Свети мученик старац Вукашин из Клепаца

Православни Србин из хереговачког села Клепаца, ко је се налази па источној оба ли Неретве (паспрам Чапнне), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почегка 16. века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан - Вукан - Вук. Треба да је рођен крајем 19. века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, оп се вратио у своје село, али су хрватске усташе - римокатолици и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима.


Ту је јануара 1943. г. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клаље своје православие сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирио и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је иначе тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини); блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао.

Мучеиикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу и.ене 780-годишњице).


Сведочење злочинца ....

Усташа који ми је то причао, поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

- Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.

- И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.

А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашии из села Клеиаца код Чаиљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.

Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне - "живио поглавник Павелић!", или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.

Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче -"живио Павелић", или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: "Живио Павелић!", или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповнједио да узвикне "живио Павелић" и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетпо ми је добацио:
- Ради ти, дијете, свој посао!...

Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.

Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: "Ради ти, дијете, свој посао!..." И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: "Ради ти, дијете, свој посао!"

И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујући хладноћу зимске вечерн. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле.


др Недо Зец

Кроз Туђманова мучилишта

“Оно што остане то је улазак гардиста. Покупе двадесетак затвореника и одведу их, врати се пола њих. И тако сваке вечери”

Петар Фјодоров је благ човек; тешко бисте у њему препознали пензионисаног пуковника, још мање човека који је прошао страшну тортуру у хрватским мучилиштима. До 1991. био је наставник у Војној академији у Карловцу, где је живео са својом породицом, верујући у миран разлаз југословенских народа, ако га уопште буде било. Почело је са заглављивањем папира у браву стана, обележавањем поштанских сандучића војних лица, па сандучића Срба у Карловцу, наставило се легитимисањем на улици и учесталим телефонским позивима: Још сте ту?! Ако вас следећи пут нађемо, нећете бити живи! Започело је и врбовање: Чујте, волели бисмо да у нашој војсци имамо официра руске националности. Сигурно ћете добити висок чин! - Прећи ћу, ако видим да је још који Рус прешао на вашу страну!, одговарао је потпуковник Фјодоров. Онда су на касарну у Карловцу долетеле прве мине; неопрезни поручник Манојловић бива преклан у једној кафани, метак из снајпера погађа циглу иза главе Петра Фјодорова...
У опкољеној касарни настаје несносно стање, вода се пије из радијатора. Потом је начелник војне школе генерал Дамјановић одржао говор: Ко жели да напусти касарну, нека оде. Ко буде желео да се врати, врата су му отворена. Хрватски кадар је отишао. Мени се, убрзо, догодио инфаркт, морао сам на ВМА. У наш стан се одмах уселио амбициозни потпоручник Радетић, коме сам предавао. Пошто сам био омиљен у школи, требало ме је оцрнити и Радетић је у мом стану “пронашао” гомилу оружја и лекова (син ми је лекар), тако сам постао учесник “четничке завере”.
Отишли смо код таште у Тушиловиће код Карловца; пошто плату нисам добијао, почео сам се бавити пољопривредом. Живели смо на самој граничној линији, нисмо имали проблема са комшијама Хрватима, осим кад су тамо долазиле њихове јединице из Херцеговине и са Баније, није се могло живети од њихових снајпера. Загорци су били симпатични, кад дођу на смену, кажу нам: Бог дечки, ми смо из Загорја, 15 дана сте мирни! Била је ту Умпа зона, прилично је било мирно. Желео сам да помогнем мештанима, каптирао сам изворе да стока пије чисту воду, покушао да нађем погодно место за турбине јер није било струје, и заједно са мештанима успео да направим нови мост преко Коране. Стари је однела бујица, људи су морали да иду 50 километара преко Слуња да би дошли до амбуланте. Мост је пуштен у саобраћај на Митровдан ‘94.

РУСКИ ПУКОВНИК: Неочекивано је кренула “Олуја”, чули смо проглас Туђмана и Шушка: Грађани, идите у колони, нико вас неће дирати! Са осталима смо кренули путем Војнић, Вргин Мост, Глина, Жировац, Двор на Уни. Збег је милио у шест колона и био бомбардован код Глине, изгорело је много возила. Наравно, нико то није очекивао, сматрали смо да нас штите УН. Зашто би дирали цивиле? Глински корпус се повукао у дубину, остале су мале јединице на првим положајима, практично 180 хиљада хрватских војника окомило се на незаштићен народ. На потезу Глина, Вргин Мост, Топуско, у окружењу се нашло 30 хиљада избеглица.
Да бих заобишао кркљанац, ишао сам шумским путем преко Петрове горе, и нашао се 200 метара испред колоне. Нас стотинак цивила на мосту пред Глином окружиле су хрватске јединице. Кренем ка њима, наједном запуцају и убију жену која је стајала неколико метара иза мене. Викнем: ја сам војно лице, у име Женевске конвенције хоћу да разговарам са вашим старешином! Онесвестио ме је ударац по глави. Кад сам дошао себи, видим да су мушкарце издвојили и чујем како се веселе што су уловили “руског пуковника”. Постројава се вод војника, један им командује: Поређајте их уза зид! Пушку пуни! Од страха, људи су почели да падају, несвесно врше нужду, плачу, запомажу. Једном до мене кажем: Бол траје секунду, немој ту да кукаш, да се ови иживљавају.
Потом се војницима командује: Остав, празни оружје! Стојимо и даље уза зид, сад бацају конзерве међу нас и гађају их из пиштоља. Била је то антитерористичка јединица Сисачке жупаније, под командом Ђуре Бродарца.
- Где је тај! - Ево га! Везују мене и тројицу полицајаца у униформама, одводе нас, једног по једног. Почиње премлаћивање, шутирање уз псовке: Мајку ти четничку! Нисам могао да устанем; сломили су ми ребра, а стално очекујем нешто још горе. Онда су ме гурнули низ степенице, са другог спрата. Њихов штаб био је у хладовини, поред бунара, чујем како причају: Шта ћемо да радимо са женама и децом? - Приметиће ови из Унпрофора, водићемо их хладњачама. Ставили су ми лисице, остале мушкарце, њих 26 увезали су жицом и почели да убацују у хладњачу. Мене и ову тројицу полицајаца убацили су у једно возило, у гепек - За вас нема милости, осуђени сте на смрт, говорили су.
Возило се негде зауставља, чујем наше пратиоце како се хвале: Господине генерале, ухватили смо једну велику зверку! Тишина, генерал се не одазива. Поклопац на пртљажнику се отвара, угледам Петра Стипетића, заменика главног начелника штаба Хрватске војске. Познајем га од 1956, седам година радили смо заједно у Школи за резервне официре у Билећи. Предавао је тактику, ја запречавање. Није ме препознао. Глава ми је била изобличена; ко год је долазио, шутирао ме је у леђа, онако везан ударао сам главом о зид. Пита: Ко си ти? - Зар ме не препознајеш, Фјодоров! Тргне се, опсује: Јебем ти сунце! Шта ћеш ту?! Окрене се војницима који нас воде, каже: Испитати случај. Ако је крив, дати га на суд, ако није одмах га пустите!

ИСЛЕЂИВАЊЕ: Ноћ је. Доводе нас на место где је требало да се обави егзекуција. Излази десетак усташа, кажу: Јесте ли их довели? - Нема ништа од тога, Стипетић не дозвољава, одговарају им наши чувари. Почели су да псују и Стипетића да је југоофицир, да и њега треба ликвидирати... Доводе нас у Петрињу, у њихов штаб. Гардисти нам приређују “топлог зеца”. Везују су ми жицу око врата, вуку ме и туку ногама, рукама, палијама. Издржао сам у једном правцу, у другом сам добио јак ударац у слабину и онесвестио сам се. Кад сам дошао себи, видим да довозе хладњачу са оних 26 људи. Било ми је драго што нису изгорели у Железари. Отворили су хладњачу, само један је био на ногама, неки Жељко Павловић. Остали су попадали јер су им укључили грејање, остали су без кисеоника. Од оне жице, сав сам одран по лицу и врату. Сад идемо за Сисак, тамо је сабирни логор. Долазе пуни камиони и аутобуси везаних људи; неке одводе везаних очију, комешање.
Довели су нас у спортску халу, где се налази 200 заточеника и десетак полицајаца са пендрецима у рукама, размештених око њих. Утрча један гардиста и упре прстом у мене, каже: Овај је четнички генерал! Настаје пребијање, пред тих двеста људи. Више не осећам ударце, само молим бога да видим отворена врата. Покушаћу да бежим, нека ме одмах ликвидирају. Или ћу скочити главом кроз прозор. Четворица ме воде на саслушавање. Како се покренем, имам утисак да ми неко ставља ужарену лопату у стомак.
Проћелави иследник тера стражаре напоље. Они би да уживају у мојим мукама - Па, ми морамо... - Напустите просторију, категоричан је. Видим два полицијска официра, стоје на прозорима. Моја намера да скочим се изјаловила. Иследник ме посматра, изобличеног, каже: Не одобравам такве ствари. Кажем: Ја сам у пензији, нисам био ни у каквим војним формацијама, живео сам код таште! Причам и гледам флашу киселе воде - Могу ли? - Само изволите. - Могу ли још мало? - Служите се! Не могу да верујем; читаву вечност нисам пио воду. До тада су се иживљавали и тако што су ми давали прљаву воду. Причам и осећам да ми се губи глас, не чујем самог себе. Опет пијем воду, опет шапћем. Ипак, вода и нормалан разговор мало су ме повратили. - Ви се одлично браните, каже иследник, али ја вам ништа не верујем! Као официр, сигурно сте учествовали у рату! И да знате, ја вас познајем из Билеће! Охрабрим се, кажем: Па, какав сам био? Били сте једини виши официр који је нормално комуницирао с војском. Али, немојте да мислите да вам сада верујем! Дозволио ми је и да се умијем и није ми везао руке кад сам одлазио. Видим да се атмосфера променила набоље, и полицајци се другачије понашају према мени. Само што сам се мало опустио, долази по мене њихова војна безбедност. Некакав крупан сатник, каже: Нису нам потребни пратиоци, па ко буде јачи од нас двојице! Као духовит је; једва се држим на ногама, он је грдосија. У току испитивања, стално ми говори: Није истина, лажеш! Кажем: Ви сте паметан и културан човек, тражите мој исказ и ја ћу вам га дати, а ви одлучите да ли је то истина или није. Кад сам рекао да је културан, као да сам га подстакао да се уљудније понаша.
Следи разговор са иследником државне безбедности. Испоставило се да га је мој син оперисао. Смеје се, каже: Да је знао шта ће се десити његовом ћаћи, сигурно би ме заклао на операцији! Прошла су ислеђивања, али не и малтретирања у сисачком логору. Као, у поверењу ми шапну: Чули смо од официра да ће вас ујутро ликвидирати! После долази други, кажу: Пошто сте војно лице, одабрали смо вам часну смрт - стрељаћемо вас! Кољемо само четнике. Помислим, хвала богу, само да ми не ваде очи! Сад, ма колико сумњали у њихове речи, не можете да спавате. Не знате ни које је доба, стално гори светло. Сутрадан долазе, размахали се - Шта је то, је л’ смо се договорили да га више нећемо видети овде!

КОД СВЕТЕ НЕДЕЉЕ: После седам дана проведених у логору, воде нас у места у којима смо радили. У аутобусу нам не дају да седимо на седиштима, морамо на под, један за другим раширених ногу са рукама за вратом. Један пратилац репетира пиштољ, у другој држи пендрек, тера нас да певамо усташке песме. - Певај! Коме је до песме? Стиже ударац пендреком у мој врат, други по глави. Приметили су да не отварам уста. У Карловцу је само један остао да нас чува, и одмах почео да митингује - Ово су четници који су вас бомбардовали, клали и малтретирали! Ођеданпут се искупила велика гомила, хоће да нас линчују. Почели су да пљују по аутобусу, овај виче: Немојте, то је хрватски аутобус!
Враћају се остали чувари, кажу: Нема места у затвору! Један предлаже: ‘Ајде да их побијемо у Јамадолу! Мислим, дајте већ једанпут, учините то да се решим мука! Воде нас старим путем; сигурно нас воде у Керестинец, тамо су стрељали. Кад смо дошли код раскршћа за Свету Недељу, видим, скрећу за Загреб. Осталима шапћем: Не воде нас на стрељање! Одвели су нас у нови логор, у Реметинец. Уведу нас у једну малу просторију, на којој се зидови затварају електричним путем. Нагурају нас, морали смо да стојимо дигнутих руку. Брзо нам је понестао кисеоник и више људи се онесвестило. Почнем да причам вицеве, што кажу, од муке. Смејемо се; зид се отвара, прозивају нас и претресају. Тражим наочаре у кеси, видим да је сат нестао, напипам метак. Ставио га је неко од стражара, био сам близу прозора и избацио га. Да су га пронашли, не бих се добро провео. Одмах сам затражио лекарску помоћ, почео сам да мокрим крв и крварим из уста. Хематоми су се отворили, свуда по телу. Докторици Жгели, љутој што су ме довели ноћу, кажем: Молим вас, дајте ми нешто да спречим крварење! Дала ми је нешто и узела мокраћу за преглед. Заправо, била је то крв, не мокраћа.
Видим да је логор добро организован: дали су нам тушеве, опрали смо се, дали нам лежајеве. И нису нас тукли. Имате шетњу од два сата, имате редовне оброке, додуше у тањирима величине тацне за кафу, али били смо мирни. Дошли су из УН, пописали нас. Коме нису дозволили да буде пописан, одведен је тобож на лекарски преглед. Одмах сам интервенисао. Научио сам и остале да кажу ко је био са њима, кога су одвели. После је једна службеница УН питала: Има ли ко шта да каже? Јавио сам се. Три и по сата причао сам тој Швајцаркињи кроз шта сам прошао, плакала је. Плакао сам и ја, прорадиле су емоције. Назначила је да свака следећа посета Црвеног крста прво пита за мене. Заиста, то се касније редовно дешавало.

КОМШИЈА ПАВЛОВИЋ: Стигла је прва оптужница, за оружану побуну по члану 235. Промењена је после неколико дана, оптужен сам за подривачку и терористичку делатност по члану 4. закона који је донет по хитном поступку. Кажу ми: Морате имати адвоката по службеној дужности! - Мени не треба адвокат, нисам крив! - Ми ћемо вам га дати! И појави се тај адвокат, мој комшија Павловић, из Карловца. Обрадовао сам се, авај! На првом рочишту, он ме је почео нападати. Кажем: Ја не желим вас за адвоката, сам ћу се бранити! - Настрадаћеш ако се сам браниш! - Још више ћу настрадати са вама!
Моја супруга је била пуштена из логора, после две недеље. Кад је дошла да ме посети, преко Црвеног крста, рекао сам јој: ‘Ајде ти, иди. Не могу да причам! Био сам у јадном стању, за тих месец дана смршао сам 30 килограма. Хтели смо да ангажујемо адвоката Силвија Дегена, рекао је: Чујте, то је тешка оптужница, више политичка. Он ће добити 15 до 20 година робије, могу му омогућити да добије осам. Али, мој излазак на суд кошта 5 000 марака. Супрузи кажем: Немој да се задужујеш! Нећу живети дуже од неколико месеци, камоли осам година.

ПСИХА: Дошло је суђење. Била је смејурија од оптужница за оних 26 људи, из хладњаче. Пита судија: Шта си био у војсци? - Пешадинац! - Три године затвора! Артиљерци су добили шест година затвора, тенкисти девет. Мада су били обични цивили, нико од њих није ни био у униформи.
Прва оптужница за мене била је да сам ‘србочетник’ - придружио се њиховим формацијама у чину пуковника, дао им логистичку подршку, направио мост за прелазак диверзаната. Побио сам те тачке оптужнице. Устане тужилац Здравко Цар, каже: Одустајем од оптужбе! Суд је донео одлуку да се ослободим издржавања казне! На моје запрепашћење, судско веће, записничари, и они који су присуствовали суђењу, почну да аплаудирају. Била је то прва ослобађајућа пресуда у Хрватској.
Остао сам још месец и по, тобож под заштитом полиције. Становао сам на четвртом спрату, сваки долазак лифта изазивао ми је ужасан страх - доћи ће да ме линчују. То се није догодило; 26. јануара дошао је по мене Међународни Црвени крст, одвели су ме на границу. Стајао сам сат и по, није ми било пријатно. Било је случајева да поново хапсе на граници и подигну нову оптужницу, по другом основу. Против мене то нису могли: први пут су ме оптужили по члану 235. за оружану побуну, па су га сами укинули. Па за подривачку и терористичку делатност, оптужницу коју сам побио. Лопов нисам, нису имали за шта да ме оптуже. Кад сам прешао на ову страну границе, почео сам да јецам...
Знате, моја психа... Повређеност је доживотна. Три месеца из кревета сам устајао уз помоћ других. Али, то се залечи, оно што остане то је улазак гардиста. Окупе двадесетак затвореника и одведу их, врати се пола њих. И тако сваке вечери. Кад сам први пут сањао затвор, морала је да дође Хитна помоћ. Често ми се догађало да кад изађем у град, не знам где сам. У Новом Саду, Карловцу или Београду? Од оне тројице српских полицајаца који су били са мном, једном је потпуно опала коса, други је оседео а трећи је извршио самоубиство, кад је изашао на слободу.
Људи који су ме тукли били су млади. Данас, ја их не мрзим, знам да су били заведени том лудачком националистичком реториком. Хтели су да покажу своје вештине: да паднем од првог ударца, да ме онесвесте једним ударцем... Они који су убијали недужне људе, морају бити кажњени. Просто, да би људски род наставио да живи нормално. Сада сам поднео тужбу Међународном суду правде у Стразбуру, због суђења цивилима на војном суду. Мада сам 30 година радио у Хрватској, забрањено ми је усељавање “због интереса Републике Хрватске”. Иако је министар правосуђа Шепаревић написао да се слаже да ми треба дати надокнаду за душевну патњу коју сам претрпео. У мом случају изгледа, први пут су признали за своја недела.
А људи кад чују за логораше, понашају се као да смо окужени. Сви нас избегавају; држава нас се стиди због тога што нам ништа није помогла, стиде нас се и они који су нас мучили... Али ми не можемо да нестанемо.

ЉУБИША СТАВРИЋ


Пакрачка пољана

Било је много лешева поред Жировца, сви су спаљени у Железари Сисак. Причали су ми људи који су у камионе товарили те лешеве. Један од њих је сада у Канади, други се вратио у Хрватску. Двојица су преживела Пакрачку пољану, где је убијено 2 500 људи, у једног Матију испуцали су рафал, метак га није такао, други је морао да поједе уво од комшије, да би преживео.

Устаско хрватска муцилиста су актуелна у њиховој лепој много векова.У задњих 20-так година су се само усаврсили по методологији и нацину извођења.
Муцење софистицираним методама за њих је предност и нема губљења времена.Међутим,хрвати имају и специјалан нацин муцења,гори од тамницког.
Пропаганда као средство застрасивања и онеспособљавања Срба на дузе стазе је исто тако сназан вид муцења.У задњих неколико година смо сведоци медијске кампање која се води против свега сто је српско,и сведоци смо објављивања јавних спискова за "ухицење"или цак погубљење многих Срба.Хрватска творевина је до најситнијих детаља разрадила планове за осујецење евентуалних повратника у Крајину,и у тим плановима им на залост највисе помазу СРБИ,они Срби који су продали "веру за вецеру".Продузена рука хрватског злоцинацког друства су и разна "српска"удрузења изникла преко ноци и то са објасњењем да зеле да се српско хрватски односи изгладе и да Срби забораве сто су дозивели задњих 100 година.
Свакодневно на интернету моземо наци оваква друства и индивидуе који заговарају сузивот и који казу "ја немам цега да се пласим јер нисам ниста урадио".Ова отрцана фраза је дело које је скувано у хрватској кухињи и њу углавном користе не храбри,него је користе они који раде против интереса српског народа.
Пропаганда као вид муцења је вец одавно у употреби у "модерном"свету и наравно хрвати као "светски"народ су је усвојили и маxимално користе.

zbog ovakvih stvari mogu da razumem i eventualne zlicine od strane srba u poslednjem ratu, jel trebalo da sedimo i da cekamo da se istorija ponovi..nedaj Boze vise nikada

Хвала на претходно упућеној похвали 
Кроз саму тему прожима се само део злочина којима су Срби као народ били подвргнути
Идеја саме теме јесте да се подсетимо на део историје који се никако несме заборавити!
Да део тих злочина није био заборављен, или потиснут ...до нових злочина који су се десили у скоријој историји, можда не би ни дошло!
И ја кажем исто као и ти ....Не дај Боже више никада!!!

Да се не заборави !

САВЕЗНА РЕПУБЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима
против човечности и међународног права
Београд, децембар 1997


ГЕНОЦИД НАД СРБИМА НА ПОДРУЧЈУ БОСАНСКЕ ПОСАВИНЕ

(БРЧКО, ОРАШЈЕ, ОЏАК И БОСАНСКИ БРОД)

1992. и 1993. године


Београд, децембра 1997. године


У в о д н е н а п о м е н е


У току 1992. и 1993. године на подручју Републике Босне и Херцеговине поред ратних дејстава и страхота, по свом карактеру, значају и природи посебно се издваја геноцидно деловање хрватских и муслиманских војних и цивилних власти према српском становништву (цивилном, неборачком становништву, рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима). Управо о таквим поступањима која су попримила масовни карактер сведочи и овај материјал који садржи податке о извршеном геноциду над Србима на подручју Босанске Посавине (Брчко, Орашје, Оџак и Босански Брод) 1992. и 1993. године.

Обимна документација која је заснована на личним и материјалним изворима доказа указује да су над припадницима српског народа и то само зато што су припадници ове националне групе и православне вероисповести масовно, континуирано, дакле у једном дужем временском периоду вршени систематски злочини геноцида, ратни злочини против цивилног становништва, ратни злочини против рањеника и болесника и ратни злочини против ратних заробљеника.

Материјал, истина говори о страдању српског народа само у периоду 1992. и 1993. године (када се рат на простору Републике Босне и Херцеговине тек захуктавао) и то на једном релативно малом простору на подручју Босанске Посавине која је обухватала подручја општина: Брчко, Орашје, Оџак, и Босански Брод. Он недвосмислено указује на замах, обим, динамику и интензитет страхота, мучења и нечовечног, суровог поступања којима су Срби на овом простору били изложени.

При томе су сва дешавања на овом простору вршена под утицајем, инструкцијом и надзором, уз наредбу или пак само знање званичних органа Републике Босне и Херцеговине, али и Републике Хрватске (о чему говори исказ сведока о посети министра иностраних послова Републике Хрватске Звонимира Шепаровића логору за Србе у Доњој Махали код Орашја 1992. године).

Наведен је велики број примера страдања Срба са прецизним означавањем (где год је то било могуће) ко су извршиоци или саучесници, а ко жртве - оштећени, утолико пре што су извршиоци ових нечовечних, сурових злочина најчешће мештани муслиманске или хрватске националности или они који су раније насељавали ове крајеве где су заједно са Србима живели и радили. Но, претенциозно би било рећи да су наведени сви злочини, сва извршена дела и сви њихови извршиоци. Многа злодела и злочинци остали су неоткривени или о њима, бар за сада, нема ваљаних доказа. С обзиром на број страдалих Срба и чињеницу да су многи нестали под још увек неразјашњеним околностима, сигурно је да, нажалост, велики број злочина, злочинаца и њихових жртава није обухваћен у овом извештају.

Сви злочини геноцида који су обухваћени овим материјалом поткрепљени су доказима и могу се систематизовати на:

- намерно убијање цивилног становништва и заробљених лица, припадника српског народа,

- одвођење цивилног становништва српске националности и заробљених Срба у логоре, нехумано поступање, злостављање и убијање,

- етничко чишћење [/color]


1) Намерно убијање цивилног становништва и заробљених лица, припадника српског народа представља по свом законском опису кривична дела геноцида и ратних злочина против цивилног становништва, рањеника, болесника и ратних заробљеника.

На подручју Босанске Посавине у периоду 1992. и 1993. године извршени су и то:

- на подручју општине Брчко злочини се састоје у: нападима на цивилно становништво (неборачка лица, стара лица, жене и децу), њиховом убијању, телесном и душевном повређивању, одвођењу у логоре у којима су излагани суровом и нечовечном поступању, зверском мучењу и злостављању, разарању села, пљачкању и присвајању њихове имовине, паљењу кућа, цркава, скрнављењу гробаља и то посебно у периоду од јуна до септембра 1992. године у селима: Босанска Бијела, Буковац, Буквик, Вујичићи, Гајеви, Лукавац, Вучиловац (у децембру) и Церик. На истом подручју априла 1993. године приликом напада муслиманских и хрватских јединица на село Билиште заробљено је више српских бораца који су потом сурово мучени и на крају убијени (из медицинске документације - обдукционих налаза произилази да је смрт Срба - ратних заробљеника, наступила насилно одсецањем главе оштрицом тешког и замахнутог механичког оруђа).

- на подручју општине Орашје у мају 1992. године 106. бригада Хрватског вијећа одбране (ХВО) је напала село Букову Греду убивши при томе већи број српских цивила.

- на подручју општине Оџак у априлу, мају и јуну 1992. године приликом напада на села: Доња Дубица, Језеро, Горњи Свилај и Нови Град, убијено је или рањено више српских цивила.

- подручје општине Босански Брод у марту и априлу 1992. године приликом напада на село Сијековац, као и у јуну исте године приликом напада на село Скела убијено је више цивила, међу којима више деце и малолетника.

2) Одвођење цивилног становништва српске националности и заробљеника припадника српског народа у логоре који су специјално формирани за њих при чему су излагани нехуманом, суровом, нечовечном поступању, злостављању, малтретирању, понижавању, тешком телесном и душевном повређивању и убијању на различите начине и различитим средствима.

Под контролом муслиманских и хрватских снага у Босанској Посавини формиран је велики број логора који су били намењени за смештај цивила и заробљеника Срба. У Посавини је формирано чак 35 логора у којима су искључиво били затворени Срби и то: осам логора у Босанском Броду, деветнаест логора у Брчком, један логор у Шамцу, четири логора у Орашју и три логора у Оџаку.

Из свега произилази да је цела Босанска Посавина била претворена у систем логора. Логори за Србе су формирани у неприкладним просторијама које су раније служиле за разне друге намене као што су: складишта, магацини, средњошколски центри, кајакашки клуб, фудбалски стадион, индустријски погони, месни домови, гараже, основне школе, шупе. До сада није прецизно утврђено колико је Срба прошло кроз овај систем логорских мучилишта и стратишта у Посавини у току рата, али се може претпоставити да је он велики. То уосталом произилази из документа "Списка притвореника у затвору - школи" у Оџаку који је сачинило ХВО где стоји да је само кроз овај логор у посматраном периоду прошло 618 затворених Срба.

Срби - цивили и заробљеници су масовно и систематски, континуирано и у дужем временском периоду одвођени у логоре где су услови живота били неподношљиви. Смештајни услови нису били довољни ни за најелементарније потребе затворених лица. Затвореници су спавали на бетону или на поду, имали су недовољну и нередовну, лошу исхрану која се углавном састојала од комада хлеба, шоље чаја, супе или чорбе, без довољно воде за пиће, где су били подвргнути свакодневном, безобзирном батинању помоћу разних врста оружја и оруђа, различитим начинима и методама мучења при чему су сурово повређивани, злостављани и понижавани уз наношење тешких телесних и душевних повреда и патњи које су се често завршавале убиствима. Тако су логори постајали пакао на земљи.

То најбоље потврђују подаци о страдањима Срба - цивила и заробљеника у логорима: Рахићи, Улице, Зовик, Маоча, Боче (у околини Брчког) и Доња Махала (крај Орашја). Капацитети логора обзиром на број затворених лица нису омогућавали ни минималне услове који су потребни за елементарно преживљавање затворених лица. Према расположивим подацима у логору који је био смештен у Основној школи у Оџаку једном логорашу је припадало само 0,5 м2 простора. Муслимански и хрватски војници уз подршку логорске управе су разрадили читав систем мера и поступака за уништење и истребљење српског народа путем разних видова мучења, малтретирања, понижавања и злостављања.

Из наведених начина и поступака мучења према заточеним Србима произилази да је машта у фунцији мржње према другом народу неисцрпна. Убиства, наношење тешких телесних и душевних повреда и траума, премлаћивања по свим деловима тела, мучења и злостављања вршена су и овај пут плански као у току Другог светског рата и опет под утицајем усташке идеологије.

Поред тога, затвореници су из логора принудно извођени да копају ровове, граде фортификацијске објекте, пуне вреће песком, врше друге радње на првој борбеној линији и то управо у време борбених дејстава, што је имало за последицу да су многи од њих погинули или били рањени од пројектила упућених са обе стране.


3) Геноцид се практично испољило кроз све претходно наведене облике деловања хрватских и муслиманских снага према српском становништву на подручју Босанске Посавине. Убијање, телесно повређивање, одвођење у логоре српског становништва - жена, деце, стараца, мушкараца, рањеника, болесника, ратних заробљеника, није само себи циљ. Наиме, циљ свих ових делатности је потпуно или делимично истребљење српске националне групе (етноса) на овим просторима и то заувек не бирајући при томе средства и начине за остварење постављеног циља.


НАМЕРНО УБИЈАЊЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА И ЗАРОБЉЕНИХ ЛИЦА - ПРИПАДНИКА СРПСКОГ НАРОДА

2.1. БРЧКО


На подручју Општине Брчко почев од 11. јуна 1992. године до 12. децембра 1992. године хрватско-муслиманске оружане јединице извршиле су нападе на српско цивилно становништво, вршили убијање Срба, пљачку њихове имовине, палили њихове куће, цркве, скрнавили гробља, одводили их у логоре и тамо мучили.

У вези тих злочина над Србима у селима Босанска Бијела, Буковац, Буквик, Вујичићи, Гајеви, Лукавац, Вучиловац и Церик постоје конкретни докази.

2. 1. 1. Б о с а н с к а Б и ј е л а

О ситуацији која је постојала у селу Босанска Бијела пре него што ће 11. јуна 1992. године бити извршен напад на српско становништво изјаснило се неколико сведокакоји су саслушани пред истражним судијом Основног суда у Брчком.

Сведок 617/95-5 навео је:

"...Ја сам пре почетка овог рата живео са својом породицом у селу Бијела, СО Брчко, које је иначе насељено становницима српске националности. То село окружују српска села Церик, Буквик, Шпионица, Срнице и друга. Села која граниче са поменутим селима насељена су становницима муслиманске и хрватске националности. Непосредно пре почетка рата у првој половини 1992. године становници муслиманских и хрватских села формирали су своје војне јединице тако што су муслимани носили ознаке зелених беретки, а Хрвати ознаке ХВО. Одмах после формирања те јединице почеле су са упућивањем претњи становништву српске националности претећи да ће сви бити поубијани и протерани. Постављали су барикаде и онемогућавали кретање српском становништву, а почетком јуна исте године повремено су упадали у поједина села..."

Сведок 617/95-1 изјавио је, између осталог:

"...Непосредно пре почетка рата у првој половини 1992. године иако смо ми становници српске националности раније били у добрим односима са комшијама Хрватима односи су почели да се нарушавају. То се осетило најприје што су, када би комшија Хрват женио или удавао кћерку, почели да избјегавају да на то весеље позивају Србе. Објашњавали су то тиме да не позивају Србе зато што им је њихов свештеник рекао да се Срби не зову ни на весеља ни на сахрану..."

На дан 11. јуна 1992. године извршен је напад на српско становништво и том приликом убијени су следећи Срби:



СЕКУЛИЋ(Јакова) МИЛАН, рођен 1958. године (сведоци: 617/95-1, 617/95-5, 636/95-1, 2 и 3),
СЕКУЛИЋ(Лазара) МАРА, рођена 1925. године (сведоци: 617/95-1, 617/95-5, 636/95-1 и 2),
ЛУКИЋ(Стеве) ДУШАН (сведоци: 617/95-1, 636/95-1, 2 и 3),
ЈОВАНКА, рођена 1932. године (сведоци: 617/95-5, 636/95-1 и 2),
ЛУКИЋ ВЕСЕЛИН , рођен 1938. године (сведоци: 617/95-5, 636/95-1, 2 и 3),


ИЗВРШИОЦИ наведеног зло чина су:


ЂОРЂИЋ ЗВОНИМИР, "Ђоне" (сведоци: 617/95-1, 636/95-1 и 3);
ЛАСТРИЋ МАРЈАН , командир чете у 108. бригади (сведоци: 617/95-1, 636/95-1 и 2);
АНЂИЋ ФИЛИП, "Ирац"(сведоци: 617/95-1, 636/95-1);
СТЈЕПАНОВИЋ ИВО, "Пелеш" (сведоци: 617/95-1, 617/95-5 и 636/95-1);
МЕНДЕШ ДРАГАН (сведоци: 617/95-1 и 636/95-1);
МЕНДЕШ ФРАЊО (сведок: 617/95-1);
ЧАНЧАРЕВИЋ ГРГА, "Тахир" (сведоци: 617/95-1 и 636/95-1);
ЂОРЂИЋ ПЕТАР (сведоци: 617/95-1 и 636/95-1);
ЂОРЂИЋ АНДРИЈА (сведоци: 617/95-1 и 636/95-1);
ЂОРЂИЋ ИВО, "Супетло"(сведоци: 617/95-1 и 636/95-1);
ФИЛИПОВИЋ СТЈЕПАН , бивши радник Службе јавне безбедности Брчко (сведоци: 636/95-1 и 2);
ЈУРКОВИЋ ИГЊАЦИЈЕ , бивши радник Службе јавне безбедности Брчко (сведоци: 636/95-1 и 2);
МЕНДЕШ (Фрање) МАТИЈА (сведок: 636/95-2);
ЧАНЧАРЕВИЋ АНДРИЈА (сведок: 636/95-2);
ЧАНЧАРЕВИЋ (Андрије) ФРАЊО (сведок: 636/95-2);
ГЕЉИЋ ФРАЊО, "Ирац"(сведок: 636/95-2);
ЈУРКОВИЋ (Саве) ИВО (сведок: 636/95-3) и
ЛУКИЋ (Иве) МАТО (сведок: 636/95-3).
Приликом наведеног напада рањени су:

МИЋИЋ АЛЕКСА (сведок: 636/95-2);
ЛУКИЋ ДОБРИВОЈЕ (сведок: 636/95-2) и
СТЕВИЋ МАКСО (сведок: 636/95-2).

ДОКАЗ: сведоци 617/95-1, 617/95-5, 636/95-1, 636/95-2 и 636/95-3.

Основно јавно тужилаштво у Брчком подигло је код Основног суда у Брчком оптужницу Кт. бр. 69/93 од 15. јула 1994. године у вези наведених злочина и то због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. Кривичног закона Републике Српске - Општи део.

2. 1. 2. Б у к о в а ц

Хрватско-муслиманске војне јединице напале су српско становништво у селу Буковац на дан 11. септембра 1992. године.

Више сведока се изјашњава о ситуацији - атмосфери која је постојала у наведеном селу пре 11. септембра 1992. године, а тако ђе и о географском положају села Буковац. [/b]

Тако на пример сведок 617/95-32 наводи:

"...Село Буковац и још шест села која припадају Мјесној заједници Буквик насељена су искључиво становништвом српске националности. Села која окружују подручја Мјесне заједнице Буквик са једне стране насељена су становништвом муслиманске националности, а са друге стране хрватске националности. Почетком 1992. године у муслиманским и хрватским селима од мјесног становништва формиране су војне једнице које су одмах после формирања отпочеле са упућивањем претњи становницима српских села тврдећи да ће сви бити поубијани или протерани са тог подручја. Формиране војне јединице постављале су барикаде око српских села и на тај начин онемогућавале излазак Срба из тих села или улазак у иста. Држали су српска села под блокадом око шест мјесеци, да би 11. септембра 1992. године отпо;ели напад. Најпре су упали у село Буковац. Пре упада у село хрватске и муслиманске јединице су оствариле снажну ватру, а приликом уласка почели су да пале српске куће и убијају Србе који су се затекли код кућа. Српско становништво бежало је према шумама и тамо смо се крили од муслиманске војске..."

Приликом напада на село Буковац 11. и 12. септембра 1992. године убијени су следећи Срби - цивили:

ВУЈИЋ МИТАР , рођен 1945. године (сведоци: 617/95-4, 638/95-7);
ПЕЈИЋ МАРКО , рођен 1931. године (сведоци: 617/95-4 и 638/95-7);
ПЕЈИЋ ЦВИЈЕТА , рођена 1938. године (сведоци: 617/95-4 и 638/95-7);
МИЛОШЕВИЋ(Богољуба) ПЕТАР, рођен 1958. године (сведоци: 617/95-19, 640/95-1 и 4);
ТАНАСИЋ(Јове) НОВАК, рођен 1957. године (сведоци: 617/95-19, 640/95-1 и 4);
РАДИЋ ГОЈКО , рођен 1957. године (сведок: 617/95-32);
РАДИЋ ЦВЈЕТИН , рођен 1963. године (сведок; 617/)5-32);
БАЈИЋ РИСТО , рођен 1942. године (сведоци: 617/95-34, 640/95-1, 2 и 3);
БАЈИЋ ЖИВАН , рођен 1963. године (сведоци: 617/95-34, 640/95-1, 2 и 3);
БАЈИЋ ИЛИЈА , рођен 1938. године (сведоци: 634/95-3 и 5, 640/95-1 и 2);
ПИШТАЛОВИЋ НИКОЛА , рођен 1927. године (сведоци: 640/95-1 и 2);
ПЕКИЋ ЈОВАН , рођен 1954. године (сведоци: 64/95-1 и 2) и
СУБОТИЋ СТЕВО , рођен 1938. године (сведоци: 640/95-1 и 2).

На овом месту посебно се издвајају искази сведока 617/95-32 у вези убиства њених синова, Радић Гојка и Радић Цвјетина, као и сведока 617/95-34 у вези убиства њеног супруга Бајић Риста и сина Бајић Живана.

Тако, сведок 617/95-32 пред истражним судијом Основног суда у Брчком 26. јула 1995. године изјављује, између осталог:

"...У шуми где смо се крили били су и моји покојни синови и то, старији син Гојко рођен 15. 3. 1957. године у Буковцу, од оца Јанка и млађи Цвијетин рођен 23. 7. 1963. године. Гојко је био рањен у пределу леве руке. Преноћили смо у тој шуми, а сутрадан заједно са осталим народом, кријући се, отишли смо у Горњи Буквик. У том делу задржали смо се два дана... Када су нас хрватски или муслимански војници пронашли у једној шуми у Буквику они су у мом присуству одвојили из групе моје синове Гојка и Цвијетина и у њих испалили рафале из пушака. Цвијетина су одвојили од мене, јер сам га ја држала испод руке, а потом пуцали у њега. Молила сам и преклињала да то не чине, међутим све то није помогло. Њихова тела остала су у тој шуми а да ли их је ко сахранио ја то за сада не знам ..."

Сведок 617/95-34 је пред истра жним судијом Основног суда у Брчком на дан 26. 7. 1995. године, између осталог, изјавила:

"...Убили су мога мужа Риста Бајића рођеног 26. 6. 1942. године у Буковцу, од оца Милоша и мајке Стане, рођене Ђурић, на прагу наше нове куће . Убили су такође мога сина Живана Бајића рођеног 13. 11. 1963. године на истом месту јер су они били остали код куће... "

О убиству Бајић Риста и Бајић Живана сведок 640/95-3 пред истражном судији Основног суда у Брчком на дан 2. 2. 1994. године изјављује:

"...Водили су ме негде и тада сам видео да смо пролазили поред куће Ристе и Живана Бајића. Видео сам их обадвојицу када излазе из својих кућа подигнутих руку, без оружја, али је неко од војника запуцао и обојио их убио..."

Сведок 640/95-1, када сведочи о нападу муслиманско-хрватских снага на Буковац 11. септембра 1992. године, истиче:

"...Напале су нас муслиманско-хрватске снаге и ја сам се тада налазио са још седам својих комшија у засеоку Васиљевићи. Се ћам се да су нас напале наше дојучерашње комшије из села Уловић, јер сам лично препознао Џинић Блажу зв. "Бајица", Јурковић Стјепана зв. "Пепа", Шимић Јозу, Радошевић Здравко зв. "Кјеса", Џинић Здравка, Филиповић Нику, Мартиновић Луку, Мишковић Звонка, Мишковић Мирка, Ђукић Нику и Шимић Жарка . Они су вршили напад из правца железничке станице, док су нас муслимани напали из правца Жинића потока..."


ДОКАЗ: у вези напада на Буковац, убијања српског становништва и пљачке и паљења српских кућа - сведоци: 671/95-2, 617/95-3, 617/95-19, 617/95-32, 617/95-34, 634/95-3, 634/95-5, 617/95-4 и 638/95-7, 638/95-11, 640/95-1, 640/95-2, 640/95-3, 640/95-4.

У вези напада на српско становништву у Буковцу на дан 11. септембра 1992. године и злочина који су извршени на штету српског становништва Основно јавно тужилаштво у Брчком подигло је оптужницу под бројем Кт. 68/93 од 9. јуна 1994. године код Основног суда у Брчком против више лица због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. преузетог Кривичног закона СФРЈ.

2. 1. 3. Б у к в и к, В у ј и ч и ћ и, Г а ј е в а и Л у к а в а ц

На дан 14. септемба 1992. године, зна чи само три дана после напада на село Босанска Бијела, оружане хрватске и муслиманске јединице извршиле су напад на села Горњи и Доњи Буквик, Вујичићи, Гајева и Лукавац. Приликом тог напада убили су велики број цивила српске националности. Радило се иначе о селима у којима је живело српско становништво, а при томе су, као и претходно у Босанској Бјелој, а као што су чинили касније и у другим местима, пљачкали - присвајали имовину Срба, палили њихове куће, палили православне цркве, скрнавили гробове Срба. Један број Срба су одвели у логоре у селу Рахић - задружни дом и логор у школи, у Зовику - просторије складишта грађевинског материјала и у Улице - у просторије основне школе. У овим логорима су Срби мучени, о чемуЋе касније бити посебно речи. Злочине које су на овом подручју извршили припадници муслиманско-хрватских војних јединица потврђује велики број сведока - очевидаца, Срба, становника наведених села.

Приликом напада који је извршен 14. септембра 1992. године убијени су следећи припадници српске националности:

ПЕЈИЋ БЛАГОЈЕ , рођен 1912. године (сведок: 617/95-4);
ТОДОРОВИЋ МАРКО , рођен 1932. године (сведоци: 617/95-4, 14, 679/95-5, 33, 638/95-7),
ЛУКИЋ НЕДЕЉКО , рођен 1940. године (сведоци: 617/95-4, 14, 679/95-5, 33, 638/95-2 и 638/95-7);
ЂУРИЋ ВАСО , рођен 1940. године (сведоци: 617/95-4, 14, 679/95-5, 638/95-2);
ЂУРИЋ СЛАЂАН(сведоци: 617/95-4, 679/95-);
ПЕЈИЋ (Танасија) ЦВИЈЕТИН, рођен 1957. године (сведок: 617/95 -6);
РИСТИЋ(Зарија) МИРКО, рођен 1957. године (сведок: 617/95-6, са напоменом да отац убијеног Ристић Мирка сведочи пред судом да су његов син Ристић Мирко и Пејић Цвејтин убијени у Горњем Буквику 11. 9. 1992. године, када је извршен упад у то село и истовремено запалили неколико кућа);
СЕКУЛИЋ СПАСОЈЕ , рођен 1955. године (сведоци: 617/95-10, 11, 634/95-4, 6 и ;
ТАНИЋ ГАВРО , рођен 1922. године (сведок: 617/95-14);
ПУРИЋ(Аврама) ВЛАЈКО (сведоци: 617/95-19, 25, 26, 679/95-9, 634/95-4, 638/95-12);
РАДИЋ ЖИВАН , рођен 1966. године (сведоци: 617/95-19, 25, 26, 679/95-9, 634/95-4, 638/95-12 и 640/95-1);
РАДИЋ ЦВИЈЕТИН , рођен 1963. године (сведок: 617/95-19);
БРЕСТОВАЧКИ МИЛКА , рођена 1943. године (сведоци: 617/95-22, 634/95-1, 4, 6 и 8, 538/95-2 и 12, 679/95-
БРЕСТОВАЧКИ РАДОЈКА , рођена 1933. године (сведоци: 617/95-22, 4, 6 и 8, 638/95-2 и 12 и 679/95-
ВЕСЕЛИНОВИЋ САВО , рођен 1939. године (сведоци: 617/95-25, 26, 33, 634/95-4, 638/95-12, 679/95-9);
ВИДОВИЋ ЂОКО , рођен 1922. године (сведоци: 634/95-8, 638/95-2, 679/95-
КАУРИНОВИЋ ИЛИЈА, зв. "Фаркаш",рођен 1918. године (сведоци: 634/95-4, 6 и
ЈОВИЋ ДАНИЛО - Данко , рођен 1960. године (сведоци: 634/95-4, 6 и
КАУРИНОВИЋ(Саве) ТРИВО, рођен 1963. године (сведоци: 634/95-4, 6,
ПАШИЋ(Гавре) ГЛИГОР, рођен 1930. године (сведоци: 634/95-4, 6, 638/95-2);
ПАШИЋ(Нике) ЦВЈЕТИН, рођен 1954. године (сведоци: 634/95-4, 6,
ТАНАСКОВИЋ ЈОВАН , рођен 1912. године (сведоци: 634/95-4, 638/95-2);
ТАНАСКОВИЋ САВО , рођен 1912. године (сведок: 634/95-4);
МАРИЧИЋ(Саве) ЈАНКО, рођен 1930. године (сведоци: 634/95-4 и 6
БАЈИЋ РАДОЈКА , рођена 1948. године (сведок: 634/95-4);
ВЕСЕЛИНОВИЋ ПЕРО , рођен1974. године (сведок: 634/95-4);
КЕРЕЗОВИЋ ЂОРЂЕ , рођен 1932. године (сведоци: 634/95-5, 638/95-2);
КЕРЕЗОВИЋ ЦВИЈЕТА , рођена 1932. године (сведоци: 634/95-5, 638/95-2);
ЂУРИЋ МИЛО , рођен 1914. године (сведоци: 634/95-8, 638/95-2);
МИЈАТОВИЋ(Митра) ЈОВАН, рођен 1953. године (сведоци: 638/95-1, 638/95-2);
ВУЈИЋ ВАСО , рођен 1924. године (сведок: 638/95-2);
ПОДИЈЕВИЋ СТЕВО , рођен 1921. године (сведок: 638/95-2);
ПЕЈИЋ ИЛИЈА , рођен 1974. године (сведок: 638/95-7) и
БЛАГОЈЕВИЋ МИТАР , рођен 1942. године (сведок: 638/95-7).
Из прибављених доказа утврђује се да су у наведеном нападу или убијању припадника српске националости учествовали - извршили злочине:

ЛУБИНОВИЋ ШЕФКЕТ(сведоци: 617/95-10 и 11, 634/95-
ЂАКИЋ МЕНСУР (сведоци: 679/95-30, 634/95-8 и 9 - за кога се наводи да је био старешина јединице муслиманске војске која је напала Буквик);
ЏИНИЋ БЛАЖА, "Пајица",из Уловића (сведок: 634/95
БОСАНКИЋ ПЕТАР,из Витановића (сведок: 634/95-
ЈАКИЋ ЛУКА,бивши милиционер, из Брчког (сведок: 634/95-
ЧАРАПИЋ ВЈЕКОСЛАВ,из Улица (сведок: 634/95-
САРАЈЧИЋ НУРИЈА, из Брке (сведок: 634/95-8);
ХАЏИЋ (Хусе) СИНАН, из Уловића (сведок: 634/95
ХАЏИЋ(Мустафе) САДО, из УловиЋа (сведок: 634/95-
КАЛИЋ НИЈАЗ(сведок: 634/95-
СУЉИЋ ДАМИР,"Матија" 2" (сведок: 634/95
ХАСАНОВИЋ МЕЛВУДИН (сведок: 634/95-9).

Сведок 634/95-8 пред истражним судијом Основног суда у Брчком на дан 22.12.1993. године, између осталог, изјављује:

"...Лично сам у Буквику 14. и 15. 9. 1992. године препознао људе који су палили и убијали а то су ...", а затим наводи имена извршилаца злочина од броја 1 до броја 11.

Сведок 634/95-9 изјавио је, између осталог, пред истражним судијом Основног суда у Брчком на записнику од 20. 1. 1994. године:

"...Нападом је командовао Менсур Ђакић кога сам видео тај дан. Видео сам и Мевлудина Хасановића. Гледао сам кад убијају све што су могли убити... Видео сам када су убили једног слепог момка који нигде није ишао од куће, затим старце. Ниједан од убијених није био припадник територијалне одбране. После тога су пљачкали и палили. Ми смо се сутрадан предали и заједно са осталима био сам одведен у логор у Горњи Рахић..."


Колико су нападачи на поменута села били безобзирни у извршењу злочина на потресан начин указују сведоци 617/95-10 и 617/95-11 сестра и мајка убијеног Секулић Спасоја.

Тако сведок 617/95-10 пред истражним судијом Основног суда у Брчком на дан 20. 7. 1995. године наводи:

"... Покојни брат Спасоје, рођен 28. 6. 1954. године, имао је обољење кичме и због тога био непокретан . Могао се кретати једино уз помоћ штака на кратким релацијама. Муслимански војници су пронашли место где смо били скривени 15. 9. 1992. године, а то је било у потоку близу куће. Знам да су муслимански војници јер су носили зелене траке. Када су нас пронашли почели су да нам псују четничку мајку називајући покојног брата четником. Повели су нас према центру села Буквик и у једном тренутку пришао је и један муслимански војник за кога смо касније сазнали да се зове Шемсо Љубина (ради се о Лубиновић Шефкету) али ми тога војника нисмо познавали. Тај војник је био маскиран, лице му је било намазано са неком бојом, издвојио је покојног брата говорећи да је четник, а потом му испалио два рафала у пределу груди. Мајка Нетка и ја смо молили тога војника да то не чини али то није помогло. Његово тело је остало на том путу. Да ли је сахрањено или није ја то сада не знам јер је Буквик под контролом хрватских и муслиманских власти... " [/color]

Сведок 617/95-11 пред истражним судијом Основног суда у Брчком на дан 21. 7. 1995. године између осталог истиче:

"...Већина српског становништва напустила је своје куће и побегла у шуму, па сам и ја са својом кћерком и болесним сином Спасојем који је због обољења кичме био непокретан. Могао је да се креће само на штакама и на кратким релацијама. Крили смо се у шуми до 15. 9. 1992. године. Око 10 сати пронашла нас је муслиманска војска и наредила да кренемо. Приликом кретања до центра села муслимански војник који је имао зелену траку, а лице намазано такода се не би могао препознати извео је мога сина покојног Спасоја из колоне и када је окренуо ору жје према њему ја и моја кћерка почеле смо да молимо тога војника и да јаучемо. Међутим то ништа није помогло. Он је у Спасоја испалио два рафала и наредио да кренемо према центру... "

Из исказа више сведока - очевидаца утврђује се да су и Пурић Влајко, Радић Живан и Веселиновић Сава безобзирно убијени, пошто су неколико дана раније били рањени.

Сведок 617/95-26, мајка убијеног Радић Живанаизјавила је пред истражним судијом Основног суда у Брчком 25. 7. 1995. године:

"... Мој Живан је био рањен тако што му је метак ушао у уста са десне стране и изашао на темену главе.Колико сам ја могла да видим радило се о експлозивном метку па је била велика излазна рана, али је био жив... Видела сам да је Влајко Пурић био рањен у пределу левог рамена, а Саво Веселиновић био је рањен у ногу али не знам тачно где. Док сам ја гледала сина и остале рањене наишли су муслимански војници па је један од њих уперио мени цев од оружја у пределу леђа, а потом наредио другима да пуцају у рањене. Рекао је дословно "убијте рањене", а они су у мом присуству испалили рафале у пределу груди и Живана и остале двојице рањених. Мене су тада одгурали у правцу центра села... "

Сведок 679/95-9 пред истражним судијом Основног суда у Брчком на дан 17. 8. 1995. године наводи:

"...14. септембра 1992. године хрватски и муслимански војници након отварања ватре по српским селима упали су у села и отпочели са паљењем српских кућа и убијањем становништва српске националности... Убијено је тога дана око 59 становника српске националности из поменутих села на подручју месне заједнице Буквик. Убијани су немилосрдно старци и жене, а међу њима и три рањеника и то: Саво Веселиновић, Влајко Пурић и Живан Радић, који су се налазили у близини куће Чеде Пајића... Ту чињеницу знају сви бивши мештани села Г. Буквик... "

Сведок 679/95-8 сведочи пред истражним судијом Основног суда у Брчком 17. 8. 1995. године, између осталог и о убиству Брестовачки Милке и Брестовачки Радојке.

"... Ли чно сам видео сакривен из шуме када су муслимански или хрватски војници извели Милку и Радојку Брестовачки на пут и када су у њих пуцали. Видео сам такође када су извели старијег човека Ђоку Видовића из Д. Буквика и када су пуцали у њега и убили га... "

Сведок 638/95-12 пред истражним судијом Основног суда у Брчком 15. 2. 1994. године такође сведочи о убиству Брестовачки Милке и Брестовачки Радојке:

"... Повла чећи се лично сам чуо Брестовачки Милку која је, по наређењу непријатељског војника, плачући дозивала свога мужа Марка. Након тога тај војник је убио на цести. Нешто касније убио је и Брестовачки Радојку Обадве су били цивили и нису имали никаквог наоружања... "

Основно јавно тужилаштво у Брчком подигло је под бројем Кт. 72/93 од 25. јула 1994. године оптужницу против више лица због кривичног дела ратног злочин против цивилног становништва из члана 42. став 1. преузетог Кривичног закона СФРЈ, а у вези наведених злочина који су извршени средином месеца септембра 1992. године на подручју српских села Витановићи, Буквик Горњи и Буквик Доњи у општини Брчко.

Даље, Основно јавно тужилаштво у Брчком Републике Српске подигло је под бројем Кт. 77/93 од 16. јула 1994. године оптужницу против више лица, муслимана и Хрвата, због злочина извршених 11. септембра 1992. године у српским селима Вујичићи, Гајеви и Лукавац - због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. Кривичног закона Републике Српске - Општи део.


ДОКАЗ: сведоци: 617/95-2, 617/95-3, 617/95-4, 617/95-6, 617/95-7, 617/95-8, 617/95-9, 617/95-10, 617/95-11, 617/95-12, 617/95-13, 617/95-14, 617/95-15, 617/95-16, 617/95-19, 617/95-22, 617/95-25, 617/95-26, 617/95-27, 617/95-31, 617/95-33, 617/95-40, 679/95-5, 679/95-8, 679/95-14, 679/95-30, 679/95-33, 634/95-4, 638/95-1, 638/95-2, 638/95-5, 638/95-6, 638/95-7, 638/95-8, 638/95-9, 638/95-10, 638/95-12 и 640/95-4.


2. 1. 4. В у ч и л о в а ц

На дан 12. децембра 1992. године хрватска војска из суседних села упала је у село Вучиловац - општина Брчко и као и у напред наведеним селима извршила убијање цивилног становништва, пљачку имовине српског становништва и паљење кућа у којима су живели Срби.

Сведок 617/95-21 пред истражним судијом Основног суда у Брчком на дан 24. 7. 1995. године изјављује:

"...У првој половини 1992. године када је почео рат из хрватских села упућиване су претње српском становништву у селу Вучиловцу и Копаницама, говорећи да ће сви Срби са тог подручја бити протерани или поубијани. Негде у јулу или септембру поменуте године српско становништво из села Копанице протерано је, а негде у новембру или првој половини децембра хрватска војска протерала је све Србе из Вучиловца. Приликом упада у село Вучиловац хрватска војска је све становнике који нису напустили своје куће и побегли поубијала код њихових кућа..."


Приликом напада оружаних Хрвата на Вучиловац убијени су следећи припадници српске националности:



МАЈСТОРОВИЋ ПАНТО , рођен 1944. године (сведоци: 617/95-23, 24, 37, 679/95-1, 12);
МАЈСТОРОВИЋ МИЛЕНКО , рођен 1971. године (сведоци: 617/95-23, 24, 37, 679/95-1, 10, 11, 12, 22);
МАЈСТОРОВИЋ ИЛИЈА , рођен 1937. године (сведоци: 617/95-23, 24, 679/95-1, 11);
МАРГЕТИЋ МАРИНКО , рођен 1942. године (сведоци: 617/95-23, 37, 679/95-2, 3, 4, 10, 11, 12);
ИГЊИЋ ОЉА , рођена 1939. године, Хрватица удата за Србина (сведоци: 679/95-1, 6);
НИКОЛИЋ РУЖА , рођена 1926. године (сведоци: 617/95-24, 679/95-1, 2, 3, 10 и 12);
ЛУКИЋ(Мике) НЕТКА, рођена 1928. године (сведоци: 617/95-24, 679/95-1);
МАРГЕТИЋ(Лазара) МИЛАН, рођен 1963. године (сведоци: 679/95-1 и 679/95-4);
КИТИЋ(Николе) ПЕРО, рођен 1953. године (сведок: 679/95-1);
ЛУКИЋ(Николе) МИЋО , рођен 1946. године (сведок: 679/95-1);
МИТРОВИЋ СВЕТИСЛАВ , рођен 1968. године (сведоци: 679/95-1 и 679/95-7);
ПЕТРОВИЋ(Боже) БОЖО, рођен 1952. године (сведок: 679/95-1);
МИШИЋ(Марка) ЈОЦО, рођен 1973. године (сведоци: 679/95-1, 39);
ОСТОЈИЋ(Ристе) ЛАЗО, рођен 1946. године (сведоци: 679/95-1, 16);
ЛУКИЋ((Петра) РАТКО, рођен 1944. године (сведок: 679/95-1);
НИКИЋ (Станише) СЛАЂАН , рођен 1967. године (сведок: 679/95-1);
АРСЕНИЋ(Нике) КРСТО, рођен 1906. године (сведоци: 679/95-7 и 15).

Када су у питању извршиоци напред наведених злочина преживели очевидци, припадници српске националности, углавном нису познавали извршиоце злочина. Детаљно су објашњавали да је напад извршила хрватска војска из суседних села. Ту су сви сагласни, а сведок 679/95-42 изјавио је пред истражним судијом Основног суда у Брчком 25. 8. 1995. године:

"...Хрвати су у својим селима формирали војне јединице које су носиле ознаке ХВО и отпочели су са упућивањем претњи становништву Вучиловца говорећи им да ће сви Срби бити протерани и поубијани... Такво стање трајало је све до 12. 12. 1992. године када су у село Вучиловац упали хрватски војници из суседних села и отпочели да пале српске куће и убијају српско становништво... Колико је мени познато у нападу је учествовао Иво Винценти ћ зв. "Коњ" који се нарочито истицао у убијању и масакрирању Срба затечених у Вучиловцу..."

ДОКАЗ: Сведоци: 617/95-21, 617/95-23, 617/95-24, 679/95-1, 679/95-2, 679/93-3, 679/95-4, 679/95-6, 679/95-7, 679/95-10, 679/95-11, 679/95-12, 679/95-15, 679/95-16), 679/95-22, 679/95-28, 679/95-39 и 679/95-42.

2. 1. 5. Ц е р и к

На дан 11. јуна 1992. године и касније 28. августа 1992. године муслиманске и хрватске јединице извршиле су напад на село , на припаднике српске националности, на њихов живот и на њихову имовину.

Сведок 636/95-5 изјавио је пред истражним судијом Основног суда у Брчком 28. децембра 1993. године:

"...17. 6. 1992. године у јутарњим часовима негде око 6 сати напали су нас дојучерашње комшије муслимани и Хрвати и том приликом живот су изгубили Симић Симо, стар 80 година, кога су убили у његовом дворишту, затим Марковић (Илије) Јово, стар око 20 година, кога су заклали и Андрић (Михаила) Спасоје, стар око 31 годину. Тада су запалили осам кућа. Ми смо се успели организовати и одбити непријатеља. Други напад је уследио 28. 8. 1992. године око 17 часова. У селу је било доста избеглица из Бијеле, Шпионице, Србница и других српских села која су била окупирана. Напале су нас комшије из Дубрава и Бијеле, а имали су и тешку артиљерију. Сазнали смо да је целу акцију испланирао Бијељински штаб и да је то била 108. Брчанска бригада ХВО. Том приликом велики број цивила је изгинуо, а село је практично збрисано са земље. Домаћинства су пљачкана, а затим су куће и све друге просторије запаљене..."


Приликом напада на дан 17. јуна 1992. године убијени су следећи цивили, припадници српске националности:


СИМИЋ СИМО , рођен 1924. године (сведоци: 636/95-5, 6);
МАРКОВИЋ(Илије) ЈОВО, рођен 1964. године, који је заклан (сведоци: 636/95-5, 6) и
АНДРИЋ(Михаила) СПАСОЈЕ, рођен 1962. године (сведоци: 636/95-5, 6).
Приликом напада на Церик 28. августа 1992. године убијени су следећи Срби

ЏОМБИЋ (Војина)ПЕТАР, рођен 1942. године (сведок: 636/95-5);
ЗАРИЋ(Миће) ЖАРКО , рођен 1919. године (сведок: 636/95-5);
ИЛИЋ(Јове) ЛАЗО, рођен 1933. године (сведок: 636/95-5);
ДРАГИЋЕВИЋ МИЛУТИН , рођен 1925. године (сведок: 636/95-5);
ЈОВАНОВИЋ РИСТО , рођен 1926. године (сведок: 636/95-5 и записник о идентификацији од 27. 5. 1995. године - 144/95-3);
БРКОВИЋ МИТРА , рођена 1937. године (сведок: 636/95-5);
БРКОВИЋ(Радована) МИЛЕНА, рођена 1975. године (сведок: 636/95-5);
МИЛИЋЕВИЋ(Мике)АЦО, рођен 1958. године (сведок: 636/95-5);
СЕКУЛИЋ(Саве) МИЛИВОЈЕ, рођен 1940. године (сведок: 636/95-5 и записник о идентификацији од 27. 5. 1995. године - 144/95-3);
МИЈАТОВИЋ ДАНКО , рођен 1939. године (сведок: 636/95-5 и записник о идентификацији од 27. маја 1995. године - 144/95-3) и
МИЋАНОВИЋ ОСТОЈА , рођен 1939. године (сведок: 636/95-5 и записник о идентификацији од 27. 5. 1995. године - 144/95-3).

2. 1. 6. УБИЈАЊЕ СРБА - РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА

На дан 8. априла 1993. године 108. бригада тада такозване Армије Босне и Херцеговине којом је командовао Пљакић Рамизизвршила је напад на село Билиште - општина Бр чко, и том приликом је заробљено више припадника Војске Републике Српске, који су били изложени мучењу, а затим су сви убијени.

На дан 7. маја 1993. године на пункту у Дубравицама Војска Републике Српске преузела је посмртне остатке четворице бораца - припадника Војске Републике Српске и то: Пудић (Ђоке) Стојана, Јовичић (Ранка) Перице, Падежанин Жељка и Марјановић Радована.

Прва двојица лица заробљени су после догађаја од 8. марта 1993. године, а Падежанин Жељко и Марјановић Радован после напада који је извршен 27. априла 1993. године на село Липовац такође од стране 108. бригаде такозване Армије Босне и Херцеговине.

Из обдукционих записника који су сачињени у Институту за патологију и судску медицину ВМА, који се односе на обдукције које су извршене на дан 7. маја 1993. године у Брчком под бројем БЧ-С-11 и БЧ-С-12 утврђује се следеће:

У обдукционом записнику који се односи на Будић Стојана, рођеног 1953. године у селу Грбавица, општина Брчко дато је на основу извршеног налаза мишљење у коме се, између осталог, наводи:

И - Леш у стању одмакле труле жи па се само обдукцијом прави узрок смрти са сигурношћу не може утврдити. Међутим, имајући у виду обдукциони налаз може се са великом вероватноћом тврдити да је смрт насилна и да је наступила услед одсецања главе.

ИИ - Одсецање главе извршено је највероватније у два дела: у првом делу извршено је пресецање меких ткива врата оштрицом замахнутог механи чког оружја, а у другом делу извршено је пресецање дела четвртог вратног кичменог пршљена оштрицом тешког и замахнутог механичког оруђа.

ЏИИ - Пудић Стојану нанете су највероватније прво ране у виду прострелина доњих екстремитета са улазним отворима на спољашној страни десног колена, спољашној страни десне бутине, унутрашњој страни леве бутине и на предње-спољашној страни леве бутине, описане по д тачком 4, 5, 6 и 7 спољашњег налаза, а затим му је, док се налазио у лежећем положају и док је био у животу одсечена глава од стране другог лица.

ЏИВ - Смрт је убилачког порекла.

Уз наведени обдукциони записник БЧ-С-11 од 7. 5. 1993. године приложена је и фотодокументација.

Из обдукционог записника који се односи на обдукцију која је извршена у вези сада пок. Јовичић Перице, рођеног 1972. године, у селу Грбавица - Брчко утврђује се, између осталог, следеће:

На основу спољашњег налаза, унутрашњег налаза, патолошко анатомске дијагнозе дато је мишљење у коме је, између осталог, наведено:

И - Леш у стању одмакле труле жи, па се само обдукцијом прави узрок смрти са сигурношћу не може утврдити. Међутим, имајући у виду обдукциони налаз, може се са великом вероватноћом тврдити да је смрт насилна и да је наступила услед одсецања главе.

ИИ - Одсецање главе извршено је највероватније у два дела: у првом делу извршено је пресецање меких ткива врата оштрицом замахнутог механи чког оруђа, а у другом делу извршено је пресецање дела трећег вратног пршљења оштрицом тешког и замахнутог механичког оруђа.

ИИИ - Рана у пределу леве стране лица описана под та чком 4. спољашнег налаза представља раздерно-нагњечну рану, нанету дејством тупине тешког и замахнутог механичког оруђа, када је истовремено настао двоструки прелом леве половине доњовиличне кости, описан под тачком 2 спољашњег налаза.

ИВ - Рана изнад леве дојкине брадавице описана под та чком 6. спољашњег налаза, представља улазни отвор устрелине нанете дејством пројектила испаљеног из ручног ватреног оружја, највероватније из даљине, чије се дно у облику канала наставља кроз: кожу, поткожно ткиво, ИВ и В ребро са леве стране, горњи режањ левог плућног крила и мишиће, ИИИ међуребарног простора са леве стране, где је пронађен деформисани пројектил од метала који одговара муницији за пиштоље 7, 65 мм. Правац канала ране је: напред-позади, одоздо-нагоре и с десна-улево.

В - Јовичић Перици нанета је највероватније прво раздерно-нагњечна рана описана под тачком 5. спољашњег налаза са двоструким прелом леве доњовиличне кости, а затим му је, док се налазио у лежећем положају и док је био у животу одсечена глава од стране другог лица.

ВИ - Рана у виду устрелине, описана под та чком 6. спољашњег налаза, нанета је највероватније после смрти тј. након одсецања главе.

ВИИ - Смрт је убилачког порекла.

И уз овај обдукциони записник приложена је фотодокументација састављена приликом обдукције.

ДОКАЗ: 144/95-9, обдукциони записници састављени у Институту за патологију и судску медицину ВМА 7. 5. 1993. године под бројем БЧ-С-11 и БЧ-С-12.

Из напред утврђених чињеница произилази да су извршиоци убиства заробљеника Будић Стојана и Јовичић Перице извршили ратни злочин против ратних заробљеника који је, како је напред наведено, био санкционисан одредбама Кривичног закона претходне Југославије, што је учињено у складу са Женевском конвенцијом о ратним заробљеницима из 1949. године, коју је Држава ФНРЈ ратификовала 1950. године.

2.2. ОРАШЈЕ
На дан 9. маја 1992. године у Буковој Греди у општини Орашје припадници војне полиције 106. Орашке бригаде, чији је заповедник био Перо Винцетић зв. "Коњ" извршили су рацију на Србе и тада су лишени живота следећи Срби:

ВАСИЉЕВИЋ ЛАЗАР , од оца Арсенија, рођен 1961. године;
ГАВРИЋ МИЋО , рођен 1939. године у Буковој Греди - Орашје;
ГАВРИЋ МИШО , од оца Пере, рођен 1974. године у Буковој Греди - Орашје;
МАКСИМОВИЋ ЗОРАН , од оца Пере, рођен 1969. године у Буковој Греди - Орашје;
МАКСИМОВИЋ ЖАРКО , од оца Јове, рођен 1952. године у Буковој Греди - Орашје;
ЦВИЈАНОВИЋ ДРАГО , од оца Пере, рођен 1963. године у Буковој Греди - Орашје и
МАКСИМОВИЋ МАРКО , од оца Јована, рођен 1937. године у Буковој Греди - Орашје.

ДОКАЗ: Сведоци: 267/94-1, 267/94-6, 267/94-8, 267/94-14 и 396/95-6 и 637/95-3, 396/95-5, 679/95-23, 679/95-24, 679/95-27, 679/95-32, 679/95-35, 679/95-37 и записници о идентификацији састављени у Основном суду у Брчком 24. јуна 1994. године (144/95-12).

2.3. ОЏАК

2.3.1. На дан 19. априла 1992. године у селу Доња Дубица код Од жака, које је било насељено претежно српским становништвом, убијен је из заседе Србин Ђурић Рајко, а покушана су и убиства Горановић Стеве, Божић Рајка и Божић Боре.

Извршилац злочина је Анте Андријевић, ветеринарски техничар из Врбовца.

Наведени злочин био је сигнал за српско становништво које је после овог догађаја почело да напушта Доњу Дубицу и да прелази у село Нови Град.

ДОКАЗ: сведок: 554/94 и 191/94-4.

2.3.2. На дан 31. маја 1992. године у засеоку Језеро - Од жак над цивилима српске националности извршили су злочин за сада непозната наоружана лица и том приликом су убијени следећи становници Језера:


МЛИНАРЕВИЋ СРЕТА,
ЧУРИЋ ЗДРАВКОи
ВИДИЋ ВЛАДО

ДОКАЗ: записник о уви ђају МУП БиХ, Станице јавне сигурности Оџак бр. 13-8/02-03 од 31. 5. 1992. године; 191/94-1 и 191/94-37.

2.3.3. На дан 13. 6. 1992. године Звонко Ан ђелић зв. "Кента" из Горњих Свилаја - Оџак, са обећањем да ће уз награду од 30.000 швајцарских франака илегално преко Републике Хрватске пребацити у Швајцарску Радована Ковачевића, Босиљку Ковачевић и Марију Милетић, сви из Новог Града, општина Оџак, одвезао их је путничким аутомобилом само до брда Кадар у Горњем Свилају и ту ликвидирао:

КОВА ЧЕВИЋ БОСИЉКУ, зв. "БОЈА", из Новог Града, Општина Оџак, рођену 1932. године, од оца Јова, и
МИЛЕТИЋ МАРИЈУ , из Новог Града, Општина Од жак, рођену 1932. године, од оца Љуба, док је
КОВАЧЕВИЋ РАДОВАНА,из Новог Града, Општина Од жак, рођен 1930. године, од оца Митра, ранио, овај је успео да побегне до куће Паве Гудеља, али је убрзо откривен, па га је Звонко Анђелић такође лишио живота.
На тај начин су наведени Срби завршили свој живот.

ДОКАЗ: сведок: 280/95-85.

ИЗВРШИЛАЦ:

АНЂЕЛИЋ(Јуре) ЗВОНКО, припадник војне полиције 102. Од жачке бригаде ХВО.

2.3.4. Почетком јуна 1992. године у Новом Граду - Оџак, једно за сада неидентификовано лице у маскирној униформи коју су носили хрватски војници без икаквог разлога лишило живота старицу - Српкињу

ЗОРКУ ТАТИЋ,рођену 1914. године и то на њеном кућном прагу, на тај начин што је из аутоматске пушке испалио рафал у њена леђа.

ДОКАЗ: сведоци: 424/95-13 и 424/95-14.

2.4. БРОД (БОСАНСКИ БРОД)

2.4.1. На дан 26. марта 1992. године у поподневним часовима, у село Сијековац, општина Брод (Босански Брод), у коме је већину становништва чинило муслиманско и хрватско становништво и у коме је било 50 - 60 српских кућа, упала је јединица хрватске војске коју је предводио Марко Бркача. Већина војника је била маскирана чарапама преко лица, па сведоци претпостављају да се ради о њиховим комшијама Хрватима и муслиманима из Сијековца. Преко мегафона су позвали Србе да предају оружје и оставили за то рок од 10 минута. Цело насеље са српским кућама је било опкољено и војници су и пре истека постављеног рока почели уз општу пуцњаву да упадају у српске куће и да истерују становнике које су у њима затекли. Мушкарце су одвајали од жена и деце, па су из групе мушкараца, које су издвојили, одмах на лицу места из ватреног оружја убили следећа лица:

ЗЕЧЕВИЋ ЈОВУ и његове синове
ЗЕЧЕВИЋ МИЛАНА,
ЗЕЧЕВИЋ ВАСУи
ЗЕЧЕВИЋ ПЕТРА,
МИЛОШЕВИЋ ЛУКУи његове синове
МИЛОШЕВИЋ ЖЕЉКА и
МИЛОШЕВИЋ ДРАГАНА , кога су претходно отели из руку његове мајке,
ТРИФУНОВИЋ СВЕТУ и
РАДОВНАОВИ2"Ћ МАРКА.

Један од војника је С.М. који је тада имао 9 година, поднео но ж под врат и рекао: "Хоћеш да и тебе закољем?", а потом га је одгурнуо и рекао: "Ти си још мали, нећу тебе заклати", па је тако он остао у животу, а његов отац Лука Милошевић и два старија брата су убијена. После свега су тела Милана Зечевића, Петра Зечевића и Васе Зечевића бачена на сметлиште код рафинерије у Броду, а тело њиховог оца Јова није пронађено.

ДОКАЗ: сведоци 584/94-1, 584/94-2, 584/94-3, 584/94-4 и 283/94

2.4.2. 8. априла 1992. године у Сијековцу код Босанског Брода су у око 01 часова у кућу Седлић Новака ушли хрватски војници који су,

СЕДЛИЋ НОВАКА , рођеног 1931. године и његовог рођака
БРКОВИЋ МИЛОРАДАодвели у купатило, тукли их, затим полили бензином и запалили. Милорад Брковић је успео да побегне иако су за њим пуцали и ранили га, а када је сведокиња 584/94-1 хтела да помогне своме супругу, нису јој дозволили говорећи: "Марш назад јерЋеш горети као што су Милорад и Новак", из чега је она закључила да су извршиоци познавали њеног супруга и брата и да су то највероватније Хрвати и муслимани из њиховог села. Касније је нашла само делове тела свог покојног супруга Новака, док је већи део тела изгорео.

ИЗВРШИОЦИ су:

ПРКАЧА МАРКО , Хрват из Славонског Брода,
КОВАЧЕВИЋ ЗЕМИР , муслиман из Сијековца,
ЧАУШЕВИЋ НИЈАЗ зв. "Недо",муслиман из Сијековца.

ДОКАЗ: сведок 584/94-1 и друга документација.

2.4.3. Дана 24. јуна 1992. године је око 01 час у зграду "Ц", у насељу Скела у Босанском Броду, дошла група од пет хрватских војника у униформама ХВО и почела да лупа на врата стана бр. 14 у коме је становао Србин

СТОЈАКОВИЋ СЛОБОДАН

са супругом и дететом старим 11 година. У страху, супруга је са дететом изашла на балкон и скочила са њим са балкона ИИИ спрата, при чему је теже повређена. Чула је крике свога супруга. Када се касније вратила у стан затекла је трагове крви, а сутрадан је позвана да изврши идентификацију. На гробљу је препознала леш свога супруга, чији је врат био пресечен, а у пределу груди је имао велики број убодних рана од ножа. Након што је платила трошкове сахране како јој је било наређено, заједно са сином је протерана из Босанског Брода у који се вратила тек после ослобођења.

Извршилац је:

КЉАЈИЋ БЛАЖЕНКОи други припадници ХВО.

ДОКАЗ: сведок 584/94-19.

3

ОДВО ЂЕЊЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ И ЗАРОБЉЕНИХ СРБА У ЛОГОРЕ, НЕХУМАНО ПОСТУПАЊЕ, ЗЛОСТАВЉАЊЕ И УБИЈАЊЕ

3.1. УВОД
Током 1992. године па надаље на територијама у то време такозване Босне и Херцеговине која се налазила под контролом муслиманских и хрватских ору жаних снага био је формиран велики број логора и затвора намењених за смештај цивила српске националности који су били протерани са својих огњишта, а такође и за смештај заробљених Срба.

Следствено томе и на подручју Босанске Посавине био је формиран систем од 35 логора ( Брод-8, Брчко-19, Шамац-1, Орашје-4 и Оџак-3) за српско цивилно становништво. Може се рећи да је готово цела Босанска Посавина била претворена у логоре за Србе.

Конкретно постојали су логори:

у Броду: 1) средњошколски центар "Фриц Павлик", 2) Тулек, складиште Робне куће Београд, 3) магацин грађевинског материјала предузећа "ГИК",4) логор Крндија (наспрам ватрогасног дома), 5) логор поред реке Саве (кајак клуб), 6) хале чарапане "Босна", 7) логор у згради војне полиције (зграда бивше Југобанке) и градски стадион ФК Полет-а,

у Брчком: 9) Бодериште, погон "Интерплета", 10) Босанска Бијела, месни дом, 11) Босанска Бијела, сушионица за шљиве, 12) Босанска Бијела, приватне куће,13) Боће, Основна школа,14) Боће, просторије месне заједнице, 15) Горњи Зовик, складиште гра ђевинског материјала,16) Горњи Рахи ћ, месни дом,17) Горњи Рахић, складиште грађевинског материјала, 18) Горњи Рахић, сушионица у Окрајцима,19) Горњи Рахи ћ, Основна школа,20) гара жа у расаднику између Рахића и Маоче, 21) Доњи Рахић, приватне куће,22) Маоча, фарма пилића,23) Мао ча, кафана "Бољи живот",24) Паланка, читаоница месне заједнице,25) Рашљани, магацин, 26) Улице, Основна школа и 27) Улице, месни дом,

у Шамацу: 28) село Домаљевац, основна школа,

у Орашју: 29) средњошколски центар, 30) Доња Махала, логор у Основној школи, 31) Доња Махала, шупа Мирзе Филипови ћа званог "Дељковић "и и

у Оџаку: 32) Посавска Махала 33) Основна школа (фискултурна сала), 34) предузеће "Стролит" и 35) село Нови Град.


У овом материјалу биће приказани докази за неке од злочина који су вршени у логорима на подручју општина Брчког, Орашја, Оџака и Босанског Брода.

Одмах треба рећи да за сада нема поузданих доказа о томе колико је тачно Срба почев од 1992. године па надаље било одведено у те логоре. Изузетно, постоји документ "Списак притвореника у затвору (школи)" у Оџаку који је сачинила власт Хрватског већа одбране на коме се налази 618 лица о чемуЋе бити више речи у поглављу 4. Међутим, несумњива је чињеница да су Срби масовно, само зато што су Срби, одвођени у логоре где су услови живота били неподношљиви, с једне стране у погледу смештаја, исхране и хигијенских услова, а с друге стране, с обзиром на тешка мучења, понижавања, па и убијања логораша, многи од њих су те логоре доживели као пакао на земљи.

Капацитет тих логора, с обзиром на број људи који су били у њих смештени, најчешће је био чак испод минимума простора који је потребан за најелементарније преживљавање. Постоји податак да је на пример у логору, који је био смештен Основној школи у Оџаку, једном логорашу припадало мање од пола квадратног метра простора!

Срби - логораши нису имали ни минимум потребне хране и воде, па су тако за дневни оброк добијали по једно парче хлеба и шољу чаја или неке назови чорбе или супе. Логораши су стављени и у готово немогуће услове у погледу одржавања хигијене. Често су били принуђени да у просторији у којој се налази велики број логораша и која је била и онако претрпана, врше и нужду и да у тој затвореној просторији по цео дан држе канте које су замењивале ЊЦ шоље. Логораши су били подвргнути разним мучењима која су понекад била тако монструозна да нормалан човек тешко може схватити да људски ум може тако нешто да смисли, која су била таква да су у неким случајевима Срби - логораши настојали да сами себи прекрате живот.

О наведеним околностима биће речи у даљем тексту када се буду навели најдрастичнији начини мучења, малтретирања и понижења цивила затвореника српске националности у логорима на подручју Босанске Посавине. Може се рећи да су таква поступања била, само са незнатним разликама, и на подручју целе у то време такозване Босне и Херцеговине на делу који су контролисале муслиманске и хрватске оружане снаге.

На овом месту треба рећи да је био створен својеврстан начин убијања логораша српске националности, а који има следеће карактеристике: одвођење логораша на принудни рад мимо свих правила међународног права и то на прве борбене линије, па и за време интензивних борбених дејстава, када су коришћени за копање ровова и других фортификацијских објеката, да са борбене линије извлаче рањене и погинуле хрватске и муслиманске војнике; и да, уколико су остали живи, приликом извођења тих радњи присуствују масакрирању мртвих тела српских бораца.

Сведок 267/94-9, бивши логораш из Брчког, наводи да су логораши из логора у Орашју у Доњој Махали копали ровове без икакве заштите, да су са свих страна били изложени пушчаним мецима и гранатама, да су километрима носили балване, да није било алата - "било је чак и оних људи који су прстима морали да копају". По његовој процени, око 10% логораша из Орашја и Букове Греде је погинуло, а и сам је на лицу места извукао 5 - 6 људи који су били рањени или погинули. Многи логораши су на тај начин изгубили живот, а многи су тешко рањени и стицајем само срећних околности остали у животу.

3.2. НАЧИНИ МУЧЕЊА, МАЛТРЕТИРАЊА И ПОНИЖАВАЊА ЛОГОРАША СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ У ЛОГОРИМА НА ПОДРУЧЈУ БОСАНСКЕ ПОСАВИНЕ

На овом месту даје се само кратак приказ неких уо чених начина мучења и понижавања српског становништва ради боље прегледности. КаснијеЋе бити наведени конкретни случајеви са детаљнијим описом догађаја.

3. 2. 1. Методи мучења - телесно повређивање логораша

Пробијање језика но жемвршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 158/95-1, 5 и 6; 637/95-6; 267/94-9);
Стављање руку у менгеле и стезање, вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5 и 396/95-8);
Стављање голе жене на ужарену ринглу електричне пећи , вршено је у логору у Босанском Броду (доказ: 584/94-32, 584/94-14, 2667/94-2 и 55/95-2);
Пробијање шака и ноге но жем или шрафцигером , вршено је у логорима у Од жаку (доказ: 365/94-1) и у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 158/95-4 и 6; 55/95-7; 637/95-6);
Ударање тврдим предметима по тестисима, вршено је над логорашима у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5);
Прикључивање ушију, полних органа и прстију на индуковану струју , вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5, 158/95-1, 2, 3, 4, 5, 6 и 7);
Бушење тела ужареном шипком - стављање ужарне шипке у уста , вршено је у логору Доња Махала - Орашје (доказ: 158/95-1-7);
Одгризање ушију логораша зубима, вршено је у логору у Босанском Броду (доказ: 191/94-38, 280/95-11, 280/95-2, 593/94-31, 55/95-11 и 365/94-Ш-2);
Провлачење жица кроз уши, потом вешање комада даске за жицу или бушење ушију , вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 95/95-7, 267/94-10, 267/94-8, 424/95-26 и 396/95-10);
Ломљење екстремитета логораша, вршено је у логорима у Оџаку (доказ: 424/95-26) и у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5 и 267/94-9);
Забадање но жа у колено логораша , вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-8);
Вађење очију или покушај вађења очију логорашу , вршено је у логору у Рахићу (доказ: 617/95-2, 679/95-17);
Зака чивање логораша у сушници за месо , вршено је у логору у Оџаку (доказ: 191/94-35);
Вешање логораша за ноге, а потом пуштање са ударом главе о под, вршено је у логору у Босанском Броду (доказ: 191/94-38, 55/95-26, 267/94-2 и 593/94-10);
Батињање даском, столицама, електри чним кабловима, палицама, ногарима од стола , вршено је у свим логорима на подручју Босанске Посавине;
Урезивање но жем усташког симбола слова "У" по глави и разним деловима тела логораша , вршено је у Од жаку (доказ: 424/95-42);
Пробијање ушију са машином за спајање папира или засецање ушне шкољке ножем , вршено је у логорима у Рахићу (доказ: 679/95-17) и у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5 и 8 и 396/95-8);
Присиљавање логораша да се затр че и ударе главом у зид или у друге чврсте предмете , вршено је у логорима у Рахићу (доказ: 617/95-7), у логору у Оџаку (доказ: 55/95-1, 4, 5, 9 - 18, 22, 28, 29 и 43, 280/95-4, 10, 28 и 191/94-5, 30, 38) и у логору у Доњој Махаили - Орашје (доказ: 267/94-5);
Присиљавање логораша да наглава чке скачу са стола на под , вршено је у логору у Оџаку (доказ: 55/95-11 и 191/94-5);
Присиљавање логораша да се ме ђусобно туку све до онесвешћивања укључујући и тучу између рођене браће , вршено је у логорима у Од жаку (доказ: 55/95-7, 11, 12, 16 - 18, 22, 424/95-21, 191/94-5, 55/95-13 и 18); у логору у Босанском Броду (доказ: 424/95-17, 24, 39, 42 и 280/95-76); у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 584/94-2); као и у логору у месту Улице (доказ: 638/95-2);
Присиљавање логораша да из трка ударају главом о зид све док не падну у несвест а да при томе не смеју да разбију нао чаре које им се претходно ставе на главу , вршено је у логору у Оџаку (доказ: 280/95-9);
Ударање логораша тако што стра жари ухвате главе два логораша па ударају једну главу у другу , вршено је у Од жаку (доказ: 280/95-1);
Ломљење вилице логорашима, вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-7, 158/95-1);
Одсецање прстију на ногама и рукама логараша, вршено је у логорима у Босанском Броду (доказ: 584/94-12) и у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5, 267/94-14);
Одсецање пристују са руке - прст по прст, вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5);
Вађење зуба логорашима обичним кљештима и избијање зуба , вршено је у логорима у Босанском Броду (доказ: 584/94-12); у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5); у Рахићу (доказ: 617/95-36, 679/95-19); у логору у месту Улице (доказ: 679/95-21);
Стављање цеви пиштоља у уста логораша са захтевом да зубима стисне цев, а потом нагло повла чење пиштоља тако да је чупан зуб закачен нишаном , вршено је у логору у Оџаку (доказ: 55/95143 и 191/94-11);
Скакање по логорашима док су оборени на тле, вршено је у логору у Оџаку (доказ: 55/95-1, 2 и 28);
Прскање спреја у о чи логораша , вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 55/95-7);
Забадање игли, ситних ексера, шила, шпенадли и др. под нокте логораша или између прстију руку и ногу , вршено је у логорима у Босанском Броду (доказ: 584/94-12) и РахиЋу (доказ: 679/95-18);
Стављање летве - колца логорашу у анални отвор, вршено је у логору у Босанском Броду (доказ: 584/94-12);
Пуцање из ловачке пушке у логораша са патроном у коме се налазила со , вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 158/95-2, 5 и 6);
Гурање црева у грло логораша и пуштање воде кроз црево под притиском, вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 496/95-3);
Чупање ноктију логорашима , вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 55/95-7 и 267/94-12);
Закивање руке логораша ексером за сто са захтевом да при том пева усташке песме, вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-11 и 396/95-9);
Ударање логораша док му је претходно стављена бомба у уста, вршено је у логору у Оџаку (доказ: 476/94-7);
Ударање логораша везаног рукама за стуб на одбојкашком терену у фискултурној сали кундаком од пушке по ле ђима и другим деловима тела , вршено је у Оџаку (доказ: 280/95-4, 5, 10, 13, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 77 и 84, 55/95-1, 2, 4, 7, 10 и 11, 365/94-2 и 5 и 593/94-1);
Одсецање ушију логорашу - чупање кљештима , вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-4 и 5);
Везивање каиша око врата логорашу и гушење логораша затезањем каиша, уз истовремено присиљавање логораша да имитира лаве ж пса , у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 2667/94-4);
Забијање ножа логорашу кроз врат , вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-5 и 14);
Испаљивање дум - дум метка у руку логораша из непосредне близине, вршено је у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 2667/94-13, 396/95-2);
Урезивање крста са четири слова "С" ножем по телу логораша , вршено је у логору у Босанском Броду (доказ: 584/94-28);
Ударање рањеног логораша док га по наредби др же два његова рођена брата , вршено је у Босанском Броду (доказ: 191/94-13);
Гашење цигарета по телу и лицу логораша, у уху и стављање запаљене цигарете у уста логораша, вршено је у логорима у Од жаку (доказ: 55/95-3, 424/95-43, 365/94-1) и у Рахићу (доказ: 679/95-17 и 18);
Ударање логораша ногама, кундацима и сли чно, а којима је претходно наређено да стану уза зид и подигну руке у вис , вршено је у логору у Од жаку (доказ: 424/95-9-12, 16, 19, 21, 36 и 37 и 365/94-1);
Стезање врата логораша шакама, вршено је у логору у Рахићу (доказ: 617/95-36);
"Стерео" ударање (истовремено ударање обема шакама по ушима логораша), вршено је у логору у РахиЋу (доказ: 617/95-36);
Одсецање дела стопала или тела логораша, вршено је у логору у Рахићу (доказ: 679/95-17, 18);
Бушење грудног коша сврдлом за дрво, вршено је у логору у Рахићу (доказ: 679/95-17).

3. 2. 2. Методи мучења - силовање и противприродни блуд

Силовање жена припадника српске националности , вршено је у логорима у Босанском Броду (доказ: 584/94-31, 32 и 33, 267/94-2), у логору у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-2 и 16) и у логору у БоЋу (доказ: 617/95-2, 638/9512 и 144/95-4);
Присиљавање жена и мушкараца на међусобно сисање - лизање полних органа, или да то чине стражарима , Босански Брод (доказ: 593/94-33, 424/95-30, 191/94-5), Оџак (доказ: 424/95-1), Орашје- Доња Махала (доказ: 267/94-5 и 9).
Присиљавање логораша да врше силовање умноболне жене - логораша , Оџак (доказ: 365/94-1 и 424/95-1).
Силовање жене логораша пред мужем или саопштење мужу - логорашу да му је супруга силована , Доња Махала - Орашје (доказ: 267/94-16) и Босански Брод (доказ: 267/94-2).
Организовање "логорске свадбе" присиљавањем одабраног пара логораша Србина и Српкиње на сексуални однос у присуству логораша и особља логора, вршено је у логору у Од жаку (доказ: 191/94-4 и 13);

3. 2. 3. Методи мучења - понижавања, малтретирања и застрашивања

Присиљављње логораша да једни другима стављају прст у анални отвор а потом га лижу , Оџак (доказ: 424/95-30 и 33, 55/95-9), Босански Брод (доказ: 424/95-17, 34 и 42, и 191/94-5).
Групно купање голих логораша па и пред грађанима, млазом ледене воде под притиском , Оџак (доказ: 55/95-8 и 424/95-41).
ПрПрПрисиљавањелогораша да једу косу која је била осечена са главе , Босански Брод (доказ: 192/94-33 и 584/94-12).
Мокрење у уста логораша, Доња Махала - Орашје (доказ: 158/95-2), Босански Брод (доказ: 584/94-16).
Држање логораша у подрумским просторијама под водом или у каналима напуњеним водом , Рахић (доказ: 638/95-8).
Исцрпљивање логораша гла ђу, жеђу, ограничењем вршења физиолошких потреба, хладноћом- сви логори на подру чју Босанске Посавине и искази бројних сведока наведених у овом раду.
УскраЋивање медицинске помоћи приликом прелома ексктремитета логораша са намером да ти екстремитети зарасту са деформацијом , Доња Махала (доказ: 267/94-7 и 55/95-7).
Присиљавање логораша да једу најлон чарапу , Босански Брод (доказ: 285/95-11).
Извођење логораша на инсценирано извршење смртне казне , РахиЋ (617/95-36 и 679/95-18), Босански Брод (доказ: 438/94-14).
Присиљавање логораша да јашу један другог уз певање усташких песама, Босански Брод (доказ: 424/94-4).
Присиљавање логораша да дуго стоје на сунцу, па и на једној нози док се не онесвесте, Оџак (доказ: 55/95-9) и Рахић (доказ: 617/95-6).
Присиљавање логораша да са пода и зидова лижу свој крв или крв других логораша , Оџак (доказ: 55/95-1, 3, 4, 7, 8, 9-18, 21, 22, 28, 29 и 43, 424/95-17, 25, 36, 37, 191/94-11 и 476/94-7).
Присиљавање логораша да језиком чисте прљаве чизме стражара , Босански Брод (доказ: 191/94-5).
Присиљавање логораша да стра жарима љубе чизме, а потом ударање логораша том чизмом по глави , вршено је у логорима у Од жаку (доказ: 424/95-34) и у логору у Босанском Броду (доказ: 593/94-12);
Присиљавање логораша да и током више сати стојећи певају усташке песме , вршено је у логорима у Доњој Махали - Орашје (доказ: 267/94-7) и у логору у Оџаку (доказ: 424/95-41 и 280/95-5);
Во ђење логораша коме је везан каиш око врата - као да се ради о животињи , вршено је у логору Доња Махала - Орашје (доказ: 2667/94-3);
Прињиљавање логораша - Срба да у че католичке молитве , вршено је у логору у Босанском Броду (доказ: 191/94-33, 593/94-12);
Бацање костију логорашу - Србину од стране особља логора са псовком да Срби "нису бољи од керова", вршено је у логору у Од жаку (доказ: 191/94-4);
Претња клањем логорашу, вршено је у логору у Босанском Броду (доказ: 424/95-33 и 34);
Наређивање логорашима, мушкарцима да са себе скину одећу, а онда увођење у затворену просторију крволочног пса , вршено је у логору у Од жаку (доказ: 280/95-39, 191/94-3); и
Присиљавање логораша да пасе траву после мокрења, Брод (доказ: 584/94-16).

3.3. ЛОГОРИ НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНЕ БРЧКО

Током 1992. и 1993. године на подру чју општине Брчко било је формирано више логора припремљених за припаднике српске националности.

На овом месту, на основу расположивих доказа, биће приказани услови у којима су живели Срби у логорима у Рахићу, Улице, Зовик, Маоча и Боће. Сагледаће се и конкретна мучења којима су били подвргнути логораши - Срби.

3. 3. 1. Л о г о р у Р а х иЋ у

У логору у селу Рахић био је смештен велики број Срба. О околностима под којима су живели у тим логорима изјаснили су се бројни сведоци, који су ипак имали срећу да из логора изађу живи, мада многи од њих са тешким телесним и психичким траумама. Веродостојност исказа многих сведока поткрепљен је и материјалним доказима.

Из исказа сведока утврђује се да су у логорима у Рахићу главни извршиоци злочина - мучитељи припадника српске националности били:

ИБРАХИМОВИЋ НУИК(доказ: 617/95-2);
ЛИШИЋ САМИР (доказ: 617/95-2);
МЕХМЕДБАШИЋ МИРСАД (доказ: 679/95-18);
ПЕЉТО МЕНСУР (доказ: 617/95-2, 679/95-18; 617/95-18; 579/95-17);
ЈУРКОВИЋ АНЂЕЛКО ,"Гага"(доказ: 634/95-9);
"ЦАР МАКЉА" (доказ: 617/95-2);
ХАЏИЋ ГАЛИБ (доказ: 617/95-7, 13, 14, 36, 679/95-17, 18, 33, 638/95-8, 9, 11, 12 и 640/95);
ЧАУШЕВИЋ ОМЕР (доказ: 617/95-20, 634/95-2 и 9, 6638/95-10, 679/95-18);
КЕЛАВА ИЛИЈА (доказ: 617/95-17);
БИЉИЋ РАШИД (доказ: 679/95-18);
ВЕСНА, из Гуње (доказ: 679/95-17, 679/95-18),
ЛИШИЋ МИРСАД (доказ: 679/95-17);
СУЉИЋ ДАМИР, "Макија"(доказ: 679/95-17, 634/95-8);
ОСМАНОВИЋ ОСМАХ ,"Осмо"(доказ: 679/95-17);
БИЛИЋ ВИНКО, "Били"(доказ: 679/95-17);
ТАТАРЕВИЋ АСМИР (доказ: 679/95-17 и 679/95-18; 617/95-18);
МАЈКИЋ ИВИЦА (доказ: 679/95-19);
КОМБИЋ МЕХМЕД (доказ: 638/95-2);
ТАТАРЕВИЋ АРМИН (доказ: 638/95-2);
КАЛИЋ НИЈАЗ, зв. "Бего"(доказ: 638/95-9, 10 и 12);
ХАЏИЋ НИЈАЗ (доказ: 679/95-18);
ИМАМОВИЋ ОСМАН (доказ: 679/95-18);
ФАЗЛОВИЋ НОВАЛИЈА (доказ: 679/95-18);
ЛИШИЋ СЕНАД (доказ: 617/95-17);
ФАЗЛОВИЋ ФЕРИД (доказ: 617/95-18, 638/95-9).

3.3.1.1. Сведок 617/95-2 изјавио је пред истра жним 15. 7. 1995. године:

"...Мене су ухватили 21. 9. 1992. године и одвели у село Рахић, где су ме сместили у просторије школе. У групи је било 61 лице и то од детета старог 3 године, па до 70 година. У тој групи су били и мушкарци и жене. Смештени смо у учионице, јер је спортска дворана била напуњена и у истој се налазило 260 људи. Приликом довођења одвојили су жене и децу, а нас мушкарце затворили засебно. Одмах после затварања у просторију су дошли хрватски и муслимански војници и почели да нас ударају и саслушавају. Тукли су нас ногама, на којима су биле чизме, песницама, палицама, комадима пластичних црева, столицама, кундацима од оружја, рукохватима од ножева и пиштоља и другим средствима. Изводили су нас појединачно, а најчешће у ноћним часовима и тукли до онесвешћивања. Тре ће вече један хрватски војник чије име ја не знам покушао је малим ножем да ми извади лево око.Тај војник ми је псовао мајку четничку и захтевао да му објасним зашто носим војничке чизме које је он називао "Српкиње". Истим ножем који је имао у рукама направио ми је убод у пределу стопала са горње стране на десној нози. Задржан сам у просторијама те школе три дана и за све то време непрекидно сам био мучен и злостављан. Тукли су ме Ибрахимови ћ Нуфик, неки Лишић Самир, Пељто Менсур, извесни Цар Макља, Гумени Ивица и др.Та лица ја ина че раније нисам познавао...".

Сведок је иначе касније био и у затвору у Тузли.

У мишљењу комисије лекара, специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију, која је извршила преглед овог сведока, децембра 1995. године у Општој болници у Брчком наведено је:

"Као последица тешких физичких и психичких траума претрпљених у заробљеништву код сведока 617/95-2 су развијени: лумбосакрални синдром и хронични пострауматски стресни поремећаји који му у значајној мери умањују општу животну радну способност" (794/95-Б-17).


3.3.1.2. Сведок 617/95-7 из Буквика, рођен 7. 9. 1960. године, наводи пред истражним судијом:

"...После хапшења хрватски војници одвели су ме најпре у село Рахић и тамо су ме затворили у салу у сеоском дому... Један од присутних војника ударао ми је главу о зид, а други ме ударао ногама у пределу стомака и колена... Приликом испитивања тукао ме је и Галиб Хаџић из Брчког који је раније радио у СУП-у. После испитивања одвели су ме у просторије гараже у расадник где сам задржан 12-13 дана. За све то време више пута су ме изводили и тукли, а нарочито у пределу главе, колена и стомака. У Рахићу су ми завртали руке, хватали ме за врат и давили. Ја сам сазнао да је то радио неки хрватски војник Глишић али му не знам имена...".

И овај сведок је касније био у логору у Тузли.

3.3.1.3. Сведок 617/95-17, рођен 27. 12. 1960. године, налазио се у логору у Горњем Рахићу од 18. 9. 1992. до 2. 10. 1992. године када је одведен у војни затвор у Тузли. Пред истражним судијом овај сведок је 21. 7. 1995. године, између осталог, сведочио:

"...После извршеног претреса и одузимања ствари у просторије сале ушао је муслимански војник Сенад Лиши ћ из Г. Рахи ћа, кога сам од раније познавао и почео да удара ухапшене Србе, псујући им мајку српску и мајку четничку. Он је и мене ударио неколико пута дланом. У просторијама дома задржан сам до 2. октобра 1992. године. За то време извођени смо веома често на саслушања, али најчешће у ноћним часовима. Приликом саслушања сваког пута су нас ударали најчешће песницама, палицама, ногама на којима су биле чизме. У тој сали било је око 200 ухапшених Срба са подручја МЗ Буквик. За све време боравка у просторијама спавали смо на патосу... Храна се састојала од шоље чаја и малог парчета хлеба, а некада по неколико кашика риже кухане на чистој води..."

Комисија лекара вештака - специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију, након извршеног прегледа сведока 617/95-17 25. 12. 1995. године дала је мишљење: "као последица тешких физичких и психичких траума претрпљених у заробљеништву у сведока 617/95-17 су се развили хронична депресија и поремећај спавања у смислу кошмара и следствене инсумије који му у значајној мери умањују општу животну и радну способност" (794/95-Б-24).

3.3.1.4. Сведок 617/95-18, рођен 4. 2. 1956. године у Обудовцу, када сведочи о својим страдањима у логору у Рахићу, наводи пред истражним судијом:

"...Одмах после затварања у истој просторији почели су да ме испитују Османовић Османи његов брат Фехрат, Фазлови ћ Ферид, Татаровић Асмир и Пељто Менсур, сви из Брчког. Њих сам од раније познавао у Брчком... Приликом испитивања осим Османа Османовића сви остали су ме тукли. Ударали су ме ногама на којима су биле чизме, песницама, палицама, комадима металних шипки, кундацима од оружја и другим приручним средствима. Ударали су ме по свим деловима тела а највише по леђима и глави. Ударали су ме тако сваког дана 3-4 пута, а најчешће у ноћним часовима... Обарали су ме на патос, стављали цев од пиштоља у уста, стављали на слепоочницу, потезали нож и његов врх стављали на врат и слично. Туче су трајале свих 55 дана колико сам ја задржан у тим просторијама. Све време лежали смо на голом бетону, без покривача и простирача, а храну смо добијали једном дневно у малим количинама. Храна се састојала од једног парчета хлеба које није било теже од 15-20 грама и по кашику-две кухане риже без икаквог зачина... Водили су нас да откопавамо неексплодиране минобацачке и хаубичке гранате..."

3.3.1.5. Сведок 617/95-36, рођен 1. 3. 1938. године у Липовцу, наводи да је почетком 1992. године хрватско и муслиманско становништво у селу Липовац формирало своје јединице које су се наоружавале "до зуба". Формиране јединице почеле су да упућују претње становништву српске националности са тврдњом да ће сви Срби из тог села, а и из других српских села бити поубијани или протерани. 9. маја 1992. године одведен је у муслиманско село Горњи Рахић и затворен у просторију гараже на расаднику. Изјављује пред истражним судијом:

"...Испитивао ме је лично Галиб Хад жићиз Бр чког који је пре почетка рата био иследник у СУП-у. Приликом испитивања мени је Галиб псовао мајку српску, говорио да сам четник и тукао ме. Ударао ме је ногама на којима су биле чизме, палицом и песницом... Тукли су ме сваког дана, а најчешће у ноћним часовима од 00 до 3.00 часа. При свакој тучи претили су ми даЋу бити убијен... Приликом туча које сам претрпео у Рахићу избијено ми је шест зуба из горње вилице, а направили су ми неколико посекотина по спољнем делу шаке десне руке. Од удараца које сам тамо задобио осећам страховите болове у пределу ребара са обе стране и главобољу, јер су ме ударали песницама по глави..."

Узгред, овај сведок наводи и да се "село Липовац сада налази између линија које са једне стране држе српске јединице, а с друге стране муслимани и Хрвати. Према томе у село Липовац је немогућ приступ. У селу Липовац убијени су Душан Ђокић, Мирко Ђокић и још два лица, али ја њихова имена не знам". (Сведок је испитан пред истражним судијом Основног суда у Брчком 27. јула 1995. године).

Након извршеног прегледа сведока 617/95-36 на дан 24. децембра 1995. године у Општој болници у Брчком, комисија лекара, специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију, дала је следеће мишљење:

"И- Установљени деформитет ИВ прста десне шаке (описан под тачком 3. налаза) на основу рендгенског налаза, последица је претрпљене повреде коштано-зглобног система у пределу овог прста, а који је настао дејством тупине механичког оруђа (у које спадају: чизма, палица, кундак и др.).

ИИ- Установљено је испупчење у пределу ИИИ прста десне шаке (описано под тачком 4. налаза) настало на месту претпљених повреда, а на основу анамнестичких података - највероватније нанесених тупином замахнутог механичког оруђа (у које спадају чизма, палица, кундак и др.).

ИИИ- Као последица задобијених повреда у сведока 617/95-36 су се развили анкироза прстију десне шаке и оштећење лакатног нерва који му умањују општу животну и радну способност". (Налаз и мишљење комисије вештака - лекара 794/95-Б-8).

3.3.1.6. Сведок 638/85-8, стар 33 године, месар из Бр чког, рођен у Вујичићима, сведочи, између осталог, о понашању Хаџић Галиба зв. "Гале":

"...Хаџић Галиб зв. "Гале" се иживљавао на појединим мојим суграђанима, а лично сам видео кад је тукао Илију Драгићевића, Борка Вујичића, једног Лазу и неке којима ја не знам име. Тукао их је палицама..."

3.3.1.7. Сведок 638/95-11, рођен 1967. године у Брчком, је провео 17 дана у логору у Горњем Рахићу и он, такође пред истражним судијом, посебно истиче злочине које је вршио Хаџић Галиб "Гале". Он наводи:

"...За то време сам 24 пута био пребијен, а у томе је предњачио један Галиб... Из тог периода се сећам да су кроз тешке физичке муке прошли моји саборци, Илија Драгићевић, Симо Пантелић, Цвијетин Васиљевић, који су исто тако били тучени и пребијени до изнемоглости... Треба нагласити да је Галиб поред своје окрутности био врло опасан и приликом саслушања. На столу је држао ножеве и скалпере и рекао да ће ми одсећи три прста на руци и на нози уколико не признам оно што је он тражио да кажем... Једног дана тај Галиб ме је скинуо потпуно голог, а затим ме тукао палицом од ногу па до главе сваки милиметар мога тјела. На рукама сам имао отеклине па су ме саборци лијечили. То могу посведочити Ђурић Никола који је тренутно још у заробљеништву и Радић Цвјетин који се налази у Брчком..."

3.3.1.8. Сведок 640/95-2, рођен 1928. године у Буковцу, такође сведочи о окрутности Хаџић Галиба зв. "Гале" у логору у Горњем Рахићу и каже, између осталог, пред истражним судијом:

"...Један инспектор зв. "Гале" бивши директор "Тесле" ме је ошамарио три пута питајући за мога брата Стојана иначе радника СУП-а. Он се посебно истицао у тучи наших грађана. Својим очима сам гледао кад туче људе до изнемоглости, ногама, рукама и свим и свачим тако да су људи губили свест, а он их је и даље тукао. Тако је тукао Радић Паву и Пантелић Симу. Сад се питам како су ти људи остали живи..."

3.3.1.9. Сведок 638/95-9, из Жабљака, налазио се током 1992. године у логорима у Маочу и у Горњем Рахићу. Овај сведок пред истражним судијом изјављује:

"...У Горњем Рахићу, били смо смештени у сали сеоског дома где нас је испитивао Хаџић Галиб и Фазловић Ферид,а мене малтретирао и тукао Кали ћ Нијаз, зв. "Бего" , те двојица мени непознатих младића. Ја бих их познао ако би их видео. Тукли су ме ногама, чизмама, рукама и кундацима, тако да су ми нанели знатне телесне повреде, а повремено сам губио свест. Поред мене тукли су и друге заробљенике. И сада имам видне ожиљке по телу, које суду показујем у пределу ногу и главе..."

Комисија лекара специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију након извршеног прегледа овог сведока 24. децембра 1995. године у Општој болници у Брчком дала је налаз и мишљење. У мишљењу комисије наводи се:

"И- Установљени ожиљци на десној потколеници (описани под тачкама 3 и 4. налаза) настали су на местима задобијених повреда у овим пределима, а на основу изгледа ожиљака и анамнестичких података, највероватније на местима задобијених раздерина, нанесених тупином замахнутог механичког оруђа (у које спадају чизма, палица, кундак и др.).

ИИ - Установљени коштани ожиљци - калуси на ИИ, ИИИ, ИВ, В, ВИ, ВИИ и ВИИИ ребру са леве стране са лако измењеном кључном осовином наведених ребара, настали су на местима задобијених прелома. Ови преломи ребара нанесени су тупином замахнутом механичког оруђа (у које спадају ударци чизмом, кундаком, палицом и др.) и ови преломи су, сами за себе процењено, у време наношења представљали тешку телесну повреду.

ИИИ- Као последица тешких физичких и психичких траума претрпљених у заробљеништву и протеривања са домаћег огњишта код сведока 638/95-9 се развила продужена анксиозно-депресивна реакција која му у значајној мери умањује општу животну и радну способност". (794/95-Б-6).

3.3.1.10. Сведок 634/95-9, рођен пре 39 година у Пушковцу - Лопаре, одведен је после 14. септембра 1992. године у логор у Горњем Рахићу. Сведок пред истражним судијом наводи:

"...Ту смо сви били прво претрешени, све нам је одузето, а затим смо ишли на испитивање јер су многи малтретирани и тучени. Лично сам видео Омера Чаушевића кад туче заробљенике, а посебно сам запамтио да је тукао децу тачније дечкиће од 15-16 година, без икаквог разлога, иако су имали обавезу да носе воду, а он их је ударао ногама и рукама. Он се иначе истицао својом грубошћу према заробљеницима. Хтео бих истаћи и понашање извесног Анђелка Јурковића зв. "Гаго" , који је био окорели усташа, а и носио је знак "У" на униформи и сваки пут поздрављао са уздигнутом руком и повиком "за дом спремни". Он нас је највише вређао и тукао. Био сам и очевидац када је наредио да му се доведе једна девојчица и гледао сам када су је довели и убацили на задње седиште његовог возила где је потом и он ушао. Даље то нисам могао гледати и не знам шта се затим догађало. Остало ми је у сећању да је девојчица плакала када су је довели, па је очигледно да је ван њене воље са њим пошла, а он јој није ни име знао јер је рекао да му доведу ону црну малу..."

3.3.1.11. Сведок 679/95-17, рођен 7. 4. 1969. године у Брчком, налазио се током 1992. и затим 1993. године у логорима у Рухићу, у Маочу и најзад у Тузли. У тим логорима претрпео је велика страдања о чему сведочи и налаз комисије лекара који су извршили његов преглед на дан 25. децембра 1995. године.

Сведок 679/95-17 изјављује пред истражним судијом:

"...Управник тога логора био је неки муслиман, али ја његово име не знам. Знам да је у том логору био неки Галеб, бивши милиционар у Брчком и Османовић Осман који ме је познавао од раније. Био је у том логору и неки Мирсад кога су звали "Жућо" и други чија ја имена не знам. Поред наведених био је један Хрват у униформи са ознакама ХВО који се звао Илија Келава који је био из Хрватске. Они су лично изводили ухапшене Србе у ноћним часовима у другу просторију па су их мучили на све могуће начине. Поред наведених у мучењу су учествовали извесни "Шок", "Кобра", за које су говорили да су из Хрватске, Весна Гуње, која је прије рата радила у кафи ћу "Боем" у Брчком, неки Асмир из Брчког, Пељто Менсур, Мишић Мирсад, Суљућ Дамир зв. " Макија", сви из Брчког бивши радници СЈБ. Међу њима био је и Хаџић Галиб зв. "Гала", Османовић Осман зв. "Осмо" и Билић Винко зв. "Били " . Мене су изводили веома често у другу просторију у ноћним часовима "Шок" и "Кобра" и они су ми приликом извођења најпре осекли део стопала леве ноге (суд констатује да се сведоку види велика расекотина на левој нози између средњег и до малог прста затим између великог и средњег прста)..."Шок" и "Кобра" су ми сврдлом за дрво бушили грудни кош са предње стране у висини десне сисе према десном пазуху. Осим тога ножем су ми на више места засецали леву и десну ушну шкољку од чега се и сада виде ожиљци. Са посебном направом у виду куке покушали су да ми изваде лево око од чега се и сада види ожиљак. Приликом извођења непрекидно су ми псовали мајку четничку, говорили да ћу бити ликвидиран и да за мене нема живота. Поменути су ми гасили цигарете на кичменом стубу од чега сада имам видне повреде, ударали су ме комадима дрвета дужине око 1 метар и пречника 5-6 см, палицама, ногама на којима су биле чизме, песницама, оквирима од аутоматских пушака, кундацима од пушака и свим другим приручним средствима по свим деловима тела. Нарочито су ме ударали у пределу бубрега, кичме и у пределу главе. Најчешће су ме ударали све до онесвешћења, а после тога су ме поливали водом и односили. Мноштво пута везали су ми десну руку за леву ногу жицом од чега се и данас виде ожиљци. Боравио сам у логору у Рахићу два месеца и не знам колико сам пута за то време био извођен и тучен до онесвешћења. Ја не знам да ли сам имао преломе ребара, али знам да ми је десна страна грудног коша нижа и од удараца које сам задобио осећам јаке болове у пределу грудног коша, кичме, бубрега и данас..."

Овај сведок говори и о иначе, и без наведеног мучења, лошим условима у којима су живели Срби логораши, па наводи:

"...За све време боравка у том логору лежали смо на голом бетону без покривача и простирача, а једном дневно добијали смо по парче хлеба јер је векна хлеба дељена на 13 ухапшених. Уз тај хлеб смо добијали по 5-6 кашика кухане хране која није имала никаквог укуса нити зачина..."

Овај сведок је 25. децембра 1995. године подвргнут лекарском прегледу у Општој болници у Брчком од стране комисије лекара, двојице специјалиста за судску медицину и једног специјалисте за неуропсихијатрију.

У налазу је констатовано:

[color=Red]3. "У пределу гребена носа у средњој трећини постоји деформитет у виду коштаног испупчења. Девијација носне преграде у десну страну тако да отежано дише" ;

4. "У пределу десне надлактице са спољашње стране у средњој трећини, приликом флексије руке у лакту појављује се испупчење величине кокошијег јајета, лако болно на додир";

5. "У пределу десног дојкиног предела налазе се два сивобеличаста ожиљка промера 17х15 мм и 10х7 мм, један поред другог, неправилног облика и јасно ограничена од околине док је околна кожа лако смежурана и неравна. ("Убоден сврдлом два пута, а након тога му гасили цигарете на том месту");

6. "На десној бочној стани грудног коша у висини задње пазушне линије, на два места беличасти овални ожиљци, промера 5х6 и 4х5 мм, јасно ограничени од околине",

7. "У висини В слабинског пршљења у самој средишној линији налази се правилан овал увучен ожиљак промера 12х12 мм ("од сврдла").

8. "На 4 см улево од задње средишне линије леђа, у висини ИВ и В слабинског пршљена налази се уздужан беличасти ожиљак, нејасно ограничен од околине, промера 35Џ6 мм;

9. "На натплатној страни левог стопала између И и ИИ прста уздужан, правилан сувобеличасти ожиљак промера 10Џ2 мм ("убод ножем и на истом месту гашење цигарете") и

10. "На натплатној страни левог стопала између ИИ и ИВ прста уздужан, неправилан ожиљак на кожи промера 65Џ7 мм са неколико попречних бркљастих ожиљака ("убод, секотина шивена у логору").

У мишљењу које је дато на основу амнестичких података и на основу објективног прегледа сведока 679/95-17, комисија је дала мишљење у коме је наведено да:

- установљена деформација носа описана под тачком 3. налаза, као и рендгенски верификовано коштано задебљање носних костију, настали су на месу задобијене повреде носа, нанесене дејством тупине замахнутог механичког оруђа, а на основу анамнестичких података и изгледа описаних промена на носу, највероватније ударима тупине механичког оруђа у лице (ударом песнице, ноге, чизме, кундака и др.);

- установљено избочење на десној надлактици описано под тачком 4. налаза, настало је на месту раније претпљених повреда у виду нагњечина коже и поткожног меког ткива, нанесених тупином замахнутог механичког оруђа (у које између осталог спадају ударци кундаком, чизмом, палицом и др.);

- установљени ожиљци у десном дојкином пределу (описани под тачком 5. налаза) и на левом стопалу (описан под тачком 9. налаза), настали су на месту претходно задобијених повреда, а на основу изгледа ових ожиљака и анамнестичких података, могуће на местима задобијених убодина и опекотина нанесенихи истовремено шиљком и оштрицом механичког оруђа и жаром цигарете. Уколико се прихвате анамнестички подаци о начину задобијених ових повреда, може се закључити да су ове повреде биле праћене боловима веома јаког интензитета;

- установљени ожиљак на десној бочној страни грудног коша, описан под тачком 6. налаза, настао је на месту претходно задобијене повреде. На основу свог изгледа и анамнестичких података, могуће је да је овај ожиљак настао на месту задобијене опекотине нанесене жаром цигарете. У току и по задобијању ове повреде постојали су болови јаког интензитета;

- установљен ожиљак у слабинском пределу описан под тачком 7. налаза настао је на месту задобијене повреде, а на основу изгледа ожиљка и анамнестичких података, могуће је и на месту задобијене повреде од сврдла. У току и по задобијању ове повреде постојали су болови јаког интензитета;

- установљени ожиљци у левом слабинском пределу, описани под тачком 8. налаза, настала су на месту претходно задобијених повреда, а на основу изгледа ожиљака и анамнестичких података, највероватније на местима раздерина нанесених тупином активно замахнутог механичког оруђа (у које спадају ударци кундаком, палицом, чизмом и др.);

- установљени ожиљак на левом стопалу, описани под тачком 10. налаза, настао на месту претходно задобијене повреде, а на основу изгледа ожиљка, као и анамнестичких података, највероватније на месту задобијене убодине, нанесене шиљком и оштрицом активно замахнутог механичког оруђа;

Као последица тешких физичких и психичких траума претрпљених у заробљеништву код сведока су се развили кошмари у другој половини ноћног спавања са следственом инсомнијом који му у значајној мери умањују општу животну и радну способност (налаз и мишљење комисије вештака 794/95-Б-19).[/color

3.3.1.12. Сведок 679/95-18, рођен 6. маја 1956. године у Лебланици - Лопаре, описујући пред истражним судијом на дан 18. 8. 1995. године [color=Black]услове под којима је живео у логору у селу Горњи Рахић и пошто је навео да је у логору затекао и Миленка Радушића, кога је иначе од раније познавао, као и још десет ухапшених Срба које раније није познавао, навео је, између осталог:

[color=Red]"... Асмир Татареви ћ кога сам ја познавао јер је радио у Луци у Брчком забио ми је шило између прста обеју руку и ногу од чега се и данас виде ожиљци. После убадања са шилом Асмир ми је ножем одсекао парче мишића са унутрашње стране натколеног дела леве ноге и натерао ме да то поједем.Са Асмиром је била група хрватских војника за које су говорили да су из Парагиних јединица... Услед свакодневне тортуре, мучења и туче ја сам једног дана са комадом стакла исекао себи вене на левој руци. Међутим, то је приметио стражар и позвао неког доктора Трумића који ми је зашио вене и није дошло до искрвављења. После овога ја сам био непрекидно везан да би ми онемогућили да извршим самоубиство. Хрватски и муслимански војници за време боравка у поменутим затворима најчешће су се иживљавали тако што су ми гасили цигарете на леђима од чега ми се и сада веома често отварају ране. Хрватски и муслимански војници секли су ме у пределу грудног коша на више места ножем, а у томе се нарочито истицао војник кога су звали "Кобра". Претили су нам да ће нам кљештима чупати нокте. У малтретирању и мучењу ухапшених истицали су се Пељто Менсур, каратиста из Бр чког, Мехмедашић Мирсад зв. "Жућо" бивши достављач поште, извесна Весна из Гуње која је радила у насељу "Солидарност" као конобарица, мој бивши комшија Рашид Биљић који ме је свако вече изводио и тукао, Чаушевић Омер, Хоџић Нијаз бивши инспектор СУП-а у Брчком, Хаџић Галиб зв. "Гале", Имамовић Осман зв. "Осмо" и Фазловић Новалија.Ја сам све ове раније познавао јер су сви из Брчког..."
[b]
Поред сведока - Срба, логораша чија су имена напред наведена и који су били у логору у Рахићу, о условима у којима су живели Срби у тим логорима, о њиховом мучењу, сведочили су и:

ДОКАЗ: Сведоци: 617/95-1, 617/95-13, 617/95-4, 617/95-6, 617/95-, 617/95-14, 617/95-20, 617/95-22, 617/95-25, 617/95-27, 617/95-40, 679/95-21, 679/95-30, 679/95-33, 634/95-2, 634/95-3, 638/95-2, 638/95-3, 638/95-4, 638/95-5, 638/95-7, 638/95-10, 638/95-11.

На овом месту треба рећи да су у већини наведени сведоци искусили мучења не само у логору у Рахићу, већ и у Маочу, у месту Улице, а неки, како је већ наведено, и у Тузли. Као извршиоци злочина над њима појављивала су се иста лица у више логора на подручју општине Брчко.

Најзад, на овом месту важно је рећи и да је Основно јавно тужилаштво у Брчком подигло оптужницу број Кт. 70/93 од 8. јуна 1994. године против ПЉАКИЋ РАМИЗА, команданта 108. бригаде ХВО БиХ, АВДИ КАДРИЈЕ, ХАЏИЋ ГАЛИБА, ЧАУШЕВИЋ ОМЕРА и КАЛИЋ НИЈАЗА баш у вези организовања логора у Горњем Рахићу и других логора на подручју општине Брчко због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. преузетог Кривичног закона СФРЈ.

3. 3. 2. Л о г о р у с е л у У л и ц е

Према расположивим подацима у логору у месту Улице на подручју општине Брчко било је смештено мање припадника српске националности него у логорима у Рахићу - Горњем и Доњем, највероватније због мањег капацитета објекта у који су могли да буду смештени Срби.

Један број припадника српске националности који се налазио у логорима у Рахићу, а неко време и у логору у месту Улице, а неки Срби били су и у логору у Маочу.

Из исказа више сведока утврђује се да су они исте мучитеље имали прилике да, нажалост, виде и у два,, па и у три логора.

Оно што је било карактеристично за логоре у Рахићу, што је иначе карактеристично и за логоре намењене за припаднике српске националности на подручју Орашја и Босанског Брода, о чемуЋе даље бити речи, карактеристично је и за логор у месту Улице.

Смештајни услови нису задовољавали ни најелементарније потребе, логораши су спавали на патосу, имали су недовољну и лошу исхрану, били су стално подвргнути, и то безобзирно, батинама, разним врстама мучења, често су долазили у ситуацију да буду безобзирно повређивани.
[/b]
Као пример да су поједини Срби били у више логора на подручју општине Брчког могу се навести пример сведока 617/95-40, 634/95-3, 679/95-21, 638/95-2 и други.

На основу исказа појединих сведока - припадника српске националности који су прошли кроз логор у месту Улице као извршиоци мучења Срба у наведеном логору појављују се:

ШИМИЋ МАРКО(сведоци: 617/95-13, 617/95-39, 634/95-3 и 638/95-2);
ПАРИЋ ДАНИЈЕЛ (сведок: 638/95-2);
ИВЕЉИЋ АНТО зв. "Посавац"(сведок: 638/95-2) и
КОВАЧЕВИЋ ДУЊА зв. "Кунди"(сведок: 638/95-2).

3.3.2.1. Сведок 617/95-13, рођен 27. 8. 1935. године у Буквику, навео је да је био у логорима у Улицама, у Рахићу и најзад у Тузли.

Када пред истражним судијом сведочи на дан 21. 7. 1995. године изјављује:

"...У селу Улицама, док смо се налазили у просторијама како сам напред објаснио, мене и мог сина највише су тукли Марко Шимић из села Уловић које се граничи са мојим селом. Њега сам познавао од раније и он ме је највише тукао. Поред Марка тукли су нас хрватски војници чија имена ја не знам. Ти војници су говорили да су из Хрватске..."

3.3.2.2. Сведок 679/95-21 рођен 4. 5. 1948. године у месту Горња Скакава - Брчко, налазио се 17 дана у логору у селу Улице, почев од 8. јуна 1992. године.

Сведок изјављује:

"...За све то време сам веома често извођен и тучен. Тукао ме је војник чије је име Сенад али остале податке не знам. Он ме је везао лисицама, а потом ме је ударао ногама на којима су биле чизме, песницама, кундаком од оружја и палицама. Од тих удараца имао сам прелом зуба у горњој вилици са леве стране, затим ВИ и ВИИ ребра са леве стране. Од удараца поломљена ми је хрскавица шкољке левог уха тако да ми је сада ухо у неприродном положају. Ударали су ме и у пределу главе од чега и данас осећам страховите болове и вртоглавицу. Лежали смо на голом патосу, а храну смо добијали једном дневно и она се састојала од парчета хлеба и 2 - 3 кашике неке чорбе..."

Сведок 679/95-21 је 25. децембра 1995. године подвргнут лекарском прегледу од стране комисије лекара - специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију. Та комисија лекара је, на основу амнестичких података, садашњих тегоба и на основу објективног прегледа именованог, дала следеће мишљење:

И- Установљени ожиљак и деформитет леве ушне шкољке, описани под тачком 3. налаза, настали су на месту претходно задобијене повреде, а на основу изгледа ожиљка, као и анамнестичких података, највероватније на месту задобијених раздерина и нагњечења, нанесених тупином активно замахнутог механичког оруђа (у које спадају и удари чизмом, кундаком, палицом и др.) - (794/95-Б-16).

3.3.2.3. Сведок 617/95-39, рођен у Буквику, навео је пред истражним судијом да је у логору у селу Улице био 110 дана, а у погледу околности у којима је за то време живео навео је, између осталог:

"...Шеф полиције која нас је чувала у том логору је Марко Шимић из села Уловић. Са Марком је био Дађо из Хрватске кога ја раније нисам познавао. Поред наведених био је и неки Брацо из Хрватске. Они су углавном предњачили у ударању ухапшених Срба. Мене су ударали палицом по свим деловима тела, а највише у пределу главе. Изводили су нас по дану, а најчешће у ноћним часовима и то по неколико пута и тукли нас... Знам да сам од тих удараца као последицу имао оштећење центра за равнотежу, услед чега нисам могао да стојим нити да се крећем... Сваког дана сам извођен са групом ухапшеника на копање ровова на потезу Улице, Горице, Ланиште и Д. Рахић..."

3.3.2.4. Сведок 638/95-2, рођен 1960. године у Брчком, навео је да је био у логору у Улицама, а када опредељује која су лица физички злостављали заробљене Србе овај сведок је пред истражним судијом изјавио:

"...У војној полицији били су Шими ћ Марко, Парић Данијел, Ивељић Анто зв. "Посавец", Туња Ковачевић зв. "Кунди". Напријед наведена лица, припадници војне полиције ХОС-а, су по чели да нас туку чим су дошли . Тукли су нас ногама, рукама, палицама и другим предметима, по свим деловима тела. Ово је трајало једно сат ипо, па је за то време око двадесетак људи претучено... У овом малтретирању припадници полиције ХОС-а присиљавали су нас да се међусобно тучемо, па сам се ја морао тући са В.П. ..."

ДОКАЗ: Сведоци: 617/95-13, 617/95-22, 617/95-34, 617/95-39, 617/95-40, 638/95-2, 634/95-3 и 679/95-21.

3. 3. 3. Л о г о р у З о в и к у

Мањи број припадника српске националности сведо чио је о свом боравку у логору у Зовику. Сведоци нису навели конкретно имена лица која су их злостављала.

Оно што је заједничко исказима саслушаних сведока јесте навођење да су били лоши смештајни услови, да је храна била лоша и недовољна, а појединачно истицано је да су логораши - мушкарци српске националности упућивани на копање ровова на првој борбеној линији и за време борбених дејстава, да су заробљеници тучени, или да су им приликом одвођења у логор одузимане све драгоцености.

ДОКАЗ: Сведоци: 617/95-35, 679/95-5, 679/95-33, 638/95-1, 638/95-5 и 638/95-6.

3. 3. 4. Л о г о р у М а о ч у

3.3.4.1. У погледу услова који су постојали у логору у селу Мао ч, такође, као и када је у питању логор у Зовику, није саслушано много сведока - очевидаца.

Међутим из исказа саслушаних сведока опредељено је више конкретних лица која су вршила злочине над припадницима српске националности у овом логору.

Као извршиоца злочина наведени су:

ПЕЉТО МЕНСУР (доказ: 679/95-18),
ВЕСНА, из Гуње (доказ: 679/95-18, 671/95-17),
ЧАУШЕВИЋ ОМЕР (доказ: 679/95-18),
ХАЏИЋ НИЈАЗ (доказ: 679/95-18),
ХАЏИЋ ГАЛИБ (доказ: 679/95-18, 638/95-9),
ИМАМОВИЋ ОСМАН "Осмо" ( доказ: 679/95-18),
ФАЗЛОВИЋ НОВАЛИЈА (доказ: 679/95-18),
АВДИЋ КАДРИЈА (доказ: 679/95-17) и
ФАЗЛОВИЋ ФЕРИД (доказ: 638/95-9).

3.3.4.2. Сведок 679/95-17, који је имао ту несре ћу да је био логораш и у Горњем Рахићу, о чему је напред већ било речи, касније логораш у Окружном затвору у Тузли, налазио се и у логору у муслиманском селу Маочу 2 месеца током 1992. године.

Овај сведок је пред истражним судијом Основног суда у Брчком на дан 18. 7. 1995. године дао исказ у коме је, између осталог, навео:

"...Из логора у Рахићу после боравка пребачен сам у суседно муслиманско село Маоч и тамо смештен у просторије неке гараже. У те просторије смештена је цела група у којој сам ја био у Рахићу. У тој групи били су и П.А. из Брчког, К.Д. из Д. Михољца из Хрватске и Ј.Љ. из Шамца. После пар дана у ту просторију су доведени Срби из Бијељине и то њих петорица. Један од њих звао се М.С. и двојица са презименом Шубарић. Остале податке за та лица не знам. Међутим, знам да је један од тих Шубарића убијен у присуству целе групе. Њега је Весна из Гуње која је носила униформу са ознаком зелених беретки заклала ножем. Тај човјек је био рањен, а Весна му је ножем пресекла врат у присуству свих. Његово тело је после два дана стајало испред просторије у којој смо ми били затворени, а после тога су га замотали и однели негде. Тај човек је имао између 35 и 38 година. Према нама су поступали веома строго, изводили су нас свакодневно на туче, а храна је била лоша као и у Рахићу. Спавали смо на голом бетону и ту су нас задржали око два месеца. Управник логора у Маочи био је Кадрија Авдић, бивши милиционар из Брчког. Он је нас ухапшенике лично злостављао а доводио је и друге војнике који су нас изводили и пребијали до онесвешћења. Непрекидно су нам претили да ћемо сви бити поубијани и да за нас нема живота. Из те групе која се самном налазила у логору у Маочи свакодневно су ухапшени Срби извођени на обављање радова, али ја нисам извођен. Знам поуздано да су Васиљко Тодић и Александар Павловић извођени и када су се враћали причали су да су их терали да ваде неексплодиране гранате. ОниЋе се вероватно о томе детаљније изјаснити..."

3.3.4.3. Један од логораша - Срба у логору у муслиманском селу Мао чу био је и сведок 679/95-18, рођен 1956. године. Овај сведок је био у више логора, конкретно био је и у логору у Горњем Рахићу и његово сведочење о данима проведеним у том логору је напред наведено.

Овај сведок је 18. 8. 1995. године саслушан пред истражним судијом и између осталог је навео:

"...За време боравка у логору у Рахићу и Маочи Хрватски и муслимански војници изводили су мене и Д.З. да ископавамо неексплодиране артељериске гранате калибра 155 мм. Ја сам приликом откопавања гранате намерно ударао лопатом по њеном упаљачу да би ме она уништила. Међутим, та граната није експлодирала. Желео сам да она експлодира зато што су мучења била таквог интензитета да се више није могло издржати..."

Из исказа овог сведока није до краја јасно да ли су неки од извршилаца злочина били и у логору у Рахићу и у логору у Маочу, јер је он био и у једном и у другом, мада се и то не искључује, имајући у виду, на пример, исказ сведока 638/95-9 из чијег исказа пред истражним судијом произилази да су га прво у Маочу испитивали и малтретирали Хаџић Галиб и Фазловић Ферид, а да се касније нашао у логору у Рахићу, где су га поред осталих и наведена иста лица испитивала, а посебно га је тукао Калић Нијаз зв. "Бего".

3.3.4.4. Сведок 638/95-9 рођен 1933. године у Жабљаку, који се како је већ раније наведено налазио и у логору у Рахићу, изјавио је пред истражним судијом Основног суда у Брчком, како је напред наведено, да су га у логору у Маочи испитивали и малтретирали Хаџић Галиб и Фазловић Ферид.

3. 3. 5. Л о г о р у с е л у Б оЋ е

У селу Боће на подручју општине Брчко, у просторијама школе и Месне заједнице постојао је током 1992. године логор у коме су биле смештене углавном жене, припаднице српске националности, са децом.

Из прикупљених доказа произилази да су припадници хрватско-муслиманске војске силовали жене - логораше.

Подаци - докази о томе постоје само за неколико слу чајева, али ова чињеница сигурно не искључује да је силовање жена српске националности које су биле смештене у логору било и у знатно већем броју случајева. Наиме, познато је да жене често, посебно имајући у виду средине у којима живе, одређена схватања и предрасуде, често и не пријављују да је над њима извршено силовање.

3.3.5.1. Сведок - оштећена 617/95-16 рођена 18. 7. 1963. године у месту Гуња, сведочила је пред истражним судијом Основног суда у Брчком на дан 21. 7. 1995. године у кривичном поступку против НН извршиоца кривичног дела из члана 142. преузетог КЗ СФЈР.

Сведок 617/95-16 је, пошто је навела да се на дан 14. 9. 1992. године налазила у селу Буквику, да је приликом упада муслиманских јединица у то село српско становништво напуштало своје куће и бежало у шуме, и да је и она са малолетном децом, ћерком која је имала 11 година и сином који је имао 9 година и са свекрвом отишла у шуму, пошто су сутрадан пронађени од стане муслиманских војника и одведени у муслиманско село Рахић и после задржавања од два дана пребачени у село Боће које је насељено становницима хрватске националности пошто су били смештени у просторије школе, истакла је следеће:

"...Хрватски војници су нас такође вређали, псовали мајку, претили да ћемо бити сви поубијани и слично. Једне ноћи, мислим да је то био 17. или 18. септембар 1992. године у просторију у којој смо ми лежали на патосу тако што су поред мене била моја деца, а даље од мене била је моја свекрва и њена свекрва ушла је једна жена која је имала јаку батеријску лампу чије светло је било усмерено према нама које смо лежале и после краћег задржавања иста је изашла. Непосредно после овога ушао је један хрватски војник који је позвао мене да изађем из те просторије. Међутим ја сам почела да плачем и он ме је ухватио за руку и силом извукао из те просторије. Довео ме је у неки ходник и почео да ме вређа говорећи да сам српско ђубре, а потом наредио да легнем на патос. Дошао је још један хрватски војник који је почео да ми скида одећу стављајући цев пиштоља у моја уста да не вичем и да не плачем, а потом ме је силовао. Одмах после овога силовао ме је други војник који је био поред њега, а у међувремену дошао је и трећи, али ме он није силовао. Овај трећи рекао је бежимо, истекло нам је време, јер нам је командат дозволио да се задржимо само 15 минута.... Сутрадан ујутру мене је Љ. Т. из Д. Буквика питала да ли ми се нешто десило па сам јој ја само рекла "јесте" и њој је то било довољно да зна о чему се ради. Нисам раније познавала војнике који су ме силовали, али знам да су то хрватски војници, зато што је то село хрватско и што се на том подручју налазила хрватска војска... Исте вечери из собе у којој сам ја била извођене су и силоване С. С., С. К. и њена сестра чије име не знам, сви из Л...."

Сведок 638/95-2 из Брчког, иначе супруг оштећене сведокиње 617/95-16, пошто је потврдио да су одмах после 14. 9. 1992. године жене и деца били одвојени од млађих људи и заједно и са старцима одведени у друга села, па и у село Боће, навео је, између осталог следеће:

"...Моја супруга К. је ухваћена у збегу у Буквику, па је она са мојом мајком пребачена у Боће, а тамо је било пребачено пуно жена и деце и колико знам у Боћу било око 40-50 жена и девојака. Још док сам се налазио у затвору у Улицама, ја сам чуо да је моја жена К. силована у Боћу. Ово сам чуо од Чарапић Векослава који је био у војној полицији ХОС-а. Након овога негде у септембру месецу дошао је брат од моје жене, па је он уз помоћ једног бившег милиционера СУП-а Брчко одвео моју жену и децу из Боћа. Видели смо се видели у Улицама и тада ми је супруга испричала како је у Боћу извршено силовање над њом. Испричала ми је да је главни организатор тога силовања била једна Фата која је раније радила као конобарица у Боћу. Супруга ми је рекла да је ова Фата ноћу дошла у просторију где су биле жене, па их је батеријом тражила на спавању и изводила по четири напоље, те је над њима касније вршено силовање. Она није знала да ми каже ниједно име ко их је силовао, само ми је рекла да су то били Хрвати мештани. Рекла да су тада сем ње силоване С. С., С. К. и њена сестра И. ..."

3.3.5.2. Сведок - оштећена 144/95-4, рођена 14. 2. 1974. године у Брчком, дала је 25. јануара 1993. године писмену изјаву на записник у просторијама Службе јавне безбедности Брчко, у којој је између осталог навела:

"...Након рушења моста у Брчком дана 30. априла 1992. године око 7,30 часова мојој кући у насељу "Интерај" у Брчком, док су родитељи били одсутни дошле су комшије Вилић Рамиз, његов син Мехо и извесни Шефик и још један мени непознати човек, у униформама, наоружани аутоматским пушкама, рекавши ми да пођем са њима како би ме наводно спасили од ратних дејстава... У Горњем Рахићу су ме сместили у основну школу где је било доста света, углавном муслимана из Брчког и ту сам преноћила... Сутрадан око 17 часова у школу је дошао Рамиз са Мујкановић Фаридом, те ме одвезли у Маочу у Кризни штаб који је био смештен у једној згради непосредно код задружног дома. Увели су ме у канцеларију на спрату где смо остали Ферид и ја, а Рамиз је негде отишао. Фарид је почео да ме испитује питајући ме за оца и брата у којој су војсци, а такође се распитивао и за осталу моју родбину... Дана 1. маја 1992. године у вечерњим сатима дошао је Фарид те ми рекао да уколико будем са њим спавала да ме неће нико дирати и да ми нико неће ништа нажао учинити. Када сам то одбила пришао ми је и ошамарио ме, оборио ме на под и подигао ми одећу. И поред мога упорног опирања он је успео да ме силује, иживљавајући се око пола сата. Након тога Фарид је изашао из канцеларије, а у канцеларију је ушао Вилић Мехо, син Рамизов. Ништа ми није говорио, већ је почео да ме туче, при чему ме је и он силовао иживљаваући се као и Фарид око пола сата, да би након тога отишао и целу ноћ сам остала сама.... Након извесног времена, ујутро, док сам била сама у канцеларији дошла су тројица младића у униформи, хрватске националности, рекавши ми да их је послао Фарид да самном обаве разговор. Испитивали су ме, питајући ме као и Фарид за оца и брата. Након тога испитивања су ме без икаквог разлога оборили на под, при чему су ме тукли. Тада ми је један младић држао ноге, а други руке, док ме је трећи силовао, и тако су се сви изређали. После овог мучења сва тројица су отишли да би наредних дана поново долазили, малтретирајући ме и испитујући ме за оца и брата. Једном приликом њих двојица су отишла а остао је трећи, који ме уз тучу силовао, говорећи ми да је боље да будем само са њиме него да долазе и остали... У јуну месецу 1992. године пошто сам уочила да сам остала трудна, брат ме одвео у Нови Сад где сам абортирала..."

Станица јавне безбедности Брчко поднела је Војном тужилаштву у Бијељини кривичну пријаву број: 18-5/02-230-2-8/93 од 1. фебруара 1993. године против:

МУЈКАНОВИЋ ФАРИДА,сина Хамдије, рођеног 1. 7. 1996. године у Маочи, општина Брчко, завршио војну академију 1987. године;
ВИЛИЋ МЕХМЕДА зв. "Мехо",из Бр чког, улица Мевлудина Чапића број 19, рођеног 5. јуна 1969. године у Брчком, од оца Рамиза и мајке Шевале, рођене Кладњаковић, по народности Муслиман, у вези наведеног догађаја и то због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. преузетог КЗ СФРЈ.
Уз кривичну пријаву, достављени су, између осталог, писмена изјава оштећене сведокиње 144/95-4 као и отпусно писмо на име оштећене у вези њеног прегледа на клиници за гинекологију и акушерство у Новом Саду.

3.4. ЛОГОРИ У ОРАШЈУ-ДОЊОЈ МАХАЛИ

У месецу мају 1992. године организована су прва хапшења Срба - цивила на подручју Орашја и практично све до 11. јула исте године вршено је довођење Срба у логоре. У селу Букова Греда Срби су масовно одведени у логор и то, вероватно не случајно, баш на дан победе над фашизмом - 9. мај 1992. године. Срби - цивили из Орашја смештени су у Средњошколски центар у Орашју где су биле смештене и Српкиње из Букове Греде. Како је већ наведено на подручју Орашја била су организована четири логора: Орашје - Средњошколски центар; Доња Махала - шупа Мирзе Филиповића зв. "Дељковић"; Доња Махала - Основна школа и Домашевац - Основна школа. По неким проценама, у тим логорима је било око 400 Срба. Највећи број Срба - логораша били су цивили, а у логорима на подручју Орашја био је смештен и један број припадника српске националности, заробљеника, у односу на које се, као и на цивиле, поступало крајње нехумано и нечовечно.

Треба рећи да су у логорима на подручју Орашја вршена најмонструознија мучења Срба - логораша. Жене су биле групно силоване, мушкарци су били свирепо пребијани, а није мали број оних који су у логорима на подручју Орашја били и убијени, или су од задобијених тешких телесних повреда умирали у логору.

О томе како су Срби - логораши, само зато што су Срби, били мучени па и убијани и какав је уопште био њихов статус у тим логорима, можда ће најбоље показати искази два преживела сведока:

Тако сведок 267/94-9, 637/95-6 описујући оно што се догађало у логору у Доњој Махали наводи:

"Говорили су нам: "Живите као комарци усред зиме, а ако кога убијемо, одговараћемо за њега као за комшијско прасе".

Други сведок 267/94-8 описује дога ђаје када је у логор у Доњој Махали дошао тадашњи министар за иностране послове Републике Хрватске Шепаровић Звонимир, па када је видео у каквом су стању Срби - логораши и када му је заповедник логора Винцетић Перо рекао да су Срби који су били у логору "најгори злочинци", министар Шепаровић Звонимир је то прокоментарисао речима: "Шта рећи, једном ријечју - четници"

Несумњиво је да наведени коментар министра Шепаровића на најбоље могући начин, наравно и уз многобројне друге доказе који су очигледни, потврђује да је и званична Хрватска која се директно умешала у догађаје у бившој Републици Босни и Херцеговини, имала и те како много разумевања за све оно што је монструозно примењивано у односу на Србије који су се налазили у логору.

Велики број сведока, логораша Срба, сведо чио је о својим страдањима, о мучењу других логораша Срба, па и о убиствима која су вршена у логорима на овом подручју, а биће приказани и други докази за та страдања.

3. 4. 1. Му чења - телесна повређивања логораша и услови живота у логору
[/color]
3.4.1.1. Сведок 267/94-3 описује један дога ђај у логору у шупи Мирзе Филиповића зв. "Дељковић" у Доњој Махали:

"...З а њим воде Чеду Цвијановића, каиш су му свезали око врата. Један усташа држи за крај каиша, а други удара с леђа. Кад год га овај удари по леђима Чедо би се трнуо унапред. Овај други је онда каишем вукао назад. Водили су га тако до шупе као да није у питању човек, као да се ради о животињи ..."

3.4.1.2. Сведок логораш 267/94-4 наводи околности везана за одво ђење Срба - цивила из села Букова Греда у логор, о томе ко је одведен, као и о мучењима која су предузима у Доњој Махали:

"...9. 5. око 5 или 5, 30 часова у Букову Греду упадају припадници војне полиције из Доње Махале, припадници цивилне полиције из Орашја, припадници полиције из Оштре Луке и Бока и припадници збора народне гарде из Славонске Пожеге. Опколили су село и долазили су из свих праваца наоружани. Било их је око 50 -60. Упадају у дворишта и у српске куће и све Србе које су затекли гоне у центар села - пред читаоницу. Међу њима препознајем: Перу Вицентића зв. "Пера коњ"...Мату Живковић зв. "Ракијица"... Одвезли су нас у Доњу Махалу и утерали у шупу за дрва. У камиону нас је било 33."

Даље, овај сведок истиче:

"Исти дан 9. маја почело је батињање. На пример, Андрију су толико претукли да су му поломили вилицу и једва је тај пут остао жив; Чеду су свезали за стуб и тукли, а потом су му око врата везали каиш. Онда су га вукли по дворишту, а Чеда је при том морао да имитрира лавеж пса; Стеву су толико тукли да је почео да повраћа, а они су му забрањивали да повраћа и претили му да ће га још и убити, Пери Божићу су комбиниркама чупали уши, а од батињања му је сва одећа била поцепана; Саву Сарића су извели, тукли су га палицама по надланицама, потом му палицу гурали у уста избивши му зуб, а онда ударали по табанима док они нису прокрварили; Драгу Божића "Пера коњ" је ударио ногом у слепоочницу и Драго је од удараца пао на под, а Јовицу Максимовића су такође испребијали. Такве тортуре прошли су интернирани Срби. Злочини су вршени углавном групно, а главни мучитељи су били: ПЕРО ВИЦЕНТИЋ зв. "Пера коњ", МАТО ЖИВКОВИЋ зв. "Ракијица", АНТО ЖИВКОВИЋ зв. "Жика", МАТО КЛАЈИЋ зв. "Банџо", ДАМИР КЛАЈИЋ зв. "Дама", ИЛИЈА ЖИВКОВИЋ зв. "Бого", МАРКО КНЕЖЕВИЋ зв. "Лона", СТЈЕПО ЂУРИЋ зв. "Стиле" и МИРКО ВИЦЕНТИЋ зв. "Соре" ... Те же од болова које сам подносио приликом батињања падало ми је када чујем јауке мога оца из друге просторије а не могу да му помогнем. Када су мене тукли нисам јаукао, да ме не би чуо отац. Једном приликом, Илија Живковић зв. "Бого" ставио ми је папучу у уста и наредио ми је да је држим у устима док се он не врати из Жупање. Тукао ме је и железном столицом, а Никола Филиповић зв. "Никсо" ме притискао ногарима столице. "Бого" ми је претио да ће ми отсећи и уво. Ухвати ме за ухо и онда каже: "Нећу сада, учинићу то други пут. Тебе и твога оца везаћу за стуб и пререзати моторном тестером".

Слично о мучењима у наведеном логору и о извршиоцима злочина сведочи и сведок 679/95-38.

3.4.1.3. Сведок 267/94-5 (637/95-2) наводи:

"...Моје страдање почиње 9. 5. 1992. године... Војна полиција је целу нашу породицу истерала из куће... Мушкарце камионом одвезла у Доњу Махалу, у шупу Филиповић Мирзе... У поменуту шупу су нас угурали, а било нас је преко 40... Злостављање су вршили ПЕРО ВИЦЕНТИЋ зв"Коњ", МАТЕ "Ракијица", "Бинџо", "Метко", "Бого", "Стиле", "Дама", "Јошко", Анто Машић", један Бугарин ..., као и велики број других полицајаца којима не знам имена... Гурали су нам гумене палице у грло, чиме су ми оштетили гласне жице, затим су нас ударали шакама по гркљану, затим свуда по телу чврстим предметима и ногама. Сутрадан су нас пребацили у фискултурну салу Средњошколског центра у Орашју... После сат времена мене су вратили у Доњу Махалу. Ту сам затекао Чеду Цвијановића из Букове Греде. Одсекли су му два прста десне руке (палац и мали прст). Од тога је много искрварио, а увече је одведен на ликвидацију... Иживљавање и батињање вршли су свакодневно и то више пута на дан... Мени лично су полупали главу тако да сам остао без дела коже величине 15х5 см. Комбиниркама су ми кидали уши, пробијали уши са спајалицама за папир, сломили леву руку као и два прста на левој и једна прст на десној руци, пушком са наставком за тромблон пробили руку у пределу лакта, поломили сва ребра са десне стране. Уда рце ногама и тврдим предметима да не помињем... Морам да седнем на столицу го до паса и не смем да устанем док усташа не заврши ударце чизмом по кичми, тукао је пршљен по пршљен, а ја од сваког ударца паднем са столице. Леђа су ми толико отекла да нисам могао да се макнем. Тукли су ме и ланцем по голом телу. Највише ме је злостављао"ПЕРО КОЊ", затим МАТО "Ракијица", "ДАМА", "БАНД жО", "СТИЛЕ" и ИВИЦА КЛАЈИЋ из Доње Махале. Овај последњи ми је ногама избио два здрава зуба из горње и четири из доње вилице. Кожу са главе ми је ударцем пиштоља скинуо Анто Машић, а руку ми је сломио Ђурић Стјепо зв. "Стиле" из Бока. Од удараца по ушима оштећен ми је слух... По полним органима највише нас је тврдим предметом тукла Елвира Хаџиомеровић из Орашја и Нина Терзић из Оџака... Нагонили су логораше на разне гадости, само да би их што више понизили. Морали су да сисају једни другима полни орган... Терали су нас да се међусобно тучемо да би нам после они снажним ударцима показивали како се нокаутира. Многима су стављали руке у шараф шток (менгеле, стеге) а потом прсте везали жицама и укључивали струју. Последице мучења у логору нису само физичке, него и психичке. Иако знам да сам на слободној српској територији, немогу нормално да спавам. Поново проживљавам све те грозоте. Ако заспим, брзо се будим, сањам све те призоре, то је ужасно"

Сведок 637/95-2 навео је још неке детаље о којима су дали исказ и други сведоци у вези мучења других логораша. Сведок изјављује:

"...Тешко су мучили логораше из Борова. Убили су Мињу и Клипановић Милана. Елвира и "Бабо" су их боли ужареном шипком, а Перо "Коњ" је пушком сачмарицом Мињи пуцао у ногу. Дамир је забио нож кроз шаке а Мирку Видовићу из Б. насеља ножем је пробио језик. Терао га је да језик извлачи вани, нож вибрира док крв лије из уста. Панић Слободану и Максимовић Цвјетину ножем је пробијао руке. Нож прође кроз руку и даску, а они морају да певају. Гаврић Андрији из Б. Греде дан прије смрти Дамир зв. "Дама" и Пејо Филиповић зв. "Бабо" ставили су главу у кофу воде и присилно га држали на смену тако да је он од муке извршио велику нужду, а док је после лежао у несвести злочинци су се грохотом смијали..." [/color]

Наведени сведок истиче и следеће:

"Често су присиљавали Србе у логору да пред камерама хрватских и страних новинара признају злочине које нису починили. Да би исказ био уверљивији, нису им дозвољавали да се брију, а за ту прилику набављали су и традиционалну српску капу и кокарду, коју су, након изјаве једног логораша стављали на главу другог логораша, а потом трећем, да би тако обиљежени давали уверљивији утисак"

Сведок 637/95-2 је навео да је приликом доласка у логор имао 92 килограма тежине, а изашао је са 58 килограма.

3.4.1.4. Из садржине писменог налаза и мишљења комисије лекара - вештака, специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију, а на основу прегледа који је обављен над сведоком 637/95-2, чији је исказ наведен у предходном ставу, као и на основу медицинске документације, утврђује се да су наводи сведока у погледу задобијених повреда у логору у Доњој Махали истинити. Конкретно, пошто је претходно приказан налаз, дато је мишљење:

"1. Установљени коштани ожиљци у пределу ВИ и ВИИ десног ребра у истој линији настали су на прелому ових ребара. Ови преломи ребара последице су најмање једнократног дејства тупине активно замахнутог механичког оруђа у које спадају песнице, нога, колено и др. и у време наношења, сами за себе посматрано, представљали су тешку телесну повреду. По добијању ових прелома ребара постојао је бол јаког интензитета праћен страхом великог интензитета.

2. Установљени коштани ожиљак на левој ременој кости на месту њеног прелома нанесено директним дејством тупине замахнутог механичког оруђа у које спадају кундак, мотка, палица и др. Овај прелом представљао је у време наношења и сам за себе цењен тешку телесну повреду, а по његовом задобијању сведок је трпео болове јаког интензитета. Као директна последица неправилног срашћења задобијеног прелома леве рамене кости при чему је њена уздужна осовина деформисана, остала је немогућност подизања леве руке у левом раменом зглобу око 90 ФАЦЕ="Онyx"° , као и немогућност привођења леве шаке телу.

3. Установљени коштани ожиљци на 3. и 4. метакарпалној кости леве шаке настали су на месту њиховог прелома нанесени најмање једнократним директним дејством тупине замахнутог механичког оруђа у које спадају ципеле, палица, мотка и др. Ови преломи представљали су у време наношења и сами за себе процењени тешку телесну повреду, а по њиховом задобијању сведок је трпео болове јаког интензитета.

4. Садашњим прегледом установљени - сивобеличасти ожиљак на спољашној страни десне надлактице (описан под тачком 6. налаза) могао је настати као последица задобијене повреде - убодине нанесене дејством шиљка и оштрице замахнутог механичког оруђа, а која повреда је у време наношења и сама за себе процењена представљала лаку телесну повреду.

5. Садашњим прегледом установљени ожиљак на врху главе промера 12х2 см (описан под тачком 3. налаза) је последица задобијене повреде свих слојева коже и поткожног меког ткива у том пределу, због чега сада коса уопште не расте на том месту. Могуће је да је ова повреда настала тенгенцијалним дејством тупине замахнутог механичког оруђа у које спада и палица.

6. Као последица доживљене трауме у времену проведеном у заробљеништву у сведока настала је депресивно - неуротска реакција"

ДОКАЗ: писмени налаз и мишљење комисије лекара - вештака 365/94-ИИИ-1.


3.4.1.5. Сведок - логораш 637/95-2, рођен 14. 5. 1954. године подвргнут је 24. децембра 1995. године поновном прегледу у Општој болници у Брчком од стране комисије лекара, специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију и на основу неуролошког налаза и психијатријског налаза комисија лекара дала је следеће мишљење:

" Као последица тешких физи чких и психичких траума претрпљених у заробљеништву у сведока су се развили ослабљен слух и хронични потсттрауматски стресни поремећај који му у значајној мери умањују општу животну и радну способност" .

ДОКАЗ: налаз и мишљење комисије вештака 794/95-Б-5.

3.4.1.6. Логораш - Србин 267/94-7 приликом сведо чења о свом боравку у логору у Доњој Махали наводи:

"...Приликом испитивања у Доњој Махали усташе су пребиле Андрију Гаврића, тако да су му окренули вилицу. Он је после молио да га неко од нас убије...толико су му муке биле дојадиле."

У вези свога боравка у логору у Орашју овај сведок је навео:

" Перо Виценти ћ зв. "Коњ" је имао обичај да нас тера да певамо четничке песме. Тражио је да то чинимо што гласније, у противном, претио је да ће нас све побити. Андрију Гаврића, Брану Цвијановића и Јову Цвијановића тукао је ашовом по леђима, пљоштимице. Каже: " Волим да чујем овај звук кад ашов удари у леђа... наређивао је Гаврићу да пева песму: "Ми усташе лоле и факини, зато Срби пливају по Дрини". Они певају као да им је дао ракије, а не ашовом по леђима ..."


ДОКАЗ: сведок 267/94-7

3.4.1.7. Сведок 267/94-8 у вези му чења у логору у Доњој Махали - у шупи Мирзе Филиповића, наводи:

[color=Red]"... Винценти ћ је дошао након пола сата. Наредио ми је да се скинем до паса. Узео је флашу од киселе воде и ударио ме њоме по глави, а потом палицом у пределу слепоочнице, чиме ми је пропарао главу. Са машином за спајање папира пробијао ми је уши. Кожа је пукла а крв ми облила лице. Наредио ми је да легнем на под. Узео је кожне упртаче и ударио. Не знам колико је то дуго трајало, али сам осећао ужасне болове. Усташе коментаришу међу собом: "Јеси ли видео како наш "Дада

"...Највећи батинаши и мучитељи били су: ПЕРО ВИНЦЕНТИЋ зв. "Коњ", МАТО ЖИВКОВИЋ зв. "Ракица", ДАМИР КЉАЈИЋ зв. "Дама", ИВИЦА КЉАЈИЋ, МИРКО ЈУРИЋ зв. "Кеми", МАРКО ЈУРИЋ зв. "Јурка", МАТА ЧИКИН зв. "Матко" (једно време заменик Пере Винцетића), МАРКО МАСКАЉЕВИЋ зв. "Дуло", ФИЛИПОВИЋ НИКОЛА зв. "Никсо" и његов брат ФИЛИПОВИЋ ИВО зв. "Ћорак"(тако ђе једно време заменик Пере Винцетића),ЈОВА зв. "Крешо", (волио је да мучи логораше из Борова), ЖИВКОВИЋ ЖЕЉКО зв. "Жика", КЛАЈИЋ АНТО зв. "Баџо" и ФИЛИПОВИЋ ПЕЈО зв. "Бабо" (главни мучитељ - превозио војну скелу на Сави, али увек кад је време за злостављање он се ту нађе)... Дана 30. и 31. 3. 1993. године извео нас је дежурни полицајац Бакир Памугџић, родом из Орашја, ради батињања. Мени је псовао четничку мајку и са удаљености од око 1 метар бацио је на мени оштар нож. Нож се забио у колено, због чега ми је колено - већ повређено од силних удараца, поново натекло. Истовремено Смаил зв. "Смајо"... такође војни полицајац жицом коју је извадио из кабла, бушио је уши Јови Стевановићу. ПРИ ТОМЕ МУ ЈЕ РЕКАО: "ХОЋУ ДА ТИ НАПРАВИМ МИНЂУШУ, ДА БУДЕШ ПАНКЕР..."

3.4.1.8. Комисија лекара - вештака специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију на основу извршеног прегледа сведока 267/94-8 - жртве, рођеног 1957. године, који је у претходном ставу описао мучење кроз које је прошао у логору у Доњој Махали, пошто је дала налаз о констатованим повредама, дала је мишљење које гласи:

"1) На основу изгледа, локализације, распореда и других карактеристика установљених малих, ситних и бројних ожиљака на обема ушним шкољкама (које су палпаторно изузетно чврсте, нееластичне, са бројним чворићима) описани под тачком 3. налаза, може се закључити да је могуће да су исти настали као последица вишекратних убода ушних шкољки, односно могуће је да су ови ожиљци настали услед "хевтања" хевталицом истих. Као директна последица насталих ожиљака на ушним шкољкама, у сведока 267/94-8 стоји наружење.

2) Коштани ожиљак - калус на ВИ левом ребру настао је на месту прелома овог ребра, а који прелом је нанесен најмање једнократним дејством тупине активно замахнутог механичког оруђа у које спадају и песница, колено, нога, палица, штангла и друго. Овај прелом представљао је сам за себе процењено лаку телесну повреду.

3) Установљени ожиљци коже чела и лица (описани под тачком 4. налаза) настали су на месту задобијених повреда у овим пределима, а на основу анамнестичких података, могуће раздерина, нанесених тупином замахнутог механичког оруђа.

4) Установљени ожиљци коже тела (описани под тачком 5. налаза) настали су на месту задобијених повреда у овим пределима, а на основу анамнестичких података, могуће секотинама нанесених оштрицом замахнутог механичког оруђа.

6) Као последица до живљене трауме у времену проведеном у заробљеништву у сведока 267/94-8 настала је депресивно - неуротска реакција.

ДОКАЗ: налаз и мишљење комисије лекара вештака 365/94-ИИИ-6.

3.4.1.9. Сведок 267/94-8 - жртвапрегледан је поново 24. децембра 1995. године у Општој болници у Брчком од стране комисије лекара вештака специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију и на основу анамнестичких података, неуролошког налаза и психијатријског налаза дато је мишљење:

" Као последица тешких физи чких и психичких траума претрпљених у заробљеништву у сведока 267/94-8 су се развили клинички посттрауматски стресни поремећаји и секундарни алкохолизам у токсикоманској фази који му у значајној мери умањују општу животну и радну способност".

ДОКАЗ: налаз и мишљење комисије лекара - специјалиста за судску медицину и специјалиста за неуропсихијатрију 794/95-Б-23.

3.4.1.10. Сведок 267/94-10 и 396/95-10 пре живели Србин - логораш о својим страдањима у логору у Доњој Махали навео је:

"...У биства су вршили: Пејо зв. "Бабо", Мирко зв. "Кеми", Мато зв. "Ракијица", Стјепо зв. "Стиле" и Дамир зв. "Дама". Они су били главни екстреми. Убијали су и мучили. Мени су комбиниркама чупали делове тела, избијали ми зубе и скидали голог а затим ударали по полним органима. Држала су ме четири логораша, један за једну руку, други за другу а двојица за ноге. "Бабо" је онда ударао по полним органима. Све ми је у том пределу било натекло... То мучење је било ужасно. Неким логорашима увла чили су жицу у уши, а онда на њу вешали летву. Гледао сам то својим очима. Усташе се смеју и вичу "Види панкера". Присиљавали су нас да се боксујемо и ме ђусобно ударамо... Још нисам свестан да сам остао жив... Шеф полиције Перо Вицентић такође је ударао . Међутим, он је уживао у томе да логораше мучи психички. Његова идеја је била да нам се пришију злочини које нисмо починили и да их, под невиђеним мукама, признајемо..."

3.4.1.11. Сведок 267/95-11 и 360/95-9, рођен 1970. године, који је био у логору у Доњој Махали до 22. 6. 1993. године, наводи да је заповедник логора у Доњој Махали био војни полицајац Перо Винцетић зв. "Коњ".

"...Главну реч су водили полицајци Хрвати на челу са Винцетићем, али је међу полицајцима било и муслимана. Био је стравичан логор... Највише су нас ударали и злостављали Пејо Филиповић зв. "Бабо" и његови синови Ивица зв. "Ћорак" и Нико зв. "Никсо", а затим Дамир Клајић. Дамир је био просто луд, нема шта све са нама није радио. Мени је пробадао шаку ножем. Једном ми је на тај начин заковао руку и наредио да певам усташку песму. Једноставно је рекао: "Стави руку на сто". Он онда узме нож и закује је. Онда каже: "Стави и другу руку". Ставио сам на сто и другу руку, али је одустао. Казао ми је: "Добро пјеваш, па ти другу руку нећу заковати ". Осим поменутих ту су још били и Ивица Клајић, Стјепо зв. "Стиле" из Бока, Мато зв. "Ракица" и његов брат Жика они су били најгори. Стално нас је ударао и шеф полиције Винцетић..."

Када описује смештајне и хигијенске услове у поменутом логору сведок 267/95-11 и 360/95-9 наводи:

"...Спавали смо на поду, практично на бетону, све до новембра 1992. године. Тада су нас пребацили у неку другу просторију. Јело смо добијали једном на дан, или сваки други или трећи дан. Пре или после јела су нас батинали. У ЊЦ смо могли отићи само онда када они отворе врата. У међувремену морамо да трпимо. Имали смо среће што је у тој просторји био лавабо, па смо малу нужду вршили у њему. Што се велике нужде тиче, трпели смо или смо је вршили у најлон врећице и те врећице бацали у канту за смеће. Када се врата отворе, ми то онда избацимо вани као смеће. Првих шест месеци боравка у логору ниједном се нисам умио. Учинио сам то први пут када је долазила екипа међународног Црвеног крста..."

Овај сведок посебно указује на једну врсту тешког притиска који је вршен на њега да изврши одређене радње, а тим извршењем је сведок требало да се пред јавности прикаже као сасвим други - крајње негативан човек. Он каже:

"...Што се мене тиче, претпрео сам и преживео тешке тортуре. Мене су батинама присиљавали да потпишем "признање" да сам убио четири човека, двојицу из пушке, а двојицу да сам заклао; да сам силовао пет жена у Луци у Брчком и томе слично. Мене и М.Ц. су заједно ударали. Спајали су нам руке електричним кабловима, а онда пуштали струју. Разуме се све оно што су изнуђивали да признам, ја нисам починио. Али, кад сам видео како ударају и даЋу вероватно умрети од мучења, одлучио сам да "признам". Пошто сам "признање" морао да учиним јавно, пред телевизијским камерама, рекао сам себи: "Хајде нека то сниме, нека ме моји виде, они знају да сам невин". Био је то једини разлог да "признам". Знаће моја породица како сам завршио. Касније се испоставило да ми је то јавно "признање" помогло да преживим. Када је све доспело у јавност, нису ме могли тек тако убити. Нон-стоп су долазили новинари. Снимали су ме. Кад год дођу могли су да ми виде разбијен нос, деформисано уво и деформисано лице - лева страна ми је била дужа од десне. Питали су ме какав ми је третман овде и да ли ме ударају? Одговорио сам да ме не ударају, јер је полицајац стално стајао поред мене. Једном ме је један новинар питао за повреду. Нос ми је тада био натекао, а око затворено, као последица ударања чизмом по глави. Одговорио сам му да сам радио у ЊЦ-у и да сам пао.Његов коментар је био: "Ви, Срби, изгледа стално имате падавицу и падате на главу". Знао је човек о чему се ради, знао је да сам пребијен и видео је то на мени. У једном моменту полицајац који је био ту изашао је на врата. Подигао сам тада мајицу и показао да сам модар по читавом телу. Новинар се ухватио за главу, тражио је да спустим мајицу да полицајац не би видео... "

3.4.1.12. Наведени сведок 267/95-11 и 360/95-9 подвргнут је 24. децембра 1995. године лекарском прегледу од стране комисије лакара - специјалиста за судску медицину и за неуропсихијатрију и та комисија је на основу анамнести чких података, личне анамнезе, садашњих тегоба које има и на основу објективног прегледа сведока 267/95-11 и 360/95-9 дала свој налаз и мишљење.

У налазу је наведено...

3) На надленој страни леве шаке, између коренова ИИ и ИИИ прста налази се уздужан цртаст сивобеличасти ожиљак промера 15џ1 мм, јасно ограниченог од околине, а у истој висини на дланеној страни уздужни ожиљак истих особина дуг 7 мм.

4) На палцу десне шаке са надлане стране кос-цртаст сивобеличасти ожиљак, јасно ограничен од околине, дуг 10 мм.

5) У средини чеоног предела, на граници са косматим делом главе, налази се лако укошен неправилан, сивобеличасти ожиљак, промера 24џ3 см, нејасно ограничен од околине.

6) Трагус и антитрагус на левој ушној шкољци отечени и лако деформисани, задебљани.

7) У слабинском пределу у висини кичменог стуба, налази се избочина коже промера 5џ4 цм, неосетљива на додир, која је фиксирана за подлогу..."

Комисија је дала следеће мишљење:

1) Установљени ожиљци на шакама (описани под тачкама 3. и 4. налаза) настали су на местима задобијених повреда, а на основу изгледа ожиљака и анамнестичких података, највероватније на местима задобијених секотина и убодина нанесених шиљком и оштрицом замахнутог механичког оруђа.

2) Установљени ожиљци у чеоном пределу и на левом уху (описани под тачкама 5. и 6. налаза), настали су на местима задобијених повреда у овим пределима, а на основу изгледа ожиљака и анамнестичких података, највероватније на местима задобијених раздерина, нанесених тупином замахнутог механичког оруђа (у које спадају песница, чизма, палица, кундак и др.).

3) установљена избочина у слабинском пределу (описана под тачком 7. налаза) настала је на месту задобијене повреде, а на основу величине, изгледа и локализације ове избочине и на основу анамнестичких података, највероватније на месту задобијених нагњечина коже и поткожног меког ткива у овом пределу, нанесених тупином активно замахнутог механичког оруђа-ударом (у које, између осталог, спадају: удар чизмом, кундаком, палицом и др.).

4) Као последица физичких и психичких траума претрпљених у заробљеништву у сведока су остале последице у виду неуролошких или психијатријских поремећаја".

Из изложеног произилази да се као извршиоци злочина означавају: ПЕРО ВИНЦЕТИЋ, зв. "Коњ",управник логора и други извршиоци наведени у цитираној изјави сведока - жртве.

ДОКАЗ: Сведок 367/95-11, 396/95-9, 637/95-5 и налаз и мишљење комисије лекара 794/95-Б-3.

3.4.1.13. Сведок 367/94-12 (396/95-3 и 637/95-4) из Бр чког, рођен 1955. године, који је био логораш у Орашју и Доњој Махали, описујући средства са којима је мучен и уопште начин мучења, изјављује:

"...Док сам био у свесном стању могао сам да видим чиме све ударају логораше. Чинили су то палицама и ногама на којима су биле тешке чизме. Тукли су и палицама за безбол. Оне су ми остале у дубоком сећању. Биле су обрађене на посебан начин - онако како безбол као спорт захтева. Живковић ме је данима том палицом тукао преко леђа и по слабинама. Девет ребара су ми поломили, на ножним прстима су ми нокте почупали. Не знам заправо чиме ме све нису тукли. Гумено црево су ми набијали у гркљан, а појединцима и палице. Рецимо, у 2 сата по поноћи испребијају ме скоро до бесвести, а онда ме извуку из логорске просторије. Доведу ме до чесме, одврну славину и онда ме "освежавају". Туширају ме у два или три сата по поноћи, а онда гурају гумено црево у гркљан и кроз њега подпритиском пуштају воду.

Могу слободно да кажем да сам батине добијао свака три сата, а храну сваки трећи или четврти дан. Кад је добијем сваки трећи дан био сам задовољан..."

Сведок 367/94-12 (396/95-3 и 637/95-4) говори и о тешким условима живота у логору у Доњој Махали чак и да није било наведених страшних мучења. Каже:

"...И у Доњој Махали смештај је био испод сваког нивоа. Спавали смо на голом бетону. Просторија је била величине једне оставе, површине од око 10 квадратних метара. У просеку у тој просторији нас је било око 22. Када су биле јаке врућине, просторија је била ужасно загушљива, ширио се смрад. Пери "Коњу", неко је препоручио да нас разреди, да неки који нису "тежи случајеви" оду поново у Орашје... Пера "Коњ" је то учинио на други начин. Уништавао нас је једног по једног. Од 22 логораша живих је остало само нас 9..."

3.4.1.14. У претходном ставу сведок 367/94-12 - жртва детаљно је описао каквим је све мучењима био изложен. Комисија лекара - вештака специјалиста за судску медицину и неуропсихијатрију на основу прегледа овог сведока и на основу медицинске документације дала је, пошто је установила детаљан налаз , следе ће мишљење:

1) Предео грленог испупчења је деформисан услед задобијеног импресивног прелома левог крила штитасте хрскавице чији је задњи део потиснут пут унутра. Овакав утиснути прелом штитасте хрскавице морао је довести и до повреда унутрашњих структура грла у виду крвних подлива и отока његових меких делова - слузокоже и подслузокожног ткива, гласних жица и др., а што је све скупа морало довести и до сушења грленог дела дисајног пута, а самим тим, поред осталог, и до отежаног дисања. Према томе, све ове повреде у пределу грлених структура (утиснут прелом штитасте хрскавице са отоком меких структура грла праћених сужењем дисајног пута и следственим отежаним дисањем) нанесени су, с обзиром на локализацију, активним замахом тупине механичког оруђа у које спада песница, нога, брид длана, палица и др. представљале су у време наношења тешку и по живот опасну телесну повреду. По задобијању ових повреда грла постојао је бол јаког интезитета праћен страхом великог интезитета за сопствени живот.

2) Садашњим прегледом установљени коштани ожиљци у пределу 9, 10, 11. и 12. левог ребра у истој пазушној линији, са дислокацијом, настали су на месту задобијених прелома ових ребара. Ови преломи са дислокацијом настали су најмање једнократним дејством активно замахнутог тупог механичког оруђа у које спадају нога, кундак, колено и др. и представљали су сами за себе посматрано у време наношења најмање тешку телесну повреду. По задобијању ових прелома ребара постојао је бол јаког интезитета праћен страхом великог интезитета.

3) Установљени коштани ожиљци у пределу ВИИИ, ИЏ и Џ десног ребра у истој линији настали су на месту прелома ових ребара. Ови преломи ребара са десне стране последица су удара једнократног дејства тупине замахнутог механичког оруђа у које спадају песница, нога, колено, кундак и др. и у време наношења, сами за себе посматрани, представљали су тешку телесну повреду. По задобијању ових прелома постојао је бол јаког интезитета праћен страхом великог интезитета.

4) Извршеним прегледом установљени правилан кружни сиво-беличасти ожиљак на левој бочно страни врата пречника 0,5 см (описан под тачком 5. налаза), могао је настати као последица задобијене повреде пројектилом, дијаболом испаљеним из ваздушне пушке, која повреда је у време наношења престављала лаку телесну повреду.

5) Садашњим прегледом установљени правилни сиво-беличасти ожиљци пречника 0,9 до 1,1 см на левој подлактици и десном рамену (описани под тачком 6, 7 и 8 налаза) могли су настати као последица задобијених опекотина жаром цигарете, а свака од ових опекотина представљала је у време наношења и сама за себе процењена лаку телесну повреду. У току и по задобијању ових повреда постојали су болови јаког интезитета.

ДОКАЗ: налаз и мишљење комисије лекара - вештака 365/94-Б-1.