Ђуро Виловић „Крвава црква – хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима Срба“;

Издавач: Српска радикална странка, Београд – Земун, Магистратски трг 3 - 2009.

Ђуро Виловић је нобична личност. Рођен је у српској католичкој породици у Брелима код Макарске, у Далмацији, 1889. године, а умро је 1958. у Бјеловару, у Славонији. Живот му је више него драматичан. Завршио је Римокатоличку богословску школу и Богословски факултет у Задру, а затим – Филозофски факултет у Бечу. Неколико година је свештеник у католичким црквама, а онда је изразио жељу да, после Првог светског рата, пређе у православну веру. Но, ту му жељу нису испунили надлежни у Патријаршији Српске православне цркве, па је покрштен код протестаната-лутерана.

Католик, нипошто, није хтео да буде. Према његовим књижевним делима и расправама о језику и народима на Балкану, може се закључити, да је схватио - да Римокатоличка црква користи нецивилизацијске методе у остваривању својих циљева. То сазнање је, нема спора, било пресудно при одлуци, да се одрекне католичанства. Напустио је свештенички позив и оженио се Српкињом – православне вере.

Приређивач ове књиге и писац предговора је проф. др Вељко Ђурић Мишина. Уверен је, да је око сто страна рукописа Ђуре Виловића изгубљено, јер је био у поседу више лица - од Другог светског рата до данас. Губитак је ненадокнадив и последица је потпуног немара српских државника и званичних интелектуалаца, који су спречили да се, ово значајно сведочанство о злочинима над Србима у Независној Држави Хрватској – у целини, одштампа. Издавачи су у Београду, као по договору, обавештавали Виловића „да би се, издавањем књиге с таквим садржајем, вређали Хрвати“.

Но, и овако смањеним обимом, Виловић је даровао роду драгоцене податке о хрватским злочинима над православним Србима. При томе, уверава да је идејни творац тих злочина, а најчешће и извршилац, био из редова Римокатоличке цркве – неко од: бискупа, надбискупа, фратара и попова. Набраја их, поименично. Обављали су злодела над српским становништвом, каква се нису могла сретати на другим стратиштима света. Једно од њих је у православној цркви у селу Трибуњу, код Шибеника. Да застане дах. Ту је командовао хрватском војском (усташама) католички свештеник, дон Крсто Јелинић, родом из Ждрелца. Наредио је да се силују српске девојчице и девојке – од 12 до 20 година, да се физички муче, закољу и баце у море. Тачно, 80 Срба је, оба пола и свих узраста, по наређењу дон Јелинића, затворено у малу православну цркву у Трибуњу. Врата и прозори су блокирани жицом и катанцима. Требало је да се запише, у којем броју и кад ће поумирати свих 80 Срба – поумирати од смрада. Прва смрт је наступила трећег дана, а последњи несрећник је умро дванаестог дана.

Виловић је уочио, да је Римокатоличка црква била најважнији творац Независне Државе Хрватске и њеног државног програма о биолошком истребљењу Срба, Рома и Јевреја. Он је то објаснио:
„Католичка црква, ретка међу порецима света, не ради по програму за данас, или сутра, него за бар које столеће унапред. Она је, увек до сада, веровала и није се варала да има времена. Надлештво је у Ватикану. Оно је, несумњиво, зацртало став, повукло линије основе и одредило поступке клера у Хрватској према Југославији. Надзор је поверило, као и увек, језуитима“.

Виловић је у праву – Ватикан је све унапред планирао. Он то доказује и у случају хрватских припрема за истребљење Срба, Јевреја и Рома у Хрватској. Оне су интензивиране 1939. године, кад је, уз одобрење кнеза Павла Карађорђевића, створена у Југославији Бановина Хрватска. Власт је у њој преузела Хрватска сељачка странка, на челу с др Влатком Мачеком – тадашњим потпредседником Владе Југославије. И одмах је Мачек почео с припремама будуће хрватске војске. Слао је окружнице о организовању и наоружавању припадника Хрватске сељачке страже, а главни локални центри за то су били у католичким црквама и манастирима. У међувремену је др Мачек потписао тајни споразум с Владом фашистичке Италије, по којем је Хрватска сељачка стража била обавезна да помогне немачке и италијанске снаге - при њиховој агресији на Југославију. И, то се обистинило. Тако је др Анте Павелић, по доласку у Загреб (1941), имао наоружану војску од 300.000 Мачекових људи, коју је распоредио у усташке и домобранске јединице. Већина командног кадра је била из редова католичког клера. Вилотић то непобитно доказује. Наводи, например, њихова имена с подручја Имотског. То су фратри: Милановић и Брадарић, па фра Крсто Радић, фра Ћиро Ујевић, фра Јосип Росић. Даље, у Добоју, командује жупник др Драгутин Камбер, у Крашову је фра Алојзије Мисил, у Дрнишу је фратар др Петар Берковић, у Клепцима је дон Илија Томас, у Нашицама је фратар Сидоније Шолц, у Градини је свећеник Карло Лукач, у Славноском Броду је катехета Драго Марјановић, у Бјеловару је катехета Мато Паљуга, у Коњицу је свећеник М. Крпо, у Тузли је жупник Тадија Михачевић, у Руми је жупник Антун Мијаковић, у Слуњу је жупник Перо Чиргија, у Глини је жупник Жужек, у Удбини је свећеник Мато Могуш, итд.

Мада је Ђ. Виловић добро познавао циљеве Римокатоличке цркве и њену унутрашњу структуру, ипак се није могао начудити какви су злочини у Независној Држави Хрватској учињени, под командом католичког клера. Он се на њих осврће, представљајући фрањевачке попове и њихове злочине и упоређује их с делима Светог Фрање – по којем се њихов свештенички ред зове:
„Свети просјак Фрањо из Асиза је окупљао око себе и птице небеске, да им говори реч љубави… Тај је Свети из Асиза утемељио ред фратара фрањеваца, онај исти ред чији потомци, овај час, својим делима и злоделима, пуне ужасом и једног нацистичког немачког мајора артиљерије… Ови ученици Светог Фрање, набијени мржњом, кољу по Независној Држави Хрватској невине људе, браћу по оцу небеском, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви и браћу по једном те истом тлу Мајке Земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закопавају живе по јамама, мртве стрмоглављују у реке, у море и низ провалије“.
***
Ђуро Виловић нас не оставља у недоумици - у вези са суштином хрватске државе. Тако давно, после 1945, написао је да је Хрватска створена ради уништавања Југославије. Пророчки је навео да је циљ Ватикана „да се онемогући, не само обнова Југославије, него и сваке друге државне заједнице, у којој би се икад могли наћи заједно Хрвати са Србима“.
***
Виловић је између два светска рата био један од најпопуларнијих књижевника у Југославији. Објавио је пет, веома читаних, романа: „Естета“ (1919), „Међумурје“ (1923), „Три сата“ (1925), „Мајстор душе“ (1931) и „Звоно је оплакало дјевицу“ (1938) и три приповетке: „Загаљени живот“ (1923), „Мандорлато“ (1924) и „Хрватски сјевер и југ“ (1930).

Виловић је написао и један дечији роман: „Пас Цвилек, дјечак Ивек и Дудаш Мартин“. Писао је у многим загребачким и београдским новинама и био је свакодневно присутан у јавности. Због тога је зачуђујуће одјекнула његова расправа о народима и језицима на Балкану. Тврдио је да је службени језик у Југославији српски и да не постоји хрватска нација, а она која је тако прозвана, уверавао је, створена је од Словенаца (у Загорју) и Срба католика. Према томе, закључио је, српске земље се граниче са словеначким у околини Загреба. Видимо да је Виловић много пре нашег савременика, др Николе Жутића, прозрео да је хрватска нација дело колонијалног инжињеринга Ватикана и Аустрије. (Др Жутић тврди то исто – у својој књизи: „Срби римокатолици, такозвани Хрвати“. Издавач је и Жутићеве књиге Српска радикална странка у Београду).

Осврт на књижевну делатност Ђуре Виловића је обавезан, јер нас упућује (да то поновимо) на недораслост српских државника и званичних интелектуалаца. Зашто? Једноставно, књижевна дела Ђуре Виловића су уврштена у хрватску књижевност – значи, у баштину народа који, по Виловићу, не постоји. Ниједан српски критичар, књижевник, или академик, није се заложио да се Виловић уврсти у ред српских књижевника и да се за то, ако буде требало, затражи подршка УНЕСКО-а. Јер, Виловић је Србин: по сопственој опредељености, пореклу и свом поступку у Другом светском рату. Прикључио се антифашистичкој четничкој војсци и стигао до Штаба Драже Михаиловића, од којег је добио и високи положај у Покрету.

Пренето са...

---------------------
Ђуро Виловић рођен је 1889.у Брелима код Макарске у Далмацији, а умро 1958.године у Бјеловару, Славонија.

Завршио је римокатоличку богословску школу, Богословски факултет у Задру и Филозофски факултет у Бечу.

Служио је као римокатолички свештеник неколико година.После Првог светског рата желео је да прими православље.Стицајем околности постао је протестант-лутерен.

Писао је приповетке и романе.Објављивао је до 1912.до 1938.године.Романима Међумурје(Загреб, 1923)и Мајстор душа(Загреб 1931)је стекао славо веома читаног приповедача.

Његово вредно дело је Крвава црква, текст о римокатоличким свештеницима уочи и за време усташке Независне Државе Хрватске.По садржају је у равни са делом Виктора Новака Magnum Crimen и Драгослава Страњаковића Највећи злочини данашњице.

Прву годину Другог светског рата је провео у илегали у околини Сплита, кријући се од усташа, потом неколико месеци у самом граду.Крајем 1942.прикључио се јединицама Југословенске војске у отаџбини.После рата суђен је на процесу ђенералу Дражи Михаиловићу.Робијао је седам година у Сремској Митровици.

Ђуро Виловић је јако контраверзна личност ако о њему говоре левичари из равногорског покрета, социјалисти, земљорадници итд, такође комунисти и хрватски"интелектуалци", фратри и усташе.Нису га ни мало штедили.Виловићеви ставови су жестоко нападани јер су сматрани за лудост, његова терорија"нема Хрвата, постоје само Словенци и Срби
"проглашена је за болест и лудост од горе поменутих штеточина."Др Ђуро Виловић је радио у пропагандном одбору заједно са др Стеваном Мољевићем и Драгишом Васићем.Виловић је био велики пријатељ са Стеваном Мољевићем који га је довео у штаб.Виловићев син је погинуо у Босни као припадник равногорског покрета.До задњег тренутка није се одвајао од Стевана Мољевића кад су ухапшени 1945.године.Пре изласка са робије растали су се ко пријатељи, Виловић је умро 1958 на"слободи", а Мољевић 1959 на робији.
Виловић је крајем 1944.постављен за члана Централног националног комитета.Учествовао је Светосавском конгресу 1944 у селу Ба.

Извор: ПОГЛЕДИ

ЧЛАНАК ДР МИЛОРАДА ДРАШКОВИЋА
2009-11-29

У Србији данас постоји монопол у много чему. Да има монопола и на историју - то је питање о коме се у јавности мало говори. Зато сам у претходна два чланка представио радове два историчара млађе генерације, Верољуба Малетића из Србца и Александра Динчића из Ниша, а сада бих представио једног историчара старије генерације - др Милорада Драшковића.

Он је син министра унутрашњих послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Милорада Драшковића, кога су комунисти убили у атентату у Делницама 1921. године. Атентатор, мислим да се звао Алија Алијагић, доскора је имао своју улицу у центру Крагујевца. Један од организатора атентата, Родољуб Чолаковић, званично је и даље ''народни херој'', ''угледни револуционар'', представник ''напредне интелигенције'', итд, свашта још, само не оно што јесте - терориста.
....
Још три примедбе да би се употпунила слика титовске моралне, социјалне и политичке пустоши и бродолома.
Прва се односи на оно што је Душко Додер, амерички новинар српског порекла, у својој ванредно интересантној књизи "Југословени" (издатој 1978. године) назвао "свуда-продируће потрошачко друштво," при чему су најнегативнији аспекти западно-капиталистичког комерцијализма (укључујући порнографију као специјално привлачан артикл) опсели менталитете југословенских грађана.
Друго, недавна масовна побуна Албанаца на Косову која је због своје организованости и фанатизма забезекнула југословенске властодршце који је нису ни предвидели нити умеју да јој нађу идеолошко-политичка објашњења, показала слом основне титовске тековине и пароле "братство-јединство."
Треће довољно је читати "феноменални" НИН (београдске Недељне Информативне Новине - врста југословенског магазина који по својим чланцима, репортажама и проширености може да се пореди са најугледнијим недељним публикацијама западног света, јесте "феноменални" у двоструком, формално схизофреничном смислу речи. НИН је истовремено по једној врсти својих чланака и информација најотужнији и најсрамнији режимски орган; окрените пак други лист и читајте другу врсту чланака и информација па ћете наћи материјал о једној средини која је изгубила свој морални и институционални компас. У овом другом смислу вероватно да ни најбоље обавештен и стварно опозициони лист не би на овакав начин сликао негативности југословенске стварности) и бити из недеље у недељу кљукан описима скандала и корупције кроз све слојеве друштва, апсорбовати максималне дозе личне и групне нетрпељивости која карактерише зоолошке полемике појединаца и котерија, или пратити нтервјуе са најугледнијим функционерима и грађанима Југославије, па увидети до које мере систем рђаво функционише или да цитирима речи Добрице Ћосића до које мере је "идеологија поразила хуманизам."

Да не би изгледало да писац ових редова на искључив и личан начин овако црно слика режим у Југославији, вреди навести сведочанство тројице најпознатијих југословенских писаца који су сви били чланови КПЈ и који су оставили урнишућа сведочанства по титоистички режим. Да почнем са једним недавним цитатом Мирослава Крлеже који је НИН (ко ће него ли НИН!) навео у свом броју од 2. новембра 1979. године:
"Занос, који нас је држао, као вихор зракоплове, расплинуо се и човјек гмиже биједан као црв. Гибања су наша остала, као трагови усплахирене звјерке, у снијегу, а ријечи наше - наше ријечи, у које смо вјеровали, као у вјетар прољетни што разбија санте и доноси набујале поплаве, те су нам ријечи остале празне. Срушени мостови. Личне празнине. Вино. Дим."

Беднији од Крлежиног црва јесте не мање талентовани Иво Андрић, једини наш писац који је - заслужно - добио Нобелову награду за литературу. Оно што се мало зна или не зна уопште, а што је писцу ових редова лично познато јер је у то доба боравио као један од представника омладине у Врховној команди Драже Михаиловића, јесте да је на највеће задовољство свих нас и посебно Чиче, негде у пролеће 1944. године дошла порука Ива Андрића Дражи Михаиловићу шаљући му поздраве, изразе симпатија и наде за коначну победу. После рата Иво Андрић није одбио позив да уђе у КПЈ и имајући "Дражиновског путера на глави" служио је режиму, при чему треба додати да је своја најбоља дела написао пре доласка комуниста на власт. По Андрићевој смрти изашла је у Сарајеву 1978. године књига његових записа и афоризама под насловом "Знакови поред пута". То је једна од најпесимистичнијих књига која се може читати, као да је Андрић кроз инсистирање на слабостима људске природе и својој сопственој усамљености хтео да кодифицира и гађење над самим собом и над средином која га је нагнала на моралну проституцију.

Да завршим једном изјавом Меше Селимовића, аутора вероватно најјачег послератног романа, "Дервиш и смрт", који је у интервјуу датом НИН-у (објављено у броју од 25. јануара 1981.) критиковао на максимално оштар начин корумпирајуће последице личне власти на једно друштво. И Селимовићев роман и ову изјаву - која се јасно односила на Тита - треба разумети кроз чињеницу да је Селимовићев стрији брат, партизански првоборац (цела породица је пре и током рата била левичарски настројена), пред крај рата стрељан од нових комунистичких власти на основу тотално и апсурдно неправедних оптужби.

Поента свега што у овом поглављу претходи јесте да подвуче огромну људску цену комунистичког експеримента у нашој земљи од 1941. године до данас. Хиљаде и хиљаде невних жртава са обе стране барикаде грађанског рата пале су јер су вођи КПЈ веровали у свог "бога" Стаљина и кроз свесну лаж и терор уништавали "невернике" или их приморавали да им се подчине. Безбројна, аматерска, експериментисања са економијом од своје првотине стаљинистичке, суперпланске и утопистичке фазе па до доцније и данашње консумеристичне анархије, имале су неоцењиве и битно негативне последице и по економију земље и по менталитет њених грађана.

"Нови човек" о коме су сањали и коме су скандирали фанатизовни студенти у предратној Физичкој Сали београдског универзитета, није добио своје квалитативно узвишене одлике. Властодршци су постали брутално-опортунистички корисници свих предности које власт пружа када се ни са ким не дели; млађе генерације које су расле под титовским неокапиталистичким социјализмом најчешће показују збуњеност, отсуство идеализма, тежње за каријеризмом и максимумом приватизације, или врсту хедонистичког нихилизма који апсорбује најгоре моде Запада. И док за бар извесне преживеле партизане горка стварност данашње Југославије намеће питање (и негативан одоговор): "Јесмо ли се за ово борили," та иста стварност мене наводи на друкчије питање и одоговор на исто: нису ли четири деценије, од 1941. године до данас, показале до које је мере Дража Михаиловић а не Тито имао право у својим основним ставовима и опредељењима?
Пре но што бих одговорио на то последње и кључно питање, потребно је рећи неку реч о чудном и жалосно једностраном настављању вођења грађанског рата против Драже Михаиловића у данашњој Југославији.
8.
За последњих четрдесет година КПЈ се у две фазе и на два начина борила против Драже Михаиловића и његовог покрета. Током рата, односно грађанског рата, борба против четника била је војно-политичке природе и завршила се заробљавањем Драже Михаиловића, суђењем у Беобраду - са (судским) убиством 17. јула 1946. Од тада па до данас, користећи се свим средствима једног тоталитарног система - монополом државне пропаганде, штампе, радиа и телевизије, целог школског васпитног апарата - комунистички режим је поставио званичну тезу да је Дража Михаиловић био издајник, сарадник са окупатором и ратни злочинац.
Оно што је при томе значајно јесте врста хистеричне запенушености у анти-дражиновској пропаганди, врста потреба да се у бескрајним варијацијама на исту тему грађанима стално пере мозак о нечему што да је очигледно и истинито не би имало за потребу да се понавља са толиком упорношћу. Када би један политички режим могао да се психоанализира, било би интересантно довести у везу раније наведену Ђиласову примедбу о отсуству легитимности југословенског комунистичког режима и потребе да ту легитимност афирмира кроз стално истицање свог "народоноослободилачког" карактера и издајништво свог главног супарниока. Свесни плиткости својих политичких корена и нарочито своје слабости у Србији и Београду између 1941. и 1944. године, у времену када је популарност Драже Михаиловића била неупоредиво већа од њихове, комунистичким пропагандистима је потребно да још увек вербално стрељају Дражу. Тиме се стиче још једна предност: прикривају се или оправдавају сви партизански злочини: пасја гробља у Црној Гори, монструозност слања српске омладине на Сремски фронт у последњој фази рата (врста специјалне освете Јосипа Броза Србији која га није хтела), преки поступци према свима оптуженима да су током рата били четници или овима помагали.

Алекса Ђилас, талентовани син Милована Ђиласа, који данас живи и студира у Енглеској, недавно је публиковао у британској ревији "Ново друштво" интересантан чланак који се баш односи на горе изнету појаву наставка грађанског рата из 1941-1945. од стране југословенског режима. Ђилас нарочито пише о ратним филмовима који се производе у Југославији, који су "ниског квалитета, непопуларни и скупи", али који имају следеће обележје:
"Четници су у југословенским филмовима претстављени као карикатуре монструма. Чак су белогвардејци у совјетским филмовима повољније окарактерисани. Четници испадају као да су припадници неке стране, у основи зле и инфериорне расе, а не чланови исте нације. У југословенским филмовима су опште речено и Немци представљени објективније, док немачке официре играју глумци који лепо изгледају."

Комунистичка бирократија води ратне битке са мртвим непријатељима и тако наставља рат који је добила пре четири деценије. Тако испада да "издајници" нису "довољно" мртви.
У истом чланку Ђилас износи још један интересантан аргумент. По њему су многи стари комунисти и партизански генерали "заборавили" грађански рат јер их је време учинило паметнијим и толерантнијим. Режим међутим ништа не заборавља:
"Нетрпељивост стечена током рата се сада ушанчила и постала брижљиво негована политичка установа. Садашњу владајућу класу великим делом чине они који током рата нису били ни рођени или су у то доба били деца, а многи потичу из породица које нису биле партизанске. Они ни у ком случају нису били жртве или противници четника."

У том погледу је југословенски режим далеко загрижљивији но што је био Франков. Још за живота шпанског диктатора био је изграђен огроман споменик у Долини палих, недалеко од Мадрида, који је био посвећен свима који су изгубили животе у шпанском грађанском рату. Југословенски режим, закључује Ђилас, није у стању да сагради такав споменик.

Ђиласова запажања су нарочито интересантна јер показују цинизам оних који плански одржавају мржњу према непријатељу кога лично никад нису срели и за које је античетништво чиста политичка ујдурма ради сопственог одржавања на власти.

Утолико је значајније навести неколико примера аутентичних комунистичко-партизанских бораца пре рата и током рата, који су доцније своја схватања и ставове изменили у смислу неспојивим са данашњим режимским анти-дражиновским хајкачима. Почећу са ревизијом става према четницима коју је још априла 1971. године извршио у једном дугачком интервјуу Перо Морача, у то доба директор института за савремену историју. Ево шта Морача између осталог каже:
"Узмите, на примјер, комплекс четништва у ослободилачком рату. У рату и дуго послије њега је тежиште било на тумачењу четништва као издајничког покрета који је непосредно служио окупатору. Тадашња су наша тумачења одавала утисак да нема никакве разлике између, рецимо, четништва, усташа, недићеваца итд. Ону другу страну - да је то, ипак био покрет прозападне буржоазије која је такође жељела створити свој покрет отпора, као што је то био случај с појединим партиским фракцијама у другим окупираним европским земљама - нисмо истицали. Друго, дуго смо се устезали око тумачења стварног садржаја наше револуције. Просто смо се плашили да анализирамо грађански рат као компоненту ослободилачког рата. То је, у неку руку, био непосредни утицај КПЈ..."

Ако оставимо по страни Морачина "дијалектичка" увијања, две ствари јасно проистичу из његових излагања: прво, да је покрет Драже Михаиловића био у основи покрет отпора окупатору попут покрета отпора у западним земљама Европе, и друго, да је у Југославији беснео грађански рат, као "компонента ослободилачког рата," односно резултат политичких императива КПЈ.
Други пример се односи на Добрицу Ћосић, односно на неке формулације које је изнео у својој беседи у Српској академији наука 1977. године. Пошто пред собом немам сам Ћосићев текст навешћу како га је напао режимским писац (текст објављен у НИН-у од 11. децембра 1977; то је она прва, мало пре споменута, полтронска страна НИН-а: плаћање дуга цезару). Ћосићев "ликвидатор" не може да му опрости две ствари: што је на једном месту четнике Драже Михаиловића назвао "наша браћа," и што по њему "четништво није национално издајство и контрареволуција, које је највише зла нанело управо српском народу, него само 'одмазда' за злочине других. Тврдњом о 'изневереним идеалима' он негира и оспорава све вредности културног и друштвеног преображаја у Србији и југословенској социјалистичког заједници."

У мом трећем примеру Дража Михаиловић се нигде не помиње, али то отсуство идентификације не само да аргуменат који желим да употребим не слави, већ му напротив даје посебну снагу. Реч је о литерарно-политичком скандалу који је избио и био праћен бурним полемикама, када је у "Књижевним новинама" од 1. априла 1977. објављена песма под насловом "Триптихон" из пера Танасија Младеновића. Аутор је био предратни "напредни" песник, онда партизански првоборац и политички комесар, посланик после револуције, једно време члан централног комитета Комунистичке партије Србије (као Добрица Ћосић). Оно што је правоверне титовце забезекнуло и покренуло их на хајку против "националисте" Младеновића (несрећни уредник "Књижевних новина", Драган Јеремић, и сам осумњичен за националистичку српску јерес, изгубио је свој положај у листу због увршћавања Младеновићеве песме) било је што је Младеновић дао изрз своје максималне забринутости што се Србија и све српско систематски од режима запоставља, гура у други план, излаже културно-националном ишчезавању. Један од Мледновићевих критичара оптужио га је за "малограђанско-патриотски патос," "традиционалнистичко-митску пројекцију нације и простора на коме она егзистира, утемељену у историски превладаном, грађанско-интелектуалистичком заштитничком ставу спрам свог народа и своје земље." (Заиста какви злочини!).

Ево делова Младеновићеве поезије:
(Србијо убога и јадна) хоћеш ли, као и досад, још моћи
да обнављаш снагу своју, с треском!
Или ћеш, обесхрабрена, смалаксала,
препуштена времена струји,
Ишчезнути међу брдима и народима
и, у последњој олуји,
Апокалиптички силом разнета,
У себе утонути, до дна!
................................................
Разбери се, у себи, и пламен свој
дигни ко стражу
наспрам слабости сваке...
Прикупи се, и, на зов из давнина
нек се одазивају
Снаге нове, јаке. Сабери све своје
...На кори сваке стопе урежи
своје име
Да незаборав и пропаст тобом
не овлада.

9.
На почетку есеја развио сам тезу да је стизањем на Равну Гору маја 1941. године са основном идејом организовања народног отпора против окупатора, Дража Михаиловић себе уткао у вековну "косовску," развојну линију српског народа. Друга поглавља есеја су показала због чега он своју мисију за живота није испунио: прогутао га је талас светског комунизма са седиштем у Москви и најоданијом секцијом Коминтерне у Југославији; напустили су га западни "савезници" иако је он био једини који се током рата борио за идеале демократије на тлу Југославије; завршио је живот на најстрашнији начин - суђен и осуђен од истог "кадије", својих тоталитарних противника у грађанском рату. Физичко уништење и њега и његове војске потсећало је на речи Владике Данила из Горског Вијенца о "кукавном Српству угашеном." Силина титовско-комунистичког наступа изгледала је у исто време неодољива, и незаменљива, и дефинитивна.

Историска збивања и у новој Југославији и ван ње нису се међутим развијала како је одмах по рату могло изгледати - што су друга поглавља овог есеја покушала да опишу и објасне. Тако је проласком времена и на основу нагомиланих искустава почело да бива јасно да је упркос изгубљене битке у току сопственог живота Дража Михаиловић имао права у својим основним ставовима и на међународном и на домаћем плану. Трагедија и њега, и његовог покрета, и највећег дела српског народа који их је следио и симпатисао, састојала се у томе што су имали права пре времена и храбрости пре других. Зато се данас и у земљи и ван ње ставио на дневни ред процес историске рехабилитације Драже Михаиловића, чији би саставни елементи могли да се слажу у следећих шест тачака.

(1) Антифашиста по убеђењу кроз целу своју предратну војну каријеру. Дража Михаиловић је схватио и осетио да је комунистички покрет био само други вид општег тоталитарног феномена нашег доба. Зато се ухватио у коштац са оба зла. Дражиног антинацизма је био свестан сам Адолф Хитлер, чије је погледе августа месеца 1944. забележио његов најближи сарадник ђенерал Алберт Јодл: "Српска војска не сме да постоји. Чак је боље изложити се извесној опасности од комунизма." Што се партизана тиче Дража је прозрео њихову игру, није дозволио да га искористе на почетку, и одлучно им се одупро у току наметнутог грађанског рата.
Дража је започео борбу против окупатора у доба кад је Коминтернина дисциплина захтевала од КПЈ да се не бори против Немаца. Дража се борио против југословенских комуниста у доба када званични Запад и велики део западног јавног мњења нису били свесни или нису хтели да воде рачуна о комунистичкој опасности. Када је претседник Труман прокламовао своју антикомунистичку "доктрину" 1946. године, и Џорџ Кенен формулисао следеће године званичну америчку политику "заустављања" комунизма, они су у неку руку дошли на Дражину линију - с разликом што је у то доба пола Европе непотребно било под влашћу Црвене армије, а сам Дража Михаиловић лежао под земљом са метцима у грудима, који су у ствари симболички били намењени претставницима свих слободних поредака.
(2) До распарчавања Српства, једне од главних "тековина" режима Јосипа Броза, не би дошло да је Дража уместо Тита ушао у Београд 1944. године. Свакако српски патриота, Дража Михаиловић није био шовиниста у односу на друге народе Југославије, и био је за васпостављање државног интегритета земље разбијене 1941. године. Цела судбина српског народа друкчије би изгледала да се уместо АВНОЈ-а, творевине КПЈ, у Београду одмах по стварном ослобођењу земље могла састати слободно изабрана Уставотворна скупштина. Дража Михаиловић би такве изборе спровео и гарантовао јер је био човек искрених и дубоких демократских убеђења, и јер се у том смислу обавезао на конгресу у селу Ба, јануара 1944. године.
(3) Раније описана искуства са југословенским комунистичким режимом, односно 35 година искључиве владавине Јосипа Броза, била би незамислива да се рат завршио победом снага Драже Михаиловића. Он сам, чак и да се попут свог срећнијег "побратима" Шарла де Гола решио да уђе у политички живот, никада не би постао диктатор, поред осталог и зато што није био човек са неограниченим апетитом за власт. Послератни поредак Европе, после уништења Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке, искључио је крајње десничарске режиме и пошто поредак чијем би заснивању Дража Михаиловић кумовао по дефиницији не би био те врсте, он би спречио завлађивање комунистичке мањине која је земљу прескупо коштала у смислу деценијама трајуће политичке репресије, економског хаоса, моралног беспућа.
4) Бесомучна и дан-дањи постојећа кампања југословенског режима против Драже Михаиловића, о којој је раније било речи, сигурно да је постигла извесне резултате негативне по четнички покрет, јер се концентрисала на мане који је исти имао. С друге и важније стране та иста пропаганда била је и остала контрапродуктивна из два разлога. Свака систематска пропаганда ма против кога ко нема прилике и могућности да се брани и самим тим није веродостојна. Друго, стављање на нишан специјално личност "издајника" Драже Михаиловића, кога је пре четврт века мрцварила стаљинистичка екипа КПЈ, ствара за Дражу симпатије које неминовно иду у корист злостављаних жртава.
Срби нису Енглези у смислу култа (често хипокритског) "фер плеја" али имају дубоког осећања за нешто што је у основи систематски неправедно или апсурдно претерано. (Кад је реч о апсурдној претераности желим једино да наведем тврђење Владимира Дедијера (кандидата за титулу морално и карактерно најружније особе Титове ере) да је Дража Михаиловић био у исто време сарадник Немаца и агент Совјета!) Начин на који се званично третира случај Драже Михаиловића је систематски неправедан јер због своје намерне и уске политичке тенденциозности претставља фалсификат историје.
5) Претходна примедба води на кључну тачку саме личности Драже Михаиловића. Он је био благ и пријатан човек са јединственим смислом за присност са народом, нарочито обичним сељаком. То је више од свега импресионирало америчког пуковника Роберта Макдауела, који је у другој половини 1944. године неколико месеци провео у свакодневном додиру са Дражом Михаиловићем крећући се с њим кроз безбројна места и села западне Србије и источне Босне. За све оне који су Дражу ближе знали питање се никад није и не би могло поставити да би он, од народа спонтано вољени и поштовани "Чича", могао да "изда" кроз сарадњу са окупатором тај исти народ који му је пуно поверења указао.
Оно пак што се претходећем може додати - као спекулативна и непроверљива примедба - јесте да Дража Михаиловић није имао особине свирепости и двострукости које се обично преписују као неопхоне за успешне револуционарне вође. Ја лично не верујем да би "свирепи" Дража изменио ток ратних догађаја у Југославији, који су се "објективно" нагомилавали против њега и његовог покрета. Али је за историју важно - ма колико га клевете његових непријатеља блатиле - да је вођа намераваног и формално неоствареног Трећег српског устанка био оличење најбољег што је српски народ 1941. године могао да да. Јуначки, народни, трагични, "митски" Дража у смислу анализираном на почетку овог написа, остаће "цар Лазаревска" спона са плејадом претходника који су Србе кроз векове часно водили и претстављали.
(6) И лични и историски лик Драже Михаиловића најрељефније избија на површину и пред свест и савест сваког Србина ако се упореди са ликом и личношћу његовог победничког ривала Јосипа Броза - Тита. Контраст заиста не може да буде већи. За време Првог светског рата, нарочито на Солунском фронту, Дража Михаиловића је у херојском смислу речи био млади официр српске војске (што му на зачуђујуђе хвалоспеван начин признаје комунистички историчар Јован Марјановић у свом делу "Дража Михаиловић између Британаца и Немаца", издатом 1979. године). У том истом рату Јосип Броз је био лојални и талентовани подофицир Аустро-Угарске војске приликом напада на Србију 1914. године. У својим ратним успоменама Милован Ђилас помиње како је у јесен 1941. Тито на терену западне Србије са прецизним сећањем показивао положаје са којих су се аустријске и српске трупе тукле. Том приликом га је Александар Ранковић упозорио да не говори о свом ратном искуству јер су Срби на то осетљиви. Тако је, закључује Ђилас, чињеница Титовог учествовања у рату против Србије заташкавана, "нарочито у Дедијеровој иначе опширној Титовој биографији."
У периоду између два светска рата док је Дража Михаиловић као школован, напредан и спреман официр служио своју земљу, Јосип Броз је у дословном (и неполемичком) смислу речи био професионални агент међународног комунистичког покрета. Када се крајем априла - почетком маја 1941. године Дража Михаиловић са групом официра и војника под најтежим условима пробијао кроз Босну ка Србији да би избегао заробљавање од стране Немаца, елегантни Јосип Броз је седео пред београдским кафанама чекајући на вести из Москве пре но што би КПЈ прешла у акцију.
Током рата су Дража и Тито водили потпуно различите покрете отпора, били мотивисани потпуно различитим циљевима, и своје следбенике инспирисали у потпуно различитом духу.
Када Тито умало није био ухваћен од Немаца у Дрвару 25. маја 1944. године, он се на врат на нос склонио под окриље Енглеза на Вису, да би онда без претходног обавештења својих заштитника одлетео у Совјетски Савез ради планирања са Стаљином усласка Црвене армије у Југославију. Крајем те исте године када је било јасно да је партизанска победа обезбеђена,

Пренето са...

Rehabilitovan Dragiša Vasić
Beta

   
Photo: 27march.net
Glavni ideolog i druga ličnost Ravnogorskog pokreta Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragiša Vasić koji je 24. marta 1945. godine proglašen ratnim zločincom, rehabilitovan je 3. decembra na zahtev njegove kćerke Tanje Vasić-Janićijević

Sudsko veće Okružnog suda u Beogradu, kojim je predsedavala sudija Snežana Nikolić-Garotić, posle skoro 65 godina ukinulo je odluku Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, kojom je Vasić okrivljen kao „izdajnik naroda”. U opisu izvršenja zločina tada je navedeno da je Vasić učestvovao na konferenciji u Beogradu od 5. do 7. februara 1942. godine, kada je ugovorena politička i vojna saradnja četnika sa Nemcima i zajednička akcija protiv partizana. U odluci o rehabilitaciji navodi se da je utvrđeno da Vasić tom skupu nije prisustvovao, a Vlada Milana Nedića koja ga je organizovala, još ranije je izdala za njim poternicu. Taoci u Banjičkom logoru bile su njegova supruga Natalija i kćerka Tanja.
Posle donošenja presude Zemaljske komisije Srbije marta 1945. godine, Sreski narodni sud u Gornjem Milanovcu, gde je Vasić rođen, i Sreski narodni sud u Beogradu, gde je živeo, doneli su presude o konfiskaciji njegove imovine čime je izbrisan i iz srpske kulturne baštine. Pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima ubijen je aprila 1945. godine, a pitanje njegove rehabilitacije pokrenulo je Udruženje književnika Srbije još pre dve decenije. Dragiša Vasić je rođen 1885. godine, bio je advokat, učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata, glasnogovornik Republikanske stranke, jedan od čelnika Srpskog kulturnog kluba i urednik Srpskog glasa, dopisni član Srpske kraljevske akademije nauka i autor više knjiga.

Пренето са...

Patnja za ocem i njegovim delom
Violeta TALOVIĆ

 VEST o rehabilitaciji svog oca, Dragiše Vasića, Tatjana Vasić-Janićijević dočekala je, kaže, sa olakšanjem. Znala je da će pravda stići, ali nije verovala da će za to biti potrebno pola veka. Toliko je trajala i njena uporna borba da sa imena poznatog akademika, književnika i advokata, čoveka koji je okupljao srpsku intelektualnu elitu, skine atribut narodnog neprijatelja.

Iako su joj 84 godine, Tatjana hronološki ređa slike koje su joj, u ratu i slobodi, kao kćerki izdajnika, tvorca Ravnogorskog pokreta i najbližeg saradnika Draže Mihajlovića streljanog 1945. godine, bojile detinjstvo i odrastanje. U svom domu u Resavskoj ulici u Beogradu, penzionisana pravnica čuva uspomene i tek nekoliko predmeta koji je sećaju na oca. Rehabilitacija za nju znači pre svega "odmrzavanje leda sa zaleđenih korica očevog književnog dela".
- Zahvalna sam svim ljudima koji su mi pomogli da se njegovo stvaralaštvo, grubo iščupano iz srpske književnosti, prećutkivano i potiskivano u zaborav, vrati sa dostojanstvom na mesto koje mu pripada - kaže Tatjana.
- Plašila sam se da li ću živa dočekati pravdu.

Oca se seća kao principijelnog i čestitog, s visokim moralnim načelima. Govorio joj je da je istina "čistina" po kojoj treba uspravno hodati. Bio je duhovit, voleo je prefinjen francuski humor i filozofiju.
- Bio je zanet idejom preporoda Srbije - kaže Tatjana. - U vreme stvaranja Banovine Hrvatske, smatrao je da će srpski letargičan duh pokleknuti i da u njemu treba probuditi nacionalnu ideju. Nije bio velikosrbin već se zalagao za jaku Srbiju kao preduslov jake Jugoslavije. S takvom ambicijom ušao je u Drugi svetski rat u uniformi majora.
Ratniku i pobedniku sa Solunskog fronta nije bilo lako da prihvati poraz koji je došao s prvim danima rata. S Mladenom Žujovićem pobegao je u Gornju Trepču, odakle se na poziv Draže Mihailovića obreo na Ravnoj gori. Nikada se više nije vratio u Beograd.
- S majkom Natašom pobegla sam u Gornji Milanovac - seća se Tatjana.
- Nemačka kaznena ekspedicija zapalila je gotovo ceo grad, pa i našu kuću. Morale smo nazad, dve bake na volovskim kolima, a mama i ja peške, bez ičega, u Beograd. Ubrzo su nas Nemci uhapsili i priveli u logor na Banjicu. Bilo nas je 80 u čuvenoj "sobi talaca".

Družila se, kaže, sa ćerkom komuniste. U logoru su bile žena i ćerke Draže Mihailovića. Ni glad, ni zima nisu je boleli kao maltretiranja upravnika Banjice, Vujkovića, koji joj je svaki put pretio "mrtvim ocem". - Dugo nismo znali šta je sa tatom - kaže Tatjana. - Kada smo posle šest meseci puštene iz logora, dobile smo lažne isprave i pobegle u selo. Sa ocem smo se nekoliko puta srele na Ravnoj gori, a poslednji put u jesen 1944. godine u Ivanjici. Molila sam ga da me povede u Bosnu... Plakale smo dugo mama i ja.
Za očevu smrt saznala je sa prenosa suđenja Draži Mihailoviću.
- Pomislila sam da je bolje što nije živ, jer dostojanstven kakav je bio ne bi podneo hapšenje, zatvor i maltretiranje - kaže.
- Posle rata, sva imovina nam je konfiskovana, a ja sam kao ćerka narodnog neprijatelja dugo tražila posao. U našu kuću u Kralja Milutina 9 uselila se žena narodnog heroja.

Tatjana je, kaže, najviše patila za očevim knjigama koje su gorele na lomači zaborava.
Generacije su ostale uskraćene za delo modernog pripovedača koji je, što se malo zna, bio i pravni zastupnik naroda.
U knjizi "Karakter i mentalitet jednog pokolenja", govoreći o Srbima kao produhovljenom i pitomom narodu koga su istorijske prilike terale da se brani, Vasić je zapravo odgovorio optužbama francuskog psihologa Le Bona koji je o Srbima pisao kao o krvožednima i ratobornim.

TUMAČ DUŠE
ZALJUBLJEN u svoj narod moj otac prošao je sve srpske lomove i nedaće i upoznao dušu, muke i potrebe običnog čoveka i o njima pisao ne kao neutralni posmatrač već kao iskreni saučesnik - kaže Tatjana Vasić-Janićijević. - Njegov bliski prijatelj Mladen Žujović napisao je da se o ocu ne može govoriti nezavisno od događaja iz nacionalnog i političkog života koji su se odigrali u njegovo vreme.

Пренето са...

Došao red i na đenerala?
P. VASILJEVIĆ, 19.12.2009 20:51:36    Ocena:
3.82 (Glasova: 17)
  [Oceni]    Komentara: 2 [Postojeći komentari]
[Dragiša Vasić (treći zdesna)<br>sa saradnicima iz Ravnogorskog pokreta]

Dragiša Vasić (treći zdesna)
sa saradnicima iz Ravnogorskog pokreta
 SUDSKA rehabilitacija Dragiše Vasića, prvog ideologa i drugog čoveka ravnogorskog pokreta, mogla bi da bude i simbolična uvertira za sudsku rehabilitaciju generala Dragoljuba - Draže Mihailovića!
To je jedina zajednička procena i onih koji opravdavaju ravnogorsku ideju kao antifašističku i onih koji tvrde da su Čiča i četnici kolaboracionisti, izdajnici i zločinci.
Grubo rečeno, prvi se nadaju da su se u Srbiji poklopile sve istorijske okolnosti kako bi došlo i do formalne rehabilitacije generala Mihailovića, a drugi strahuju da ulazimo u nezaustavljiv niz krivotvorenja istorije i da nas posle Draže očekuje i rehabilitacija Milana Nedića, pa čak i Dimitrija Ljotića....
Ove godine je od istorijskih “kapitalaca” rehabilitovan i Dragiša Cvetković, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije koji je bio potpisnik pristupanja Trojnom patku.
Pre njega, pre dve godine, rehabilitovan je i Slobodan Jovanović, jedan od vodećih predratnih srpskih intelektualaca koji se i pre rehabilitacije našao na novčanici od 5.000 dinara.
Da li je na redu okončanje postupaka za rehabilitaciju generala Draže Mihailovića i Milana Nedića, predsednika ratne Vlade nacionalnog spasa u okupiranoj Srbiji.
- Nije mi jasno zašto se čeka sa procesom za rehabilitaciju generala Mihailovića i mog pradede Milana Nedića - kaže za “Novosti” praunuk Aleksandar Nedić, sekretar Srpske liberalne stranke. - Mi smo podneli zahtev za obe rehabilitacije koje “tapkaju” u Okružnom sudu u Beogradu. O rehabilitaciji mog pradede trebalo je da odlučuje isti sudija koji je rehabilitovao Slobodana Jovanovića, ali on više nije u tom procesu.
Aleksandar Nedić, osim snažnog uticaja politike, ne vidi nikakve prepreke da se rehabilituju Mihailović i Nedić:
- Nad Mihailovićem je izvršena presuda bez prava na žalbu, a Nedić je ubijen, a nije ni osuđen. Nema presude. To su ključni elementi da se rehabilituju.
Šabački sudija Gojko Lazarov, koji je lično potpisao oko 140 rehabilitacija, najviše u Srbiji, otkako je 2006. godine usvojen zakon koji je to omogućio, kaže za “Novosti”:
- Strah kod sudija i nedostatak političke volje u društvu osnovni su razlozi što se rehabilitacije sprovode sporo i selektivno.
Da bi se donela odluka o rehabilitaciji, objašnjava nam Lazarov, ključno je da se dostave dokazi da je osoba bila žrtva montiranog procesa, da joj je izrečena neadekvatno drakonska kazna ili da je likvidirana bez suđenja.
- Najvažniji argument za rehabilitaciju Draže Mihailovića je to što on nije imao pravo
na žalbu. U slučaju Nedića, potrebno je dokazati da je on, kako neki tvrde, ubijen u prisustvu vlasti i da nije izvršio samoubistvo, kakva je bila zvanična verzija. Dakle, ne rehabilituje se ličnost i ne menja se istorija već se poništavaju političke i osvetničke presude koje su bile izraz revolucionarne odmazde, a ne prava - objasnio nam je Lazarov.
Istoričar Branka Prpa smatra da rehabilitacije u Srbiji, kao što su Vasićeva ili Cvetkovićeva, a potencijalno i Mihailovićeva i Nedićeva, omogućavaju da se uz nevine žrtve provuku kolaboracionisti, pa i zločinci:
- Politika se opasno umešala u egzaktnu nauku istoriju, koja se bazira isključivo na činjenicama. Šta će nam istoriografija kada političari bolje znaju od nas ko je bio izdajnik, a ko heroj. Postavlja se pitanje da li ćemo mi istoričari smeti da kažemo da je Nedić bio kolaboracionista kada on bude rehabilitovan.
Suštinska obmana, po Prpi, jeste to što se sudovi iz Drugog svetskog rata gledaju kroz prizmu sadašnjeg pravosuđa:
- To su ratni sudovi, ratna pravda. Tako je bilo i u Nirnbergu i u Srbiji. Za vreme Drugog svetskog rata desili su se najveći i najbestijalniji zločini i pravosuđe je bilo u skladu sa istorijskim momentom. Ali, danas se kroz traženje tobožnjih grešaka u postupcima, voluntaristički, površno i bez ikakvih činjenica falsifikuje istorija. Tako je radila i Inkvizicija, koja je sudila protiv nauke i istine.
Istoričar Srđan Cvetković tvrdi da je pogrešno što se cela priča oko rehabilitacije u javnosti zapravo svodi na kontroverzu o rehabilitovanju najetabliranijih antikomunističkih i kolaboracionističkih lidera.
- Ostali, poput Dragoljuba Jovanovića, Momčila Ninčića, Žanke Stokić, Borislava Pekića, Dragoslava Mihailovića i mnogih drugih manje spornih prošli su u javnosti gotovo nezapaženo. S obzirom na to da se broj likvidiranih krajem rata, bez suda, meri desetinama hiljada, uz više od 50.000 osuđenih od 1945. do 1985, kao i desetine hiljada kažnjenih administrativnom kaznom, broj ukupno rehabilitovanih jedva da može dostići jedan procenat od svih političkih stradalnika. Stoga je značaj ovog zakona danas, pre svega, simboličan, tj. ima za cilj zvaničnu osudu nasilja bivšeg totalitarnog režima nad građanima - zaključio je Cvetković.

ŠABAC PREDNjAČI
ZAKON o rehabilitaciji usvojen je 17. aprila 2006. godine. Do sada je rehabilitovano svega nešto manje od hiljadu osoba, uz više od 1.500 zahteva. Okružni sud u Beogradu do sada je primio oko 800 zahteva, a rešen je 431 slučaj. Beogradski i šabački sud su zajedno rehabilitovali skoro 60 odsto svih rehabilitovanih.
Pored Šapca, rehabilitacije se sprovode ažurno u Valjevu, Nišu, Požarevcu i još ponegde, dok pojedini sudovi u Zaječaru, Leskovcu i drugde imaju simboličan broj rešenja. Broj rehabilitovanih u odnosu na broj zahteva u šabačkom doseže 100 odsto, a u beogradskom sudu oko 45 odsto, dok je u ostalim neuporedivo manji.

BLIZU KRAJ PROCESA
OD početka 2008. do danas, podneto je nešto više od 500 zahteva za rehabilitaciju (200 u Beogradu), a rešeno oko 450 (180 u Beogradu). Od 2006. ukupno je 800 rešenih slučajeva (431 u Beogradu), uz znatno smanjenje broja novih zahteva (sa oko 500 godišnje na manje od 300 u poslednje dve godine). Broj rešenih slučajeva porastao je sa 170 na više od oko 250 godišnje.
- Može se proceniti da će se proces rehabilitacije u Srbiji okončati za dve-tri godine rehabilitacijom ne mnogo više od 2.000 žrtava - procenjuje Cvetković

izvor

Енигма Драгише Васића

Да ли ће судска рехабилитација прве политичке личности равногорског покрета подстаћи истраживаче да одговоре на питање о Васићевим везама са совјетском обавештајном службом


Судска рехабилитација Драгише Васића, главног идеолога и прве политичке личности Равногорског покрета – Чиче бр. 2 – још једном је покренула питање историјске истине о том великом српском писцу, утицајном културном и националном раднику, адвокату и политичару.
Васић је рехабилитован 3. децембра на захтев његове кћерке Тање Васић-Јанићијевић јер је њен отац 24. марта 1945. проглашен за „издајника народа” одлуком Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача.

Први захтеви за Васићеву рехабилитацију изречени су пре више од 20 година, када су 1988. објављивана дела Слободана Јовановића и најављен излазак из штампе приповедака Драгише Васића. Упркос свему што се од онда догодило, историјска истина о Васићу као да је и даље заробљена, с једне стране идеолошким, а с друге стране правосудним стегама.
Рођен у Горњем Милановцу 2. септембра 1885. године, Васић је завршио Правни факултет у Београду, у балканским ратовима био је резервни пешадијски официр, учесник је Колубарске битке, повлачио се преко Албаније и био солунски борац, а после рата, као уверени републиканац, главни уредник често забрањиваног дневног листа „Прогрес”.

Као адвокат је бранио комунисте, уз остале и Спасоја Стејића, неуспешног атентатора на краља Александра Карађорђевића. Већ тада, 1922. године, Васић је постао блиски пријатељ Мирослава Крлеже, сарадник у његовом часопису „Књижевна република”, а 1927. посетио је СССР с Владиславом Рибникаром и вајаром Сретеном Стојановићем. Од краја 1928. је члан редакције новопокренутог левичарског часописа „Нова литература” браће Павла и Ота Бихаљија. Своју блискост с комунистима потврдио је и 1931. када је преко генерала Петра Живковића издејствовао пуштање из затвора Ђуке Цвијића, ранијег генералног секретара КП Југославије, за кога је власт већ донела одлуку да буде ликвидиран.

Оснивањем Српског културног клуба 1936. Васић је постао један од водећих припадника ове организације, а у рату кључна политичка личност и пуковник четничког покрета. Енигма о његовом животном крају није разрешена до данас. Према једној верзији, у мају 1945. ликвидирале су га усташе, према другој то су учинили партизани, а према трећој био је пребачен у СССР.
Када се Мирослав Крлежа 1961. враћао у Београд с прославе двадесетогодишњице Ужичке републике, у повратку је прошао кроз Горњи Милановац, да види родно место и кућу свог пријатеља Васића, за коју нико није могао да му каже где се она налази. Крлежа је потом посетио Добрицу Ћосића и сведочио о свом друговању с Васићем, наглашавајући да не разуме „шта се све догодило у Драгиши да би завршио у Српском културном клубу са... прононсираним националистима” и како је Васић „могао да оде у четнике”. Ћосић је Крлежи испричао да се овај разишао с Дражом почетком 1943. јер се супротставио Дражиној одлуци да у сарадњи с Италијанима и Немцима нападне партизане на Неретви. Осим тога, био је „разочаран четничким клањима партизанских и руских присталица, пљачком и силеџијством четничких команданата”, због чега је написао и шест писама Дражи, упозоравајући га на морални слом Равногорског покрета у Србији.

Крлежа је Васића често помињао у дневницима а 1974. је написао да су му „неки поуздани људи на основи низа аргумената рекли да је он био цијело вријеме руски човјек у Дражиној команди”.
Владимир Дедијер је питање питање „веза Драгише Васића са совјетским центром за обавештајну службу у Прагу” отворио још 1970. у књизи „Историја Југославије”, коауторском делу са Иваном Божићем, Симом Ћирковићем и Милорадом Екмеџићем.
Васић је то „радио из убеђења а не за новац”, а „специјализовао се за рад међу белогардејском емиграцијом у Београду”, наводи Дедијер, позивајући се и на неке чланове КПЈ „који су деловали као курири за совјетску обавештајну службу” и „носили Васићеве извештаје у Праг”.

„Када је 1940. Мустафа Голубић дошао у Југославију, где је преузео дужност шефа совјетске војне обавештајне службе, био је у уском контакту са Драгишом Васићем. Овај му је крио радио-станицу у Београду”, писао је Дедијер.
И код песника Владимира Зоговића наилазимо на тврђење „да се причало како је Драгиша Васић био руски агент код Драже”.
Ове тврдње до данас нису потврђене изворним архивским документима, чак ни код руских аутора у њиховим новијим историографским радовима, иако ти писци помињу приличан број познатих личности с ових простора као совјетске обавештајце.

Један од ових аутора је и Артјом Улунјан, аутор књиге „Геополитика Коминтерне на Балкану”, који тврди да је „већ у довољној мери показано да је и код Михаиловића било људи који су имали блиске односе са совјетским обавештајним апаратом” и наводи управо Драгишу Васића и Александра Мишића, сина војводе Мишића у тим улогама. Руски архиви очито и даље крију многе тајне.
Све у свему, судска рехабилитација Драгише Васића очигледно би требало да буде подстицај историјској науци да пружи одговоре на нека важна питања о сложеним разлозима који су га учинили Чичом бр. 2 и првом политичком личношћу Равногорског покрета.
Слободан Кљакић

[објављено: 21/12/2009]
Пренето са...

Сад ми није јасно од кога је Љубиша Васић рехабилитован?
Да ли од анатеме "народни издајник" или од евидентног појма "симпатизер црвених"?
Зашто су га дојучерашњи "пријатељи" оптужили и "склонили у страну"?
Мора бити да је знао многе тајне али да није био довољно подобан за шутњу.
Сама претпоставка да је био солунац довољно говори да је Брозов непријатељ из младости а
то је био довољан разлог да се склони као и чињеница да је 1927. посетио је СССР с Владиславом Рибникаром довољно говори да је био упознат са многим детаљима комунистичке "револуције".
На крају крајева види се да је био писменији од Врховног комаданта за 2 копља ,а то је
било опасно бити.
Занатлија (без увреде) није био задовољан да му у друштву буду људи који му могу с правом
приговорити док он не би имао одговор осим:то је контра револуција или откуда теби право
да подриваш братство и јединство наших народа и народности итд (изашао нови бр.).
Склањај људе који мисле или могу мислити својом главом.
Ништа ми друго не преостаје од тог убјеђења када човјек није био ни војник нити злочинац
осим у нечијој глави.
Нека је српска срамота што су омогућили таквима да владају.
Бошњаке ко да је правио сам Броз па су им сви срби који не мисле као они ћетници.

Ziv je Draza umro nije,dok je srpstva i srbije

Доста ствари говори да он није био шта су комунисти написали у својој историји:

Јоаким фон Рибенторп
''Ко су, у ствари, непријатељи Италије на Балкану? Срби тј. националисти са којима се Роата упустио а који су опаснији од комуниста''
(19. децембра 1942. у Растенбургу, на састанку у Хитлеровом главном стану).

Хитлер
''Не смемо никада допустити да на Балкану постане премоћан неки народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију. Срби јесу такав народ. Они су доказали своју велику државотворну снагу и имају широке циљеве који сежу до Егејског мора. Имам озбиљне разлоге због којих се устежем да овакав народ још и нарочито охрабрим у његовим тежњама''.
(Хитлерово одбацивање свих Нојбахерових предлога о проширењу Недићевих овлашћења, децембра 1943.)

Упоређујући Србе и Хрвате, Хитлер је нагласио да Хрвати ''немају никакву представу о државности и неће је никада ни имати''. Насупрот њима ''Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. При једној таквој употреби, они ће увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда, значи опасност''.
(Хитлер, 22. август 1944.)
Овај Хитлеров говор подсјећа одакле су преузете ријечи о "опасности од Београда".

Хитлер
''Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. прихватљивија је становита комунистичка опасност''
(у обраћању Фон Вајксу, 22. августа 1944.)
Ова изјава пред крај рата све објашњава када се говори да су од Равногораца створени "народни
непријатељи".

Ово изнад је само један од разлога зашто српски патриота никада не сме да буде нациста. Нацисти су поред тога и свесрдно помагали српске непријатеље усташе, ханџар дивизију, балисте на Косову и Метохији, пробугарске снаге у Македонији, војску Аћиф-ефендије у Рашко-полимској области и хонведе у северној Србији. Поред тога нацистички режим је био безбожнички, атеистички и њихови принципи су били у нескладу са основним нормалним људским вредностима.
Четници су били прави српски покрет, борили се против фашистичког окупатора, били су привржени Православном Хришћанству, залагали се са Велику Србију у оквиру Краљевине Југославије, међутим победише их популисти и манипулатори из партизанског покрета.