Ослобађање Чачка 01.10.1941.године.

SIMPATIJE IVE ANDRIĆA ZA DRAŽU MIHAILOVIĆA

Četnički general je bio ushićen kada mu je preneta navodna poruka književnika uz bojazan da će „crvena kuga zavladati Srbijom“. Da je tokom okupacije simpatisao četnike pisalo se odmah posle rata u apokrifima a mnogo kasnije i u emigrantskoj istoriografskoj publicistici i memoaristici


Ivo Andrić (1892-1975) živeo je i umro s mnogo tajni, zbog čega su bili neočekivani ili teško dokučivi i objašnjivi i mnogi njegovi postupci i opredeljenja u životu i politici. Od, recimo, mladalačkog razočaranja u Zagreb i Hrvate, i „prodaje“ Srbima, preko visokog pozicioniranja u svim garniturama kraljevske diplomatije, do tajanstvenog ili, kako bi neki rekli, čak skandaloznog odnosa prema ženama, zbog afere sa suprugom Gustava Krkleca.

Kao jedna od najzagonetnijih stvari posmatra se svakako njegov bezrezervni pristanak uz posleratnu vlast, krunisan 1954. i prijem u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Za svog starijeg savremenika i kolegu iz kraljevske diplomatije, književnog kritičara Branka Lazarevića (1883-1968), bio je već 1946. godine „vodonoša komunistima“. Nazvavši ga tako u pamfletskom portretu u svom tajnom dnevniku (objavljenom u Beogradu tek 2007. pod naslovom „Dnevnik jednoga nikoga, 1941-1946“), Lazarević se odmah i pitao: zašto je to morao da postane, da se toliko ponizi?! Da li zbog nekih „dosijea koje ovi (komunisti-prim. S.D) možda imaju? Ima li kakav dosije koga se plaši ili je sve to, prosto naprosto, iskrena njegova misao ili oportunizam?“

Komunistička vlast stvarala je predstavu da je Andrićevo držanje za vreme okupacije predodredilo i njegovo prilaženje novom poretku. Međutim, kad su kod nas detronizacija Broza i slom komunizma prerasli u nezvaničnu ali faktičku rehabilitaciju Draže i četništva, pojavile su se knjige i autori koji su otkrivali da je Andrić bio prikriveni simpatizer i ovog pokreta i njegovog vođe. Dotle se tako nešto moglo čuti samo strogo poverljivo i u usmenom svedočenju. Branko Lazarević je među prvima kojima je to bilo poznato odmah po oslobođenju. Iako zbog svog građanskog opredeljenja i lične tragedije (sinovljeve pogibije u četnicima, svog hapšenja i robijanja a zatim i gubitka stana i /samo/progona iz Beograda), kivan na „ režimliju“ Andrića, Lazarević, na stranicama svog tajno ispisivanog dnevnika, izražava nevericu u priče da je Andrić tokom rata bio zagrejan za četnike. Prema njemu, Andrić se tokom okupacije „držao rezervisano“: „U početku se nešto interesovao za Ravnogorski pokret, a tvrdi se čak da je pisao i neka ohrabrujuća pisma nekim četničkim vođama iz Hercegovine, ali to nije dokazano, i ja sumnjam da bi se on na to rešio.“

Prećutkivana epizoda

Da je Andrić tokom okupacije simpatisao Dražu Mihailovića iznosilo se, dakle, odmah posle rata u apokrifima, a mnogo kasnije i u emigrantskoj istoriografskoj publicistici i memoaristici koju su objavljivali istaknuti pripadnici četničkog pokreta. Međutim, prva ozbiljna istoriografska knjiga u kojoj je izneta tvrdnja da je Andrić tokom rata neko vreme stajao na strani Draže, objavljena je pre nekoliko godina u inostranstvu, na engleskom, a nedavno i kod nas, na srpskom jeziku pod naslovom „Hitlerov novi antiporedak: Drugi svetski rat u Jugoslaviji“. Njen autor je britanski istoričar srpskog porekla Stevan K. Pavlović (1933), a izdavač beogradski Klio (prevod Đorđa Trajkovića). U njoj se ono u šta Lazarević „sumnja“ navodi kao Andrićevo nesumnjivo opredeljenje u jednom mutnom razdoblju prividno pacifikovane okupacione Srbije. Opisujući takvu partizansko-četničku Srbiju, kad su Sovjeti (i Staljin) naložili Titu da prikriva svoju ulogu i naizgled pridavali značaj Mihailoviću, Pavlović piše da je „krajem proleća i početkom leta te godine (1942) u nekim delovima Srbije bilo tako mirno da se činilo da su se svi sjatili u Vrnjačku Banju - pisac Ivo Andrić, budući dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji je Mihailoviću poslao poruku sa izrazima podrške; još jedan pisac, komunista Marko Ristić; Mihailovićev komandant za Srbiju, general Trifunović; više službenika upravnog štaba nemačkog generala“.

Uz pominjanje Dražinog prikrivenog simpatizera, autor knjige dodaje i fusnotu sledeće sadržine: „Kao jugoslovenski poslanik u Berlinu, u vreme nemačkog napada, Andrić je vraćen u Beograd i rečeno mu je da, kao Hrvat, može da ode u Zagreb. On se odlučio da ratne godine provede u Beogradu u pisanju svojih najznačajnijih dela“.

Za razliku od domaćih Andrićevih biografa i životopisaca, koji su prećutkivali ili zaobilazili ovu epizodu piščevog okupacijskog života i onda kada se za nju znalo, emigrantski pisci, kao što je već rečeno, nisu se ustezali da u raznim prilikama podsećaju na Andrićevo očijukanje s Dražom.

Tako je jedan drugi Pavlović, poznati diplomatski činovnik i šef kabineta predsednika jugoslovenskih ratnih vlada u Londonu, Kosta St. Pavlović (Stevanov otac), još davno, u skici za portret Ive Andrića („Poezija i proza“, Ženeva, jul 1977), pisao i o njegovim vezama za vreme okupacije sa Mihailovićevim pokretom. U tom tekstu, objavljenom 2004. i kod nas (u knjizi „Onakvi kakve sam ih znao“), ovaj bliski prijatelj i daljni rođak Slobodana Jovanovića kaže: „Njegova je povučenost (za vreme okupacije - prim. S.D.) bila, po pričanju nekih zajedničkih prijatelja, samo prividna, jer se bio prilično upleo u pokret otpora, i to na strani generala Dragoljuba Mihailovića, kao što, uostalom, i priliči nekadašnjem istaknutom učesniku u radu revolucionarne nacionalne omladine. Iako ovo tvrđenje ne mogu da potkrepim nikakvim dokazima, moram da verujem prijateljima koji su mi to tvrdili.“

Jednog od prijatelja koji su mu govorili o ovoj Andrićevoj velikoj tajni, Kosta St. Pavlović otkriva u rukopisu obimne memoarske knjige „Ratni dnevnik 1941-1945“, koji će ove godine objaviti Otkrovenje i Službeni glasnik. U Londonu, u četvrtak, 23. decembra 1943, on beleži: „Dobio sam prve vesti od Mladena Žujovića. Pisao je i prof. Jovanoviću... Krišom je dolazio u Beograd. Tamo je viđao Andrića, koji je u Dražinom beogradskom odboru. Veli da je duh u narodu odličan, i da mu je mnogo lakše bilo u šumi no u Kairu“ (odakle je doputovao u Hercegovinu, kod Draže i u Beograd - prim. S.D.).

Tvrdnju, bez materijalnog dokaza, da je Andrić bio čak član Dražinog beogradskog odbora, mnogi će lako smestiti u domen fantazije. Ali, Mladen Žujović (1895-1969) ne ostaje samo na tome već dovodi Andrića i Dražu u vezu koja izgleda još neverovatnije. On je, naime, u svojoj zaostavštini, objavljenoj kod nas 2004. godine, ostavio zabelešku po kojoj je Andrić poručio Draži da podržava njegovu borbu „da crvena kuga ne zavlada Srbijom“. Mladen Žujović, član Centralnog nacionalnog komiteta (iz inostranstva) bio je, nema sumnje, čovek od Dražinog najvećeg poverenja i Draža pred njim verovatno nije imao tajni, pa mu je mogao izneti, ako su postojale, i ove indiskrecije o Andriću.

Sastanci u potkrovlju

Ali, ako čak i ostavimo pod velikom sumnjom ovako patetične izlive Andrićevog oduševljenja Dražinom borbom protiv komunista, svedočanstva da je postojala neka tajna veza između ove dve ličnosti ne možemo sasvim bagatelisati. Sva ona, kako apokrifnog tako i memoarskog karaktera, verovatno nisu lišena svake uverljivosti. Pogotovo kad su propuštena kroz filter stručne ekspertize kakva je svojstvena istoričaru reputacije Stevana K. Pavlovića i kad je, kako ćemo videti, sud o stepenu njihove verodostojnosti donet posle neposrednih razgovora sa svedocima kako iz Dražinog tako i Andrićevog bliskog i poverljivog okruženja.

Autor knjige „Hitlerov novi antiporedak - Drugi svetski rat u Jugoslaviji“ je priređivač i pisac uvodnog teksta za dnevničke beleške svog oca a izdavači su im dodali i jedan Stevanov biografski esej „Tri generacije jedne činovničke porodice u Srbiji i Jugoslaviji: Pavlovići, Kosta, Stevan i Kosta“. Iz njega se vidi, između ostalog, da je davnašnji i današnji dom porodice Pavlović, u Gospodar Jevremovoj broj 9, sada Kulturni centar i pod zaštitom kao spomenik kulture, decenijama, pre, za vreme i posle rata, bio stecište nekih istaknutih beogradskih umetnika, intelektualaca, diplomata i političara i da je u njemu čest gost bio i Ivo Andrić. Za vreme rata i okupacije, piše Stevan K. Pavlović, „iako su Nemci deo kuće rekvirirali, kod Pavlovićevih, i to naročito u potkrovlju, tj. u Belinom stanu-ateljeu, sastajali su se izvesni simpatizeri pokreta generala Mihailovića da diskutuju o situaciji i da slušaju radio London. Među njima je bio i Ivo Andrić, koji je tokom službovanja u Bukureštu upoznao Kostu i Belu Pavlović. Kosta mu je kasnije bio mlađi kolega u diplomatskoj službi; čak su neko vreme zajedno radili u Političkom odeljenju Ministarstva. Živeći povučeno u Beogradu za vreme okupacije, pišući Travničku hroniku i Na Drini ćupriju, Andrić se bio prilično upleo na strani Mihailovića, kome je čak, jednom pismenom porukom, izrazio podršku. Među tim redovnim posetiocima Belinog ateljea su bili i Milica Babić, koja je postala Andrićeva dugogodišnja prijateljica (i supruga 1958), i njen muž. Smatrajući ga „ našim čovekom“ , Dobroslav (brat Koste St. Pavlovića - prim. S.D.) i Bela su Andrića pozvali da i on sa njima pođe kada su 1944. neko vreme otišli u štab Draže Mihailovića, ali je odbio da im se pridruži. (...) Kad je Stevan (otac Dobroslava, Koste i Bele - prim. S. D.) umro u Beogradu 1970, u 93. godini, na pogrebu su se našli svi u Beogradu još živi diplomatski činovnici, osim nobelovca Andrića. Posle rata nije više dolazio kod Pavlovićevih; nije odao njihove veze sa Mihailovićevim štabom, niti je ko iz tog kružoka odao Andrićeve veze s Mihailovićem.“

Pitao sam Stevana K. Pavlovića zna li na koje je „zajedničke prijatelje“ mislio njegov otac kada je pisao o Andrićevom držanju za vreme rata i da li se na njih u svojoj knjizi oslanjao i on. Odgovorio mi je: „Pošto su ti ‘prijatelji’ sada pokojni, mogu vama reći da su to moja tetka Leposava (Bela) i moj stric Dobroslav (Bojko).“ Njima, naravno, treba pridodati i već spominjanog Mladena Žujovića. Potvrđuje da se tim saznanjima služio i on, ali je, kaže, imao i dodatne izvore-sagovornike.


Vapijuća molba Đilasu

Kada je nedavno boravio u Beogradu kao gost Klia, radi promovisanja svoje knjige, pričao mi je da je su o sastancima u kući Pavlovića i o Andrićevim vezama sa Dražom govorili i Dimitrije Đorđević i Zvonimir Vučković. Prvi je, da podsetimo, bio u četničkom podmlatku Draže Mihailovića i, nakon odležane posleratne robije, profesor istorije u Americi, u Santa Barbari, na Kalifornijskom univerzitetu, a od 1970. član SANU; drugi je bio jedan od najistaknutijih četničkih komandanata i Dražinih najpoverljivijih ljudi.

Dimitrije Đorđević je o tome ostavio svedočanstvo u prvoj od svoje tri memoarske knjige pod naslovom „Ožiljci i opomene“ (Beograd, 1994), u kojoj obelodanjuje svoje, što se tiče ravnogorskog pedigrea, veoma autoritativne izvore. Đorđević, naime, kaže: „Brana Stranjaković je bio prisutan kada je 1942. godine Ivo Andrić posećivao njegovog strica, profesora Dragoslava Stranjakovića, člana Dražinog centralnog komiteta. Milorad Drašković mi je pričao da se u Vrhovnoj komandi pronela vest da je Draža bio ushićen kada mu je preneta Andrićeva poruka i bojazan da će „crvena kuga“ (!) zavladati Srbijom. I zaključuje: „Naš nesumnjivo najveći književnik imao je razloga da se pribojava dolazeće revolucionarne vlasti kao predratni poslanik u Berlinu, na kome je položaju bio i u vreme potpisivanja Trojnog pakta. Njegova je fotografija stajala pored Cincar-Markovića i Ribentropa u palati „ Belvedere“ u Beču, 25. marta.“

Milovan Đilas je u svojoj memoarskoj knjizi „ Vlast i pobuna“ (London, 1983) opisao koliko je Andrić bio uznemiren, uzbuđen i usplahiren kada se ta, uvećana, fotografija pojavila posle rata na jednoj ratnoj izložbi na Kalemegdanu i kako mu je laknulo kada je on (Đilas) ispunio Andrićevu vapijuću molbu da je ukloni. Možemo samo da zamislimo kako bi se budući nobelovac osećao, i nastrahovao, da je neko odmah posle rata na uverljiv način provalio njegove veze s Dražom. I priželjkivanje da se spasimo od nadolazeće „crvene kuge“, kojoj će i sam kasnije podleći, kako mnogi s pravom misle, iz oportunizma i konformizma.


Autor Sava Dautović
Izvor Danas, Beograd

www.standard.rs

Istinom protiv komunisticke satanizacije  Ravnogoraca:

ДЕМАНТУЈЕМ КЊИГЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Милослав Самарџић

Неписано правило гласи: једна слика говори више од 1.000 речи. Зато прилажем 20 слика и демантујем романе Добрице Ћосића ''Далеко је Сунце'' и ''Деобе''.

Партизане, којима је и сам припадао, Ћосић је описао као народну војску и оличење добра, док је четнике приказао црње и од самог ђавола.

Али, на Ћосићеву жалост, остало је много фотографија, које нам говоре ко је уистину какав био. Мада је за њихово поседовање режим за који се Ћосић борио свирепо кажњавао, сачувани су чак и снимци ослобођења Крушевца, 14. октобра 1944. године.


Тога дана четници су савладали немачки гарнизон, а народ их је дочекао како доликује: букети цвећа, осмеси, руке у знак поздрава... (слика бр. 1). Камиони које возе четници су запленили пар дана раније, приликом ослобођења Ражња од Немаца.


Са балкона Хотела ''Париз'' - на чијем месту се данас налази зграда позната под именом ''Коцка'' - поздравне говоре одржали су пуковник Драгутин Кесеровић, совјетски пуковник Пронин и амерички поручник Елсфорд Крамер (слика 2).


Грађани су се окупљали и испред споменика Косовским јунацима, у самом центру (слика 3).


Испред споменика је поздрављен и почасни вод четника (слика 4).


Било је весело и на улицама. Овде видимо четнике и грађане, са америчком и совјетском заставом (слика 5).




Међутим, у град ускоро улази Црвена армија, која хапси велики број четника и одводи их у логор. Иза Стаљинове војске у Крушевац улазе партизани (слика бр. 6).

Сада је призор дијаметрално супротан него пар часова раније: нема цвећа, нема осмеха, нема ни једне руке дигнуте у знак поздрава. Очигледно, народ је доживео партизане као окупаторе.

Из села Велика Дренова само једна особа провела је рат у партизанима - Добрица Ћосић.


Тако је он, поред свега осталог, пропустио и велики слет који су 7. маја 1944. године у Великој Дренови организовали четници 1. трстеничке бригаде Расинског корпуса. На овом снимку из Велике Дренове, испред раздрагане дечурлије стоје: са заставом, Мирко Бајић, студент права, са аутоматом лево, Миодраг Топличић, учитељ, десно Радомир Борчевић< лево са карабином, Томислав Топличић, десно Раде Катић (слика 7).
Сви су из суседног села, Медвеђе.


Фотографија бр. 8 снимљена је на мосту у Медвеђи. Овековечени су омладинци из Медвеђе док се враћају са слета у Дренови.

Снимак документује колико је омладине било у четницима из само једног села. Командант Ћосићевог Расинског партизанског одреда, Малиша Секуловић, пише да је током 1943. године та јединица имала укупно 40 партизана, што је, као што се види, мање од бројног стања четничке омладине у само једном селу Расинског округа.


На фотографији бр. 9 јасно се виде лица три четничка омладинца из Медвеђе, приликом полагања заклетве 1941. године.
Са леве стране је Милован Ђукић. Он је преживо Босанку голготу, после рата је робијао, преминуо је 1995. године. У средини је студент Мирко Бајић. Њему се крајем 1944. губи сваки траг. Десно је Раша Дубљанац, несвршени богослов.


Следећа фотографија, бр. 10, настала је 1942. године, у Вулином забрану крај Медвеђе. Група четника слуша Радио Лондон.
Десно седи капетан Радослав Филиповић, командант 1. трстеничке бригаде Расинског корпуса (нестао је у Босни пролећа 1945).



Погледајмо још неколико фотографија четника из Ћосићевог родног краја.


Слика 11: Са шалом је Живадин Андрејић из Медвеђе. Заробљен је од комуниста и стрељан у Крушевцу 1944. године. Са његове леве стране је његова жена Дивна. Други четник је Радомир Здравић из Медвеђе, такође стрељан у Крушевцу 1944. Припадали су 1. трстеничкој бригади.


Слика 12: Четници 1. трстеничке бригаде, с десна на лево: Живадин Андрејић, Драги Драшковић, Обрад Миливојевић, Раде Живковић и непознати


Слика 13: Група четника из Медвеђе, са мештанима села.


Слика 14: Група четника из Медвеђе, са мештанима села. Први с лева је Радош Градиштанац, други је Живадин Андрејић. Капетан Влада држи дечака са шајкачом.


Слика 15: Драги Драшковић из Медвеђе, са женом. Био је пратилац капетана Филиповића. Судбина непозната - што по правилу значи да је после рата тајно ликвидиран од стране комуниста.


Слика 16: Миломир Јаношевић из Медвеђе, четник 1. трстеничке бригаде. Судбина непозната.


Слика 17: Драгомир Живковић (стоји у средини) из Медвеђе. Отишао је на Равну Гору са капетаном Филиповићем. Судбина непозната.


Слика 18: Милисав Стојић из Медвеђе. Од 1942. у Трстеничкој бригади. Предао се 1946, осуђен је на смрт у Нишу 15. јуна 1947.
[color="#FF0000"]Њега и још 12 четника стрељао је лично Крцун, дошавши једне ноћи пијан у затвор.[/color]


Слика 19: Душан Димитријевић, инвалид, официр са Солунског фронта, рођен 1898. у Медвеђи. Један од организатора Равногорског покрета у селу.


Слика 20: Драгољуб Џилић из Медвеђе, четник војводе Вука из претходних ратова.


Дакле, то су ти четници који су наводно инспирисали Добрицу Ћосића за стварање оних силних негативних ликова у романима. Кажем наводно, јер су за те ликове Ћосића могли да инспиришу једино његови ратни другови, од којих су поједини поубијали тако много људи, да се и данас неки топоними крај Крушевца зову по њима. ''Маџино гробље'', на пример.



У Крушевцу и околним селима и варошицама, Ћосићеви другови убили су, према свом партијском програму, хиљаде људи. Из књиге свештеника Драгића Илића ''Топле сузе на путу за Јерусалим'', сазнајемо да су нарочито волели да убијају на верске празнике. Такође, да су убили и 30 свештених лица Српске православне цркве.


Jереј Животије Поповић, парох беловодски, погубљен је уз велико мучење, у ноћи између 13. и 14. новембра 1944, на Багдали.

Свештеника Душана Поповића, пароха велућког, натерали су да чита опело самоме себи, а потом су га свирепо мучили док није издахнуо. То је било на Светог Николу 1944, у Пакашници.

У порти Манастира Свети Роман комунисти крајем 1944. само у једном дану убијају 18 богословаца и студената Теолошког факултета.

Јереја Ристу Антоновића, пароха мачковачког, извели су из куће и на очиглед породице убили недалеко од црквене порте. То је било новембра 1945. године.

Јеромонах Ксенофонт, сабрат Манастира Наупаре, враћен је из затвора Озне у Крушевцу са тако великим ранама по телу, да је преминуо после три дана. То је било 1946. године.

Свештеника Стојана Цветковића, пароха дворанског, убили су док је светио воду за Велику Госпојину, 24. августа 1948, у атару села Ловци. Много година касније, парохијани подижу споменик проти Цветковићу. На споменику су уклесали следеће речи:

''Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити. Него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28).''

Izvori:
http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/Милослав+Самарџић/40550/ДЕМАНТУЈЕМ+КЊИГЕ+ДОБРИЦЕ+ЋОСИЋА.html
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=204720#204720

Ti i dalje mlatis isto?
Tesko ti pada rasrkinkavanje komunistickih lagarija pa si se okrenuo autohipnozi ? 

Zanimljivo da su bas partizani imali dil i sa ustasama i sa Nemcima. Dobro je da si me podsetio na to  jer ce to biti tema nekog  novog posta, sa sve fotkama i dokumentima

Do tada, pomen Ravnogorcima od strane Saveznika godine 2004 :









Americka garda i predstavnici US ambasade sa prezivelim Ravnogorcima


Mars Saveznika u Australiji. Prisutni i potomci cetnickih veterana

ПОМЕН ВОЖДУ ТРЕЋЕГ СРБСКОГ УСТАНКА ГОРСКОМ ЦАРУ ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ - ЧИЧИ
„Благо гробу и у тами што сјаји, Гдје кандило припаљују нараштаји“

Родољуб -Србин за сва времена,

Средином јула сваке године у цијеломе свијету где Срби живе, широм овог земљиног шара, од наше миле и драге поробљене и насилно подељене, разорене и опљачкане земље - Свете Србије, па преко Европе и Америке, све тамо до далеке Аустралије, одржавају се помени Вожду Трећег србског устанка, Ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу – Чичи, и његовим четницима и свим мученицима који се храбро борише и животе своје положише за слободу и јединство Србског Народа током Другог светског рата. Јер многи су Срби јуначки пали, и животе своје несебично дали на бранику Србства: вере и оточества, за Крст часни и Слободу злаатну, а они који су успјели да преживе пакао рата и да избјегну из комунистичког „раја“ на земљи, нису никада заборавили мртве саборце своје. Они за нас никад нису мртви били. Дух њихове славе, чојства и јунаштва живио је с нама у срцима нашим. Он нас је храбрио и снагу нам давао, да останемо вјерни Богу, Србству и Мајци Србији. Живјели смо тако у мислима својим, заједно са њима саборцима својим, и чекали заједно слободу да дође, и правда да васкрсне из гробова наших.

Млада Србска нова поколења требају зато да науче и знају, зашто је Дражино и четничко име велико и свето у очима правих Срба, и зашто они славе успомену на њих? И најзад, због чега је потребно стално оживљавати успомену и сећање на Вожда Трећег србског устанка Ђенерала Дражу Михаиловића - Чичу, и његове славне ратнике који пострадаше током Другог светског рата или непосредно после њега у многобројним борбама за ослобођење и уједињење Васколиког Србства и свих србских земаља, или који помрше и кости своје оставише у пустој туђини далеко од своје Свете србске земље и народа Србског свога, за којег су толико много крви своје дали, и патње поднели, бранећи га често пута голоруки, јуначким грудима својим, без довољно муниције и наоружања у борби против крвавих хртватских усташа, комуниста и свих осталих непријатеља Србства?

Зато, што им је историја доделила часну улогу: да својом безпримјерном храброшћу, ратничком смрћу, патњама и страдањима, жудњом за правдом и слободом, оружјем бране народ свој од физичког истребљења и духовног уништења, да јунаштвом својим бране част и понос Србске отаџбине, и да тако преживелим потомцима својим: синовима и уницима, кћерима и свим Србима и Србкињама који верују у Бога и Србство оставе непресушни извор љубави према родној груди, и да им буду вечни примјер како се за праву веру Христову и Народ Србски свој: живи, бори, страда и умире. Осим тога, време гради и разграђује, а они народи и појединци „који не памте и коју заборављају прошлост своју, осуђени су да је понављају“ са правом је рекао филозоф Сантјане!

Због тога се око истине у прошлости вреди и треба потрудити, јер Србски Народ је од када памти за себе, а поготово од времена Св. Саве, био увијек спреман живот свој да положи за све оно што је свето, часно и правично, и миломе Богу приступачно. Србски Народ је као ријетко који други народ на свијету, кроз своју славну и мукотрпну прошлост вјерно служио Богу, кроз љубав соју према ближњем своме и према отаџбини својој – Светој Србији!

Осим тога, наши изгинули четнички јунаци, на челу са својим Вождом, Ђенералом Дражом Михаиловићем – Чичом, увршћени су у ред највећих и најзаслужнијих Срба у току Другог светског рата, исто као и Ђенерал Милан Недић и његови див јунаци, и они су заједно унишли у најсјајнији дио наше новије Србске историје. Сви су они бранили свој вољени Народ Србски како су најбоље могли, знали и умјели, и у тој страшној борби сви су они мученички страдали и сагорели, не одрићући се ни по цијену смрти своје вере у Бога и вере у наше мило и Богу драго Србство!

Зато у трновитој и славној историји Србског Народа, Дражи Михаиловићу – Чичи и његовим Србским четницима, Милану Недићу и свим Србским борцима из тога времена припада посебно мјесто у нашој Србској историји и нашим Србским срцима. У данима свеопштег Србског страдања, патњи и прогона, када су римо католички свештеници са благословом Црног Папе из Ватикана јавно учили „да се убијањем Срба служба Богу чини“ – Ђенерал Дража Михаиловић је одмах после пропасти антисрбске Југославије, не признајући капитулацију (прекид борбе и предају побједнику) славног и поноситог србског војничког духа и оружја, први развио у нацифашизмом поробљеној Европи србски барјак слободе и отпора против страних освајача и свих осталих србских непријатеља. Тим својим витешким дјелом, он је пред Богом и цијелим свијетом прославио име Србиново, као први герилац у поробљеној Европи, због чега је био од „савезника“ слављен, и посмртно одликован 29. марта 1948. године, од стране америчке владе највећим одликовањем која се може дати странцу, Повељом и Медаљом Легије Заслуга. То одликовање Драже Михаиловића од стране америчке владе, она је прије неколико година преко својих представника у Београду, са дужним поштовањем и великим закашњењем, званично предала и уручила Дражиној кђерци Гордани…..

Својом јуначком борбом против сила осовине и комунистичке тираније, Дража Михаиловић је са својим саборцима први у свијету указао на последице које чекају све народе света ако богоборачки комунизам дође на власт. Каснији догађаји у свијету, а посебно у Југославији и другим земљама у којима су комунисти преваром и насиљем освојили власт посведочили су и помраченој људској савести у којој су мјери Ђенерал Дража Михаиловић, Милан Недић и остали србски родољуби и антикомунистички борци били у праву. Зато је Равногорска четничка борба и била света и узвишена, јер прави циљ те јуначке борбе био је отпор окупатору и заштита основних србских интереса, спасавање биолошког опстанка незаштићеног Србског Народа током Другог светског рата над којим су хрватске усташе са благословом римског Папе из Ватикана извршиле геноцид, и његово ослобађање од многих заблуда и грешака почињених у Србској новијој историји, а чије штетне последице и ми данас још осећамо!

Спољни догађаји, који су били током Другиг светског рата изван моћи надзора Србског Народа, одиграли су одлучујућу и пресудну улогу. Тако су Србски родољуби који су прије свих осталих у свијету указали на комунистичку опасност која је претила човечанству, и који су први у поробљеној Европи са својим храбрим Србским борцима повели оружану борбу против комунизма и наци фашизма, против непријатеља слободе и демократије, пали као жртве међународне завере. Све што се у свијету ради и дешава, није то случајност као што многи то мисле. Случајност не постоји у закону природе и закону живота. Постоји само по закону Божијим, воља Божија која се одражава на целокупни видљиви и невидљиви свет који има свој почетак и свој крај. Постоји Сатана, пали анђео, који из зависти према Богу плански ради преко слуга својих у овом свијету против спасења сваког човјека.

Ђенерала Дражу Михаиловића и његов Србски четнички покрет продао је замјеник британске обавештајне службе у Каиру – Џемс Клугмен, совјетски агент и блиски сарадник комунистичког шпијунског мајстора Филибија. Ону су путем и преко комунистичких веза и везица успјели да спрече и онемогуће да права истина о ђенералу Дражи Михаиловићу и Србским четницима продре у свијет, и да савезничко оружје у већим количинама дође до србских народних војних снага, и редовно су га слали највећем Србождеру и усташи Јосипу Брозу Титу, који је на зверски начин убио како Ђенерала Милана Недића, чије име ће прави Срби спомињати до краја света, јер он је својим радом спасао од сигурне смрти преко 100 000 (сто) хиљада србских избјеглица и ратне сирочади из Босне и осталих србских земаља и тако задужио Васколико Србство, тако исто и Ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића, као и безбројне друге Србске родољубе под измишљеном и лажном оптужбом „због сурадње са непријатељем“!

Иако нажалост поједине владе које не престају да причају о слободи, правди, и демократији, пуно не воде бригу о томе шта је то историјска истина? И да ли треба одати почаст људима који то заслужују, познати конгресмен г. Филип Крејн из 12 државног округа америчке савезне државе Илиној, својевремено је био упутио америчком Конгресу нацрт закона Х. П. 77, са којим је тражио дозволу да се Дражи Михаиловићу и његовим србским четницима, у Вашингтону подигне споменик као знак захвалности америчког народа за спасавање током Другог светског рата од сигурног робства а можда и смрти 518 припадника америчких ваздухопловних снага који су током рата били оборени над Југославијом, а које су спасли Србски четници често пута после тешких и крвавих борби са Немцима, Бугарима, Балистима, хрватским усташама и осталим непријатељима правде и слободе. Мислим да од тога предлога закона г. Крејна до сада није било ништа, али то је само један од многих доказа да истина о Ђенералу Дражи Михаиловићу и Србским четницима, као витешким родољубима и јунацима Србског Народа, и храбрим антифашистичким борцима током Другог светског рата, са великим закашњењем полако али сигурно излази на видјело дана. Истина о заслугама тих хероја Србства, и њиховој борби за слободу Србског Народа и цијелога свијета, годинама је вешто сакривана и прогањана од многобројних непријатеља Божијих, али као што видимо истина никада у потпуности не може да буде сакривена и уништена, јер она прије или после избије на видјело дана у свој својој љепоти и слави. Тако је и сада са истином о Ђенералу Дражи Михаиловићу и његовим Србским четницима, као и свим другим Србским борцима за слободу и јединство Србског Народа и свих Србских земаља!

Држање Ђенерала Милана Недића и Драгољуба Драже Михаиловића, као и осталих Србских родољуба и бораца за Србство и Србију пред судом народног непријатеља – комунистима, било је витешко и достојанствено. Такво јуначко држање на суду Србских бораца за правду и слободу Србског Народа доводило је комунистичке судије до лудила. Они су многе Србе због тога у немоћи својој да им докажу њихове измишљене и лажне комунистичке кривице и оптужнице „против народа и државе“ на правди Бога ни криве ни дужне, и без пресуде многе побили. Неке су тајно стрељали по забаченим јаругама и гудурама, а друге су попут Ђенерала Милана Недића, јавно без суђења погубили, да би тако у Србски Народ унели и утерали што већи страх. Милана Недића комунисти су убили на тај начин што су га у затвору избацили кроз прозор са трећег спрата, а затим цинички рекли да је он кроз прозор искочи сам.

Зато је веома потребно потсјећати и поучавати млађе Србске нараштаје, а поготово ове данас које о славној прошлости свога Србског народа не знају ништа или веома мало, на последње ријечи које је Дража на комунистичком суду изговорио, јер оне истовремено представљају тешку оптужбу против свих оних који су свјесно или несвјесно онемогућили извршење његовог величанственог дјела: ослобођење и уједињење Васколиког Србства и свих Србских земаља у једну јединствену и недељиву Свету државу Србску. У исто вријеме оне најбоље оцртавају његову личност као човјека: Србина, Православца и Светосавца, и осветљавају његова стремљења и борбу коју је он водио током Другог светског рата са својим јуначким и храбрим Србским четницима. Он је рекао: „Ја нисам тражио ништа за себе, и никад нисам желео повратак на стару Југославију. Али ја сам имао тешко наследство. Биле су ми супростављени цљеви и тежње моје сопствене владе… Имао сам против себе комплетну организацију југославенске комунистичке партије, која је безкомпромисно тежила остварењу својих циљева. Нашао сам се у вртлогу разних догађаја и многих сплетки. Био сам окружен свим могућим обавештајним службама свијета“. Биле су то једне од последњих Дражиних ријечи на суду. Тако је ратни вихор због издаје „савезника“ однео и Дражу и његове храбре Србске четнике и њихово витешко дјело. Али и поред свега тога четништво је кроз трновиту и славну историју Србског Народа било и остало израз Србске вјере, Србске мисли, Србске воље, Србских обичаја и Србске светосавске народне четничке етике која не заостаје за Косовском, на коме је духу узрасла и развила се!

Четништво је у ствари наставак Србске историјске борбе за слободу, коју су некад у прошлости пожртовано водили Србски хајдуци и ускоци попут Хајдука Вељка Петровића, Јанковић Стојана, Старца Вујадина, Карађорђа Петровића, Стевана Синђелића, Илије Бирчанина, Танаска Рајића, Војводе Вука, Гаврила Принципа и многобројних других знаних и незнаних Србских див јунака који славну историју Србску нису писали ни пером ни мастилом, већ крвљу и костима својим.

Четништво је одраз дугог временског периода Србских народних стремљења: тежњи и жеља за ослобођењем и уједињењем Васколиког Србства и свих Србских земаља у једну јединствену и недељиву Свету државу Србску. Четништво као такво зато је било и остало и поред свих његових мана и грешака у организационом и војном смислу које обично народне покрете прате, истински заштитник Србског Народа, и противник свих његових унутрашњих и спољашних Србских непријатеља. Кроз своју дугу, мукотрпну и славну крстоносну историју, Срби су у једној огромној већини, у свим Србским земљама (а које се кроз пјесму набрајају и спомињу у Светосавској химни, која је због тога у тој верзији и била забрањена за време комунистичког робства, да Народ Србски тако не би знао докле се простире Света Србија) као што рекосмо одувјек прижељкивали и изнад свега се залагали и борили за слободу и јединство Свих Срба Свијета, и њихових Светих србских земаља.

У напорима ка остварењу тога Светог и крајњег овоземаљског циља Србског Народа, четници су кроз своју славну прошлост дали Србству велики и сјајни допринос вредан сваке пажње и достојан поштовања од свих каснијих Србских поколења, и зато њима и припада посебно мјесто, слава и част у нашој новијој Србској историји!

Дражином смрћу 17. Јула 1946. године, несумљиво да је нанет стрховити ударац праведној и светој борби Србског Народа, као и слободарској борби свих потлачених народа у свијету. Међутим, скупа је пред Господом смрт Светаца Његових, јер невино проливена крв Праведника одувјек је била и остала сјеме из којег су ницали и пристизали нови слебденици Правде и Истине. Догађаји у нашој доскора комунизмом поробљеној и југославенством разореној отаџбини Србској, сада државно подељеној, опљачканој и уништеној преко домаћих издајника од стране слебденика Антихриста најбоље то потврђују. Из мора проливене Свете Србске и четничке крви никло је и пристигло ново Србско младо поколење сивих тића соколића, задојеним духом Светосавским, духом Равногорским, духом Србским, који су изнад свега жељни сада: Истине, Правде и Слободе!

Притиснути сада тешким стањем у коме се налази и живи Народ Србски, протеран са својих вековних огњишта из Крајине, Босне и са Косова, он може изненада и неочекивано да се покрене у борбу за своја права и слободу, и то може да буде веома опасно и катастрофално. Многи Срби и Србкиње које сада виде и схваћају да су обманути и преварени од свих оних у које су веровали, не прповедају зато више само окупљање и збијање народних Србских редова, већ и потребу отпочињања Србске борбе по сваку цијену, па чак и оружаним путем до коначне побједе, јер Србство и онако више нема шта да изгуби. Све су нам уништили и распродали што је Србско било. Остала је била само Србска Православна Црква као чувар Србског духа и Србског спасења; али силе мрака, таме и обмане и њу сада због њезиног Србства преко папизма, глобализма, екуменизма и новотараца на Крст разапињу.

Зато, да би садашња Србска борба дала добре и успјешне резултате, синови и кћери Св. Саве требају сами од себе да крену у борби за ослобођење и уједињење Васколиког Србства, и свих Србских земаља, у једну јединствену и недељиву свету државу Србску, у којој ће Народ Србски да живи по Закону Божијем. Србски родољуби требају због тога што прије да се окупе и уједине под Србским барјаком народног јединства, слоге и спаса, као Срби, Православци и Светосавци, да се по ријечима Св. Николаја Србског Златоустог: „обоже, сложе и умноже.“

Већина правих Срба сматра, и чврсто и непоколебљиво верује и исповједа, да се само са вјером у Бога и Правду и Истину Његову Србство моћи сигурно да побједи, јер нашу моралну снагу, и снагу Србских четника и свих осталих народних Србских бораца, непријатељ не може никад да уништи. То је онај Србски Светосавски дух, који је Србство сачувало за време његовог петовјековног робства под Турцима, из којег се родила и развила права љубав према Богу и отаџбини коју није могла да уништи ни груба комунистичка сила, па зато верујемо да ту љубав према Србству: која се испољава кроз Светосавље као врхунац хришћанске православне националне идеологије и Србској родној груди неће моћи уништити ни садашњи слебденици Антихриста.

Послије комунистичког робства Србски Народ је упао у садашње много теже и опасније које прети потпуним физичким и духовним уништењу Србства. „Јер као што сте чули да ће доћи Антихрист, и данас многи антихристи постадоше, по томе знамо да је последњи час“. Али није то први пут у историји Србског Народа, да се он нађе на раскршћу, када од његове судбоносне одлуке зависи његов опстанак или нестанак. И увијек до сада Срби су умјели уз Божију помоћ да донесу исправну одлуку, и тако да остану на правом путу Светог Саве и Свих славних предака наших, па зато вјерујемо да ће то бити тако и сада. После густе таме која је прекрила Народ Србски и све Србске земље, рађа се полако сунце народне слободе. Пред том непобитном чињеницом нека застану сви они којима је поверен Србски народни посао. Њима би наш врло кратак наук био, чувајте Свето Православље, наше мило и Богу драго Светосавље, да би тако успјешно могли да сачувате и наш многонапаћени Народ Србски. Поколења дјела суде, шта је чије дају сваком!

Ми који смо свесни свега тога, сакупљајмо се зато у Светим храмовима својим, са оосећањем захвалности према Вожду Трећег србског устанка, Ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу Чичи, и свим палим Србским четничким и другим Србским борцима, јер они су нам били и остали вјечни примјер у нашој новијој Србској историји, како прави Срби требају да живе, да се боре, страдају и умиру за идеале Србства и Србије!

Србска Православна Црква Христова, прогласила је оправдано и са разлогом Цара Лазара за Свеца и Мученика, а наш Србски Народ косовски Видовдан за своју побједоносну Голготу. Вјерујући да ће слобода и правда опет васкрснути, ја сам сигуран да су дошли дани, када ће Србска Православна Црква у славу Бога, а на радост и корист свију нас који смо Србског рода и порода, и ту косовску Голготу Србског Народа – Равну Гору, ускоро да прогласи за побједоносну Голготу, а њезиног Горског Цара Чичу, са његовим славом овенчаним Србским четницима и свим оним који падоше као невине Жртве на олтару Србства и Србије, од безбожничке руке издајничке, за СВЕЦЕ И МУЧЕНИКЕ!

У то име нека Бог да, да и ми у срцима својим пред Господом нашим Исусом Христом, и пред савешћу својом искрено узвикнемо: слава Ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу Чичи, и свим палим Србским четницима који животе своје Србству поклонише у борби за величину и славу миле нам и драге отаџбине Србске – Свете Србије! Слава им! Али нека је вечни спомен међу нама и вечна слава кроз векове и свим другим Србским борцима који животе своје свесно жртоваше или оставише у туђини Србства нашег ради. Слава им!

Помени Господе и „упокоји душе њихове у мјесту светлом, у мјесту цветном, у мјесту одмора, одакле одбеже сваки бол, туга и уздисање. Сваки грех што су учинили речју, дјелом или мишљу, као благи и човекољубиви Бог опрости им, јер нема човјека да живи а да не греши“ а остатак Боже Свемогућих живих твојих Срба и Србкиња, ради молитава славних Богоотаца и Матери наших: спаси, обожи сложи и умножи!

После ове дужне поште, ја још једном желим Србски Народ да потсјетим да слаимо Дражин дан са намјером да се надахнемо духовном снагом Србских мученика који такође попут Цара Лазара у боју на Косову Пољу животе своје положише током Другог свјетског рата, као и у свим другим ратовима које су Срби водили са вјером у Бога и правду Његову од пре Косова и од Косова до данашњих дана, а не да засењени њиховом славом стављамо себи вео на очи пред догађајима и садашњим временом у коме живимо. Напајајући се на непресушним изворима њихове србске дубоке вере, великог самоодрицања, витештва и јунаштва, ми желимо да те изворе воде живе Србског Народа сачувамо својим доприносима, и предамо новом младом Србском поколењу. Напајајући се на тим изворима Србске славе и љепоте, у исто време ми желимо да на њима оперемо своје људске слабости и излечимо тако своје духовне и физичке болести!

Само очишћене од греха југославенства, папизма, глобализма и многих других заблуда са којима се сада бори и носи Народ Србски, даће нама снаге да поново будемо народ Светог Саве. Праве Србе и сада води дух Светог Саве, као што нас је увијек и водио, до коначне побједе над свим непријатељима Србства. Зато запамтите Срби и Србкиње, ако смо вјерни и одани синови и кћери Светог Православља, нашег милог и Богу драгог Светосавља, тада је са вјером у Бога побједа наша. Живјело Србство! Живјело Светосавље! Живио наш мученички и на Крст страдања и срама сада разапети Народ Србски! Живио!

Браћи Срби и сестре Србкиње, ја вас подсећам сада са овом истином из недавне Србске прошлости на Вожда Трећег србског устанка, Ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића – Чичу, и све оне који живот свој положише са вјером у Бога на бранику Србства за Крст часни и Слободу златну, са жељом и намјером да тако Божији благослов и благодат, ради молитава Светог Саве који не престаје пред престолом Бога свевишњега да се моли за свој многострадални Народ Србски, и ради молитава Свих србских светих Новомученика, да буду са Србима широм света, који држе до својих Светих србских корена, и који се сада са вером у Бога, Правду и Истину Његову јуначки боре против свих неепријатеља и Божијих и наших, за ослобођење и уједињење Васколиког Србства и Свих србских земаља, у једну јединствену и недељиву Свету државу србску, у којој ће Народ Србски да живи по Закону Божијем, и непеолазним божанским вредностима и србским драгоценостима, у међусобној љубави и слози. „ Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се. Истина ће никнути из зеље и правда ће с неба приникнути.“

 Амин. Боже дај!

Родољуб -Србин за сва времена

www.novinar.de

ОПЕРАЦИЈЕ У ХЕРЦЕГОВИНИ

Требињски корпус капетана Милорада Видачића и Невесињски корпус капетана Милорада Поповића кренули су у акцију одмах по објављивању вести о капитулацији Италије. Операцијама је командовао мајор Петар Баћовић, командант Херцеговине, са својим начелником штаба капетаном Данилом Салатићем. (У међувремену, преформирана је Баћовићева Команда Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине: Источна Босна је ушла у састав Остојићеве Команде Босне, док је Бока Которска остала под Баћовићевом командом.)

Херцеговци су се одлично борили и Дража их је свима често истицао као пример. Они су још раније одрадили велики део посла, спремајући Италијане да им се, у одлучном часу, придруже у борби против Немаца. Херцеговци су већ две године ефикасно користили Италијане, изузев у оним ретким тренуцима, када би Немци присиљавали Италијане на античетничку акцију.

Благодарећи свом том искуству, Баћовић је 9. септембра 1943. године тачно проценио како треба поступити: Италијанима је наредио да му одмах предају сво оружје, позивајући се на наредбу савезничког команданта Монтгомерија која је наводно управо стигла у његов штаб. Италијани су молили да им се омогући одлазак у Италију, на што је Баћовић спремно одговорио да им ставља на расположење сва пловна средства. Херцеговци су дошли до огромних количина оружја и муниције и када је мајор Борислав Тодоровић из Врховне команде фебруара 1944. године стигао у ове крајеве, Баћовић му је поносно саопштио ''да њему оружје од Савезника није потребно''.

Како су Италијани одлазили према приморју, Херцеговци су заузимали градове. У Гацко и Билећу ушли су 11. септембра.

Према распису Врховне команде од 17. октобра, у рукама четника била је цела Источна Херцеговина, изузев Требиња и још неких градова, које су држали Немци.

Места која су заузели Херцеговци су углавном сачували, све до јесени 1944. године. У Билећи, коју је Дража прозвао ''српским Алказаром'', током већег дела тог периода Баћовић је држао свој штаб, тј. Команду Херцеговине и Боке Которске.

Италијанске трупе које су желеле да се боре укључене су у акцију против Немаца, према приморју. Врховна команда је већ 15. септембра послала следећи распис свим јединицама:

''На херцеговачком приморју наше снаге у заједници са италијанским воде тешке борбе са Немцима. Мајор Баћовић храбро руководи овом борбом, иако га комунисти нападају са леђа.''

И у Херцеговини, као и у другим областима, комунисти су нападали четнике док су четници нападали Немце, али то се овде најмање осећало. О новим успесима Херцеговаца Дража обавештава све јединице 17. септембра:

''Италијанске трупе у Боки Которској помогнуте нашим трупама под командом мајора Баћовића воде борбу против Немаца. Немци имају велике губитке. Код Груде уништен је један транспортни воз са немачким трупама. Из Дубровника велики број Италијана побегао је нама. На херцеговачком приморју боре се само наше трупе, а не комунистичке. Заробљено је 400 Немаца. Од Италијана добили смо оружје и муницију. На нашу интервенцију италијански командант упутио је у савезничке луке 10 хидроавиона, две торпиљерке и два транспортна брода.''

Баш овог дана, 17. септембра, командант Дринског корпуса капетан Алекса Драшковић тражио је од Врховне команде немачке заробљенике ради размене. Дража га је упутио да их узме од Баћовића, јер је он имао највише заробљених Немаца.

Као и раније против комуниста, и сада се против Немаца са четницима борио само мањи део Италијана. Већина је покушавала да пређе Јадран, али су то Немци осујећивали. О овоме, као и о великој бици код Груде, британска војна мисија известила је Каиро 29. септембра:

''Од Каверн Два (19 тачка 2: Спрок Хјуоту): Двадесет хиљ(ада) Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали кад су им Хуни одузели оружје. Сад се само два батаљона бије против Хуна, остало хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до Которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Немце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал.

Извештај немачког 21. брдског корпуса од 19. септембра говори о ситуацији у области Боке Которске:

''Италијанска дивизија ''Емилија'' покушала је да у области Котора пружи оружани отпор наоружавајући цивилно становништво, да би тако спречила разоружавање својих јединица и да би Которски залив држала слободним за искрцавање непријатеља. Тај отпор је сломљен. Дивизија ''Тауринезе'' је покушала да тактиком одуговлачења избегне разоружање и настојала је да се, наоружавајући банде, споји са дивизијом ''Емилија'' у рејону Котора. Та намера је спречена.''

Међутим, други немачки документ о овим догађајима открива да 21. брдски корпус није тако глатко решио ствар у своју корист, као што је његова команда приказала. Реч је о сумарном извештају немачког штаба за везу при италијанској Групи армија ''Исток'', писаном 15. новембра, где стоји да је ''на појединим местима, као нпр. око Котора или пре тога код Дубровника (дошло) до крвавих борби са појединим дивизијама уз много губитака''.

Савезничког доласка, због ког је велика четничка офанзива и покренута, није било. Међутим, херцеговачки четници су дошли до великих количина оружја и ратне спреме од италијанских дивизија ''Емилија'' и ''Тауринезе'', као и од заробљених Немаца, што им је омогућило да успешно воде и наредну фазу рата.

Дража поново пред судом

Пред Вишим судом у Београду почео је поступак за рехабилитацију команданта Краљевске војске у отаџбини Драгољуба-Драже Михаиловића.

Поступак за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини током Другог светског рата који је стрељан 17. јула 1946. године одлуком Војног суда, почео је пред Вишим судом у Београду.
Прилог Биљане Јовичић

Судско веће којим председава судија Александар Ивановић заказао је следеће рочиште за 29. октобар, а до тада би веће требало да донесе одлуку и да ли ће дозволити некадашњем учеснику НОБ-а Ристу Вуковићу да учествује у поступку.

Вуковићев заступник Бајо Смиљанић рекао је образлажући захтев да другој страни треба дозволити да учествује у поступку који је иначе једностран, због уставом загарантованог начела правне једнакости.

"Вуковић има непосредна сазнања о активностима по личним наредбама Драгољуба Михаиловића на подручјима Чајнича и Пљеваља", рекао је Смиљанић и навео да поступак рехабилитације треба да буде без иједне мрље, а не као што се то догодило на суђењу Михаиловићу 1946. године, пренела је Бета.

Захтеву Вуковића успротивили су се заступници подносилаца захтева за рехабилитацију, истичући да је Михаиловић осуђен пред Војним судом без непристрасног суђења, права на одбрану и жалбу.

Они су указали да се поступком за рехабилитацију не утврђује кривична одговорност, веће се тај поступак покреће због особа које су осуђене у политичким и идеолошким процесима.

Судија Ивановић рекао је да судском већу свакодневно стиже велики број поднесака и књига различитих аутора, а такође је у доказни материјал уврштен и превод докумената са суђења Михаиловићу који је доставио британски Форин офис, односно Национални архив Велике
Британије.

Пошто се упознао са захтевом који је написан на 70 страна, суд ће размотрити многобројне доказе, а потом донети одлуку о којој ће подносиоци захтева накнадно бити обавештени.

Захтев поднео унук Војислав Михаиловић

Захтев за рехабилитацију поднео је 2006. године унук Драгољуба Михаиловића, Војислав Михаиловић. Захтевом је затражено поништење пресуде од 15. јула 1946. године којом је командант четничког покрета осуђен на смрт, уз претходно одузета грађанска права.

Захтеву за рехабилитацију и враћање грађанских права Дражи Михаиловићу придружили су се и Српска либерална странка академика Косте Чавошког, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима и професор међународног права Смиља Аврамов.

Представници Савеза удружења бораца Народно-ослободилачког рата (СУБНОР), Друштва за истину о Народно-ослободилачкој борби и Савез антифашиста Србије траже да захтев за рехабилитацију буде одбијен.  Борачке организације тврде да је Михаиловић извршио бројне злочине и сарађивао са окупатором током Другог светског рата.

Историчари не очекују да би пресуда могла битно да промени историјске уџбенике, нарочито јер им је већина доказа који су сада пред судским већем била и раније доступна.

Историчар Бојан Димитријевић сматра да неће бити нових историјских открића осим можда у вези са судбином тела.

"Међутим, отвориће се могућност да се у широј јавности дебатује о чињени да је Михаиловић и правно невин. Ипак, скептик сам, с обзиром на то да је Скупштина једном својом одлуком изједначила оба покрета и да и дан данас имамо те дилеме, које ће остати док год имамо свеодоке тог рата", навео је Димитријевић.

Драгољуб Михаиловић је после рата осуђен због злочина и сарадње са окупатором и стрељан је 17. јула 1946. године. До данас није јавно објављено ни где је стрељан, ни где је и када сахрањен.

Суд је пропратну документацију за одлуку о том случају набавио од Историјског архива у Београду, као и Војног архива.

POD JAVOROM OTKRIVEN SPOMENIK ČETNIKU VUKU KALAJITOVIĆU

NOVA VAROŠ - U selu Štitkovo ispod Javora juče je otkriven spomenik najčuvenijem četniku ovog dela Srbije Vuku Kalajitoviću, komandantu Mileševskog četničkog korpusa.

Pred više hiljada ljudi spomenik su otkrili Gavrilo - Gajo Čkonjević iz Štitkova i Milomir - Mile Tankosić iz Prijepolja, Vukovi saborci.
Kad je spomenik otkriven, mnogi stari ratnici pustili su suzu za komandantom.

- Čekali smo šest decenija na ovaj dan i evo dočekasmo! Sad su nam srca puna, da možemo, poleteli bismo od radosti - pričali su Velimir Mijović (90) iz Rutoša kod Nove Varoši i Radivoje Savić (93) iz Pribojske Banje, saborci Vuka Kalajitovića.

Kalajitović je poginuo na Zlataru januara 1948. godine, kad je, pošto ga je opkolila UDBA, aktivirao bombu ispod sebe. Sledećeg dana njegovo telo je bilo izloženo u Novoj Varoši i od tada mu se gubi svaki trag.     

http://www.kurir-info.rs/srbija/pod-javorom-otkriven-spomenik-cetniku-vuku-kalajitovicu-51185.php

Амерички ветеран сведочи о Дражи

Потпуковник америчке авијације у пензији Милтон Френд могао би да буде сведок у поступку за рехабилитацију Драже Михаиловића. Један од 500 америчких пилота спасених у Србији 1944. године каже да жели да сведочи како би се "очистило" име генерала Михаиловића.

Амерички ветеран Милтон Френд, један од 500 америчких пилота спасених у Србији 1944. године, могао би да буде сведок у поступку за рехабилитацију Драже Михаиловића.
Прилог Биљане Јовичић

Потпуковник америчке авијације у пензији, Френд, сада 88-годишњак, каже да се још сећа тих догађаја и да жели да сведочи како би се "очистило" име генерала Михаиловића.

Амерички авијатичар и данас се сећа како су га на висини од 19.000 стопа, напала два немачка "месершмита". Пронашли су га сељаци за које није знао да ли су партизани или четници.

Према његовој причи, у околини Горњег Милановца шест америчких авијатичара одведено је у планине где их је чувао гарнизон четника.

"Свима смо причали, покушали смо о томе да говоримо људима у 15. ваздухопловној јединици, али њима није било прихватљиво то што смо говорили.

Они нису схватили колику смо помоћ добили, како су се понашали четници према нама и како је српски народ био добар према нама. Ми смо то форсирали и натерали смо их да нас слушају", каже амерички ветеран.

Френд каже да су 1946, када је Михаиловић ухапшен, спашени пилоти формирали комитет који је тражио да сведочи на суђењу. Амерички Конгрес им није дозволио да то ураде.

Проблем је био и тај што подаци о америчкој мисији Халијард нису били доступни широј јавности.

"То је била тајна мисија до 1997. године. Ти документи су дати на увид јавности и постало је јасно колико је Михаиловић допринео савезничкој борби и то у тим касним фазама рата, када је Михаиловић од савезника био одбачен", закључује Зоран Живановић, заступник предлагача рехабилитације.

Поступак за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини током Другог светског рата, почео је 16. септембра пред Вишим судом у Београду.

Михаиловић је после рата осуђен због ратних злочина и сарадње са окупатором и стрељан 17. јула 1946. године.

Četnik koga je smrt zaobilazila

Vlado Ćoso danas je jedan od malobrojnih živih četnika vojvode Đujića. Živi u Vulongongu i ponosno kaže da samo ovde ima više od 70 članova porodice koja potiče od njegovog oca - Rada iz Jagodnje Gornje u Dalmaciji. Zdravlje mu je i sad vrlo dobro, u 84. godini.

- Trčim. Do pre dve godine trčao sam po 20 kilometara. Cvikeri me ne trebaju, volim jesti, popiti mogu, baš sam u redu.

- Kao šnajder sam došao u Australiju, jer sam izučio zanat u Nemačkoj. Ali sam prve dve godine radio druge poslove, jer sam morao da otplatim kartu dovde, pa sam to zapustio. Dugo sam radio kao kondukter na vozu, "ticket please", i tako. A, onda sam radio pod ugovorom na Snežnim planinama.

Oženim curu ovde iz Vulongonga, Olgu, i imamo sinove Aleksandra i Davida i ćerku Nadu. Dobro sam se snašao - kaže Vlado Ćoso.

U sukobu četnika i partizana na Kninu, 1944. godine, bio je ranjen i poslednje mesto gde bi se sklonio bilo je njegovo rodno selo iz koga je već ranije morao da beži. Tu negde i u to vreme počelo je njegovo dugo putovanje koje se završilo tek u Australiji.

Život Vladimira Ćosa je svedočenje iz prve ruke o bratoubilačkom ratu pre više od pola veka, ali i priča o čoveku koga je smrt neobično zaobilazila dok je redom uzimala druge pored njega.

- Živeli smo u Jagodnji Gornjoj. Meni je kralj Petar kumovao devetom bratu. U mom selu je većinom bio komunizam, komunističko mesto, osim moga staroga.
 
I mi smo onda, 1943, razumeš ti, morali da odemo odatle kod Stegnjajića Milorada, četničkog komandanta, u Kurlat.
 
Od njega je vojvoda Đujić tražio da mu pošalje tri četiri dobra, poštena i lojalna borca. Na poziv se javio kad mu je bilo 17 godina.

- Kad sam došao, Đujiću je bilo drago što mi je kralj kumovao u familiji. I tako me primio. Ostao sam sve do pada Knina, 1944.
 
Tu sam ranjen, kod Pađana i Otrića, gde je ostalo pet stotina mrtvih u šumi. Na jednom kilometru kvadratnom, pet stotina mrtvih. Tu su me Švabe našle.
 
Tu je bila poznata borba četnika i komunista. U Kninu niko nije ostao, samo četnici. I onda su partizani navalili sa svih strana da nas isteraju pre nego se Englezi iskrcaju na Jadranu, razumeš. Tu smo sa partizanima 30 dana borbu vodili. Sami četnici i partizani.

A, sve Srbi?
- Dabome. I jedna strana i druga. Eto vidiš propasti.
 
Jesu li to lokalni bili, jeste li se znali međusobno?
- Nismo. To je većinom pokupilo otuda iz Dalmacije. Sve na Knin. Jer smo tamo bili protiv komunizma.

Kada su posle pada Knina krenuli u neizvesnost, u Pađanima im je vojvoda Đujić održao govor.

- Bilo nas je tu oko 15.000, što četnika što familija. Vojvoda je rekao: "Draga braćo Srbi, ko god želi da se vrati svojoj kući slobodno mu je sa moje strane. Pred nama je trnovit put i ko želi sa mnom da ide, neka ide, a ko hoće kući, ako misli da mu tamo ništa neće biti - slobodno".
 
Vratilo se oko 2.000-3.000. Niko ih nije blamirao za to. Bila odluka takva, razumeš.

- Prošlo se onda kroz velike muke. Sanski Most, pa Jasenovac.
 
Mene jedna časna sestra Hrvatica u Novskoj pita: "Šta si?". Ja kažem: "Četnik". "Kud misliš?". "Idemo za Zagreb, tako su nam Švabe naredile".
 
Veli ona: "Uh, nećeš ti stići u Zagreb, ustaše kontrolišu svaki voz. Ako si pravoslavne vere, u Jasenovcu će te skinuti i gotov si. Nego, nastavi samo ako vas budu pratili Rusi, kozaci, koji su bili u nemačkoj armiji. Jer, ako ima i samo jedan kozak u vagonu, ustaša ne sme unutra".

U grupi ranjenih četnika bilo ih je 29, kaže Ćoso.
- Bili smo mi i sve ostalo ranjene Švabe, sedam-osam vagona teretnih. Samo slama dole. Bio sam u švapskoj bluzi, jer je moja bila puna vaški. Kosu sam imao dugu, sakrio pod kapu. Kad je voz stao u Jasenovcu, ulaze ustaše i proveravaju ko je Nemac.
 
A meni jedan od Nemaca, krupan čovek bio, pokaže da mu se podvučem pod šinjel. Bio sam jedini četnik u vagonu. Na pitanje ustaša ima li četnika, ostali kažu: "Niks". I ovi odu. Od njih 29 jedino sam ja preživeo. Sve su druge odveli na klanicu.

U Zagrebu je opet imao sreće. Jedan domobran spasao ga je da ne ide u ustašku bolnicu, već ga uputio Nemcima koji su ga stavili sa svojim ranjenicima predviđenim za put dalje.

Tu je opet video da je rođen pod sretnom zvezdom.
- Našao sam se u bolnici u Bratislavi. Tu su odlučili da mi seku nogu. Stavili me odmah na astal, dali mi narkozu, ali ja mlad i otporan i na mene nije delovala. Vidim ja, oni spremili pilu, a onaj pored mene pokazuje gde da seku. Ja ne dam, ne dam više ni da mi dodaju narkozu. Kad su čuli da sam Srbin, dovedu mi ruskog doktora da razumem.
 
I dođe Jure Petrovič, neki doktor i ponudi mi kod njega bolnicu. Hoću, ali kosti ne dam da se seku, kažem. Ostanem kod njega šest meseci, operisao me. Nekih 40 komada od bacača i bombe izvadio iz noge. Imam još 30 komada unutra, ali meni ne smeta. Smetala mi je klima pet godina u Nemačkoj, ali ovde kad sam došao, nikad mi nije smetalo. Boksovao sam sa takvim nogama za Australiju. Nisam neke titule osvajao, ali sam to voleo.

Englezi nas prodali

Ćoso kaže da ima svedoka da je samo slučaj presudio kome će se Englezi prikloniti u ratu.
- Kad se Čerčilov sin (Randolf) sa Englezima iskrcao padobranima, njega su uhvatili partizani, pao je bliže njima. A mi smo uhvatili trojicu, četvoricu drugih i čuvali da ne padnu u ruke Švabama. Onda je Čerčilov sin ubedio oca da je bolje da pomažu partizane nego četnike.
 
Ovo nije moje. Ja sam jednog tog padobranca našao kasnije ovde u Australiji i on mi je to pričao, da je Čerčilov sin onda javio ćaći, razumeš ti, o partizanima. Mi smo od Engleza dotle dobijali i oružje i uniforme i hranu su nam bacali. E, ali kako je on došao, promenila se situacija.

Na meti cela familija

Do 1949. godine, svih devetoro braće Ćoso bili su živi.

- Ja sam ovde razgovarao s kraljem Petrom kad je dolazio. Plesao s njim u kolu u Kanberi. Bilo mu drago, nije mislio da će naći nekoga tako blizu, kao što je familija njegovog kumčeta. Pitao me je li moj brat Aleksandar živ.
 
Rekao sam da nije, da ga je otrovao doktor Jurković u Benkovcu, 1948, kad mu je bilo 13 godina. Bio je bolestan i trebalo je da ga operišu. Jedna sestra koja je bila prisutna čula je kad mu je on dao injekciju i rekao: "Sad ti neće više ni kralj Petar pomoći".

Kad kumuju kralj i knez

U četnicima su bila još četiri Vladina brata.

- Zarobili su ih partizani i onda su s njima morali ići na front. Jurili su mene iz Knina, haha. Ali, hvala Bogu, ostali su svi živi kroz rat. Ima nas ovde četiri brata i sestre i ukupno nas je sada preko 70 od moga ćaće Petra. On je imao 14 sinova, ali su, dok kralj dođe da krsti, po običaju devetog, onaj umre. Stari opet. Opet sin. Drugi umre. Opet sin. A stari je hteo da sin bude stariji pri krštenju, da pamti, razumeš.

Čak je i kum bio - nesuđen.

- Taj brat mi se zvao Aleksandar, jer je kralj Aleksandar trebalo da ga krsti. Ali je on te 1934. ubijen u Marseju, pa je red došao na kralja Petra. Ali je on bio maloletan, pa je u Jagodnju došao knez Pavle kao izaslanik. Koje je to slavlje bilo. Bilo 15 muzika. Na sedam kilometara, put bio okićen.
 
Ja se svega sećam, bili smo svi obučeni u sokolska odela. Stari je od kuma dobio para za jedno 15-16 volova. Brat mi je dobio zlatni krst i lanac.

http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Australija/Moj-zivot/92752/Cetnik-koga-je-smrt-zaobilazila