Miloš Šimulija - Selo Šimulije / Vojnić


Svjedočanstvo Miloša Šimulije zapisao sam u njegovom selu Šimulije, 17. oktobra 1962. godine. On mi je ispričao:

"Već u vrijeme prve martovske ofanzive 1942. ustaše su uspjele da prodru u Petrovu goru. U šumi je bilo mnogo nas izbjeglica iz okolice. Ustaše su uništavale sve našto su nailazile, ubijale i klale uglavnom žene i djecu koje su otkrivale u raznim skloništima uglavnom u jarcima šume.
Imao sam tada 10 godina života. Bilo je hladno vrijeme. Još je bilo i snijega. Kasno u noći pobjegao sam iz našega sela zajedno s mamom Sofijom, bratom Adamom i sestrama Milevom i drugim našim komšijama u Petrovu goru.

Ispod samog Magarčevca pokraj puta smjestilo se nas sedam (7) izbjeglih porodica. Stariji uz pomoć nas djece ispleli su od pruća kolibe, da se sklonimo od oborina. Već drugi dan primijetili smo oko podne da prema nama nailaze ustaše. Uspjeli smo pobjeći u jarak ispod Magarčevca. Ustaše su vodile sa sobom pse i jedan pas nas je pronašao u jarku ispod puta. Ustaše su sišle k nama i naredile: "Iziđite na put!" Izišli smo na put. Pored naših koliba bilo je već pohvatanih izbjeglica. Njih oko 260 žena, djece i staraca. Nikoga ustaše još nisu dirale. Njihov stariji je održao govor. Kazao je da idemo s njima u Krstinju, a zatim u Vojnić gdje će nam dati propusnice, te će nas pustiti kućama. Povele su nas ustaše dalje kroz šumu. Naišli smo na partizane. Nastala je pucnjava. Ustaše su imale dobar izgovor da nas pobiju. Rekoše: "Kažete da nema četnika; a tko onda puca na nas?" Mitraljezi su već bili usmjereni na nas izbjeglice. Otvorile su ustaše mitraljesku vatru po nama. Nastao je plač, jauk i zapomaganje. Žene i djeca su padali obliveni krvlju. Pao sam i ja. Preko mene je palo njih šestero. Sjećam se dobro Mace Šimulije, koja je bila ranjena pa je jaukala. Kada su je čule ustaše, rekoše: "Još ih ima živih." Ja i još neki smo se pritajili. Bili smo u krvi. Ustaše baciše nekoliko bombi po izmasakriranim i odoše. Ostao sam živ. Ustao sam se ispod mrtvih. Ustaše nisu imale dovoljno vremena pa je još njih ostalo živih. Ja se sjećam da su živi ostali: Marko Šimulija, Milan Šimulija, Maca Šimulija, teško ranjena, Danica Mamula, sada u Ključaru, neki Tesla, sada u Brdo Selu i Nikola Poljak, isto u Brdo Selu. Oni koji su bili živi i jači izvlačili su ispod mrtvih ranjene. Mene je izvukla ispod mrtvih Danica Šarić. Ona nije bila s nama, ali kada su ustaše otišle ona je došla iz jarka kao i još neki drugi koji su pomagali ranjenima.

Ovdje su ustaše ubile moju majku Sofiju, moju sestru Milevu koja je imala 12 godina i moju sestru Milku koja je imala 16 godina života.
Moju majku i sestre je pokopao moj otac i moj ujak Mile Trbojević. Drugi su pokopani tek nakon par dana na istom mjestu zločina. I danas se još poznaju grobovi na tom mjestu."

Miloš Šimulija, s.r.

Anđelija Gušić - Selo Radmanovac / Vojnić


Svjedočenje Anđelije Gušić zapisao sam maja 1961. godine u njenom selu. Ona mi je rekla:

"Za vrijeme ustaško - domobranske ofanzive na Petrovu goru od 9. do 14. maja 1942. godine na hiljade našeg naroda bilo je izbjeglo u Petrovu goru. Tukli su nas i partizane iz aviona i topovima. Mi smo bili u zbjegovima u raznim uvalama i jarcima. Sve je bilo nekako dok nisu provalili obruč i ušli u šumu, našu spasiteljicu. Većina naroda na Pavelićev poziv upućen lecima otišla je na predaju u Vojnić. Njih su kako znate prevarili i otpremili u logor Jasenovac i druge ustaške logore od kuda se rijetko ko vratio.

Mnogo nas je ostalo u jarcima Petrove gore. Ja sam bila sa 28 žena i nekoliko male djece sklonjena u jarku Matelja. Uhvatile su nas ustaše i naredile da iziđemo. Mi smo svi izišli. Rekli su nam da nas vode pred jednog pukovnika i da će nas on pustiti našim kućama. Poveli su nas i ponovno vratili u jarak Matelja. Ustaša koji je išao pred nama odjednom je sjeo i rekao: "Da se malo odmorim, a onda ćemo krenuti dalje." Pitao je: "Da li imate kod sebe nešto novaca?" Kad smo rekli da nemamo, pala je zapovijest: "Lezite, majku vam vašu, ovo su ustaše." Polegli smo potrbuške i znali šta će biti. Počeli su nas klati. Žene su se hrabro držale, nisu ni otvarale usta. Djeca su plakala i zapomagala. Milica Napijalo iz Kuplenskog hrabro je uzviknula: "Kad koljete, koljite i vas će neko." Vrištale su ustaše. Onako krvavi samo su se okretale i zabadale svoje noževe u tijela jadnih žena i njihove dječice. Nekako sam primijetila da su zlikovci otišli. Osjetila sam da sam još živa. Čula sam glas Ankice Napijalo, stare 12 godina gdje reče: "Koje živ neka ustane da bježimo!" Tada ustade Dragica Hajdin, bila je stara 16 godina (umrla nakon 10 dana bila je ubodena na pet mjesta). Počeše se javljati još neki drugi koji su bili priklani, među kojima i ja. Diglo se tako nas nekoliko, mislim petero naklanih i obliveni svojom i naših majki krvi. Počeli smo polako puzeći izvlačiti se iz jarka. Našle su nas neke žene koje su uspjele ostati u životu. Previle su nam rane nekim povojima. Liječile smo se nekim travama i tako, eto, preživjele nas četiri. Danas smo invalidi, bolesne i nemamo nikakove pomoći. Stanujemo još uvijek u ovim poslijeratnim izgrađenim kolibama na našim ognjištima. Hvala Bogu da smo živi. Bog ne dao nikom i nikad ono šta smo mi preživjeli."

Anđelija Gušić, s.r.

Dušan Nikšić - Donji Poloj, Veljun

6. maj - Đurđevdan, godina 1941. Osvanuo je lijep sunčan dan. Toga dana Srbi se svečanije odijevaju, idu jedni drugima na Krsnu slavu u goste, razgovaraju o uspjesima u obavljanju proljetne sjetve. Vesele se i raduju. Sve je razdragano i svečano.

Nitko ni u pomisli nije mogao slutiti da će to biti dan nečuvenog zločina nad nevinim seljačkim stanovnicima Korduna. Jedan od prvih masovnih zločina nove hrvatske vlasti poglavnika Nezavisne Države Hrvatske, dr. Ante Pavelića. Zločin planiran, dobro pripremljen i organizirano izveden po zamisli poglavara Pavelića i naređenju Eugena Dide Kvaternika.
Upravo toga dana, 6. maja, dana veselja i slave, u ranu zoru, odjeknuli su prvi ustaški pucnji u srpskim selima Veljuna, Perjasice, Donjeg Poloja, Kuzme i drugih naselja. Ustaše, emigranti i domaći Hrvati - ustaše hvatali su svoje komšije Srbe po selima, tukli i zatvarali na nekoliko sabirališta - mučilišta na Veljunu, Perjasici, Slunju i Hrvatskom Blagaju.

Da bi mogli početi provoditi takvu i ozakonjenu politiku, Nezavisne Države Hrvatske, masovno istrebljenje srpskoga naroda iz Hrvatske, ustaške su vlasti organizirale ubistvo ugledne hrvatske porodice mlinara Jose Mravunca u Hrvatskom Blagaju, omiljenog čovjeka među Srbima i Hrvatima. Upravo tu na Kordunu, prema ocjeni ustaških poglavara gdje su Srbi i Hrvati vjekovima živjeli u dobrim komšijskom odnosima trebalo je zločin izvršiti i njih međusobno zavaditi i zakrvaviti. To su izveli na najpodliji mogući način.

Već krajem aprila 1941. godine, nakon prvog masovnog pokolja Srba u selu Gudovcu kod Bjelovara 28.4. iste godine u župnom stanu u Hrvatskom Blagaju na Kordunu, sastali su se ustaški povjerenik za Veljun Ivan Šajfar, župnik Blaž Tomljenović i mlinar Josip Paunović i dogovorili se o ubistvu mlinara Jose Mravunca i njegove porodice, s tim da odmah proglase kako su to umorstvo učinili Srbi s Veljuna. O tom njihovom dogovoru upoznao je na sastanku u Karlovcu 35 probranih ustaša njihov oficir Zdravko Karlović koji su i donijeli detaljan plan o likvidaciji Jose Mravunca i njegove porodice. Na tom sastanku učestvovao je i već do tada dobro poznati ustaša iz sela Furjana, Milan Buneta, koji je na saslušanju 27.7.1945. godine u Karlovcu, pored ostalog ispričao: "Glavna tema sastanka bila je insceniranje ubistva mlinara Mravunca Jose i njegove familije iz H. Blagaja k. br. 37, radi davanja povoda za masovno hapšenje i likvidaciju Srba, muškaraca iz Veljuna i okolnih sela.
Pošto je hrvatsko selo Blagaj vrlo pasivno, a susjedno selo Veljun u kome su nastanjeni Srbi znatno bogatije trebalo je naći nekakvog povoda za likvidaciju ljudi iz Veljuna kako bi se kasnije narod iz H. Blagaja mogao preseliti u srpske kuće i tamo se stalno nastaniti.

Na pomenutom sastanku je Josip Paunović iz Blagaja predložio da prisutne ustaše jedne noći otiđu u Blagaj i tamo likvidiraju hrvatsku familiju Josipa Mravunca. Ovim ubistvom postigao bi se dvostruki uspjeh: 1. Ubistvo familije Mravunac smatralo bi se zločinom koga su izvršili Srbi iz Veljuna i okolice, čime bi se dobio povod za javno hapšenje svih muškaraca iz Veljuna, koje treba tajnim načinom poubijati, a potom proglasiti da su zatvorenici poslani na prisilni rad u Njemačku i 2. Mlinara Mravunca Josipa trebalo je inače likvidirati jer se on više osjećao kao Jugoslaven nego Hrvat - katolik. On ne simpatizira ustaški pokret i naveliko konkurira ostalim boljim hrvatskim mlinarima iz istog sela. Na sastanku su pored Punovića Josipa iz H. Blagaja prisustvovali Grašić Pero - Čigrija i mi iz Karlovca. Svi učesnici u diskusiji složili su se sa prijedlogom Paunović Josipa..."

Neposredni organizatori na terenu bili su: župnik Ivan Nikšić, šef ustaškog stana iz Slunja, župnik Ivan Mikan iz Ogulina, učitelj i ustaški povjerenik općine Veljun Ivan Šajfar, advokat Lovro Sušić iz Ogulina, župnik Blaž Tomljenović iz Hrvatskog Blagaja, ustaški emigranti koji su došli iz Zagreba" najbliži pouzdanik po naređenju Dide Kvaternika, ustaški oficir Ivica Šarić, sin bilježnika iz Gospića, Mijo Babić, Vjekoslav Maks Luburić i nekoliko domaćih ustaša iz Hrvatskog Blagaja.

Prema utvrđenom dogovoru, noću 5/6. maja 1941. godine, ustaše obučene u seljačku odjeću ubile su Josu Mravunca, suprugu mu Mariju, majku Anu, maloljetne sinove Ivana i Nikolu, a dvanaestogodišnju kćerkicu Milku bacili u rijeku Koranu i ona je jedina preživjela.
Sutradan, 6. maja 1941. godine, šef slunjskih ustaša župnik Ivan Nikšić poslao je telegram svim oružničkim stanicama u kotaru Slunju: "Srbi u Blagaju ubili hrvatsku porodicu Josipa Mravunca. Zabranite Srbima izlazak iz kuća..." Okupljenim ustašama u Slunju u prisustvu župnika Nikšića, raspravljajući o sudbini pohvatanih Srba, ustaški oficir Ivica Šarić im je rekao: "Ja znam da njih ima i dobrih ljudi, ali šta mu za to najbolje možeš, nego da mu pištoljem prosviraš mali mozak..." U pomoć ustašama iz Slunja došle su ustaše iz Zagreba, Karlovca, Hrvatskog Blagaja, kako emigranti tako i domaći - komšije.

U tri dana, od 6. do 9. maja 1941., pohvatale su ustaše na prevaru 600 Srba muškaraca s područja kotara Slunja i kotara Vojnić, od kojih su 520 poklale u Hrvatskom Blagaju, a drugih 80 je na intervenciju talijanskog pukovnika Oskara Grittia vraćeno u kamionima s puta prema Hrvatskom Blagaju u Slunj i pušteno svojim kućama.1

Jedini koji je uspio pobjeći s tog masovnog gubilišta u Hrvatskom Blagaju i to iznad same "Popove jame", svega pedesetak metara udaljene od katoličke crkve bio je Dušan Nikšić iz Donjeg Poloja koji je ispričao:
"6. maj 1941. godine - Đurđevdan. Odjednom se kod moje kuće pojavi grupa civila - komšija Hrvata s vojničkim puškama i narediše nam: "Predaj se, ruke uvis!". Iznenadili smo se kad smo vidjeli da su to nama dobro poznati komšije iz Hrvatskog Blagaja. Moj otac, dva brata i ja digosmo ruke i oni viknuše: "Vi noćas ubiste našega Josu Mravunca - mlinara, vi ga noćas ubiste". Njima je tada rukovodio i domaći ustaša Milić Abramović, zvani Panduričin.

Odveli su nas i zatvorili u kuću našeg komšije Miće Lovrića. Tu je već bilo dosta zatvorenih ljudi iz našeg sela Donji Poloj i nekoliko iz susjednih sela i zaselaka. Kada su se napljačkali po našim kućama i sakupili nekoliko desetaka ljudi odveli su nas na desnu stranu Korane. Tu su nas počeli tući kundacima i cijevima pušaka. Onda su nas doveli u Veljun i strpali u žandarmerijsku kasarnu.

Tamo smo imali šta vidjeti. Ljudi leže izmrcvareni po čitavom podu. Dobro sam zapamtio strašno okrvavljenog sveštenika Branka Dobrosavljevića, njegovog sina Nebojšu, studenta medicine, predsjednika općine Todora Dudukovića, gostioničara Manu Manojlovića i Mujicu Vučkovića. Kad smo upitali stoje to s njima, rekoše nam: "Pričekajte pa ćete vidjeti šta će biti i s vama!" U jednom ćošku prostorije ugledah nekoliko krvavih kolaca. Pomislih: loše će biti. U tome času uđoše ustaše "majari" iz Blagaja, a među njima ustaški povjerenik Dane Marinac. Postrojiše nas u dvovrsni stroj. Sa strane svakog od nas stade po jedan zlikovac s kolcem u ruci, a dvojica s prednje strane s puškama u ruci okrenutih cijevi prema zemlji, a kundacima prema gore. Nastade ono što niko nije očekivao. Po redu sa čela počinje tuča i batinjanje, traje dok im je volja, dok se ne oznoje i ne zamore. Ako bi koji čovjek posrnuo pod udarcem koca, prednji ustaša bi ga dočekao kundakom. Kundaci su se lomili na ljudskim tijelima. Kad su nas tako isprebijali, došla su dva kamiona i strpaše nas u njih uz ponovno kundačenje. Rekoše da nas vode na preslušanje kod poglavnika u Zagreb. No kada su nas dovezli do Blagaja, zaustavise kamione pred školom. Tu su već s domaćima bili i ustaše emigranti. S njima se šepurio župnik Blaž Tomljenović i učitelj Ivan Šajfar.

Na sam Đurđevdan uvedoše nas u zgradu škole. Odmah nasta batinjanje, čupanje brkova popovima i starijim ljudima, čupanje kose mlađim ljudima. Gledao sam kako mom ocu Dragiću čupaju brkove, Rafajlu Dejanoviću, Radi Dejanoviću i drugima. Domaći "majari" i emigranti - ustaše kundacima udaraju vičući: "Ustani, sjedni, majku vam srpsku!" I tako cijeli dan i noć.

Sutradan, 7. maja 1941., postrojili su nas ispred škole i doveli onu malu djevojčicu Milku, kćerku ubijenog mlinara Jose. Ona je trebala po njihovom nagovoru prepoznati one koji su zločin počinili. Vodili su je između naših redova i tražili da upre prstom u nekoga od nas. Djevojčica je na kraju izjavila: "Od ovih ljudi nije niko. Oni ljudi koji su ubili moju majku, oca i braću imali su drukčije kragne na košuljama i maje su im drugačije nego ovima". Na to su se izderali na nju i nekuda odveli.
Ponovno su nas nagurali u podrum školske zgrade. Ljudi su onako natiskani vršili malu i veliku nuždu u gaće. Bila je nesnošljiva zagušljivost. Ustaše su nam govorile: "Vidite kako vam je sada u podrumu, a šta će biti kada pustimo vodu da vam kapa po glavama!" Istoga dana dovezli su nove žrtve s Veljuna, koje su batinali i mučili kao i nas dan ranije. 8. maja izvedeni smo iz podruma i prostorija škole. Postrojeni čekali smo. U to je u pratnji ustaša došao Nikola Lasić, nama poznati sudac iz Slunja, inače rodom iz Karlovca. On je preslušavao ljude. Ali nikoga nije pitao za pokojnog Josu Mravunca, već samo za oružje. Sveštenik Skorupan, kojeg je jedan ustašajako mučio, rekaoje istom da upita suca Lasica kakav je on čovjek, sudija to može potvrditi, jer ga on dobro poznaje daje uvijek bio dobar od kada živi na ovom području, kako sa Srbima tako i s Hrvatima. Ustaša je i upitao suca Nikolu Lasica: "Je li ovo istina što kaže?"
Sve stoje sudac Lasić rekao bilo je: "Biće." Iste večeri po presudi suca Nikole Lasica i još dvojice ustaša, svi smo osuđeni na smrt.

Negdje oko 23 sata sudac Lasić je zatražio da se izdvoji grupa nas oko 36, od ukupno popisanih 520 Srba koliko nas je bilo prema popisu ustaše Ivana Šajfara. Nikola Lasić,2 sudac, naš poznanik, je tom prilikom rekao: "Vodite ih i pobijte, oni su presuđeni..."

Rasporedili su nas 6 po 6 partija. Razmišljam grozničavo što da radim? Pomislio sam da skočim kroz prozor, ali kako sam vidio ustaše s noževima na puškama, nisam imao izgleda za bijeg. Uđoše ustaše s konopcem i svezaše nas dvojicu po dvojicu za ruke. Dva na čelu, dva u sredini, dva u začelju. Ljudi u velikom strahu posrću i klecaju, ruke im klate. Čak i onom ustaši koji nas je vezao drhte ruke.

Ispred nas išao je ustaša koji nas je vodio kanapom nešto dužim od jednog metra. Tako i onaj iza nas. Trojica ustaša išla su s naše desne a trojica s lijeve strane s puškama i noževima. Vrijeme je prolazilo kao nikada. Minuti života su u pitanju. U šestoj partiji bio sam ja. Došla je i ona na red smrti. Nisam prestajao misliti kako da se spasim. Jedini spas bio je bijeg. Ali kako? Nekako sam uspio razžnjirati cipele. No bio sam svezan s jednim starim čovjekom iz Veljuna. Baš u sredini kolone...
Još kada su me zlikovci vezali, ispružio sam desnu ruku i zategao. To mije omogućilo da se već kad su nas poveli, oslobodim konopa. Starac je to primijetio, ali me nije htio odati. Iz škole povedeni smo prema katoličkoj crkvi. Put kojim smo išli bio je uzan. Ustaša pokraj mene je malo izostao. Iskoristio sam taj momenat i skočio preko živice u lijevu stranu. Ustaša je viknuo: "Pobježe!" Počeli su pucati. Proletio sam onako bos kroz dolinu pokraj samog bezdana. Kao ptica tako sam proletio drugu pa i treću dolinicu, a zatim gotovo u koraku preskočio cestu i trčao prema brdu Lisac.

Tu sam bio van ustaškog puščanog domašaja. Kada sam stigao do Lisca, sjeo sam na kamen da me bar malo prođe smrtni strah. Jasno sam čuo pucanje iz pušaka. Zaključio sam da iznad jame kod katoličke crkve ubijaju naše ljude.
Ovim bijegom za mene je prošlo najgore što se zamisliti može."

Poklani Srbi iz Veljuna i njegove okolice su bačeni u već iskopane jame u uvali između katoličke crkve i zgrade škole u Hrvatskom Blagaju. Žrtve su posuli kršćani - katolici živim krečom i zatrpali zemljom. Hrvati mještani su je poslije preorali i zasijali zob, kako bi se izgubio svaki trag zločina...

-----------------------------------

1 O pokolju Srba u Hrvatskom Blagaju maja 1941. godine svoja svjedočanstva zapisali su: Momčilo Kozlina, Veljko Velimirović, Nikola Dejanović, Milić Stojič, Dušan Vuletić, Marija Šajfar. Mnogobrojni dokumenti O ovom zločinu nalaze se u Historijskom arhivu u Karlovcu - KA - Zločini, Državnom arhivu Hrvatske, Zagreb, Arhivima Beograda, u Zborniku 18, HAK, str. 140, u knjizi "Okrug Karlovac 1941", knjizi Petra Zinajiča "Genocid na Kordunu i okolici 1941-1945", Bg. 1996. O ovom masakru pisao je Stavko Goldštajn u Politici, juna 1969, u devet nastavaka, u Vjesniku u srijedu 18.5.1966. piše Jovo Popović i više drugih.

2 Sudac Nikola Lasić je poslije oslobođenja 1945. postavljen za predsjednika nigdje drugdje nego u Vojnić. Poslije je premješten za suca Okružnog suda u Karlovcu. Kad je umro, sahranjen je pod crvenom zvijezdom petokrakom.
_________________

Silovanja u logoru Maoča

Pripadnici hrvatskih i muslimanskih snaga i te kako su vršili ratni zločin silovanja nad zarobljenim srpskim ženama, svedoče bivši logoraši.

Više žena je odvođeno po nekoliko sati izvan logora u osnovnu školu u selu Boće, ali su nakon povratka, vidno uplašene, većinom pojašnjavale kako su tamo samo ispitivane, objavio je banjalučki magazin Patriot u broju od 6. juna 2005. Zbog mogućeg odbacivanja okoline, retke su one koje su priznale da je nad njima izvršeno nasilje. Jedna od onih koje su imale hrabrosti, ili su bile dovoljno izrevoltirane zlom koje im je bez ikakvog razloga naneseno, progovorila je o zločinu i zločincima.

U jednoj od izjava istražnom sudiji žrtva opisuje događaje iz logora u Maoči. Iz stana u Brčkom su je na početku rata odvela uniformisna lica naoružana automatskim puškama. Isti oni koji će kasnije počiniti nasilje nad njom. Prvo je odvedena u Rahić, a potom je premeštena u prostorije Kriznog štaba u Maoči. U dokumentu Komiteta za istraživanje ratnih zločina, koji se nalazi u posedu Patriota, između ostalog se kaže da je tadašnji komandujući oficir u 108. brčankoj brigadi (ABiH) Farid Mujkanović prvo tukao žrtvu pesnicama po licu „ubeđujući“ je da privoli jednog od članova svoje porodice na predaju iz VRS. Pri tom joj je naneo vidne povrede i izbio zub. Mujkanović je zatim došao jedno veče u kancelariju u kojoj je bila zatvorena. Predložio joj je da ima odnos sa njim uz obećanje da je u tom slučaju „niko drugi neće dirati“.

Pošto je to odbila, usledilo je šamaranje, obaranje na pod, cepanje odeće i silovanje. Ali to Mujkanoviću nije bilo dovoljno. - Posle toga Farid je izašao, a u kancelariju je ušao Meho Vilić, sin Ramizov. Ništa mi ne govoreći počeo je da me tuče, a zatim je počeo da se iživljava kao i Farid - navodi ova žrtva. Međutim, tu nije kraj nasilju i maltretiranju koje organizuje Farid. - Ujutro, dok sam bila u kancelariji, došla su trojica vojnika u hrvatskim uniformama i rekli da ih je poslao Farid da sa mnom obave razgovor. Ispitivali su me kao i Farid za članove porodice. Nakon ispitivanja, oborili su me na pod i tukli - kaže dalje ona. Nakon tuče siledžije su onemoćalu žrtvu onesposobili da se brani - jedan ju je držao za noge a drugi za ruke, dok je treći vršio nasilje. I tako u krug. Jedan od njih ponovo dolazi narednih dana i tada sam ponavlja isti scenario. Za ove zločince je saznala da su pripadnici regularne hrvatske vojske i da su iz Zagreba. Jednom od njih je saznala i ime i prezime. Dalje povređivanje ličnosti i novi bol je doživela kada je saznala da je trudna. Posle razmene, odlučila se za abortus.

Ovo su slike samo jednog od zločina i ličnih tragedija pojedinih žena koje su preživele prvih dana rata. Da li će i ovi mučni prizori izazvani iskrenim svedočenjem biti okarakterisani kao „obično“ silovanje, a ne kao ratni zločin? Da li će javni tužilac Distrikta Brčko Zekerijah Mujkanović i ovde propustiti da delo kvalifikuje prema okolnostima i vremenu kada je počinjeno i prezimenjaku Faridu tako omogućiti manju kaznu? Stjepan Jarić, Lovro Klarić i Fata Karamehić su za delo ratnog zločina počinjenog u selu Boće, posle izostavljanja takve kvalifikacije, dobili kazne zatvora od šest meseci do tri i po godine. Za krivično delo silovanja predviđena je kazna od jedne do deset godina, dok je za delo ratnog zločina nad civilnim stanovništvom predviđena kazna zatvorom od najmanje pet godina. Neverovatno zvuči i obrazloženje krivičnog veća pod predsedavanjem sudije (Osnovnog suda u Brčkom Muhameda) Avdića da se kao olakšavajuća okolnost počiniocima zločina uzima „vreme koje je prošlo“ od počinjenog čina do danas, kao i da su većina njih danas porodični ljudi. Da je Mengele kojim slučajem završio na suđenju kod Avdića, verovatno bi po ovoj analogiji dobio tek koju godinicu zatvora jer je prošlo toliko decenija od zločina koji je počinio. Još kad bi se utvrdilo da je porodičan čovek... Avdić je prilikom razmatranja olakšavajućih okolnosti propustio i da uzme u obzir da je protok vremena bio uzrokovan opstrukcijom istražnih i sudskih organa u Tuzli. Iako je nasilje prijavljeno odmah sutradan od strane stražara logora u selu Boće, dakle 19. maja 1992, i pokrenuta istraga, suđenja nije bilo sve do 2002. godine.

Завршили у јамама

Федералне власти не желе да спроведу истрагу на који начин, где и када су ликвидирани, а потрагу за телима отежава премештање њихових остатака са једног на друго место

БЕОГРАД - Још није познато колико је Срба 1992. године протерано из Хрватске у Босну и Херцеговину, где су завршили на стратиштима, али за сада се на списковима води 246 лица, углавном Срба, изјавио је службеник Канцеларије за тражење несталих и заробљених Републике Српске (РС) Александар Радета.

„Према нашим сазнањима, из Хрватске је протерано 246 лица, која су из разних места најпре пребацивана у Сплит, а затим су на граничним прелазима Каменско и Вињани предавана Хрватском већу одбране (ХВО)“, изјавио је Радета. Са тог списка 12 лица је нађено у јами у Застињу, код Ливна, три су нађена код Томиславграда, некадашњег Дувна, а неки су откопани у околини Мостара.

Радета наводи да је ДНК методом до сада утврђен идентитет два скелетна остатка

нађена у Застињу, али да није утврђено ко их је и где убио, и напомиње да се о томе не воде озбиљне истраге.

Он напомиње да Канцеларија за тражење несталих и заробљених има и изјаву сведока који је са једном групом Срба протераних из Хрватске извесно време провео у логорима.

Потрагу за телима Срба протераних из Хрватске у Босну и Херцеговину, а затим побијених, отежава добро разрађена пракса која се и сада примењује у Федерацији БиХ - премештање лешева са једног на друго место.

Такав је био случај и са телом Драгомира Петроњића, Србина пореклом из БиХ, којег су власти Словеније 1992. године незаконито депортовале у Хрватску, а његово тело је нађено 15 година касније у масовној гробници у Царевом пољу код Јајца.

Петроњићу је словеначка полиција током рутинске контроле саобраћаја другог септембра 1992. године одузела лична документа, а затим су га словеначке власти протерале под лажном оптужбом да незаконито борави у тој земљи, иако је од 1979. имао сталну пријаву боравка у Цељу.

Реконструкцијом је утврђено да је Петроњић пребачен из Хрватске до граничног прелаза у близини Метковића, где су га хрватске власти предале органима босанских Хрвата који су се у ХВО-у борили против Срба.

Његово тело је из седишта Канцеларије Федерације БиХ за тражење несталих у Зеници предато је Бањалуци 25. септембра ове године, без података о томе где је погинуо и без обдукционог налаза.

Претпоставља се да је скончао у неком од логора ХВО у Љубушком или Посушју, а обдукција у Бањалуци показала је да има прострелну рану на предњем делу лобање и преломе више ребара, десне руке и леве ноге, на основу чега је закључено да је мучен пре ликвидације.

Усташка зверства над српском нејачи у НДХ

[Мада су Немци већ годинама држали концентрационе логоре, они су се ипак згрозили величином хрватског злочина над Србима. [b]У обиласку логора Јасеновац, немачки официри су сви до једног повраћали, због усташких варварских злочина које су тамо затекли и смрада и нехигијене која је тамо владала а на коју се усташе нису обазирале, напротив они су у томе уживали. Зато је Хитлер 23. септембра 1941. године позвао на рапорт хрватског поглавника Анту Павелића. Вођење хрватског случаја Хитлер је поверио Хајнриху Химлеру, а овај генералу Александеру Леру, немачком команданту Југоистока Европе. Извештај за Хитлера био је спремљен већ 1. октобра. После Леровог извештаја, највећи део хрватске војске стављен је под немачку команду. Генерал Лер је и даље захтевао уклањање Павелића и постављање Мачекових људи на његово место. Поводом тог Леровог захтева, Глајз фон Хорстенау – Хитлеров изасланик у Загребу, шаље извештај у коме даје следећу оцену НДХ:
"Кад генерал пуковник Лер, на првом месту, инсистира на ликвидацији усташког ћумеза, он ставља своју руку на инфицирану рану хрватског државног тела. Од почетка рђаво основан усташки режим, са својом лудом политиком геноцида и својим криминалом, постао је симбол ове ружне државе."

Када је Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Херман Нојбахер, 1943. године почео интензивније да се бави српским питањем, најпре је покушао да стане на крај хрватским злочинима. У својим мемоарима, за хрватски покољ Срба Нојбахер каже:
"Покољ Срба од стране Хрвата спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје. Доживео сам да ми се усташке вође хвале како су заклали милион Срба, укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце."
Према извештајима којима је располагао, Нојбахер је број закланих без одбране процењивао на 750.000.

И позната италијанска документа не говоре ништа боље о Павелићу и његовој држави: "Видим Павелића, окруженог његовим бандитима", забележио је у свом дневнику, 25.априла 1941. године, италијански министар иностраних послова гроф Галеацо Ћано.
Италијани су се згражавали над хрватским злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска документа о хрватском геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију. Ево тог писма:

"Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. [/b]
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"


Сам Мусолини говорио је о апсурдној намери хрватске владе да уништи српску мањину, као и о томе да је реч о народу (Србима) који вековима живи на овим просторима.

Италијански писац Малапарте у својој чувеној књизи "Капутт", у поглављу под насловом "Котарица острига", пише о котарици пуној очију српске деце, коју је шеф хрватске државе Анте Павелић држао на свом радном столу приликом сусрета са Малапартеом. Згранутом Малапартеу, који је помислио да су у котарици остриге, Павелић је објаснио да су извађене дечје очи поклон његових "храбрих усташа".

Италијански историчар Марко Аурелио Ривели цитира бројна италијанска документа у вези овог геноцида невероватних размера. Тако је пуковник Ђузепе Анђелини, командант једног пука дивизије "Краљ", записао:
"На хиљаде Срба беху ослепљени и зверски мучени, читаве породице су масакриране без икаквог обзира на пол и доб. Организатори и извршиоци често су славили клање весело се частећи, као кад су августа 1941. прославили убиство сина директора средње школе у Госпићу који је био њихова хиљадита жртва."

Једном приликом је Дунавом из НДХ у Србију стигло буре, на бурету је писало "Срби ево вам за пихтије", а у бурету дечје одсечене главе, ниједно дете није било старије од 7 година.

Немачки, Италијански и Британски извори слажу се да су до краја рата Хрвати убили између 750.000 и милион Срба, [size=13[/u]pt]углавном стараца, жена и деце. [/size]


Крајишки Срби започели су борбу за опстанак 26. јула 1941. године. Вође устанка у Српској Крајини били су свештеник а потом војвода Момчило Ђујић, Мирко Марић, поручник Мићо Лукић, Никола Дрча, Јово Богуновић, мајор Бошко Рашета, поручници Милан Старчевић и Стојан Матић, и други. До половине августа устаници су ослободили највећи део Крајине. Усташка противофанзива, започета 16. августа, завршила се потпуним неуспехом. У одсудној бици код Кулен Вакуфа, 19. августа, усташка дивизија имала је 365 погинулих, 190 рањених и 608 заробљених, док су истовремено погинула само три четника: Никола Љиљак, Мило Обрадовић и Никола Ђоковић (Слава им!) У невероватној победи против одлично опремљених усташа, Крајишници су дошли до богатог ратног плена: преко 1.000 пушака, 17 пушкомитраљеза, итд. Заробљене усташе пустили су кућама. (тешка грешка!)

После овога, Павелић је наредио истрагу о узроцима великих усташких пораза, коју је водио подмаршал Лакша. "Усташе по усташким јединицама су посве слабо војнички изображени, склони пљачкању и убијању изван оквира борбе, веома су подложни паници и ширењу алармантних вијести", известио је потом Лакша свог поглавника.

У ноћи између 26. и 27. јула курири су вест о почетку устанка разносили кроз Лику, Западну Босну и Далмацију. Сутрадан , 27. јула, проглашен је устанак Срба Крајине против усташа. Тога истог дана, у свету недељу, Срби из околине Срба, озлојеђени ужасним покољима, наоружани косама, секирама, вилама, срповима, пијуцима и батинама, и само по којом пушком, кренули су на усташе у Србу. Организатори напада на усташе, према томе и вође, били су Милош Торбица, Дане Калинић и Перо Рајак. Први је био бележник, а друга двојица жандармеријски наредници.

[u]Немачки Војни заповедник Србије описао је фебруара 1943. српски народ као "чврст и непоколебљив, од свих балканских народа најспособнији", а за Српкиње је рекао да су "поносите и неприступачне". Официри команде Југоистока стално су говорили како су "Срби најизванреднији и најдаровитији елемент на Балкану".
_________________

Svaka cast na ovako prikupljenim podacima!

КОРАНСКИ МОСТ, КАРЛОВАЦ, СЕПТЕМБАР 1991


Дана 21 септембра 1991. године, око 19,00 часова наоружани припадници МУП-а и ЗНГ Републике Хрватске су на мосту преко реке Коране, зауставили два војна моторна возила у којима су се превозила 25 припадника ЈНА из касарне МЕКУШЈЕ у касарну ЦЕНТАР у Карловцу.

Након заустављања и наредбе четници излазите ван, уследилио је наређење да се преда оружје. У уверењу да ће се превазићи мирним путем војници ЈНА су одложили оружје не желећи да дође до сукоба.
Међутим, одмах по предаји оружја, једна група заробљеника је одведена са моста а другој групи у којој је било 17 припадника ЈНА, је наређено да легну на коловоз са рукама на потиљком и лицем окренутим према асфалту.

То је био почетак невиђеног иживљавања које је одмах потом уследило.
Уз већ уобичајено псовање четничке маке припадници МУПа и ЗНГ су заробљене војнике по читавом телу немилосрдно ударали ногама и кундацима од пушака. Том приликом, од удараца кундаком војнику Бранку Маџарцу је поломљена рука, више војника је повређено ударцима ножа. Када је заставник Бабић Никола покушао да протествује због оваквог поступања, један маскирни припадник ЗНГ му је пришао, клекнуо поред њега и заклао га пререзавши му врат ножем, уз тријумфални узвик; четниче ни ногом не мрдаш.

Одмах потом, исти припадник ЗГГ је другог заробљеника прво убо два пута ножем у леђа, а затим у њега испалио рафал из АП.

Након тога, заробљеницима је наређено да устану и да се построје уз ограду моста. Схвативши да ће бити ликвидирани на најбруталнији начин, тројица припадника ЈНА, војници Бранко Маџарац, Душан Мркић, Небојша Јаснић су спас нашли бацивши се преко ограде моста у реку.

Остали заробљеници из те групе, осим Светозара Шарца, нису преживели. Припадници МУПа и ЗНГ су им прво пуцали у ноге из аутоматског оружја, а потом тако онеспособљене док су лежали на коловозу моста, једног по једног дотукли ножевима и тупим предметима, при чему се неким од жртава одсецали уши и вадили очи. Шарац Светозар, иако тешко рањен, некако је преживео масакр...

Тела масакрираних припадника ЈНА превезена су у загребачку болницу гђе је извршена обдукција. Након предаје тела родбини, лекарска комисија од три члана је прегледала лешеве и том приликог је поред спољашних повреда, констатовано да је приликом обдукције покушано да се хируршким резовима камуфлирају трагови клања и убода ножем.
Убиством заробљених припадника ЈНА учињена је тешке повреда хуманитарног права прописана чланом 130 Женевске конвенције.

Одговорност за овaj тешки злочин сносе:

Штајдухар Иван, председик Кризног Штаба Карловац
Крајачић Звонко, начелик МУПа Карловац
Дружак Фрањо, командир чете МУПа Карловац
Припадници МУПа и ЗНГа
Перешка Жељко БАБА РОГА
Храстов Михајло
Буква Мишо
Марковић Ђоко БАНАНА
Вуковић Јоца зв. ДОКТОР
Циндрић Никола
Циндрић Јоца
Хрстић Миша
Степић Јоца
Димков Роберт зв. ДОМИНА


ПОПИС СТРАДАЛИХ НА КОРАНСКОМ МОСТУ

Бабић Михајла Миле, 1949
Бабић Паје Никола, 1948
Бижић Милана Васо, 1955
Гојковић Шпире Светозар, 1959
Комадина Бошка Зоран, 1964
Козлина Боже Божо, 1954
Лукач Милоша Миленко, 1959
Миловановић Светозара Слободан, 1966
Пеурача Владимира Миле, 1964
Поповић Михајла Небојша, 1967
Савић Душана Милош, 1955
Сипић Ђорђа Јован, 1966
Срдић Симе Милош, 1948


Саопштење поводом годишњице страдања резервиста ЈНА на «коранском мосту» у Карловцу

Двадестпрвог септембра 1991. године припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде Републике Хрватске у Карловцу, испред моста на ријеци Корани, зауставили су два војна камиона у којима су се, из касарне „Мекушје“ у касарну „Логориште“, превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећења хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје. Одмах по предаји, једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвежена је у просторије полиције, а друга група, у којој је било 17 војника, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, поведена је пјешице преко „коранског моста“. Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почели «крвави пир» над њима: тринаесторица су ликвидирана, неколико клањем у лежећем положеју, а већина хитцима из аутоматског оружја у стојећем положају; тројица су се спасила скоком са моста: а један се у току ноћи извукао испод мртвих другова.

За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно јавно тужилаштво у Карловцу, у мају 1992. године, подигло је оптужницу против Михајла Храстова, иначе припадника „посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац“, због кривичног ђела против човјечности и међународног права - протуправним убијањем и рањавањем непријатеља. Жупанијски суд у Карловцу је до сада два пута, први пут 1993., а други пут 2002. године, оптуженог Храстова ослободио оптужбе „због поступања у нужној одбрани“. Врховни суд хрватске укинуо је обе ослобађајуће пресуде, први пут 1994., а други пут 2004. године. Сада је у току треће суђење истом оптуженику и пред истим судом.

Оптужени Храстов се сво вријеме брани са са слободе, иако је притвор за ово ђело био обавезан. Од «признања» да је сам ликвидирао тринаесторицу припадника ЈНА, напредовао је у служби и добијао признања: 1995. године поводом дана Државности „за јуначки чин у рату“ одликовао га је тадашњи Врховни командант оружаних снага и предсједник РХ Фрањо Туђман; 1996. године Карловачка жупанија, на чијем подручју се и десио овај злочин, додијелила му је „посебно признање као једном од шесторице заслужних грађана“.

Досадашње главне расправе, у судници и ван суднице, пратиле су гомиле Храстовљевих сабораца и обожавалаца, а свједоци и вјештаци (балистички и медицински) такмичили су се у потврђивању његове верзије догађаја (резервисте је побио из митраљеза «ултимаx» када су групно кренули на њега).

На трећем суђењу коначно су се појавили и свједоци који су доживјели заробљавање и преживјели масакр, па се може очекивати да ће, након 15 година, истина изаћи на виђело и да више неће бити ослобађајућих пресуда „због поступања у нужној одбрани“.

Преживјели резервисти и рођаци мучки убијених припадника ЈНА, а вјерујемо и разни борци за људска права и многи други правдољубиви појединци, очекују да надлежно тужилаштво, поред Храстова, прошири оптужбу и на остале извршиоце али и на наредбодавце овог једног од првих већих ратних злочина у посљедњем рату над припадницима ЈНА, у то вријеме једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је формално правно још увијек била и Хрватска.

Београд, 21.09.2006.

Предсједник
Саво Штрбац

15 год.од злочина над србима у Сијековцу

Од масакра 20 српских цивила, 26. и 27. марта 1992. године, прошла деценија и по, али још нема задовољења правде ни сатисфакције за породице жртава...

НИ 15 година након што су хрватско-муслиманске снаге починиле стравичан злочин над српским цивилима у селу Сијековац, на подручју Босанског Брода, нема задовољења правде за жртве, а тиме и какве-такве сатисфакције за њихове породице.

Истина, иако поодавно, представницима републичког Савеза логораша надлежни у Суду БиХ су обећали да ће "предмет Сијековац" бити један од првих којим ће се бавити. Вјероватно онда, када на ред овог правосудног органа коначно дођу злочини почињени над Србима у минулом рату.

Дотле ће се обиљежавање 26. и 27. марта, када је у Сијековцу убијено 20 српских цивила, чланова породица Зечевић, Милошевић, Бачић, Радановић... изнова користити да се укаже на чињеницу да је рат у БиХ почео много прије "сарајевског рачунања времена".

Рецимо и то да је најмлађа жртва сијековачког покоља, Драган Миленковић, имао 17, а најстарији Јово Зечевић, 72 године. Тада је разорена и православна црква Свете Огњене Марије, која је рушена и у Другом свјетском рату, а била је обновљена 1970. године.

О злочинима у Сијековцу, 26. марта, у први мах над девет српских цивила, у Сарајево су стизале контрадикторне информације. То нам је посвједочио и Славко Јовичић Славуј, који је у то вријеме водио безбједност чланова Предсједништва БиХ.

- Током тога дана хитно је формирана комисија чланова Предсједништва БиХ. Сачињавали су је др Биљана Плавшић, Фикрет Aбдић и Фрањо Борас, који се на пола пута за Сијековац вратио у Сарајево - казао је Јовичић и додао да су се Плавшићева и Aбдић нашли у Сијековцу 27. марта.

Он је подсјетио на чињеницу да је регуларна Хрватска војска прешла на територију БиХ и прво заузела Босански Брод, а да Срби из Сијековца нису успјели на вријеме да напусте то подручје.

- Ријеч је о заједничкој акцији Хрватске војске и паравојних муслиманских полицијских снага, којима је командовао Aрмин Похара, иначе новинар и дописник за тадашњу РТВ Сарајево - рекао је Јовичић, напомињући да Плавшићева није хтјела да одустане од намјере да се на лицу мјеста увјери у овај злочин, иако одлазак на ово подручје у то вријеме није био нимало сигуран.

Он је казао и то да су слике на које су наишли биле језиве. Људи су лежали испред својих кућа масакрирани, а крв је била још свјежа.

- По повратку у Сарајево, извјештај Бољане Плавшић подржао је само Фикрет Aбдић. Тадашње Предсједништво БиХ, са Aлијом Изетбеговићем на челу, није га прихватило, нити је осудило упад хрватских јединица на подручје БиХ, настојећи да све припише тадашњој Југословенској народној армији - навео је Славко Јовичић.

Ваља напоменути да је Хрватска извршила агресију на територију општине Брод 15. септембра 1991. године. Тада је са подручја Славонског Брода извршен ракетно-артиљеријски напад на територију Босанског Брода, односно на села са српским становништвом.

Наредног дана, у јутарњим часовима, погинуо је у Клакарима, на радном мјесту, инжењер металургије Војислав Горановић, директор Фабрике грађевинског материјала "Грамат".

У ноћи између 3. и 4. марта 1992. године, из Хрватске је на подручје Босанског Брода, у неколико праваца, пребачено више од двије хиљаде добро наоружаних хрватских војника. Предводио их је тадашњи заступник у сабору Хрватске Aнте Пркачин, из Славонског Брода.

У породичној кући, у Босанском Броду, 25. марта 1992. године, непосредно пред масакр у Сијековцу, убијени су Aндрија Мартић, рођен 1935. године, и његов син Момир, рођен 1961. године, те Душко Дујанић, рођен 1967. године.

О злочинима почињеним над Србима у Сијековцу и на подручју Брода не мањка доказа, који су у неколико наврата доспјели и у хашко Тужилаштво.

Удружење породица несталих из Босанског Брода 22. маја 2002. године представницима Трибунала предали су материјал у којем се, између осталог, налазе оригинални документи државних и војних органа Хрватске, општинских кризних штабова, одбора Хрватске демократске заједнице и Странке демократске акције Оџак и Босански Брод, искази живих свједока, који су, средином новембра исте године, свједочили пред хашким истражиоцима.

Републички секретаријат за односе с Хашким трибуналом и истраживање ратних злочина доставио је Тужилаштву у Хагу предмет против осумњичених у Сијековцу, са Недимом Чаушевићем Медом на челу. Предмет је 21. јула 2003. године преузео и шеф Канцеларије тужилаштва Хашког трибунала у Бањој Луци Бери Хоган.

Након бројних перипетија - неко вријеме је било чак спорно да ли је предмет уопште стигао у Хаг - потврђено је да је "случај Сијековац" пребачен у надлежност Суда БиХ.

- То нам је потврдио и главни тужилац Маринко Јурчевић, који нам је обећао да ће, уз касарну "Виктор Бубањ" и неке друге, Сијековац бити процесуиран међу првима - рекао је за наш лист предсједник Савеза логораша Српске Бранислав Дукић.

Како тада, тако и данас...

Г. КЛЕПИЋ


СAВО ИВAНОВИЋ

Задовољење правде, нажалост, није дочекао ни бивши предсједник Удружења логораша из Босанског Брода Саво Ивановић. Он је био један од оних који су се свим силама трудили да се о злочинима над Србима у Броду проговори у Хагу. Ивановић је умро недуго након што је делегација Савеза логораша Републике Српске боравила у Хагу.


БРОЈКЕ

На подручју општине Босански Брод било је 10 логора за Србе. У њима су, у највећем броју, били заточени цивили: жене, дјеца и старци, њих више од двије хиљаде. Многи су касније одведени у друге логоре, у Славонски Брод и Орашје, као и нека мјеста у Хрватској и БиХ.

На основу досадашњих истраживања, убијена су 254 лица, од чега 229 цивила и 25 младих регрута, припадника ЈНA.

Усташки злочин у Дракулићу код Бања Луке

Пре 63.године,7.фебруара у тим селима надомак Бањалуке Павелицеве устасе из "Тјелесног здруга",уз помоц домацих устаса,побиле су 2.300 местана,међу којима је било 551 деце,сто је уједно највеци устаски покољ који се десио у једном дану.

Покољ је тајно организовао устаски стозерник за "Хрватску крајину" Виктор Гутиц,а предводио га је зупник бањалуцког самостана Петрицевац фра Мирослав Филиповиц.

Крвави устаски пир поцео је у цетири цаса ујутро и трајао до раног поподнева истог дана,а побијени су сви Срби који су се затекли у селу осим Ленке Курузовиц која је са својих петоро деце успела да умакне устаском нозу.

Местани Дракулица,Мотика,Сарговца и рудника Раковац побијени су без испаљеног метка,секирама,нозевима,крамповима.

Да су устаске власти припремале подмукли покољ говори и цињеница да су неколико дана раније изврсили попис сељана,уз образлозење да це сви који се затекну код куце 7.фебруара добити помоц у храни.

Такође,неколико дана раније,наредили су да се због наводног беснила побију сви пси у селу,са стварном намером да за време злоцина лавез паса не би открио да се несто цудно десава у селу.

О овом стравицном злоцину после Другог светског рата дуго се цутало,а тек 1964. године изврсено је пописивање страдалих,и то 1.400 лица, да би тадасње власти 1965.године подигле Спомен костурницу за тих,како је и исписано на костурници,"1.400 зртава фасистицког терора".

Накнадним истразивањем досло се до бројке од 2.300 зртава.

Тек 1991.године одрзан је први парастос овим зртвама,а слузио га је владика бањалуцки Јефрем.Од тада сваке прве недеље у фебруару слузи се парастос,а уназад цетири године и заупокојена литургија у новосаграђеној цркви Светог великомуценика Георгија у Дракулицу.

Иако су становници ових места и бањалуцке регије оцекивали да це се поглавар Римокатолицке цркве папа Јован Павле Други оградити од ових злоцина током посете Петрицевском самостану у Бањалуци у јуну 2003.године,који се налази на само километар од места покоља,папа овај догађај није ни споменуо