Амфилохије патријарх?

   

 

Овај видео снимак човека који тврди да је осигуравајућа кућа из Италије три дана раније знала да ће бити поплава у Обреновцу преплавио је друштвене мреже.

Jutros slusam izlaganje kolege koji radi sa mojom suprugom u firmi, covek bas radi osiguranje. Ulaganja njihovog valjda. U problemu su zbog Balkana + Rumunije (valjda i tamo ocekuju picvajz), vode nas osiguravajuce kuce kao "podrucje pod sankcijama". Ne znam koliko dugo, on licno je u problemu od ponedeljka. Ne znam bas koliko istine ima u ovome sto je ovaj covek ispricao, ne kazem da laze. Nista bolje ni ne ocekujem od tih kurvinih sinova iz osiguravajucih kuca.

Banke, papa, templari, Amfilohije, Končita, Haarp, osiguravajuće kuće, vlada, Vučić, Toma, masoni... Ko je još kriv za poplave? 

Ljudi su dobri
Autor: Ivana Zarić
Ovaj tekst pisan je samo nekoliko sati posle učešća u humanitarnom teletonu na TV Prva.

24.05.2014. | 18:50 6 A- A A+
ivana zaric slika velika.jpgFoto: Mondo Postoje ti trenuci koji menjaju ljude,menjaju odnose,stvaraju nove. Do pre samo nekoliko dana, kad neko kaže "nepoznati ljudi" pomislila bih na ljude na ulici, u prevozu, one sa kojima se mimoilazim. A onda su, odjednom, nepoznati ljudi postali ljudi koji su sasvim blizu, javio se taj davno zaboravljeni osećaj da smo "naši".

U celoj ovoj nesreći, to prija. I onima koji su izgubili nešto inama koji radimo sve što znamo i umemo da im omogućimo da se snađu i nastave dalje. Da, ima i ljudi sa kojima nikada nećemo moći da podelimo to osećanje, jer ga oni nemaju. Ali važno je da se vratila nada u dobrotu većine i u ideju da ipak Dobro moze da vodi ovaj svet.
Kad se nađeš pred telefonom koji će u dobrotvornoj tv emisiji zvoniti četiri sata, vođen idejom da sa ljudima koji će zvati zaradiš što više novca, neminovno se pitaš-šta ćemo mi sada da pričamo?

Sve o ovoj našoj nevolji je vec rečeno. Nije ni vreme ni mesto za politiku. Šta će me pitati? Šta da im kažem? Ko sam uopšte ja u ovoj situaciji da nešto kažem? A onda sam počela i tu da upoznajem ljude. I da se radujem svakom sledećem pozivu.

Dobri, dobri ljudi. Neki žele da pričaju, neki ne. Kažu - nemamo šta da kažemo, samo da doprinesemo malo. Srce mi se pocepalo koliko je penzionera zvalo i reklo "ja nemam, znate, ali za ovo mora da se nađe." Kad ih čujem znam da su dali zadnji dinar...

Pričala sam sa doktorkom u penziji koja obilazi prihvatne centre, majkom dva psihologa koja je preponosna na svoju decu što rade isto to...sa čovekom iz Novog Sada koji je dao neke svoje važne mašine Obrenovcu da završe posao....sa električarem koji čeka da se malo sredi situacija,pa će da ide da ljudima popravlja instalacije...sa nekoliko volontera...

Neverovatno je koliko se dece javilo. Znam da su zvali, pored želje da nekome pomognu, i sa idejom da čuju nekog posebnog, njima bliskog - Saru, Tamaru, Viktora, ali niko mi to nije rekao, koliko su slatki ... Pričali smo o maloj maturi, o raspustu.. Imala sam i trenutke velike lične sreće iponosa, kad mi neko kaže "jao što mi je drago što sam baš vas dobio/la, imam utisak da vas poznajem ceo život". Potpuno nebitno u ovom trenutku,ali je lepo,prija.

Dobronamerni ljudi daju energiju, imali su je čak iza osobe sa druge strane žice. Zato je to važno.

Mislim da sam 10 minuta pričala sa jednim vedrim poljoprivrednikom iz Vojvodine. On je želeo da pričamo sto duže. Svašta sam čula inaučila. Sa mnogima razmenila priče o deci, pitali me oni za moju, ja njih za njihovu. Koliko smo svi u stvari slični... Nikad se možda nećemo lično upoznati,ali delimo život u istoj zemlji,imamo iste radosti iprobleme. Neke ću i upoznati. Dva puta sam se čula sa ženom koja vozi autobus u Beogradu. Pričljiva, draga, dobra. Rekla mi je da je desetak puta zvala. "Pa nije slučajno da se čujemo baš nas dve dva puta,od svih ovih ljudi kod vas u studiju". Dala sam joj svoj telefon, dogovorile se da se upoznamo i idemo na neku kafu.

Zvali su i mnogi drugi ljudi iz javnih poslova, koji nisu bili prisutni u studiju. Zvale su kolege novinari iz raznih medija. Čula sam se sa nekoliko njih i to je baš bila radost. Čak sam pričala i sa jednom drugaricom, od svih ljudi, eto, spojili su je sa mnom. Malo smo proćaskale, nije nas grizla savest, impulsi su kucali.

A najviše su me dirnuli brojni pozivi iz Smederevske palanke, Paraćina. Od onih čija su mesta iimovina stradali. Pričali su mi kako je. Zvali su da pomognu sami sebi.

Zvali su ljudi sa Kosova.

Puno njih koji su ostali bez doma u ratu 90-tih i znaju kako je to izgubiti sve. Pričali su kako su prelazili reku...Ali su svi do jednog na kraju rekli - "Nisu važne materijalne stvari. Sve to može da se reši,ali samo da smo svi zivi i zdravi".

To je nešto sto svi stalno izgovaramo, i u dobru, a kamoli zlu. Ali pravi smisao tih reči shvatimo tek kad se nađemo u ozbiljnim problemima. Onda izvuče drugačije.

Ljudi su dobri. Imaju potrebu da pomažu, učine. Možda kod mnogih to nije ni osvešćeno do trenutka kad vide da je nekome teško. Ljudi imaju želju da se drže zajedno. Ovo sad što se dešava, svi smo se složili, treba da bude model koji nećemo zaboraviti kad nevolja prodje.

Kad jedan narod ima čvrste veze ikad se ne svađa oko svake tarabe-ima snagu. I za sebe i pred svetom. Mnogo smo toga, istorijski gledano, propustili ili upropastili zato što smo bili razjedinjeni. Ima trenutaka kada treba prevazići i sujete ilične stavove i prikloniti se nečemu zarad višeg cilja. Sad vežbamo i trebalo bi da se preslišamo i naučimo nešto iz svega ovoga.

Ovih dana smo i uživo i na televiziji videli toliko ljudi koji su preživeli dramu, a osmehuju se. Zato što su osetili da neko misli na njih i da nisu sami. Zaista verujem da kako što "mržnja rađa mržnju" i dobrota rađa dobrotu.

Nisam zaspala do 3 ujutru. Probudila sam se u 6.

Adrenalin. I ljudska dobrota.