Ide konkurenta borba na svim nivoima...

Srbija ima tu sanse samo ako bude radila...

Sa ovom politikom danas...mi som super...nema nikakve sanse...

To pokazuje zadnjih 30 godina i rezultati istog...

Postoje zivotne okolnosti koje ne zavise od vaseg misljenja...

Na sta moze da se svede ta politika...na prepotentnost...

Ja poznajem ljude koji rade od 12 godina...

Postiji apsolutna infomaciona blokada ...i to je mnogome pripomoglo takvom stanju...

inicio zabrinjavam se, sve se vise slazemo 

@hkj:
Arčibald Rajs...bre,tu sam se nadahnjivao.Istina,ona prava,iz ugla dobronamernog,pragmatičnog čoveka iz zemlje koja bi trebala da bude uzor svima,tako bolna za nas,ali suva istina.Kada se priča o njemu,ističe se samo da je bio prijatelj Srba i da mu je srce sahranjeno na Kajmakčalanu.A ja bih "Čujte,Srbi" u obaveznu lektiru.Ili onu,patrijarha Pavla,koju volim stalno da citiram: "...budimo ljudi,iako smo Srbi.".To su mudre reči ljudi koji su poznavali ovaj narod,ali izistinski poznavali.
A da li si čitao "Sentimentalna povijest britanskog carstva" od B.Pekića? Nije o nama,ali opisuje pametno planiranje puta ka boljitku,nacije koju ne volim,ali moram da poštujem zbog rezultata koje su postigli.
Što se tiče Tajvana...tamo je,po mom saznanju,izbegla kontrarevolucionarna i caristička elita Kine,nesumnjivo naslednika najduže svetske civilizacije.Vredni,obrazovani,inteligentni...+pomoć Amerike = današnje stanje Tajvana.
Tu je i Izrael,specifičan primer,ali o njemu ću tek.

Napravite kargocentar...i sve sto proizvedete ce kupiti rusija..onda mozete to da sirite i dalje...recimo napravite centar koji ce sve proizvode iz regiona da salje u druge delove sveta...

Eto...prosto...

slazem se za vojni rok, mada bih verovatno isprva i neodredjeno dugo odlagao uvodjenje radi stednje. takodje da vojni rok traje 3-6 meseci uz deo obuke od kuce kao u svajcarskoj. zna se cemu sluzi vojska.
nisam za previse ceste referendume, oni lako mogu biti populisticko sredstvo. tesko je pravilno i jednostavno postaviti referendumsko pitanje, a i nisam za previse demokratije. svidja mi se upravo predstavnicka demokratija na nivou drzave jer omogucava postavljanje barijere volji vecine preko samih poslanika koji predstavljaju gradjane. elita ipak treba da ima glavnu rec a gradjani da reaguju vise nego nego da vode.
i slazem se za velike okruge kao u conquiztadoru ili vece. decentralizacija je neophodna iz mnogo razloga.

uh, ovo je izvodljivo samo sa odlukom da se javno odustane od pune demokratije. jedine prihvatljive osnove da nekome uskratimo pravo da bude biran su godine, ako je premlad, neispunjavanje obaveza prema drzavi kao sto je placanje poreza ili sluzenje vojske, kao i zatvorske kazne odledjene vrste. nista mi drugo ne pada na pamet. moglo bi se uvesti da se pravo da budete birani za poslanike dobija tek sa 25 godina recimo.

plate za javne sluzbenike su takodje izrazito demokratska tekovina, koja omogucava siromasnijim sposobnim ljudima da se na pravi nacin bave politikom. naravno tu je "opasnost" od profesionalizacije zanimanja politicar, ako je to uopste opasnost. takodje, manje plate potencijalno znace vise korupcije

da. jednostavno.

drzavno vlasnistvo nije bauk. treba biti oprezan i koristiti ga strateski

Kačio sam Nebojšu više puta,ali eto...opet na temu

Očekivanje da će bruto domaći proizvod Srbije ove godine pasti za samo pola procenta je previše optimistično, ali to i nije najvažnije. Važnije je koliko će biti zaposlenih koji plaćaju poreze i doprinose, kakav će biti odnos između njih i broja penzionera, koliko će porasti javni i spoljni dug i nenaplativa potraživanja, kaže za NIN Nebojša Katić, finansijski konsultant iz Londona.

„Srbija je još od 2008. suočena sa dubokom, kontinuiranom krizom. Kretanje BDP-a ne reflektuje svu dubinu drame, pogotovo kada se gleda izolovano od ostalih pokazatelja. Srbija srlja u propast duže od decenije, a pri tome je stopa rasta BDP-a bila relativno visoka sve do 2008. BDP jeste rastao, ali je zaposlenost padala, imovina se prodavala, uvoz je ludovao, a spoljna i unutrašnja zaduženost ubrzano rasla. Te 2008. zvonilo je poslednje zvono na uzbunu, ali nije imao ko da ga čuje“, upozorava Katić i izražava bojazan da će stvarna ekonomska kretanja biti gora od onih koje Vlada očekuje. A to će, zaključuje, dovesti do novih pritisaka da se smanjuje javna potrošnja, ubrza prodaja javnih preduzeća i država dodatno zaduži.

Šta je ključna greška kreatora ekonomske politike u Srbiji?

Ne postoji jedna ključna greška. Reč je o pogrešnom konceptu ekonomske politike koja se vodi od 2002. To je koncept bez koncepta u kome ekonomija ide kuda voda nosi. Kreatori ekonomske politike nisu razumeli da se razvoj planira, da se on ne događa sam od sebe.

Finansijski sistem je prepušten stranim bankama i Srbija je izgubila kontrolu nad kreditnom i monetarnom, a time i nad razvojnom politikom. To je omogućilo bankama da visokim kamatama deru građane i uništavaju domaću privredu. Građanima i privredi je omogućeno i da se zadužuju u stranoj valuti iako ne zarađuju devize. To su sulude, samoubilačke odluke.

Ukinuta je i Služba društvenog knjigovodstva – tim potezom se država odrekla prihoda od platnog prometa i razorila poreski sistem, stvarajući ambijent strašne poreske nediscipline.

Liberalizacijom uvoza i snižavanjem carina postignut je trostruki negativni efekat. Stimulisan je uvoz, smanjeni su prihodi od carina, a iznurena domaća privreda ostavljena na milost i nemilost moćnoj stranoj konkurenciji. Uz sve to, i precenjeni kurs dinara žestoko pomaže uvoz i uvoznike.

Trgovinska mreža je, takođe, u rukama stranaca, pa oni odlučuju i šta će i pod kojim uslovima staviti na police. To je novi, težak pritisak na domaće proizvođače.

Uprkos ozbiljnim analizama koje upozoravaju na nadolazeću svetsku krizu hrane, Srbija je prihvatila da stranci mogu kupovati zemlju i pre eventualnog ulaska u EU.

Država je prihvatila diktat stranih finansijera i omogućila da sve važne infrastrukturne investicije grade stranci. Time se marginalizuje i uništava domaća operativa.

Potpunom deprofesionalizacijom države i celog javnog sektora dobili smo najnekompetentniju državu u poslednjih sto godina.

Strašna je lakoća kojom su greške činjene. Niko ni do danas nije zapitao kreatore i ideologe ovakve politike, šta im je bilo u glavi kada su predlagali i sprovodili ovakve mere, ili kada su pregovarali sa EU.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je rekao da bi vas rado video kao svog savetnika…

Drago mi je ako premijer Vučić čita moj blog, tim pre što sam i ovu, kao i sve prethodne vlade kritikovao. Nadam se da su i javnost i političari razumeli da u svojoj kritici nisam ni partijski obojen, ni zlonameran.

Da li vas je zvao i da li biste i pod kojim uslovima prihvatili takav angažman?

Nisam imao kontakata ni sa ovom, ni sa prethodnim vladama. To je i logično, budući da ne živim u Srbiji. Istovremeno, moje viđenje uzroka krize i mogućih puteva izlaska iz krize bitno se razlikuje od viđenja većine domaćih ekonomista. Nije tajna i da sam nepopularan u najuticajnijim ekonomskim krugovima. U takvom ambijentu, moje angažovanje bi bilo konfliktno, frustrirajuće i ne bi imalo smisla.

A šta bi morali da budu elementi novog ekonomskog programa Vlade Srbije?

Uz sve rizike da budem nedorečen i loše shvaćen, napraviću kratki i nepotpun inventar predloga.

Država mora prestati da juri strance i da im plaća da investiraju. Napor bi morao biti usmeren ka identifikovanju i podsticanju dobrih domaćih preduzeća, na sve načine i svim sredstvima – povoljnim kreditima, poreskim olakšicama, izvoznim podsticajima. Potrebne su neprekidne kampanje, pa i grubi pritisci da se kupuje domaće ili letuje u Srbiji, na primer.

Morale bi se ukrupniti i ojačati domaće banke. Ne samo da Komercijalna banka ne bi smela da bude prodata, već bi trebalo spojiti preostale domaće banke u jednu ili dve jake institucije koje bi mogle razbiti kartel stranih banaka.

Poreski sistem bi morao bazirati na progresivnim poreskim stopama i morao bi sprečiti sve manipulativne tehnike izbegavanja plaćanja poreza, kao što je upotreba poreskih rajeva.

Država ne bi smela pozajmljivati ni cent u inostranstvu kako bi finansirala domaću potrošnju. I za investicije bi se morala koristiti domaća štednja, kao i usmerena primarna emisija po logici koju sam predložio početkom 2012. Ukinuo bih keš kredite građanima, odmah, bez oklevanja i ta sredstva oslobodio za razvoj i finansiranje investicija. EPS, Telekom ili regionalni vodovodi mogli bi emitovati dinarske obveznice i time finansirati svoj razvoj.

Pored hitne i ubrzane izgradnje svih segmenata infrastrukture, trebalo bi započeti i sa programom obnove gradova koji se urušavaju. Umesto stalne gradnje stanova koje više nema ko da kupi, trebalo bi popravljati ono što je tu, a propada. Time bi se uposlile i domaća operativa i domaća industrija.

Državno zemljište ne treba prodavati strancima, već bi ga trebalo dati svakome ko nema zemlju, a hoće da radi. Taj proces bi se morao okončati do 2017. kako bi se sprečilo da oranice preću u strane ruke.

Država može otkupljivati kuće i imanja koja se prodaju u bescenje i time pokušati da makar delimično rešava rastuće probleme gradske sirotinje. Po svaku cenu treba zaustaviti procese depopulacije, pogotovo pograničnih krajeva.

Dok Vlada velike nade polaže u novi aranžman sa MMF-om, vi tvrdite da će posle toga, krajem 2017. svi ključni makroekonomski parametri biti gori nego danas.

Srpska privreda će se u naredne tri godine suočiti sa restriktivnom fiskalnom i restriktivnom monetarnom politikom koja za posledicu ima nepodnošljivo visoke realne kamate. Restriktivnost monetarne politike je iznuđena odbranom kursa dinara, a visoke kamatne stope su ključni instrument odbrane kursa. Sve to je pre recept za katastrofu nego za spas. Ako ekonomska politika ostaje ista kakva se vodi već duže od decenije, onda alternative nema.

Koncept ekonomske politike koji je kreiran pod jakim stranim uticajem, nužno je vodio ovakvom ishodu. Za razliku od prosvećenijih srpskih intelektualaca, ja sam, priznajem, pristalica teorija zavere. Srbija je tu gde jeste, zato što su joj stranci zdušno pomagali da se baš tu nađe. Naravno, krivica je pre svega na domaćoj eliti.

Može li Srbija bez stranih investicija, iako tvrdite da je model razvoja koji se na njima bazira u stvari “ključni mehanizam moderne kolonizacije”?

Strane investicije mogu biti samo dodatak domaćim, nikako baza razvoja. Kada su strane investicije baza razvoja, one postaju instrument kolonizacije. Ako se svi ključni resursi – energetski, telekomunikacioni, prehrambeni, a sutra i vodni predaju strancima, na čemu počiva vaša strateška sigurnost? Ako su sva ključna industrijska preduzeća u rukama stranaca, ako oni kontrolišu bankarski i trgovinski sistem, šta je ostalo za vas? Da li je moguće da se ovo u Srbiji ne razume?

Tvrdite da će Srbija u dogledno vreme morati da traži reprogram spoljnog duga. Je li bankrot bolji od daljeg rasta javnog duga bez privrednog rasta?

U kontekstu politike koja se vodi, reprogram spoljnog duga se može izbeći, ili odložiti samo prodajom preostale državne imovine – Telekoma, Aerodroma, Komercijalne banke, plodnog zemljišta, EPS-a, regionalnih vodovoda. Nagoveštaji da se o tome intenzivno razmišlja su više nego jasni.

Bolje je obustaviti servisiranje dugova i zatražiti reprogram, nego to uraditi tek kada se proda sva preostala imovina. Nažalost, moćni poverioci imaju suprotan pristup. U njihovom interesu je da vas cede do poslednje kapi, da vas nateraju da sve prodate, pa da tek onda sa vama pregovaraju. Za razliku od građana ili preduzeća čiji je kapacitet za vraćanje dugova ograničen, države su drugačija vrsta dužnika. One ne mogu nestati, ne mogu pobeći od svojih dugova i njih možete cediti neograničeno, od sada do večnosti.

Je li onda dobro prodati Telekom da se vrate stari dugovi sa visokim kamatama?

Telekomunikacije su jedan od najvažnijih strateških segmenata infrastrukture i njeno kompletno predavanje u strane ruke je katastrofalna odluka, bez obzira čime se prodaja pravdala. To je potez prezaduženog očajnika.

Zanimljivo je da se u stručnoj javnosti ignoriše loše iskustvo Crne Gore koja je telekomunikaciono tržište prepustila strancima, pa danas razmišlja o ponovnom formiranju novog državnog preduzeća kako bi snizila troškove interneta za svoje građane.

Kakve efekte očekujete od fiskalne konsolidacije, čiji je deo smanjenje penzija i plata u javnom sektoru?

Osnovni cilj budžetske štednje je da omogući otplatu dugova u godinama koje dolaze. Drugi cilj je postepeno navikavanje građana na sve niži nivo socijalne i zdravstvene zaštite. Ovde je rukopis MMF-a jasno vidljiv. U ekonomskom smislu će to značiti dalji pad tražnje i još jače recesione pritiske. Teorijski se takve tendencije mogu neutralisati samo rastom izvoza, ili nekakvom velikom investicionom aktivnošću. Nadajmo se da vladin optimizam nije puka propaganda, i da vlada danas zna nešto što mi ne znamo.

Mnogi za sve ekonomske nedaće u Srbiji krive neoliberalni koncept. Zar se svo vreme ovde ekonomska politika ne svodi na klasični državni intervencionizam?

Ključni elementi neoliberalizma su pre svega privatizacija svega postojećeg, liberalizacija robnih i kapitalnih tokova i nemešanje države u privredne procese. Srbija je radila upravo tako, ali ekonomija nije procvetala. Naprotiv, posle primene pomenutih recepata, država se suočila sa prezaduženom i gotovo uništenom privredom, praznim budžetom i armijom građana na ivici egzistencije. Kako bi se sačuvao kakav-takav socijalni mir, političari su posezali za najlakšim – preko problema su bacali budžetski novac, dok je novca bilo. To nije politika državnog intervencionizma kako se pokušava sugerisati – to je bezidejni politički oportunizam.

Državni intervencionizam i dirižizam počivaju na radikalno drugačijem pristupu. Kod takvog pristupa država identifikuje strateške razvojne pravce, usmerava i pomaže grane i preduzeća koja imaju perspektivu. Reč je o aktivnoj državi koja ume strateški da misli. Za takvu vrstu politike je potreban vrhunski kadar. Ovakav koncept je primenjen u Francuskoj posle rata, u Finskoj do ulaska u EU. On je u temelju uspeha država na dalekom Istoku, a prednosti tog koncepta danas jasno pokazuje i Kina. Ta politika ne ide protiv tržišta. Naprotiv, ona maksimalno podstiče tržište i konkurentnost, ali u okviru jasne razvojne politike i zaštite nacionalnih interesa.

Na čemu bazirate tezu da ključni problem srpskog budžeta leži na prihodnoj, a ne na rashodnoj strani?

Tu tezu baziram na inostranim iskustvima i na domaćim budžetskim podacima. Sve države koje su ušle u radikalne procese budžetske štednje završile su sa velikim rastom nezaposlenosti, padom BDP-a, eksplozivnim rastom javnog duga i erodiranjem javnih službi.

Kada se pogleda konsolidovani bilans Srbije vidi se da javni rashodi, korigovani za inflaciju, stagniraju već tri godine. Uprkos stagnaciji javne potrošnje, javni dug ubrzano raste. On raste zato što privredna aktivnost pada, i zato što je za otplatu deviznih kredita potrebno sve više dinara, budući da kurs dinara pada. Budžetski deficit nije uzrok ekonomske krize, već njena posledica. Iz budžetske krize se može izaći samo privrednim rastom, a budžetska štednja ne pomaže rastu.

Osim SAD čini se da većina razvijenih zemalja nije uspela da se iščupa iz recesije. Znači li to da je koncept štednje od početka bio pogrešan, ili je nešto drugo u pitanju?

Na sceni je jedna od najvećih globalnih ekonomskih podvala. Države, sa par izuzetaka, nisu u recesiji zato što je njihova budžetska potrošnja bila prevelika. One su u krizi zato što je globalna finansijska „mafija“ izazvala strašnu ekonomsku krizu i nezaposlenost, iznudila državnu intervenciju i ojadila budžete. Isti ti centri moći i njihovi politički, medijski i akademski trabanti, sada uveravaju svet da je za sve kriva visoka budžetska potrošnja.

Evrozona je već šest godina što u recesiji, što na ivici recesije. Tvrdo insistiranje na budžetskoj štednji je jedan od najvažnijih uzroka krize evrozone. Ekspanzivna monetarna politika i niske kamatne stope nisu dovoljne za izlazak iz krize. Neko mora početi da troši, a kada privatni sektor to ne radi, onda mora država

Sada se i ja brinem zbog Inicia...ali mi se svidja ova promena,definitivno.
@dabisha: obaveza glasanja zbog velike apstinencije birača.I znaš dobro ko apstinira.I ja volim slobodu,ali dok se ne osvestimo,moraće prisila.Nikom život ne bi bio ugrožen zbog toga.Ja izlazim na izbore.Vezujem pojas u kolima zbog svoje sigurnosti.Ali većina vezuje pojas zbog zaprećene kazne od 5000RSD.Prosto.
15-55 godina starosti...ako neko kreće u srednju školu,bira životni poziv,zna kako da ima siguran sex,razume se u kompjutere,kola,putovanja van mesta rodjenja(sada sam se setio)...ima pravo-obavezu da bira u kakvoj vlasti će se školovati,a možda već i zaposliti-ako ne studira.Neka glasa za JK,ali neka glasa.
55 godina,neki donji starosni limit za penziju(ja bih granicu spustio na tih 55-60 god,inače).Moraju da odlučuju oni koji stvaraju prihode-žao mi je,opet nesloboda,ali tako bi moralo.Penzioneri su izdržavani članovi nacije u kojoj su penzioni fondovi potrošeni,više puta,pa će morati i de jure da svoju sudbinu stave u ruke radno sposobnih.
Najpozitivniji primer-usamljen,naravno-je deda koji kreće na izbore i pita ukućane,mladje od sebe,za koga da glasa?Taj čovek zna pravo stanje stvari.Ali je malo takvih,uglavnom su isprovocirani,poniženi,besni...pa zaokruže Krkobabića,da bude direktor Pošte.Kada bi birali oni od 15 do 55,Krkobabića nema.Recimo.
U Švajcarskoj postoji maksimalni novčani iznos penzije-6000CHF.Znači,mogao si zaradjivati milione mesečno,plaćati dažbine u fulu(nisu 65% kao kod nas i nisu procentualno vezane za platu,postoje razredi-eto,kao i maksimalni iznos dažbina),ali 6000.I to je dovoljno za pristojan život u starosti,ko nema štek.
Napuštanje svog rodnog mesta...ovo je najozbiljniji parametar stanja nacije.Prema njemu,Srbija je na poslednjem mestu u Evropi,sa oko 70% populacije stanovništva,koje nikada nije napustilo mesto svog rodjenja-zbog školovanja,posla...Nema protoka ljudi,nema protoka ideja,informacija(ovo se sada kompenzuje IT tehnologijama),nema brainstorming-a...nema kvaliteta.
Već mi je post predugačak.

mogao bih da se slozim nekako za obavezn glasanje ali samo ako imas opciju da ponistis listic a ne da neizostavno moras da glasas. i da mozes da platis kaznu i da ne ides na glasanje.
ali sto se tice ukidanja prava glasa penzionerima, nema sanse. to je prosto nemoguce, sem u nekom drugacijem svetu. ogranicavanje maksimalne visine penzije kao u svajcarskoj naprotiv razumem i postujem. ako vec prepoznajes da penzioneri jesu posebna grupa koja uspeva da uoci svoj interes toliko da glasa za krkobabica, nas cilj nije da ih iskljucujemo iz drustva nego da im bar donekle oduzmemo razlog da se osete izdvojenim. ljudi stariji od 55 godina kao poslanici, predsednici premijeri? pa naravno.
nije, nije

@sergio ramos: čitao sam njegov blog,čovek mi je zemljak
Neša pravilno(po meni) analizira uzroke lošeg stanja u državi.Mene zanimaju njegovi predlozi.Definitivno je stručan.
Rado bih ga video u toj,novoj Srbiji,u kreiranju koraka iz naslova ove teme.
Moj favorit u toj oblasti je prof.Miodrag Zec.Verujem da si ga slušao ili gledao već.

meni je zec predavao


hteo bih da se vratim u realnost posle onih predloga za neki idealniju demokratiju
dakle, qui bono?

zasto poslanici glasaju onako kako glasaju? zasto se stranke bore za vlast?
poslanici glasaju onako kako im stranke kazu. stranke ih biraju a ne glasaci, jer glasaci glasaju za stranke a ne poslanike.
stranke kada osvoje vlast raspolazu u prevelikoj meri, kako bi Zec rekao, preraspodelom kolaca, drze i noz i pogacu. Uzimaju novac sa vise izvora: od poreza, od javnih preduzeca i od korupcije.

kako srediti stanje u zemlji? obracunati se sa strankama koje su glavni zastitnici sistema?
kako?

mora da se nadje neko kome ce ici u korist da se stranke obore sa pozicije gotovo neogranicene moci. qui bono?