Да се не заборави *Tema sadrži uznemiravajuće slike*

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Politicki ~ Geopoliticki forum

Tema: Да се не заборави *Tema sadrži uznemiravajuće slike* (Moderatori: Mistreated, niko79, RASMC)

Trenutno vreme je: 26. Sep 2025, 09:52:42

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.

Napomena: Govor mržnje, uvrede i svako drugo ponašanje za koje moderatori budu smatrali da narušava ugled i red na forumu - biće sankcionisano.

Stranice:

1 ... 18 19

21 22 ... 25

Tema: Да се не заборави *Tema sadrži uznemiravajuće slike* (Pročitano 132156 puta)

Maks 78

Poruka #190

22. Apr 2008, 20:32:22

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.14
	Samsung

3.4.1.15. Сведок 267/94-13, 396/95-2 и 637/95-1 из Орашја, сада у Брчком, рођен 1939. године, говорећи о околностима које су постојале у Орашју уочи избијања рата, као и о својим патњама у логору у Орашју, наводи:

"...Главни носиоци антисрпске, антиармијске и антијугословенске пропаганде и заговорници независне хрватске државе, у коју су обавезно укључивали територији бивше Босне и Херцеговине, Санџака, Косова и Војводине до Земуна, као и Црне Горе до Котора, били суПАВО КОБАШ, ПРЕДСЕДНИК ХРВАТСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ, А ПОТОМ И ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ ОРАШЈЕ, родом из Видовица; ПАВО ЏОЈИЋ, зв. "Фактор"ИЗ ДОЊЕ МАХАЛЕ, ИВО ОРШОВИЋ, зв. "Ивша" ИЗ ТОЛИЊЕ, НАЧЕЛНИК ШТАБА ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОДБРАНЕ У ОРАШЈУ, ЂУРО МАТУЗОВИЋИЗ ОШТРЕ ЛУКЕ, МАРКО БЕКОВИЋ зв. "Балкан" И ЊЕГОВА БРАЋА ЈОСИП И ИВИЦА СВИ ИЗ УГЉАНЕ, ДРАГУТИН ИВАНОВИЋИЗ БУКОВЕ ГРЕДЕ, НА ЧЕЛНИК СЛУЖБЕ ЗА ОПШТУ УПРАВУ И ДРУШТВЕНЕ ДЕЛАТНОСТИ, МАТО ЈОЗИЋ, ШЕФ КРИМИНАЛИСТИЧКЕ СЛУЖБЕ У СЕКРЕТАРИЈАТУ ЗА УНУТАШЊЕ ПОСЛОВЕ, ОРШОВИЋ МАРКО,МЛА ЂИ, ИЗ ТОЛИСЕ, КАТОЛИЧКИ ГВАРДИЈАН У САМОСТАНУ У ТОЛИСИ И ДРУГИ...."

Сведок изјављује и следеће:

"...До избијања ратних дејстава живео сам у Орашју, где сам остао све до 11. 6. 1992. године када су ме, заједно са остатком Срба, покупила два полицајца и одвели нас у Средњошколски центар у Орашју, где је било затоврено 40 Срба... Изводили су по неколико логораша по неколико дана а затим их враћали изубијане... Водили су нас према линијама раздвајања и ту смо копали ровове и траншеје. Убрзо је дошло до рањавања логораша. међу рањенима су били М.И. и В.Л., док је Љубомир Стојков погинуо. Ја сам 8. 8. пребачен у у логор у Доњу Махалу. У септембру 1992. године остало нас је око 25-оро док су остали били ликвидирани, или пак неки разменом пребачени на српску територији. Међу нама било је старих и изнемоглих (Максимовић Милош рођен 1908. годиште, Петар Остојић 1910. и Марко Николић такође 1910.) и они су подлегли у логору..."

Сведок описује на који начин му је нанета тешка телесна повреда у логору:

"...У сташа зв. "Дрнда" из Видовица пуцао ми је 27. 9. 1992. године у десну руку са дум-дум метком након препирке коју сам имао с њим. Остао сам без десне руке. Оперисали су ме у ратној болници у Церни, где су ми одсекли руку у пределу лакта... Када су ме поново вратили у логор, мада ми рана није била зарасла, доктор Крунослав Вуковић је, на моју молбу да ми да завој, рекао "Теби то не следује"...".

3.4.1.16. Наведени сведок прегледан је на дан 24. децембра 1995. године у Општој болници у Брчком од стране комисије лекара - специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију. Та комисија лекара дала је свој налаз и мишљење.

У анамнези је наведено да је сведок ожењен Хрватицом, да је наставник дефектологије, пре хапшења био одговорни уредник Радио станице и директор Народног универзитета у Орашју. Доведен у логор у Орашју, па у Доњу Махалу. У логору је био око осам месеци, до размене која је обављена 17.1.1993. године. Од почетка хапшења је ударан разним предметима свуда по телу и углавном су га мучили самог. Ушао је у логор са 120 кг телесне тежине, а по изласку је имао 80 кг. Поред тога што је тучен, мучен је и тако што је морао дуго да стоји на сунцу у ставу мирно, затим је мучен жеђу и глађу. У више наврата је теран да копа ровове на првој борбеној линији, када му је једном приликом од експлозије гранате ослабљен слух. Хрвати су му пуцали у десну руку из близине, због чега су му ампутирали десну подлактицу. Оперисан је у војној болници на хрватској страни у општој анастезији, а због инфицирања ране извршена је и реампутација. Од тада носи протезу коју је добио у Београду у "Руду". Од батина различитим тупим предметима, више пута је губио свест и крварио је. Услови у логору су били веома лоши и постојала су два чучавца клозета на 100 логораша. Постојала је здравствена нега, али је била веома лоша. Храна је била нередовна и лоша. Општи услови уЋелији лоши. Обишле су га међународне хуманитарне организације. Није му суђено. Видео је и чуо мучење других, а видео је и мртве логораше како их износе из логора. У логору није било деце, али је било жена, а има сазнања да су вршена масовна силовања.

На основу анамнезе, личне анамнезе, приказаних садашњих тегоба и на основу објективног прегледа сведока комисија је дала следеће мишљење:

"И- Установљени недостаци десне шаке и највећег дела десне подлактице су на основу изгледа и ожиљка на преосталом патрљку десне подлактице последица хирушке ампутације овог дела десне руке. Из анамнестичких податка произилази да је код сведока, након задобијања устрелне ране нанесене пројектилом испаљеним из ручког ватреног оружја из близине, извршена хирушка интервенција на десној подлактици. На основу анамнестичких података произилази да је због насталих компликација у виду инфекције, урађена и друга хирушка интервенција - "реанпутација", али се због недостатка медицинске документаицје не може закључити како је урађена првобитна апутација и да ли је било нужно да се она изврши, као и да ли је било нужно извршити и другу "високу реампутацију десне подлактице".

Ако се прихвате анамнестички подаци о начину повређивања у пределу десне подлактице (задобијање устрелине нанесене пројектилом испаљеним из ручног оружја из близине), а због којих повреда је била нужна првобитна ампутација, онда се може закључити да је повреда десне руке, у време наношења, представљала тешку и по живот опасну телесну повреду.

ИИ- Као последица задобијених повреда десне шаке и десне подклактице и следствене нужне ампутације десне шаке и подлактице, у сведока постоји недостатак десне шаке и десне подлактице као и синдром фантомског бола на месту ампутације.

Констатовано обострано оштећење слуха највероватније је, на основу анамнестичких података, последица дуготрајног и честог излагања јаким детонацијама, а што му у значајној мери отежава свакодневну комуникацију.

Због ампутације десне шаке и подлактице и обострано ослабљеног слуха, у сведока постоји и умањење опште животне и радне способности у знатној мери".

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије лекара, специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију 794/95-Б-7.
Непосредно одговоран за злочин над сведоком, ПЕРО ВИНЦЕТИЋ,управник логора.

3.4.1.17. Сведок 584/94-20 - логораш који је био у логору у Орашју у Средњошколском центру од октобра 1992. године до јуна 1993. године, говори о ангажовању логораша за копање ровова и да је он 3. 12. 1992. године био рањен у леву ногу. Затим наводи да је заповедник логора Винцетић Перо , зв. "Коњ" често упадао у просторије где су били смештени логораши и немилосрдно их тукао, да је и он, сведок, био тучен иако се није опоравио од рањавања , а да је ина че храна у логору била изузетно лоша и да су затворени Срби - логораши добијали дневно по једно мало парче хлеба и по неколико кашика куване хране, а да су хрватски полицајци захтевали од логораша да се међусобно ударају па би им тек после тога давали храну.

3.4.1.18. Сведок 267/94-9 (637/95-6), из Бр чког рођен 1952. године, детаљно је дао исказ о околностима страдања Срба у усташким логорима на подручју општине Орашје и детаљно је сведочио о разним мучењима којима су били подвргнути и он и други Срби - логораши у логору у Доњој Махали где се налазио више месеци током 1992. и 1993. године, почев од 4. маја 1992. године. Навео је, између осталог:

"...Најекстремнији у вршењу силовања, малтретирања и пребијања био је Мато Живковић зв. "Ракијица", не рачунајући шефа војне полиције Перу Винцетића кога су звали "Коњ", а који је имао и псеудоним "Виктор Петер". Екстреман је био и "Жика", брат Мате "Ракијице", а право име му не знам. Десна рука Мате Живковића био је Дамир Клајић, а с њим и Мирко Јурић, зв. "Кеми". Било је и других али им имена не знам.

Мене не само да су тукли и малтретирали, већ су ме перманентно убијали. Буквално ме нису убили, али сам њиховим ударањем довођен до ивице смрти - не једном, и не само мене, него и многе друге који то могу посведочити. Највише су тукли безбол палицама, веслима, неким малим веслима који су они лично правили, дрвеним палицама, столицама и другим предметима. Газили су нас ногама. Од тог гажења повређено ми је шест ребара и мали прст десне руке. Пукла ми је тетива између кажипрста и предњег прста десне руке, тако да ми сада ти прсти не функционишу. На левој руци пукао ми је мишић, повређене су ми вилице, беоњаче и глава. Имам повреда ногу од удараца, остали су ми ожиљци од жарача којег су ми вукли по тијелу, а и ожиљци од сјечења вена... Нисмо смели ни да јаучемо. Често сам пожелео да ме убију... Присиљавали су нас да један другоме сисамо полни орган, ломили су летве чији је попречан пресек био 5 х 2,5 см и гурали нам у чмар. Од тога смо данима крварили. Боли су логораше ножем у језик, а онда их тјерали да пјевају. Наравно, било је то немогуће јер се нож налазио у језику. Пробадали су шаке ножем и опет тјерали да се пјева. Нож стоји забоден у шаку, а усташа га узима за дршку и клати лијево - десно . Било су то невероватне тортуре..."

3.4.1.19. Сведок је прегледан од стране комисије лекара вештака специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију и то у два маха.

Приликом првог прегледа, на основу прегледа и рендгенских снимака, пошто је пртходно дала налаз, комисија је дала и следе ће мишљење:

"1) Предео грленог испупчења је деформисан тако што су хрила штитасте хрскавице у свом предњем делу међусобно растављене, а тиме је адамова јабучица остала изравната. Ово је највероватније последица раставе зглоба између крила штитасте хрскавице настале као последица дејства тупине механичког оруђа (у које спадају песница, нога, брид длана, палица и др.), а на основу локализације грла (сакривеност) у односу на истуреност околних делова тела, највероватније активним замахом. Таква растава штитастих хрскавица морала је довести и до повреда унутрашњих структура грла у виду крвних подлива и отока његових меких делова - слузокоже и подслузокожног ткива, гласних жица и др, а што је све скупа морало довести и до до сужења грленог дела дисајног пута а самим тим, поред осталог, и до отежаног дисања. Према томе све ове повреде у пределу грлених структура (растава штитастих хрскавица) представљале су у време наношења тешку и по живот опасну телесну повреду. По задобијању ових повреда грла постојао је бол јаког интезитета праћен страхом великог интезитета за сопствену живот.

2) Садашњим прегледом установљени ожиљак у пределу дланене стране десне шаке настао је на месту повреде, а на основу анамнестичких података могуће убодине нанесене шиљком и оштрицом замахнутог механичког оруђа, у које спадају нож, кама, бајонет и слично. По задобијању ове повреде постојао је бол јаког интезитета.

3)Као последица до живљене трауме у времену проведеном у заробљеништву, у сведока настала је анксиозно-депресивно-неуротска реакција".

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије вештака 365/94-Б-2.

3.4.1.20. На дан 24. децембра 1995. године извршен је поновни преглед сведока из Брчког и то у Општој болници у Брчком од стране комисије лекара, специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију.

На основу извршеног прегледа и приказаних налаза комисија лекара дала је следеће мишљење:

" Као последица тешких физи чких и психичких траума претрпљених у заробљеништву у сведока се развио хронични посттрауматски стресни поремећај који му у значајној мери умањује општу животну и радну способност".

Наведена садржина налаза и мишљења комисије вештака потврђује веродостојност исказа овог сведока - жртве.

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије лекара 794/95-Б-14.

3.4.1.21. Међутим, овај сведок је дао исказ и у вези страдања многих других конкретних лица - Срба логораша и на одговарајућим местима предложено је да се овај сведок саслуша у вези околности о којима се изјашњавао у свом исказу.

Треба приметити да је овај сведок говорио о томе да логорашима није омогућавана одговарајућа лекарска помоћ и да је то утицало да су многи остали инвалиди само зато што она није указивана на време. При овоме овај сведок је навео да је на пример логораш (који је испитан под 3.4.1.3.) три месеца носио сломљену руку, да је Црвени крст донео неке шипке које је требало да угради неки лекар и да се стави у гипс, да то није учињено, већ му је те шипке ставио шеф војне полиције Перо Винцетић! Сведок је навео да је због тога поменутом логорашу рука на месту лома зарасла неправилно, кост на кост, те је остао неспособан. Мишљење комисије лекара - вештака у вези поменуте жртве цитирано је раније (под 3.4.1.4. под тачком 2.) и како је већ наведено у тачки 2. "...Као директна последица неправилног срашћења задобијеног прелома леве рамене кости при чему је њена уздружна осовина деформисана, остала је неомогућност подизања леве руке у левом раменом зглобу преко 90 степени, као и немогућност привођења леве шаке телу".

Из наведеног очигледно произилази да је сведок 267/94-9 (637/95-6) заиста веродостојан сведок.

3.4.1.22. Сведок 55/94-7 (280/95-11), рођен 1939. године, заиста је потресно сведочио у вези свих патњи које је претрпео док је био у логорима на подручју Босанске Посавине, а посебно док је био у логору у Доњој Махали у коме се налазио од краја октобра 1992. до 10. маја 1993. године. Он изјављује истражном судији:

"...У том логору ја сам задржан седам месеци, а за све то време више пута дневно извођен сам на туче. Тукли су ме ногама, рукама, кундацима од оружја, ногама од растављених столица и свим другим приручним средствима. Неки пут тукли су ме до онесвешћена, а после тога враћали су ме у просторију у којој сам се налазио. За све то време лежао сам на голом патосу, а храну сам добијао сваког трећег или четвртог дана и то парче хлеба и мало неке течности. Наређивали су да се ми ухапшени шамарамо између себе.

Једне вечери извели су ме и један усташа је наредио да пружим руке и ставим на сто. Тог усташу су звали "Пера коњ", а његове остале податке не знам, мислим да се презива Винцетић, али ја то поуздано не знам. Када сам ставио руке на сто он ми је шрафцигером пробио длан леве руке, па пошто крв није потекла он је пробио и длан десне руке. Како ни тада крв није потекла из те ране он ме је ударио неколико пута ногом од разваљене столи це, па када је крв потекла из обе руке, он ми је упаљачем потпалио браду јер се ми у логору нисмо бријали и наредио да ме одведу. Пре размене тукли су ме такође у пределу ребара и том приликом поломили су ми ребра са леве стране, али ја не знам колико. Вешали су ми даску за лево ухо, тако што га прободу жицом па онда вежу даску и обесе, а потом су ме ударали у пределу леђа и других делова тела. Један усташа ме је убо врхом ножа у пределу слабине са десне стране. Тога усташу су звали "Дама", али ја му не знам остале податке. Један кога су звали "Мато" чији је надимак "Ракијица", сипао ми је спреј у очи тако да нисам видео два дана. Од тог спреја ја и данас имам последице..."

3.4.1.23. Налаз и мишљење комисије вештака - лекара, специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију потвр ђују наводе из исказа логораша - сведока, а и други логораши изјашњавали су се о постојању оваквих начина мучења о којима је сведочио сведок 55/94-7 (280/95-11).

Мишљење комисије вештака гласи:

1) Коштани ожиљак - калус на ВИ левом ребру настао је на месту прелома овог ребра, а који прелом је нанесен највероватније једнократним дејством тупине активно замахнутог механичког оруђа у које спадају и песница, колено, нога, палица, штангла и др. Овај прелом представљао је сам за себе процењено лаку телесну повреду.

2) Установљени ожиљци коже лица и леве подколенице (описани под тачком 3. налаза), настали су на месту задобијених повреда у овим пределима, а на основу анамнестичких података, могуће раздерине, нанесених тупином замахнутог механичког оруђа.

3) Установљени цртасти ожиљак у међулопатичном пределу (описан под тачком 4. налаза) настао је на месту задобијене повреде овог предела, а на основу анамнестичких података, могуће убодине, нанесене шиљком и оштрицом замахнутог механичког оруђа.

4) Установљени цртасти ожиљци на надланици леве шаке (описан под тачком 5. налаза), настао је на месту задобијене повреде овог предела, а на основу анамнестичких података, могуће убодине, нанесене шиљком замахнутог механичког оруђа.

5) Установљени ожиљци величине зрна проса на предњој и задњој страни ресице леве ушне шкољке, настали су на месту највероватније задобијене убодине, нанесене шиљком замахнутог механичког оруђа, могуће и жицом.

ДОКАЗ: 55/95-7, 280/95-11 и налаз и мишљење комисије лекара 365/94-Ш-7

3.4.1.24. Логори на подру чју Орашја нису представљали пакао само за цивиле - Србе који су у њима били смештени, већ су то били и за Србе - ратне заробљенике у односу на које су вршена убиства, мучења, нечовечна поступања, наношење су им велике патње, повређиван телесни интегритет. О томе најбоље сведоче очевидци и саме жртве тешких злодела која су чињена у тим логорима противно правилима Међународног права .

Конкретно, 10 Срба из Борова, који су се нашли на орашком ратишту да би помогли Србима, заробљени су 30. септембра 1992. године, разору жани, потом смештени у логор - у просторијама Основне школе у Доњој Махали, где су били смештени и Срби - цивили. Имали су исти режим. Већина тих заробљеника налазила се у логору до 19. 9. 1993. године. П.Б. који је касније био и у Загребу, Мостару и другим местима - размењен је 30. 8. 1993. године, а двојица логораша из те групе (3.4.3.8. и 3.4.3.9.) - Клипановић Милан и Максимовић Миливоје зв. "Миња" из Борова од повреда које су задобили у логору подлегли.

Поред тога што потврђују наведене чињенице које се односе на мучење и убиство Клипановић Милана и Максимовић Миливоја, који су са њима заједно заробљени и одведени у логор (у вези злостављања и рањавања Максимовић Миливоја додали су да је Перо Винцентић зв. "Коњ" пуцао из пушке у бутину десне ноге Максимовић Миливоју из непосредне близине, с тим што је претходно у метак уместо олова ставио со - они сведоче с једне стране о условима смештаја, исхрани, хигијенским условима у логору, а такође, с друге стране и о начинима мучења Срба - заробљеника и свих других логораша.

3.4.1.25. Срби - заробљеници били су смештени са још око 20 логораша у једној просторији величине око 12 квадратних метара, спавали су на лежајевима скованим од дасака и на бетону, просторија и током зиме није загрејавана, делимично је и стакло на прозору било разбијено. Логораши су храну и воду нередовно примали, не сваки дан, а и када би је примили то би била једна осмина хлеба по логорашу и неколико литара воде на 10 логораша.

Сведок 158/95-1 каже:

"...Иначе, догађало се да храну нисмо добијали по 8 дана, воду нисмо добијали по 2-3 дана, тако да смо отприлике нас 10 заробљених добили литру ипо воде. Приликом добијања хране на нас двојицу се делила једна четвртина хлеба и једна конзерва рибе... Иначе кад сам био ухапшен имао сам 96 килограма, а кад сам био размењен имао сам 57 килограма..."

Сведок 158/95-2:

"...Уосталом каква је храна била говори податак да сам приликом заробљавања имао 85 килограма, а приликом једног мерења на ваги у логору, пошто сам искористио одсуство стражара, утврдио сам да имам 50 килограма..."

Сведок 158/95-4: Ослабио је у логору 25 килограма и тако даље.

Хигијенски услови у којима су живели Срби - логораши били су готово неподношљиви.

Сведок 158/95-5 изјављује:

"...Нужду смо вршили у истој просторији где смо боравили и то у неке канте у које је рецимо могло стати 10-12 литара воде. Фекалије смо износили из те просторије онда када нас пусте напоље. Дешавало се да су те канте са фекалијама остајале у истој просторији и по седам дана..."

То сведоче 158/95-6 и 158/95-7.

3.4.1.26. Ови логораши - заробљеници су били подвргнути тешким мучењима. Са њима се крајње сурово поступало. При томе су коришћени ножеви, ужарене гвоздене шипке, струја, дрвене летве, палице. Готово сви су пролазили кроз крајње нечовечну тортуру и имају, логичн,о сличну причу. Саслушани као сведоци детаљно су пред истражним судијом описали све што се догађало и да се не би вршило понављање, наводе се само делови исказа појединих логораша - заробљеника.

3.4.1.27. Сведок 158/95-1, заробљеник, изјављује:

"...Мене су тукли рукама, ногама, палицама, по свим деловима тела, понекад двојица или тројица, понекад шест или седам. Но жевима су ми боли дланове, потом су на ватри жарили гвоздене шипке и пекли ме по рукама, по длановима и по лицу... Био сам приморан да чиним све што су наредили, тако да ми је један који је вршио тортуру надамном и над другим заробљеницима рекао... да исплазим језик и да се бекељим његовом колеги, што сам ја и учинио, након чега је тај исти усташа кухињским ножем пробио мој језик. Било је и других тортура које су се састојале у провођењу електричне енергије кроз наша тела..."

Исти сведок наводи:

"...Од батина и тортуре поломљена ми је лева ушна шкољка и доња вилица која ми се у логору гнојила, тако да сам морао сам вадити гној и поломљене кошчице. Лекарске помоћи уопште није било ни за мене, ни за друге заробљене..."

« Poslednja izmena: 22. Apr 2008, 20:38:03 od Maks 78 »

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #191

22. Apr 2008, 20:37:21

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.14
	Samsung

3.4.1.28. Сведок 158/95-2 исти че:

"...Ови људи које сам набројао свакодневно су спроводили према нама вуковарцима тортуру. Тако на пример узимали су у руку хефталицу којом се спајају папири, па су том хефталицом пробијали уши и због тога пробијања мени су оба уха оштећена, потом су те хефталице спајали на неки апарат напуњен струјом, након чега су ту струју појачавали... а онда су нас терали да се изљубимо, па је том приликом пошто је укључена струја дошло до стреса организма... Нису нам дозвољавали да се бријемо, па приликом терања да се љубимо, а пошто смо спојени у струју долазило је до горења наших брада... Максимовић Миливоје зв. "Миња" који је и умро услед тортуре у логору... када је дошао у собу глава и тело су му били мокри и рекао нам је: "пишао ми је у уста". Касније смо утврдили да се тај човек зове Перо Винцентић..."

Овај сведок - жртва открива:

"...Још једна тортура која је примењивана и према мени и према другима састојала се у томе да су наши непријатељи жарили жицу на ватри, а потом су нас пекли по рукама и телу, а на крају ми је један од њих звани "Бабо" гурнуо ужарену шипку у уста..."

3.4.1.29. Сведок 158/95-3:

"...Неки Винцентић Пера је био управник логора, а његов брат, коме не знам име, је командант за Посавину. Затим ту су били неки Матко, Ракијица, Јовановић Мићо, Жика, Дама, Јурко, Дуло... Мени су у логору поломили нос, поломљена су ми два ребра, а оштећен ми је и леви бубрег, односно исти више није у функцији. Тако су ми бар рекли лекари на ВМА у Београду..."

3.4.1.30. Сведок 158/95-4 изјављује:

"...Најгоре нам је падала једна летва коју су звали "Србијанка" којом су нас свакодневно тукли..."

3.4.1.31. Сведок 158/95-5 сведо чи:

"...Лично сам видео када је Перо Винцетић пуцао Мињи у десну бутину из пушке пумпарице. Мислим да је у метак ставио со јер се то да закључити по рани. Да је пуцао из сачме на удаљености од 2 метра онда би у том случају сачма однела ногу..."

Овај сведок наводи и да је већ поменутом сведоку - жртви 158/95-1 Дамир зв. "Дама" кухињским ножем пробио језик.

3.4.1.32. Сведок 158/95-6 - заробљеник навео је:

"...Старешина логара је био неки Пера Винцети ћ, а његов брат био је командант за читаву Посавину... Поред њих двојица ту су дужност обављали извесни Мато, Јовановић Мића, неки Ракијица, Жика, Јурко, Дама, по имену Дамир, Горац, Дуле... Тукли су нас летвом зв. "Србијанка" која је дужине око 1 метар и дебљине 4-5см... Сведоку 158/95-1 су на пример пробили језик кухињским ножем, а мислим да ми је то урадио Дамир зв. "Дама"..."

3.4.1.33. Сведок 158/95-7 навео је:

"...Овом момку који је исто дошао данас на суд, кухињским но жем су пробили језик, а ја мислим да је то урадио Дамир - Дама. Перо Винцентић је из пушке пумпарице из непосредне близине... пуцао у десну бутину Мињи, а метак је био засољен или затрован јер му је оштећена кожа и ткиво... Тукли су га по тој рани па је од батина умро 19. 12. 1992. године..."

ДОКАЗ: сведоци 158/95-1, 158/95-2, 158/95-3, 158/95-4, 158/95-5, 158/95-6, 158/95-7.

3.4.1.34. Велики број Срба - логораша, поред оних који су ве ћ наведени, сведочило је о мучењима која су над њима извршили Винцетић Перо зв. "Коњ", управник логора у Доњој Махали - Орашје, затим Клајић Дамир "Дама", Мато Живковић "Ракијица" и други па се на овом месту наводе и ти сведоци који сведо че о понашању управника логора и другог особља и истичу:

3.4.1.35. Сведок 365/94-2 и 424/95-5 рођен 1963. године, саслушан пред истражним судијом, између осталог, навео је:

"...Управник логора у Доњој Махали, био је неки Перо кога су звали "Коњ". Тај Перо се највише изживљавао над нама. Увече кад би се вратили са рада у логор у Махали, Перо нас је сачекивао и свакога је ударао рукама, ногом или с чим стигне, а било је и да те ноћу прозове, изведе и претуче. Није био потребан никакав разлог да те ноћу изведу за тучу, просто изведе ко му падне на памет и претуче..."

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије вештака - лекара 365/94-Ш-11.

3.4.1.36. Сведок 365/94-5:

"...Дана 7. октобра су нас преместили у Орашје пошто је Босански Брод заузела српска војска. Тамо су нас прва два дана систематски тукли и то све по реду, тако да сам и ја добио батине. Од свих нас је највише тукао Перо Винцети ћ зв. "Коњ" из Доње Махале - Орашја који је био командант овог логора. Након два дана су нас терали да копамо ровове на линији према нашој војсци код Орашја, Цркнице, Греднице, Обудовца и др. Приликом рада 2.12.1992. године док смо радили на Лепници код Ум чара вођене су борбе, па је долетела једна граната која је експлодирала у близини нас који смо радили и при томе је тешко повређен Т.Ж., а повређен сам и ја и још пет затвореника... Ја сам повређен тако што ми је гелер пробио чеону кост и ту се задржао, тако да мозак није оштећен..."

ДОКАЗ: сведок 365/94-5 и налаз и мишљење комисије вештака - лекара 365/94-Ш-10.

3.4.1.37. Сведок 55/95-2 изјавио је да је у логору био од краја 1992. до 30. 3. 1993. године. Између осталог посведочио је:

"...У ту дворану веома је често долазио неки полицајац кога су звали Дамир, а надимак "Дама" и он се и живљавао над ухапшеним Србима . Наређивао је да се скину голи, а потом их тукао палицом и ногама у пределу полних органа с тим што је претходно стављао крпу људима у уста да не би викали, а потом их тукао. У ту чама је учествовао и неки "Бабо" скелеџија који је носио три слова "У" на капи. Мучења затворених Срба вршена су на разне начине, а најчешће путем туча, ломљења костију и слично ..."

Овај сведок је навео да је у логорима у Од жаку, Босанском Броду и Орашју за 14 месеци изгубио 38 килограма у тежини.

Сведок још изјављује:

"... О боравку у поменутим логорима могла би се написати читава књига ако би човек желео да опише све патње које је преживео. Усташе и хрватска војска примењивали су разне методе срачунате на потпуну ликвидацију ухапшених Срба ..."

ДОКАЗ: сведок 55/95-2

3.4.1.38. Сведок 424/95-1, говоре ћи о понашању особља из логора у Доњој Махали истиче између осталог:

"...Они су притвореницима ломили руке и ноге..."

ДОКАЗ: сведок 424/95-1.

3.4.1.39. Сведок - логораш 424/95-19, који се налазио у овом логору од 6. 10. 1992. године до 29. 1. 1993. године, исти че:

"...Тамо је заповедникПера Винцети ћ зв. "Коњ" који је са својом групом страховито тукао. Мени су приликом ту че ударцима кундака и чизме поломили са десне стране неколико ребара..."

ДОКАЗ: 424/95-19.

3.4.1.40. Сведок 424/95-38 који је био у логору у Доњој Махали од 6. 10. 1992. до јула 1993. године наводи:

"...У томе логору био је заповедник Перо Винцети ћ зв. "Коњ"који је са својим полицајцима страховито мучио логораше. Тукао нас је непрекидно и дању и ноћу и водио на копање ровова у оближња места и дању и ноћу. На копању ровова погинуо је велики број логораша, а најчешће су гинули када су терани да износе тела погинулих хрватских војника са прве борбене линије..."

ДОКАЗ: 424/95-38

3.4.1.41. Сведок 424/95-26 говоре ћи о понашању Пере Винцентића истиче:

"...Управник тог логора био је Перо Винцетић зв. "Коњ". Он је са екипом усташа страховито му чио нас логораше. Изводио нас је из хала, ударао чизмом у пределу главе, скакао по телу логораша, псовао нам мајку, претио даЋу бити убијен и слично..."

ДОКАЗ: 424/95-26

3.4.1.42. Сведок 191/94-11 био је у логору у Доњој Махали од октобра 1992. године и сведочи:

"...Кад смо дошли у логор у Доњу Махалу, једног по једног су нас водила на батињање. Ударали су нас док смо могли издржати. Највише су нас тукли Перо Винцетић и Дамир зв. "Дама" а са њима и "Бабо", Јусо Хасановић или Хаџиефендић, Живковић Мате "Ракијица" из Доње Махале и др ..."

Овај сведок даље истиче:

"...Размењен сма у Драгалићу 15. 7. 1993. године. У усташким логорима у Оџаку, Новом Граду, Босанском Броду, Славонском Броду и Доњој Махали провео сам 1 годину, 2 месеца и 7 дана. Преживео сам ни сам не знам како. Поред овога што сам овде изјавио поломљено ми је шест ребара, оштећена су ми два кичмена пршљена и избијено три зуба. О оном јаду који ми је остао у души и когаЋу носити као биљег читавог живота тешко је говорити..."

ДОКАЗ: 191/94-11

3.4.1.43. Сведок 191/94-13 био је од 8. 5. 1992. до 29. 1. 1993. године у логорима у Босанској Посавини. За логор у Доњој Махали - Орашју, исти че:

"... Ту су нас највише злостављали Пера зв. "Коњ", Дамир зв. "Дама", неки "Бабо", неки "Макс", Елвира Хаџиомеровић и др ...."

ДОКАЗ: 191/94-13

3.4.1.44. Сведок 55/95-27, који је био у логору у Доњој Махали од почетка октобра 1992. године и наредних 8 месеци, навео је пред истражним судијом:

"...Приликом доласка у тај логор нас су ужасно тукли, а у тучама се посебно истицао неки "Перо коњ" у усташкој црној униформи са ознакама усташким. Тукли су нас неки Мато "Ракијица", неки други кога су звали "Дама"... Мене су са још 24 логораша и једном женом која се звала Р.М. отппремили у Љубушку. Пре поласка "Перо коњ" ме је ударио 250 пута палицом преко леђа, у пределу груди и по коленима..."

ДОКАЗ: 55/95-27

3.4.1.45. Сведок 55/95-43, у вези боравка у логору у Доњој Махали - Орашју 1992. године, наводи:

"...Истичем и то да је нас логораше за време боравка у Доњој Махали хрватска војска у усташким униформама изводила и приказивала као четнике, те су нас цивили ударали и пљували на нас. Непрекидно су нас терали да певамо усташке песме, да узвикујемо "Хај Хитлер" и малтретирали на разне начине... У том логору био је заповедник Перо Винцетић зв. "Коњ" који нас је непрекидно тукао и малтретирао..."

3. 4. 2. С и л о в а њ е п р и п а д н и ц а с р п с к е н а ц и о н а л н о с т и

3.4.2.1. Сведок 267/94-2, која је претходно била у логору на подру чју Босанског Брода и тамо, какоЋе се касније видети, била на разне начине малтретирана и силована и која се потом нашла у логору за Србе у Основној школи у Доњој Махали, наводи:

"...Мене су силовали Мато Баотић, зв. "Чикин" и Дамир Клајић зв. "Дама". Потом је дошао један усташа који је имао између 28 и 30 година. Био је смеђ, висок и мршав. Дошао је пијан. Зграбио је Р. М. и мене. Опирала сам се, по цену да ме убије. Била сам већ ван памети и потпуно уништена. Свеједно ми је било хоће ли ме убити. Силована је Р. на столу, док сам ја чучала потпуно гола. Када је завршио насиље над њом, шчепао је и мене за косу. Брутално, на дивљачки начин, силовао ме је на једној клупи.

Међу онима који су ме силовали у логору у Доњој Махали били су и Перо Винцентић зв. "Пера коњ" и Мато Живковић, зв. "Ракица". Силовања су вршили и други у том логору, углавном млађи војници. Не знам им имена. Када сам већ поменула млађе војнике као извршиоце силовања, не могу а да не кажем да ме је у логору у Броду силовао један војник који је са мојомЋерком заједно ишао у школу. Молила сам га да то не чини, говорећи му да му могу бити мајка и да му је мојаЋерка била школска другарица. Рекао ми је ово: "Познајем твојуЋерку, била је добра девојка, али то ништа не мења ствари. Учинићу са тобом што сам наумио и што морам". Извршио је силовање.

У логору у Доњој Махали свакодневно су вршена силовања, по правилу, увек у групи. Дакле, никада то није урадио само један. Увек их је било више. Силовањима су претходила злостављања. Ударали су нас и понижавали. Силовања су вршили углавном ноћу, а дању смо морале да им перемо униформе и чистимо логорске просторије. У том паклу провела сам месец ипо дана... То је засад све што бих имала да кажем о свом страдању и страдању других у логорима, јер се та страдања у целини никад не могу описати. Прича о њима налази се негде у дубини душе у којојЋу жиг страхота носити читавог живота.

Из исказа сведока 267/94-2 - оштећене произилази да су извршиоци злочина били:

МАТО БАОТИЋ, зв. "Чикин",
ДАМИР КЛАЈИЋ, зв. "Дама",
ПЕРО ВИЦЕНТИЋ, зв. "Пера коњ",
МАТО ЖИВКОВИЋ, зв. "Ракица" и други за сада неидентификовани у чесници.

3.4.2.2. Сведок 267/94-16 изјавила је:

"...Из села смо 11. 6. 1992. године интерниране у логор у Орашје. Тортуре сваке врсте у том логору трајале су до 30. 6. 1992. године. У сали логора су нас из Букове Греде одвојили од логораша из Орашја... Не знам да ли је једна жена била поштеђена злостављања. Прво су нас изводили једну по једну, наводно на саслушање. Мене су довели у једну собу и одмах је њих неколико насрнуло на мене. Шамарали су ме, псовали четничку мајку, претили клањем. Била сам избезумњена. Онда су ме шчепали и оборили на под. Бранила сам се и плакала. Молила сам их да ме пусте. Било је узалуд. Из те групе сви су ме силовали, а било их је 11. Било је оних које нисам познавала, али од оних које знам најбруталнији су били: Мато Живковић, зв. "Ракијица", Дамир Клајић, зв. "Дама", Никола и Иво Филиповић, синови Пеје Филиповића, зв. "Бабо" који је такође вршио насиље над женама. Присиљавали су ме на разне гадости, стављали су ми полни орган у уста.

Исто су радили и са осталим женама. Познавале смо се, па смо се јадале једна другој. Силовање је вршио Перо Винцетић, кога су звали "Пера коњ". Био је главни у логору, јако окрутан и немилосрдан човек. Силовања у логору била су свакодневна појава. То нису људи већ животиње. После њиховог иживљавања над нама нисмо могле да стојимо на ногама. Једну жену из села Гајева код Орашја силовали су пред мужем... Пре силовања све су жене биле малтретиране и тучене. Силоване су и: Р.Б., А.С., И.Д. која је од тих тортура полудела. Приликом размене И. је викала: "Немојте више да улазите, молим вас, зашто ме му чите, пустите ме, опет улазите један по један". Јадна И. не зна да иде на слободу. Мисли да је у логору . Од тих злостављања у болници у Винковцима преминула је Радојка Бо жић. То се не може описати. Силовали су и једну жену чији је муж Црногорац. Имали су гостионицу у Орашју. Припадници збора народне гарде опљачкали су ми код куће све вредније ствари. У логору су ми узели златну бурму и новац, а од мужа су отели 5.500 ДЕМ..."

Извршиоци:

ВИНЦЕТИЋ ПЕРО, зв. "Коњ",управник логора,
ЖИВКОВИЋ МАТО зв. "Ракијица",
КЛАЈИЋ ДАМИР "Дама",
ФИЛИПОВИЋ НИКОЛА ,
ФИЛИПОВИЋ ИВО и
ФИЛИПОВИЋ ПЕЈО, зв. "Бабо".

ДОКАЗ: 396/95-4

Одговорни извршиоци: ВИНЦЕТИЋ ПЕРО зв. "Коњ" , управник логора и непосредни извршилац, КЛАЈИЋ ДАМИР зв. "Дама", ЖИВКОВИЋ МАТО зв. "Ракијица", ФИЛИПОВИЋ ПЕЈО зв. "Бабо" и ЈУРИЋ МИРКО зв. "Јурка", ЧИКИН МАТА зв. "Матко", ФИЛИПОВИЋ НИКОЛА, зв. "Никсон", ФИЛИПОВИЋ ИВИЦА, зв. "Ћорак" и други за сада неидентификовани извршиоци.

3. 4. 3. Логораши - Срби убијени и подлегли повредама које су задобили у логорима на подру чју Орашја

Више логораша - Срба, цивила и ратних заробљеника убијено је у логорима на подручју Орашја. На овом месту навешће се само они случајеви за које има доказа, а нажалост њихов број је сигурно и знатно већи.

3.4.3.1. ДАНИЛОВИЋ МИЛОРАД убијен је 8. децембра 1992. године, из Гнионице - Оџак, рођен 1944. године, од оца Симе, који се налазио у логору Доња Махала на подручју Орашја. Тога дана он је са логорашима - Србима Г.Ј. и Ш.Т. и другима одведен да ископа ров за муницију. У једном моменту пришао је један стражар и у ров у коме су се налазили Г. и Ш. убацио кутију са цигаретама, па када су они узели по једну цигарету бацили су кутију са цигаретама Даниловићу и када је овај пришао да је узме наишла су три хрватска војника и један је из аутоматског оружја испалио рафал у правцу Даниловића, погодио га, а потом је сведоку и логорашима који су били са њим, прво наредио да закопају леш Даниловића, а одмах потом да га изваде и однесу до једног путничког аутомобила у дубини иза борбене линије, а стражар им је наредио да о томе никоме не говоре, већ да кажу: "да је Даниловић погинуо од стране Срба".

Ово убиство на посебна начин потврђује колико је одвођење цивила - логораша, Срба да би копали ровове и вршили друге послове на првим борбеним линијама, па чак и за време борбених дејстава, било објективно опасно по њихове животе и противно свим нормама Међународног ратног права, јер их је тамо вребала смрт како с друге стране борбене линије, тако и од стране војника који су их чували.

ДОКАЗ: 280/96-56, 593/94-10, 280/95-12, 593/94-12.

3.4.3.2. ГАВРИЋ ПЕРО, рођен 1947. године, од оца Милана, из Букове Греде, убијен је у логору у Орашју у мају 1992. године па обешен у купатилу које се налазило у оквиру фискултурне сале, да би се приказало да је извршио самоубиство (пошто су му пртходно убили сина Гаврић Мишу и Тому).

Сведок - логораш, 267/94-14, 396/95-6 и 637/95-3 изјавио је следеће:

"...Перу Гаврића обесио је Мато Живковић зв. "Ракијица" у Средњешколском центру у Орашју. Било је то у ноћи између 10. и 11. маја 1992. године..."

Доказ: 267/94-14, 396/95-6 и 637/95-3, 267/94-4 и 396/95-7, 267/94-5 и 396/95-8, 679/95-37 и 396/95-6.

3.4.3.3. ЦВИЈАНОВИЋ АЋИМ, рођен 1937. године, од оца Милана, из Букове Греде - убијен је након тешког батињања 14.07.1992. године у логору у Орашју од стране Клајић Ивице и Клајић Дамира зв. "Дама", припадника војне полиције за подручје Орашја.

Сведок 267/95-11 наводи:

"...Један усташки полицајац је онда узео сломљену дршку од метле и њоме Аћиму пробио леђа. Након два сатаАћим је умро од искрвављења..." Пре тога су га ударали палицама и ланцима..."

Сведок 267/94-14 и 637/95-3 сведочи:

"...Аћиму Цвијановићу су катанцем привезаним за ланац избили лево око. Дана 14.7.1992. године убили су га Дамир Клајић "Дама" и Ивица Клајић батињањем. Тукли су га палицама и чуновима који се користе у настави фискултуре..."

О убиству Цвијановић Аћима сведочи и сведок - логораш - Србин 679/95-37, који је пред истражним судијом Основног суда у Брчком 24. 8. 1995. године, између осталог, изјавио:

"...Аћиму Цвијановићу су исекли кожу ножем на глави и избили му најпре лево око, а после тога и десно. Ја сам му превијао очи..."

ДОКАЗ: 267/94-4, 267/94-5, 267/95-11, 267/94-12, 267/94-14 и 637/95-3, 679/95-23, 679/95-35, 679/95-37, 679/95-38.

3.4.3.4. СТОЈНИЋ РАНКО, рођен 1956. године, из Омарске, убијен је у логору у Доњој Махали 17. 8. 1992. године, пошто је тешко претучен од стране Јурић Мирка зв. "Кеми", Клајић Дамира зв. "Дама" и Живковић Мате зв. "Ракијица" - сви припадници војне полиције за подручје Орашја.

Сведок 267/94-4 и 396/95-7 сведочи:

"...Толико су га батинали да му је прсла грудна кост. Дисао је тако да је то више личило на роптање. Сахранили су га логораши у Буковој Греди..."

ДОКАЗ: сведоци 267/94-4, 396/95-7 и 267/94-8.

Извршиоци: ЈУРИЋ МИРКО зв. "Кмеи", КЛАЈИЋ ДАМИР зв. "Дама", ЖИВКОВИЋ МАТО зв. "Ракијица".

Одговоран и: ВИНЦЕТИЋ ПЕРО зв. "Коњ" као управник логора.

3.4.3.5. ЦВИЈАНОВИЋ ПЕРО, рођен 1928. године, од оца Стеве, из Букове Греде, убијен је у логору у Орашју а лишио га је живота ЖИВКОВИЋ МАТО зв. Ракијица"који га је заклао неутврђеног датума у 1992. години.

ДОКАЗ: сведоци 267/94-4, 396/95-7, 267/94-14, 396/95-6, 637/95-3, 679/95-23 и 679/95-35.

3.4.3.6. ГАВРИЋ АНДРИЈА, од оца Душана, рођен 1949. године у Буковој Греди, убијен је октобра месеца 1992. године у логору у Доњој Махали након вишедневнг мучења - батињања.

Сведок 267/94-14 (637/95-3 и 396/95-6) пред истражним судијом Основног суда у Брчком на дан 15. маја 1995. године изјавио је, између осталог:

"...Истичем и то да сам ја у вези са боравком у поменутим логорима дао изјаву комисији за истраживање ратних злочина 9. априла 1994. године и при наводима те изјаве у потпуности остајем... Присетио сам се само неких детаља и то: да је Андрија Гаврић подлегао 29. 10. 1992. године у просторији у којој сам се ја налазио. Њему је хрватски војник у усташкој униформи са усташким ознакама гурнуо палицу цијелом дужином у грло, а после тога је Андрија умро..."

ДОКАЗ: сведоци 267/94-4, 637/95-5, 396/95-7, 267/94-11, 396/95-9, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 267/94-8, 679/95-32 и 679/95-35.

3.4.3.7. МАЛИНКИЋ МАНОЈЛО, из Босанске Градишке, подлегао је повредама 1992. године у логору у Доњој Махали, након вишедневног батињања. Њему су шприцем у вену убризгали бензин.

Сведок 267/94-9 и 637/95-6 наводи:

"...Убиства су углавном вршена батињањем. Међутим, убијали су и на други начин. Неког Манојла, капетана, Црногорца, испребијали су до смрти, а онда су му шприцем којим се дају инекције у вену убризгали бензин. Убрзо је умро..." Овај сведок је детаљно навео да су убризгавали ињекције са бензином и другим логорашима - Србима и даје и њему била убризгана таква ињекција.

ДОКАЗ: 267/94-4, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-11, 267/94-14, 637/95-3 и искази наведених сведока 396/95-6, 396/95-7 и 396/95-9.
_________________

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #192

22. Apr 2008, 20:57:17

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.14
	Samsung

3.4.3.8. КЛИПАНОВИЋ МИЛАН из Борова, заробљеник, убијен је неутврђеног дана у лето 1992. године у логору у Доњој Махали, након вишедневног мучења -батињања.

Сведоци тврде да су њега и Максимовић Миливоја, такође заробљеника из Борава највише мучили: припадник војне полиције 106. орашке бригаде ХАЏИОМЕРОВИЋ ЕЛВИРА зв. "Амазонка" и ФИЛИПОВИЋ ПЕЈО, стражар. Боли су их у жареном шипком по разним деловима тела, по глави, образима, ушима, и он је добио инекцију са бензином.

Одговорни: ПЕРО ВИНЦЕТИЋ зв. "Коњ", управник логора, ХАЏИОМЕРОВИЋ ЕЛВИРА, зв. "Амазонка", ФИЛИПОВИЋ ПЕЈО, стражари друга, за сада неидентификована лица.

ДОКАЗ: 267/94-4, 396/95-7, 267/94-8, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-11, 637/95-5, 396/95-9, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 158/95-1-7, 637/95-2, 158/95-1, 158/95-2, 158/95-3, 158/95-4, 158/95-5, 158/95-6, 158/95-7, 191/94-11 и 422/95-1.

3.4.3.9. МАКСИМОВИЋ МИЛИВОЈЕ, зв. "Миња", заробљеник из Борова, убијен је у логору у Доњој Махали неутврђеног дана у лето 1992. године мучењем које су, поред других извршили Хаџиомеровић Елвира зв. "Амазонка" и Филиповић Пејо, који су га боли ужареном шипком по разним деловима тела, по образима, ушима, а Перо Винцентић, управник логора, му је из пушке - сачмарице пуцао у ногу. По рани на нози стално га је ударао да би овај што више искрварио, док је Клајић Дамир зв. "Дама" забијао Максимовићу нож кроз шаке. И њему је убризгана инекција са бензином.

За овај злочин одговорни су: ВИНЦЕТИЋ ПЕРО зв. "Коњ" управник логора као непосредни извршилац и непосредни извршиоци ХАД жИОМЕРОВИЋ ЕЛВИРА зв. "Амазонка", ФИЛИПОВИЋ ПЕЈО, КЛАЈИЋ ДАМИР зв. "Дама"и друга, за сада неидентификована лица.

ДОКАЗ: сведоци: 267/94-4, 396/95-7, 637/95-2, 267/94-5, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-8, 267/94-11, 637/95-5, 396/95-9, 267/94-14, 637/95-3, 158/95-1-7, 424/95-1, 191/94-11, 158/95-1, 158/95-2, 158/95-3, 158/95-4, 158/95-5, 158/95-6, 158/95-7, 191/94-11 и 422/95-1.

3.4.3.10. РИСТАНИЋ (Саве) ЖАРКО, из Орашја, рођен 1955. године, мучен је и убијен у логору у Доњом Махали 3. 2. 1993. године након четвородневног батињања. Највише га је тукао Бенковић Марко зв. "Балкан", а живот му је одузео Јурић Мирко, зв. "Кеми".

Сведок 679/95-38, из Лончара, који се такође налазио у логору у Доњој Махали, навео је пред истражним судијом Основног суда у Брчком између осталог:

"...Знам да је од туча и мучења на разне начине повредама подлегао Жарко Ристанић из Орашја. Њему су ножем секли косу и браду, прсте на рукама..."

За овај злочин одговорни су: ВИНЦЕТИЋ ПЕРО зв. "Коњ ", управник логора, у Доњој Махали и непосредни извршиоци ЈУРИЋ МИРКО зв. "Кеми" и Бенковић Марко зв. "Балкан".

ДОКАЗ: сведоци 267/94-4, 396/95-7, 267/94-8, 267/94-11, 396/95-9, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 679/95-31 и 679/95-38.

3.4.3.11. АРСЕНИЋ ИГЊАТИЈЕ из Вучиловца - Брчко, убијен је неутврђеног датума током 1992. године у логору у Доњој Махали, после вишедневног батињања. То су извршили до сада неидентификовани припадници војне полиције.

ДОКАЗ: 267/94-4, 396/95-7, 267/94-11, 396/95-9, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 267/94-8 и 679/95-15.

3.4.3.12. БЛАГОЈЕВИЋ БОГДАН из Јасенице - Сребрник, подлегао је повредама неутврђеног датума током 1992. године у логору у Доњој Махали, након мучења од стране до сада неидентификованих припадника војне полиције.

ДОКАЗ: сведок 267/94-4 и 396/95-7.

3.4.3.13. НИКОЛИЋ МАРКО из Вучиловца - Брчко, рођен 1910. године, умро је од последица злостављања у логору у Доњој Махали 30. јануара 1993. године.

ДОКАЗ: сведоци 267/94-4, 396/95-7, 637/95-1 и 617/95-21.

3.4.3.14. ОСТОЈИЋ ПЕТРА, из Вучиловца - Брчко, рођена 1910. године, умрла је од последица злостављања у логору у Доњој Махали неутврђеног датума 1992. године.

ДОКАЗ: сведоци 267/94-4, 396/95-7 и 637/95-1.

Одговорни за злочине под тачкама 3.4.3.6; 3.4.3.7; 3.4.3.(11-14) - ПЕРА ВИНЦЕТИЋ зв. "Коњ" управник логора и за сада неидентификовани извршиоци.

3.4.3.15. ЦВИЈАНОВИЋ ЧЕДО из Букове Греде - Орашје, од оца Младена, лишен је живота на дан 10. 5. 1992. године после мучења у логору у Доњој Махали када су му одсечена два прста десне руке (палац и мали прст). Од тога је много искрварио, а увече је одведен ван логора и ликвидиран. Убиство је извршио Живковић Мато зв. "Ракијица " припадник војне полиције 106. орашке бригаде.

ДОКАЗ: сведоци 267/94-5, 637/95-2, 267/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 396/95-8, 637/95-35 и 679/95-37.

Одговорни: ВИНЦЕТИЋ ПЕРО зв. "Коњ" управник логора у Доњој Махали и ЖИВКОВИЋ МАТО зв. "Ракијица" припадник војне полиције 106. орашке бригаде.

3.4.3.16. ГАЈИЋ МАКСО из Лончара - Орашје, убијен је у логору у Доњој Махали 12. маја 1992. године.

Сведок 267/94-5 (637/95-2) потресно сведочи о догађају у логору у Доњој Махали:

"...Драган Калинић је дошао у логор са Пером "Коњем" (Перо Винцентић, заповедник логора) и Перо га пита: "КогаЋеш? он одговара: "ОвогаЋу!", десном руком вади нож, а левом хвата Гајић Максу за косу и забија му нож кроз врат. Нож је кроз врат прошао тако што је тупи део ножа био према горе, а сечиво према доле. Гајић не пушта ни гласа од себе, гледа га право у очи, док му крв лије низ тело из улазне и излазне ране. Били смо згранути тим призором. Перо зв. "Коњ" му каже: "Јебем ти Исуса, ја нећу сада да прљам кола". Калинић одговара: "Ја сам посао започео, јаЋу га и завршити". Извели су га онако крвавог и одвели на ликвидацију..."

Овај сведок је навео и следе ће:

"...Желим да кажем и то да није страшно само кад те злостављају. Боли и страх од оваквих призора и осећаја да си баш ти следећи когаЋе овако свирепо убити..."

Сведок 367/94-14 (637/95-3 и 396/95-6), изјављује:

"...Максо Гајић је заклан 12.5.1992. године. Злочин је извршио припадник збора народне гарде из Осијека - Калинић..."

Извршиоци: ВИНЦЕТИЋ ПЕРО зв. "Коњ" управник логора и КАЛИНИЋ ДРАГАН припадник збора народне гарде из Осијека.

ДОКАЗ: сведоци 267/94-5, 637/95-2, 267/94-11, 637/95-6, 396/95-9, 367/94-14, 637/95-3, 396/95-6, 267/94-8, 679/95-38 и 679/95-37.

3.4.3.17. ПЕТРОВИЋ АЛЕКСАНДАР зв. "Ацо", рођен 1951. године, у Буковој Греди - Орашје, убијен је 13.6.1992. године у логору у Доњој Махали после вишедневног батињања, а највише су га ударали Перо Винцентић зв. "Коњ", затим Марко зв. "Лоно" и Маскољевић Марко зв. "Дуло".

ДОКАЗ: 267/94-8, 267/94-11, 396/95-9, 267/94-12, 396/95-13, 267/94-14, 396/95-6, 637/95-3, 679/95-23 и 679/95- 35.

3.4.3.18. ПЕКИЋ ЛУКА, рођен 1963. године, од оца Јанка, из Буковца - Брчко, убијен је у логору у Доњој Махали 26. маја 1992. године.

Сведок 267/94-8 изјављује:

"...Убили су га, а пошто је радио у Аустрији (имао је свој хотел и високо осигурање живота) ставили су га у врећу да би и у вези са тим извукли неку корист. Прикључивали су му струју, стављали му главу у шраф штоп (менгеле - стеге), тукли летвама, прсте од ногу згњечили толико да су прсти претворени у кожу, није могао да говори. Тело му је било плаво као да је обукао плаву мајицу..."

Према исказу другог сведока, 267/94-9 и 637/95-6, у Пекића је испаљен метак из пушке "пумпарице" пуњене ловачким патронама. Патрона је била напуњена сољу па је рана тешко зарастала. А када је требало да зарасте, ударали су га по тој рани. Смрт је била неминовна.

"...Мислим да су у ријеку Саву бачени Ранко Стојнић и Лука Пекић. Извлачим такав закључак зато што смо убијене и умрле логораше ми сахрањивали. Пошто Луку и Ранка нисмо сахранили, вероватно су бачени у Саву..."

Одговорни за злочин над Петровић Александром и Пекић Луком: ПЕРО ВИНЦЕТИЋ зв. "Коњ" управник логора и за сада неидентификовнаи извршиоци.

ДОКАЗ: сведоци 267/94-8, 267/94-9, 637/95-6, 267/94-10, 267/94-11, 396/95-9 и 679/95-38.

3.4.3.19. САРИЋ САВО из Букове Греде, рођен 1940. године од оца Ђуре, умро је после батињања које су над њим ноћу између 6. и 7. 6. 1992. године извршили Клаји ћ Анто зв. "Банџо", Живковић Жељко зв. "Жика" и Живковић Иво зв. "Бого". Њега су мучили и жеђу.

Сведок 637/95-3 (267/94-14 и 396/95-6 и 9) изјавио је:

"...Саву Сарића су одвели између 6. и 7. јуна 1992. године и тукли га целу ноћ, тако да је ујутро преминуо. Убили су га Клајић Анто зв. "Банџо", Живковић Жељко зв. "Жика" и Живковић Иво зв. "Бого"..."

Сведок 679/95-37 изјавио је пред истражним судијом Основног суда у Брчком 24. августа 1995. године:

"...Повредама је подлегао Сава Сарић, од оца Ђуке, стар око 48 година. Њему су гурали палицу у уста и у гркљан, што сам лично видео..."

Сведок 267/94-11 и 496/95-9 изјављује:

"...Сави није помогло ни то што је очајан од жеђи пио сопствену мокраћу мислећи да ће се тако спасити..."

ДОКАЗ: сведоци 267/94-11, 496/95-9, 637/95-3, 267/94-14, 396/95-6, 396/95-9, 679/95-23 и 679/95-37.

3.4.3.20. БОЖИЋ РАДОЈКА, рођ. Сарић, рођена 1932. године, подлегла је 1992. године повредама које је задобила док се налазила у логору.

ДОКАЗ: сведоци 396/95-5, 679/95-34, 679/95-37 и 267/94-16.
Одговорни за злочине под 3.4.3.19. и 3.4.3.20. Винцети ћ Перо зв. "Коњ"управник логора и за сада неидентификовани извршиоци.

3. 4. 4. Погинули и рањени Срби - логораши приликом копања ровова на подру чју Орашја:

3.4.4.1. Приликом извођења логораша - Срба из логора са подручја Орашја ради копања ровова и радова за време борбених дејстава погинули су:

НИНКОВИЋ ОСТОЈА , рођен 1966. године у Новом Граду - Оџак, од оца Мила;
ПАВИЋ ВИД , рођен 1956. године у Новом Граду - Оџак, од оца Миленка;
ЛЕШИЋ СТОЈАН , рођен 1955. године у Новом Граду, од оца Михаила,
МИЛОЈЕВИЋ ЧЕДО,из Липика - Од жак, у току потпуна идентификација;
СТОЈКОВИЋ ЉУБОМИР , ветеринар из Орашја,
ЦВИЈАНОВИЋ БРАНИСЛАВ , рођен 1969. године, од оца Пере из Букове Греде - Орашје и
СТОЈАНОВИЋ ЉУБО,из Славонског Брода - у току потпуна идентификација.

ДОКАЗ: сведоци 637/95-1, 365/94-7, 55/95-6, 55/95-16, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-8 и 424/94-26.

3.4.4.2. Приликом копања ровова и за време борбених дејстава на подручју Орашја погинули су, поред лица - логораша чија су имена наведена у претходном ставу, и:

ТАТИЋ ЖИВКО , из Новог Града (доказ: 593/94-14, 365/94-5, 55/95-28),
МИЛИВОЈЕВИЋ МИЛИВОЈЕ , из Доње Дубице, рођен 1940. године ( доказ: 55/95-5, 55/95-13, 55/95-22) и
БЈЕЛИЋ СЛОБОДАН, из Доње Дубице (доказ: 55/95-5, 55/95-22) а који су тако ђе били затворени у логору у Доњој Махали - Орашју.

3.4.4.3. Приликом копања ровова за време борбених дејстава рањени су следећи Срби - логораши затворени у логору на подручју Орашја - Доње Махале.

ПАВИЋ ЧЕДА,
РАКИЋ БОРО,
ШИШЉАГИЋ ОСТОЈА,
ТОМИЋ ЖЕЉКО,
ВУКОВИЋ МИЛОРАД,
КАЛАБИЋ МИКО,
ПАВИЋ РАДЕ,
ТЕШИЋ БРАНКО,
ВАСИЉЕВИЋ ЛУКА,
МАКСИМОВИЋ ИЛИЈА,
СТЕВАНОВИЋ СТОЈАН,
РИСТАНИЋ СПАСОЈЕ,
ЂУРКАНОВИЋ ЦВИЈЕТИН,
ВЛАДИСАВЉЕВИЋ МАРКО,
ЗАРИЋ ЗОРАН,
МАРИЋ НЕДЕЉКО,
ДРАГОЈЛОВИЋ СРЕТКО,
ТАТИЋ МИЛАН,
КРШИЋ БОЖИДАР,
ВУКОВИЋ ИЛИЈА,
ГОРАНОВИЋ СТЕВО,
ЛАЗИЋ МИХАИЛО,
ПОПОВИЋ РАДОВАН,
ЂУРИЋ РАДИВОЈЕ и
ЈЕЛИЧИЋ ВОЈИСЛАВ.

У току је потпуна идентификација.

ДОКАЗ: сведоци 593/94-14, 593/94-12, 424/95-5, 365/94-5, 55/95-9, 55/95-28, налаз и мишљење комисије вештака - лекара 365/94-Ш-11; 365/94-Ш-13, 584/94-20, 637/95-1 и 679/95-23.

3.4.4.4. НАЈЗАД, ТРЕБА РЕЋИ ДА ЈЕ ОСНОВНО ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У БРЧКОМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ПОД БРОЈЕМ КТ. 68/94 ОД 29. ДЕЦЕМБРА 1994. ГОДИНЕ ПОДИГЛО ОПТУЖНИЦУ КОД ОСНОВНОГ СУДА У БРЧКОМ ПРОТИВ ВЕЋЕГ БРОЈА ЛИЦА, ОРГАНИЗАТОРА ФОРМИРАЊА ЛОГОРА ЗА ЦИВИЛНО СТАНОВНИШТВО СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ У ДОЊОЈ МАХАЛИ, ЗА ИЗДАВАЊЕ НАРЕЂЕЊА ДА СЕ ПРЕМА ЗАТВОРЕНИМ ЛИЦИМА У ОВОМ ЛОГОРУ ПРИМЕНЕ МЕРЕ МУЧЕЊА, НЕЧОВЕЧНОГ ПОНАШАЊА, НАНОШЕЊА ВЕЛИКИХ ПАТЊИ, ПОВРЕДЕ ТЕЛЕСНОГ ИНТЕГРИТЕТА И ЗДРАВЉА И ЗА УБИСТВА ПРОТИВ ЈЕДНОГ БРОЈА ЛИЦА КОЈА СЕ ПОЈАВЉУЈУ КАО НЕПОСРЕДНИ ИЗВРШИОЦИ КРИВИЧНОГ ДЕЛА РАТНОГ ЗЛОЧИНА ПРОТИВ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА ИЗ ЧЛАНА 142. ПРЕУЗЕТОГ КРИВИЧНОГ ЗАКОНА СФРЈ, КАКО ЈЕ НАВЕДЕНО У ОПТУЖНИЦИ.

Оптужница је конкретно означила:

МАТУЗОВИЋ ЂУРУ, зв. "Туса",из Оштре Луке - Орашје, старог око 45 година,
БЕНКОВИЋ БРАНКА, зв. "Линдра",из Угљаре, Општина Орашје, старог око 45 година,
МИНКОВИЋ МАРКА , из Телисе, Општина Орашје, старог око 40 година,
ВИНЦЕНТИЋ ИЛИЈУ зв. "Иља",из Доње Махале - Орашје, старог око 33 године,
ОРШУЛИЋ ИВУ зв. "Ившо", из Толисе, старог око 45 година,
КНЕЖЕВИЋ ТОМУ, из Видовице, старог око 34 године,
КОБАШ ПАВА, из Видовица, Општина Орашје, стар око 40 година,
ЂОЈИЋ ПАВА зв. "Фактор",из Доње Махале, Општина Орашје, старог око 45 година,
ЈОЗИЋ МАТУ из Брчког, старог око 33 године,
ОРШУЛИЋ ТАДУ,из Оштре Луке, старог око 34 године, бившег начелника Службе јавне безбедности Орашје,
ХАД жИСПАХИЋ МУСТАФУ,из Орашја, старог око 48 година, грађевинског инжењера,
ДЕЛИЋ НЕХА,из Фо че, старог око 42 године,
МАХМУТСПАСИЋ ХУСЕИНА , зв. "Цвико",
РЕЏЕПОВИЋ ТАХИРА, из Орашја, старог око 44 године,
СИНАНОВИЋ ШЕФКЕТА, из Орашја, старог око 45 година,
МЕХМЕДОВИЋ ЕСАДА, зв. "Бебан", из Орашја, старог око 42 године,
КОПИЋ ХАСАНА , зв. "Копо", из Орашја, старог око 46 година,
КЛЕМИЋ ХУСЕИНА, зв. "Хусо",из Орашја, старог око 66 година,
ХЕЋИМОВИЋ СЕНАХИДА из Орашја, старог око 48 година,
КАМБЕРОВИЋ МИРСАДА из Орашја, старог око 45 година,
БЕНКОВИЋ ИЛИЈИ , зв. "Чаја" из Угљаре - Орашје, старог око 55 година,
НЕДИЋ ЈОСЕ, из Толисе, Општина Орашје, старог око 42 године,
НАУТОВИЋ ЕКРЕМА , зв. "Еко", из Орашја, старог око 43 године,
КРЗНАРИЋ МАТЕ из Обровца, старог око 47 година, предратног дирктора ДП "Механика" Орашје и
ШИМИЋ МАТУ, из Д. Рахића - Брчко, старог око 57 година предратног секретара за спорт и физичку културу Орашје,

- као припаднике штаба команде 108. бригаде ХВО Босанске Посавине, док су као непосредни извршиоци злочина означени:

ВИНЦЕТИЋ ПЕРО, зв. "Коњ",
ВИКТОР ПЕТАР, из Доње Махале - Орашје, стар око 30 година,
КНЕЖЕВИЋ МАРКО, зв. "Лона" , из Угљаре - Орашје, стар око 30 година,
ЖИВКОВИЋ МАТО, зв. "Ракијица"из Доње Махале - Орашје стар око 40 година,
КЛАЈИЋ ДАМИР, зв. "Дама",из Доње Махале, стар око 22 године,
КЛАЈИЋ ИВИЦА , из Доње Махале - Општина Орашје, стар око 25 година,
ЈУРИЋ МИРКО, зв. "Кеми",из Доње Махале - Орашје, стар око 20 година,
ФИЛИПОВИЋ ПЕЈО, зв. "Бабо"и "Вук са Саве", из Доње Махале - Орашје, стар око 65 година,
МАРКОВИЋ МИРОСЛАВ, зв. "Шикан",из Угљаре, Општина Орашје, стар око 35 година,
ФИЛИПОВИЋ ИВИЦА, зв. "Ћорак",из Доње Махале, Општина Орашје, стар око 32 године,
ФИЛИПОВИЋ НИКО, зв. "Никсо"из Доње Махале, Општина Орашје, стар око 35 година,
ЖИВКОВИЋ АНТО, зв. "Жика ", из Доње Махале, Општина Орашје, стар око 23 године,
ЂУРИЋ СТЈЕПАН, зв. "Стиле"из Доње Махале - Орашје, стар око 25 година,
БАЛТИЋ МАТО, зв. "Чикан",из Доње Махале - Орашје, стар око 27 година,
КАБАКЛИЋ АХМЕТ, зв. "Грга"из Орашја, стар око 37 година,
ХХ ХХРУСТЕМОВИЋ СМАИЛ, зв. "Смајо",из Орашја, стар око 28 година,
ХАЏИОМЕРОВИЋ ЕЛВИРА , трговац из Орашја, стара око 35 година, од оца Алије,
ТЕРЗИЋ НИНА , из Оџака, сада из Доње Махале, стара око 23 године,
ПАМУК ЧИЋ ПАКИР , из Орашја, стар око 30 година, од оца Ву чета,
АГАН ЧЕТОВИЋ ЗИЈАД, зв. "Зијо" и "Бећа" из Орашја, стар око 27 година, од оца Мехмеда,
БЕЋЕВИЋ САМИР, зв. "Шуке,"из Орашја, стар око 23 године, од оца Зулфаге,
ЖИВКОВИЋ ЖИВО, зв. "Бого",из Орашја, стар око 25 година,

3.5. ЛОГОРИ У ОЏАКУ

Српско становништво из Горњег Свилаја, Доње Дубице, Струке, Трњака и Новог Града, на подручју општине Оџак, као и из самог Оџака, преварено је, и уместо да се нађе на слободној територији, доведено је 8. маја 1992. године и смештено у два припремљена логора на подручју Оџака - у просторије Основне школе у Оџаку и у просторије предузећа "Стролит". Истовремено извршена је и пљачка њихове имовине и спаљивање њихових кућа. Иначе, више Срба - логораша који су имали срећу да остану у животу прошли су и кроз неколико логора на подручју Босанске Посавине - били су и у логору у Оџаку, затим у Босанском Броду, па у Орашју - Доњој Махали, већ према томе како су Срби временом ослобађали поједина места.

У овом тексту биће приказани малобројни случајеви у односу на укупно страдање српског народа у тим логорима, а из истихЋе се ипак видети кроз каква су нехумана поступања прошли Срби - логораши, како су злостављани па и убијани у логорима.

3. 5. 1. М у ч е њ а - т е л е с н а п о в р е ђ и в а њ а л о г о р а ш а

Одмах на почетку, јерЋе се тако можда и најбоље разумети откуда толике болесне маште извршиоцима злочина над Србима у логорима у Оџаку - навешћемо један детаљ из исказа сведока ПАНИЋ МИЛАНА (рођен 1942. године), који поред тога што потврђује наводе бројних логораша о условима под којима су живели Срби - цивили у логору у Оџаку, наводи један заиста интересантан податак.

Овај сведок је, између осталог, навео:

"... Анте Голубови ћ је у јуну месецу 1992. године показивао неки приручник легије странаца, говорећи да је у тој књизи објашњено како све треба ударати, понижавати и убијати. Говорио је како су васкрсли усташки духови из Другог светског рата и да ће они замисли усташке идеологије спровести до краја ..."

У овом раду, даље, несумњиво ће се сагледати да је Анте Голубовић, нажалост, заиста добро примењивао сазнања стечена из поменутог приручника у свакодневној пракси у логору.

3.5.1.1. У логору у Оџаку у месецу јуну 1992. године прозвана су сва лица - Срби логораши која имају презиме Нинковић, њих око 15, па када су изашли, наређено им је да трпе и да ударају главом о зид, све док не прокрваре. Једног од њих, који није довољно снажно ударио главом о зид заповедник мучења је ударио пиштољем у пределу чела, а оне који су остали при свести присиљавао је да ударају једни друге.

Извршилац овог злочина је ЂОЈИЋ ТОМО , припадник групе "ватрени коњи" у оквиру формацијског састава друге бојне 102. оџачке бригаде.

ДОКАЗ: сведоци 191/94-38, 280/95-10, 280/95-72, 280/95-73 и 191/94-5.

3.5.1.2. У логору у Основној школи у Од жаку током 1992. године логораши - Срби су морали у ставу мирно да отпевају песму "Ево зоре, ево дана" и по педесетак пута, па су многи услед исцрпљености падали у несвест.

За ово мучење Срба одговоран је ГОЛУБОВИЋ АНТО - управник логора.

ДОКАЗ: сведок 280/95-5

3.5.1.3. У логору у Основној школи у Од жаку у мају - јуну 1992. године ЂОЈИЋ ТОМО је наредио деветорици логораша "да седну уза зид, ставе руке на под и да главу оборе, а затим би у једном смеру прошао и сваког логораша - Србина би ударио ђоном чизме у слепоочницу с једне стране, а затим би се вратио с друге стране и то поновио. Потом би наредио логорашу да то исто учини с једне стране, што је он и чинио. Исти припадник већ наведене екстремне групе "ватрени коњи" наређивао је логорашима да, пошто им је претходно ставио наочаре на очи, ударају главном о зид, с тим да не смеју да разбију наочаре.

ДОКАЗ: сведок 280/95-9

Извршилац злочина ЂОЈИЋ ТОМО

Одговоран: ГОЛУБОВИЋ АНТО управник логора.

3.5.1.4. Сведок 365/94-1 (191/94-29 и 280/95-67), из Новог Града, Општина Оџак, који је био у логорима који су били смештени у Оџаку, затим у Новом Граду код Оџака, у Босанском Броду, па на крају и у логору у Славонском Броду од 8. 5. 1992. до 16. 9. 1992. године, један је од многих који су били подвргнути разним тешким мучењима и понижавањима, али и малобројних који су ипак изашли живи из тог логора. Из његовог исказа утврђује се:

- да су логораши систематски тучени, да је извођено по више њих заједно, да су пребијани у ходнику, у учионицама, канцеларијама, ЊЦ-има, "где год им падне напамет", да су упадали у салу где су се налазили сви логораши и тукли су како ко кога стигне - кундацима пушака, газили их ногама на којима су биле чизме, ударали палицама по свим деловима тела, даскама од школских клупа, ногарима од столица и клупа у којима су били шрафови. Већи део њих окружио би неколико логораша па би их шутирали. Логораши су повређивани оштрим деловима секире, а ушицама по кичми и прстима ногу.

<пН="ЈУСТИФY"- сведок је посебно запамтио да га је ЦИНДРИЋ ДАМИР 12 пута ударио ножем у ногу кроз ципелу, као и да је био тучен гвозденом шипком по леђима и по стомаку док је био пресавијен преко стола,

- наређивали су му да стоји усправно са подигнутим рукама изнад главе, а затим би се неко од мучитеља затрчао и у скоку га ударао ногом у груди, стомак, леђа.

Навео је и више начина мучења:

- ослањање само на по три прста сваке руке на степеницама, или на ногама док добијају батине;

- "скакање у реку Саву" - скакање са столице са рукама уз тело на бетон као када би се скакало у воду;

- затрчавање са захтевом да се главом "разбију" улазна врата у фискултурној сали;

- гашење цигарета по рукама;

- лизање сопствене крви са пода и зидова.

Сведок је навео да ни после пребијања логораши нису одмах враћани у салу, већ су морали и у таквом стању да трче.

Неколико пута у таквој ситуацији није могао да хода него је пузио, па би га један од мучитеља у тим ситуацијама узјахао говорећи му: "хајде "Чедо" што брже стигнеш, мањеЋеш батина добити".

Сведок је указао на још један начин мучења, понижавања о коме су говорили и други сведоци.

У логор у Оџаку је једном приликом ушао управник логора Голубовић Анто, а ту су се нашли и Толић Јосип и Божић Јурица, управници смена страже и увео га у једну просторију у којој је већ лежала потпуно нага С, стара око 22 - 23 године, која је иначе из Новог Града и душевно је поремећена. Затим му је наредио да са себе скине одећу и да лиже полни орган С, што је он и учинио, док су се мучитељи смејали. С. уопште није реаговала. Потом су натерали С. да сиса његов полни орган, што је ова чинила, док га је Толић Јосип сво време ударао палицом по леђима и задњици.

Сведок је навео и друге логораше који су били принуђени да имају полни однос са С.Л.

Најзад, сведок је прецизирао да су логораше, укључујући и њега, поред Голубовић Анте, Толић Јосипа, Божић Јурице, Циндрић Дамира, тукли и: Ахметовић Ибрахим зв. "Ибе", Ахметовић Бахрија, Хоџић - Мехић Нерман, Хоџић - Мехић Сеад, Тополовац Шимо, "а чуо сам да је силовао жене које су биле у логору", Ђојић Томо, припадник ХВО, Шалдић Омер, Пузић Енес, Николић Зденко, Терзић Албина, зв. "Нина" и Хоџић Адиса.

ДОКАЗ: сведок 365/94-1; 191/94-29 и 280/95-67.

Одговорни за злочин: ГОЛУБОВИЋ АНТО , управник логора и сва наведена лица у исказу сведока 365/94-1 (191/94-29 и 280/95-67).

3.5.1.5. Сведок 365/94-1, подвргнут је прегледу који је извршила комисија лекара - вештака, специјалиста за судску медицину и та комисија је доставила писмени налаз и на основу прегледа дала је мишљење:

Да је код сведока 365/94-1 установљен правилни кру жни сивобеличасти ожиљак у пределу корена леве шаке пречника 1х1 см могао настати као последица задобијене опекотине жаром цигарете, да је та опекотина представљала у време наношења и само за себе процењену лаку телесну повреду, да су постојали болови јаког интезитета, да је коштани ожиљак - калус ВИИИ на левом ребру настао на месту прелома овог ребра, а који прелом је нанесен најмање једнократним дејством тупине активно замахнутог механичког оруђа у које спадају и песница, колено, нога, палица, штангла и др, да је овај прелом представљао лаку телесну повреду и да су установљени ожиљци на левој шаци, братку, на десној подколеници и у десном темену пределу настали на месту задобијених повреда, а на основу анамнестичких података, могуће раздерине, нанесених тупином замахнугог механичког оруђа, у које спадају и палица, кундак, чизма и др.

Садржина наведеног писменог налаза и мишљења комисије вештака лекара и уз све друге доказе, потврђује истинитост навода овог сведока.

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије лекара вештака 365/94-Ш-9.

3.5.1.6. Више бивших логораша - сведока навело је да их је Голубови ћ Антобатинао, му чио - ударао палицом, ногама, гвозденим столицама, наређивао логорашу да се са даљине од 5 метара залети и удари главом о зид и тако пет пута - до изнемоглости, да је у више наврата и у логору у Оџаку и касније у Босанском Броду прозивао на батињање читаве породице.

ДОКАЗ: сведоци 365/94-2, 365/94-4, 365/94-5, 365/94-7, 593/94-10, 593/94-3, 593/94-14, 55/95-3, 55/95-18, 55/95-2, 55/95-39 и 280/95-4.

Извршилац злочина: ГОЛУБОВИЋ АНТО - управник логора.

3.5.1.7. Већи број сведока - Срба, бивших логораша наводи да је Толи ћ Јосипуправник смене у логору у Оџаку, а касније и у логору у Босанском Броду батинао и мучио логораше, па је тако сведок 280/95-8 навео да га је Толић Јосип ударио ногом у леђа, сведок 280/95-66 сведочио је да је Толић Јосип један од оних који су највише тукли, сведок 280/95-1 навео је да је Толић Јосип више пута изводио групе логораша које су затим биле подвргнуте мучењу, а конкретно и да је учествовао у премлаћивању ЧОЈИЋ СПАСОЈА из Трњака, ГОРАНОВИЋ САВЕ из Доње Дубице, ДЕВИЋ БРАНКА из Новог Града, а посебно је навео да га је крајем маја или почетком јуна 1992. године присилио да се туче палицом са ЈАГОДИЋ ОБРАДОМ из Доње Дубравице, па пошто није био задовољан интезитетом удараца, ухватио је обојицу за главу, па је ударао једну главу о другу, тако да су обојица изгубили свест, а сведок 280/95-5 наводи да је Толић Јосип био једно од лица која су на разне начине батинали и малтретирали логораше.

ДОКАЗ: сведоци 365/94-2, 365/94-4, 365/94-5, 365/94-7, 593/94-10, 280/95-8, 280/95-66, 280/95-1 и 280/95-5.

Извршилац злочина: ТОЛИЋ ЈОСИП , управник смене у логору у Оџаку.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #193

22. Apr 2008, 21:23:17

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.14
	Samsung

3.5.1.8. На овом месту би ће наведени врло конкретни искази већег броја логораша у Оџаку, који су иначе били у великом броју смештени у мали простор и при свему безобзирно мучени само зато што су Срби, па су били у ситуацији не само да трпе своје патње, већ и својих суграђана. Они најчешће као своје главне мучитеље, а многе нису ни познавали, како то већ произилази из исказа досада наведених сведока, помињу:

ГОЛУБОВИЋ АНТУ, управника логора,
ТОЛИЋ ЈОСИПА, управника смене,
БОЖИЋ ЈУРИЦУ, управника смене,
ЂОЈИЋ ТОМУ,
ЂОЈИЋ АНТУ ,
НИКОЛИЋ ЗДЕНКА,
АХМЕТОВИЋ ИБРАХИМА зв. "Ибе",
ХОЏИЋ - МЕХИЋ НЕРМАНА,
ХОЏИЋ - МЕХИЋ СЕАДА,
ТОПОЛОВАЦ ШИМУ,
ТЕРЗИЋ АЛМИНУ, зв. "Нина",
ХОЏИЋ АДИСУ,
ЦИНДРИЋ ДАМИРА,
КЛАЈИЋ ИВИЦУ,
РАЈЧЕВИЋ ИВИЦУ ,
ЏАНАНОВИЋ НЕФРИДА,

При свему треба имати у виду да се сви ти Срби - сведоци, страдалници, налазе на "списку притвореника у затвору (школи)" који је саставило хрватско вијеће одбране Оџак, који је пронађен, о чему је већ било речи и о комеЋе се детаљније говорити када буде речи о етничком чишћењу Срба са ових простора(доказ: 191/1-94 - документ 11), а који је саставни део овога рада.

3.5.1.9. Сведок 476/94-2 (55/95-29), рођен 1941. године, у свом исказу који је дао пред истражним судијом, навео је да у логору у Основној школи у Оџаку нико није био поштеђен разних облика злостављања. Тукли су их палицама, рукама, ногама. У логору у Оџаку био је од почетка маја до 9. јула 1992. године, а затим у логору у Славонском Броду до 1. 6. 1993. године.

По анамнестичким подацима које је дао комисији лекара вештака, на дан 28. 6. 1992. године у логору у Оџаку набацили су му школску клупу на главу, којом приликом је задобио повреду кичме, па две недеље није могао да хода.

Из налаза и мишљења комисије лекара - вештака утврђује се да је код сведока 476/94-2:

"...прелом вратног наставка ВИИ вратног пршљења последица дејства тупине замахнутог механичког оруђа. Уколико је веродостојан анамнестички податак да сведок по задобијању овог прелома није могао да хода извесно време, онда се може закључити да је заједно са преломом вратног наставка ВИИ вратног пршљена дошло и до поремећаја функције центара и путева кичмене мождине у овој висини, а што је све скупа у време наношења представљало тешку телесну повреду. По задобијању ове повреде постојао је бол јаког интезитета. Као директна последица ових повреда сведока сада постоји ограничена покретљивост главе праћена боловима и крепитацијама у пределу шије, а могуће је да он због овог сада "не осећа прва три прста леве шаке".

ДОКАЗ: сведок 476/94-2; 55/95-29, налаз и мишљење комисије лекара - вештака, специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију (365/94-Ш-3).

3.5.1.10. Сведок 424/95-10 (рођен 1940. године) налазио се у логору у Основној школи у Оџаку од 8. маја 1992. године до 25. августа 1992. године.

Сведок је пред истражним судијом изјавио:

"...Наређивали су да станемо уза зид са подигнутим рукама навише, а они су нам псовали мајку српску, мајку четничку и претили да ћемо сви бити поубијани и да за нас Србе нема више живота. Ударали су нас ногама на којима су биле чизме, кундацима од оружја, летвама, даскама, палицама, песницама, комадима металне цеви чија је дужина била 70-80 см, комадима кабла електропроводника и свим другим приручним средствима. Ако би неко пао од удараца они су га газили ногама. Групе које су нас тукле предводили су Ивица Клајић, Јосип Толић, Томо Ђојић, неки "Вауга" и други чија ја имена сада не знам. Сви они имали су црне униформе са усташким ознакама и захтевали су од нас да их ословљавамо са "господине усташо". Терали су нас да певамо усташке песме по неколико сати, а тукли су нас сваког дана по неколико пута, а најчешће у ноћним часовима... После изласка из логора ја сам био на лечењу у Београду на Војно медицинској академији јер су ми кости неправилно зарасле па су исте поново ломљене и лечене..."

ДОКАЗ: исказ сведока 424/95-10 - жртве.

Налаз и мишљење комисије лекара - вештака, специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију који се односи на сведока 424/95-10 потвр ђује веродостојност исказа овог сведока .

Из налаза и мишљења наведене комисије утвр ђује се да је коштани ожиљак - калус на десној раменој кости настао на месту њеног прелома, а који прелом је настао директним дејством тупине активно замахнутог механичког оруђа и сам за себе је у време наношења представљао тешку телесну повреду, а да су установљени коштани ожиљци - калуси на доњем окрајку леве рамене кости настали на месту њеног прелома, а који преломи су последица директног дејства тупине активно замахнутог механичког оруђа. Ови преломи представљали су у време наношења и сами за себе процењено тешку телесну повреду.

Лекари специјалисти за судску медицину и за неуропсихијатрију дали су мишљење да су као директна последица зарастања наведених прелома код сведока 424/95-10 остали ограничени покрети екстензије у левом лакатном зглобу.

ДОКАЗ: налаз и мишљење лекара - специјалисте за судску медицину и неуроспихијатрију (365/94-Ш-4).

3.5.1.11. Један од страдалника у логору у Од жаку, а такође и у Босанском Броду и у Орашју био је и сведок 424/95-11 (рођен 1952. године) и то од 8. маја 1992. године до 5. новембра 1992. године.

Сведок описује мучења у логору у Оџаку и наводи између осталог:

"...У тучама ухапшених Срба нарочито се истицао неки Циндрић из Славонског Брода, а са њим су били и Анте Голубовић, Јосип Толић, Ивица Клајић, Томо Ђојић, Зденко Николић и други. Све њих ја сам раније познавао из виђења, јер су то комшије из суседних села... За време боравка у логору у Оџаку једног дана када сам изведен на тучу хрватски војници скакали су ми по грудима и том приликом поломљено ми је неколико ребара са десне и леве стране, а имао сам и мноштво повреда у пределу кичме и других делова тела. Прегледан сам од стране медицинских стручњака у Шамцу, и о томе је формирана медицинска документација..."

ДОКАЗ: 424/95-11.

Писмени налаз и мишљење комисије лекара вештака, специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију којим налазом и мишљењем је потврдила та чност навода сведока 424/95-11.

Из налаза и мишљења комисије лекара утвр ђује се да су описани ожиљци - калуси на ВИИИ и ИЏ левом ребру у истој линији настали на месту прелома ових ребара, а који преломи су нанесени најмање једнократним дејством тупине активно замахнутог механичког оруђа у које спадају и песница, колено, нога, палица, штанга и др. Ови преломо представљали су сами за себе процењени лаку телесну повреду. Дато је мишљење да коштани ожиљак на ВИИИ десном ребру који је настао на месту прелома овог ребра, а који је нанесен на сличан начин као и прелом на левом ребру и овај прелом је представљао сам за себе лаку телесну повреду.

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије лекара вештака 365/94-Ш-5.

3.5.1.12. Сведок 55/95-3 (рођен 1962. године) налазио се током 1992. године у логорима на подручју Босанске Посавине, а и у логору у Оџаку и то почев од 8. маја 1992. године. Сведок је био и у логору у Сплиту.

Када сведочи пред истражним судијом сведок 55/95-3 описује батињање у логору у Оџаку, па између осталог наводи:

"...Тукли су нас до онесвешћења, а након тога вукли су нас у спортску дворану и тамо остављали... хрватски војници у усташким униформама и са ознакама иживљавали су се тако што су нам седали на груди и чекали да испуше цигару, а потом гасили исту по рукама и другим деловима тела. Некима су чак наређивали да отворе уста па су им гасили цигарете на језику. Мени су гасили цигарете на подлактном делу леве руке, од чега и данас имам видне ожиљке..."

Сведок је иначе истакао да је 25. септембра 1992. године приликом пребацивања логораша из логора у Босанском Броду у Славонски Брод наишао на мину и након њене експлозије изгубио леву ногу.

И овај сведок је подвргнут лекарском прегледу од стране комисије лекара, специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију, па се из писменог налаза и мишљења комисије лекара утврђује:

Да је сведок 55/95-3 задобио експлозивне повреде на левој и десној нози, а како је морала бити извршена ампутација леве ноге, то се може са сигурношћу закључити да су ове повреде у време наношења и саме за себе процењене представљале тешке и по живот опасне телесне повреде. Постојали су бол и страх јаког интезитета, сведок је због тога потпун неспособан за вршење послова електромонтера, неопходна му је стална помоћ од стране другог лица.

У писменом налазу и мишљењу наведено је да је прегледом установљена смањена покретљивост леве руке у раменом зглобу са видљивом атрофијом мишића највероватније као последица задобијене повреде у виду исчашења левог рамена, а која повреда је у време наношења сама за себе представљала тешку телесну повреду. Ова повреда нанесена је тупином замахнутог оруђа у које спада и кундак, а по задобијању повреда постојали су болови јаког интезитета.

Најзад, у писменом налазу и мишљењу комисије лекара констатовани су ожиљци коже на левој подлактици и на левој шаци и они су последица задобијених повреда ових предела, а на основу анамнестичких података могуће секотине нанесене су оштрицом замахнутог механичког оруђа, а установљени правилни кружни сиво-беличасти ожиљци у пределу леве шаке, могли су настати као последица задобијених опекотина жаром цигарете. Свака од ових опекотина представљала је у време наношења лаку телесну повреду и у току и по задобијању ових повреда постојали су болови јаког интезитета.

ДОКАЗ: исказ сведока 55/95-3 и писмени налаз и мишљење лекара вештака 365/94-Ш-8.

3.5.1.13. Још један сведок - жртва, Србин, сведочи о својим страдањима за време док се налазио у логорима на подручју Босанске Посавине - у Оџаку, затим у Босанском Броду и у Орашју.

Сведок 365/94-5 (рођен 1970. године) налазио се у логору у Оџаку почев од 8. маја 1992. до 9. јула 1992. године.

Сведок описује један догађај у логору у Оџаку на следећи начин:

"...Док смо били у Оџаку мене је једне ноћи извео са још десетак затвореника Ивица Клаји ћ , а са њим су били Анте Голубовић, Јосип Толић и још је са њима било неких хрвата и муслимана којих се не се ћам. Они су нас извели у ходник, постројили су нас уза зид тако што су нам лица била окренута према зиду, а затим су почели бесомучно да нас туку по свим деловима тела, палицама, столицама које су биле у близини и ногама на којима су биле чизме. Ако неко падне онда су га газили, а потом би наредили неким затвореницима да га однесу ако хоће да се умије... Ја сам после од батина осећао јаке болове и имао сам модрице..."

Овај сведок је док се налазио у логору у Орашју - Доњој Махали одвођен на копања ровова за време борбених дејстава, где је повређен од гранате тако што му је гелер од гранате пробио чеону кост и ту се задржао, тако да му мозак није оштећен. Још неколико логораша је погинуло или повређено.

Сведок 365/94-5 је био и очевидац и мучења повређивања и других логораша и на одговарајућим местима у овом раду као доказ је наведен број записника о његовом саслушању.

Веродостојност исказа овог сведока потвр ђује се налазом и мишљењем лекара вештака, специјалиста за судску медицину и за неуропсијатрију .

Наиме, из писменог налаза и мишљења комисије вештака утвр ђује се да је сведок 365/94-5 задобио повреду у десном чеоном пределу нанесену експлозивним распрскавајућим средством када је дошло до прелома кости овог предела праћеног повредама садржаја лобањине дупље, због којих је он по повређивању и оперисан. Повреда је у време наношења и сама за себе процењено представаљала тешку и по живот опасну телесну повреду . Вештаци су закљу чили да због претрпљених повреда сведок 365/94-5 мора свакодневно да узима ПХЕНОБАРБИТОН, за превенцију посттраумске епилепсије, као и да код њега,као последица пртрпљених повреда главе, постоје знаци посттраумског синдрома.

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије лекара - вештака 365/94-Ш-10 и записник 365/94-5.

3.5.1.14. Сведок 424/9-5 (рођен 1963. године) налазио се од 8. маја 1992. године до 12. јануара 1993. године у више логора - прво у логору у просторијама Основне школе у Оџаку. Док се налазио у логору у Орашју - Доњој Махали приморан је да учествује у копању ровова и за време борбених дејстава рањен је 8. новембра 1992. године у пределу главе у селу Гребнице. Изгубио је вид на десном оку.

О томе у каквом су се положају налазили Срби - логораши као и он сам сведок наводи пред истражним судијом:

"...После затварања хрватски и муслимански војници отпочели су са извођењем из дворане Срба по групама и када су се исти враћали били су испребијани, модри и крвави. Групу војника која нас је тукла предводили су Анте Голубовић из Оџака, којег сам раније познавао, затим Јосип Толић из Новог Села, Ивица Клајић из Врбовца и још неки Ивица који је био из Бијелих Бара, али не знам остале податке..."

Комисија лекара вештака, специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију дала је мишљење на основу прегледа сведока 424/9-5 и одговарајуће медицинске документације да је он задобио повреду на десној предњој страни главе нанесену експлозивним распрскавајућим средством, да је дошло до прелома костију овог дела главе и лица са повредама садржаја лобањине дупље и десног ока, због којих је он по повређивању и оперисан, да је у питању тешка и по живот опасна телесна повреда у време наношења, да због тога постоји код сведока 424/9-5 умањење вида за 30%, као и да због повреда задобијених у пределу десне половине главе и лица код њега постоји унакаженост. Најзад, наведено је да као директна последица претрпљених повреда и губитка десног ока и настале унакажености код сведока 424/9-5 постоје психичке патње нарочито исказане у неактивно - депресивном реаговању.

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије лекара вештака 365/94-Ш-11 и записник о саслушању сведока 424/9-5 пред истра жним судијом.

3.5.1.15. Сведок 424/95-29 (рођен 1957. године) био је од 8. маја 1992. до 5. јула 1992. године у логору у просторијама школе у Оџаку.

У свом исказу који је дао пред истражним судијом овај логораш је навео да су логораши били "страховито тучени", да приликом батињања - мучења уопште нису бирана средства. Сведок изјављује:

"...Тукли су нас по више пута у току дана, а најчешће у касним ноћним часовима. Улазили су у дворану и газили су по нама који смо лежали услед чега сам ја задобио повреде у виду прелома ребара са леве стране и повреду у пределу десног ока..."

Овај сведок је навео и да се логорашима говорило да су они ни жа класа, да за њих неће бити живота у тој држави и да ће сви бити ликвидирани клањем, убијањем и мучењем глађу. Сведок је био очевидац мучења, па и наношења смртоносних повреда другим логорашима - Србима и у овом раду на одговарајућим местима предложено је саслушање овог сведока.

Сведок 424/95-29 је био подвргнут лекарском прегледу од стране комисије лекара специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију.

Из писменог налаза и мишљења комисије вештака утвр ђује се да су код сведока 424/95-29 утврђени коштани ожиљци на ВИИ и ВИИИ левом ребру у висини пазушне линије, да је утврђено постојање уздужног пругасто-беличастог ожиљка у средини међутеменог предела промера 5х0,3 см, у пупчаном пределу утврђено је постојање киле величине ораха, а десна очна јабучица као и цео десни јагодични предео лица утиснут пут назад, тако да постоји јасна диспропорција у односу на исте пределе леве стране. Дато је мишљење да је установљена деформација десног јагодичног предела лица у виду утиснућа - последица задобијеног прелома костију лица овог предела, а што представља тешку телесну повреду у време наношења и по задобијању ових прелома трпе се болови једнаког интезитета праћени страхом великог интезитета.

Због настале деформације код сведока 424/95-29 постоји унака женост . Најзда, дато је мишљење да констатовани ожиљци у међутеменом пределу и на ВИИ и ВИИИ левом ребру представљају последицу најмање једнократног дејства тупине замахнутог механичког оруђа у које спадају песница, колено, нога, кундак и др, да су у питању лаке телесне повреде ада је сведок 424/95-29 трпео болове јаког интезитета.

ДОКАЗ: Сведок 424/95-29 и мишљење комисије лекара вештака 365/94-Ш-12.

3.5.1.16. Сведок РАКИЋ БОРО (рођен 1964. године), налазио се као и велики број других Срба који су пре почетка рата живели у Новом Граду, општина Оџак у више логора на подручју Босанске Посавине - у Оџаку од 8. 5. 1992. до 9. 7. 1992. године, краће време у логору у Славонском Броду, затим у Босанском Броду до 6. 10. 1992. године а од тада до 29. 1. 1993. године када је ослобођен и размењен у логору у Доњој Махали - Орашје. У свим логорима је тучен и мучен. Као и бројни други логораши - Срби тучен је помоћу разних тврдих предмета који су се нашли при руци његовим мучитељима. Он између осталог, када сведочи о мучењу у логору у Оџаку, истиче:

"...Били смо сви модри, крвави и отекли, а војници који су нас тукли, терали су нас да лижемо крв са патоса и да певамо усташке или муслиманске песме..."

Иначе када говори о времену које је провео у логору у Босанском Броду сведок истиче да су хрватски војници њега парали врхом ножа у пределу груди и претили да ће га заклати. Када је отишао у логор имао је 105 килограма телесне тежине а при изласку око 70 килограма.

И овај логораш је био подвргнут прегледу од стране комисије лекара специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију и након извршеног прегледа сведока 424/95-19, комисија је констатовала постојање о жиљака на предњој страни груди и дала је мишљење да су исти настали на месту задобијених повреда у овом пределу, а на основу анамнести чких података, могуће секотине нанесене оштрицом активно замахнутог механичког оруђа .

ДОКАЗ: Сведок 424/95-19 и писмени налаз и мишљење комисије лекара вештака 365/94-Ш-14.

3.5.1.17. Сведок 365/94-4 (рођен 1943. године), сведочи о боравку у логору у Оџаку и пред истражним судијом изјављује:

"...У тучи затвореника нарочито се истицао Тома Ђојић из једног села код Оџака. Он је и мене више пута тукао и неколико пута ми разбио нос тако да сам обилно крварио. Он је имао своју групу која је тукла заједно са њим..."

ДОКАЗ: 365/94-4.

3.5.1.18. Колико се безобзирно и нељудски поступало са Србима који су били смештени у мају месецу 1992. године у логору "Стролит" у Од жаку може се сагледати из детаљног исказа сведок 593/94-4 (рођеног 1920. године).

Од сведока 593/94-4 захтевали су да "призна" да је за време Другог светског рата заклао пароха - велечасног Грују. Наравно, он није хтео да призна оно што није учинио, па је био подвргнут разним мучењима по налогу Дујак Андрије, шефа хрватске полиције у Оџаку.

Сведок је пред истражним судијом изјавио, између осталог, следеће:

"...Када сам уведен у исту просторију где сам био пре два дана тамо је седео Андрија Дујак са групом хрватских војника... Један од тих полицајаца био је Иван Божић зв. "Папан", а други је био Јуре Божић зв. "Валуга". Андрија Дујак је рекао да ја нећу ништа да признам, а наведени Божићи су рекли:

"...Признаће, признаће, како не!"..."

Сведок даље изјављује да га је Бо жић Иван ударио више пута палицом по глави. Један војник са великом камом је запретио да ће му одсећи уво, два друга војника су му омотали један кабл око врата, стезали кабл, а Андрији Дујаку рекли: "шефе, гледај какоЋе му очи стати". Даље, сведок наводи да је једног дана ушао војник који је био обучен у црну униформу и са ознакама усташа и рекао да има задатак да га стреља. Извео га напоље, тражио од њега да веже мараму на очи, што је он одбио, војник је уперио аутомат у његовом правцу, шкљоцнуо, а затим му рекао: "само сам се шалио". Стављали су му другом приликом цев од калашњикова у уста, потом вршили окидање пошто су претходно извукли оквир, што он наравно није знао. Једном приликом угурали су му у уста црево из кога је излазио течни хлор. Тукли су га рукама, чупали за косу. Једном приликом задобио је ударац у нос, потекла му је крв, затим је ударен ножем у главу, па је и ту потекла крв, а он је натеран да једе храну у коју је цурила његова крв.

Најзад, овај сведок је навео да су га многи тукли у наведеном логору, да су мучитељи улазили у просторију у којој се налазио и дању и ноћу, да су тукли и друге логораше. Каже да су у просторију улазили Голубовић Анто, Џанановић Нефрид из Оџака, Келава Анто, Станић Перица и други. Имена наведених лицасазнао је од притворених Срба, а који су их добро познавали, с обзиром да овај сведок није из Оџака. Иначе, у време мучења имао је 73 године, а како је навео за 56 дана ослабио је 27 килограма.

ДОКАЗ: 593/94-4.

3.5.1.19. Сведок 593/94-26 (рођен 1932. године), сведочи о свом страдању у логору у Оџаку, па пред истражним судијом изјављује:

"...Изведен сам 13. 6. 1992. године и тукао ме је Томо Ђојић и он ми је том приликом поломио леву подлактицу која је прерасла без лекарске помоћи... тако да ми је сада лева рука крива и то њен подлактни део. Поред прелома руке ја сам од удараца ногом имао оштећену јетру и низ других повреда по свим деловима тела..."

Даље, сведок изјављује:

"...Поред Томе Ђојића у тучама се истицао и Анто Голубовић. Он је био један од великих зликоваца... Исти чем и то да су усташе када уђу у спортску салу у којој смо ми били затворени, терали Србе да ударају главом о зид, све дотле док се не онесвесте и док не падну. Осим тога, Томо Ђојић и Анте Голубовић присиљавали су притворне Србе да седе поред зида, а потом да читају оченаш Ко није знао да то чита они су га ударали чизмом у главу, тако да су после тога били сви крвави... Знам и да су усташе када би улазиле у спортску халу гасили цигарете на телима притворених Срба... па када би повреде биле заштићене фластером Тома Ђојић и Анте Голубовић улазили су и највише ударали по тим деловима песницама и другим средствима услед чега је наступало велико крварење..."

ДОКАЗ: 593/94-26.

3.5.1.20. Сведок 55/95-1 рођен 1965. године, налазио се у логору у Оџаку од 8. маја до 15. јула 1992. године и његов исказ такође указује на немилосрдно поступање над Србима - цивилима, логорашима у наведеном логору и то само зато што су Срби.

Овај сведок истиче:

"...Ја сам имао мноштво повреда по леђима и другим деловима тела, поломљене су ми и носне кости од којих су и данас остале видне повреде... Напомињем и то да су нам хрватски војници за време боравка у логору пре започињања туче наређивали да легнемо на патос, па су нас онда газили по леђима и другим деловима тела услед чега и данас осећам болове у пределу кичме..."

ДОКАЗ: 55/95-1.

3.5.1.21. Из исказа сведока 55/95-2 (рођеног 1957. године) утврђује се, такође, колико су Срби - цивили били изложени и физичком и психичком малтретирању од стране особља логора у Оџаку. Наведени сведок истиче:

"...Тукли су нас нарочито неки Циндри ћза кога се при чало да је из Славонског Брода, затим Анте Голубовић , за кога се тврдило да је из Оџака, мада га ја раније нисам познавао. Хрватски војник је одмах по доласку у тај логор мене ударио кундаком од оружја и избио ми четири зуба са десне стране из доње вилице. Хрватски војници који су нас тукли били су већином у црним униформама са ознаком слова "У" или су нам се представљали као усташе..."

ДОКАЗ: 55/95-2.

3.5.1.22. Сведок 280/95-13 у свом исказу исти че:

"...За време нашег боравка у логору у Оџаку такође је често долазио и Циндрић Дамиркоји је у дворани у неколико наврата редом тукао логораше палицом по глави, а када год би дошао терао је све логораше да му у ставу мирно пјевају песму "Ево зоре, ево дана" и то по више десетина пута док је он са својим друговима седео у оближњој кафани и пио пиво. Ако се не би довољно гласно чуло он би долазио у салу, тукао палицом и тражио да певамо гласније..."

ДОКАЗ: 280/95-13.

3.5.1.23. Сведок 55/95-9 (рођен 1943. године) сведочи о мучењу Срба - цивила у логору у Оџаку и о њиховом понижавању. Сведок наводи:

"... Псовали су нам српску мајку говоре ћи да ћемо сви бити поубијани и да за нас нема живота ..."

Даље, сведок каже:

"...Управник логора у Оџаку био је Анте Голубовић, рођен у селу Осјечак, а живео је у Оџаку. Поред Анте у том логору био је и његов заменик Јосип Толић из Бијелих Бара и неки Ивица. Поред наведених био је и Томо Ђојић , усташа из Новог Села који је нагонио ухапшене Србе да ударају главом о зид и посебно их је му чио. Мучења у поменутом логору било је разних врста, између осталих терали су логораше да стоје на сунцу, затварали их под цираду на температури преко 30 ФАЦЕ="Сyмбол"°Ц и др жали их све док не падну у кому..."

ДОКАЗ: 55/95-9.

3.5.1.24. О масовном и безобзирном физи чком малтретирању логораша - Срба у логору у Оџаку сведочи и сведок 55/95-10 (рођен 1940. године), који је пред истражним судијом изјавио:

"...Након смештаја у фискултурну салу хрватски војници у усташким униформама отпочели су ухапшене Србе по групама да изводе у учионице школе и тамо су нас најпре терали да ударамо главом о зид, а потом су нас ударали ногама, рукама, кундацима од оружја, палицама и дрвеним столицама. Сваки од нас би од удараца почео да крвари из разних делова тела, а они су нас терали да лижемо сопствену крв са патоса, псујући нам при томе четничку и српску мајку. У тим тучама нарочито се истицао управник тог логора Анте Голубовић, затим Тома Ђојић, Јосип Толић, Ивица Рајковачић и други..."

ДОКАЗ: 55/95-10.

3.5.1.25. Припадници српске националности, отац и син, 55/95-13 (рођен 1932. године) и 55/95-18 (рођен 1968. године) заиста потресно сведоче пред истражним судијом:

Сведок 55/95-13 изјављује:

"...Мене су терали да гледам када су тукли моје синове и када су наређивали да они ударају један другог. Поред мене размењен је и мој син (сведок 55/95-18) који је за време боравка у Оџаку страховито мучен. Њега су усташе секли ножем по врату и у пределу груди, разбили су му кости темена главе и др. У логору у Оџаку у тучама су се нарочито истицали Тома Ђојић, Анто Голубовић, Јурица Божић, Јосип Толић, Ивица Рајчевић, неки Решад из Оџака. Сви су они имали црне усташке униформе са ознаком слова "У", а преко груди на униформама је писало "1941.", а онда "Анте Павелић ..."

Сведок 55/95-18, син сведока 55/95-13, који је био у логору у Од жаку од 8. маја до 4. јула 1992. године потврђује наводе свога оца, а посебно описује мучење коме је био подвргнут у наведеном логору:

"...После 18 дана боравка у том логору један војник у црној усташкој униформи и са усташким ознакама ме је ударио у пределу главе кундаком, тако да ми је поломио темене кости. Пре него што ме је ударио кундаком он ме је секао у пределу врата претећи да ће ме заклати, а са врхом ножа ме је убо испод браде, од чега се и данас виде трагови. На грудима ми је са врхом ножа цртао слово "У" и направио убод од чега се и сада види ожиљак. Секао ме ножем на подлактном делу десне руке са горње и доње стране, од чега се такође виде ожиљци... Посебно истичем да ми је најтеже било за време боравка у логору јер су се у истом налазили мој отац и млађи брат. Усташе су терали нас двојицу да се тучемо међусобно, а то је наш отац морао да гледа. Након овога усташе су тукле нас двојицу, а отац је морао да гледа..."

ДОКАЗ: 55/95-13 и 55/95-18.

3.5.1.26. Сведок 55/95-43 (рођен 1958. године) изјавио је пред истражним судијом:

"...У пребијању ухапшених Срба највише се истицао Томо Ђојић... Ивица Клајић,... Анте Голубовић,... Јосип Толић ,... сви су они били у црним униформама и имали на капама слово "У", а преко груди су имали написано "Анте Павелић 1941.". Приликом ударања псовали су нам мајку српску и четничку, претили нам да ћемо бити поубијани, стављали у уста нож и цев пиштоља, терајући да стиснемо зубима цев, а потом повлачили нагло, тако да је чупан зуб закачен од стране нишана..."

ДОКАЗ: 55/95-43

3.5.1.27. Сведок 424/95-23 (рођен 1909. године) изјавио је да је од 8. маја 1992. године наредна два ипо месеца био у логорима у Оџаку - просторијама основне школе и у Босанском Броду.

Овај сведок који је у то време имао 83 године сведочи да ни он није био изузет од батињања и мучења. Каже:

"...Мене је лично ударао ногама и рукама, а и металном столицом Анте Голубовић из Осјечка. Ударао ме је по свим деловима тела псујући ми мајку српску и мајку четничку, претећи да ћемо сви бити поубијани... веома је тежак живот био у логорима у којима сам ја био, јер су нас сваког дана тукли и злостављали, терали нас да певамо усташке песме. Хрватска војска није имала никаквог поштовања старијих, већ је једнако третирала и младе и старе..."

ДОКАЗ: 424/95-23

3.5.1.28. Сведок 424/95-26 (рођен 1951. године), потврђује тачност исказа бројних сведока у погледу злочина које су чинили Анто Голубовић, Јосип Толић, Томо Ђојић, Ферид Халиловић, Јурица Божић и наводи пред истражним судијом:

"... Улазили су у салу са но жевима у рукама, па су мени ножем боли колено, пресецали лево ухо, а поломили су ми и ребро са леве стране ..."

ДОКАЗ: 424/95-26

3.5.1.29. Сведок 424/95-43 (280/95-28), рођен 1965. године, претрпео је велико мучење током 1992. године до почетка месеца јула 1992. године у логору у Оџаку и његов исказ је заиста потресан.

Сведок описује да га је једном приликом почетком јуна месеца 1992. године позвао Толић Јосип, управник смене у логору и када су неки од војних полицајаца почели да га туку, реаговао је Циндри ћ Дамири то на на чин који овај логораш описује:

"... На то је Циндри ћ Дамир рекао "одступите то није ништа, садЋете видети како усташе ударају". Потом су ми, он са леђне стране, а Милош Марко са предње стране ставили делове одваљеног школског намештаја из којих су вирили шрафови са матицама, а затим почели другим предметима да ударају истовремено по тим даскама. Кад сам пао на под Циндрић је скакао по мом телу чизмама, а Милош Марко ме је тукао кундаком пушке и ногама по бубрезима и у пределу гениталија. Потом су ме повели у логор, подигли на ноге и ухватили су ме обојица истовремено за косу и мојом главом ударали у школску таблу, све док кожа није напрсла и није потекла крв. Потом су ме поново бацили на под и наставили да ме туку железним шипкама тако да сам изгубио појам о времену. Није ми јасно како сам након што су престали да ме туку могао сам, својим ногама, да се вратим у дворану ..."

Колико је био трагичан положај Срба - цивила у логорима у Оџаку потврђује и детаљ који се односи на раговање лекара у Дому здравља у Оџаку, где је сведок доведен после мучења, а то није било његово прво довођење у Дом здравља. Сведок 424/95-43 изјављује:

"... Се ћам се да је тада доктор по имену Стипо био љут на полицајце који су ме довели и рекао им: "или га убијте ил оставите на миру, ја га више не могу крпити, а не исплати му се давати лекове ..."

ДОКАЗ: 424/95-43 и 280/95-28

3.5.1.30. Сведок 424/95-45 (рођена 1922. године) детаљно је и потресно описала своје страдање, мучење, које је претрпела у логору у Оџаку.

Сигурно је да свако мучење, тешко пада свакоме, а посебно недужној жртви. Тешко је и незахвално правити разлику између једног или другог мучења, али свакако треба посебно указати на безобзирност испољену од стране мучитеља у логору у Оџаку у односу на сада покојног Драгић Рајка из Доње Дубице и на његову мајку сведока 424/95-45.

Сведок 424/95-45, старица од 73 године, одведена је 8. маја 1992. године у логор који је био смештен у Основној школи у Оџаку са супругом и са болесним сином који је рођен 1942. године и који је од рођења болестан и непокретан.

Сведок 424/95-45 сведочи пред судом:

"... Исте ве чери у салу где смо лежали на патосу ушла је група усташа и почела, док смо лежали да нас удара ногама и песницама. Сутрадан је ушао један усташа са запаљеном цигаретом и почео запаљени део цигарете да гура у уста мом сину. Молила сам га да то не чини, јер је мој син болестан, али он није показивао никакво расположење да одустане од гурања цигарете мом сину у уста. Рајко је кмечао, али све то није помогло. Усташа се иживљавао док му је била воља. Присутне жене су га молиле да то не чини, али те молбе нису услишене. Истог дана једна група усташа ушла је у просторију и сви су гасили цигарете на лицу мога сина, а потом су узели неки предмет који је очигледно био прикључен на струју, па су га тим предметом додиривали у пределу лица. То је чињено у присуству жена које су се налазиле у истој просторији и у мом присуству. Можете замислити како сам се осећала том приликом ..."

ДОКАЗ: 424/95-45, 476/94-5.

3.5.1.31. Сведок 191/94-11 (рођен 1964. године) сведочи о једном догађају у логору у Оџаку о коме су иначе сведочили и неки други Срби - логораши.

Сведок изјављује:

"...Злостављање над нама запамтио сам и по страдању логораша Поповић Михаила. Сав разуларен, као звер, њега је хтео да закоље Анто Голубовић. Пошао је ножем на Поповића. У намери да се некако одбрани Поповић је подбацио под нож своје руке, нож је једну од руку пререзао. Поповић је од силног страха и нагонске жеље да преживи добио тежак слом живаца... Пребачен је у болницу у Загреб и тамо је умро. Напомињем и то да је прије но што га је резао ножем, Голубовић Поповића тешко батинао. Ударајући га, поломио је столицу. Иначе, реквизити којим су се усташе служиле при батињању у Новог Граду, били су углавном делови школског намештаја. Светозара Поповића су присилили да са стола на под скаче - наглавачке. Нема чега се све нису досјећали усташки зликовци да би нам што више јада нанијели..."

ДОКАЗ: 191/94-11, 191/94-13, 280/95-83, 476/94-7.

3.5.1.32. Сведок 280/95-78 (рођен 1955. године) навео је у свом исказу да је Анте Голубовић 1992. године када је погинуо Печак, управник логора у Оџаку, довео у логор Печкове рођаке који су целу ноћ тукли логораше.

ДОКАЗ: 280/95-78

« Poslednja izmena: 22. Apr 2008, 21:24:49 od Maks 78 »

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #194

22. Apr 2008, 21:27:10

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.14
	Samsung

3.5.1.23. Сведок 55/95-9 (рођен 1943. године) сведочи о мучењу Срба - цивила у логору у Оџаку и о њиховом понижавању. Сведок наводи:

"... Псовали су нам српску мајку говоре ћи да ћемо сви бити поубијани и да за нас нема живота ..."

Даље, сведок каже:

"...Управник логора у Оџаку био је Анте Голубовић, рођен у селу Осјечак, а живео је у Оџаку. Поред Анте у том логору био је и његов заменик Јосип Толић из Бијелих Бара и неки Ивица. Поред наведених био је и Томо Ђојић , усташа из Новог Села који је нагонио ухапшене Србе да ударају главом о зид и посебно их је му чио. Мучења у поменутом логору било је разних врста, између осталих терали су логораше да стоје на сунцу, затварали их под цираду на температури преко 30 ФАЦЕ="Сyмбол"°Ц и др жали их све док не падну у кому..."

ДОКАЗ: 55/95-9.

3.5.1.24. О масовном и безобзирном физи чком малтретирању логораша - Срба у логору у Оџаку сведочи и сведок 55/95-10 (рођен 1940. године), који је пред истражним судијом изјавио:

"...Након смештаја у фискултурну салу хрватски војници у усташким униформама отпочели су ухапшене Србе по групама да изводе у учионице школе и тамо су нас најпре терали да ударамо главом о зид, а потом су нас ударали ногама, рукама, кундацима од оружја, палицама и дрвеним столицама. Сваки од нас би од удараца почео да крвари из разних делова тела, а они су нас терали да лижемо сопствену крв са патоса, псујући нам при томе четничку и српску мајку. У тим тучама нарочито се истицао управник тог логора Анте Голубовић, затим Тома Ђојић, Јосип Толић, Ивица Рајковачић и други..."

ДОКАЗ: 55/95-10.

3.5.1.25. Припадници српске националности, отац и син, 55/95-13 (рођен 1932. године) и 55/95-18 (рођен 1968. године) заиста потресно сведоче пред истражним судијом:

Сведок 55/95-13 изјављује:

"...Мене су терали да гледам када су тукли моје синове и када су наређивали да они ударају један другог. Поред мене размењен је и мој син (сведок 55/95-18) који је за време боравка у Оџаку страховито мучен. Њега су усташе секли ножем по врату и у пределу груди, разбили су му кости темена главе и др. У логору у Оџаку у тучама су се нарочито истицали Тома Ђојић, Анто Голубовић, Јурица Божић, Јосип Толић, Ивица Рајчевић, неки Решад из Оџака. Сви су они имали црне усташке униформе са ознаком слова "У", а преко груди на униформама је писало "1941.", а онда "Анте Павелић ..."

Сведок 55/95-18, син сведока 55/95-13, који је био у логору у Од жаку од 8. маја до 4. јула 1992. године потврђује наводе свога оца, а посебно описује мучење коме је био подвргнут у наведеном логору:

"...После 18 дана боравка у том логору један војник у црној усташкој униформи и са усташким ознакама ме је ударио у пределу главе кундаком, тако да ми је поломио темене кости. Пре него што ме је ударио кундаком он ме је секао у пределу врата претећи да ће ме заклати, а са врхом ножа ме је убо испод браде, од чега се и данас виде трагови. На грудима ми је са врхом ножа цртао слово "У" и направио убод од чега се и сада види ожиљак. Секао ме ножем на подлактном делу десне руке са горње и доње стране, од чега се такође виде ожиљци... Посебно истичем да ми је најтеже било за време боравка у логору јер су се у истом налазили мој отац и млађи брат. Усташе су терали нас двојицу да се тучемо међусобно, а то је наш отац морао да гледа. Након овога усташе су тукле нас двојицу, а отац је морао да гледа..."

ДОКАЗ: 55/95-13 и 55/95-18.

3.5.1.26. Сведок 55/95-43 (рођен 1958. године) изјавио је пред истражним судијом:

"...У пребијању ухапшених Срба највише се истицао Томо Ђојић... Ивица Клајић,... Анте Голубовић,... Јосип Толић ,... сви су они били у црним униформама и имали на капама слово "У", а преко груди су имали написано "Анте Павелић 1941.". Приликом ударања псовали су нам мајку српску и четничку, претили нам да ћемо бити поубијани, стављали у уста нож и цев пиштоља, терајући да стиснемо зубима цев, а потом повлачили нагло, тако да је чупан зуб закачен од стране нишана..."

ДОКАЗ: 55/95-43

3.5.1.27. Сведок 424/95-23 (рођен 1909. године) изјавио је да је од 8. маја 1992. године наредна два ипо месеца био у логорима у Оџаку - просторијама основне школе и у Босанском Броду.

Овај сведок који је у то време имао 83 године сведочи да ни он није био изузет од батињања и мучења. Каже:

"...Мене је лично ударао ногама и рукама, а и металном столицом Анте Голубовић из Осјечка. Ударао ме је по свим деловима тела псујући ми мајку српску и мајку четничку, претећи да ћемо сви бити поубијани... веома је тежак живот био у логорима у којима сам ја био, јер су нас сваког дана тукли и злостављали, терали нас да певамо усташке песме. Хрватска војска није имала никаквог поштовања старијих, већ је једнако третирала и младе и старе..."

ДОКАЗ: 424/95-23

3.5.1.28. Сведок 424/95-26 (рођен 1951. године), потврђује тачност исказа бројних сведока у погледу злочина које су чинили Анто Голубовић, Јосип Толић, Томо Ђојић, Ферид Халиловић, Јурица Божић и наводи пред истражним судијом:

"... Улазили су у салу са но жевима у рукама, па су мени ножем боли колено, пресецали лево ухо, а поломили су ми и ребро са леве стране ..."

ДОКАЗ: 424/95-26

3.5.1.29. Сведок 424/95-43 (280/95-28), рођен 1965. године, претрпео је велико мучење током 1992. године до почетка месеца јула 1992. године у логору у Оџаку и његов исказ је заиста потресан.

Сведок описује да га је једном приликом почетком јуна месеца 1992. године позвао Толић Јосип, управник смене у логору и када су неки од војних полицајаца почели да га туку, реаговао је Циндри ћ Дамири то на на чин који овај логораш описује:

"... На то је Циндри ћ Дамир рекао "одступите то није ништа, садЋете видети како усташе ударају". Потом су ми, он са леђне стране, а Милош Марко са предње стране ставили делове одваљеног школског намештаја из којих су вирили шрафови са матицама, а затим почели другим предметима да ударају истовремено по тим даскама. Кад сам пао на под Циндрић је скакао по мом телу чизмама, а Милош Марко ме је тукао кундаком пушке и ногама по бубрезима и у пределу гениталија. Потом су ме повели у логор, подигли на ноге и ухватили су ме обојица истовремено за косу и мојом главом ударали у школску таблу, све док кожа није напрсла и није потекла крв. Потом су ме поново бацили на под и наставили да ме туку железним шипкама тако да сам изгубио појам о времену. Није ми јасно како сам након што су престали да ме туку могао сам, својим ногама, да се вратим у дворану ..."

Колико је био трагичан положај Срба - цивила у логорима у Оџаку потврђује и детаљ који се односи на раговање лекара у Дому здравља у Оџаку, где је сведок доведен после мучења, а то није било његово прво довођење у Дом здравља. Сведок 424/95-43 изјављује:

"... Се ћам се да је тада доктор по имену Стипо био љут на полицајце који су ме довели и рекао им: "или га убијте ил оставите на миру, ја га више не могу крпити, а не исплати му се давати лекове ..."

ДОКАЗ: 424/95-43 и 280/95-28

3.5.1.30. Сведок 424/95-45 (рођена 1922. године) детаљно је и потресно описала своје страдање, мучење, које је претрпела у логору у Оџаку.

Сигурно је да свако мучење, тешко пада свакоме, а посебно недужној жртви. Тешко је и незахвално правити разлику између једног или другог мучења, али свакако треба посебно указати на безобзирност испољену од стране мучитеља у логору у Оџаку у односу на сада покојног Драгић Рајка из Доње Дубице и на његову мајку сведока 424/95-45.

Сведок 424/95-45, старица од 73 године, одведена је 8. маја 1992. године у логор који је био смештен у Основној школи у Оџаку са супругом и са болесним сином који је рођен 1942. године и који је од рођења болестан и непокретан.

Сведок 424/95-45 сведочи пред судом:

"... Исте ве чери у салу где смо лежали на патосу ушла је група усташа и почела, док смо лежали да нас удара ногама и песницама. Сутрадан је ушао један усташа са запаљеном цигаретом и почео запаљени део цигарете да гура у уста мом сину. Молила сам га да то не чини, јер је мој син болестан, али он није показивао никакво расположење да одустане од гурања цигарете мом сину у уста. Рајко је кмечао, али све то није помогло. Усташа се иживљавао док му је била воља. Присутне жене су га молиле да то не чини, али те молбе нису услишене. Истог дана једна група усташа ушла је у просторију и сви су гасили цигарете на лицу мога сина, а потом су узели неки предмет који је очигледно био прикључен на струју, па су га тим предметом додиривали у пределу лица. То је чињено у присуству жена које су се налазиле у истој просторији и у мом присуству. Можете замислити како сам се осећала том приликом ..."

ДОКАЗ: 424/95-45, 476/94-5.

3.5.1.31. Сведок 191/94-11 (рођен 1964. године) сведочи о једном догађају у логору у Оџаку о коме су иначе сведочили и неки други Срби - логораши.

Сведок изјављује:

"...Злостављање над нама запамтио сам и по страдању логораша Поповић Михаила. Сав разуларен, као звер, њега је хтео да закоље Анто Голубовић. Пошао је ножем на Поповића. У намери да се некако одбрани Поповић је подбацио под нож своје руке, нож је једну од руку пререзао. Поповић је од силног страха и нагонске жеље да преживи добио тежак слом живаца... Пребачен је у болницу у Загреб и тамо је умро. Напомињем и то да је прије но што га је резао ножем, Голубовић Поповића тешко батинао. Ударајући га, поломио је столицу. Иначе, реквизити којим су се усташе служиле при батињању у Новог Граду, били су углавном делови школског намештаја. Светозара Поповића су присилили да са стола на под скаче - наглавачке. Нема чега се све нису досјећали усташки зликовци да би нам што више јада нанијели..."

ДОКАЗ: 191/94-11, 191/94-13, 280/95-83, 476/94-7.

3.5.1.32. Сведок 280/95-78 (рођен 1955. године) навео је у свом исказу да је Анте Голубовић 1992. године када је погинуо Печак, управник логора у Оџаку, довео у логор Печкове рођаке који су целу ноћ тукли логораше.

ДОКАЗ: 280/95-78

3.5.1.33. Сведок 476/94-7 (рођен 1960. године), сведочи о страдању у логору у Оџаку од 8. маја 1992. године и касније у Босанском Броду и другим логорима, а у вези боравка у логору у Оџаку навео је:

"...Када сам ушао код Голубовића затекао сам Јосипа Толића и Јурицу Божића. Голубовић ме пита да ли хоћу у размену. Одговорио сам да хоћу. Голубовић каже: "е, Чедо, али слобода се мора платити. Ако имаш 300 немачких марака ставићемо те на списак за размену, а ако немаш идеш пред зид на даљу обраду..."

Овај сведок је такође потврдио да су логораши били мучени, тучени и да су се у томе највише истицали Голубови ћ Анто, Толић Јосип, Божић Јурица "Ибе", Ферид, Ђојић Анто зв. "Келин " (ставља му бомбу у уста и док је држао бомбу у устима стражари су га тукли). Морао је да удара главом о зид, а у једном моменту га је Ђојић ухватио за главу и ударао му главом о зид све док није пао у несвест.

ДОКАЗ: 476/94-7

3.5.1.34. Бројни Срби - бивши логораши са подру чја Босанске Посавине, посебно са подручја општине Оџак и посебно из села Нови Град потврдили су у својим исказима да су мучења у логорима у Оџаку била и свакодневна и масовна и безобзирна, да су и они сами мучени на разне начине, а били су и очевидци туђих патњи и својим исказима потврдили су да су их највише злостављали:

ГОЛУБОВИЋ АНТЕ, ТОЛИЋ ЈОСИП, БОЖИЋ ЈУРИЦА, ЦИНДРИЋ ДАМИР, ЂОЈИЋ ТОМО, ЂОЈИЋ АНТО, МИКУЛИЋ ЗДЕН-КО, ТЕРЗИЋ АЛБИНА, ХОЏИЋ АДИСА, ХАЛИЛОВИЋ ФЕРИД, КЛАЈИЋ ИВИЦА и други који су наведени у исказима сведока и сви су они одговорни за у чињене злочине над цивилним српским становништвом који су били срачунати на извршење геноцида над српским народом на подручју Босанске Посавине.

Одговорни извршиоци: ГОЛУБОВИЋ АНТЕ , управник логора за све случајеве извршених злочина и сва лица која су у исказима сведока - жртава означени као непосредни извршиоци.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #195

22. Apr 2008, 22:28:57

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.14
	Samsung

3. 5. 2. Животни услови у логорима у Оџаку: смештај, исхрана, хигијенски услови

3.5.2.1. У логору у Оџаку смештеном у основној школи, у фискултурној сали је током 1992. године, на малом простору, било смештено око 700 логораша српске националности који су изгладњивани. Логораши су добијали дневно само по једно мало парче хлеба (једна векна хлеба је дељена на 15-20 логораша) и шољу чаја. О томе су се изјаснили бројни сведоци - бивши логораши у Оџаку.

3.5.2.2. Сведок 593/94-1 рођен 1950. године, описује услове живота Србе у логору "Стролит" у Оџаку током 1992. године, а сведочи и о мучењима којима су били подвргнути Срби - логораши.

Када говори о смештајним и хигијенским условима, или боље речено неусловима, овај сведок, између осталог, пред истражним судијом сведочи:

"...Увели су нас у једну просторију која је била величине 5х4 метра, у којој је било 30 ухапшених Срба. Пошто је просторија била мала, а нас много, није могло ни да се легне, нити да се нормално седне на патос. У тој просторији у једној канти сви смо обављали физиолошке потребе, а воде нам нису давали. Добијали смо једанпут дневно по парче хлеба и мало чорбе или мало чаја. Парче хлеба било је можда 50 -100 грама, а чаја или чорбе по 2 -3 кашике... Тукли су нас и малтретирали само зато што смо Срби... а веома често су у просторију логора улазила браћа Ђојић, чије податке не знам, али причало се да су из Оџака и они су нас немилосрдно тукли, псовали нам четничку мајку и понижавали на разне начине... У том логору остао сам 32 дана и изгубио на телесној тежини 25 килограма..."

3.5.2.3. Сведок 593/94-2 тако ђе сведочи пред истражним судијом о логору "Стролит" у Оџаку, па изјављује:

"...Ја сам за време боравка у логору изгубио у тежини тако да сам имао 30 килограма после размене. Нико од мојих познаника ни родбине није могао да ме препозна..."

За овакав положај Срба у логорима у Оџаку највише је одговоран Голубовић Анто - управник логора.

Поред већ наведених сведока о тешким условима живота у логорима у Оџаку сведочили су и: 365/95-3, 365/94-5, 365/94-7, 593/94-9, 593/94-10, 593/94-14, 593/94-25, 593/94-26, 593/94-30, 593/94-33, 55/95-1, 55/95-2, 55/95-3, 55/95-4, 55/95-5, 55/95-6, 55/95-7, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-12, 55/95-13, 55/95-14, 55/95-15, 55/95-16, 55/95-1 8, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-29, 55/95-43, 424/95-1, 424/95-2, 424/95-3, 424/95-4, 424/95-5, 424/95-6, 424/95-7, 424/95-8, 424/95-9, 424/95-10, 424/95-11, 424/95-15, 424/95-16, 424/95-17, 424/95-18, 424/95-19, 424/95-20, 424/95-21, 424/95-24, 424/95-27, 424/95-29, 424/95-30, 424/95-31, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-35, 424/95-36, 424/95-38, 424/95-41, 424/95-42, 424/95-43, 191/94-5 и 191/94-13.

3. 5. 3. П о н и ж а в а њ е, м а л т р е т и р а њ е и з а с т р а ш и в а њ е

Из исказа свих бивших логораша - припадника српске националности који су дали своје исказе пред судом, произилази да су, поред наведених готово немогу ћих услова у погледу смештаја, исхране и хигијенских услова којима у којима су живели Срби - логораши у логорима у Оџаку а који су били испод сваког људског достојанства, поред бројних разноврсних мучења - телесног повређивања логораша (о чему је напред било речи), поред малтретирања логораша о чемуЋе још бити речи, припадници српске нациналности били и на разне начине понижавани и застрашивани.

На овом месту биће наведено и неколико конкретних примера за понижавање и застрашивање.

3.5.3.1. У месецу мају 1992. године, у логору који је био смештен у просторијама Основне школе у Оџаку, Хоџић Адиса, припадник војне полиције при 102. оџачкој бригади наредила је логорашу - Србину Г.Ж. да са себе скине сву одећу, а онда је увела у просторију пса - немачког боксера, коме је скинула заштиту са чељусти, али га пас том приликом није повредио.

ДОКАЗ: сведок 280/95-39.

3.5.3.2. У логору који је био смештен у просторијама Основне школе у Оџаку, током 1992. године наређивали су логорашима да се међусобно ударају, да лижу крв са патоса, да особљу логора лижу чизме, да ударају главом у школску таблу или зид.

ДОКАЗ: сведок 280/95-7.

3.5.3.3. У логору у Основној школи у Од жаку у току 1992. године Терзић Албина зв. "Нина", припадник војне полиције ХВО, наређивала је логорашима да свуку панталоне и доњи веш да би њен пас - дога, кога је доводила њушио њихов полни орган.

ДОКАЗ: сведок 191/94-13.

3.5.3.4. У логору у Оџаку приликом једног "испитивања" током маја - јуна 1992. године Николић Зденко, припадник војне полиције ХВО при 102. оџачкој бригади, који је логораша 191/94-4 из Трњака више пута физички злостављао, бацио је пред њега неколико костију од прасетине коју је јео пропративши то речима:

"Једи, мајку ти четничку, то је за вас, ништа ви нисте бољи од керова".

ДОКАЗ: сведок 191/94-4.

3.5.3.5. ГОЛУБОВИЋ АНТО , као управник логора у Од жаку, ТОЛИЋ ЈОСИП , као управник смене и ТЕРЗИЋ АЛБИНА зв. "Нина" , више пута су организовали такозвану "Логорску свадбу" - жена логораш и мушкарац логораш, припадници српске националности, уз музику и уз њихово присуство, као и у присуству других логораша, морали су да обаве полни однос.

ДОКАЗ: 191/94-4 и 191/94-13.

3.5.3.6. Сведок 476/94-7 (рођен 1960. године), сведочи, између осталог, да се у логору у Оџаку догађало и следеће:

"...Извели су Ј.Г. и Ђ.К. Пред свима су Ј. натерали да Ђ. сиса полни орган, а затим да један другом гурају прст у чмар и да прсте лижу..."

Овај сведок сигурно под утиском свега што је у логорима доживео размишља:

"...Други мученици не могу да употпуне слике понижења и мучења својим сведочењима. Убијени су. Зато могу рећи само једно: они Срби који су поново за лажно братство и јединство, дабогда тој својој "браћи" допали у руке..."

ДОКАЗ: сведок 476/94-7.

3.5.3.7. Треба рећи да је у приказаном прегледу метода мучења - понижавања, малтретирања и застрашивања које је вршено над припадницима српске националности у логорима на подручју Босанске Посавине у овом материјалу дато у поглављу 3.2. и за наведене облике понижавања, малтретирања и у логорима у Оџаку наведено више доказа, па се на овом месту не понављају.

Такође, из наведеног приказа утврђује се да су у логорима у Оџаку били заступљени и други облици понижавања, малтретирања и застрашивања.

Навешћемо и на овом месту неколико:

Групно купање голих логораша, па и пред грађанима, млазом ледене воде под притиском ( доказ: сведоци: 55/85-8, 424/95-41);

Присиљавање логораша да стра жарима љубе чизме, а потом ударање логораша том чизмом по глави ( доказ: сведок 424/95-34).

Наравно, за све наведене зло чине против цивилног становништва - припрадника српске националности одговорни су непосредни извршиоци, појединци чија су имена наведена, а за све случајеве, сигурно и Голубовић Анто, као управник логора.

3. 5. 4. Убијање припадника српске националности у логорима у Од жаку

Поред већ приказаних разних облика мучења - телесног повређивања логораша, припадника српске националности у логорима у Оџаку, приказаних лоших - немогућих услова за живот у тим логорима, као и приказаних понижавања, малтретирања и застрашивања логораша - Срба у логорима у Оџаку, колико је до сада утврђено, неколико логораша - Срба је и убијено у тим логорима.

3.5.4.1. У месецу јулу 1992. године, у логору који је био смештен у просторијама Основне школе у Новом Граду - Од жаку, више војних полицајаца тукло је Цветковић Симу зв. "Дринић" из Горњег Свилаја - Оџак, рођеног 1931. године, а последњи га је тукао Голубовић Анто, који је Цветковић Симу, ударајући га, поломио столицу, тако да је овај изгубио свест и од задобијених повреда исте ноћи, 12. 7. 1992. године, умро.

3.5.4.2. У месецу јулу 1992. године у логору за припаднике српске националности који је био смештен у просторијама Основне школе у Од жаку Голубовић Анто, Толић Јосип и Халиловић Ферид, први у својству управника логора, други у својству управника смене и трећи у својству припадника војне полиције при 102. оџачкој бригади ХВО - стражара у логору, више пута су тукли логораша ТОМАНОВИЋ РАДЕТА рукама, ногама и другим предметима да би га у једном моменту везали за руке и за стуб за одбојку, па су га и везаног ударали. Халиловић Ферид га је ударао кундаком од пушке по леђима. Од задобијених повреда је убрзо, и то онако везан за стуб, и умро 24. 6. 1992. године.

Један од очевидаца смрти Томановић Радета био је и сведок 55/95-14, такође логораш, који је изјавио пред истражним судијом:

"...Био сам присутан када су тукли Радета Томановића из Новог Града све док није подлегао повредама. После овога његово тело је шутирао Анте Голубовић и говорио: "НОСИТЕ ОВОГ ПСА!"

ДОКАЗ: сведоци: 365/94-2, 365/94-5, 593/94-13, 593/94-14, 53/94-40, 593/94-31, 593/94-33, 55/95-1, 55/95-2, 55/95-4, 55/95-7, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-14, 55/95-16, 55/95-18, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-43, 280/95-72, 280/95-73, 280/95-74, 280/95-75, 280/95-76, 280/95-77, 280/95-84, 424/95-1, 424/95-2, 424/95-4, 424/95-5, 424/95-9, 424/95- 11, 424/95-15, 424/95-17, 424/95-19, 424/95-20, 424/95-24, 424/95-26, 424/95-27, 424/95-29, 424/95-30, 424/95-31, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-35, 424/95-36, 424/95-37, 191/94-4, 191/94-5, 191/94-13 и 22/97.

3.5.4.3. У току месеца маја 1992. године у логору "Стролит" у Оџаку Голубовић Анто, управник логора, заједно са Ђојић Томом, Чулап Мирком и Толић Јосипом - припадницима полиције ХВО, више пута је тукао логораша - Србина Дервенић Светозара зв. "Чета". Неколико дана пре његове смрти Голубовић Анто је омогућио припадницима полиције ХВО да одведу Дервенића из логора. Када је враћен у гепеку аутомобила и док је још давао знаке живота, ударали су га и исте ноћи је умро. Претходно су га, приликом мучења, закачили (обесили) за руке у сушници за месо.

ДОКАЗ: сведоци: 593/94-13, 593/94-31, 55/95-1, 55/95-2, 55/95-4, 55/9515, 55/95-7, 55/95-9, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-14, 55/95-16, 55/95-18, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-4, 424/95-5, 424/95-9, 424/95-11, 424/95-17, 424/95-18, 424/95-25, 424/95-37, 191/94-4, 191/94-11 и 191/94-13.

У вези убиства ДЕРВЕНИЋ СВЕТОЗАРА зв. "Чета"непосредних сазнања има и сведок 55/95-8, који је и сам био мучен у логору "Стролит" у Оџаку и истиче у вези смрти свога брата ДЕРВЕНИЋ СВЕТОЗАРА:

"...Мој брат је био толико изубијан да је био непокретан, па сам ја покушао га да спасем. Међутим, он је умро на мојим рукама..."

Сведок 55/95-8 такође наводи:

"...Напомињем да сам посебно третиран после смрти мога брата у "Стролиту" у логору у сали Основне школе у Оџаку. Изводили су ме свакодневно и тукли немилосрдно, а посебно су се интересовали како сам поднео смрт мог рођеног брата..."

3.5.4.4. На дан 3. јула 1992. године, у логору за Србе који је био смештен у просторијама Основне школе у Оџаку, Голубовић Анто, у својству управника логора, Толић Јосип и Божић Јурица, у својству управника смене, више пута су бесомучно тукли Србина ДЕРВЕНИЋ РАДЕТА зв. "Сила" па је он од задобијених повреда умро на дан 4. јула 1992. године.

Сведок 365/94-5, сведочи пред судом о мучењу Дервенић Рада у логору у Оџаку, а и о свом страдању као и страдању других логораша - Срба.

Сведок изјављује:

"...Извели су га у подрум и сви су га тукли, по мојој процени најмање два сата. Ми смо чули његове јауке. Док је ово трајало неколико логораша је излазило до ЊЦ-а, па су њих терали да они скачу на своју главу. Међу логорашима сам био и ја, па када сам изашао у ходник видео сам како туку Дервенића. Тада су ми наредили да станем мирно и да скочим као да скачем у воду, с тим што су руке морале да ми буду уз тело. Ја сам тако скочио једанпут и добро ударио главом о бетон, а затим су ме натерали да ово учиним још једанпут, па сам ово поновио... Радета су после батињања вратили у салу и ту је лежао непокретан, па су га ставили на носила, изнели у ходник и ту је умро после 2-3 сата".

Да је Дервенић Раде зв. "Сила" убијен у логору у Оџаку потврђују и следећи

сведоци: 365/94-3, 593/94-13, 593/94-31, 55/95-1, 55/95-3, 55/95-4, 55/95-5, 55/95-7, 55/95-9, 55/95-10, 55/95-11, 55/95-12, 55/95-14, 55/95-16, 55/95-18, 55/95-22, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-1, 424/95-4, 424/95-11, 424/95-15, 424/95-17, 424/95-19, 424/95-26, 424/95-27, 424/95-30, 424/95-31, 424/95-33, 424/95-34, 424/95-36, 424/95-37, 191/94-4, 191/94-5, 191/94-13, 191/94-29, 191/94-35, 280/95-72, 280/95-73, 280/95-78 и 424/95-84.

3.5.4.5. Током 1992. године у логору у Од жаку мучен је и убијен, поред Цветковић Симе, Томановић Радета, Дервенић Светозара и Дервенић Радета и ГОРАНОВИЋ НИКОЛА из Доње Дубице.

Више сведока је пред истражним судијом потврдило да је у наведеном логору мучен и убијен ГОРАНОВИЋ НИКОЛА.

ДОКАЗ: сведоци: 55/95-5, 55/95-12 и 55/95-22.

Голубовић Анто, управник логора, одговоран је као и за све претходно наведене злочине и за убиство ЦВЕТКОВИЋ СИМЕ, ТОМАНОВИЋ РАДЕТА, ДЕРВЕНИЋ СВЕТОЗАРА, ДЕРВЕНИЋ РАДЕТА и ГОРАНОВИЋ НИКОЛЕ, а за напред наведене појединачне случајеве и непосредни извршиоци, чија су имена наведена у предходном тексту.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #196

24. Apr 2008, 19:10:13

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.14
	Samsung

3.6. ЛОГОРИ У БРОДУ (Босански Брод)
Муслиманско хрватске јединице су приликом повла чења, када је Војска Републике Српске ослободила оџачко подручје, депортовале Србе који су били смештени у логорима у Оџаку у логоре у Броду (Босанском Броду) и то: у Средњошколском центру "Фриц Павлик", затим у насељу "Тулек" - складиште грађевинског материјала, у логору "Стадион" и у логору у просторијама кајакашког клуба.

Све оно што је речено о условима живота Срба цивила - логораша у наведеним логорима на подручју Босанске Посавине, односи се и на логоре у Броду.

На овом месту треба истаћи неколико чињеница.

Прво, нека лица - извршиоци ратних злочина против припадника српске националности који су злочине вршили у логорима у Оџаку, вршили су такве злочине и у Броду. Тако се, на пример, у исказима преживелих сведока - логораша помињу имена ГОЛУБОВИЋ АНТЕ, ТОЛИЋ ЈОСИПА, БОЖИЋ ЈУРИЦЕ зв. "Бајице" и других.

Друго, што произилази из садржине прикупљених доказа, у логорима у Броду силовање логорашица, које су доспеле у логор само зато што су припаднице српске националности, било је, може се рећи, свакодневна појава. При томе, овде треба приметити - а штоЋе се конкретније сагледати из садржине појединих доказа, сила, мучење, уз и иначе уобичајене претње - далеко је превазилазило границу која би била неопходна да се сам чин силовања спроведе. Ту су најбезобзирнија мучења и иживљавања била сама себи циљ и независно од самог чина силовања. Понижавања жена - логорашица, Српкиња, имало је заиста несхватљиве димензије.

Треће, примећено је да је као и на подручју Орашја велики број логораша - Срба извођен на прве борбене линије и за време борбених дејстава - ради копања ровова. При томе је велики број логораша - Срба погинуо или задобио повреде.

У вези самих услова живота Срба логораша у тим логорима, о лошем смештају, хигијенским условима, лошој и недовољној исхрани изјаснио се у својим исказима већи број бивших логораша у Броду.

ДОКАЗ: сведоци: 55/95-2, 55/95-3, 55/95-6, 55/95-7, 55/95-8, 55/95-9, 55/95-10, 55/95-12, 55/95-15, 55/95-16, 55/95-22, 55/95-27, 55/95-28, 55/95-43, 424/95-3, 424/95-5, 424/95-6, 424/95-8, 424/95-9, 424/95-15, 424/95-17, 424/95-26, 424/95-27, 424/95-30, 424/95-33, 424/95-35, 424/95-38, 191/94-11, 584/94-16, 584/94-32, 584/94-1 и др.

3. 6. 1. М у ч е њ а - т е л е с н о п о в р е ђ и в а њ е л о г о р а ш а

3.6.1.1. У логору у Броду је, на захтев Терзи ћ Албине зване "Нина" припаднице војне полиције ХВО, Чулап Мирко, такође припадник војне полиције ХВО, прво цигаретом опржио лице логораша - Србина, сведока 593/94-31 из Доње Дубице, затим угасио цигарету на његовом лицу, а потом загризао овог логораша за једно ухо, док га је истовремено Лепен Драго, припадник 101. босанско-бродске бригаде загризао за друго ухо, па су му зубима вукли главу, свако на своју страну, све док му Чулап Мирко није потпуно одгризао парче уха.

Веродостојност исказа које је дао истражном судији логораш сведок 593/94-31 као и пред другим државним органима, као и искази бројних сведока који су говорили о страдању овог Србина, потврђена је и налазом и мишљењем комисије лекара вештак, специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију.

Конкретно, комисија вештака - лекара је прегледом сведока 593/94-31 утврдила да код њега недостаје ресица леве ушне шкољке, а да је у њеном пределу кожа звездасто ожиљно измењена сиво-беличасте боје. Дато је мишљење:

"Садашњим прегледом установљени звездасти сиво-беличасти ожиљак на доњем делу полулеве ушне шкољке могао је настати због "одгризања" њене ресице, а због које повреде је, у време задобијања сведок 593/94-31 трпео болове јаког интезитета. Као директна последица задобијене повреде и следственог недостатка ресице леве ушне шкољке са стварањем неправилног звездастог ожиљка у сведок 593/94-31 је настало унакажење..."

ДОКАЗ: сведоци: 55/95-11, 593/94-31 и налаз и мишљење комисије лекара - вештака 365/94-Ш-2.

Извршиоци: ТЕРЗИЋ АЛБИНА зв. "Нина", ЧУЛАП МИРКО и ЛЕПАН ДРАГО, сви припадници војне полиције ХВО.

3.6.1.2. У логору у Броду током 1992. године Циндри ћ Дамир зв. "Циндра" и "Нинџа" у својству војног полицајца и још једно лице су ударали логораша - Србина, сведока 55/95-26, из Горњег Свилаја, песницама, ногама, на којима су имали чизме и дрвеним предметима. Циндрић му је стављао цев од пиштоља у уста, затим су га везали за леву ногу и вешали за конструкцију коша у спортској сали наређујући другим логорашима да вуку сајлу и тако да га подижу и спуштају, док су га они за то време тукли. У једном моменту када је сајла пукла сведок 55/95-26 је пао главом надоле и изгубио свест. Овај логораш је, иначе, поред других повреда за време боравка у логорима у Босанској Посавини, имао и ножем урезан крст на леђима.

ДОКАЗ: сведоци: 191/94-38, 55/95-26 и 267/94-2.

Извршиоци злочина: ЦИНДРИЋ ДАМИР, зв. "Циндра" и "Нинџа"и један за сада неидентификован извршилац.

3.6.1.3. Током лета 1992. године у логору у Босанском Броду Голубовић Анто, управник логора, Толић Јосип и Божић Јурица зв. "Бајица", иначе сви припадници војне полиције ХВО при 102. оџачкој бригади, издвојили су, док су логораши копали ровове на првој борбеној линији за време борбених дејстава, три брата Павића из Новог Града, од којих је један - ПАВИЋ ЈАДРАНКО био рањен, па су наредили другој двојици браће Павић - РАДЕТУ и СТЕВИ - да држе свога рањеног брата, а за то време они су га тукли палицама, кундацима оружја и рукама - све док овај није изгубио свест.

ДОКАЗ: сведок 191/94-13.

Извршиоци злочина: ГОЛУБОВИЋ АНТО, ТОЛИЋ ЈОСИП и БОЖИЋ ЈУРИЦА.

3.6.1.4.Један од логораша, припадника српске националности који је имао несрећу да буде у логору у Оџаку, у логору у Орашју - Махали, а такође и у логорима у Броду, сведок 593/94-10 и 280/95-56, рођен 1967. године (дао је исказ о својим страдањима пред Службом јавне безбедности у Добоју, а затим и пред истражним судијом Основног суда у Модричи, када је изјавио да остаје у свему при изјави коју је дао Центру јавне безбедности у Добоју) о својим страдањима у логорима у Броду, где се прво налазио у логору у насељу "Тулек", а затим у просторијама Средњошколског центра, изјавио је:

"...За време боравка у логору у насељу Тулек према мени је веома строго поступано. Тукли су нас и дању и ноћу, терали да певамо усташке песме, да читамо оченаш, да љубимо безбол палицу пре него што нас почну са њом ударати, да хрватским војницима љубимо ноге и руке и слично. При свему томе непрекидно су нам претили да ћемо сви бити поубијани и да нам нема живота..."

Даље, када сведок говори о времену које је провео у логору у Средњешколском центру у Броду истиче:

"...Био сам више пута физички малтретиран, тучен, али најтеже 5. 10. 1992. године у Средњошколском центру у Броду, када су из логора успели побјећи Шишљагић Мирослав и Чукић Илија. Тада су тукли Шишљагић Ђорђа, Шишљагић Симу, мене и још неколико других логораша и то свим могућим средствима почевши од руку и ногу преко гумених палица, дрвених летви и палица за безбол. Између осталог ужадима су нас везали за ноге, те нас тако вешали на кошаркашке конструкције, па нас онда тукли по свим ђеловима тела, или нас једноставно тако везане дизали на метар до два висине, а онда пуштали ужад да бисмо пали на главу... Малтретирање и физичку тортуру коју сам преживео заједно са другим логорашима 5. 10. 1992. године, коју сам напред описао, спроводили су војни полицајци из Босанског и Славонског Брода, а мене су конкретно различитим предметима, дрвеним летвама и лопатама, тога дана тукли Циндрић Дамир и Јозић Лука , тако да су ми нанете тешке телесне повреде у виду напрсну ћа и лома више ребара. Последице тога осећам и данас..."

ДОКАЗ: сведок 593/94-10 и 280/95-56

Извршиоци злочина: ЦИНДРИЋ ДАМИР и ЈОЗИЋ ЛУКА.

3.6.1.5. У месецу јулу 1992. године у логору у Броду, на градском стадиону Клајић Блажен, припадник ХВО, ушао је у просторију у којој се налазио сведок 584/94-28 рођен 1956. године, почео да га удара ногама, псовао га, запретио да ће га заклати, наредио му да скине одећу, а потом да легне на стомак, па му је врхом ножа на леђима засекао крст и четири слова "С". Сведок му је узвратио псовком у убеђењу да ће га Клајић убити, јер је, с обзиром на свакодневне туче и малтретирања, желео да буде убијен и да прекрати муке. Клајић то није учинио, већ му је запретио да ће га убити хицем из пиштоља и поново претукао.

ДОКАЗ: сведок 584/94-28.

Извршилац злочина: БЛАЖАН КЛАЈИЋ, припадник ХВО.

3.6.1.6. У месецу јуну 1992. године у Броду - логору чији је заповедник у то време био Јозић Лука, такозвани "Лукица", питао је сведока 584/94-16 (рођеног 1955. године), ко је и шта је, па када му је он одговорио да је Србин рекао му је: "такви нам требају", а затим позвао Драгу Лепана, Петра Лепана, Мату Цондрића и Зденка Миљака који су сви били у униформама ХВО, па им је Јозић појединачно издао наредбе коЋе и са чиме да га туче - Миљаку да га удара по лицу, Лепан Драги да га удара песницама, а када падне на под да га удара Лепан Петар. Они су почели да извршавају наређења све док се није онесвестио. Пре тога, заповедник Јозић га је толико тукао ногама и рукама да се сав ознојио. Када је сведок дошао свести, Јозић је позвао Врбањан Индиру која је била запослена као правница у општини у Броду и рекао јој: "сада ти знаш шта даље треба да радиш". Она му је наредила да скине одећу са себе, ударала га је по голом телу ногама, рукама и палицом све док није пао, а тада га је ударала ногама у пределу полног органа. Касније му је наредила да љуби шаховницу која је била на зиду и да виче: "Живео Анте Павелић". И током наредних дана био је тучен.

Сведок 584/94-16 саслушан пред истражним судијом, навео је призор који је угледао у логору непосредно после наведеног мучења.

Сведок изјављује:

"...Туча је трајала све до 21 час, а тада ме је по наредби Луке Јозића Драго Лепан одвео у подрумску просторију у којој је било око 15 затворених Срба. Сви ти људи били су тако изубијани да су грозно изгледали. Били су крвави, модри и отечени. Међу тим Србима познавао сам Драгу Трифковића из Брода, Бранислава и Перу Дујанића из Брода, Андрију Џуџановић из Барице, Јову Секулића из Барице, Ранка Џабића из села Винска, Брод, Срета Павловића из села Винска. У тој просторији на две цигле ставили су по једну уску даску и на тој дасци смо лежали без икаквог простирача и покривача. На патосу у том подруму била је вода, тако да смо ми ујутро устајали потпуно мокри..."

Извршиоци: ЈОЗИЋ ЛУКА, зв. "Лукица", ЛЕПАН ДРАГО, ЛЕПАН ПЕТАР, ВРБАЊАН ИНДИРА, ЦОНДРИЋ МАТО.

ДОКАЗ: сведок 584/94-16.

3.6.1.7. У периоду између априла и јуна 1992. године у Броду, Штуц Анте и Лепан Драго, обојица војни полицајци мучили су у затвору у згради војне полиције Србина - сведока 584/94-12 (рођеног 1927. године) на разне начине. Водили су га у просторију у којој је било неколико заоштрених кочева, кљешта, игли и палица, питали га чему те ствари служе, па када им је он одговорио да не зна, наредили су му да скине одеће па су му врх заоштреног колца гурнули у чмар, а затим су му кљештима чупали зубе, хватали за уши, ударали рукама и ногама. Штуц Анте му је кљештима почупао горње зубе Остао му је само један зуб који је и у време давања исказа био "разљуљан ".

Сведок посебно говори о страдању Срба - логораша у логору на стадиону у Броду, где је он био само неколико дана. Сведок изјављује:

"...У тај логор је дошао Анто Штуц који је био главни му читељ. Изводио је људе, ударао их ногама у пределу полног органа, наређивао да се скину, тукао голе и терао их да се туширају у хладној води сваке ноћи у 24 часа. После туширања враћани су у собе и они су сутрадан сви добијали температуру и падали у агонију. Перу Триви ћа су тукли његовим штапом јер је он био инвалид и носио је штап све док сав штап нису изломили о његово тело. Штап је бачен када је поломљен на делове од 20 - 30 см ..."

Најзад, сведок 584/94-12 је пред истра жним судијом изјавио и следеће:

"...О свом боравку у логору и малтретирању Срба ја сам писао у разним часописима па исечке и новине "Народну реч" прилажем уз записник и желим да исти буду саставни део тога записника..."

Извршиоци злочина: ШТУЦ АНТЕ и ЛЕПАН ДРАГО

ДОКАЗ: сведок 584/94-12.

3.6.1.8. Сведок 438/94-14, рођен 1952. године, који је био у више логора и свуда мучен, навео је да је од краја јуна 1992. године био у логору у Броду у просторијама магацина Робне куће "Београд", па између осталог пред истражним судијом изјављује:

"...Посебан начин мучења и малтретирања био је да прозову затвореника и када он изиђе, онда га два хосовца са стране ударају у пределу ребара, два хосовца одпозади ударају у пределу бубрега, а један испред затвореника сачекује са безбол палицом у којој је написано велико слово "У", које је затвореник најпре морао да пољуби, а онда су га ударали палицом. Ја сам два пута у року од два дана тако третиран..."

Иначе, овај сведок је навео да су одмах по доласку у тај логор он и други затвореници били тучени "до бесвести безбол палицама, обичним палицама, кундацима и пендрецима..."

ДОКАЗ: сведок 438/94-14

3. 6. 2. Понижавање, малтретирање и застрашивање логораша - припадника српске националности

Овај вид нечовечног поступања према припадницима српске националности који су били затворени у логорима у Броду, био је заступљен као и у другим логорима у другим местима на подручју Босанске Посавине.

3.6.2.1. Више припадника српске националности који су били у логорима у Броду истичу да је један од облика понижавања Срба било приморавање, уз употребу најозбиљније претње смрћу и употребе силе, да између себе врше противприродни блуд, или су Срби били приморавани да то чине са особљем из логора.

Тако, сведок - логораш 593/94-33 пред истражним судијом изјављује:

"...У логору у Босанском Броду у насељу "Тулек", ухапшени Срби доведени из логора у Оџаку пребијани су још жешће него у Оџаку... Терали су затворенике да један другом "пуше" пенис, да се међусобно ударају песницама, да једу папир или било што друго шта им се нађе при руци... Већином сам био у несвесном стању од непрекидног ударања и малтретирања. Имао сам доста прелома ребара, прелом леве рамене кости..."

Наравно, из овог исказа се сагледава, на још једном примеру, како се безобзирно поступало са логорашима Србима и како се у односу на њих примењивала сила.

Сведок 584/94-16, рођен 1955. године, детаљно је пред истражним судијом сведочио о свим страдањима кроз која је прошао, између осталог и у логору у Броду, а на овом месту се истиче један детаљ:

"...Група хрватских војника у логору у насељу "Тулек" вршила је противприродни блуд над ухапшеним Србима мушкарцима. На челу те групе био је Олдобашић Дедо из Брода, Дамир Чума из Брода, Драган Лепан и други. Терали су нас да тој групи "пушимо" пенис, а при томе су нам претили уколико не пристанемо да ће нас поубијати ...."

ДОКАЗ: 593/94-33 и 584/94-16

3.6.2.2. У 1992. години у логору у насељу "Тулек" у Броду наређивано је логорашима Србима: 1) да певају усташке песме, 2) да читају оченаш по католичкој вероисповести, 3) да љубе безбол палицу којом су после тучени, 4) да љубе ноге војницима ХВО-а.

Тако сведок логораш 593/94-13, изјављује пред истражним судијом:

"...У том логору нас су терали да читамо католички оченаш, да љубимо ноге хрватским војницима који су нас тукли, да љубимо безбол палице на којима је било уцртано слово "У", па су нас после са том палицом ударали..."

Сведок 593/94-33 дао је следећи исказ:

"...У логору у Босанском Броду у насељу "Тулек" ухапашени Срби довезени из логора у Оџаку пребијани су још жешће него у Оџаку. Тамо су у просторије у које смо били смештени улазили Анте Голубовић са групом усташа, који су најпре испребијали половину групе ухапшених Срба, а други део групе терали да лижу крв. Терали су нас да певамо усташке песме, да читамо оченаш по правилима католичке вероисповсти, да љубимо слику Анте Павелића, а тукли су нас са безбол палицама на којима је било уцртано слово "У"..."

ДОКАЗ: 593/94-13, 593/94-33

3.6.2.3. У 1992. години у логору у Броду поред других на чина мучења логорашима су наређивали да једу чарапу од најлона, да сви свуку одећу са себе и да голи стоје и по три сата. Иначе, по неколико месеци нису уопште имали прилику да се окупају.

ДОКАЗ: 280/95-11.

3.6.2.4. Сведок 584/94-16 рођен 1955. године, сведочио је пред истражним судијом не само о физичком мучењу које је над њим примењивано, што је у овом материјалу већ наведено, већ је сведочио и о заиста несхватљивом понижавању коме је био подвргнут у логору у Броду.

Пошто сведок предходно наводи да је Миљак Зденко из Брода кога је иначе од раније познавао и који је, као и друго особље у логору, био обучен у униформу ХВО, наводи, између осталог:

"... Зденко Миљак мени је ли чно пишао у уста. Хрватски војник чије надимак "Бритва" пишао је на траву, а мене терао да ту траву пасем ..."

3. 6. 3. У б и с т в а л о г о р а ш а - С р б а

У логорима у Броду поједини припадници српске националности поред тешког мучења, повређивања, понижавања, изгубили су у тим логорима и своје животе.

3.6.3.1. Сведоци 584/94-12 и 584/94-26 из Брода, сведо чили су да су у месецу јулу 1992. године, док су се налазили у логору на стадиону, задобили смртоносне повреде РАДОВАНОВИЋ МИЛАН, КОСТАДИНОВИЋ ПЕЈО и ЧЕРЕК СЛАВКО из Брода, који је иначе родом из Лијешћа.

Сведок 584/94-12 изјављује:

"...Истичем и то да су хрватски војници 12. јула 1992. године када је српска војска заузела Оџак извели пет затворених Срба, међу којима су били Милан Радовановић и Пајо Костадиновић. Целу ту групу су тукли целу ноћ металним предметима и сва петорица су подлегли повредама. Њих је тукао Анте Опачак из Врела, зв. "Парага", тукао их је такође Ивица Клајић хрватски војник из села Кричанова..."

Сведок 584/94-26 је изјавио пред истражним судијом:

"...Када сам дошао у логор Стадион од повреда које је задобио од непрекидних удараца умро је Славко Черек из Брода, који је иначе родом из Лијешћа. У току даљег боравка у том логору умро је и Милан Радовановић из села Зборишта, а умро је такође и један млађи човек из Брода који је раније био возач аутобуса, али не знам његово име..."

ДОКАЗ: 584/94-12, 584/94-26

3.6.3.2. Из исказа сведока 584/94-12 рођен 1927. године, утврђује се да је од последица мучења у логору у Броду умро КУШЉИЋ ЗДРАВКО из Бродског Поља - Општина Брод.

Конкретно, сведок 584/94-12 је изјавио пред истражним судијом Основног суда у Дервенти на дан 17. новембра 1994. године:

"... Видео сам ли чно када је Анте Штуц уштројио Кушљић Здравка из Бродског Поља, Општина Брод. Он је умро после штројења ..."

ДОКАЗ: 584/94-12

3.6.3.3. ПАЈИЋ МИРКО, професор музичког васпитања из Дервенте подлегао је повредама које је задобио у логору у Броду, док је био смештен у логору у Средњошколском центру "Фриц Павлик" и то у месецу августу 1992. године.

Голубовић Анто, Толић Јосип и Божић Јурица зв. "Бајица " организовали су и учествовали у батињању Мирка Пајића. Како је навео сведок 280/95-7 они су га извели у суседну просторију "и након двадесетак минута унесен је у салу изубијан те је након двадесетак минута издахнуо".

Из исказа више сведока несумњиво произилази да је професор Пајић убијен зато што је покушао делегацији Међународног црвеног крста да дотури цедуљицу у којој указује на услове живота у логору, да се у логору налазе и жене Српкиње које су биле скривене и да има и других логора у Броду.

Сведок 280/95-68, Српкиња, коју је Голубовић Анто силовао а касније јој упутио писмо којим је уценио да мора са њим да живи, навела је између осталог:

"..Када сам била с њим у стану Брекало Горана, Анто ми је рекао да је на смрт претукао неког Србина из Дервенте, који је члановима делагације Међународног црвеног крста рекао да Хрвати крију заробљене жене..."

Више сведока - Срба логораша сведочило је о смртоносним батинама којима је био подвргнут професор из Дервенте, Пајић Мирко, у логору у Броду смештеном у Средњошколском центру "Фринц Павлик". На овом месту наводи се да су још два сведока ближе објаснили зашто је наведени Србин тако претучен да је убрзо од повреда које је задобио наступила његова смрт.

Сведоци 55/95-9 и 55/95-11 навели су пред истражним судијом да је од Срба логораша захтевано да приликом посете представника Црвеног крста и новинара морају да кажу да на копање ровова иду добровољно, да имају добру храну, да они не желе да иду у размену, да су у тим логорима добровољно, да иду из логора да врше поправку кућа у Броду које су "порушили четници са гранатама" и слично. Приликом једне посете представника Међународног црвеног крста професор Пајић Мирко се једноставно није држао те наредбе, дотурио је цедуљу са садржајем који није одговарао управи логора и он је одмах претучен - практично убијен.

ДОКАЗ: сведоци: 365/94-3, 55/95-2, 55/95-9, 55/95-11, 55/95-16, 55/95-28, 55/95-38, 55/95-43, 424/95-1, 424/95-2, 424/95-1, 424/95-10, 424/95-11, 424/95-15, 424/95-26, 424/95-34, 191/94-5, 280/95-68, 280/95-73, 280/95-74, 280/95-75, 584/94-16.

Извршиоци злочина: ГОЛУБОВИЋ АНТО, ТОЛИЋ ЈОСИП и БОЖИЋ ЈУРИЦА.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

Maks 78

Poruka #197

24. Apr 2008, 19:12:38

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	3324
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.14
	Samsung

3. 6. 4. Силовање жена, припадница српске националности у логорима у Броду

Из исказа бројних сведока произилази да је у логорима у Броду силовање Српкиња - логорашица било бројно. При томе се, како је ве ћ наведено, са женама поступало крајње нечовечно.

Пре него што се наведу одређени случајеви силовања Српкиња - логорашица у логорима у Броду, навешћемо један пример који показује да је било довољно не само да жена логорашица буде Српкиња па да буде подвргнута свакојаким мучењима и силовању, већ је било довољно да за неку жену постоји ма каква, па и неоправдана сумња, да има неке везе са Србима.

3.6.4.1. Сведок 584/94-14, муслиманка, сведо чила је пред истражним судијом Основног суда у Дервенти 16. новембра 1994. године. Она је изјавила да је почетком месеца јуна 1992. године лишена слободе и спроведена у логор у Броду у просторије стадиона. Саопштено јој је да је, како она каже, оптужена да има "неку везу са четницима из Кобаша босанског". Сведок је оспоравала да је имала било какву везу у наведеном смислу са неким Србима. Подвргнута је стравичној тортури. Над њом су вршили разна мучења, силовали су је, вршили противприродни блуд и то истовремено више мушкараца - особља логора.

Сведок 584/94-14 је посебно издвојила ВРБАЊАЦ ИНДИРУ као заповедника женског логора и већ раније у овом раду поменутог ЛЕПАН ДРАГУ.

Најзад, сведок је навела и низ појединости везаних за малтретирање и силовање жена припадника српске националности, о чемуЋе бити речи у даљем тексту.

3.6.4.2. Српкиња сведок 584/94-33 рођена 1928. године, налазила се у логору у Броду на градском стадиоцу, саслушана је пред истражним судијом Основног суда у Дервенти 10. 11. 1994. године и она је детаљно описала како су над Српкињама - логорашицама поступали, с каквим су понижењима биле изложене, а истовремено је потврдила и веродостојност исказа муслиманке сведока 584/94-14, о чијим је сведочењима било речи у претходном ставу.

Сведок је конкретно, поред осталог, изјавила:

"...У логору на стадиону поред просторије у којој су се налазиле жене, у другим просторијама били су затворени мушкарци. У просторију у којој сам се ја налазила долазили су у ноћним часовима хрватски војници па су наређивали да се све скинемо голе, а потом су млађе жене силовали, а нас старије терали да им "пушимо"пенис и иживљавали се на разне начине над нама. У тој просторији нас две биле смо старије жене, а остале су биле млађе, и њих су силовали. Силовали су их у присуству свих осталих присутних у просторији, а неке су изводили и ван просторије па су их и тамо силовали. Те жене када су се враћале причале су нам да се над њима ређало по седам хрватских војника. У мом присуству силовали су муслиманку Ф. Она је дала изјаву "Интервју" и њена изјава је у потпуности тачна. Поседујем тај "Интервју" али ја бих желела да га задржим за себе као докуменат... За време боравка у логору на стадиону управник женског дела логора била је хрватски полицијац Индира Врбањац коју сам иначе лично познавала. Она је посебно тукла ухапшене српске жене, и понижавала их на разне начине. Доводила је хрватске војнике који су у њеном присуству силовали млађе жене српске националности. Видела сам мојим очима када су силовали К., М., Х. и друге..."

Овај сведок је навела још и један детаљ из периода када се налазила у наведеном логору. Навела је:

"...Хрватски војници су нас стално тукли, псовали нам српску и четничку мајку, претили да ће нас "послати Савом за Београд" и слично..."

Најзад, сведок 584/94-33 навела је да је за време док се налазила у логору, током два месеца изгубила у тежини око 20 килограма јер је приликом лишења слободе имала 80 килограма, а када је изашла имала је око 60 килограма.

ДОКАЗ: сведоци: 584/94-33, 584/94-14, 584/94-24, 584/94-31.

За извршење ових злочина одговорна: ВРБАЊАЦ ИНДИРА, управник женског дела логора на Градском стадиону у Броду која је присуствовала силовању или је доводила војнике који су у њеном присуству вршили силовање, као и за сада неидентификовани извршиоци.

3.6.4.3. Сведок 267/94-2 (584/94-32), Српкиња, рођена 1954. године, дала је два пута изјаву у вези силовања које је над њом и над другим лограшицама - Српкињама вршено у логору у Броду. Навела је да је у логору на стадиону била почев од 11. септембра 1992. године, када је са својим супругом одведена у логор.

Сведок изјављује:

"...У ту просторију дошао је Драго Чабрајићиз Новог Села. Ухватио ме је за косу и врло грубо одвео у једну собу. По чео је да ме туче и претио ми је клањем. Псовао ми је четничку мајку. Упитао ме је: "Шта вам је поп Ђујић?". Након тога је додао: "Хоћу да направим малог усташу". Тако је он био први у низу усташких зликоваца који су надамном извршили силовање.После њега, у собу је ушло њих још 11. Редом су ме - један по један силовали. Сви су били у униформама на којима су, као ознаке, биле "шаховнице".

Тај чопор звери у људском облику уз већ поменутог Чабрајића из Босанског Брода сачињавали су:

Ивица Глави ћиз Сијековца, Таиб Слаби ћиз Босанског Брода, Ивица Блажевић зв. "Чедо" из Новог Села, Јурковић зв. "Мангаш"из Босанског Брода, Кадрија Мливи ћиз Сијековца, Драго Лепан из Босанског Брода, Тадија Лепан из Босанског Брода, Лукица Јози ћиз Кова ча,Адам Антолови ћиз Босанског Брода, Бла жевић из Сијековца и неки "Чичак" из Сијековца. Сваке вечери вршили су силовања, како надамном, тако и над осталим женама које су биле затворене самном.

Ивицу Главића из Сијековца трајноЋу запамтити и по томе што свој злочиначки нагон није задовољавао само тиме што ме је силовао. Он ме је водио и у Лушчане на ватрену линију где су ме силовали војници. Излазили су из ровова као авети - један по један - и ређали су се... Од тог бескрајног насиља губила сам свест тако да нисам ни знала колико дуго су се иживљавали и колико их је било... Поред силовања и других физичких тортура, била сам присиљена да трпим и разна душевна насиља и понижавања. На пример, присиљавали су ме да гледам како ми му че мужа.И мене и њега пони жавали су својим изјавама како су ме силовали. У томе је нарочито уживао Ивица Главић. Дубоко су ми се у пам ћење урезале његове циничне речи које је, у мом присуству, упутио моме мужу: "Мој је ђед био усташа, а ја сам још већи. Ево ти жене - добро је погледај.Сви смо је јебали, сада је као крава. "..".

Сведок је пред истржаним судијом Основног суда у Дервенти 10. 11. 1994. године изјавила:

"...Мој муж Ж. прошао је кроз све логоре у Хрватској и у истима је провео 11 месеци. Сав је изломљен и сада живи негде у Новом Саду, али ја не знам његову тачну адресу...".

Није тешко претпоставити какве су трагичне последице наступиле како код ових жена које су прошле кроз ова страдања тако и на њихове бракове и на њихове породице.

Сведок 267/94-2 сведочила је и о страдању других жена - Српкиња у наведеном логору.

Најзад, сведок је говорила и о Врбањац Индири.

"...За време боравка у логору на стадиону у Броду долазила је Индира Врбањац која је била у хрватској полицији и она је испитивала жене и тукла их..."

ДОКАЗ: сведоци: 584/94-32 и 267/94-2, 584/94-31.

3.6.4.4. БЛАГОЈЕВИЋ ДЕСАНКА, медицинска сестра из Тешња, лишена је живота приликом преласка логораша - Срба из Босанског у Славонски Брод. Мливић Кадрија из Сијековца, припадник 101. Босанско брдске бригаде лишио ју је живота из ватреног оружја. Претходно она је била у логорима у Броду - на стадиону и у Средњошколском центру. Њеном ликвидирању претходило је најбезобзирније мучење и силовање, које је извршио Мливић Кадрија заједно са Јурковићем зв. "Мангаш", такође припадником 101. Босанске брдске бригаде.

О мучењима којима је била подвргнута Благојевић Десанка говори неколико сведока:

Сведок 584/94-14 изјавила је пред истражним судијом:

"...Знам и то да је на стадиону у логору била медицинска сестра Деса Благојевић из Тешња, мислим да је била 1946. годиште. Њу су силовали пред нама у соби у којој сам се ја налазила. Сећам се да је по повратку са саслушања једном приликом била сва испечена. Дебело месо јој је било све пе чено а она је испричала да су је терали да седне на усијани решо, као и да су јој усијани решо стављали на друге делове тела . Видела сам да јој је испечено дебело месо јер сам је лично прала са једном М. за коју не знам како се презива. Ту жену је прала и нека М.Р. која мислим да је из Оџака... Приликом преласка у Славонски Брод пошто је Деса била веома изубијана и испечена није могла да се креће без туђе помоћи и помагала јој је М.Р. У једном тренутку чуо се рафал, а после тога је М.Р. испричала да је Десу убио неки Кадрија Мливић који нас је спроводио. Рекла ми је да је више нећу морати купати..."

Сведок 267/94-2 (584/94-32) сведочи:

"... Лукица Јози ћиз Кова ча - био је главни заповедник логора на стадиону. У том усташком зверињаку провела сам око месец дана. У том периоду ту су довели и Десанку... радила је у иностранству и пошла је кући. Пала је у усташке руке и доживела грозну судбину. Њу нису само силовали. Почупали су јој сву косу са главе тако да је остала без косе. Голу су је стављали на усијану ринглу електри чне пећи. Била је сва изгорела. Буквално су јој испекли стражњицу, лактове и колена. Лежала је непокретна. Испечени делови тела су јој се усмрдели - на њој је живо месо почело да трули... Пре него што су је убили силовали су је и тако унакажену... на усијаној рингли пећи пекли су је Јурковић зв. "Мангаш" из Босанског Брода, усташа под надимком "Бекан"и "Чичак", оба из Сијековца. У трајном сећању остаће ми њени јауци, страшни и неподношљиви крици тешког мучења . Извео ју је један усташа који је дошао са огромним псом... Приликом ослоба ђања Брода од стране војске Републике Српске почетком октобра 1992. године усташе су нам онако измученим, наредиле да трчећи пређемо мост између Босанског и Славонског Брода. Сва испечена и физички потпуно уништена, Десанка није могла да иде. Убили су је Кадрија Мливи ћ и Јурковићзв. "Мангаш". Обојица су у њу пуцали из пушака и то сам видела и упамтила као једну од страшних слика коју носим у својој свести..."

Сведок 593/94-29 (280/95-45), рођена 1951. године, изјавила је, између осталог:

"...Крајем месеца септембра 1992. године наведена група је пребачена у Средњошколски центар "Фриц Павлик" у Броду где се налазио логор за људе са подручја Брода и Оџака и где смо остали до 6. 10. 1992. године, када су логораше, пешаке у колони преводили преко моста на Сави у Славонски Брод. Приликом преласка преко моста, ја сам помагала једној жени старој око 40 година за коју мислим да се зове Десанка и која је од силовања и разних мучења била готово непокретна, а осим тога кожа на коленима и лактовима била је у ранама јер су је пекли на решоу. Задњи дан је прилично неповезано причала . Тада сам је превела преко моста у групи са другим логорашима. Она није могла даље да хода и обзиром да је падала киша, легла је у мокру траву недалеко од моста. Тада је пришао извесни Кадрија из Сијековца, мла ђе доби и средње висине, слабе неухрањене конституције, краће смеђе куштраве косе, за кога сам после у Орашју чула да се презива Мливић или Милвић, а са њим су била још два или три мени непозната лица, војни полицајци који су проводили колону логораша. Након што нам је пришао Кадрија је почео да псује, а затим мени рекао "само ти настави миЋемо се побринути за њу". Након што сам прешла стотинак метара зачула сам два или три пуцња, а не могу се изјаснити да ли су била из пиштоља или којег другог оружја, али се сећам да су то били појединачни пуцњеви. Након тога Десанку нисам видела. Истог дана М., мене, Н. и још неколико жена су пребацили у логор у Орашју где су услови били исти као и у другим логорима..."

ДОКАЗ: сведоци 55/95-2, 267/94-2, 584/94-32, 593/94-29, 280/95-45 и 584/94-14.

3.6.4.5. Сведок 584/94-21, рођена 1941. године, пред истражним судијом Основног суда у Дервенти дала је на дан 10. новембра 1994. године исказ у коме је навела:

"...Пре почетка овога рата живела сам у Броду све до 7. јула 1992. године када су дошла два полицајца у униформама ХВО и ухапсили мене и мога мужа, а потом су нас одвели у просторије на стадиону (фудбалско игралиште у Броду). Тамо су нас раздвојили... У тој групи било је млађих жена, а ја се сећам њихових имена. Била је Г. из села Поље, Дервента, С. радница из "Чарапане" у Броду, затим још једна С. која је била радница "Чарапане" а њих обје биле однекуд из Србије. У тој групи била је и Р., ја мислим да је из Модриче. Била је и нека К. Хрватица из Модриче, муж јој је био Србин... Отприлике радило се о женама старим између 25 и 40 година... Одмах по смештају у наведену просторију, у којој је било пет или шест кревета, на којима су спавале по две жене, почели су долазити хрватски војници и наређивали су да се скинемо голе. Силовали су нас у присуству свих осталих затвореница, с тим што су нас најпре тукли. Претили су нам да ће нас побити уколико се будемо браниле, а потом су нас силовали... Млађе жене одводили су и на прву борбену линију, а када су се оне враћале причале су да су их тамо силовали и да се на њима ређало од шест до десет војника. Те жене су веома грозно изгледале када су се враћале јер су их поред силовања још и тукли. Ја лично нисам познавала хрватске војнике и полицајце који су ме силовали зато што сам ја 25 година била одсутна из Брода, живела и радила у Немачкој. Међутим, С. и друге жене које су се ту налазиле као и М. причале су да је то чинила иста група хрватских војника из Босанског Брода и околних села. М. и С. су помињале и имена и тврдиле да их оне лично познају. Ја не могу тачно да се сетим броја колико је хрватских војника мене силовало али у сваком случају ради се о великом броју. На пример изведу ме у просторију у којој чека по десет хрватских војника, а онда ме првих пет или шест силује, а остали ме терају да им "пушим", стављајући ми за то време цеви од пиштоља у вагину . Дакле, поред силовања, вршили су и живљавања и на друге начине и при свему томе псовали ми мајку српску, називали четником и слично... Додајем само то да сам ја имала мноштво повреда у виду модрица и отеклина по разним деловима тела, али нисам имала преломе костију. Претрпела сам психичке трауме услед којих и сада осећам страховите тешкоће, не могу да спавам, и слично..."

Сведок 584/94-33, која је како је већ наведено и сама била жртва у логору у Броду, изјавила је пред истражним судијом:

"...Видела сам мојим очима, када су силовали К. из Брода, М. такође из Брода... и друге..."

Одговорни за злочин: ЈОЗИЋ ЛУКИЦА , управник логора на стадиону у Броду и лица наведена у изјави сведока 584/94-32.

3.6.4.6. Једна од жртава у логору на стадиоцу у Броду била је и сведок 584/94-24, рођена 1945. године, која се у наведеном логору налазила од 25. јуна 1992. до 20. јула 1992. године.

Сведок је пред истражним судијом 12. новембра 1994. године изјавила:

"...Ја и моја јетрва С. биле смо ухапшене и доведене у логор који се налази на фудбалском игралишту стадиона "Полет". Приликом привођења ми смо се интересовале куда нас воде, па је војник у униформи ХВО нама саопштио да нас води тамо одакле се никада нећемо вратити. Након доласка на стадион смештене смо нас две у једну просторију која је раније кориштена као свлачионица за спортисте. Прва је уведена С., а са њом је у ту просторију ушао хрватски војник чије је име Анте, а звали су га "Бритва". Остале његове податке не знам, а испред улаза самном је остао један други војник чије податке не знам. После краћег задржавања испред улаза, ја сам ушла у ту просторију, али тада нисам знала да је војник који је увео С. њу већ силовао. Ту чињеницу сам касније сазнала у разговору са С.... Другог дана у исту просторију у којој смо биле ја и С. доведена је и Н. из Брода. Исте вечери и Н. и С. водили су неколико пута из те просторије и када су се враћале оне су биле измрцварене и испричале су ми да су их силовали..."

Даље, сведок 584/94-24, наводи:

"...За цело време мог боравка до 20. 7. 1992. године, у просторији логора на стадиону, сваког дана мене, а и остале жене које су се ту налазиле, изводили су по 3 - 5 пута у друге просторије у којима су их чекали хрватски војници и силовали . Тврдим да никакве милости није било према женама без обзира на њихове године старости и на њихову способност за сексуалне односе. Ја сам за све то време непрекидно крварила, услед психичког малтретирања, а и физичког. По именима лица која су ме силовала за време боравка у том логору ја се не сећам. Заправо знам да ме је силовао Драго Лепан, а других имена се не сећам. Углавном то је чињено свакодневно, у другој просторији и на најсвирепији начин по четири до пет пута..."

Сведок подвлачи:

"...Најупечатљивији случај кога никада нећу заборавити био је када ме је један хрватски војник увео у купатило у коме се други војник купао, а са прозоре купатила гледало је мноштво хрватских војника. Тај хрватски војник наредио је мени да се скинем, да се туширам са њима, па ми је након овога на редио да легнем на патос који је био од керамичких плочица. Он је тада пришао и стао изнад мене па је онанисао тако да је мени сперма падала у уста. Након овога легао је на мене и силовао ме, а посматрачи су и даље задовољавали себе и добацивали разне погрдне речи. Тако је поступано и према свим другим женама које су биле затворене у том логору, а њих је када сам ја 20. јула напустила логор остало још 12..."

Најзад, овај сведок је тврдила да су и сведоци 584/94-33, 584/94-31 и 584/94-14 такође биле у логору у Броду.

ДОКАЗ: сведоци: 584/94-24, 584/94-31, 584/94-14, 584/94-33.

Извршиоци злочина: ЛЕПАН ДРАГО и лица - извршиоци који су наведени у исказу сведока 584/94-32.

IP sačuvana

Citat

Po sopstvenom priznanju,Tomislav Nikolić svoj politički život duguje Vojislavu Šešelju. Na njegovim delima vaspitavao se osamdesetih godina. Oduševljeno je čitao sve što je napisao.

Citat

Kad je Tomislav, član Narodne radikalne stranke, čuo Šešelja iz Četničkog pokreta uživo, uverio se da je to „najveći srpski intelektualac”.

Zatvori

mononoki

Poruka #198

24. Apr 2008, 23:35:16

Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke	151

	Windows XP
	Internet Explorer 6.0

ako nakon svega ovoga budemo ponovo pravili drzavu sa Hrvatima, onda nas treba proglasiti trajno ludima i neizlecivima...

IP sačuvana

Zatvori

eutanazije

Poruka #199

25. Apr 2008, 11:28:02

Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke	135

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.7;M

Citat: mononoki 24. Apr 2008, 23:35:16

ako nakon svega ovoga budemo ponovo pravili drzavu sa Hrvatima, onda nas treba proglasiti trajno ludima i neizlecivima...

ako misliš da bi hrvati ikada više s vama u istu državu onda si naprosto obnevideo i odlepeo

IP sačuvana

Zatvori

Stranice:

1 ... 18 19

21 22 ... 25

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Politicki ~ Geopoliticki forum

Tema: Да се не заборави *Tema sadrži uznemiravajuće slike* (Moderatori: Mistreated, niko79, RASMC)

Trenutno vreme je: 26. Sep 2025, 09:52:42

Prebaci se na:

Oznake: policijska maskirani parovi australia svjetskom cetnicki slavojka mirko uni zeceve
lisic zna klepci telo andrun pravo zurovac obradovic kazanima msg5211326

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.