je čuo priče o Jevrejinu Lutalici i njegovoj beznadežnoj potrazi, ali bio je šokiran kada je shvatio da starac sada drži bebu u naručju - svoju kćer Rejčel, staru tek nekoliko nedelja. Konzul skrenu pogled.
   Šesti hodočasnik i jedina žena za stolom bila je Bron Lamijja. Prilikom predstavljanja detektivka se zagledala u Konzula toliko intenzivno da je mogao osetiti pritisak njenog pogleda čak i pošto je skrenuo svoj.
   Nekadašnja građanka sveta Lususa, sa 1.3 g, Bron Lamija nije bila viša od pesnika koji je sedeo u drugoj stolici desno od nje, ali čak ni komotan somotski brodski kostim nije skrivao teške slojeve mišića njene kompaktne figure. Crni uvojci dopirali su joj do ramena, obrve su joj bile dve tamne linije povučene horizontalno preko širokog čela, a nos, čvrst i oštar, isticao je njen orlovski pogled. Lamijina usta bila su široka i izražajna do senzualnosti, blago povijena oko uglova u blagom osmehu koji je mogao biti i surov ali i samo veseo. Ženine tamne oči kao da su čikale posmatrača da ustanovi šta je u pitanju.
   Konzulu prođe kroz glavu da Lamiju neki možda smatraju i prelepom.
   Po završenom predstavljanju Konzul pročisti grlo i okrenu se templaru. "Hete Mastine, rekli ste da ima sedam hodočasnika. Je li dete g. Vejntrauba sedmo?"
   Kapuljača Heta Mastina polako se pomeri s jedne na drugu stranu. "Ne. Samo oni koji svesno odluče da potraže Šrajka mogu se računati u hodočasnike."
   Grupa za stolom malo se uzbuni. Mora da su svi znali ono što je znao i Konzul; samo grupa sačinjena od prostog broja hodočasnika može da otputuje na sever pod pokroviteljstvom Crkve Šrajka.
   "Ja sam sedmi", reče Het Mastin, kapetan templarskog drvobroda Igdrasil i Pravi Glas Drveta. U tišini koja je usledila posle te objave, Het Mastin mahnu i grupa klonova iz posade poče hodočasnicima da služi poslednji obrok pre planetarnog pada.
   
   "Dakle, Proterani još nisu u sistemu?" upita Bron Lamija. Glas joj je bio promukao, grlen, što je Konzula čudnovato uzbuđivalo.
   "Ne", reče Het Mastin. "Ali, nismo im odmakli više od nekoliko standardnih dana. Naši instrumenti otkrili su fuzijske čarke unutar Urt oblaka sistema."
   "Hoće li biti rata?" upita otac Hojt. Glas mu je bio umoran koliko i izraz lica. Pošto se niko nije ponudio da odgovori, sveštenik se okrenu desno, kao da retroaktivno postavlja pitanje Konzulu.
   Konzul uzdahnu. Klonovi iz posade izneli su vino; poželeo je da je to viski. "Ko zna šta će Proterani učiniti?" reče on. "Oni se izgleda više ne rukovode ljudskom logikom."
   Martin Silenus se glasno nasmeja, zamahnu rukom i prosu vino. "Kao da smo se mi, jebena ljudska bića, ikada rukovodili ljudskom logikom!" On dobro otpi, obrisa usta i ponovo se nasmeja.
   Bron Lamija se namršti. "Ako isuviše brzo počne ozbiljna borba", reče ona, "možda nam vlasti neće dozvoliti da se spustimo."
   "Biće nam dopušten prolazak", reče Het Mastin. Sunce pronađe put kroz prevoje pod njegovu kapuljaču i pade mu na žućkastu kožu.
   "Spaseni od sigurne smrti u ratu da bismo bili izručeni sigurnoj smrti u rukama Šrajka", promrmlja otac Hojt.
   "Smrt ne postoji nigde u Vaseljeni!" izgovara Martin Silenus glasom za koji je Konzul bio siguran da bi probudio i nekoga ko je duboko u kriogenskoj fugi. Pesnik iskapi vino i diže prazan pehar, očigledno nazdravljajući zvezdama:
   
   Nikakav smrti smrad - neće smrti biti, jecaj, jecaj;
   Jecaj, Cibelo, jecaj; jer tvoji opaki Dragani
   Pretvoriše boga u drhtavog paralitika.
   Jecajte, braćo, jecajte, jer više nemam snage;
   Slab kao trska - slab - nejak kao moj glas...
   O, o, bol, bol slabosti.
   Jecajte, jecajte, jer otapam se još...
   
   Silenus naglo ućuta i nasu još vina, podrignuvši jednom u tišini koja je usledila posle njegovog recitovanja. Ostalih šestoro se zgledaše. Konzul primeti da se Sol Vejntraub blago osmehivao sve dok se beba u njegovom naručju nije promeškoljila i prekinula ga.
   "Pa", reče otac Hojt oklevajući, kao da pokušava da se vrati pređašnjem toku misli. "Ako konvoj Hegemonije ode a Proterani zauzmu Hiperion, možda će okupacija biti izvršena bez krvoprolića, pa će nas ostaviti na miru."
   Pukovnik Fedman Kasad tiho se nasmeja. "Proterani ne žele da 'okupiraju' Hiperion", reče on. "Ako osvoje planetu, opljačkaće ono što žele a onda učiniti ono što najbolje znaju. Spaliće gradove i stvoriti od njih ugljenisane ruševine, ruševine će razlomiti na komade, pa komade peći do usijanja. Istopiće polove, prokuvati okeane, a potom će ostatke iskoristiti da zasole ono što preostane od kontinenata, tako da tamo više nikada ništa ne nikne."
   "Pa..." započe otac Hojt, ali zaćuta.
   Dok su klonovi sklanjali tanjire od supe i salate i donosili glavno jelo, nije bilo razgovora.
   
   "Rekoste da nas prati ratni brod Hegemonije", reče Konzul Hetu Mastinu dok su dovršavali rostbif i kuvane nebeske lignje.
   Templar klimnu glavom i pokaza. Konzul stisnu oči, ali ne uspe da razabere ništa na rotirajućem zvezdanom polju.
   "Evo", reče Fedman Kasad i naže se pored oca Hojta da Konzulu pruži sklopivi vojni dvogled.
   Konzul klimnu glavom u znak zahvalnosti, uključi napajanje energijom i pregleda deo neba koji je Het Mastin pokazao. Žiroskopski kristali u dvogledu blago su brujali dok su stabilizovali optiku i pretraživali oblast na osnovu programiranog obrasca traganja. Najednom, slika se zamrznu, zamuti, uveća i zaustavi.
   Konzul nije mogao da izbegne nevoljni uzdah dok je brod Hegemonije ispunjavao vidno polje. Elektronski ocrtana slika nije predstavljala ni očekivani solo izviđački brod, ni mehur broda baklje, već mat crni nosač-napadač. Kovit-brod Hegemonije imao je neprikladnu aerodinamiku sa svoja četiri kompleta razornog naoružanja postavljena u borbeni položaj, sa šezdesetmetarskom komandnom sondom oštrom poput Klovisove tačke i blisterima Hokingovog pogona daleko pozadi, duž lansirne rampe, poput perca na streli.
   Konzul bez komentara vrati dvogled Kasadu. Ako udarna jedinica koristi puni nosač-napadač za pratnju Igdrasila, kakvu li tek vatrenu moć priprema za doček invazije Proteranih?
   "Koliko ima do spuštanja?" upita Bron Lamija. Koristila je svoj komlog da bi se uključila u datasferu drvobroda i očigledno je bila nezadovoljna onim što je pronašla. Ili što nije pronašla.
   "Još četiri sata do orbite", promrmlja Het Mastin. "Još nekoliko minuta padobrodom. Naš prijatelj Konzul ponudio se da vas spusti svojom privatnom letilicom."
   "Do Kitsa?" upita Sol Vejntraub. Bilo je to prvi put da je naučnik progovorio otkako je servirana večera.
   Konzul klimnu glavom. "To je i dalje jedina svemirska luka na Hiperionu podobna za prihvat putničkih vozila", reče on.
   "Svemirska luka?" Otac Hojt je zvučao ljutito. "Mislio sam da idemo pravo na sever. U kraljevstvo Šrajka."
   Het Mastin strpljivo odmahnu glavom. "Hodočašće uvek počinje u prestonici", reče on. "Trebaće nam nekoliko dana da stignemo do Vremenskih grobnica."
   "Nekoliko dana", prasnu Bron Lamija. "To je apsurdno."
   "Možda", saglasi se Het Mastin, "ali ipak je tako."
   Otac Hojt je izgledao kao da mu je nešto što je pojeo prouzrokovalo loše varenje, mada nije pojeo gotovo ništa. "Čujte", reče on, "zar ne bismo mogli ovaj put da izmenimo pravila - mislim, imajući u vidu strah od rata i sve to? Prosto da se spustimo kraj Vremenskih grobnica ili negde u blizini, i završimo s tim.
   "Sme li se upitati", reče Martin Silenus, srećno podignute ruke poput kakvog učenika, "koji se to kurac zbiva sa svim tim legijama brodova?"
   Otac Hojt se namršti na pesnika. Fedman Kasad se lako osmehnu. Sol Vejntraub reče: "Konzul nije mislio da nagovesti kako je ta oblast nepristupačna. Može se putovati brodom i različitim kopnenim putevima. A svemirske i vazdušne letelice ne nestaju. Sasvim se lako spuste kraj ruševina Vremenskih grobnica i jednako se lako vrate tamo gde im kompjuter zapovedi. Samo piloti i putnici više nikada ne budu viđeni." Vejntraub podiže usnulu bebu iz krila i smesti je u nosiljku za novorođenčad, okačenu oko vrata.
   "Tako veli stara, istrošena legenda", reče Bron Lamija. "Šta pokazuju brodski dnevnici?"
   "Ništa", reče Konzul. "Nikakvo nasilje. Nikakav nasilan ulazak. Nikakvo skretanje sa kursa. Nikakve neobjašnjive skokove u vremenu. Nikakve neuobičajene emisije ili utroške energije. Nikakve fizičke fenomene bilo koje vrste."
   "Nikakve putnike", reče Het Mastin.
   Konzul je reagovao sa zakašnjenjem. Ako je Het Mastin zaista pokušao da bude duhovit, bilo je to prvi put, tokom svih decenija Konzulovih odnosa sa templarima, da je jedan od njih pokazao makar i začetak duhovitosti. Ono što je Konzul mogao da vidi od kapetanovih neodređeno orijentalnih crta lica pod kapuljačom, nije ničim odavalo pokušaj zbijanja šale.
   "Čudesna melodrama", nasmeja se Silenus. "Hrista mu, pravi Sargaso Duša, a mi idemo tamo. Ko, uostalom, režira ovo sranje od zapleta?"
   Konzul uzdahnu. Grupa je bila na okupu manje od jednog standardnog sata.
   Klonovi iz posade odneše posuđe i doneše poslužavnike sa izloženim desertom - šerbetom, kafama, voćem drvobroda, draumima, tortama i drugim đakonijama od renesansne čokolade. Martin Silenus odbi deserte pokretom ruke i reče klonovima da mu donesu novu bocu vina. Konzul razmisli nekoliko trenutaka, pa zatraži viski.
   
   "Čini mi se", reče Sol Vejntraub dok je grupa dovršavala desert, "da naš opstanak može da zavisi od toga hoćemo li međusobno razgovarati."
   "Kako to mislite?" upita Bron Lamija.
   Vejntraub je nesvesno ljuljao dete koje mu je spavalo na grudima. "Na primer, zna li iko ovde zbog čega je baš njega odnosno nju odabrala Crkva Šrajka i Svestvari da krene na ovo putovanje?"
   Niko ne progovori.
   "Tako sam i mislio", reče Vejntraub. "Još više fascinira pitanje da li je iko od prisutnih član ili sledbenik Crkve Šrajka? Ja sam, kao prvi, Jevrejin, i koliko god moji religiozni stavovi bili zbrkani ovih dana, ne obuhvataju obožavanje organske mašine za ubijanje." Vejntraub podiže obrve i pogleda oko stola.
   "Ja sam Pravi Glas Drveta", reče Het Mastin. "Dok mnogi templari veruju da je Šrajk ovaploćenje kazne za one koji se ne hrane iz korena, ja to moram smatrati jeresi za koju ne postoje osnovi ni u Kovenantu ni u zapisima Mjuira."
   Levo od kapetana, Konzul sleže ramenima. "Ja sam ateist", reče on podigavši čašu viskija na svetlo. "Nikada nisam bio u bilo kakvoj vezi sa kultom Šrajka."
   Otac Hojt se kiselo osmehnu. "Mene je rukopoložila Katolička crkva", reče on. "Obožavanje Šrajka protivureči svemu što Crkva brani."
   Pukovnik Kasad odmahnu glavom, ali nije bilo jasno čini li to zato što odbija da odgovori, ili prosto da bi naznačio da nije pripadnik Crkve Šrajka.
   Martin Silenus načini široki pokret rukom. "Ja sam kršten kao luteran", reče on. "Sekta koja više ne postoji. Pomogao sam u stvaranju zen-gnosticizma pre nego što je iko od vaših roditelja rođen. Bio sam katolik, revelacionist, neomarksist, fanatični sledbenik interfejsa, sputani tresač, satanist, biskup Crkve Džejkove nade i pretplatnik Instituta za garantovano vaskrsnuće, i redovno plaćao pretplatu. Sada sam, srećan sam da kažem, prosti pagan." On se osmehnu svima. "Za jednog pagana", zaključi on, "Šrajk je najprihvatljivije božanstvo."
   "Ja ignorišem religije", reče Bron Lamija. "Ne upražnjavam ih."
   "Verujem da ste shvatili ono što sam želeo", reče Sol Vejntraub. "Niko od nas ne priznaje da pripada dogmi Šrajkovog kulta, a opet su zvaničnici te perceptivne grupe odabrali nas pored mnogo miliona vernika koji mole da posete Vremenske grobnice... i svog žestokog boga... za ono što može biti poslednje takvo hodočašće."
   Konzul odmahnu glavom. "Možda ste nam izneli ono što ste želeli, g. Vejntraub", reče on, "ali ja ne vidim šta je to."
   Naučnik odsutno pogladi bradu. "Činilo bi se da su naši razlozi za povratak na Hiperion toliko ubedljivi da se čak i obaveštajci Crkve Šrajka i Hegemonije slažu da zaslužujemo da se vratimo", reče on. "Neki od tih razloga - moji, na primer - možda su poznati javnosti, ali siguran sam da su samo pojedincima za ovim stolom poznati u potpunosti. Predlažem da za ovih nekoliko dana koliko nam preostaje razmenimo naše priče."
   "Zašto?" reče Pukovnik Kasad. "Čini mi se da to nema nikakve svrhe."
   Vejntraub se osmehnu. "Naprotiv, ima; ako ništa drugo - to će nas zabaviti i dopustiti nam makar kratak pogled na duše saputnika, pre nego što nas zaokupi Šrajk ili neka druga neprilika. Osim toga, možda ćemo tako steći uvid u to kako da svi sačuvamo svoje živote, ako smo dovoljno inteligentni da pronađemo onu nit iskustva koja sudbine svih nas vezuje za Šrajkov hir."
   Martin Silenus se nasmeja, zatvori oči, pa reče:
   
   Zajahavši svako po delfina,
   Držeći se za peraje,
   Ti Nedužni oživljavaju smrt svoju,
   Nanovo otvorenih rana.
   
   "To je Lenista, zar ne?" reče otac Hojt. "Proučavao sam je u semeništu."
   "Blizu", reče Silenus otvorivši oči, dosipajući vino. "To je Jejts. Taj je jadnik živeo pet stotina godina pre nego što je Lenista zaćapćala na metalnoj sisi svoje majke."
   "Čujte", reče Lamija, "šta bismo postigli time što bismo jedni drugima pričali priče? Kada sretnemo Šrajka, reći ćemo njemu ono što hoćemo, jednome od nas ispuniće se želja, a ostali umiru. Tačno?"
   "Tako veli mit", reče Vejntraub.
   "Šrajk nije mit", reče Kasad. "Njegovo čelično drvo takođe."
   "Zašto onda da jedni drugima dosađujemo pričama?" upita Bron Lamija i probode ostatak svoje čokoladne gibanice.
   Vejntraub nežno dodirnu potiljak svoje usnule bebe. "Živimo u čudnim vremenima", reče on. "Pošto smo deo desetog dela desetine procenta građana Hegemonije koji putuju između zvezda umesto duž Mreže, predstavljamo čudnovatu epohu sopstvene nedavne prošlosti. Ja, na primer, imam šezdeset osam standardnih godina, ali zbog vremenskih dugova koje su moja putovanja mogla da izazovu, mogao sam da proživim tih triput dvadeset plus osam godina tokom više od jednog veka istorije Hegemonije."
   "Pa?" reče žena do njega.
   Vejntraub otvori šaku gestom koji je obuhvatio sve za stolom. "Mi međusobno predstavljamo vremenska ostrva, baš kao i zasebne okeane perspektive. Ili, možda je bolje reći, svako od nas drži delić slagalice koju niko nije uspeo da reši još otkad se čovečanstvo prvi put spustilo na Hiperion." Vejntraub se počeša po nosu. "To je misterija", reče on, "a, pravo da vam kažem, misterije me jednako intrigiraju, pa makar ovo bila poslednja nedelja u kojoj ću uživati u njima. Pozdravio bih kakav sjaj spoznaje, ali, u suprotnom, i sam rad na slagalici bio bi dovoljan."
   "Slažem se", reče Het Mastin bez ikakvih emocija. "Nije mi to palo na pamet, ali vidim da je mudro da ispričamo svoje priče pre nego što se sukobimo sa Šrajkom."
   "Ali, šta će nas sprečiti da slažemo?" upita Bron Lamija.
   "Ništa", iskezi se Martin Silenus. "U tome i jeste čar."
   "Trebalo bi da glasamo o tome", reče Konzul. On je mislio na tvrdnju Meine Gledston da je jedan član grupe agent Proteranih. Da li će slušanje priča biti način da se razotkrije špijun? Konzul se osmehnu na pomisao o toliko glupom agentu.
   "Ko je to rešio da budemo srećna mala demokratija?" upita pukovnik Kasad suvo.
   "Bolje da budemo i to", reče Konzul. "Jer, da bismo postigli svoje pojedinačne ciljeve, ova grupa treba da stigne do regiona Šrajka upravo kao grupa. Potreban nam je neki način donošenja odluka."
   "Mogli bismo da postavimo vođu", reče Kasad.
   "Popišam ti se na to", reče pesnik prijazno. Ostali za stolom takođe odmahnuše glavama.
   "U redu", reče Konzul, "glasaćemo. Naša prva odluka odnosiće se na predlog g. Vejntrauba da ispričamo priče o svojoj vezi sa Hiperionom u prošlosti."
   "Sve ili ništa", reče Het Mastin. "Svi ćemo ispričati svoje, ili niko neće. Povinovaćemo se volji većine."
   "Slažem se", reče Konzul, najednom ljubopitljiv da čuje kako ostali pričaju svoje priče, i podjednako siguran da nikada neće ispričati sopstvenu. "Ko je za to da naše priče budu ispričane?"
   "Za", reče Sol Vejntraub.
   "Za", reče Het Mastin.
   "Apsolutno", reče Martin Silenus. "Ne bih propustio ovu malu komičnu farsu ni za mesec dana u orgazmičkim kupkama na Šotu."
   "I ja glasam za", reče Konzul, iznenadivši sam sebe. "Ko je protiv?"
   "Protiv", reče otac Hojt, ali u njegovom glasu nije bilo energije.
   "Ja mislim da je to glupo", reče Bron Lamija.
   Konzul se okrenu prema pukovniku. "Pukovniče?"
   Fedman Kasad sleže ramenima.
   "Registrujem četiri glasa za, dva protiv i jedan uzdržan", reče Konzul. "Odluka je, dakle, za. Ko želi da počne?"
   Sto je zanemeo. Konačno Martin Silenus podiže pogled s nečega što je pisao na malom notesu. On iscepa list u nekoliko traka. "Zapisao sam brojeve od jedan do sedam", reče on. "Zašto ne bismo izvlačili i pričali tim redom?"
   "To izgleda prilično detinjasto, zar ne?" reče Lamija.
   "Ja sam detinjast tip", odgovori Silenus sa svojim osmehom satira. "Ambasadore", on se okrenu Konzulu, "smem li pozajmiti taj zlaćani jastuk koji nosite umesto šešira?"
   Kozul pruži svoj trorogi šešir, presavijene ceduljice nađoše se unutra i šešir krenu okolo. Prvi je izvlačio Sol Vejntraub, poslednji Martin Silenus.
   Konzul razvi svoju cedulju, postaravši se da je niko ne vidi. Izvukao je broj sedam. Napetost ga napusti poput vazduha koji napušta prenaduvani balon. Sasvim je moguće, razmišljao je on, da će se događaji umešati pre nego što na njega dođe red da priča. Ili će rat od svega toga načiniti akademsko pitanje. Ili će grupa izgubiti interesovanje za priče. Ili će umreti kralj. Ili će crći konj. Ili će on naučiti konja da govori.
   Dosta s viskijem, pomisli Konzul.
   "Ko je prvi?" upita Martin Silenus.
   U kratkoj tišini Konzul je mogao da čuje kako lišće šušti na neprimetnom povetarcu.
   "Ja", reče otac Hojt. Sveštenikov izraz pokazivao je istovetno, jedva prikriveno prihvatanje bola koje je Konzul viđao na licima smrtno bolesnih prijatelja. Hojt podiže svoju ceduljicu sa jasno našvrljanim velikim brojem 1.
   "U redu", reče Silenus. "Počnite."
   "Sada?" upita sveštenik.
   "Zašto ne?" reče pesnik. Jedini znak da je Silenus dokrajčio najmanje dve boce vina bilo je blago zatamnjenje na ionako rumenim obrazima i još demonskiji sunovrat kosih obrva. "Imamo još nekoliko sati do planetnog pada", reče on, "a ja, kao prvo, planiram da odspavam posle ove fuge iz zamrzivača čim se bezbedno spustimo i naselimo među prostim domorocima."
   "Naš prijatelj ima pravo", reče Sol Vejntraub tiho. "Ako ćemo pričati priče, civilizovano vreme za to bio bi sat posle večere, svakog dana."
   Otac Hojt uzdahnu i ustade. "Samo minut", reče i napusti platformu za obedovanje.
   Pošto je prošlo nekoliko minuta, Bron Lamija reče: "Mislite da je ucvikao?"
   "Ne", reče Lenar Hojt izranjajući iz tame na vrhu drvenog eskalatora koji je služio kao glavno stepenište. "Trebalo mi je ovo." Dok je sedao na svoje mesto, on spusti na sto dve umrljane sveščice.
   "Nije fer da prvi čita", reče Silenus. "Ovo treba da budu naše sopstvene priče, Maguse!"
   "Umukni, proklet bio!" povika Hojt. On pređe rukom preko lica, dodirnu grudi. Drugi put te večeri Konzul shvati da gleda ozbiljnog bolesnika.
   "Žao mi je", reče otac Hojt. "Ali, ako treba da ispričam svoju... svoju priču, moram ujedno da ispričam i priču nekog drugog. Ovi dnevnici pripadaju čoveku koji je bio razlog mog odlaska na Hiperion... i mog današnjeg povratka." Hojt duboko udahnu.
   Konzul dodirnu dnevnike. Bili su zaprljani i nagoreli, kao da su pretrpeli požar. "Vaš prijatelj ima staromodan ukus", reče on, "ako i dalje vodi pisani dnevnik."
   "Da", reče Hojt. "Ako ste svi spremni, da počnem."
   Grupa za stolom potvrdi klimanjem glava. Ispod platforme za obedovanje, kilometar drvobroda hitao je kroz hladnu noć snažnim pulsiranjem živog bića. Sol Vejntraub podiže svoje usnulo dete iz nosiljke za bebe i pažljivo ga spusti na jastucima obloženu prostirku na podu, blizu svoje stolice. On skinu komlog, spusti ga kraj prostirke i programira disključ na šum za pokrivanje svih frekvencija. Nedelju dana stara beba ležala je na stomaku i spavala.
   Konzul se duboko zavali i pronađe plavozelenu zvezdu Hiperiona. Kao da je rasla dok ju je posmatrao. Het Mastin povuče kapuljaču napred, sve dok mu od lica ne ostaše samo senke. Sol Vejntraub pripali lulu. Ostali prihvatiše da im se dospe kafa i opustiše se na stolicama.
   Martin Silenus izgledao je kao najstrasniji i najzahtevniji slušalac dok se naginjao napred i šaputao:
   
   I kaza on: 'Sad igru ću počet,
   Boginjo, makar ostao i raspet!
   U sedla sad, i počujte što ću reć.
   Svojom stazom odjahasmo tako već;
   A on pravo poče pričati usput
   Priču tužnu koju sada ćete čut.
   

SVEŠTENIKOVA PRIČA
   Čovek koji je vikao 'Bog'
   
   "Ponekad samo tanka linija razdvaja pravovernu revnost od apostazije", reče otac Lenar Hojt.
   Tako započe sveštenikova priča. Kasnije, dok je diktirao tu priču u komlog, Konzul je se prisećao kao bešavne celine, bez pauza, ispričane promuklim glasom, s lažnim počecima i malim izlišnostima, tih bezvremenih nedostataka ljudskog govora.
   Lenar Hojt je bio mlad sveštenik, rođen, odgajan i tek nedavno rukopoložen, na katoličkom svetu Pacemu, kada je dobio prvi zadatak na nekom od drugih svetova: naređeno mu je da prati cenjenog jezuitskog oca Pola Direa u tiho izgnanstvo na kolonijalni svet Hiperion.
   U neko drugo vreme, otac Pol Dire bi svakako postao biskup, a možda i papa. Visok, mršav, asketa, sa belom kosom proređenom na plemenitom čelu i očima previše punim oštrih rubova iskustva da sakriju bol, Pol Dire je bio sledbenik Svetog Tejara, uz to i arheolog, etnolog i eminentni jezuitski teolog. Uprkos padu Katoličke crkve na poluzaboravljeni kult, tolerisan samo zbog čudaštva i izolovanosti od glavne struje života Hegemonije, jezuitska logika nije izgubila svoju žestinu. Niti je otac Dire prestao da veruje da je Sveta katolička apostolska crkva poslednja, najjača nada čovečanstva za postizanje besmrtnosti.
   Za Lenara Hojta kao dečaka, otac Dire je bio nešto kao božanska figura, pri retkim viđenjima tokom poseta školi predsemeništa, ili prilikom još ređih poseta budućih polaznika semeništa Novom Vatikanu. Tada, tokom godina Hojtovih studija u semeništu, Dire je bio na važnoj arheološkoj iskopini pod sponzorstvom Crkve, na obližnjem svetu Armagastu. Kada se jezuita vratio, nekoliko nedelja posle Hojtovog rukopoloženja, taj rad je skrio veo tajne. Niko izvan najviših krugova Novog Vatikana nije tačno znao šta se desilo, mada se šaputalo o ekskomunikaciji, pa čak i o saslušanju pred Svetom inkvizicijom, vekovima usnulom, posle zbrke koja je usledila po umiranju Zemlje.
   Umesto toga, otac Dire je zatražio postavljenje na Hiperionu - svetu za koji je većina ljudi znala samo po bizarnom kultu Šrajka koji je tamo stvoren - a otac Hojt je odabran da ga prati. Bio je to nezahvalan posao, putovanje u ulozi koja je bila kombinacija najgoreg vida šegrtovanja, pratnje i špijunaže, čak i bez zadovoljstva da se vidi novi svet; Hojt je imao naređenje da oca Direa otprati kroz svemirsku luku do Hiperiona, a potom da se ukrca na isti kovit-brod i vrati se u Mrežu Svetova. Ono što su biskupi nudili Lenaru Hojtu bilo je dvadeset meseci u kriogenskoj fugi, nekoliko nedelja unutar sistema, na početku i na kraju putovanja, i vremenski dug koji će ga po povratku na Pacem staviti osam godina iza bivših drugova iz razreda, koji su već tragali za karijerama u Vatikanu i za misionarskim postavljenjima.
   Vezan poslušnošću i školovan pod disciplinom, Lenar Hojt je prihvatio bez ikakvih pitanja.
   Njihov transport, stari kovit-brod HS Nađa Oleg, bio je boginjava metalna kada bez ikakve veštačke gravitacije kad nije pod pogonom, bez osmatračnica za putnike i bez ikakve rekreacije na palubi, izuzev stimulativnih simulatora priključenih u datalink kako putnici ne bi napuštali svoje viseće postelje i ležajeve za fugu. Posle buđenja iz fuge, putnici su - uglavnom radnici sa raznih svetova i turisti bez mnogo para, sa nekoliko mistika kulta i budućih samoubica Šrajka, koliko da se nađe - spavali u istim visećim posteljama i ležajevima za fugu, jeli recikliranu hranu na bezobličnim palubama-menzama i mahom pokušavali da izdrže svemirsku bolest i dosadu tokom dvanaestodnevnog klizanja pod nultom gravitacijom od mesta izlaska iz kovita do Hiperiona.
   Otac Hojt je malo šta čuo od oca Direa, u tim danima prisilne intimnosti, a o događajima na Armagastu, zbog kojih je stariji sveštenik krenuo u izgnanstvo, baš ništa. Mladić je uključio svoj usađeni komlog kako bi dobio što je više moguće podataka o Hiperionu i, kada su bili na tri dana od planetnog pada, otac Hojt je sebe već smatrao nekakvim stručnjakom za taj svet.
   "Postoje zapisi o dolasku katolika na Hiperion, ali nema pomena o tamošnjoj dijecezi", rekao je Hojt jedne večeri dok su visili u svojim posteljama za nultu gravitaciju i razgovarali, dok je većina njihovih saputnika ležala priključena na erotske stimulativne simulatore. "Pretpostavljam da tamo idete zato da biste se bavili misionarstvom?"
   "Ni najmanje", odgovori otac Dire. "Dobri ljudi Hiperiona nisu učinili ništa da bi meni utrapili svoja religiozna shvatanja, pa ne vidim nikakav razlog da ih vređam svojim preobraćivanjem. U stvari, nadam se da ću putovati do južnog kontinenta - Akvile - a onda pronaći kopneni put do Port Romensa. Ali ne maskiran u misionara. Nameravam da osnujem stanicu za etnološka istraživanja duž Pukotine."
   "Istraživanja?" ponovi otac Hojt iznenađen. On zatvori oči da bi uključio implant. Pogledavši ponovo oca Direa on reče: "Taj deo visoravni Pinjon nije nastanjen, oče. Plamene šume čine ga potpuno nepristupačnim najvećim delom godine."
   Otac Dire se osmehnu i klimnu glavom. On nije nosio implant, a njegov drevni komlog bio mu je u prtljagu tokom putovanja. "Nije baš nepristupačno", reče on tiho. "I ne baš nenastanjeno. Tamo žive Bikure."
   "Bikure", reče otac Hojt i zatvori oči. "Ali, oni su samo legenda", reče on konačno.
   "Hmmm", reče otac Dire. "Pokušajte s unakrsnim indeksiranjem Mameta Spedlinga."
   Otac Hojt ponovo zatvori oči. Opšti indeks mu saopšti da je Mamet Spedling bio beznačajni istraživač povezan s Institutom Šeklton na Renesansi Minor, koji je, pre gotovo standardni vek i po, priložio kratak izveštaj Institutu, u kojem je opisao kako se probijao kopnom od tada tek nastanjenog Port Romensa, kroz močvare kasnije isušene zbog plantaža fiberplastike, zatim prošao kroz vatrene šume u periodu retkog zatišja i popeo se dovoljno visoko na Visoravan Pinjon da bi naišao na Pukotinu i malo pleme koje je odgovaralo opisu legendarnih Bikura.
   Spedling je u svojim kratkim beleškama hipotetisao da su ti ljudi preživeli iz nestale kolonije semebroda od pre tri veka, i jasno je opisao grupu koja pati od svih klasičnih retrogradnih kulturnih efekata ekstremne izolacije, međusobne oplodnje i preterane adaptacije. Po Spedlingovim neuvijenim rečima, "...već posle manje od dva dana provedena ovde, očigledno je da su Bikure previše glupi, letargični i tupi da bih gubio vreme na njihovo opisivanje." Kako se ispostavilo, plamene šume su tada počele da pokazuju neke znake aktivnosti pa Spedling i nije gubio više vremena u posmatranju svog otkrića, već je pohitao da dođe do obale, izgubivši četiri domoroca-nosača, kompletnu opremu i snimke, kao i levu ruku, zbog 'mirne' šume, tokom tri meseca koliko mu je trebalo da umakne.
   "Bože moj", rekao je otac Hojt dok je ležao u svojoj visećoj postelji na Nađi Oleg, "zašto Bikure?"
   "Zašto ne?" bio je blagi odgovor oca Direa. "O njima se vrlo malo zna."
   "Vrlo malo se zna o najvećem delu Hiperiona", reče mlađi sveštenik, najednom pomalo uzrujan. "Šta je sa Vremenskim grobnicama i legendarnim Šrajkom, severno od Masiva Uzde na Ekvusu?" reče on. "Oni su čuveni!"
   "Baš tako", reče otac Dire. "Lenare, koliko je učenih radova već napisano o Grobnicama i tom stvorenju, Šrajku? Stotine? Hiljade?" Stariji sveštenik je sabio duvan da bi sada pripalio lulu: nimalo laka stvar pri nultoj gravitaciji, primeti Hojt. "Osim toga", reče Pol Dire, "čak i ako je taj stvor Šrajk istinit, nije ljudsko biće. Ja sam privržen ljudskim bićima."
   "Da", reče Hojt, pretražujući svoj mentalni arsenal ne bi li pronašao snažnije protivrazloge, "ali Bikure su tako mala misterija. U najboljem slučaju, pronaći ćete nekoliko desetina domorodaca koji žive u oblasti toliko oblačnoj, zadimljenoj i... nevažnoj da ih nisu primetili čak ni sami kolonijalni kartografski sateliti. Zašto odabrati njih kada se na Hiperionu mogu izučavati velike misterije... kao što su lavirinti!" Hojt se ozario. "Da li ste znali da je Hiperion jedan od devet svetova-lavirinata, oče?"
   "Naravno", reče Dire. Od njega se širila nepravilna hemisfera dima sve dok je vazdušne struje nisu razbile u pramičke i niti. "Ali lavirinti imaju svoje istraživače i obožavaoce širom Mreže, Lenare, a tuneli se nalaze tamo - na svih devet svetova - koliko dugo? Pola miliona standardnih godina? Verujem, bliže tri četvrti miliona. Njihova tajna će potrajati. Ali, koliko će još kultura Bikura potrajati pre nego što ih ne apsorbuje moderno kolonijalno društvo ili, što je još verovatnije, pre nego što ih okolnosti jednostavno ne zbrišu?"
   Hojt sleže ramenima. "Možda su već nestali. Prošlo je mnogo vremena otkad se Spedling susreo s njima, a drugih potvrđenih izveštaja nema. Ako i jesu izumrli kao grupa, onda će sav vaš vremenski dug i rad i trpljenje zbog dolaska ovamo biti uzaludni."
   "Baš tako", bilo je sve što je otac Pol Dire rekao dok je mirno pućkao lulu.
   Tek tokom poslednjeg sata koji su proveli zajedno, dok su se spuštali padobrodom, otac Hojt je uspeo da tek načas baci pogled na misli svog družbenika. Hiperion je svetlucao belom, zelenom i bojom lapisa, iznad njih, satima, kada najednom stari padobrod uroni u gornje slojeve atmosfere, plamen načas ispuni prozor i oni bez zvuka poleteše nekih šezdeset kilometara iznad tamnih masa oblaka i zvezdama obasjanih mora, dok je uskovitlani terminador Hiperionovog svanuća jurio ka njima kao spektralni plimski talas svetla.
   "Čudesno", šapnu Pol Dire, više za sebe nego svom mladom družbeniku. "Čudesno. U ovakvim trenucima shvatam... jedva... kakva je to bila žrtva za Sina Božjeg da se udostoji da postane Sin Ljudski."
   Hojt je tada poželeo da razgovaraju, ali otac Dire je nastavio da zuri kroz prozor, izgubljen u mislima. Deset minuta kasnije sleteli su u međuzvezdanu luku Kits. Oca Direa ubrzo odnese vrtlog carinskih i prtljažnih formalnosti, i dvadeset minuta kasnije sasvim razočarani Lenar Hojt uzdizao se ponovo ka svemiru i Nađi Oleg.
   
   "Posle pet nedelja svog vremena vratio sam se na Pacem", reče otac Hojt. "Protraćio sam osam godina, ali iz nekog razloga moj osećaj gubitka bio je dublji od te jednostavne činjenice. Odmah po povratku, biskup me je obavestio da tokom četiri godine boravka na Hiperionu od oca Direa nije bilo nikakvih vesti. Novi Vatikan je potrošio čitavo bogatstvo na upite preko fetlinije, ali ni kolonijalne vlasti ni konzulat u Kitsu nisu mogli da utvrde gde je nestali sveštenik."
   Hojt zastade da srkne vodu iz čaše, a Konzul reče: "Sećam se potrage. Direa nisam nikada sreo, naravno, ali dali smo sve od sebe da ga pronađemo. Teo, moj saradnik, godinama je trošio silnu energiju pokušavajući da reši slučaj nestalog popa. Osim nekoliko protivurečnih izveštaja da je viđen u Port Romensu, nije mu bilo nikakvog traga. A viđen je nekoliko nedelja po dolasku, pre mnogo godina. Tamo napolju bilo je na stotine plantaža bez radija ili komlinija, prevashodno zato što im se žetva sastojala od droga za krijumčarenje koliko i od fiberplastike. Verovatno nismo razgovarali sa ljudima sa pravih plantaža. Znam samo toliko da je slučaj oca Direa još bio otvoren u vreme mog odlaska."
   Otac Hojt klimnu glavom. "Sleteo sam u Kits mesec dana posle vašeg premeštaja iz konzulata. Biskup je bio zapanjen kada sam se dobrovoljno javio za povratak. Primila me je i sama Njegova Svetost. Na Hiperionu sam bio manje od sedam lokalnih meseci. Kada je došlo vreme da se vratim u Mrežu, otkrio sam sudbinu oca Direa." Hojt kucnu po dvema umrljanim knjigama u kožnom povezu na stolu. "Ako ću priču dovesti do kraja", reče on promuklo, "moram vam pročitati odlomke odavde."
   Drvobrod Igdrasil se okrenuo tako da je deblo zaklonilo sunce. Posledica toga bila je uranjanje platforme za obedovanje i zakrivljenog lisnatog baldahina pod njom u noć, ali umesto nekoliko hiljada zvezdanih tačkica po nebu, što bi se dogodilo da se nalaze na površini planete, bukvalno su milioni sunaca buktali iznad, sa strane i ispod grupe za stolom. Hiperion je sada bio jasna sfera koja je hitala pravo na njih, kao neki smrtonosni projektil.
   "Čitajte", reče Martin Silenus.
   

IZ DNEVNIKA OCA POLA DIREA
   Dan 1:
   Tako otpoče moj izgon.
   Ne mogu da se odlučim kako da datiram svoj novi dnevnik. Prema monastičkom kalendaru na Pacemu, sedamnaesti je dan tominmeseca u godini gospodnjoj 2732. Po Standardu Hegemonije, sada je 12. oktobar 589 PC. Po hiperionskoj računici, tako mi bar kaže smežurani mali portir u starom hotelu u kojem sam odseo, dvadeset treći je dan lucijusa (poslednjeg od njihovih sedam četrdesetodnevnih meseci), bilo 426 PUB (posle udesa padobroda), bilo sto dvadeset osme godine vladavine Tužnog Kralja Bilija, koji ne vlada već najmanje stotinu godina.
   Dođavola s tim. Nazvaću ga Danom 1 mog izgona.
   Iscrpljujući dan. (Čudno je biti umoran posle tolikih meseci sna, ali kažu da je to uobičajena reakcija posle buđenja iz fuge. Moje ćelije osećaju umor ovih proteklih meseci putovanja čak i ako ih se ja ne sećam. Ne sećam se da sam, kad sam bio mlađi, ikada bio ovako umoran od putovanja.)
   Žao mi je što nisam uspeo da bolje upoznam mladog Hojta. Izgleda da je od pristojne sorte, sav u pravilima katehizisa, bistrih očiju. Nije omladina poput njega kriva što Crkva proživljava svoje poslednje dane. Prosto, tako srećno naivni poput njega ne mogu da učine ništa što bi sprečilo klizanje u zaborav, na koje je Crkva izgleda osuđena.
   Pa, ni ja nisam nešto naročito doprineo.
   Sjajan pogled na moj novi svet dok nas je padobrod spuštao. Mogao sam da razaznam dva od tri kontinenta - Ekvus i Akvilu. Treći, Ursa, nije se mogao videti.
   Planetni pad do Kitsa i sat ispunjen pokušajima da prođem carinu i uhvatim kopneni prevoz do grada. Zbrkani prizori: planinski lanac na severu sa nestalnom, plavom izmaglicom, brda u podnožju obrasla šumama narandžastog i žutog drveća, bledo nebo zelenoplave boje, sunce premalo, ali sjajnije od Pacemovog. Boje se čine življim iz daljine a rastapaju se i razilaze dok im prilazim, poput palete nekog poentiliste. Velika skulptura Tužnog Kralja Bilija, o kojoj sam toliko toga čuo, bila je čudnovato razočaravajuća. Viđena sa autoputa, izgledala je sirovo i grubo, žurna skica isklesana u mračnoj planini pre nego kraljevska figura koju sam očekivao. Čuči iznad ovog oronulog grada od pola miliona ljudi na način koji bi neurotični kralj-pesnik verovatno umeo da ceni.
   Sam grad je izgleda podeljen na prostrani lavirint ćumeza i krčmi, koje lokalci nazivaju Džektaun, i sam Kits, takozvani Stari grad, mada je nastao tek pre četiri veka, sav od uglačanog kamena i proračunate čistote. Ubrzo ću krenuti u obilazak.
   Planirao sam mesec dana u Kitsu, ali već sada osećam želju da krenem dalje. O, Monsinjor Eduar, da možeš sada da me vidiš. Kažnjen ali i dalje bez pokajanja. Usamljeniji nego ikad ali čudnovato zadovoljan svojim novim izgonom. Ako moja kazna za ispade u prošlosti, do kojih je dovela moja revnost, treba da bude progonstvo u sedmi krug pustoši, onda je Hiperion dobro odabran. Mogao bih i da zaboravim na misiju do dalekih Bikura (postoje li oni zaista?), koju sam sam sebi naložio, i da se zadovoljim životom u provincijskoj prestonici ovog zabačenog sveta bogu iza leđa. Moj izgon time ne bi postao nepotpuniji.
   Ah, Eduar, zajedno dečaci, zajedno u razredu (mada ja nisam bio tako briljantan niti pravoveran kao ti), sada zajedno starci. Ali ti si sada četiri godine mudriji, a ja sam još spadalo, nepokajani dečak kakvog me pamtiš. Molim se da si živ i zdrav, i da se ti moliš za mene.
   Umoran. Spavaću. Sutra, krenuću u obilazak Kitsa, dobro jesti i ugovoriti prevoz do Akvile i južnih tačaka.
   Dan 5:
   U Kitsu postoji katedrala. Ili, bolje, postojala je. Napuštena je najmanje dva standardna veka. Leži u ruševinama, sa poprečnim crkvenim brodom otvorenim zelenoplavim nebesima i sa jednom od zapadnih kula nedovršenom, dok je druga kosturni ram od preturenog kamenja i zarđale armature.
   Natrapao sam na nju dok sam lutao, izgubljen, obalama reke Huli u retko naseljenom delu grada, gde Stari grad truli u Džektaun usred gomile visokih skladišta koja zaklanjaju i najmanji pogled na ruinirane kule katedrale, sve dok se ne zađe za ćošak, u uzani ćorsokak, i naiđe na ljušturu katedrale; njena zgrada napola je upala u reku, dok joj je fasada istačkana ostacima žalosnih, apokaliptičkih kipova posthedžirskog ekspanzionističkog perioda.
   Lutao sam kroz isprepletene senke, između palih blokova, i ušao u crkveni brod. Biskupija na Pacemu nije pominjala nikakav istorijat katoličanstva na Hiperionu, a kamoli prisustvo katedrale. Gotovo je nezamislivo da je raštrkana kolonija iz semebroda, od pre četiri veka, mogla da izdržava dovoljno brojnu pastvu koja bi zahtevala prisustvo biskupa, a kamoli da postoji katedrala. A ipak, bila je tu.
   Prošao sam kroz senke sakristije. Prašina i gipsani prah visili su u vazduhu kao tamjan i ocrtavali dva zraka svetla što su se spuštali s uskih prozora visoko gore. Stupio sam na širi osvetljeni deo i prišao oltaru lišenom svake dekoracije, sem odlomljenih delova i pukotina prouzrokovanih padom delova plafona. Veliki krst, koji je visio na istočnom zidu iza oltara, takođe je pao; sada je ležao u keramičkom iverju, u gomili kamenja. Bez svesne namere kročio sam iza oltara, podigao ruke i počeo da slavim euharistiju. U tom činu nije bilo ničeg melodramatičnog niti parodičnog, nikakvog simbolizma niti skrivene namere; bila je to prosto automatska reakcija jednog sveštenika koji je držao misu gotovo svakodnevno više od četrdeset šest godina svog života, i koji je sada bio suočen sa mogućnošću da nikada više ne učestvuje u smirujućem ritualu tog slavljenja.
   Uz izvestan šok shvatio sam da imam i pastvu. U četvrtom redu klupa klečala je starica. Crna boja njene haljine i marame tako su se savršeno stapali sa senkama da joj je bio vidljiv samo bledi oval lica, izboranog i drevnog, bestelesno lebdeći u tami. Zaprepašćen, prestadoh da govorim litaniju osveštanja. Gledala me je, ali nešto u njenim očima, čak i sa te udaljenosti, smesta me uveri da je slepa. Za trenutak nisam mogao da govorim i stajao sam tamo zanemeo, žmirkajući na prašnjavom svetlu u kom se kupao oltar, pokušavajući da objasnim sebi tu avetinjsku prikazu u istovremenom nastojanju da dođem do objašnjenja sopstvenog prisustva i sopstvenih postupaka.
   Kada sam došao do glasa i pozvao je - dok su reči odjekivale u velikoj dvorani - shvatio sam da se pomerila. Čuo sam kako joj stopala stružu po kamenom podu. Začu se škripa i kratka, jarka svetlost obasja joj profil sasvim desno od oltara. Zaklonih oči od sunčevih zraka i počeh da se probijam kroz otpatke ka mestu gde se nekada nalazila ograda oltara. Ponovo je pozvah, pokušah da je smirim i rekoh joj da se ne plaši, iako sam ja bio taj koji je osećao žmarce u leđima. Kretao sam se brzo, ali kada sam stigao do zaklonjenog ugla crkvenog broda, nje više nije bilo. Mala vrata vodila su ka oronuloj zgradi i rečnoj obali. Nje nigde nije bilo. Vratio sam se u mračnu unutrašnjost, i rado bih pripisao njenu pojavu svojoj mašti, poput sna na nogama posle toliko meseci prisilnog kriogenskog spavanja bez snivanja, da nije bilo jednog jedinog, opipljivog dokaza njenog prisustva. Tamo, u svežoj tami, gorela je usamljena crvena zavetna sveća, i sićušni plamen drhtao je na nevidljivoj promaji i vazdušnim strujama.
   Umoran sam od ovog grada. Umoran sam od njegovih paganskih pretenzija i lažnih istorija. Hiperion je svet pesnika lišen poezije. Sam Kits je mešavina drečavog, lažnog klasicizma i bezumne energije grada koji brzo niče. U gradu postoje tri skupštine zen-gnostika i četiri minareta visokog islama, ali pravi hramovi su nebrojene krčme i burdelji, ogromne tržnice na kojima se preprodaju isporuke fiberplastike sa juga, i hramovi Šrajka u kojima izgubljene duše skrivaju svoje samoubilačko beznađe iza štita plitkog misticizma. Čitava planeta zaudara na misticizam bez otkrovenja.
   Do đavola s tim.
   Sutra krećem na jug. Na ovom apsurdnom svetu postoje skimeri i druge vazdušne letelice, ali za običan narod putovanje između ovih ukletih ostrvskih kontinenata ograničeno je izgleda na brodove - što traje, kako mi kažu, večno - ili na jedan od ogromnih putničkih dirižabala koji kreću iz Kitsa samo jednom nedeljno.
   Krećem sutra rano ujutro, dirižablom.
   Dan 10:
   Životinje.
   Ekipa koja se prva spustila na ovu planetu mora da je bila opsednuta životinjama. Konj, Medved, Orao. Tri dana smo mileli niz istočnu obalu Ekvusa, preko razuđene obalske linije zvane Griva. Poslednji dan smo proveli prelazeći usko Srednje more do velikog ostrva po imenu Mačji ključ. Danas ostavljamo tovar i putnike u Feliksu, 'glavnom gradu' ostrva. Koliko mogu da vidim sa osmatračke promenade i sidrišta tornja, u toj neorganizovanoj skupini straćara i baraka ne živi više od pet hiljada ljudi.
   Sada će brod krenuti da mili svojih osam stotina kilometara duž niza manjih ostrva koji se zovu Devet repova a onda načiniti smeli skok preko sedam stotina kilometara otvorenog mora i ekvatora. Sledeće kopno koje ćemo videti biće severozapadna obala Akvile, takozvani Kljun.
   Životinje.
   Nazvati ovo prevozno sredstvo 'putničkim dirižablom' predstavlja vežbu u kreativnoj semantici. To je ogromna sprava za dizanje, sa držačima tereta dovoljno velikim da čitav grad Feliks ponesu na more, i da još preostane mesta za hiljade bala fiberplastike. U međuvremenu, manje važan tovar - mi, putnici - snalazimo se kako znamo i umemo. Ja sam postavio ležaj blizu krme utovarnog potala i napravio prilično udobnu nišu za sebe, svoj lični prtljag i tri velika sanduka sa opremom za ekspediciju. Kraj mene je porodica od njih osmoro - domoroci, radnici sa plantaže, vraćaju se sa sopstvene ekspedicije-kupovine, koju obavljaju jednom u dve godine, u Kitsu; mada mi ne smetaju zvuci i mirisi iz njihovih kaveza sa svinjama, niti skičanje hrčaka koje koriste kao hranu, neprekidno, zbunjeno kukurikanje njihovog jadnog, rastrojenog petla u nekim noćima više je nego što mogu da podnesem.
   Životinje!
   Dan 11:
   Večerao u salonu iznad promenadne palube sa građaninom Heremisom Denzelom, penzionisanim profesorom sa malog koledža za sejače blizu Endimiona. On me je obavestio da prva ekipa koja se spustila na Hiperion ipak nije imala fetiš prema životinjama; zvanična imena tri kontinenta nisu Ekvus, Ursa i Akvila, već Krejton, Alensen i Lopez. Dalje je rekao da je to bilo u čast trojice birokrata srednjeg nivoa iz stare Službe nadgledanja. Bolje fetiš prema životinjama!
   Večera je prošla. Sam sam na spoljnoj promenadi i posmatram suton. Ovde je prolaz zaštićen prednjim kargo modulima tako da vetar nije jači od slanog lahora. Iznad mene zakrivljuje se narandžasto-zelena koža dirižabla. Nalazimo se između ostrva; more je bogati lapis prošaran dubljim zelenim tonovima. Raštrkani visoki cirusi hvataju poslednju svetlost Hiperionovog premalenog sunca i pale se kao koral u plamenu. Nema nikakvog zvuka, izuzev najtišeg mogućeg zujanja električnih turbina. Trista metara niže, senka ogromnog podmorskog stvorenja nalik na mantu prati dirižabl ukorak. Pre samo sekund neki insekt ili ptica veličine i boje kolibrija, ali sa paučinastim krilima od metar u prečniku, zastao je na pet metara od mene da bi me osmotrio pre nego što se sunovratio prema moru, sklopljenih krila.
   Eduar, večeras sam veoma usamljen. Pomoglo bi mi da znam da si još živ, da i dalje radiš u bašti, a uveče pišeš u radnoj sobi. Mislio sam da će putovanja podstaći u meni stara verovanja u koncept Boga svetog Tejara, u kome su sjedinjeni Hrist Evolucije, Lični i Univerzalni, En Haut i En Avant, ali do takve obnove nikako da dođe.
   Smrkava se. Starim. Osećam nešto... još ne pokajanje... što sam falsifikovao dokaze sa iskopine na Armagastu. Ali, Eduar, Vaša Ekselencijo, šta ako su činjenice zaista ukazivale na postojanje tamošnje hrišćanski opredeljene kulture, šest stotina svetlosnih godina od Stare Zemlje, gotovo tri hiljade godina pre nego što je čovek napustio površinu rodnog sveta...
   Zar je bio toliko mračan greh tumačiti tako dvosmislene podatke na način koji bi omogućio ponovno oživljavanje hrišćanstva još za našeg života?
   Jeste, bio je. Ali ne, kako mislim, zbog greha podešavanja podataka, već zbog dubljeg greha u mišljenju - da se hrišćanstvo da spasti. Eduar, Crkva umire. I to ne samo naša voljena grana Svetog drveta, već svi njegovi izdanci i zakržljali, bolesni ogranci. Čitavo Hristovo Telo umire sigurno koliko i ovo moje, jadno upotrebljeno, Eduar. Ti i ja smo to znali na Armagastu, gde je krvavo sunce osvetljavalo samo prašinu i smrt. Znali smo to i onog zelenog, svežeg leta na koledžu, kada smo se prvi put zavetovali. Znali smo to i kao dečaci na tihim igralištima Vijfranša na Saoni. Znamo to i sada.
   Svetlosti više nema; moram da pišem uz slabi sjaj salonskih prozora gornje palube. Zvezde obrazuju čudna sazvežđa. Srednje more svetluca u noći zelenkastom, nezdravom fosforescencijom. Na horizontu ka jugoistoku nalazi se neka tamna masa. To može biti oluja, ili sledeće ostrvo u lancu, treći od devet 'repova'. (Koja to mitologija govori o mački sa devet repova? Ja ne znam ni za jednu.)
   Zarad ptice koju sam malopre video - ako je to uopšte bila ptica - molim se da je pred nama ostrvo a ne oluja.
   Dan 28:
   Bio sam u Port Romensu osam dana i video tri mrtva čoveka.
   Prvi je bio leš izbačen na obalu, naduvena, bela parodija čoveka naplavljena na blatnu obalu iza sidrišne kule, već prve moje večeri u gradu. Deca su to gađala kamenjem.
   Drugog čoveka posmatrao sam dok su ga izvlačili iz spaljene olupine metan-jedinične prodavnice u sirotinjskom delu grada, blizu mog hotela. Telo mu je bilo toliko ugljenisano da se nije dalo prepoznati, skupljeno od vreline, ruku i nogu ukočenih u pozi boksera, na šta su žrtve požara osuđene od pamtiveka. Ceo dan sam postio i priznajem sa stidom da mi je pošla pljuvačka kada je vazduh ispunio bogat miris sprženog mesa i masti.
   Trećeg čoveka ubili su ni tri metra od mene. Samo što sam izašao iz hotela na lavirint blatom isprskanih greda, koje su služile kao trotoari u ovom jadnom gradu, odjeknuli su pucnji i jedan čovek nekoliko koraka ispred mene posrnuo je kao da se okliznuo, obrnuo se prema meni s upitnim izrazom nam licu, i pao postrance, u blato i kanalizaciju.
   Bio je pogođen tri puta iz nekakvog oružja sa projektilima. Dva metka pogodila su ga u grudi, treći mu je ušao tik ispod levog oka. Neverovatno, ali još je disao kada sam stigao do njega. Potpuno nesvesno izvukao sam epitrahij iz torbe, potražio bočicu svete vodice, koju već tako dugo nosim i počeo sa svetom tajnom poslednjeg miropomazanja. U gomili koja se okupljala niko nije imao ništa protiv. Pali čovek jednom se promeškoljio, pročistio grlo kao da će nešto da kaže, i izdahnuo. Gomila se razišla i pre nego što je telo uklonjeno.
   Čovek je bio srednjih godina, kose boje peska, i punačak. Nije nosio ništa za identifikaciju, čak ni univerzalnu kartu ili komlog. U džepu je imao šest srebrnjaka.
   Iz nekog razloga, odabrao sam da ostanem uz telo do kraja dana. Lekar je bio nizak i ciničan čovek koji mi je dopustio da ostanem i tokom obavezne autopsije.
   "Evo koliko vredi čitava ta bedna stvar", rekao je dok je otvarao jadnikov stomak poput ružičaste torbe, povlačio prevoje kože i mišića natrag i pribadao ih kao šatorska krila.
   "Koja stvar?" upitah ja.
   "Njegov život", reče lekar i povuče kožu sa lica leša naviše i natrag, kao masnu masku. "Vaš život. Moj život." Crvene i bele pruge prelivenih mišića pretvarale su se u plavu modricu oko nepravilne rupe odmah iznad jagodične kosti.
   "Mora postojati i nešto više od ovoga", rekoh ja.
   Lekar diže pogled sa svog mračnog posla sa veselim osmehom. "Zar?" reče on. "Molim vas da mi to pokažete." On podiže čovekovo srce kao da ga odmerava u ruci. "Na svetovima Mreže ovo bi moralo nešto da vredi na otvorenim tržnicama. Postoje i oni suviše siromašni da čuvaju odgajane, klonirane delove u skladištu, ali i suviše dobrostojeći da bi umrli samo zato što im je potrebno srce. Ali, ovde je to samo iznutrica.
   "Mora postojati i nešto više", rekoh ja, mada ni sam nisam bio baš siguran u to. Setio sam se sahrane Njegove Svetosti pape Urbana XV, ne mnogo pre mog odlaska sa Pacema. Kao što je bio običaj u danima pre Hedžire, leš nije bio balsamovan. Čekao je u predvorju izvan glavne bazilike da se pripremi za običan drveni mrtvački kovčeg. Dok sam ja pomagao Eduaru i monsinjoru Freju da navuku odeždu na ukočeni leš, primetio sam potamnelu kožu i oklembešena usta.
   Lekar slegnu ramenima i dovrši površnu autopsiju. Formalna pitanja bila su najkraća moguća. Nije pronađen osumnjičeni, nije pomenut nikakav motiv. Opis ubijenog poslat je u Kits, ali je sam čovek sahranjen već sutradan, na polju za siromahe između blatne obale i žute džungle.
   Port Romens je zbrka žutih struktura od vrše, postavljenih na lavirint skela, i dasaka koje se pružaju daleko na plimnim blatnim obalama kraj ušća Kansa. Reka je tu široka gotovo dva kilometra i preliva se u zaliv Tošahaj, ali samo se kroz nekoliko kanala može ploviti; bageri rade i dan i noć. Svake noći ležim budan u svojoj jeftinoj sobi, kraj otvorenog prozora i slušam udare bagera poput otkucaja srca ovog odurnog grada, udaljeni šum mora poput njegovog vlažnog disanja. Večeras slušam kako grad diše i ne mogu a da mu ne dodelim odrano lice ubijenog.
   Kompanije održavaju vazdušnu luku na rubu grada da bi mogle da prebacuju ljudstvo i materijal do većih plantaža unutar kontinenta, ali nemam dovoljno novca da podmitim nekoga da me ukrca. U stvari, sebe bih još i mogao da ubacim, ali ne mogu da priuštim transport svoja tri kovčega medicinske i naučne opreme. Još osećam to iskušenje. Moja služba među Bikurama sada izgleda apsurdnije i neracionalnije nego ikada ranije. Samo moja čudna potreba za preciznim odredištima i određena mazohistička rešenost da dovršim ono što sam sebi nametnuo u ovom izgonu, tera me uz reku.
   Za dva dana Kansom uzvodno kreće rečni brod. Rezervisao sam prevoz i sutra ću tamo preneti kovčege. Neće biti teško ostaviti Port Romens.
   Dan 41:
   Trgovačka Žirandola sporo napreduje uzvodno. Otkad smo, pre dva dana, napustili Meltonovo pristanište, nema nikakvog znaka ljudskih naseobina. Džungla sada pritiska rečnu obalu kao čvrst zid; štaviše, gotovo kompletno se nadvija iznad nas na mestima gde se reka sužava do trideset-četrdeset metara. Sama svetlost je žuta, bogata kao tečni buter, ovako propuštena kroz zelenilo i paprati osamdeset metara iznad smeđe površine Kansa. Sedim na zarđalom limenom krovu središnje putničke barže i naprežem se da ugledam svoje prvo tesla-drvo. Stari Kedi, koji sedi u blizini, prekida zviždanje, kroz zube pljuje preko ograde i smeje mi se. "Ovako daleko nema da bidne plameno drveće", kaže on. "Da su u šumi, sam pakao svakako ne bi izgledo ovako. Pre nego što vidite jednog teslu, morate da se popnete u Pinione. Još nismo izašli iz kišne šume, padre."
   Svako popodne pada kiša. U stvari, kiša je suviše blag termin za potop koji nas svakodnevno zasipa, krije obalu, bije po limenim krovovima barži uz zaglušujuću riku, i našu ionako sporu plovidbu uzvodno usporava toliko da se učini da stojimo u mestu. Stiče se utisak da svako popodne reka postane vertikalna bujica, vodopad uz koji naš brod mora da se popne ako želimo da nastavimo dalje.
   Žirandola je drevni tegljač ravnog korita, za koji je privezano pet barži, poput dronjave dece koja se drže za skute umornoj majci. Tri od tih barži sa dva nivoa prevoze robu za trampu ili prodaju na nekoliko plantaža i naselja duž reke. Preostale dve nude simulakrum boravišta za domoroce koji putuju uzvodno, mada mi se čini da je nekolicina stanovnika barži stalna. Moja kabina može da se pohvali prljavim madracem na podu i gušterolikim insektima na zidovima.
   Posle kiše svi se okupe na palubi da posmatraju dizanje večernje izmaglice sa reke koja se hladi. Vazduh je veoma svež i sada je gotovo preko celog dana zasićen vlagom. Stari Kedi mi veli da sam došao prekasno da bih se popeo kroz kišne i plamene šume pre nego što tesla-drveće postane aktivno. Videćemo.
   Večeras se izmaglica diže kao duhovi svih mrtvih koji leže ispod tamne površine reke. Poslednji iscepkani ostaci popodnevnog prekrivača od oblaka rastapaju se u krošnjama i svetu se vraća boja. Gledam kako hromžuto guste šume postaje prozirna boja šafrana a potom polako prelazi najpre u oker, zatim u umbru, i najzad u pomrčinu. Na Žirandoli stari Kedi pali fenjere i kugle sa svećama koje vise sa naherenog drugog nivoa a, kao da ne želi da bude nadmašena, tamna džungla počinje da svetluca slabom fosforescencijom raspadanja, dok se svetloptice i raznobojne niti paučine mogu videti kako lebde od grane do grane u tamnijim, višim delovima.
   Mali Hiperionov mesec večeras nije vidljiv, ali ovaj svet se kreće kroz više otpada nego što je to uobičajeno za planetu toliko blizu svom suncu, i noćno nebo osvetljavaju česti rojevi meteora. Večeras su nebesa izuzetno plodna i kada se pomerimo na šire delove reke, možemo da vidimo šare brilijantskih tragova meteora koji, upleteni, spajaju zvezde. Njihove slike gore na mrežnjači neko vreme, i ja spuštam pogled ka reci samo da bih tamo, u tamnoj vodi, ugledao isti optički odjek.
   Na istočnom se vidi jarki sjaj i stari Kedi mi kaže da on potiče od orbitalnih ogledala koja snabdevaju svetlom nekoliko većih plantaža.
   Suviše je toplo da bih se vratio u kabinu. Širim tanku prostirku na krovu barže i posmatram nebeske svetlosne efekte dok grozdovi domorodačkih porodica pevaju uznemirujuće pesme žargonom koji nisam ni pokušao da naučim. Pitam se kako stoji s Bikurima, i uprkos ovolikoj udaljenosti, obuzima me čudan strah.
   Negde u šumi neka životinja vrišti glasom preplašene žene.
   Dan 60:
   Stigao na plantažu Perecebo. Bolestan.

Dan 62:
   Vrlo bolestan. Groznica, napadi drhtavice. Juče ceo dan povraćao crno. Kiša zaglušujuća. Noću svi oblaci osvetljeni odozgo, orbitalnim ogledalima. Kao da nebo gori. Imam jako visoku temperaturu.
   O meni se brine jedna žena. Kupa me. Suviše bolestan da se stidim. Kosa joj je tamnija nego kod većine domorodaca. Malo govori. Tamne, blage oči.
   O, Bože, razboleti se tako daleko od kuće.
   Dan:
   onačeka viri ulazi s kiše tanka košulja
   namerno da me iskušava, zna štasam koža mi gori u vatri tanki pamuk bradavice tamne pod njom znamko su posmatraju, ovde čujem njihove glasove čitavu noć kupaju me u otrovu peče me misle da ne znam ali čujem im glasove jače od kiše kad vrištanje prestane prestani prestani
   Kože više gotovo i nemam, ispod crveno mogu da osetim rupu u obrazu, kad nađem metak pljunućuga napolje napolje, agnusdeiquitolispecattamundi miserer nobis misere nobis miserere
   Dan 65:
   Hvala ti, Gospode dragi, što si me izbavio od bolesti.
   Dan 66:
   Danas sam se obrijao. Bio sam u stanju da stignem do tuša.
   Semfa mi je pomogla da se pripremim za upravnikovu posetu. Očekivao sam da to bude jedan od onih krupnih mrgodnih tipova kakve sam gledao kroz prozor kako rade na sortiranju, ali bio je to tihi crni muškarac, i malo je šuškao. Mnogo mi je pomogao. Brinuo sam se zbog plaćanja za medicinsku negu, ali on me je razuverio i rekao da mi neće ništa naplatiti. Još bolje - odrediće čoveka koji će me odvesti u visije! Kaže da je kasno za sezonu, ali ako budem u stanju da putujem za deset dana, trebalo bi da uspemo da se probijemo kroz plamene šume do Pukotine pre nego što se tesla-drveće u potpunosti aktivira.
   Posle njegovog odlaska sedeo sam malo sa Semfom i razgovarao. Njen muž je tamo poginuo pre tri lokalna meseca, u nesreći prilikom žetve. Sama Semfa je došla iz Port Romensa; njen brak sa Mikelom bio je za nju spas; odabrala je da ostane ovde i obavlja sporedne poslove pre nego da se vrati nizvodno. Ne krivim je zbog toga.
   Spavaću posle masaže. Odnedavno mnogo sanjam majku.
   Deset dana. Biću spreman za deset dana.
   Dan 75:
   Pre nego što sam krenuo sa Tukom, sišao sam do polja matriksa da se oprostim sa Semfom. Malo je govorila, ali mogao sam da joj po očima vidim da je tužna što odlazim. Bez prethodnog razmišljanja, blagoslovio sam je a potom je poljubio u čelo. Tuk je stajao u blizini, osmehujući se i pocupkujući. Onda krenusmo, zajedno sa dva pakbrida. Nadzornik Orlandi ispratio nas je do kraja puta i mahao nam dok smo stupali na usku stazu prosečenu kroz zlatno rastinje.
   Domine, dirige nos.
   Dan 82:
   Posle nedelju dana na stazi - kakvoj stazi? - posle nedelju dana u besputnoj, žutoj kišnoj šumi, posle nedelju dana iscrpljujućeg uspona uza sve strmiji obod visoravni Pinion, jutros smo izbili na stenovitu izbočinu koja nam je pružila vidik natrag, preko prostranstva džungle prema Kljunu i Srednjem moru. Visoravan je ovde gotovo tri hiljade metara iznad nivoa mora i vidik je impresivan. Teški kišni oblaci širili su se ispod nas do podnožja Pinionskih brda, ali kroz procepe u belom i sivom tepihu oblaka na trenutke smo videli Kans kako se ležerno svija prema Port R., i more, hromžute delove šume kroz koje smo se probijali, i naznake magente daleko na istoku, za koje se Tuk kleo da su donji matriksi polja fiberplastike blizu Pereceba.
   Nastavili smo dalje, naviše, sve dok nismo prilično zašli u noć. Tuk je očigledno zabrinut da ćemo ostati uhvaćeni u plamenim šumama kada tesla-drveće postane aktivno. Borim se da održim korak, cimam teško natovarenog brida i nemo izgovaram molitve kako ne bih mislio na bolove, muke i nedaće.
   Dan 83:
   Danas natovarili i krećemo pre zore. Vazduh smrdi na dim i pepeo.
   Promena u vegetaciji ovde, na visoravni, zapanjujuća je. Više nije tako primetna sveprisutna vrša i lisnata čalma. Posle prolaska kroz međuzonu niskog zimzelenog i zimplavog rastinja, a zatim posle penjanja kroz guste šumarke mutiranog motkastog bora i trijaspene, zašli smo u pravu plamenu šumu, sa lugovima visokih prometeja, pratilaca feniksa, kojeg ima svuda, i okruglim grupama umbra treptalica. Povremeno smo nailazili na neprolazne čestare belo-vlaknastih, bifurkovanih azbestnih biljaka za koje je Tuk slikovito rekao da "...liče na trule kurčeve neki' mrtvi' džinova plitko sa'ranjenih tu, nego šta". Moj vodič stvarno ume s rečima.
   Bilo je već kasno popodne kada smo videli svoje prvo tesla-drvo. Pola sata smo gacali po šumskom zemljištu prekrivenom pepelom, pokušavajući da ne gazimo nežne izdanke feniksa i vatrenih bičeva koji su odvažno izbijali iz čađavog tla, kada Tuk iznenada stade i pokaza.
   Tesla-drvo, na pola kilometra ispred nas, bilo je visoko najmanje stotinu metara, a opet tek upola kao najviši prometej. Blizu krošnje mogla se jasno razaznati izbočena kupola njegove akumulatorske šišarke, oblika glavice crnog luka. Iz radijalnih grana iznad šišarke raslo je na desetine nimbusnih loza, i svaka je izgledala srebrno i metalno naspram jasnog neba zelene i lapis boje. Čitava stvar naterala me je da pomislim na neku elegantnu džamiju vrhovnog muslimana u Novoj Meki, neukusno ovenčanu šljokicama.
   "Moramo da se čistimo do đavola odavdi, sa sve bridovima", progunđa Tuk. Uporno je tražio da opremu za plamenu šumu odmah tu raspakujemo. Tako smo ostatak popodneva proveli navlačeći maske za osmozu i debele čizme sa gumenim đonovima, znojeći se ispod naslaga kožnate gama-tkanine. Oba brida postala su nervozna, ćulili su uši na najmanji zvuk. Čak i kroz masku mogao sam da osetim miris ozona; podsetio me je na električne vozove kojima sam se kao dete igrao u lenja Božićna popodneva, u Vijfranšu na Saoni.
   Ulogorili smo se za ovu noć što smo bliže mogli šumarku azbestosa. Tuk mi je pokazao kako da postavim prsten gromobrana-hvatača, sve vreme upućujući sam sebi ozbiljna upozorenja i pretražujući večernje nebo u potrazi za oblacima.
   Nameravam dobro da spavam, uprkos svemu.
   Dan 84:
   04.00 sata...
   Slatka Majko Hristova.
   Tri sata smo se nalazili usred smaka sveta.
   Eksplozije su počele ubrzo po ponoći, najpre samo munje, i Tuk i ja smo ponovo, uprkos tome što smo znali da tako ne treba, isturili glave napolje, kroz šatorsko krilo, kako bismo posmatrali pirotehniku. Navikao sam na Pacemu na monsunske oluje tokom matejinog meseca, tako da mi prvi sat sevanja nije izgledao isuviše neobično. Samo je prizor udaljenog tesla-drveta, koje je bilo nepogrešiva žiža vazdušnog pražnjenja, bio pomalo uznemirujući. Ali, ubrzo su šumske grdosije počele da sijaju i bljuju sopstvenu sabranu energiju, i tada - baš kada sam zadremao uprkos neprekidnoj buci - razulario se pravi Armagedon.
   U prvih deset sekundi početnih grčeva divlje energije tesla-drveta mora da je bilo oslobođeno najmanje stotinu lukova elektriciteta. Prometej udaljen manje od trideset metara od nas eksplodirao je, razbacavši bukteće ugarke pedeset metara unaokolo po šumskom tlu. Gromobrani-hvatači sijali su, šištali i skretali luk za lukom plavobele smrti iznad i oko našeg malog logorišta. Tuk je vrisnuo nešto, ali nijedan običan ljudski zvuk nije se mogao čuti u naletu svetlosti i buke. Šumarak feniksa pozadi planu nedaleko od privezanih bridova i jedna prestravljena životinja - onako sapeta i sa povezom preko očiju - oslobodi se i jurnu kroz krug svetlucavih gromobrana-hvatača. Istoga trena nekoliko munja sevnu sa najbližeg tesla-drveta ka bespomoćnoj životinji. U jednoj ludačkoj sekundi mogao sam se zakleti da vidim kako skelet zveri sija kroz ključajuće meso, a onda se ona zgrči i odskoči visoko u vazduh, i jednostavno prestade da postoji.
   Tri sata smo posmatrali smak sveta. Dva gromobrana-hvatača su pala, ali ostalih osam i dalje je obavljalo svoj zadatak. Tuk i ja smo se zgurili u vreloj pećini našeg šatora, dok su maske za osmozu filtrirale dovoljno svežeg kiseonika iz pregrejanog, zadimljenog vazduha, kako bismo mogli da dišemo. Samo su nam nedostatak niskog rastinja i Tukova veština u postavljanju šatora dalje od drugih meta i blizu zaštitničkih azbestnih biljaka omogućili da preživimo. To i osam gromobrana sa legurnim zaliscima koji stoje između nas i večnosti.
   "Izgleda da se prilično dobro drže!" vičem ja Tuku kroz šištanje, pucketanje, praštanje i cepanje oluje.
   "Napravljeni su da stoje sat, mož' bit' i dva", gunđa moj vodič. "Svakog trena, mož' bit' i pre, sagoreće, i umrećemo."
   Klimam glavom i srčem mlaku vodu kroz dovod u masci za osmozu. Ako preživim ovu noć, uvek ću zahvaljivati Bogu zbog Njegove velikodušnosti što mi je dopustio da vidim ovaj prizor.
   Dan 87:
   Tuk i ja smo izbili kroz tinjajuću severoistočnu ivicu plamene šume juče u podne, odmah postavili logor kraj potočića i odspavali čitavih osamnaest sati ne budeći se; tako smo nadoknadili tri noći nespavanja i dva iscrpljujuća dana kada smo se kretali bez odmora kroz košmar plamena i pepela. Gde god da nam je pao pogled dok smo se približavali stenovitom hrbatu koji je označavao kraj šume, mogli smo da vidimo kako mahune sa semenom i šišarke eksplodiraju novim životom za razne vatrene vrste koje su pomrle u požaru tokom prethodne dve noći. Pet naših gromobrana-hvatača još je funkcionisalo, mada ni Tuk ni ja nismo bili mnogo željni da ih još jednu noć testiramo. Naš preživeli pakbrid srušio se i uginuo istog trena kada smo mu teški tovar skinuli s leđa.
   Jutros me je u zoru probudio zvuk tekuće vode. Pratio sam potočić kilometar ka severoistoku, prateći njegov sve dublji zvuk, sve dok najednom nije nestao sa vidika.
   Pukotina! Gotovo da sam zaboravio naše odredište. Jutros sam, saplićući se kroz maglu, skačući sa jednog vlažnog kamena na drugi duž sve šire rečice, skočio na poslednju stenu, zaklatio se na njoj, povratio ravnotežu i pogledao pravo dole niz vodopad koji se spuštao gotovo tri hiljade metara u izmaglicu, kamen i reku daleko dole.
   Pukotina nije nastala prilikom dizanja visoravni, kao što je to bio legendarni Veliki kanjon na Staroj Zemlji ili Naprslina sveta na Hebronu. Uprkos aktivnim okeanima i na izgled zemljolikim kontinentima, Hiperion je tektonski sasvim mrtav; više je nalik na Mars, Luzus ili Armagast, po potpunom odsustvu kontinentalnog pomeranja. I kao i Mars i Luzus, Hiperion je takođe pogođen dubokim ledenim dobima, mada se ovde periodičnost širi na trideset sedam miliona godina po dugoj elipsi trenutno odsutnog binarnog patuljka. Komlog poredi Pukotinu sa preteraformiranom dolinom Mariner na Marsu, jer je i jedna i druga pojava posledica slabljenja kore tokom periodičnog zamrzavanja i kravljenja kroz eone, i tokova ponornica poput Kansa. A onda je došlo do urušavanja masiva, nalik na dugačak ožiljak, kroz planinsko krilo kontinenta Akvila.
   Tuk mi se pridružio dok sam stajao na rubu Pukotine. Bio sam nag i uklanjao sam smrad pepela iz putne odeće i mantije. Ispljuskao sam svoje bledo meso hladnom vodom i glasno se nasmejao dok su se odjeci Tukove vike vraćali od Severnog zida udaljenog dve trećine kilometra. Priroda urušavanja kore bila je takva da smo Tuk i ja stajali daleko na izbočini koja je skrivala Južni zid pod nama. Iako opasno izloženi, pretpostavili smo da će kamenita izbočina koja je milionima godina prkosila gravitaciji izdržati još nekoliko sati dok se ne okupamo, odmorimo, izvičemo, uz odjeke, do promuklosti, i, uopšte, ponašamo kao deca oslobođena škole. Tuk je priznao da nikada nije baš prošao kroz plamenu šumu - niti je poznavao ikoga ko je to ove sezone učinio - i saopštio da sada, kad se tesla-drveće aktiviralo, mora da sačeka najmanje tri meseca pre nego što bude mogao da se vrati. Izgleda da mu nije bilo naročito žao, a meni je bilo drago što ga imam uza se.
   Popodne smo preneli moju opremu, u etapama, ulogorili se blizu rečice, stotinu metara pre izbočine, i nagomilali moje kutije od tečne pene sa naučnom opremom, kako bih ih ujutro dalje razvrstao.
   Večeras je bilo hladno. Posle večere, pred sam suton, navukao sam termalnu jaknu i otišao sam do kamenitog ispusta jugozapadno od mesta gde sam prvi put ugledao Pukotinu. Sa tog povoljnog mesta, visoko iznad reke, pogled je bio vredan pamćenja. Izmaglice su se uzdizale s nevidljivih vodopada što su se duboko dole obrušavali u reku, dok su se kroz nestalne zastore te vodene pare širili mlazevi, da bi sunce na zalasku umnožili u tuce ljubičastih sfera i dvostruko više lukova duge. Posmatrao sam kako se svaki od tih spektara rađa, uzdiže prema sve tamnijoj kupoli neba, i umire. Dok se vazduh koji se hladio spuštao u naprsline i pećine visoravni, a topao hrlio nebu, povlačeći lišće, grančice i izmaglicu naviše, u vertikalnom kovitlacu, iz Pukotine je dizao zvuk, kao da sam kontinent zove, glasovima kamenih džinova, divovskim frulama od bambusa, crkvenim orguljama velikim kao palate, čistim, savršenim tonovima u rasponu od najpiskavijeg soprana do najdubljeg basa. Razmišljao sam o ruži vetrova koja bije o izdubljene kamene zidine, o pećinama daleko ispod dubokih promajmih pukotina u nepokretnoj kori, i o iluziji ljudskih glasova koju mogu da stvore slučajne harmonije. Ali na kraju sam odustao od razmišljanja i prosto slušao kako Pukotina peva svoju oproštajnu himnu suncu.
   Vratio sam se do šatora, u krug svetla iz bioluminiscentnih fenjera dok je prvi vatromet meteorskih rojeva palio nebesa iznad nas a udaljene eksplozije iz plamenih šuma mreškale južni i zapadni horizont poput topovske vatre nekog drevnog rata na prethedžirskoj Staroj Zemlji.
   Sada, u šatoru, isprobavam komlogove frekvencije dugog dometa, ali dobijam samo statiku. Pretpostavljam da bi, čak i da primitivni komsateliti koje koriste na plantažama fiberplastike odašilju signale ovako daleko na istok, sve osim najgušćeg laserskog ili fetlinijskog zraka bilo maskirano planinama i teslinim aktivnostima. Na Pacemu, malo je nas u manastiru nosilo u odeći ili na njoj lični komlog, ali datasfera je uvek bila tu ukoliko zatreba da se u nju uključimo. Ovde nema izbora.
   Sedim i slušam kako zamiru poslednji tonovi vetra iz kanjona, gledam kako nebesa istovremeno tamne i bukte, osmehujem se na zvuk Tukovog hrkanja koje dopire iz njegove vreće za spavanje, izvan šatora, i mislim: Ako je ovo mesto mog izgona, neka bude tako.
   Dan 88:
   Tuk je mrtav. Ubijen.
   Našao sam njegovo telo kada sam u svitanje izašao iz šatora. Spavao je napolju, na ne više od četiri metra od mene. Rekao je da želi da spava pod zvezdama.
   Ubice su ga zaklale u snu. Nisam čuo nikakav povik. Međutim, sanjao jesam: snove o tome kako me Semfa pazi tokom groznice. Snove o hladnim rukama koje mi dodiruju vrat i prsa, dodiruju raspeće koje nosim još od detinjstva. Stajao sam iznad Tukovog tela, zurio u širok tamni krug gde je ravnodušno Hiperionovo tlo upilo njegovu krv, i drhtao od pomisli da je san bio više od sna - da me ruke jesu dodirivale tokom noći.
   Priznajem da sam reagovao pre kao preplašena stara luda nego kao sveštenik. Miropomazao sam ga, ali tada me je obuzela panika i ja sam ostavio telo svog jadnog vodiča, očajnički pretražio zalihe u potrazi za oružjem i izvadio mačetu koju sam koristio u kišnoj šumi i niskovoltažni mejzer kojim sam nameravao da lovim manju divljač. Da li bih upotrebio to oružje protiv ljudskog bića, makar i da bih sebi spasao život, ne znam. Ali, u svojoj panici, poneo sam mačetu, mejzer i dvogled napajan energijom do visoke stene blizu Pukotine, i pretražio okolinu ne bih li našao ikakav trag ubica. Ništa se nije ni mrdnulo, osim sićušnih majmuna i ptica koje smo videli i juče kako lepršaju kroz drveće. Sama šuma izgledala je nenormalno gusta i mračna. Pukotina je nudila na stotine terasa, simsova i kamenih balkona, ka severoistoku, za čitave bande divljaka. Cela armija mogla se sakriti u tim vrletima i večnoj izmaglici.
   Posle trideset minuta jalovih osvetničkih osećanja i budalastog kukavičluka, vratio sam se u logorište i pripremio Tukovo telo za pogreb. Trebalo mi je više od dva sata da iskopam propisnu raku u kamenitom tlu visoravni. Kada je bila iskopana, a formalna služba dovršena, nisam mogao da se setim ničeg ličnog što bih rekao o tom grubom čudnom malom čoveku koji mi je bio vodič. "Bdij nad njim, Gospode", rekao sam konačno, zgađen zbog sopstvenog pritvorstva, u srcu siguran da te reči izgovaram samo sebi. "Podari mu bezbedan prelazak. Amin."
   Večeras sam premestio logor za kilometar ka severu. Šator mi je postavljen na otvorenom prostoru, deset metara odavde, ali ja sam oslonjen o stenu, ogrnut odećom za spavanje, sa mačetom i mejzerom u blizini. Posle Tukovog pogreba pregledao sam namirnice i kutije s opremom. Ništa nije nedostajalo, osim nekoliko preostalih gromobrana-hvatača. Odmah sam se zapitao da li nas je neko pratio kroz plamenu šumu kako bi ubio Tuka a mene ostavio ovde u klopci, ali nisam mogao da se setim ikakvog motiva za tako smišljen poduhvat. Svako sa plantaža mogao je da nas ubije dok smo spavali u kišnoj šumi ili, još bolje - sa tačke gledišta ubice - duboko u plamenoj šumi gde nikoga ne bi začudila dva ugljenisana leša. Preostale su samo Bikure. Moji primitivni štićenici.
   Razmotrio sam povratak kroz plamenu šumu bez gromobrana, ali sam ubrzo odbacio tu zamisao. Ostanak verovatno znači smrt, povratak to znači sigurno.
   Tri meseca dok tesle ne pređu u stanje mirovanja. Sto dvadeset dvadesetšestočasovnih lokalnih dana. Večnost.
   Hriste dragi, zašto me je ovo snašlo? I zašto sam pošteđen prošle noći, zar samo da bih bio žrtvovan ove... ili sledeće?
   Sedim tu ispod sve mračnije litice, slušam najednom zlokobno stenjanje koje se sa vetrom uzdiže iz Pukotine i molim se dok nebo osvetljavaju krvavocrvene pruge meteorskih tragova.
   Izgovaram reči samom sebi.
   Dan 95:
   Užasi protekle nedelje uglavnom su izbledeli. Ustanovljavam da čak i strah bledi i postaje uobičajena stvar posle višednevnog antiklimaksa.
   Mačetom sam isekao manja stabla i napravio kolibicu, krov i bočnu stranu pokrio gama-tkaninom a prostor između trupaca popunio blatom. Zadnji zid je čvrsti kamen stene. Pregledao sam svoju istraživačku opremu i nešto od nje izvadio, mada sada sumnjam da će mi ikada zatrebati.
   Počeo sam da prikupljam hranu ne bih li dopunio svoju rezervu smrznutih i sasušenih namirnica, koja se brzo smanjuje. Do sada, prema apsurdnom planu smišljenom tako davno na Pacemu, trebalo je da već nekoliko nedelja živim sa Bikurama i da trampim sitnu robu za lokalnu hranu. Nije važno. Pored dijete koja se sastoji od blagog, ali za kuvanje podobnog korenja čalme, pronašao sam mnoštvo različitih bobica i krupnijeg voća, za koje me komlog uverava da je jestivo; do sada se samo jedno sukobilo sa mnom toliko da sam celu noć morao da provedem čučeći na rubu najbliže jaruge.
   Koračam ovim ograničenim prostorom neumorno kao jedan od onih pelopa u kavezu, koje toliko cene minorni padišahovi na Armagastu. Na kilometar ka jugu i četiri ka zapadu, plamene šume rade punom snagom. Ujutro, dim se vije uz nestalne zastore izmaglice i skriva nebo. Samo gotovo čvrste grupe bestosa, kamenito tlo ovde na uzvišici, i pogrbljene litice, koje se pružaju severoistočno odavde, kao oklopni kičmeni stub drže tesle na odstojanju.
   Na severu, visoravan se širi, nisko rastinje je gušće uz Pukotinu, nekih petnaest kilometara, sve dok se ne ispreči usek dubok kao trećina i širok kao polovina same Pukotine. Juče sam stigao do najsevernije tačke i zagledao se preko zjapeće barijere prilično obeshrabren. Jednog dana ću probati ponovo, skrenuću ka istoku, da pronađem mesto prelaska, ali po izdajničkim znacima feniksa preko ponora i kopreni dima duž severoistočnog horizonta, pretpostavljam da ću pronaći samo čalmom obrasle kanjone i stepe plamene šume utisnute u orbitalnu mapu koju nosim sa sobom.
   Večeras sam posetio Tukov kameniti grob dok je večernji vetar počinjao da zavija svoju eolsku žalopojku. Kleknuo sam tamo i pokušao da molim, ali ništa mi nije došlo.
   Eduar, ništa nije došlo. Prazan sam kao oni lažni sarkofazi koje smo ti i ja iskopavali, u gomilama, iz sterilnog pustinjskog peska blizu Tarum bel Vadija.
   Zen-gnostici bi rekli da je ta praznina dobar znak; da ona prethodi otvorenosti za novi nivo svesti, novi uvid, nova iskustva.
   Merde.
   Moja praznina je samo... praznina.
   Dan 96:
   Pronašao sam Bikure. Ili, bolje, našli su oni mene. Napisaću koliko mogu pre nego što dođu da me prenu iz mog 'sna'.
   Danas sam se malo bavio pravljenjem detaljne mape na samo četiri kilometra severno od logora, kad su se izmaglice digle od podnevne toplote i ja ugledao niz terasa s moje strane Pukotine, koje su do tada bile skrivene. Razgledao sam svojim dvogledom na sopstveni pogon te terase - u stvari, niz simsova poređanih poput lestvica sa tornjevima, policama i izbočinama, koji su se pružali daleko iznad ponora - kada sam shvatio da zurim u staništa koja su načinili ljudi. Tu gomilu koliba, primitivnih - grube straćare od nagomilanog lišća čalme, kamenja i sunđerastog busenja - očigledno su načinili ljudi.
   Stajao sam tamo neodlučan, i dalje sa podignutim dvogledom, pokušavajući da rešim da li da se spustim do izloženih simsova i suočim se sa stanovnicima ili da uzmaknem u logor, kada sam osetio da me prožima ona jeza što puzi po leđima i vratu i sa apsolutnom sigurnošću ti saopštava da više nisi sam. Spustio sam dvogled i polako se okrenuo. Tamo su bili Bikure, najmanje trideset njih, stajali su u polukrugu koji mi nije dopuštao nikakav uzmak u šumu.
   Ne znam šta sam očekivao: gole divljake, možda surovih lica, sa ogrlicama od zuba. Možda sam očekivao da pronađem nekakve bradate, čupave pustinjake kakve su putnici ponekad susretali u planinama Moše, na Hebronu. Šta god da sam imao u glavi, u stvarnosti se Bikure nisu uklapale u model.
   Ljudi koji su mi se tako nečujno približili bili su niski - nijedan mi nije nadvisivao ramena - i obavijeni vunenim ogrtačima grubog tkanja, koji su ih pokrivali od vrata do nogu. Kada su se pomerali, kao što je nekolicina učinila sad, kao da su klizili po neravnom tlu nalik na utvare. Iz daleka, njihov izgled najviše me je podsetio na gomilu nižih jezuita u enklavi Novog Vatikana.
   Umalo da se tada zakikoćem, ali shvatio sam da bi takvu reakciju mogli protumačiti kao znak rastuće panike. Bikure nisu pokazivali nikakve spoljne znake agresivnosti, da bi prouzrokovali takvu paniku; nisu nosili nikakvo oružje, njihove male šake bile su prazne. Prazne kao i njihova lica.
   Teško je sažeto opisati njihove fizionomije. Ćelavi su. Svi. Ta ćelavost, odsustvo svih facijalnih malja, i komotni ogrtači koji su u pravoj liniji padali na tlo, zaverili su se da razlikovanje muškaraca i žena učine veoma teškim. Pripadnici grupe koja se sada suočila sa mnom - u tom trenutku već više od pedesetoro - kao da su otprilike svi bili iste starosti: negde između četrdeset i pedeset standardnih godina. Lica su im bila glatka, koža žućkaste nijanse, što sam povezao sa tim da se generacijama hrane mineralima, kojih u tragovima ima u čalmi i ostalom ovdašnjem bilju.
   Čovek dolazi u iskušenje da okrugla lica Bikura opiše kao heruvimska sve dok, posle podrobnijeg pogleda, taj utisak slatkoće ne izbledi, da bi ga zamenila druga misao - smireni idiotluk. Kao sveštenik, proveo sam dovoljno vremena na zaostalim svetovima i dobro upoznao posledice drevnog genetskog poremećaja, koji su različito nazivali: Daunovim sindromom, mongoloidnošću ili nasleđem brodske generacije. To je, dakle, bio utisak koji je stvarala grupa od šezdeset i nešto čovečuljaka u tamnim haljama, koji su mi se približili - pozdravljala me je nema, osmehnuta grupa ćelave zaostale dece.
   Podsetih sebe da je to gotovo sigurno ista ona grupa 'osmehnute dece' koja je Tuku u snu prerezala vrat i ostavila ga da umre kao zaklana svinja.
   Najbliži Bikura kroči napred, zastade na pet koraka od mene i reče nešto tihim, monotonim glasom.
   "Samo trenutak", rekoh ja i zapetljah oko komloga. Uključih funkciju prevođenja.
   "Beyetet ota menna lot cresfem ket?" upita niski muškarac preda mnom.
   Ubacio sam čepić za slušanje taman na vreme da čujem komlogov prevod. Nije bilo vremenskog zaostatka. Na izgled strani jezik bio je jednostavno iskvareni arhaični semebrodski engleski, ne mnogo daleko od urođeničkog žargona sa plantaža. "Ti si čovek koji pripada kruciformi/raspeću", tumačio je to komlog, prepustivši mi izbor poslednje imenice.
   "Da", rekoh, svestan sada da su me to oni dodirivali u noći kada sam prespavao Tukovo ubistvo. Što je značilo da su zaista oni ubili Tuka.
   Sačekah. Lovački mejzer bio mi je u rancu. Ranac je bio oslonjen o malu čalmu na nekih deset koraka od mene. Desetina Bikura stajala je između mene i njega. No, to nije bilo važno. U tom trenutku znao sam da ne bih upotrebio oružje protiv drugog ljudskog bića, čak ni protiv ljudskog bića koje je ubilo mog vodiča i možda isto tako namerava da, za koji tren, ubije i mene. Zatvorih oči i nemo izgovorih molitvu pokajanja. Kada sam otvorio oči, videh da je stiglo još Bikura. Više se niko nije kretao, kao da je ispunjen kvorum, kao da je doneta odluka.
   "Da", rekoh ja ponovo, u tišini. "Ja sam onaj koji nosi krst." Čuo sam da zvučnik komloga poslednju reč izgovara kao "cresfem".
   Bikure zajednički klimnuše glavama i - kao da su imali dugu praksu pomoćnika kraj oltara - svi kleknuše na jedno koleno, uz meko šuštanje halja, u savršenom pokretu.
   Zaustih da kažem nešto, i ustanovih da nemam šta. Zatvorih usta.
   Bikure ustaše. Vetrić je pomerao krtu paprat i lišće čalme prelivajući nas suvim zvukom, kao kad se leto bliži kraju. Bikura koji mi je bio najbliži s leve strane, kroči bliže, zgrabi me za nadlakticu uz dodir hladnih, snažnih prstiju, i izgovori tihu rečenicu koju moj komlog prevede kao: "Hodi. Vreme je da se ode kućama na spavanje."
   Bila je sredina popodneva. Pitajući se da li je komlog pravilno preveo reč 'spavanje' ili je to možda bio idiom ili metafora za 'umiranje', klimnuh glavom i krenuh za njima prema selu na rubu Pukotine.
   Sada sedim u kolibi i čekam. Čuje se šuštanje. Još neko se probudio. Sedim i čekam.
   Dan 97:
   Bikure sebe nazivaju 'Tri puta dvadeset i deset'.
   Proteklih dvadeset šest sati proveo sam u razgovoru s njima, posmatranju, pravljenju beležakai dok popodne 'spavaju' svoja dva sata, i, uopšte, u pokušajima da snimim što je više moguće podataka pre nego što reše da me zakolju.
   Samo što sada počinjem da verujem da mi neće nauditi.
   Juče sam, posle našeg 'spavanja' razgovarao sa njima. Ponekad ne odgovaraju na pitanjam, a kada to i čine, odgovori jedva da su bolji od mumlanja ili neodređenih reakcija zaostale dece. Posle njihovog prvog pitanja, i poziva, pri našem prvom susretu, nijedno od njih nije mi više uputilo bilo kakvo pitanje niti komentar.
   Ispitivao sam ih suptilno, pažljivo, oprezno, i sa profesionalnom smirenošću obučenog etnologa. Postavljao sam najjednostavnija, najčinjeničnija moguća pitanja, kako bih utvrdio da li komlog ispravno radi. Radio je. Ali sveukupni odgovori ostavljali su me u gotovo istom neznanju u kakvom sam bio pre dvvdeset i nešto sati.
   Konačno, umoran i u telu i u duši, okanuo sam se profesionalne suptilnosti i zapitao grupu sa kojom sam sedeo: "Jeste li vi ubili mog saputnika?"
   Moja tri sabesednika ni ne podigoše pogled sa tkanine koju su stvarali na grubom razboju. "Da", reče jedan kome sam u mislima nadenuo ime Alfa, zato što mi je prvi prišao u šumi, "zaklali smo tvog saputnika naoštrenim kamenjem i držali ga prikovanog i nemog dok se otimao. Umro je istinskom smrću."
   "Zašto?" upitah, trenutak kasnije. Glas mi je bio suv kao šuštanje kukuruzove šaše.
   "Zašto je umro istinskom smrću?" reče Alfa, i dalje ne podižući pogled. "Zato što mu je istekla sva krv, pa je prestao da diše."
   "Ne", rekoh ja. "Zašto ste ga ubili?"
   Alfa ne odgovori, ali Beta, koja možda jeste a možda i nije žena i Alfin par - podiže pogled sa svog razboja i jednostavno reče: "Da bi umro."
   "Zašto?"
   Odgovori su se istovetno ponavljali, i istovetno bili nedovoljni da bi mi ijednu misao rasvetlili. Posle dosta ispitivanja ustanovio sam da su ubili Tuka da bi umro, i da je umro zato što je bio ubijen.
   "Kakva je razlika između smrti i istinske smrti?" upitah ja, u tom trenutku bez mnogo poverenja u komlog ili sopstvenu narav.
   Treći Bikura, Del, promumla odgovor koji je komlog preveo kao: "Tvoj saputnik je umro istinskom smrću. Ti nisi."
   Konačno, do besa doveden, odbrusih: "Zašto nisam? Zašto i mene niste ubili?"
   Sve troje prekinuše svoje besmisleno tkanje i pogledaše me. "Ti ne možeš biti ubijen zato što ne možeš umreti", reče Alfa. "Ne možeš umreti zato što pripadaš kruciformi i ideš putem krsta."
   Nisam pojma imao zašto ta prokleta mašina u jednom trenu prevodi krst kao 'krst', a u sledećem kao 'kruciforma'. Zato što pripadaš kruciformi.
   Prože me jeza, praćena porivom da se nasmejem. Zar sam natrapao na taj stari kliše iz avanturističkih holoa - izgubljeno pleme koje slavi 'boga' koji se našao u njegovoj džungli, sve dok se jadnik ne poseče prilikom brijanja, ili tako nešto, pa pripadnici plemena, sa novim uverenjem i pomalo s olakšanjem zbog smrtnosti njihovog posetioca, ponude svoje nekadašnje božanstvo kao žrtvu?
   Bilo bi to smešno da mi Tukovo beskrvno lice i zjapeća rana sirovih rubova nisu bili tako sveži u sećanju.
   Njihovo reagovanje na krst sa sigurnošću je nagoveštavalo da sam susreo grupu preživelih iz nekada hrišćanske kolonije - katoličke? - iako su podaci u komlogu jednako tvrdili da su se na padobrodu koji se srušio na ovu visoravan, pre četiri stotine godina, nalazili samo neokervinski marksisti, koji bi svi odreda trebalo da budu ravnodušni, ako ne i otvoreno neprijateljski raspoloženi prema starim religijama.
   Pomislih već da odustanem od te teme, jer ju je bilo suviše opasno nastavljati, ali moja glupa potreba za saznanjem terala me je dalje. "Slavite li Isusa?" upitah ja.
   Njihova prazna lica učinila su verbalnu negaciju nepotrebnom.
   "Hrist?" pokušah ja ponovo. "Isus Hrist? Hrišćani? Katolička crkva?"
   Nikakvo zanimanje.
   "Katolici? Isus? Marija? Sve. Petar? Pavle? Sv. Tilhard?"
   Komlog je proizvodio zvuke, ali reči izgleda da im nisu značile ništa.
   "Vi pratite krst?" rekoh ja batrgajući se za nekakvim poslednjim kontaktom.
   Pogledaše me svih troje. "Mi pripadamo kruciformi", reče Alfa.
   Klimnuh glavom, mada nisam razumeo ništa.
   Večeras sam nakratko zaspao, neposredno pred suton, i probudila me je muzika orgulja koju vetrovi prave u Pukotini dok se spušta noć. Ovde, na seoskim ispustima, bila je mnogo glasnija. Čak i straćare kao da su se pridruživale horu dok su sve jači naleti vetra zviždali i zavijali kroz kamene procepe, lepetave paprati i primitivne dimne rupe.
   Nešto nije bilo u redu. Trebao mi je jedan omamljeni minut da shvatim da je selo napušteno. Sve kolibe bile su prazne. Seo sam na hladan kamen i zapitao se nije li moje prisustvo podstaklo nekakvo masovno iseljavanje. Muzika vetra se završila i meteori su započeli svoju noćnu predstavu kroz napukline u niskim oblacima; tada začuh iza sebe zvuk i okrenuh se: tu je bilo svih sedamdesetoro pripadnika 'Tri puta dvadeset i deset'.
   Oni prođoše kraj mene bez reči i odoše svojim kolibama. Nije bilo nikakvog svetla. Zamišljao sam ih kako sede u straćarama i zure.
   Ostao sam napolju neko vreme pre nego što sam se vratio sopstvenoj kolibi. Malo kasnije otišao sam do ruba travnate izbočine i stajao tamo gde se stena obrušavala u ambis. Grozd loze i korenja bio je pripijen uz lice grebena, ali činilo se da se posle nekoliko metara završava u prostoru i visi tamo nad prazninom. Nema te loze koja bi bila dovoljno dugačka da se pomoću nje stigne do reke dva kilometra niže.
   Ali Bikure su došle s te strane.
   Ništa nije imalo smisla. Odmahnuo sam glavom i vratio se u kolibu.
   Dok sedim i pišem ovo uz svetlost disključa komloga, pokušavam da smislim šta mogu da preduzmem kao meru predostrožnosti, kako bih bio siguran da ću videti zoru.
   Ništa mi ne pada na pamet.

Dan 103:
   Što više saznajem, to manje shvatam.
   Premestio sam najveći deo opreme u kolibu koju su ispraznili za mene, u selu.
   Fotografisao sam, snimao video i audio čipovima i napravio puni holoskan sela i njegovih žitelja. Izgleda da je njih baš briga za to. Projektujem njihove slike, a oni prolaze pravo kroz njih, ne pokazujući nikakav interes. Puštam im ponovo njihove reči, a oni se osmehuju i vraćaju u svoje straćare da bi tamo sedeli satima, ne radeći ništa, ne govoreći ništa. Nudim im drangulije za trampu, a oni ih uzimaju bez komentara, proveravaju da li su jestive, pa ih ostavljaju na tlu. Po travi su razbacane plastične perle, ogledala, komadi obojene tkanine i jeftina penkala.
   Postavio sam punu medicinsku laboratoriju, ali badava; 'Tri puta dvadeset i deset' ne dopuštaju da ih pregledam, neće da mi dozvole da im uzmem uzorke krvi, mada sam im iznova i iznova pokazivao da je to bezbolno, ne daju mi da ih skeniram dijagnostičkim aparatima - ukratko, ne žele ni na koji način da sarađuju. Ne svađaju se. Ne objašnjavaju. Jednostavno se okrenu i odu da ne rade ništa.
   Ni posle nedelju dana ne mogu da razlikujem muškarce od žena. Njihova lica podsećaju me na one vizuelne slagalice koje menjaju oblike dok gledaš; ponekad Betino lice izgleda neporecivo ženski, da bi deset sekundi kasnije taj utisak gotovo nestao, i ona (on?) za mene ponovo postaje Beta. Njihovi glasovi prolaze kroz istovetne promene. Meki, dobro modulirani, bespolni... podsećaju me na one jadno programirane kućne družbenike koji se mogu zateći na zaostalim svetovima.
   Zatekao sam sebe kako očekujem da će mi pogled naleteti na nekog golog Bikuru. Za nekoga ko je četrdeset osam godina bio jezuit, to nije lako priznati. Opet, to nije bio lak zadatak čak ni za voajera veterana. Izgleda da je golotinja apsolutni tabu. Nose duge halje dok su budni i za vreme svog dvočasovnog dnevnog odmora. Odlaze iz sela da bi urinirali i izbacili izmet, i pretpostavljam da čak ni tada ne skidaju sa sebe svoje komotne ogrtače. Izgleda da se ne kupaju. To bi, po pravilu, trebalo da za posledicu ima olfaktorne probleme, ali ovi primitivci ne zaudaraju, ako se izuzme blagi, slatki miris čalme. "Morate se nekada razodenuti", rekao sam Alfi jednog dana, odbacivši delikatnost zarad informacije. "Ne", reče Alfa i ode da sedi na nekom drugom mestu i ne radi ništa potpuno odeven.
   Nemaju imena. Isprva sam to smatrao neverovatnim, ali sada sam siguran.
   "Mi smo sve što je bilo i što će biti", rekla je najniža Bikura, ona koju smatram ženkom i zovem Epi. "Mi smo 'Tri puta dvadeset i deset'."
   Pretražio sam podatke komloga i potvrdio ono što sam i sumnjao: među više od šesnaest hiljada poznatih ljudskih društava, nijedno nije navedeno kao društvo u kojem uopšte nema individualnih imena. Čak i u društvima košnicama na Luzusu, pojedinci odgovaraju svojoj klasnoj kategoriji praćenoj jednostavnom šifrom.
   Kažem im svoje ime, a oni zure. "Otac Pol Dire, otac Pol Dire", ponavlja komlogov prevodilac, ali nema čak ni nagoveštaja da pokušavaju da to ponove.
   Izuzev svakodnevnih masovnih nestanaka pred suton i zajedničkog dvočasovnog spavanja, kao grupa čine veoma malo. Čak i staništa izgleda da biraju slučajno. Al će jednom odremati sa Beti, zatim sa Gamom, pa potom sa Zeldom ili Pitom. Ne može se uspostaviti nikakav sistem ili raspored. Svakog trećeg dana čitava grupa, svih sedamdeset, odlazi u šumu po hranu i vraća se sa bobicama, korenjem i korom čalme, voćem i svim onim što može biti jestivo. Bio sam siguran da su vegeterijanci dok nisam video kako Del žvaće hladan leš mladunčeta majmuna. Mali primat mora da je pao s visokih grana. Izgleda da 'Tri puta dvadeset i deset' ne preziru meso; jednostavno su previše glupi da ga ulove i ubiju.
   Kada su žedni, Bikure prelaze gotovo tri stotine metara do potoka koji u kaskadama otiče u Pukotinu. Uprkos toj nepogodnosti, ne postoje tragovi mešina za vodu, vrčeva ili bilo kakve grnčarije. Svoju rezervu vode držim u plastičim kontejnerima od deset galona, ali seljani to i ne primećuju. U svom sve manjem poštovanju prema ovim ljudima, sve mi je verovatnije generacijama živeli u selu bez pogodnog izvora vode.
   "Ko je sagradio kuće?" pitam. Nemaju reč za selo.
   "Tri puta dvadeset i deset", odgovara Vil. Mogu da ga razlikujem od ostalih samo po slomljenom prstu koji nije dobro zacelio. Svako od njih ima bar jednu takvu karakteristiku za razlikovanje, mada ponekad mislim da bi lakše bilo razlikovati jednu vranu od druge.
   "Kada su ih sagradili?" pitam ja, mada bi trebalo već da znam da ni na jedno pitanje koje počinje sa 'kada' neću dobiti odgovor.
   Ne dobijam odgovor.
   Svake večeri ulaze u Pukotinu. Niz lozu. Treće večeri odlučio sam da posmatram tu selidbu, ali šestoro njih me je vratilo sa ruba i blago, ali istrajno, odvelo u moju kolibu. Bio je to prvi primetan postupak kojim su Bikure naznačile agresivnost, i posle njihovog odlaska ostao sam da sedim sa priličnom dozom podozrenja.
   Sledeće večeri, dok su odlazili, mirno sam se vratio u svoju kolibu, nisam čak ni izvirivao, ali posle njihovog povratka otišao sam po imažer sa tronošcem, koji sam bio ostavio kraj ruba. Tajmer je radio savršeno. Holoi su prikazivali Bikure kako hvataju lozu i spuštaju se niz liticu spretno poput malih majmuna kojih je puna šuma čalme i vrše. Onda su nestali ispod izbočine.
   "Šta radite svake večeri kad se spustite niz liticu?" pitao sam sutradan Ala.
   Domorodac me je pogledao sa svojim serafimskim, Budinim osmehom koji sam naučio da mrzim. "Ti pripadaš kruciformi", reče on kao da je to odgovor na sve.
   "Da li obavljate službu Božju kada se spustite niz litice?" upitah ja.
   Bez odgovora.
   Razmislih za trenutak. "Ja takođe pratim put krsta", rekoh, znajući da će to biti prevedeno kao 'pripadam kruciformi'. Još koji dan i neće mi više trebati prevodilački program. Ali ovaj razgovor bio je suviše važan da bi se prepustio slučaju. "Znači li to da bi trebalo da vam se pridružim kada se spuštate niz liticu?"
   Na sekund sam mislio da Al razmišlja. Čelo mu se nabralo i ja shvatih da prvi put vidim bilo koga iz 'Tri puta dvadeset i deset' da se gotovo namrštio. Tada on reče: "Ne možeš. Ti pripadaš kruciformi, ali nisi iz 'Tri puta dvadeset i deset'."
   Shvatih da su svaki neuron i sinapsa njegovog mozga bili neophodni da bi razlučio te dve stvari.
   "Šta biste uradili kada bih se ja ipak spustio niz liticu?" upitah ja, ne očekujući odgovor. Hipotetična pitanja su gotovo uvek imala sreće koliko i moji upiti zasnovani na vremenu.
   Ovaj put je odgovorio. Serafimski osmeh i bezbrižno držanje vratiše se, i Alfa reče blago: "Ako pokušaš da se spustiš niz liticu, mi ćemo te držati na travi, uzeti zaoštreno kamenje, zaklati te i sačekati dok krv ne prestane da ti teče, a srce da kuca."
   Ne rekoh ništa. Pitao sam se u tom trenu može li da čuje kako mi srce lupa. Pa, pomislih, bar više ne moraš da se brineš da te smatraju bogom.
   Tišina se produži. Konačno Al dodade još jednu rečenicu, o kojoj od tog trenutka neprestano razmišljam. "A ako to ponovo uradiš", rekao je, "moraćemo ponovo da te ubijemo."
   Zurili smo neko vreme posle toga jedan u drugog; siguran sam da smo obojica bili ubeđeni da je onaj drugi potpuni idiot.
   Dan 104:
   Svako novo otkrovenje samo me još više zbunjuje.
   Odsustvo dece mučio me je od prvog dana boravka u selu. Dok se vraćam kroz zapise, zapažam da sam to često pominjao u dnevnim zapažanjima koja sam diktirao u komlog, ali u ovoj ličnoj zbrci koju nazivam dnevnikom, tome nema ni traga. Možda su implikacije bile previše zastrašujuće.
   Na moje česte i nezgrapne pokušaje da prodrem u tu misteriju, 'Tri puta dvadeset i deset' odgovarali su svojim uobičajenim prosvetljivanjem. Upitana osoba osmehivala bi se blaženo i odgovara na isti non sequitur način, prema kojem bi brbljanje najgoreg seoskog idiota Mreže izgledalo kao aforizam mudraca. Još je učestalije da uopšte ne odgovaraju.
   Jednog dana sam stao pred jednog kojeg sam označio kao Dela, stajao tako sve dok nije primetio moje prisustvo, i upitao: "Zbog čega nema dece?"
   "Mi smo 'Tri puta dvadeset i deset'", reče on tiho.
   "Gde su bebe?"
   Bez odgovora. Bez utiska da se odgovor izbegava, samo prazan pogled.
   Udahnuh. "Ko je najmlađi među vama?"
   Del kao da je razmišljao, kao da se uhvatio ukoštac sa konceptom. Bio je nadvladan. Zapitah se jesu li Bikure toliko potpuno izgubile osećaj za vreme da je svako takvo pitanje osuđeno na propast. Međutim, posle trenutka tišine, Del pokaza tamo gde je Al čučao na suncu i radio na svom grubom ručnom razboju, pa reče: "Tamo je poslednji koji se vratio."
   "Vratio?" rekoh ja. "Odakle?"
   Del je zurio u mene bez emocija, čak i bez nestrpljenja. "Ti pripadaš kruciformi", reče on. "Mora da poznaješ put krsta."
   Klimnuh glavom. Znao sam dovoljno da razaznam kako ovo vodi jednoj od mnogih konverzacijskih petlji nelogičnosti, koje su obično odvodile naše dijaloge u ćorsokak. Tragao sam za nekim načinom da zadržim tanku nit razgovora. "Onda je Al", rekoh ja i pokazah, "poslednji koji se rodio. Vratio. Ali i ostali će se... vratiti?"
   Nisam bio siguran da i sam razumem sopstveno pitanje. Kako se raspitati za rođenje kada sagovornik ne poseduje reč za dete niti koncept vremena? Ali Del kao da je razumeo. Klimnuo je glavom.
   Ohrabren, ja upitah: "Kada će se onda sledeći iz 'Tri puta dvadeset i deset' roditi? Vratiti?"
   "Niko se ne može vratiti dok ne umre", reče on.
   Najednom pomislih da sam shvatio. "Dakle, nikakva nova deca... niko neće biti vraćen dok neko ne umre", rekoh ja. "Zamenite onoga koji nestane drugim, kako bi grupa ostala 'Tri puta dvadeset i deset'?"
   Del odgovori onim ćutanjem koje sam naučio da primam kao potvrđivanje.
   Obrazac je izgledao prilično jasan. Bikure su bile sasvim ozbiljne što se tiče svojih "Tri puta dvadeset i deset". Održavali su plemensku populaciju na broju sedamdeset - istom onom broju koji je zabeležen na spisku putnika padobroda koji se ovde srušio pre četiri stotine godina. Tu je bilo malo izgleda za slučajnost. Kada neko umre, dopuste da se rodi dete i zameni odraslog. Jednostavno.
   Jednostavno ali nemoguće. Priroda i biologija ne deluju tako čisto. Osim problema minimalne populacije krda, bilo je tu još nelogičnosti. Iako je teško odrediti starost ovih ljudi glatke kože, očigledno je da najstarije od najmlađih ne razdvaja više od deset godina. Iako se ponašaju kao deca, pretpostavljam da im je starost između više od trideset i negde preko četrdeset standardnih godina. Gde su im onda starci? Gde su roditelji, ostareli ujaci i neudate tetke? Po ovom stanju, celo pleme će ući u starost otprilike u isto vreme. Šta se dešava kad svi prestare za rađanje a dođe vreme da se zameni pripadnik plemena?
   Bikure vode dosadan, statičan život. Stopa nesrećnih slučajeva - iako žive na samom rubu Pukotine - mora da je mala. Nema grabljivica, varijacije godišnjih doba su minimalne, izvor hrane gotovo sigurno ostaje stabilan. Ali, uza sve ovo, mora da se tokom četiristogodišnje istorije ove zbunjujuće grupe dešavalo da bolest pokosi selo, da više lijana nego što je uobičajeno popusti i građane ispusti u Pukotinu, ili da nešto izazove onaj nenormalni nalet iznenadnih smrti kojeg se osiguravajući zavodi plaše od pamtiveka.
   I onda šta? Da li se množe kako bi nadoknadili razliku pa se potom vraćaju svom sadašnjem neseksualnom ponašanju? Zar su Bikure toliko drugačiji od svih ostalih ljudskih društava o kojima postoje podaci, da imaju period parenja jednom u nekoliko godina - jednom u deceniji? - jednom u životu? Sumnjam.
   Sedim tu, u svojoj kolibi, i razmatram mogućnosti. Jedna je da ovi ljudi imaju veoma dug vek, i da se najveći deo tog vremena mogu reprodukovati, što bi omogućilo jednostavne zamene članova plemena koji nastradaju. Samo, to ne objašnjava njihovu zajedničku starost. I nema mehanizma koji bi objasnio takvu dugovečnost. Najbolje droge protiv starenja, koje Hegemonija može da ponudi, uspevaju da produže aktivan život jedva iznad standardnih sto godina. Preventivne zdravstvene mere produžile su vitalnost srednjeg doba duboko u šezdesete - moja starost - ali, izuzev klonskih transplanta, bioinženjeringa i drugih stvarčica za jako bogate, niko u Mreži Svetova ne može da očekuje da počne da planira porodicu u sedamdesetoj ili da zaigra na svom sto desetom rođendanu. Ako je jedenje korenja čalme ili udisanje čistog vazduha visoravni Pinion imalo tu dramatičnu posledicu - zastoj u starenju, moglo bi se mirne duše opkladiti da bi svi sa Hiperiona živeli ovde i žvakali čalmu, da bi ova planeta imala prenosnik već vekovima, i da bi svaki građanin Hegemonije sa univerzalnom karticom planirao ovo kao mesto za odmor i penziju.
   Ne. Logičniji zaključak je da Bikure žive život normalne dužine, imaju decu sa normalnom učestalošću, ali ih ubijaju, osim ako nije neophodna zamena. Možda upražnjavaju apstinenciju ili kontrolu rađanja - drugačiju nego što je to klanje novorođenčadi - sve dok čitava grupa ne dostigne do uzrasta kada će ubrzo zatrebati nešto sveže krvi. Masovno vreme rađanja objašnjava na izgled zajedničku starost članova plemena.
   Ali, ko podučava mlade? Šta se dešava roditeljima i drugim starijim ljudima? Da li Bikure prenose rudimente svoje grube zamene za kulturu a potom dopuštaju da i sami umru? Da li je 'prava smrt' - brisanje čitave generacije? Da li 'Tri puta dvadeset i deset' ubijaju pojedince na oba kraja starosne krivulje u obliku zvona?
   Ovakva razmišljanja su beskorisna. Počinjem da bivam besan na sopstveni nedostatak veštine rešavanja problema. Napravimo ovde strategiju, Pole, i postupajmo po njoj. Diži svoju lenju jezuitsku guzicu.
   PROBLEM: Kako razlikovati polove?
   REŠENJE: Navesti ili nagovoriti nekoliko ovih jadnika na medicinski pregled. Pronaći u čemu se sastoji sva ta misterija uloge polova i tabu golotinje. Društvo koje zavisi od godinama sprovođene čvrste seksualne apstinencije radi kontrole populacije konzistentno je s mojom novom teorijom.
   PROBLEM: Zbog čega toliko fanatično održavaju istu populaciju 'Tri puta dvadeset i deset', kojom je i započela kolonija izgubljenog padobroda?
   REŠENJE: Gnjavi ih dok to ne ustanoviš.
   PROBLEM: Gde su deca?
   REŠENJE: Pritisni i čačkaj dok ne saznaš. Možda je večernja ekskurzija niz liticu u vezi sa svim tim. Možda je tamo obdanište. Ili gomila malih kostiju.
   PROBLEM: Šta predstavlja to 'pripadanje kruciformi' i 'put krsta' ukoliko ne iskrivljeni trag prvobitnog verovanja kolonista?
   REŠENJE: Saznaj obraćanjem izvoru. Može li svakodnevni silazak niz liticu biti religiozne prirode?
   PROBLEM: Šta je to dole, pod liticom?
   REŠENJE: Siđi i vidi.
   Sutra, ako im je satnica tačna, svih šezdeset i deset od 'Tri puta dvadeset i deset' odlutaće u šumu na nekoliko sati, da prikupljaju plodove. Ovaj put krenuću s njima.
   Ovaj put preći ću preko ruba i spustiti se niz liticu.
   Dan 105:
   09.30 sati - Hvala ti, o Bože, što si mi dopustio da vidim ono što sam video danas.
   Hvala ti, o Bože, što si me doveo na ovo mesto u ovo vreme da vidim dokaz o Tvom Prisustvu.
   11.25 sati - Eduar... Eduar!
   Moram se vratiti. Da ti sve pokažem! Da pokažem svima.
   Spakovao sam sve što mi je potrebno a diskove imažera i film stavio u bisage koje sam ispleo od lišća azbestosa. Imam hrane, vode, mejzer sa sve slabijim punjenjem. Šator. Odeću za spavanje.
   Samo da mi nisu ukrali gromobrane!
   Možda su ih Bikure zadržali. Ne, pretražio sam straćare i obližnju šumu. Njima to ne treba.
   Nije važno!
   Poći ću još danas, budem li mogao. Ako ne, onda čim to bude moguće.
   Eduar! Sve to imam ovde, na filmu i diskovima.
   14.00...
   Danas se ne može proći kroz plamene šume. Dim me je vratio pre nego što sam se probio do ruba aktivne zone.
   Vratio sam se u selo i ponovo pregledao holoe. Nema greške. Čudo je stvarnost.
   15.30 sati...
   'Tri puta dvadeset i deset' će se svakoga trena vratiti. Šta ako znaju... šta ako mogu da ustanove da sam bio tamo čim me pogledaju?
   Mogao bih da se sakrijem.
   Ne, nema potrebe za skrivanjem. Bog me nije doveo ovako daleko i dopustio mi da vidim ono što sam video samo da bi me pustio da umrem od ruku ove jadne dece.
   16.15 sati...
   'Tri puta dvadeset i deset' su se vratili i otišli u svoje kolibe a da me nisu ni pogledali.
   Sedim ovde na vratima sopstvene kolibe i ne mogu a da se ne osmehujem, smejem i molim. Nešto ranije otišao sam do ruba Pukotine, očitao misu i uzeo pričest. Seljani se nisu potrudili ni da me posmatraju.
   Kada ću moći da odem? Nadzornik Orlandi i Tuk rekli su da je plamena šuma potpuno aktivna tri lokalna meseca - sto dvadeset dana - a onda relativno mirna dva. Tuk i ja smo stigli ovamo dana osamdeset sedmog...
   Ne mogu da čekam još stotinu dana da bih vest odneo svetu... svim svetovima.
   Kada bi samo neki brod usprkosio vremenu i plamenim šumama, i pokupio me odavde. Kada bih samo imao pristup jednom od onih datafiks satelita koji opslužuju plantaže.
   Sve je moguće. Biće još čuda.
   23.50 sati...
   'Tri puta dvadeset i deset' spustili su se u Pukotinu. Glasovi večernjeg hora vetra uzdižu se svuda unaokolo.
   Kako želim da sam sada sa njima! Tamo, dole.
   Učiniću najbolje što mogu umesto toga. Pašću na kolena ovde, kraj ruba litice i moliti se dok tonovi orgulja planete i neba pevaju ono za šta sada znam da je himna pravom i prisutnom Bogu.
   Dan 106:
   Kada sam se probudio, jutro je bilo savršeno. Nebo je bilo duboko tirkizno; sunce - oštar, krvavocrven kamen na njemu. Stajao sam pred kolibom dok su se izmaglice razilazile, majmuni dovršavali svoj jutarnji koncert kreštanja a vazduh počinjao da se zagreva. Onda sam ušao i pregledao svoje trake i diskove.
   Shvatam da u jučerašnjim uzbuđenim črčkarijama nisam pomenuo ništa od onoga što sam našao pod liticom. Učiniću to sada. Imam diskove, filmske trake i beleške komloga, ali uvek postoji šansa da će biti pronađen samo lični dnevnik.
   Spustio sam se preko ruba litice otprilike u 07.30 sati, juče ujutro. Svi Bikure su prikupljali plodove u šumi. Spuštanje niz lijane izgledalo je sasvim jednostavno - na većini mesta bile su privezane tako da čine neku vrstu lestvica - ali kada sam se zanjihao preko i počeo da se spuštam, mogao sam da osetim kako mi srce tuče toliko snažno da je moglo da bude već bolno. Do kamenja i reke na dnu vodio je strmi pad od tri hiljade metara. Čvrsto sam se držao za najmanje dve lijane istovremeno i spuštao se centimetar po centimetar, pokušavajući da ne gledam u ambis pod nogama.
   Trebao mi je dobar deo sata da se spustim sto pedeset metara, što Bikure, siguran sam, mogu da pređu za deset minuta. Konačno sam stigao do zakrivljenja izbočine. Neke lijane visile su u praznini, ali većina ih je bila sklupčana pod oštrom kamenom pločom, prema zidu litice, uvučenom trideset metara. Tu i tamo lijane kao da su bile upletene da bi služile kao grubi mostovi po kojima su Bikure verovatno hodali uz malo ili nimalo pomaganja rukama. Ja sam puzao po toj upletenoj užadi, pridržavajući se za druge lijane i mrmljajući molitve koje nisam izrekao još od svog dečaštva. Zurio sam pravo napred, kao da sam mogao da zaboravim da se ispod tih zanjihanih, krckavih užadi od biljih vlakana nalazi samo na izgled beskonačan prostor ispunjen vazduhom.
   Duž zida litice pružao se širok ispust. Sačekao sam da me tri metra ispusta odvoji od ponora pre nego što sam se izmigoljio kroz lijane i spustio na stenu dva i po metra niže.
   Ispust je bio širok oko pet metara i završavao se nedaleko, ka severoistoku, gde je počinjala velika masa izbočine. Pratio sam stazu duž ispusta ka jugoistoku i prešao dvadeset ili trideset koraka pre nego što sam stao, šokiran. To je bila staza. Staza utabana u čvrstoj steni. Njena sjajna površina bila je usečena centimetrima ispod nivoa kamenitog okruženja. Nešto dalje, gde se staza spuštala zakrivljenim rubom ispusta do nižeg, šireg nivoa, u stenu su bili usečeni stepenici, ali čak su i oni bili izlizani toliko da se činilo da se ugibaju u sredini.
   Seo sam za trenutak kada me je pogodila snaga ove jednostavne činjenice. 'Tri puta dvadeset i deset' nisu mogli da izazovu takvu eroziju čvrste stene. Neko ili nešto koristilo je ovu stazu davno pre nego što su se kolonisti Bikure ovde srušili. Neko ili nešto koristilo je ovu stazu milenijumima.
   Ustao sam i krenuo dalje. Bilo je malo zvukova, izuzev vetra koji je blago duvao pola kilometra širokom Pukotinom. Shvatio sam da mogu da čujem meki zvuk reke daleko dole.
   Staza je skretala oko dela litice i tamo se završavala. Kročio sam na široku pregaču od kamena koji se blago spuštao, i zagledao se. Verujem da sam bez razmišljanja načinio znak krsta.
   Pošto se ovaj ispust pružao ka severu i jugu otprilike na stotom metru litice, imao sam otvoren vidik na zapad, duž tridesetkilometarskog useka Pukotine ka otvorenom nebu, gde se visoravan završavala. Odmah sam shvatio da sunce na zalasku svake večeri osvetljava ovu ploču na zidu litice ispod izbočine. Ne bi me iznenadilo ako se - o prolećnoj i jesenjoj ravnodnevici - s ove visinske tačke čini da se sunce Hiperiona spušta direktno u Pukotinu, dok mu crveni rubovi ovlaš dodiruju ružičasto nijansirane kamene zidove.
   Okrenuo sam se levo i zagledao se u lice litice. Izlizana staza vodila je preko širokog ispusta do vrata izdubljenih u vertikalnoj kamenoj ploči. Ne, nisu to bila samo vrata, bio je to portal, komplikovano izdubljen portal sa detaljno izvedenim kamenim krilima i gredama. S obe strane ovih dvokrilnih vrata nizali su se široki prozori od bojenog stakla, koji su se uzdizali najmanje dvadeset metara prema izbočini. Prišao sam i pogledao fasadu. Ko god da je ovo sagradio, učinio je to tako što je proširio prostor ispod izbočine, usekao strmi glatki zid u granit visoravni, a potom izbušio tunel direktno u licu litice. Prešao sam rukom preko duboko usečenih prevoja ornamentalnih rezbarija oko vrata. Glatko. Sve je bilo uglačano, izlizano i omekšano vremenom, čak i ovde, skriveno od većine elemenata zaštitničkim rubom izbočine. Koliko je hiljada godina ovaj... hram... bio usečen u južni zid Pukotine?
   Obojeno staklo nije bilo ni staklo ni plastika, već neka gusta, prozirna supstanca koja se na dodir činila tvrda poput kamena oko nje. A ni prozor nije bio kompozit panela; boje su se kovitlale, nijansirale, spajale i stapale jedna s drugom poput ulja na vodi.
   Uzeo sam baterijsku lampu iz ranca, dodirnuo jednu vratnicu i zastao oklevajući kada se visoki portal zanjihao prema unutra, lako i bez trenja.
   Ušao sam u vestibulu - nema druge reči za to - prešao nemi prostor od deset metara i zastao ispred novog zida načinjenog od istog materijala nalik na obojeno staklo, koji je čak i sada svetlucao iza mene i ispunjavao vestibulu gustim svetlom sa stotinu suptilnih tonova. Smesta sam shvatio da u času sutona direktni sunčevi zraci ispune ovu prostoriju neverovatno dubokim prugama boja, i osvetle ono što se nalazi iza.
   Pronašao sam jednokrilna vrata, obrubljena tankim, tamnim metalom uglavljenim u kamen sličan bojenom staklu, i prošao kroz njih.
   Na Pacemu smo - najbolje što smo mogli, koristeći drevne fotografije i holoe - ponovo sagradili crkvu Sv. Petra tačno onakvu kakva je stajala u drevnom Vatikanu. Duga gotovo sedam stotina stopa i široka stotinu i pedeset, crkva može da primi pedeset hiljada vernika kada Njegova Svetost drži misu. Nikada tamo nismo imali više od pet hiljada vernika, čak ni kada zaseda Veće biskupa svih svetova, svake četrdeset tri godine. U središnjem polukružnom delu, blizu naše kopije Berninijevog Prestola Sv. Petra, velika kupola uzdiže se više od stotinu i trideset metara iznad poda oltara. To je impresivan prostor.
   Ovo mesto bilo je veće.
   U mutnom svetlu uverio sam se, uz pomoć zraka iz svoje baterijske lampe, da se nalazim u jednoj velikoj prostoriji - džinovskoj dvorani izdubljenoj u čvrstom kamenu. Procenio sam da se glatki zidovi uzdižu do tavanice koja mora da je samo nekoliko metara ispod površine vrleti na kojoj su Bikure podigli svoje kolibe. Ovde nije bilo ornamenata, ni nameštaja, niti ikakvog znaka prepuštanja formi ili funkciji, izuzev predmeta koji je ležao tačno u središtu ove ogromne, akustične pećinske prostorije.
   U središtu velike dvorane bio je oltar - kvadratna kamena ploča osnovice od pet metara ostavljena je kada je sve ostalo bilo izdubljeno - i sa tog oltara uzdizao se krst.
   Četiri metra visok, tri metra širok, izrezbaren u starom stilu detaljnih raspeća Stare Zemlje, krst je gledao ka zidu od bojenog stakla kao da čeka sunce i eksploziju svetla koja će upaliti ugrađene dijamante, safire, kristale boje krvi, perle od lapisa, kraljičine suze, onikse i drugo drago kamenje koje sam mogao da razaznam u mutnom prigušenom svetlu. Ovo je, nesumnjivo, bila ona kruciforma o kojoj su Bikure govorili. I bila je postavljena ovde pre, u najmanju ruku, više hiljada godina - možda desetine hiljada - davno pre nego što je čovečanstvo prvi put napustilo Staru Zemlju. Gotovo sigurno pre nego što je Hrist poučavao u Galileji.
   Molio sam se.
   Danas sedim na suncu posle ponovnog gledanja holodiskova. Potvrdio sam ono što sam jedva primetio za vreme povratka uz liticu posle otkrića onoga o čemu sada mislim kao o 'bazilici'. Na ispustu izvan bazilike postoje stepenice koje se spuštaju dalje u Pukotinu. Iako nisu izlizane kao staza koja vodi do bazilike, podjednako su primamljive. Sam Bog zna kakva druga čuda čekaju dole.
   Moram omogućiti svetovima da saznaju za ovo otkriće!
   Primećujem ironiju u tome da sam upravo ja taj koji je ovo otkrio. Da nije bilo Armagasta i mog izgona, ovo otkriće možda bi čekalo još vekova. Crkva bi možda umrla pre nego što bi ovo otkrovenje moglo da joj da novi život.
   Ali ja jesam to otkrio.
   Ovako ili onako, poslaću svoju poruku.
   Dan 107:
   Ja sam zatvorenik.
   Jutros sam se kupao na svom uobičajenom mestu blizu tačke gde se rečica obrušava preko ruba litice kada sam začuo neki zvuk i podigao pogled da bih video Bikuru kojeg zovem Del kako zuri u mene širom otvorenim očima. Pozdravio sam ga, ali mali Bikura se okrenuo i pobegao. Bilo je to zbunjujuće. Oni retko žure. Tada sam shvatio da sam, iako sam imao pantalone, u tom trenutku nesumnjivo prekršio njihov tabu golotinje dopustivši da me Del vidi nagog od pojasa naviše.
   Osmehnuo sam se, odmahnuo glavom, dovršio oblačenje i vratio se u selo. Da sam znao šta me tamo čeka, ne bi mi bilo toliko zabavno.
   Svih 'Tri puta dvadeset i deset' stajali su i posmatrali kako se približavam. Stao sam na desetak koraka od Ala. "Dobro jutro", rekao sam.
   Alfa dade znak i šestoro Bikura jurnuše na mene, ščepaše me za ruke i noge i prikovaše me za tlo. Beta istupi i izvuče kamen oštre ivice iz svoje odežde. Dok sam se uzalud borio da se oslobodim, Beta mi je isekao odeću spreda i razvukao ostatke, sve dok nisam bio gotovo sasvim nag.
   Prestadoh sa otimanjem dok se gomila približavala. Zurili su u moje bledo, belo telo i mrmljali za sebe. Mogao sam da osetim kako mi srce tuče. "Žao mi je ako sam prekršio vaše zakone", započeh, "ali nema razloga..."
   "Tišina", reže Alfa i obrati se visokom Bikuri s ožiljkom na dlanu - onome kog sam zvao Zed. "On ne pripada kruciformi."
   Zed klimnu glavom.
   "Dajte da objasnim", počeh ja ponovo, ali Alfa me ućutka ošamarivši me nadlanicom tako da mi je usna prokrvarila, a u ušima zazvonilo. U njegovom postupku nije bilo više neprijateljstva nego što bih ja pokazao pri ućutkivanju komloga prebacivanjem prekidača.
   "Šta da radimo s njim?" upita Alfa.
   "Oni koji ne prate krst, moraju umreti istinskom smrću", reče Beta i gomila se pomeri napred. Mnogi su imali oštro kamenje u rukama. "Oni koji ne pripadaju kruciformi, moraju umreti istinskom smrću", reče Beta i njegov glas imao je prizvuk samozadovoljne konačnosti, uobičajen za neprestano ponavljane formule i verske litanije.
   "Ja pratim krst!" uzviknuh dok me je gomila vukla na noge. Ščepah raspeće koje mi je visilo oko vrata i počeh da se otimam pritisku mnoštva ruku. Konačno uspeh da podignem mali krst iznad glave.
   Alfa podiže ruku i gomila zastade. U iznenadnoj tišini mogao sam da čujem reku tri kilometra niže, u Pukotini. "On zaista nosi krst", reče Alfa.
   Del istupi napred. "Ali on ne pripada kruciformi! Video sam. Nije to bilo kao što smo mislili. On ne pripada kruciformi!" U glasu mu se osećalo da hoće ubistvo.
   Prokleh sebe što sam bio tako nebrižljiv i glup. Budućnost Crkve zavisila je o mom opstanku, a ja sam i jedno i drugo odbacio uljuljkavši sebe u verovanje da su Bikure tupa, bezopasna deca.
   "Oni koji ne prate krst, moraju umreti istinskom smrću", ponovi Beta. Bila je to konačna presuda.
   Sedamdeset ruku podiže kamenje kada viknuh, znajući da je to ili moja poslednja šansa ili moja konačna osuda. "Spustio sam se niz liticu i bogoslužio kraj vašeg oltara! Ja pratim krst!"
   Alfa i gomila su oklevali. Mogao sam da vidim kako se rvu s ovom novom mišlju. Nije to bilo lako za njih.
   "Pratim krst i želim da pripadam kruciformi", rekoh ja onoliko mirno koliko sam mogao. "Bio sam kraj vašeg oltara."
   "Oni koji ne prate krst, moraju umreti istinskom smrću", uzviknu Gama.
   "Ali on prati krst", reče Alfa. "Molio se u sobi."
   "To ne može biti", reče Zed. "'Tri puta dvadeset i deset' mole se tamo, a on ne spada u 'Tri puta dvadeset i deset'."
   "Znali smo i ranije da on ne spada u 'Tri puta dvadeset i deset'", reče Alfa namrštivši se malo dok se bavio mišlju o prošlom vremenu.
   "On ne pripada kruciformi", reče Delta-dva.
   "Oni koji ne pripadaju kruciformi, moraju umreti istinskom smrću", reče Beta.
   "On prati krst", reče Alfa. "Zar ne može onda i on da pripadne kruciformi?"
   Začuše se povici. U opštoj graji i muvanju tela otimao sam se rukama koje su me držale, ali one su me i dalje čvrsto onemogućavale.
   "On ne spada u 'Tri puta dvadeset i deset' i ne pripada kruciformi", reče Beta, sada više zbunjeno nego neprijateljski. "Kako onda da ne umre istinskom smrću? Moramo uzeti kamenje i otvoriti mu grlo tako da krv teče sve dok mu srce ne stane. On ne pripada kruciformi."
   "On prati krst", reče Alfa. "Zar ne može da pripadne kruciformi?"
   Ovaj put posle pitanja usledi tišina.
   "On prati krst i molio se u sobi kruciforme", reče Alfa. "On ne sme umreti istinskom smrću."
   "Svi umiru istinskom smrću", reče Bikura kojeg nisam prepoznao. Ruke su me bolele od napora da držim raspeće iznad glave. "Osim 'Tri puta dvadeset i deset'", završi anonimni Bikura.
   "Zato što su oni pratili krst, molili se u sobi i pripali kruciformi", reče Alfa. "Ne mora li onda i on pripasti kruciformi?"
   Stajao sam tamo, stiskao hladni metal malog krsta i čekao njihovu presudu. Plašio sam se smrti - osećao sam strah - ali veći deo mog uma kao da je bio gotovo izdvojen. Žalio sam najviše zbog toga što neću biti u stanju da neverničkoj vasioni pošaljem vesti o bazilici.
   "Hodite da razgovaramo o ovome", reče Beta grupi, i oni me povukoše za sobom dok su se nemo vraćali u selo.
   Zatvorili su me ovde, u moju kolibu. Nije bilo prilike da pokušam da dođem do lovačkog mejzera; nekoliko njih držali su me dok su mi oduzimali većinu stvari koje sam posedovao. Uzeli su mi i odeću, ostavivši mi samo jedan od njihovih grubo tkanih ogrtača da se prekrijem.
   Što duže sedim ovde, sve sam gnevniji i napetiji. Uzeli su mi komlog, imažer, diskove, čipove... sve. Imam jedan jedini neotvoreni sanduk medicinske opreme, ostavljen gore, na starom mestu, ali to mi ne može pomoći da dokažem postojanje čuda u Pukotini. Ako unište stvari koje su uzeli - a onda unište i mene - neće postojati nikakav zabeleženi podatak o bazilici.
   Kad bih imao oružje, mogao bih da ubijem stražare i...
   O Bože blagi, o čemu ja to razmišljam? Eduar, šta da radim?
   Pa čak i da preživim ovo - da uspem da se vratim do Kitsa, sredim putovanje do Mreže - ko bi mi poverovao? - posle devetogodišnjeg odsustva sa Pacema zbog vremenskog duga kvantnog skoka: običan starac vraća se sa istim lažima zbog kojih je bio i izgnan...
   O, blagi Bože, ako unište podatke, neka unište i mene.
   Dan 110:
   Tri dana kasnije odlučili su o mojoj sudbini.
   Zed i onaj o kome mislim kao o Teta-prvom došli su po mene odmah iza podneva. Žmirkao sam dok su me izvodili napolje, na svetlost. 'Tri puta dvadeset i deset' stajali su u širokom polukrugu blizu ruba litice. Bio sam gotovo siguran da će me baciti preko tog ruba. Tada primetih lomaču.
   Pretpostavljao sam da su Bikure toliko primitivni da su izgubili veštinu pravljenja i upotrebe vatre. Nisu se grejali vatrom i kolibe su im stalno bile mračne. Nikad ih nisam video da kuvaju obrok, pa čak ni retki leš majmuna koji bi proždrali. Ali sada je vatra gorela snažno, a oni su bili jedini koji su mogli da je upale. Pogledao sam šta to hrani plamenove.
   Spaljivali su moju odeću, moj komlog, beleške, kasete, video čipove, diskove s podacima, imažer... sve što je sadržavalo informacije. Zavrištao sam na njih, pokušao da se bacim u vatru i stao da ih nazivam imenima koja nisam koristio još od uličnih dana svog detinjstva. Nisu obraćali pažnju.
   Konačno mi se približi Alfa. "Pripašćeš kruciformi", reče on blago.
   Nije me bilo briga. Odveli su me natrag u kolibu gde sam čitav sat plakao. Na vratima nema stražara. Pre samo minut stajao sam na vratima i razmišljao o tome da umaknem u plamene šume. Onda pomislih na mnogo kraći, ali ne manje fatalan trk do Pukotine.
   Nisam učinio ništa.
   Sunce će ubrzo zaći. Vetrovi se već dižu. Uskoro. Uskoro.

Dan 112:
   Zar su prošla samo dva dana? Trajalo je čitavu večnost.
   Nije spalo jutros. Nije spalo.
   Slika medskanera treperi tik ispred mene, ali i dalje ne mogu da verujem. A opet, verujem. Sada pripadam kruciformi.
   Došli su po mene neposredno pred suton. Svi. Nisam se otimao dok su me vodili do ruba Pukotine. Bili su veštiji na lijanama nego što sam mogao da zamislim. Ja sam ih usporavao, ali bili su strpljivi, pokazivali mi najlakše nogostupe, najkraći put.
   Hiperionovo sunce spustilo se ispod niskih oblaka i bilo je vidljivo iznad ruba zida na zapadu dok smo prelazili poslednjih nekoliko metara do bazilike. Večernja pesma vetra bila je glasnija nego što sam očekivao; kao da smo bili uhvaćeni između cevi džinovskih crkvenih orgulja. Tonovi su se uzdizali od bas režanja, tako dubokog da su mi kosti i zubi u saučestvovanju odzvanjali, do visokih, prodornih krikova koji su lako klizili u nadzvučje.
   Alfa otvori spoljna vrata i mi prođosmo kroz predvorje u središnji brod. 'Tri puta dvadeset i deset' načiniše širok krug oko oltara i njegovog visokog krsta. Nije bilo litanije. Nije bilo pevanja. Nije bilo ceremonije. Prosto smo stajali tamo u tišini dok je vetar urlao kroz ozvučene stubove napolju i odjekivao u velikoj praznoj prostoriji izdubljenoj u kamenu - odjekivao, odzvanjao glasnije i glasnije, sve dok nisam prekrio uši rukama. I jednako strujeći, horizontalni zraci sunčeve svetlosti ispunjavali su dvoranu sve dubljim nijansama umbre, zlata, lapisa, pa ponovo umbre - boje tako duboke da je od njih vazduh bio gust od svetlosti, prianjao uz kožu kao farba. Posmatrao sam kako krst hvata tu svetlost i zadržava je u svakom od svojih hiljadu dragulja, zadržava je - činilo se - čak i pošto je sunce zašlo a prozore prelilo sivilo sutona. Bilo je to kao da je veliko raspeće upilo svetlost i zračilo je ka nama, u nas. Onda je čak i krst potamneo, vetrovi su zamrli i u iznenadnom polumraku Alfa reče tiho: "Povedite ga."
   Istupismo na široki kameni ispust, a tamo je bio Beta sa tri baklje. Dok ih je Beta delio odabranoj nekolicini, pitao sam se jesu li Bikure zadržali vatru samo za ritualne svrhe. Onda Beta krenu prvi i mi pođosmo niz usko stepeniše usečeno u kamen.
   Isprva sam puzao za njima, prestravljen, pripijen uz glatku stenu, u potrazi za bilo kakvom ospokojavajućom izbočinom korena ili kamena. Pad s naše desne strane bio je tako strm i beskrajan da se graničio s apsurdom. Silazak niz drevno stepenište bio je daleko gori nego veranje niz lijane odozgo, s vrha litice. Ovde sam morao da spuštam pogled svaki put kad bih spustio nogu na uzak, od starosti istrošen stepenik. Klizanje i pad isprva su se činili verovatnim, a potom neizbežnim.
   Tada prosto nisam mogao da savladam potrebu da stanem, da se vratim makar u bezbednost bazilike, ali većina 'Tri puta dvadeset i deset' bili su iza mene, na uskom stepeništu, i činilo se da su mali izgledi da se pomere u stranu i puste me da prođem. Osim toga, ipak snažnija od straha bila je ljubopitljivost o tome što se nalazi na dnu stepeništa. Zastao sam dovoljno dugo da bacim pogled gore, na istureni rub Pukotine tri stotine metara iznad, i da vidim da su oblaci nestali, da sijaju zvezde i da se noćni balet meteorskih tragova jarko ocrtava na sivom nebu. Tada spustih glavu, započeh šapatom da izgovaram očenaše i krenuh za svetlom baklji i Bikurama u varljive dubine.
   Nisam mogao da verujem da će nas stepenište odvesti sve do dna Pukotine, ali jeste. Kada sam, negde posle ponoći, shvatio da ćemo se spustiti sasvim do nivoa reke, procenio sam da će nam za to trebati vreme sve do sledećeg podneva, ali nije.
   Stigli smo do podnožja Pukotine ubrzo posle osvita. Zvezde su još sijale na otvoru neba između zidova litice, koji su se uzdizali na nemogućoj udaljenosti s obe strane. Isrcpljen, posrćući dole stepenik po stepenik, shvatajući polako da stepenika više nema, zurio sam naviše i glupavo se pitao da li se tamo zvezde vide i po danu baš kao u bunaru u koji sam se jednom spustio kao dete u Vijfranšu na Saoni.
   "Evo", reče Beta. Bila je to prva reč izgovorena posle mnogih sati, i jedva se čula od rike reke. 'Tri puta dvadeset i deset' stali su u mestu i ostali nepomični. Ja se sruših na kolena i prevalih na bok. Nije postojala nikakva mogućnost da se popnem uz stepenište kojim smo upravo sišli. Ne za jedan dan. Ne za nedelju dana. Možda nikada. Zatvorio sam oči kako bih zaspao, ali tupo gorivo nervne napetosti nastavilo je da plamti u meni. Pogledao sam preko poda procepa. Reka je ovde bila šira nego što sam očekivao, najmanje sedamdeset metara popreko, a njena buka bila je više od buke: osećao sam kako me proždire rika neke velike zveri.
   Seo sam i zapiljio se u mrlju tame na zidu litice preko puta. Bila je to senka tamnija od senki, pravilnija od nazubljenog pačvorka podupirača, pukotina i stubova koji su prošarali površinu litice. Bio je to savršeni kvadrat tame, osnovice najmanje trideset metara. Vrata ili otvor u zidu litice. Uskobeljah se na noge i zagledah nizvodno, duž zida niz koji smo upravo sišli; da, bio je tamo. Drugi ulaz, onaj ka kom su Beta i ostali već hodali, bio je slabo vidljiv pri svetlosti zvezda.
   Pronašao sam ulaz u Hiperionov lavirint.
   "Jeste li znali da je Hiperion jedan od devet svetova-lavirinata?" pitao me je neko na padobrodu. Da, bio je to mladi sveštenik po imenu Hojt. Rekao sam da i zaboravio na tu činjenicu. Zanimali su me Bikure - u stvari, još više bol koji sam sam sebi naneo izgnanstvom - a ne lavirinti i njihovi graditelji.
   Devet svetova poseduje lavirinte. Devet od stotinu sedamdeset i šest svetova Mreže i još dve stotine i nešto kolonijalnih planeta i planeta pod protektoratom. Devet svetova od osam hiljada ili više istraženih svetova - ma koliko površno - posle Hedžire.
   Postoje planetni arheoistoričari koji svoj život posvete izučavanju lavirinata. Ja nisam od tih. Uvek mi je to bila beživotna tema, blago nestvarna. Sada sam hodao prema jednom od njih sa 'Tri puta dvadeset i deset' dok je reka Kans urlala, treperila i pretila da nam ugasi baklje svojim raspršenim kapima.
   Lavirint je bio iskopan... izdubljen... stvoren pre više od tri četvrtine miliona standardnih godina. Detalji su neizbežno bili isti, sa poreklom neizbežno nerazrešenim.
   Svetovi-lavirinti uvek su Zemljinog tipa, bar do 7.9 na Solmevljevoj skali, uvek kruže oko zvezde tipa G, a opet su uvek ograničeni na svetove koji su tektonski mrtvi, pre kao Mars nego kao Stara Zemlja. Sami tuneli usađeni su duboko - obično je minimum deset kilometara, ali često su duboki i do trideset - i pružaju se kao katakombe u kori planete. Na Svobodi, nedaleko od Pacemovog sistema, preko osam stotina hiljada kilometara lavirinta bilo je istraženo sa daljine. Tuneli na svim svetovima imaju kvadratni presek osnovice trideset metara i izdubljeni su tehnologijom koja Hegemoniji još nije dostupna. Jednom sam čitao, u nekom arheološkom žurnalu, da su Kemp-Holcer i Vajnštajn postavili tezu o 'fuzionom tunelašu', čime bi bili objašnjeni savršeno glatki zidovi i odsustvo otpadaka, ali njihova teorija nije govorila odakle potiču graditelji ili njihove mašine, niti zašto su posvetili vekove takvom očigledno besciljnom građevinskom zadatku. Svaki od svetova-lavirinata - uključujući i Hiperion - bio je sondiran i istražen. Nikada ništa nije bilo pronađeno. Nikakvi znaci mašinerije za iskopavanje, nikakve zarđale rudarske kacige, čak ni jedan jedini komad rascepljene plastike ili istrulelog omota štapina. Istraživači nisu pronašli čak ni ulazne i izlazne šahtove. Nikakav nagoveštaj teških metala ili dragocenih ruda nije bio dovoljan da objasni tako monumentalan napor. Nikakva legenda niti podatak o graditeljima lavirinata nisu preživeli. Misterija me je blago kopkala tokom godina, ali me nikada nije istinski zainteresovala. Sve do sada.
   Uđosmo u usta tunela. Nije to bio savršeni kvadrat. Erozija i gravitacija pretvorili su savršeni tunel u grubu pećinu stotinama metara u zidu litice. Beta stade baš tamo gde je pod tunela postajao gladak, i ugasi baklju. Ostali Bikure učiniše isto.
   Bilo je veoma mračno. Tunel je skretao dovoljno da zakloni svaku svetlost zvezda koja je mogla da dopire spolja. I ranije sam bio u pećinama. S ugašenim bakljama, nisam očekivao da mi se oči naviknu na gotovo potpunu tamu. Ali jesu.
   Posle trideset sekundi počeh da naslućujem ružičasti sjaj, isprva mutan, a onda sve bogatiji, dok pećina nije postala svetlija od kanjona, svetlija nego Pacem pod sjajem njegovog trojnog meseca. Svetlost je dolazila iz stotina izvora, hiljada izvora. Uspeo sam da razaberem prirodu tih izvora baš kada su Bikure s dubokim poštovanjem pale na kolena.
   Zidovi i tavanica pećine bili su obrasli krstovima različite veličine, od nekoliko milimetara do gotovo metar dužine. Svaki je sijao dubokim, sopstvenim ružičastim svetlom. Nevidljivi na svetlu baklji, ovi svetleći krstovi sada su oblivali tunel svetlošću. Priđoh jednom koji je bio usađen u zid najbliže meni. Trideset i nešto centimetara širok, pulsirao je blagim, organskim svetlom. Ovo nije bilo nešto isklesano od kamena i pričvršćeno za zid; bilo je to nešto nesumnjivo organsko, nesumnjivo živo, nalik na meki koral. Bilo je i pomalo toplo na dodir.
   Začu se najtiši mogući šapat zvuka - ne, ne zvuka, možda dašak u svežem vazduhu - i ja se okrenuh na vreme da vidim kako nešto ulazi u odaju.
   Bikure su još klečale, pognutih glava, oborenih očiju. Ja sam ostao da stojim. Pogled mi se nije odvajao od stvari koja se kretala među klečećim Bikurama.
   Bila je to prilika neodređeno ljudskog oblika, ali nipošto čovek. Visina mu je bila najmanje tri metra. Čak i u mirovanju, srebrnasta površina te stvari kao da se pomerala i svetlucala nalik na živu koja lebdi u vazduhu. Crvenkasti sjaj krstova usađenih u zidove tunela odbijao se od oštrih površina i blistao na zakrivljenim metalnim sečivima što su štrčala iz čela stvorenja, četiri zglavka, laktova sa čudnim zglobovima, oklopljenih leđa i grudnog koša. Tekao je između klečećih Bikura; kada je raširio četiri duge ruke, raširenih šaka sa prstima koji su škljocali kao hromirani skalpeli, apsurdno me je podsetio na Njegovu Svetost kad na Pacemu nudi blagoslov vernicima.
   Nije bilo nikakve sumnje da gledam u legendarnog Šrajka.
   U tom trenutku mora da sam se pomerio ili načinio neki zvuk, jer su se krupne crvene oči okrenule prema meni i ja sam ostao hipnotisan plesom svetla unutar mnogopovršinskih prizmi koje su se tamo nalazile; nije to bilo puko odraženo svetlo već žestok, krvavojarki sjaj koji kao da je goreo unutar bodljikave lobanje stvorenja i pulsirao u strašnim draguljima usađenim tamo gde je Bog namenio mesto očima.
   Tada se to pomeri... ili, bolje, nije se pomerilo, prestalo je da bude tamo i našlo se ovde, nagnuto na manje od metar od mene, dok su me ruke sa čudnim zglobovima okružile ogradom telesnih sečiva i tečnog srebrnog čelika. Dahćući teško, ali nesposoban da udahnem, videh sopstveni odraz, lica belog i izobličenog, kako igra po površini metalizovanog oklopa i plamtećih očiju stvorenja.
   Priznajem da sam osetio nešto bliže ushićenju nego strahu. Dešavalo se nešto neobjašnjivo. Iskovan jezuitskom logikom i oblikovan hladnom kupkom nauke, ipak sam shvatio, u toj sekundi, drevnu bogobojažljivost kao jednu drugu vrstu straha: uzbuđenje zbog egzorcizma, bezumni vihor derviške posednutosti, ritual lutkarskog tarot-plesa i gotovo erotsku predaju sQance, govor predaka i trans zen-gnostika. Shvatio sam u tom trenutku sa koliko sigurnosti potvrda o postojanju demona ili prizivanje Satane nekako mogu da potvrde stvarnost njihovih mističnih antiteza - Boga i Abrahama.
   Bez stvarne svesti o tome, samo osećajući, očekivao sam Šrajkov zagrljaj sa neprimetnim drhtajem neveste-device.
   On nestade.
   Nije se čula grmljavina, nije iznenada zasmrdeo sumpor, nije bilo čak ni naučnog naleta vazduha. Jedan sekund stvor je bio ovde, okruživao me svojom predivnom neumitnošću smrti oštrih ivica, da bi sledećeg nestao.
   Otupeo, stajao sam tamo i žmirkao dok je Alfa ustajao i prilazio mi u bošovski obojenom polumraku. Stajao je tamo gde je stajao Šrajk, raširivši sopstvene ruke u patetičnoj imitaciji smrtonosnog savršenstva kojem sam upravo bio svedok, ali na Alfinom blagom licu Bikure nije bilo nikakvog znaka da je video stvorenje. On načini nespretni gest otvorenim šakama, koji kao da je obuhvatao lavirint, pećinski zid i mnoštvo svetlećih krstova usađenih tamo.
   "Kruciforma", reče Alfa. 'Tri puta dvadeset i deset' ustaše, priđoše i ponovo kleknuše. Pogledah njihova smirena lica na mekom svetlu i kleknuh i sam.
   "Pratićeš krst svakog svog dana", reče Alfa, i glas mu je nosio kadencu litanije. Ostale Bikure ponoviše tu tvrdnju tonom koji samo što nije prerastao u zapevanje.
   "Pripadaćeš kruciformi do kraja svog veka", reče Alfa i, dok su ostali to ponavljali, on pruži ruku i skinu malu kruciformu sa pećinskog zida. Nije bila duža od dvanaestak centimetara i odvojila se od zida sa jedva čujnim pucketanjem. Sjaj joj je izbledeo na moje oči. Alfa izvuče iz svog ogrtača uzicu, zaveza je oko malih kvrga na vrhu kruciforme i podiže mi krst iznad glave. "Pripadaćeš kruciformi od sada pa zauvek", reče on.
   "Od sada pa zauvek", uzvratiše Bikure odjekom.
   "Amen", šapnuh ja.
   Beta pokaza da spreda rastvorim ogrtač. Alfa spusti mali krst tako da mi visi oko vrata. Bio mi je hladan na grudima; poleđina mu je bila savršeno ravna, savršeno glatka.
   Bikure poustajaše i odoše ka ulazu u pećinu, na izgled ponovo apatični i ravnodušni. Gledao sam kako odlaze, a onda snebivljivo dodirnuo krst, podigao ga i pregledao. Kruciforma je bila hladna, nepokretna. Ako je zaista pre nekoliko sekundi bila živo biće, sada nije pokazivala nikakav znak toga. I dalje je na dodir bila više kao koral nego kao kristal ili kamen; na glatkoj poleđini nije bilo nikakvog traga lepljivog materijala. Razmišljao sam o fotohemijskim efektima koji su mogli da stvore to svetlucanje. Razmišljao sam o prirodnim fosforima, bioluminiscenciji i o mogućnostima da evolucija oblikuje takve stvari. Razmišljao sam o tome kakve veze uopšte ima njihovo prisustvo ovde sa lavirintom, i o eonima neophodnim za podizanje ove visoravni tako da reka i kanjon mogu da proseku jedan od tunela. Razmišljao sam o bazilici i njenim tvorcima, o Bikurama, o Šrajku, i o samom sebi. Konačno sam prestao da razmišljam i zatvorio oči da se pomolim.
   Kada sam izašao iz pećine, sa kruciformom hladnom na mojim grudima, pod ogrtačem, 'Tri puta dvadeset i deset' očito su bili spremni da počnu sa penjanjem uz stepenište dugo tri kilometra. Podigoh pogled i videh bledi zasek jutarnjeg neba između zidova Pukotine.
   "Ne!" viknuh ja i glas mi se gotovo izgubi u rici reke. "Treba mi odmor. Odmor!" Padoh na kolena na pesak, ali priđe mi pet-šest Bikura, blago me podigoše na noge i povedoše ka stepeništu.
   Trudio sam se, sam Gospod zna da sam se trudio, ali posle dva ili tri sata penjanja osetio sam kako me noge izdaju i srušio se, kliznuvši preko kamena, nemoćan da zaustavim svoj pad od šest stotina metara na kamenje i u reku. Sećam se da sam ščepao kruciformu pod debelim ogrtačem, a onda je nekoliko ruku zaustavilo moje klizanje, podiglo me, ponelo. Potom se više ničeg ne sećam.
   Sve do jutros. Probudio sam se i ugledao kako mi osvit sipa svetlost kroz otvor kolibe. Imao sam na sebi samo ogrtač a jedan dodir uverio me je da kruciforma još visi o svojoj vlaknastoj uzici. Dok sam gledao kako se sunce diže iznad šume, shvatio sam da sam izgubio jedan dan, da sam nekako prespavao ne samo svoje uspinjanje tim beskrajnim stepeništem (kako su ti mali ljudi mogli da me nose dva i po kilometra uvis?) već i sledeći dan i noć.
   Pogledah po kolibi. Moj komlog i ostale sprave za beleženje podataka nestali su. Ostali su mi samo medskaner i nekoliko paketa antropološkog softvera, neupotrebljivih posle uništenja ostatka opreme. Odmahnuo sam glavom i otišao na rečicu da se operem.
   Bikure su izgleda spavale. Sada, pošto sam učestvovao u njihovom ritualu i 'pripao kruciformi', izgleda da sam prestao da ih zanimam. Dok sam se skidao kako bih se okupao, rešio sam da i ja prestanem da se zanimam za njih. Rešio sam da odem čim budem dovoljno ojačao. Ako bude neophodno, naći ću put oko plamenih šuma. Ako budem morao, spustiću se niz stepenice i pratiću Kans. Znao sam jasnije nego ikada da vest o ovim čudesnim pojavama mora da stigne do spoljnog sveta.
   Skinuo sam teški ogrtač, stao bled i uzdrhtao na jutarnjem svetlu, i krenuo da podignem malu kruciformu sa prsa.
   Nisam mogao da je skinem.
   Ležala je tamo kao da je moje meso. Vukao sam, grebao i kidao uzicu sve dok nije pukla i spala. Noktima sam parao izraslinu u obliku krsta na grudima. Nisam mogao da je skinem. Kao da se mi je meso zapečatilo rubove kruciforme. Osim ogrebotina od mojih noktiju, nije bilo nikakvog bola niti fizičkog oseta u kruciformi ili okolnom mesu, samo gola strava u mojoj duši na pomisao o ovoj stvari prirasloj za mene. Pošto je minuo prvi nalet panike, seo sam nakratko, a onda žurno navukao ogrtač i otrčao natrag u selo.
   Moj nož je nestao, moj mejzer, makaze, brijač - sve što je moglo da mi pomogne da sljuštim tu izraslinu sa grudi. Onda se setih medskanera. Pređoh transciverom preko grudi, pročitah displej disključa, odmahnuh glavom u neverici, a onda izvrših skaniranje čitavog tela. Nešto kasnije ukucah zahtev za tvrdim kopijama rezultata skaniranja i ostadoh jako dugo da sedim nepomično.
   Sada sedim ovde i držim slike. Kruciforma je sasvim vidljiva i na zvučnim i na k-ukrštenim slikama... kao i unutrašnja vlakna koja se šire kao tanki pipci, kao korenje, kroz moje telo.
   Višak ganglija izbija iz debelog nukleusa iznad moje grudnjače kao vlakna, na sve strane - košmar nematoda. Koliko mogu da vidim pomoću svog jednostavnog terenskog skanera, nematode se završavaju žlezdama i drugim bazalnim ganglijama u obema moždanim hemisferama. Temperatura, metabolizam i nivo limfocita su mi normalni. Nije bilo nikakve invazije stranog tkiva. Prema skaneru, nematodna vlakna su rezultat ekstenzivne, ali jednostavne metastaze. Prema skaneru, sama kruciforma sačinjena je od poznatog tkiva... DNA je moja.
   Pripadam kruciformi.
   Dan 116:
   Svakodnevno tumaram po svom skučenom kavezu - plamene šume su na jugu i istoku, šumovite jaruge na severoistoku a Pukotina na severu i zapadu. 'Tri puta dvadeset i deset' ne daju mi da siđem u Pukotinu ispod bazilike. Kruciforma mi ne dozvoljava da se udaljim više od deset kilometara od Pukotine.
   Isprva nisam to mogao da verujem. Rešio sam da uđem u plamenu šumu, uzdajući se u sreću i Božju pomoć. Ali nisam prešao više od dva kilometra od rubova šume kada mi je bol prostrelio grudi, ruke i glavu. Bio sam siguran da imam snažan srčani napad. Ali čim sam krenuo natrag, prema Pukotini, simptomi su nestali. Eksperimentisao sam neko vreme i rezultati su bili uvek nepogrešivo isti. Kad god sam se uputio dublje u plamenu šumu, dalje od Pukotine, bol se vraćao i jačao sve dok se ne bih okrenuo natrag.
   Počinjem da shvatam i druge stvari. Juče sam naišao na olupinu prvobitnog brodskog šatla, dok sam istraživao ka severu. Samo zarđali, puzavicama obrasli metalni ostaci među stenama na rubu plamene šume blizu jaruge. Ali dok sam čučao između izloženih legurnih rebara drevne letelice, mogao sam da zamislim oduševljenje sedamdeset preživelih, njihovo kratko putovanje do Pukotine, njihovo konačno pronalaženje bazilike i... I šta? Pretpostavke dalje od toga beskorisne su, ali preostaje mi sumnja. Sutra ću ponovo pokušati da izvršim fizički pregled jednog Bikure. Možda će mi sada, kada 'pripadam kruciformi', to i dozvoliti.
   Svaki dan vršim medskaniranje nad samim sobom. Nematode su ostale - možda debljaju, a možda i ne. Uveren sam da su čisto parazitske iako moje telo nije pokazalo nikakav znak da je tako. Virim u sopstveno lice u jezercu blizu vodopada i vidim samo istu dugu, ostarelu fizionomiju koju sam proteklih godina naučio da mrzim. Ovog jutra, dok sam zurio u svoju sliku u vodi, otvorio sam usta širom, gotovo pomišljajući da ću videti kako mi vlakna i nematodni grozdovi rastu iz nepca i spuštaju mi se niz grlo. Nije tamo bilo ničega.
   Dan 117:
   Bikure su bespolne. Nemaju celibat, nisu hermafroditi niti nerazvijeni - bespolni su. Lišeni su i spoljnih i unutrašnjih genitalija, poput dečje lutke od sunđera. Nema nikakvog dokaza da su penis i testisi, ili odgovarajući ženski organi, atrofirali ili hirurški izmenjeni. Nema nikakvog traga da su uopšte postojali. Mokraća se sprovodi kroz primitivnu uretru koja se završava malim proširenjem smeštenim uz anus - nekom vrstom grube kloake.
   Beta mi je dozvolio pregled. Medskaner je potvrdio ono što moje oči nisu htele da poveruju. Del i Teta takođe su pristali da budu skanirani. Nemam apsolutno nikakvih sumnji da su i preostali pripadnici 'Tri puta dvadeset i deset' podjednako bespolni. Nema nikakvog znaka da su bili... izmenjeni. Potvrdio bih da su svi bili tako i rođeni, ali - kakvi su im bili roditelji? I kako te bespolne kvrge ljudske ilovače nameravaju da se reprodukuju? Mora da to na neki način ima veze sa kruciformom.
   Kada sam završio sa njihovim medskaniranjem, skinuo sam se i pregledao sebe. Kruciforma mi se uzdiže na grudima kao ružičasto tkivo ožiljka, ali još sam muškarac.
   Koliko još?
   Dan 133:
   Alfa je mrtav.
   Bio sam sa njim pre tri jutra, kada je pao. Bili smo otprilike tri kilometra istočno i tragali za gomoljima čalme na velikim stenama blizu ruba Pukotine. Prethodna dva dana uglavnom je padala kiša i stene su bile prilično klizave. Podigao sam pogled sa svoje beležnice taman na vreme da vidim kako Alfa gubi oslonac i kliza se niz široku kamenu ploču, preko ivice. Nije viknuo. Jedini zvuk bio je lepet njegovog ogrtača, propraćen, nekoliko sekundi kasnije, tupim zvukom ispuštene dinje, kada mu je telo udarilo o ispust osamdeset metara niže.
   Bio mi je potreban čitav sat da pronađem način da se spustim do njega. Pre nego što sam uopšte i počeo sa nesigurnim spuštanjem, znao sam da je prekasno za pomoć. Ali, to mi je bila dužnost.
   Alfino telo bilo je dopola zaglavljeno između dva velika kamena. Mora da je umro trenutno; ruke i noge bile su mu rascepljene a desna strana lobanje smrvljena. Krv i moždano tkivo bili su slepljeni za vlažni kamen kao ostaci nekog tužnog piknika. Plakao sam dok sam stajao iznad malog tela. Ne znam zašto sam plakao, ali jesam. I dok sam plakao, izgovorio sam poslednje miropomazanje, i pomolio se da Bog primi dušu ove uboge, bespolne male osobe. Onda sam umotao telo u puzavice, s mukom se popeo uz osamdeset metara litice i - zaustavljajući se često da dođem do vazduha - izvukao izlomljeni leš do gore.
   Nije bilo mnogo interesa kada sam doneo Alfino telo u selo Bikura. Konačno Beta i nekolicina drugih dotumaraše da ravnodušno pogledaju leš. Niko me nije pitao kako je umro. Posle nekoliko minuta mala grupa se razišla.
   Ja sam onda odneo Alfino telo do izbočine gde sam sahranio Tuka pre toliko nedelja. Iskopao sam plitak grob, pljosnatim kamenom, kada se pojavio Gama. Bikurine oči raširili su se i za tren sam pomislio da vidim kako osećanja prelaze tim mirnim licem.
   "Šta to radiš?" upita Gama.
   "Sahranjujem ga." Bio sam suviše umoran da kažem nešto više. Naslonih se na debeli koren čalme da se odmorim.
   "Ne." Bila je to zapovest. "On pripada kruciformi."
   Zurio sam u Gamu dok se okretao i brzim korakom krenuo put sela. Kada je Bikura otišao, svukao sam ceradu od grubih vlakana kojom sam omotao leš.
   Alfa je, van svake sumnje, bio zaista mrtav. Više mu nije bilo ni najmnaje važno pripada li kruciformi ili ne. Pad ga je ostavio bez najvećeg dela odeće i bez imalo dostojanstva. Desna strana lobanje bila mu je raspuknuta i ispražnjena kao jaje za doručak. Jedno oko slepo je zurilo u Hiperionovo nebo kroz sve gušću koprenu dok je drugo lenjo virilo ispod spuštenog kapka. Grudni koš mu je bio tako podrobno razbijen da su krhotine kostiju štrčale iz mesa. Obe ruke bile su mu slomljene, leva noga tako iskrenuta da je gotovo otpala. Upotrebio sam medskaner za površnu autopsiju, i on je otkrio velike unutrašnje povrede; čak je i srce tog jadnika bilo smrvljeno od siline pada.
   Pružio sam ruku i dodirnuo hladno meso. Nastupao je samrtnički grč. Moji prsti očešaše izraslinu u obliku krsta na njegovim grudima i ja brzo povukoh ruku. Kruciforma je bila topla.
   "Odstupi."
   Podigoh pogled i ugledah Betu i ostale Bikure oko sebe. Nisam uopšte sumnjao da bi me ubili istog sekunda ukoliko se ne udaljim od leša. Dok sam to činio, jedan idiotski uplašeni deo mog uma primeti da su 'Tri puta dvadeset i deset' sada 'Tri puta dvadeset i devet'. U tom trenutku to mi je bilo smešno.
   Bikure podigoše telo i odoše natrag u selo. Beta pogleda nebo, pogleda mene i reče:
   "Samo što nije. Poći ćeš."
   Siđosmo u Pukotinu. Telo je bilo pažljivo upakovano u koš od puzavica i spušteno s nama.
   Sunce još nije osvetljavalo unutrašnjost bazilike kada su postavili Alfin leš na širok oltar i uklonili ostatke njegovih dronjaka.
   Ne znam šta sam očekivao - možda neki ritualni čin kanibalizma. Ništa me ne bi iznenadilo. Umesto toga, jedan od Bikura podiže ruke, baš kada su prve pruge svetla ušle u baziliku, pa objavi: "Pratićeš krst do kraja svog veka."
   'Tri puta dvadeset i devet' kleknuše i ponoviše rečenicu. Ja sam ostao da stojim. Nisam progovarao.
   "Pripadaćeš kruciformi do kraja svog veka", reče mali Bikura i bazilika odjeknu horom glasova koji su ponovili tu frazu. Svetlost boje i teksture usirene krvi bacala je ogromnu senku krsta na suprotni zid.
   "Pripadaćeš kruciformi sada i doveka", zapevali su dok je napolju vetar jačao a cevi orgulja u kanjonu zavijale glasom deteta koje kažnjavaju.
   Kada su Bikure prestale sa zapevanjem, nisam prošaputao 'Amen'. Stajao sam tamo dok su se ostali okretali i odlazili, iznenada i potpuno ravnodušni, kao razmažena deca koju igra više ne zanima.
   "Nema razloga za ostajanje", reče Beta kada su ostali otišli.
   "Želim to", rekoh, očekujući zapovest da pođem. Beta se okrenu a da nije ni slegnuo ramenima, i ostavi me tu. Svetlost je slabila. Izađoh napolje da posmatram zalazak sunca i, kada sam se vratio, već je počelo.
   Jednom, davno, u školi, video sam holo sa vremenskim skokovima, koji je prikazivao raspadanje kengur-miša. Spori posao prirodne reciklaže u trajanju od nedelju dana bio je ubrzan u trideset sekundi užasa. Videlo se tu iznenadno, gotovo komično nadimanje malog leša, onda istezanje mesa u rane, praćeno iznenadnom pojavom crva u ustima, očima i otvorenim čirevima, pa konačno iznenadno i neverovatno potpuno čišćenje mesa sa kostiju vadičepom - ne postoji druga fraza koja odgovara toj slici - dok je povorka crva u spirali stupala sleva nadesno, od glave ka repu, u zavojnici strvinarskog gošćenja sa vremenskim skokovima, posle kog nije ostalo ništa sem kostiju, hrskavice i kože.
   Sada sam gledao ljudsko telo.
   Stao sam i izbuljio se, dok je i poslednje svetlo brzo nestajalo. U odjekujućoj tišini bazilike nije bilo nikakvog zvuka, izuzev bubnjanja bila u mojim ušima. Zurio sam a Alfin leš se najpre trzao, a onda vidljivo vibrirao, gotovo levitirajući iznad oltara u grčevitoj silini iznenadnog raspadanja. Na nekoliko sekundi kruciforma kao da je narasla i poprimila dublju boju, svetlucajući crvena kao sirovo meso, i tada sam zamislio da sam ugledao mrežu vlakana i nematoda koje drže telo koje se dezintegrisalo na okupu, kao metalna vlakna u vajarevom kalupu za model. Meso je teklo.
   Ostao sam te noći u bazilici. Deo oko oltara ostao je osvetljen sjajem kruciforme na Alfinim grudima. Kada se leš pomerao, svetlo je bacalo čudne senke po zidovima.
   Nisam napustio baziliku sve dok Alfa, trećeg dana, nije izašao, ali najviše vidljivih promena desilo se krajem te prve noći. Telo Bikure kojeg sam nazvao Alfa bilo je rastavljeno i ponovo sačinjeno pred mojim očima. Leš koji je izašao nije bio sasvim Alfa, i nije bio sasvim neAlfa, ali bio je netaknut. Lice je bilo kao u lutke od sunđera, glatko i bez bora, sa crtama u koje je bio utisnut blag osmeh. U osvit trećeg dana video sam da grudi leša počinju da se dižu i spuštaju, i čuo sam prvi udisaj - škripav poput vode usute u kožnu vreću. Ubrzo posle podneva napustio sam baziliku kako bih se popeo uz puzavice.
   Pratio sam Alfu.
   Nije još progovorio, ne odgovara. Oči mu imaju usredsređen pogled bez fokusa, i povremeno zastaje kao da čuje dozivanje dalekih glasova.
   Niko nije obratio pažnju na nas kada smo se vratili u selo. Alfa je otišao u kolibu i sada sedi tamo. Ja sedim u svojoj. Pre minut rastvorio sam ogrtač i prešao prstima preko izrasline kruciforme. Dobroćudno mi leži pod mesom na grudima. Čeka.
   Dan 140:
   Oporavljam se od rana i gubitka krvi. Ne može se iseći zašiljenim kamenom.
   Ne voli bol. Izgubio sam svest mnogo pre nego što su to zahtevali bol ili gubitak krvi. Svaki put kada sam se probudio i nastavio da sečem, teralo me je u nesvesticu. Ne voli bol.
   Dan 158:
   Alfa sada malo govori. Izgleda gluplji, sporiji i jedva svestan mene (ili bilo koga drugog), ali jede i kreće se. Izgleda da me donekle prepoznaje. Medskaner pokazuje srce i unutrašnje organe mladića - možda dečaka od šesnaest godina.
   Moram da čekam još otprilike jedan Hiperionov mesec i deset dana - oko pedeset dana sve u svemu - dok se plamene šume dovoljno ne smire, da pokušam da odem, bez obzira na bol. Videćemo ko više bola može da izdrži.
   Dan 173:
   Nova smrt.
   Onaj kojeg sam zvao Vil - onaj sa slomljenim prstom - nestao je pre nedelju dana. Juče su Bikure otišle nekoliko kilometara severoistočno, kao da prate znak svetionika, i pronašle njegove ostatke blizu velike jaruge.
   Očigledno je pukla grana dok se penjao da dohvati malo lišća čalme. Smrt mora da je nastupila trenutno, slomio je vrat, ali važno je mesto na koje je pao. Telo - ako se to može tako nazvati - ležalo mu je između dve velike blatne kupe, stanište krupnih crvenih insekata koje je Tuk nazivao vatrenim bogomoljkama. Mislim da bi više odgovarala reč tepih-bube. Tokom tih nekoliko dana insekti su očistili leš do kosti. Preostalo je malo toga: skelet, malo slučajno ostavljenih parčića tkiva i žila, i kruciforma - još pričvršćena za grudni koš poput nekog sjajnog krsta spakovanog u sarkofag davno umrlog pape.
   Strašno je, ali ne mogu a da ne osetim i izvestan trijumf, uprkos žaljenju. Nema načina da kruciforma regeneriše nešto iz tih golih kostiju; čak i strašna nelogičnost tog prokletog parazita mora da poštuje imperativ zakona o održanju mase. Bikura kojeg sam zvao Vil umro je istinskom smrću. Odsad pa nadalje 'Tri puta dvadeset i deset' biće 'Tri puta dvadeset i devet'.
   Dan 174:
   Baš sam budala.
   Danas sam se raspitivao za Vila, zato što je umro istinskom smrću. Bio sam ljubopitljiv zbog nedostatka reakcije kod Bikura. Oni su, naime, vratili kruciformu ali su skelet ostavili da leži tamo gde su ga pronašli; nisu ni pokušali da ostatke odnesu u baziliku. Tokom noći zabrinuo sam se da će mene naterati da zauzmem ulogu nedostajućeg pripadnika "Tri puta dvadeset i deset'. "Jako je tužno", rekao sam, "što 'e jedan od vas umro istinskom smrću. Šta će sada biti sa 'Tri puta dvadeset i deset'?"
   Beta je zurio u mene. "On ne može da umre istinskom smrću", rekao je ćelavi mali androgin. "On pripada kruciformi."
   Nešto kasnije, dok sam nastavljao sa medskaniranjem plemena, otkrio sam istinu. Onaj kog sam označio kao Teta izgleda isto i ponaša se isto, ali sada nosi dve kruciforme urasle u meso. Ne sumnjam da će taj Bikura u godinama koje nastupaju biti sve korpulentniji, da će se nadimati i zreti kao neka skaredna E coli ćelija u Petrijevoj posudi. Kada on/ona/to umre, iz grobnice će izaći dvoje i 'Tri puta dvadeset i deset' ponovo će biti kompletni.
   Mislim da ludim.
   Dan 195:
   Nedelje izučavanja prokletog parazita a ja još nemam pojma kako funkcioniše. Još gore, više me nije ni briga. Ono o čemu sada brinem važnije je.
   Zbog čega je Bog dopustio ovakvu skarednost?
   Zbog čega su Bikure ovako kažnjene?
   Zbog čega sam ja odabran da ispaštam zbog njihove sudbine?
   Postavljam ta pitanja u noćnim molitvama ali nema nikakva odgovora, samo krvava pesma vetra iz pukotine.
   

Dan 214:
   Trebalo bi da je poslednjih deset strana pokrilo sve moje terenske zabeleške i tehničke pretpostavke. Ovo će biti moj poslednji zapis, pre nego što ujutro pokušam da prođem kroz plamenu šumu koja se sad smirila.
   Nema sumnje da sam otkrio krajnost u stagnantnim ljudskim društvima. Bikure su ostvarili ljudski san o besmrtnosti i platili za to svojom ljudskošću i svojim besmrtnim dušama.
   Eduar, proveo sam toliko mnogo sati u rvanju sa sopstvenom verom - sa svojim nedostatkom vere - ali sada, u ovom strašnom kutku sveta koji samo što nije zaboravljen, ovako izrešetan ovim gnusnim parazitom, nekako sam ponovo otkrio snagu vere kakvu nisam poznavao još od doba kada smo bili deca. Sada shvatam potrebu za verom - čistom, slepom, verom uprkos svemu - kao za malim sredstvom za očuvanje života u divljem i beskrajnom moru vasione u kojoj vladaju bezosećajni zakoni, potpuno ravnodušni prema malim razumnim bićima koja je nastanjuju.
   Dan za danom pokušavao sam da odem iz oblasti Pukotine i dan za danom trpeo sam bol tako strašan da je postao opipljivi deo mog sveta, poput premalenog sunca ili zelenog i lapis neba. Bol mi je postao saveznik, moj anđeo čuvar, moja preostala veza sa čovečanstvom. Kruciforma ne voli bol. Ne volim ga ni ja, ali, poput kruciforme, voljan sam da ga koristim tako da mi služi. I činiću to svesno, ne instinktivno kao ta bezumna masa tuđinskog mesa uronjena u mene. Ova stvar traga samo za bezumnim izbegavanjem smrti po bilo koju cenu. Ja ne želim da umrem, ali radije sam za bol i smrt nego za večnost bezumnog života. Život je svet - i dalje držim da je to središnji element misli i učenja Crkve tokom ovih proteklih dve hiljade i osamsto godina otkako je život ovako jeftin - ali duša je još svetija.
   Sada shvatam da je ono što sam pokušao da učinim sa podacima o Armagastu bilo nuđenje Crkvi ne ponovnog rođenja, već prelaska u lažni život, kao što je život ovih jadnih leševa koji hodaju. Ako je Crkvi suđeno da umre, ona mora umreti - ali u svoj slavi i punoj spoznaji o sopstvenom ponovnom rođenju u Hristu. Ona mora otići u tamu ne voljno već valjano - hrabra i čvrsta u veri - poput miliona koji su otišli pre nas, verna svim tim generacijama što su se suočavale sa smrću u izolovanoj tišini konc-logora, nuklearnih vatrenih kugli, odeljenja za rak i pogroma, odlazile u tamu ako ne s nadom ono bar s molitvom da za sve to postoji neki razlog, nešto vredno sveg tog bola, svih tih žrtvovanja. Svi pre nas otišli su u tamu bez uveravanja logike, činjenica ili teorija, već samo sa tankom niti nade proizašle iz tako nepostojane vere. A ako su oni bili u stanju da očuvaju tu tanušnu nadu pred licem tame, onda moram i ja... a isto tako i Crkva.
   Više ne verujem da bi bilo kakva hirurgija ili tretman mogli da me izleče od ove stvari koja me je zagadila, ali ako neko bude mogao da je odvoji, prouči i uništi, čak i po cenu sopstvene smrti, biću sasvim zadovoljan.
   Plamena šuma tiha je onoliko koliko može da bude. Na počinak. Krećem pred zoru.
   Dan 215:
   Nema izlaza.
   Četrnaest kilometara u šumi. Zalutale vatre i povremeno razbuktavanje, ali da se proći. Trebalo je da izađem posle tri nedelje pešačenja.
   Kruciforma mi ne dopušta da odem.
   Bol je kao srčani napad koji ne prestaje. Ali ja sam i dalje posrtao napred, saplitao se i puzao kroz pepeo. Na kraju sam izgubio svest. Kada sam se povratio, puzao sam prema Pukotini. Okrenem se, pređem kilometar, prepuzim pedeset metara, onda ponovo izgubim svest i probudim se tamo odakle sam krenuo. Ceo dan traje ova ludačka bitka za moje telo.
   Pre sutona Bikure su ušle u šumu, pronašle me pet kilometara od Pukotine i odnele me natrag.
   Isuse dragi, zašto si ovo dozvolio?
   Sada više nema nade, osim ako neko ne dođe da me traži.
   Dan 223:
   Ponovo pokušaj. Ponovo bol. Ponovo neuspeh.
   Dan 257:
   Danas sam napunio šezdeset osam standardnih godina. Radovi na kapeli koju zidam kraj Pukotine nastavljaju se. Juče pokušao da siđem do reke, ali su me vratili Beta i još četvoro.
   Dan 280:
   Jedna lokalna godina na Hiperionu. Godina u čistilištu. Ili je to pakao?
   Dan 311:
   Danas sam vadio kamen na ispustima ispod izbočine na kojoj se podiže kapela i otkrio nešto: gromobrane-hvatače. Bikure mora da su ih bacili preko ivice kada su ubili Tuka one noći, pre dve stotine i dvadeset tri dana.
   Ovi gromobrani omogućili bi mi da prodrem u plamenu šumu u svako doba, ako bi mi to dozvolila kruciforma. Ali neće. Samo da mi nisu uništili medkomplet sa sedativima! No, javila mi se nova zamisao dok sam danas sedeo ovde i držao gromobrane.
   Moji grubi eksperimenti sa medskanerom nastavili su se. Pre dve nedelje, kada je Teta slomio nogu na tri mesta, posmatrao sam reakciju kruciforme. Parazit se potrudio koliko je mogao da blokira bol; Teta je najveći deo vremena bio u nesvesti i telo mu je proizvodilo neverovatne količine endorfina. Ali prelom je bio veoma bolan i posle četiri dana Bikure su Tetu zaklali i odneli telo u baziliku. Kruciformi je bilo lakše da mu vaskrsne leš nego da trpi takav bol toliko dugo. Ali pre njegovog ubistva moj skaner je pokazao znatno uzmicanje kruciforminih nematoda iz nekih delova centralnog nervnog sistema.
   Ne znam da li je moguće naneti sebi - ili trpeti - takve nivoe bola koji nije smrtonosan, da se kruciforma u potpunosti istera, ali siguran sam u jedno: Bikure to ne bi dozvolili.
   Danas sedim na ispustu ispod poludovršene kapele i razmatram mogućnosti.
   Dan 438:
   Kapela je dovršena. To je moje životno delo.
   Večeras, kada su Bikure sišli u Pukotinu na svoju dnevnu parodiju molitve, izgovorio sam misu za oltarom novopodignute kapele. Ispekao sam hleb od čalminog brašna i siguran sam da ukus mora da mu je bio kao taj blagi žuti list, ali meni je bio ukusan upravo kao i prva hostija koju sam uzeo za vreme svoje prve svete pričesti, u Vijfranšu na Saoni, pre nekih šezdeset standardnih godina.
   Ujutro ću učiniti ono što sam isplanirao. Sve je spremno: moj dnevnik i medskan snimci biće u torbi od azbestnog platna. To je najviše što mogu da učinim.
   Osvešteno vino bilo je obična voda, ali pri mutnom svetlu sutona izgledalo je krvavocrveno i imalo je ukus vina za pričest.
   Treba prodreti dovoljno duboko u plamenu šumu. Moraću da se pouzdam da čak i u vreme ovih tihih perioda oko tesla-drveća postoji dovoljno početnih aktivnosti.
   Zbogom, Eduar. Sumnjam da si još živ, a ako jesi, ne vidim način na koji bismo mogli ponovo da se sastanemo, jer nas ne razdvajaju samo godine udaljenosti već i mnogo širi ponor u obliku krsta. Moja nada da ću te ponovo videti neće se odnositi na ovaj život već na onaj koji dolazi. Čudno ti je što me čuješ da ponovo tako govorim, zar ne? Moram ti reći, Eduar, da su, posle svih ovih decenija nesigurnosti i velikog straha od onoga što me čeka, moje srce i duša svejedno mirni.
   
   O, moj Bože,
   Iskreno žalim što sam uvredio Tebe,
   I gnušam se svih grehova svojih,
   Zbog gubitka neba
   I bolova pakla,
   Ali ponajviše zato što sam uvredio Tebe,
   Moj Bože,
   Koji dobar jesi,
   I sve moje ljubavi vredan.
   Čvrsto sam rešen da uz pomoć blagoslova Tvojega
   priznam sve grehe svoje, pokajem se,
   I iskupim život svoj,
   Amen.
   
   24.00 sata:
   Suton ulazi kroz otvoreni prozor kapele i kupa oltar, grubo izdubljeni pehar i mene svetlom. Vetar iz Pukotine diže se u poslednjem takvom refrenu koji ću - uz sreću i milost Božju - ikada čuti.
   

"To je poslednji zapis", reče Lenar Hojt.
   Kada je sveštenik prestao sa čitanjem, šest hodočasnika za stolom podigoše lica prema njemu kao da se bude iz zajedničkog sna. Konzul baci pogled naviše i vide da je Hiperion sada mnogo bliži, da ispunjava trećinu neba i zaklanja zvezde svojim hladnim zračenjem.
   "Ja sam stigao nekih deset nedelja pošto sam poslednji put video oca Direa", nastavi otac Hojt. Glas mu je bio promukla škripa. "Na Hiperionu je prošlo više od osam godina... sedam godina posle poslednjeg zapisa u dnevniku oca Direa." Sveštenik je sada očigledno osećao bol i lice mu je bilo bledo od bolesnog sjaja, prekriveno znojem.
   "Za mesec dana pronašao sam put do plantaže Perecebo uzvodno od Port Romensa", nastavi on, vrativši nasilu nešto snage u glas. "Moja pretpostavka je bila da će mi odgajivači fiberplastike možda reći istinu, iako nisu hteli da imaju ništa sa konzulatom ili domaćim vlastima. Bio sam u pravu. Upravnik u Perecebu, čovek po imenu Orlandi, sećao se oca Direa, kao i Orlandijeva nova supruga, žena po imenu Semfa, koju je otac Dire pomenuo u dnevniku. Upravnik plantaže pokušao je da pošalje nekoliko spasilačkih ekspedicija na Visoravan, ali niz aktivnih sezona plamenih šuma, bez presedana, primorao ih je da odustanu od pokušaja. Posle nekoliko godina izgubili su svaku nadu da su Dire ili njihov čovek, Tuk, još živi.
   Svejedno, Orlandi je angažovao dva stručna grm-pilota kako bi poleteli sa spasilačkom ekspedicijom uz Pukotinu, u dvema letelicama koje su pripadale plantaži. Ostali smo u samoj Pukotini koliko god smo mogli, uzdajući se u instrumente za izbegavanje terena i u sreću da nas dovedu do zemlje Bikura. Iako smo na taj način i zaobišli najveći deo plamene šume, izgubili smo jednu letelicu i četvoricu ljudi, zbog aktivnosti tesla-drveća."
   Otac Hojt zastade i blago se zanese. Zgrabivši ivicu stola da se pridrži, on pročisti grlo i reče: "Ima još malo toga da se kaže. Locirali smo selo Bikura. Bilo ih je sedamdeset i svaki je bio glup i nekomunikativan kao što su sugerisale Direove beleške. Uspeo sam od njih da saznam da je otac Dire poginuo pri pokušaju da prodre u plamenu šumu. Azbestna torba je bila sačuvana i u njoj smo našli njegov dnevnik i medicinske podatke." Hojt se na tren zagleda u ostale, a onda spusti pogled. "Primorali smo ih da nam pokažu gde je poginuo otac Dire", reče. "Oni... ah... nisu ga sahranili. Njegovi ostaci bili su strašno spaljeni i raspadnuti, ali dovoljno potpuni da nam pokažu kako je intenzitet tesla-naboja uništio... kruciformu... koliko i telo.
   Otac Dire je umro istinskom smrću. Vratili smo ostatke na plantažu Perecebo, gde smo ih pokopali posle pune pogrebne mise." Hojt duboko udahnu. "Uprkos mom snažnom protivljenju, g. Orlandi je uništio selo Bikura i deo zida Pukotine oblikovanim nuklearnim punjenjima koja je poneo sa plantaže. Ne verujem da je iko od Bikura mogao da preživi. Koliko smo mogli da razlučimo, ulaz u lavirint i takozvana bazilika takođe mora da su bili uništeni u odronu.
   Ja sam tokom ekspedicije pretrpeo nekoliko povreda i zato sam morao nekoliko meseci da ostanem na plantaži pre nego što sam se vratio na severni kontinent i rezervisao prevoz do Pacema. Niko ne zna za ovaj dnevnik i njegov sadržaj, izuzev g. Orlandija, monsinjora Eduara i onih nadređenih koje je monsinjor Eduar odabrao da im to ispriča. Koliko znam, Crkva nije izdala nikakvu objavu u vezi sa dnevnikom oca Pola Direa."
   Otac Hojt je stajao, sada sede. Znoj mu je curio sa brade i lice mu je bilo plavobelo na reflektovanoj svetlosti Hiperiona.
   "Je li to... sve?" upita Martin Silenus.
   "Jeste", izusti otac Hojt.
   "Gospodo i damo", reče Het Mastin, "kasno je. Predlažem da prikupite svoj prtljag i sastanete se na brodu našeg prijatelja Konzula, na sferi jedanaest, za trideset minuta, čak i pre. Ja ću vam se pridružiti kasnije, jednim od padobrodova drveta."
   
   Sveštenikova enviromentalna mahuna nalazila se oko sredine drvobroda, daleko na sporednoj grani. Kao što je Konzul i očekivao, komlog umetak za pravac takođe je služio za premošćavanje brava za dlan. Posle minuta protraćenih na kuckanje po tasteru zvona za najavljivanje i lupanje po pristupnom portalu, Konzul je aktivirao premošćavanje i stupio u mahunu.
   Otac Hojt je bio na kolenima i grčio se u središtu travnatog tepiha. Posteljina, oprema, odeća i sadržaj standardnog medkompleta bili su rasuti po podu oko njega. Strgao je sa sebe tuniku i okovratnik i znojio se kroz košulju toliko da mu je ona sada visila u vlažnim prevojima, iskidana i iscepana tamo gde je noktima probio tkaninu. Svetlost Hiperiona probijala se kroz zidove mahune tako da se činilo da je ta bizarna scena postavljena pod vodom - ili, pomisli Konzul, u katedrali.
   Lice Lenara Hojta grčilo se od bola dok su mu ruke grebale po grudima. Mišići na njegovim obnaženim nadlakticama podrhtavali su kao da se živa stvorenja kreću ispod blede cerade kože. "Ubrizgivač se... pokvario", prodahta Hojt. "Molim vas."
   Konzul klimnu glavom, zapovedi vratima da se zatvore i kleknu do sveštenika. Uze beskorisni ubrizgivač iz stisnute Hojtove pesnice i izbaci ampulu sa siretom. Ultramorfin. Konzul ponovo klimnu glavom i izvadi ubrizgivač iz medkompleta koji je poneo sa svog broda. Trebalo mu je manje od pet sekundi da ubaci ultramorf.
   "Molim vas", molio je Hojt. Celo telo mu se grčilo. Konzul je gotovo bio u stanju da vidi kako talasi bola prolaze kroz tog čoveka.
   "Hoću", reče Konzul. Onaj šumno udahnu. "Ali najpre ostatak priče."
   Hojt se zabulji, pa se slabašno pruži za ubrizgivačem.
   Znojeći se sada i sam, Konzul mu izmaknu instrument van domašaja. "Hoću, za sekund", reče on. "Posle ostatka priče. Važno je da znam."
   "O Bože, slatki Hriste", jecao je Hojt. "Molim vas!"
   "Hoću", prodahta Konzul. "Hoću. Čim mi budete rekli istinu."
   Otac Hojt se sruči na nadlaktice, dišući u brzim dahtajima. "Jebeni gade", prodahta. Sveštenik udahnu duboko nekoliko puta, zadrža dah sve dok telo nije prestalo da mu se trese, pa pokuša da sedne. Kada je pogledao Konzula, u ludačkim očima bilo je nečeg nalik na olakšanje. "Onda... ćete mi dati... injekciju?"
   "Da", reče Konzul.
   "U redu", izusti Hojt kiselim šapatom. "Istina. Plantaža Perecebo... kao što sam rekao. Poleteli smo... početkom oktobra... Lucijus... osam godina pošto je Dire... nestao. O, Hriste, ala boli! Alkohol i endosi više uopšte ne deluju. Samo... čisti ultramorf..."
   "Da", šapnu Konzul. "Spreman je. Čim priča bude gotova."
   Sveštenik pognu glavu. Znoj mu je curio sa obraza i nosa na kratku travu tepiha. Konzul vide kako mu se mišići napinju kao da se sprema da ga napadne, a onda novi grč bola protrese mršavo telo, i Hojt klonu napred. "Letelica nije bila uništena... zbog tesle. Semfa, dva muškarca i ja... prinudno smo se spustili blizu Pukotine dok je... dok je Orlandi pretraživao uzvodno. Njegova letelica... morala je da sačeka dok ne prođe oluja sa munjama.
   Bikure su došle tokom noći. Ubili su... ubili su Semfu, pilota, drugog muškarca... zaboravio sam mu ime. Mene ostavili... živog." Hojt posegnu za raspećem, pa shvati da ga je strgao sa sebe. Nasmeja se načas, prekinuvši pre nego što se smeh pretvorio u jecaje. "Oni... rekli su mi za put krsta. Za kruciformu. Rekli su mi za... Sina Plamenova.
   Sutradan ujutro poveli su me da vidim Sina. Poveli me... da ga vidim." Hojt se nekako uspravi i zagreba po sopstvenim obrazima. Oči su mu bile raširene, ultramorf očigledno zaboravljen uprkos bolu. "Oko tri kilometra unutar plamene šume... veliko tesla-drvo... osamdeset, stotinu metara visoko, najmanje. Dragi Bože... O, Hriste, bio je to on. Dire. Ono što je od njega ostalo.
   Upotrebio je lestvice da se popne tri... možda četiri metra... do stabla drveta. Načinio neku vrstu platforme. Za stopala. Prelomio gromobrane... Mora da je kamenom zabio onaj duži kroz stopala u azbestnu platformu i drvo.
   Njegova leva ruka... zabio je klin između žbice i lakatne kosti... izbegao vene... baš kao prokleti Rimljani. Vrlo sigurno sve dok mu je skelet netaknut. Druga ruka... desna šaka... dlanom naniže. Prvo je zabio klin. Zašiljio oba kraja. Onda... natakao desnu šaku. Nekako savio klin. U kuku.
   Lestvice su pale... davno... ali bile su od azbesta. Nisu izgorele. Upotrebio sam ih da se popnem do njega. Sve je izgorelo pre mnogo godina... odeća, koža, gornji slojevi mesa... ali azbestna torba još mu je bila oko vrata.
   Klinovi od legure i dalje su sprovodili struju tako da sam mogao... čak to i da vidim... osetim... kako prolazi kroz ono što je ostalo od tela.
   To je i dalje ličilo na Pola Direa. Važno. Rekao sam monsinjoru. Bez kože. Meso sirovo ili spaljeno. Vidljivi nervi i druge stvari... kao sivo i žuto korenje. Hriste, smrad. Ali to je i dalje ličilo na Pola Direa!
   Tada sam shvatio. Shvatio sve. Nekako... čak i pre nego što sam pročitao dnevnik. Shvatio sam da je visio tu... o, dragi Bože... sedam godina. Živeo. Umirao. Kruciforma... ga je terala da ponovo živi. Elektricitet... je tekao kroz njega svakog sekunda tokom tih... tih sedam godina. Plamenovi. Glad. Bol. Smrt. Ali nekako je prokleta... kruciforma... isisavala materiju, možda iz drveta, iz vazduha, iz onog što je preostalo... ponovo gradila ono što je mogla... terala ga da živi, da oseća bol, iznova, iznova, iznova...
   Ali on je pobedio. Bol je bio njegov saveznik. O, Isuse, ne nekoliko sati na drvetu, a onda koplje i počinak, već sedam godina!
   Ali... pobedio je. Kada sam sklonio torbu, spala je i kruciforma sa njegovih grudi. Prosto... spala... dugo, krvavo korenje. Onda je ta stvar... stvar za koju sam mislio da je leš... čovek je podigao glavu. Bez očnih kapaka. Oči spečene. Usne nestale. Ali to me je pogledalo i osmehnulo se. On se osmehnuo. I umro... zaista umro... tamo, u mom naručju. Po desetohiljaditi put, ali ovaj put stvarno. Osmehnuo mi se i umro."
   Hojt je ućutao, poneo se u tišini sa sopstvenim bolom, a onda nastavio škrgućući zubima. "Bikure su me odveli... natrag do... Pukotine. Orlandi je došao sutradan. Spasao me. On... Semfa... Nisam mogao... Laserom je napao selo, spalio Bikure tamo gde su stajali kao glupave ovce. Nisam se... nisam se prepirao s njim. Smejao sam se. Dragi Bože, oprosti mi. Orlandi je na celo mesto bacio nuklearna oblikovana punjenja kakva koriste... da krče džunglu... za matriks fiberplastike."
   Hojt pogleda pravo u Konzula i desnom rukom načini grčeviti pokret. "Sedativi su isprva dobro delovali. Ali svake godine... svakog dana... bilo je sve gore. Čak i za vreme fuge... bol. Ionako bih se vratio. Kako je samo mogao... sedam godina! O, Isuse", reče otac Hojt i zagreba po tepihu.
   Konzul se kretao brzo: ubrizgao mu je punu ampulu ultramorfa odmah ispod pazuha, uhvatio sveštenika kada je klonuo i blago spustio onesvešćeno obličje na pod. Pošto nije dobro video, Konzul rascepa Hojtovu košulju natopljenu znojem i baci prnje na stranu. Bilo je tamo, naravno, ležalo je ispod blede kože Hojtovih prsa kao neki velik sirov crv u obliku krsta. Konzul udahnu i nežno okrenu sveštenika. Druga kruciforma bila je tamo gde je i očekivao da je nađe, malo manja, izraslina u obliku krsta između lopatica mršavog muškarca. Blago se pomerila kada su se Konzulovi prsti očešali o meso puno groznice.
   Konzul krenu polako, ali temeljno - da skuplja sveštenikove stvari, sređuje prostoriju, oblači onesvešćenog čoveka nežno i brižno kao kada neko oblači preminulog člana porodice.
   Konzulov komlog zazuja. "Treba da pođemo", začu se glas pukovnika Kasada.
   "Stižemo", odgovori Konzul. On isprogramira komlog tako da dozove klonove iz posade da ponesu prtljag, ali oca Hojta ponese sam. Telo kao da nije imalo težinu.
   Vrata mahune se rastvoriše i Konzul iskorači napolje, pređe iz duboke senke grane u plavozeleni sjaj sveta koji je ispunjavao nebo. Smišljajući kakvu priču da ispriča ostalima kao pokriće, Konzul zastade na sekund, da pogleda lice usnulog čoveka. Onda baci pogled naviše, na Hiperion, pa krenu dalje. Čak da je gravitaciono polje i imalo pun zemaljski standard, znao je Konzul, telo u njegovom naručju ne bi mu predstavljalo teret.
   Nekada roditelj sada mrtvog deteta, Konzul je hodao dalje, spoznavši ponovo kako to izgleda nositi usnulog sina u postelju.
   

2.
   Bio je topao, kišni dan u Kitsu, Hiperionovoj prestonici, i čak i pošto je kiša prestala sloj oblaka kretao se, spor i težak, iznad grada, i punio vazduh slanim mirisom okeana dvadeset kilometara zapadno. Kako se bližilo veče - siva dnevna svetlost počela je da bledi u sivi sumrak - dvostruko probijanje zvučnog zida zatreslo je grad, a potom odjeknulo odbivši se od jednog jedinog izvajanog vrha na jugu. Oblaci su zasvetleli svetloplavom bojom. Pola minuta kasnije svemirska letelica boje abonosa probila se kroz oblake i pažljivo spustila, na repu fuzionog plamena, dok su joj navigaciona svetla treptala crvena i zelena naspram neba.
   Na hiljadu metara buknuše na letelici zraci za sletanje i tri zraka koherentne svetlosti iz svemirske luke severno od grada obuhvatiše brod tripodom dobrodošlice crvenim kao rubin. Svemirska letelica lebdela je na tri stotine metara, potom kliznula u stranu glatko kao vrč što klizi po vlažnom stolu, a onda se bestežinski smestila u jamu za pristajanje koja ju je čekala.
   Mlazevi vode pod visokim pritiskom okupaše jamu i podnožje broda, poslavši talase pare da se smešaju sa zavesom kiše koju je vetar nosio preko popločane ravnice svemirske luke. Kada su vodeni mlazevi prestali, nije se čuo nikakav zvuk osim šapata kiše i povremenog kuckanja i škripe svemirskog broda koji se hladio.
   Na oplati broda izboči se balkon dvadeset metara iznad zida jame. Pojavi se pet ljudskih prilika. "Hvala za vožnju, ser", reče pukovnik Kasad Konzulu.
   Konzul klimnu glavom i nasloni se na ogradu, duboko udišući svež vazduh. Kapi kiše rojile su mu se na ramenima i obrvama.
   Sol Vejntraub podiže svoju bebu iz nosiljke. Neka promena u pritisku, temperaturi, mirisu, pokretu, buci, ili kombinacija svega toga, probudila ju je i ona sada poče žudno da plače. Vejntraub ju je cupkao i tepao joj, ali se plakanje nastavilo.
   "Prava dobrodošlica", reče Martin Silenus. Pesnik je nosio dug purpurni plašt i crvenu beretku, koja mu se spuštala do desnog ramena. On otpi vino iz čaše koju je izneo iz salona. "Hrista mu, ovo mesto izgleda drugačije."
   Konzul, koji je bio odsutan samo osam lokalnih godina, morao je da se složi. Svemirska luka nalazila se punih devet klika od grada u vreme kada je on živeo u Kitsu; sada su straćare, šatori i blatnjave ulice opkoljavali perimetar polja za sletanje. U Konzulovo vreme, u sićušnu svemirsku luku svraćao je prosečno jedan brod nedeljno; sada je na polju izbrojao više od dvadeset svemirskih letelica. Mala upravna i carinska zgrada bila je zamenjena ogromnom, prefabrikovanom građevinom, dodata je još desetina novih jama za pristajanje i rešetki za padobrodove tamo gde je polje na brzinu prošireno ka zapadu, a po perimetru su sada bili razbacani mnogobrojni maskirani moduli za koje je Konzul znao da mora da služe za sve - od stanica za kontrolu leta do kasarni. Šuma egzotičnih antena rasla je ka nebu iz grozda takvih kutija na suprotnom kraju sletališta. "Napredak", promrmlja Konzul.
   "Rat", reče pukovnik Kasad.
   "Ono su ljudi", reče Bron Lamija pokazavši prema kapiji glavnog terminala na južnoj strani polja. Talas žućkastosmeđe boje zaletao se kao nema plima u spoljnu ogradu i ljubičasto zaštitno polje.
   "Bože", reče Konzul, "u pravu ste."
   Kasad je izvukao dvogled i oni su na smenu zurili u hiljade obličja što su cimala žicu i pritiskala polje koje ih je odbijalo.
   "Zbog čega su ovde?" upita Lamija. "Šta hoće?" Čak i sa udaljenosti od pola kilometra, bezumna volja rulje bila je zastrašujuća. Tamna obličja marinaca SILE mogla su se videti kako patroliraju neposredno uz ivicu perimetra. Konzul shvati da traka gole zemlje između žice, zaštitnog polja i marinaca gotovo sigurno označava mine ili zonu zraka smrti, ili oboje.
   "Šta hoće?" ponovi Lamija.
   "Hoće napolje", reče Kasad.
   Još pre nego što je pukovnik progovorio, Konzul shvati da su grad od straćara oko svemirske luke i rulja na kapijama bili neizbežni: ljudi sa Hiperiona bili su spremni da odu. Pretpostavljao je da takva nema navala na kapije mora da dočekuje sletanje svakog broda.
   "Pa, eno tamo jednog koji će da ostane", reče Martin Silenus i pokaza ka niskim planinama preko reke ka jugu. "Stari uplakani Vilijam Reks, nek mu je pokoj grešnoj duši." Kameno lice Tužnog Kralja Bilija bilo je jedva vidljivo kroz laku kišu i u sve gušćem mraku. "Poznavao sam ga. Horacije", reče pijani pesnik. "Čovek sa beskrajno mnogo štoseva. A nijedan nije bio smešan. Prava konjska guzica, Horacije."
   Sol Vejntraub je stajao u brodu, štitio bebu od kiše i držao je tamo gde njeno plakanje nije moglo da smeta razgovoru. On pokaza: "Neko dolazi."
   Kola za tlo, s inertnim maskirnim polimerom, i vojni EMV modifikovan hoverfenovima za Hiperionovo slabo magnetno polje, prelazili su preko vlažnog tvrdog zemljišta.
   Martin Silenus nije skidao pogled sa strogog lika Tužnog Kralja Bilija. I on tada izgovori glasom toliko tihim da se jedva čuo:
   
   "Duboko u osenčenoj seti doline
   Duboko utonule, daleko od zdravog daha jutra,
   Daleko od plamenog podneva, i jedine večernje zvezde,
   Sedeo je sedi Saturn, tih kao kamen,
   Nepomičan kao muk oko njegovog legla;
   Šuma nad šumom visila mu je nad glavom
   Kao oblak nad oblakom..."
   
   Otac Hojt izađe na balkon i protrlja lice dlanovima. Oči su mu bile raširene, bez zenica, kao u deteta koje se probudilo iz dremeža. "Jesmo li stigli?" upita on.
   "Jebote, da", viknu Martin Silenus i vrati dvogled pukovniku. "Siđimo i pozdravimo žandarme."
   
   Izgleda da mladi poručnik marinac nije bio impresioniran grupom čak ni pošto je skanirao omotnicu sa ovlašćenjem komandanta udarne grupe, koju mu je predao Het Mastin. Poručnik je lagano skanirao njihove čipove s vizama ostavivši ih da čekaju na kiši, i povremeno ponešto komentarisao sa dokonom arogancijom uobičajenom za nikogoviće koji su upravo došli do nešto malo vlasti. Onda je došao do čipa Fedmana Kasada i podigao pogled s izrazom zaprepašćene lasice. "Pukovnik Kasad!"
   "U penziji", reče Kasad.
   "Žao mi je, ser", reče poručnik, odjednom petljajući sa rečima dok je nespretno vraćao vize svima. "Nisam imao pojma da ste u ovoj grupi, ser. To jest... Kapetan upravo reče... mislim... moj ujak je bio sa vama na Bresiji, ser. Mislim, žao mi je... sve što ja i moji ljudi možemo da uradimo..."
   "Na mestu voljno, poručniče", reče Kasad. "Ima li ikakve šanse da dođemo do nekakvog prevoza za grad?"
   "Ah... pa, ser..." Mladi marinac krenu rukom da protrlja bradu, a onda se seti da nosi kacigu. "Da, ser. Ali problem je u tome, ser, što rulja ume da postane prilično gadna i... pa, prokleti EMV-ovi su pravo sranje za ovo... uh, izvinite, ser. Vidite, površinski transport je ograničen na teretni, a mi nemamo nijednog letača koji može da napusti bazu sve do 22.00 sata, ali ja ću biti srećan da vašu grupu ubacim na listu za..."
   "Samo trenutak", reče Konzul. Izlupani putnički letač sa zlatnim simbolom Hegemonije naslikanim na jednom rubu mlaznika sleteo je deset metara dalje. Visok mršav čovek izađe iz njega. "Teo!" pozva Konzul.
   Dva muškarca zakoračiše jedan ka drugome, počeše da se rukuju, a onda se prosto zagrliše. "Prokletstvo", reče Konzul, "izgledaš dobro, Teo." To je bilo istina. Njegov bivši pomoćnik još je imao dečački osmeh, mršavo lice i gustu riđu kosu koja je privlačila svaku neudatu ženu - i nemali broj udatih - u osoblju konzulata. I stidljivost, koja je bila deo ranjivosti Tea Lejna, još je bila tu, što je dokazao način na koji je sada nepotrebno stao da podešava svoje arhaične naočari sa rožnatim okvirima - bila je to jedina afektacija mladog diplomate.
   "Dobro je što si se vratio", reče Teo.
   Konzul se okrenu, poče da predstavlja svog prijatelja grupi, a onda prekinu. "Bože", reče, "pa ti si sada konzul. Izvini, Teo. Nisam razmišljao."
   Teo Lejn se osmehnu i podesi naočari. "Nema problema, ser", reče. "U stvari, više nisam konzul. Poslednjih nekoliko meseci imao sam položaj guvernera-generala. Veće samouprave konačno je zatražilo - i dobilo - formalni kolonijalni status. Dobrodošli na najnoviji svet Hegemonije."
   Konzul je zurio jedan sekund, a onda ponovo zagrlio svog bivšeg štićenika. "Čestitam, Vaša Ekselencijo."
   Teo se isceri i baci pogled na nebo. "Još malo pa ima žestoko da zapljušti. Da ukrcamo tvoju grupu na letača, pa da vas odvezem do grada." Novi guverner-general osmehnu se mladom marincu. "Poručniče?"
   "Uh... da, ser?" Oficir žustro stade mirno.
   "Da li biste mogli da naredite svojim ljudima da utovare prtljag ovih dobrih ljudi, molim vas? Svi bismo želeli da se sklonimo s kiše."
   
   Letač je jezdio ka jugu iznad autoputa na ujednačenoj visini od šezdeset metara. Konzul je sedeo na prednjem putničkom sedištu; ostali iz grupe odmarali su se u naslonjačama od pene pozadi. Činilo se da su Martin Silenus i otac Hojt zaspali. Vejntraubova beba prestala je da plače i umesto toga sisala je sintetizovano majčino mleko iz meke bočice.
   "Stvari su se izmenile", reče Konzul. Oslonio je obraz o providni krov kabine isprskan kišom i pogledao dole u haos.
   Hiljade straćara i udžerica prekrivale su obronke i jaruge duž tri klike dugog puta do predgrađa. Pod mokrim ceradama bile su upaljene vatre i Konzul je posmatrao prilike prekrivene blatom kako se kreću između straćara boje blata. Duž starog autoputa koji vodi od svemirske luke bile su podignute visoke ograde, a sam put bio je proširen i prepravljen. Dve trake i hover vozila, najvećim delom vojničko zelena ili zastrta neaktivnim maskirnim polimerom, kretala su se, najsporije moguće, u oba smera. Napred, svetla Kitsa kao da su se umnožila i proširila preko novih delova rečne doline i brda.
   "Tri miliona", reče Teo kao da čita misli svog bivšeg šefa. "Najmanje tri miliona ljudi, a svakim danom ih je sve više."
   Konzul se zagleda u njega. "Bilo je samo četiri i po miliona ljudi na čitavoj planeti kada sam ja otišao."
   "I dalje ih je toliko", reče novi guverner-general. "I svako od njih hoće da dođe u Kits, ukrca se na brod i odmagli do đavola. Neki čekaju da se sagradi dalekobacač, ali većina ih ne veruje da će se to dogoditi blagovremeno. Plaše se."
   "Proteranih?"
   "I njih", reče Teo, "ali uglavnom Šrajka."
   Konzul okrenu lice od svežine krova kabine. "Znači, došao je južno od Masiva Uzde?"
   Teo se suvo nasmeja. "Nalazi se svuda. Ili se oni nalaze svuda. Većina ljudi je ubeđena da sada postoji na desetine hiljada tih stvorenja. Smrti od Šrajka zabeležene su na sva tri kontinenta. Svuda, osim u Kitsu, na delovima obale duž Grive i u nekoliko velikih gradova poput Endimiona."
   "Koliko žrtava?" Konzul to nije zaista želeo da zna.
   "Najmanje dvadeset hiljada mrtvih i nestalih", reče Teo. "Ima mnogo ranjenih, ali tu već nije u pitanju Šrajk, zar ne?" Ponovo taj suvi smeh. "Šrajk ne ranjava ljude, zar ne? A-a, ljudi slučajno pogode jedni druge, padnu niz stepenice ili skoče kroz prozor u panici, izgaze jedni druge u gomili. Jebote, koji je to džumbus."
   Za jedanaest godina, koliko je radio sa Teom Lejnom, Konzul iz njegovih usta nikada nije čuo nijedan prostakluk. "Pomaže li imalo SILA?" upita Konzul. "Da li zbog njih Šrajk ne dolazi u velike gradove?"
   Teo odmahnu glavom. "SILA nije učinila ama baš ništa, osim što kontroliše rulju. O, marinci se razmeću time što ovdašnju svemirsku luku drže otvorenu, i obezbeđuju sletališnu zonu kod Pristaništa R, ali nisu ni pokušali da se suoče sa Šrajkom. Čekaju da se bore sa Proteranima."
   "Teritorijalci?" upita Konzul, znajući, još dok je izgovarao to pitanje, da slabo obučena teritorijalna odbrana može biti od male koristi.
   Teo frknu. "Najmanje osam hiljada žrtava među teritorijalcima. General Brakston je poveo 'Treću borbenu' Rečnim drumom kako bi 'napao na tu napast od Šrajka u njegovom sopstvenom leglu', i to je bilo poslednje što smo čuli o njima."
   "Šališ se", reče Konzul, ali jedan pogled na lice prijatelja uverio ga je da nije tako. "Teo", reče on, "kako si uopšte našao vremena da nas sačekaš u svemirskoj luci?"
   "I nisam", reče guvernar-general. On baci pogled pozadi. Ostali su spavali ili iscrpljeno zurili kroz prozore. "Morao sam da razgovaram s tobom", reče Teo. "Da te ubedim da ne ideš."
   Konzul poče da odmahuje glavom, ali Teo ga ščepa za mišicu i snažno je stisnu. "Prokletstvo, saslušaj prvo ono što imam da kažem. Znam koliko ti je teško da se vratiš ovamo posle... onoga što se desilo ali, majku mu, nema smisla odbaciti sve bez ikakvog razloga. Napusti ovo glupo hodočašće. Ostani u Kitsu."
   "Ne mogu..." započe Konzul.
   "Saslušaj me", zatraži Teo. "Prvi razlog: ti si najprefinjeniji diplomata i rukovodilac u slučajevima krize kog sam ikada video i nama je tvoja veština potrebna."
   "To nema..."
   "Umukni načas. Drugi razlog: ti i ostali nećete stići ni na dvesta klika od Vremenskih grobnica. Ovo nije kao u stara vremena kada si bio ovde i kada su te proklete samoubice mogle da odu tamo i sede nedelju dana, možda čak i da se predomisle i vrate se kućama. Šrajk je u pokretu. Kao kuga."
   "Shvatam, ali..."
   "Treći razlog: Meni si potreban. Molio sam Tau Ceti Centar da pošalje ovamo još nekoga. Kada sam saznao da ti dolaziš... ma, do đavola, samo zahvaljujući tome izgurao sam protekle dve godine."
   Konzul odmahnu glavom s nerazumevanjem.
   Teo poče da okreće ka centru grada, a onda ostade da lebdi, podiže pogled sa kontrolne table i čvrsto pogleda u Konzula. "Hoću da preuzmeš funkciju guvernera-generala. Senat se neće mešati - izuzev možda Gledstonove - a dok ona sazna, biće već prekasno."
   Konzula kao da je neko udario ispod trećeg rebra. On pogleda u stranu, dole u lavirint uskih ulica i naherenih zgrada od kojih se sastojao Džektaun, Stari grad. Kada je ponovo uspeo da progovori, rekao je: "Ne mogu, Teo."
   "Slušaj, ako ti..."
   "Ne. Kažem ti da ne mogu. Ne bi ništa vredelo ni kada bih prihvatio, ali jednostavna istina je da ne mogu. Moram otići na ovo hodočašće."
   Teo popravi naočari i zagleda se pravo preda se.
   "Gledaj, Teo, ti si najsposobniji i najkompetentniji profesionalac Službe inostranih poslova sa kojim sam ikada radio. Nisam u toku događaja poslednjih osam godina. Mislim da..."
   Teo kratko klimnu glavom i prekinu ga. "Pretpostavljam da želite da posetite Hram Šrajka."
   "Da."
   Letač zaokruži i spusti se. Konzul je zurio u prazno i razmišljao; bočna vrata letača podigoše se i sklopiše, a Sol Vejntraub reče: "Blagi Bože."
   Grupa izađe napolje i zagleda se u ugljenisane i urušene ostatke onoga što je nekada bilo Hram Šrajka. Otkad su Vremenske grobnice zatvorene kao preopasne, pre nekih dvadeset pet lokalnih godina, Hram Šrajka postao je Hiperionova najpopularnija turistička atrakcija. Centralni hram Crkve Šrajka, koja je zauzimala čitava tri gradska bloka i uzdizala se više od stotinu i pedeset metara do svog središnjeg, zašiljenog tornja, bio je delom katedrala nadahnuta strahopoštovanjem, delom gotički vic sa fluidnim kamenim zaobljenjima podupiračima trajno pričvršćenim za skelet od zališčaste legure, delom Ešerova grafika sa trik-perspektivom i nemogućim uglovima, delom bošovski košmar sa ulazima u tunele, skrivenim odajama, mračnim vrtovima i zabranjenim prostorijama. No, više od svega drugog, hram je bio deo Hiperionove prošlosti.
   Sada ga više nije bilo. Visoke gomile čađavog kamena bile su jedina naznaka nekadašnje veličanstvenosti građevine. Istopljeni nosači od legure uzdizali su se iz kamenja kao rebra neke džinovske strvime. Dosta krša urušilo se u jame, podrume i prolaze koji su se pružali ispod tri veka starog orijentira. Konzul priđe rubu jedne jame i zapita se da li su duboki hodnici - kako su to legende tvrdile - zaista bili povezani sa jednim od lavirinata planete.
   "Izgleda da su na ovom mestu koristili pakleni bič", reče Martin Silenus, upotrebivši arhaični termin za lasersko oružje velike energije. Pesnik kao da se naglo otreznio kada se pridružio Konzulu na rubu jame. "Sećam se kad su ovde bili samo Hram i delovi Starog grada", reče on. "Posle katastrofe blizu Grobnica, Bili je odlučio da premesti Džektaun ovamo, zbog Hrama. A sada ga više nema. Hriste."
   "Ne", reče Kasad.
   Ostali ga pogledaše.
   Pukovnik se uspravi na mestu gde je ispitivao krš. "Ne pakleni bič", reče on. "Oblikovani naboji plazme. Nekoliko njih."
   "Da li i dalje hoćeš da ostaneš ovde i kreneš na to beskorisno hodočašće?" upita Teo. "Vrati se sa mnom u konzulat." Govorio je Konzulu, ali poziv je proširio na sve njih.
   Konzul se okrenu od jame, zagleda se u svog bivšeg pomoćnika, ali tako da je sada video, prvi put, guvernera-generala Hegemonijinog sveta pod opsadom. "Ne možemo, Vaša Ekselencijo", reče Konzul. "Bar ja ne mogu. Ne želim da govorim u njihovo ime."
   Četiri muškarca i žena odmahnuše glavama. Silenus i Kasad počeše da istovaruju prtljag. Kiša se vrati kao laka izmaglica, spustivši se iz mraka. U tom trenutku Konzul primeti dva letača-lovca SILE kako lebde iznad obližnjih krovova. Tama i trupovi od kameleonskog polimera dobro su ih skrili, ali kiša je sada otkrivala njihove konture. Naravno, pomisli Konzul, guverner-general ne putuje bez pratnje.
   "Da li su sveštenici pobegli? Da li je bilo preživelih kada je uništen Hram?" upita Bron Lamija.
   "Da", reče Teo. Istinski vlasnik ovih pet miliona na propast osuđenih duša skinu naočari i obrisa ih o rep košulje. "Svi sveštenici i akoliti Kulta Šrajka umakli su kroz tunele. Rulja je mesecima držala ovo mesto pod opsadom. Njihov vođa, žena po imenu Kamon, poreklom odnekud istočno od Mora trave, dovoljno dugo je upozoravala sve u Hramu pre nego što su aktivirali DL-20."
   "Gde je bila policija?" upita Konzul. "Teritorijalci? SILA?"
   Teo Lejn se osmehnu i u tom trenutku izgledao je decenijama stariji od mladića kog je Konzul poznavao. "Vi ste, očito, godinama u tranzitu", reče on. "Vasiona se izmenila. Kultiste Šrajka spaljuju i premlaćuju u Mreži. Možete da zamislite šta ovde misle o njima. Policija Kitsa jedva održava vanredno stanje koje sam objavio pre četrnaest meseci. Oni i teritorijalci posmatrali su kako rulja spaljuje Hram. Ja takođe. Te noći bilo je ovde pola miliona ljudi."
   Sol Vejntraub kroči bliže. "Znaju li oni za nas? Za ovo poslednje hodočašće?"
   "Da znaju", reče Teo, "niko od vas ne bi bio u životu. Pomislili biste da bi im dobrodošlo bilo šta što može da umiri Šrajka, ali jedino što bi rulja primetila bilo bi da vas je odabrala Crkva Šrajka. Kako su stvari stajale, morao sam da odbijem odluku sopstvenog Saveta. Oni su glasali za to da se vaš brod uništi pre nego što uopšte i stigne do atmosfere."
   "Zbog čega?" upita Konzul. "Mislim, zbog čega si odbio odluku."
   Teo uzdahnu i podesi naočari. "Hiperionu je Hegemonija još potrebna, a Gledstonova još uživa poverenje Svestvari, ako već ne i Senata. A i meni si ti još potreban."
   Konzul pogleda krš koji je ostao od Hrama Šrajka.
   "Hodočašće je završeno pre nego što ste i stigli ovamo", reče guverner-general Teo Lejn. "Hoćeš li se vratiti sa mnom u konzulat... makar u svojstvu savetnika?"
   "Žao mi je", reče Konzul. "Ne mogu."
   Teo se okrenu bez reči, upade u letač i uzlete. Njegova vojna pratnja krenula je za njim, vidljiva kao mrlja na toj kiši.
   Sada je jače padalo. Grupa se prikupi, u sve gušćem mraku. Vejntraub je namestio priručnu kapuljaču iznad Rejčel i zbog dobovanja kiše po plastici beba se rasplakala.
   "Šta sad?" reče Konzul zagledan u noć i uske ulice. Njihov prtljag ležao je, okar, na gomili. Svet je smrdeo na pepeo.
   Martin Silenus se isceri. "Znam jednu kafanu."