Legenda.  :mrgreen:

Bili jednom na kampovanju tamo pa pili i slikali se sa njim.  :mrgreen:

Поново рођен       



Равногорац Јездимир Лазаревић, из Оглађеновца код Ваљева, дуго чекану рехабилитацију прославио је истовремено са својим деведесетим рођенданом.

Јездимир Лазаревић је 1945. године осуђен на смртну казну стрељањем као непријатељ државе и народа, јер је у својој кући организовао прославу дана Краљевске горске гарде.

Прилог Радована Лазаревића

Смртна казна му је, потом, замењена деветогодишњом тешком робијом у Сремској Митровици.

Један је од ретких припадника равногорског покрета који је доживео 90. рођендан.

Курир равногорског покрета и генерала Драже Михаиловића, уз рођендан, слави и скидање љаге са свог имена, јер како каже, није био ни државни непријатељ, ни непријатељ свог народа.

 

"Седамдесет два дана био сам под смртном казном, и онда ми је замењена на временску казну", рекао је Лазаревић.
Виши суд у Ваљеву га је рехабилитовао, утврдивши да је осуђен из идеолоско-политичких разлога, као припадник четничког покрета и неистомишљеник комунистичке власти. Његово је људско и грађанско право било да, у својој кући, организује прославу четничког покрета уз присуство команданта Калабића и да изврши организацију батаљона у Оглађеновцу.

"Хвала им кад су скинули да нисам кривац. Била ми је чиста савест углавном. Пет покрета је кренуло 41. године и сви су тврдили да су у праву. И ја сам се нашао у једном од њих", рекао је  Јездимир Лазаревић.

Равногорац Језда је упркос поодмаклим годинама доброг здравља и способан за многе пољопривредне послове. У његовом домаћинству су четири генерације Лазаревића. Од сина и три кћерке има четрнаесторо потомака.

"Стално је био оптерећен тиме што је био третиран као државни непријатељ", наглашава његова ћерка Даринка Глигорић.

"Сви смо много срећни што је деда рехабилитован", каже унук Миленко Тимотић. Живеће 100 година."

И тада и сада, Језда Лазаревић је поштован у свом крају. Као мало дете остао је без оца  и четири сестре, али је упркос свему и даље добар домаћин.

http://www.ravna-gora.org/index.php?option=com_content&task=view&id=320&Itemid=1

Draža možda i dalje živ?
Izvor: Blic

Beograd -- Kako bi Draža Mihajlović bio rehabilitovan, neophodan je dokument koji potvrđuje da je on mrtav, ali ni država ni BIA ne poseduju ništa slično.

Komandant Kraljevske vojske Jugoslavije Draža Mihailović je mrtav, ali država traži i zvanični dokument koji to potvrđuje. Viši sud u Beogradu povodom procesa rehabilitacije traži i dokument od podnosioca zahteva da bivši ministar vojni nije živ kako bi se nastavio postupak.

"Mi taj dokument nemamo, a nemaju ga ni naslednici Mihailovića", kaže za Aleksandar Nedić, sekretar Srpskog liberalnog saveta (SLS), podnosioca zahteva.

Jovan Stojić, šef kabineta direktora Bezbednosno-informativne agencije, tvrdi za „Blic“ da BIA nema potvrdu da je Mihailović mrtav.

Prepiske otkrivaju tajne o suđenju generalu Draži
V. Z. Cvijić | 28. 01. 2012. - 02:00h | Komentara: 1

Zapisnik sa sednice Politbiroa CK KP Jugoslavije i prepiska Aleksandra Rankovića i Milovana Đilasa ukazuju da su suđenje Dragoljubu - Draži Mihailoviću montirali tadašnji komunistički čelnici.
Suđenje Draži Mihailoviću u Beogradu, juni 1946. godine

Ove dokumente juče je veću Višeg suda u Beogradu na ročištu za rehabilitaciju komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini predao istoričar Slobodan Marković, predsednik Komisije za tajne grobnice, koji je zaključio da „ovi dokazi nedvosmisleno ukazuju da je u stvari tadašnji politički vrh vodio suđenje protiv Mihailovića“.

 

Sudu je predat zapisnik sa tačkama dnevnog reda sednice Politbiroa od 18. maja 1946. Toj sednici su, između ostalih, prisustvovali Tito, Aleksandar Ranković Marko, Milovan Đilas Đido i Krsto Popivoda, koji je sačinio beleške. U beleškama, do kojih su došli članovi komisije, navodi se da je jedna tačka dnevnog reda: „Proces Draži - Javne i tajne sjednice”.

 

Kao dokaz o montiranju suđenja Mihailoviću navedeno je pismo Đilasa od 25. maja 1946. upućeno Rankoviću, koji je sa Brozom tada bio u Moskvi.

 

 
Klikni za uvećanje (+)

 

„Optužnica je pogledana. Deo koji se odnosi na Dražu urađen je dobro. Drugi deo o emigrantima je daleko slabiji zato jer nismo imali dovoljno vremena i nema dovoljno dokumenata. Unesene su najvažnije političke korekture. Na osnovu Tvoje naredbe Peneziću optužnica mora da se preda drugoga juna, a proces da se podesi na deseti juni. To će biti učinjeno ako od tebe do drugoga juna ne dobijem drugu naredbu“, izveštava Đilas Rankovića.

 

Mihailović je tajno ubijen dva dana posle suđenja, 17. jula 1946. Nastavak postupka rehabilitacije zakazan je za 23. mart.

Oglas za Dražu Mihailovića

Uskoro sudski oglas da se jave svi koji nešto znaju o smrti Draže Mihailovića. Potom će, u skladu sa procedurom, sud utvrditi okolnosti slučaja i može da ga proglasi mrtvim.

Prvi osnovni sud u Beogradu pokrenuo je postupak za utvrđivanje smrti komandanta Kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba-Draže Mihailovića, izjavila je danas Tanjugu portparol suda Gordana Vuković.
Draza.jpg

Postupak je pokrenut na predlog udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i Srpske liberalne stranke koji su predlagači i njegove rehabilitacije, za koju se postupak vodi pred Višim sudom u Beogradu, jer nema pisanih tragova i dokaza da je Mihailović mrtav, odnosno streljan.

Bez tog dokaza, Viši sud ne može da odluči o zahtevu za njegovu rehabilitaciju, odnosno da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, pošto nema zvaničnih podataka o tome gde je i kada pogubljen i sahranjen.

Vukovićeva je ukazala da je, u skladu sa Zakonom o vanparničnom postupku, nadležni sudija zatražio od Centra za socijalni rad da Mihailoviću postavi staraoca, od Ministarstva odbrane njegov lični dosije, kao i izvod iz knjiga rođenih.

Od udruženja koja su podnela predlog sud je zatražio da uplate novac za objavljivanje oglasa sa pozivom da se jave sudu svi koji znaju nešto o njegovoj smrti, dodala je Vukovićeva.

Pošto se obave navedene radnje, sud će u skladu sa procedurom, na oglasnoj tabli suda, u Službenom glasniku, kao i u mestu Mihailovićevog poslednjeg prebivališta, objaviti oglas u kome će navesti sve poznate okolnosti i pozvati sve koji znaju nešto o njegovoj smrti da mu se jave.

Po isteku roka od 30 dana sud bi trebalo da utvrdi sve okolnosti slučaja i donese rešenje kojim bi Mihailović mogao da bude proglašen mrtvim.

Shodno Zakonu o vanparničnom postupku, za mrtvog se može proglasiti osoba o čijem životu nije bilo nikakvih vesti u poslednjih pet godina, a od čijeg rođenja je prošlo više od 70 godina.

Za mrtvu se može proglasiti i osoba koja je nestala u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti šest meseci.

Osobe koje su nestale u toku rata, a o čijem se životu ništa nije znalo godinu dana otkako su prestala ratna dejstva, takođe se mogu proglasiti za umrle.

Tokom postupka za rehabilitaciju, koji traje više od godinu dana, ni predlagači rehabilitacije niti sud nisu uspeli da pribave dokaz o Mihailovićevoj smrti od Bezbednosno-informativne agencije, Istorijskog arhiva i matičara opštine Ivanjica, u kojoj je Mihailović rođen.

Jedini trag o Mihajlovićevoj smrti, koji su sudu dostavili predlagači, jeste izveštaj lista Borba, u kojem je 18. jula 1946. godine objavljeno da je dan ranije nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna streljanjem.

Državna komisija za tajne grobnice streljanih posle Drugog svetskog rata utvrdila je da je Mihailović streljan na Adi Ciganliji 17. jula 1946. godine.

Poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, koji nije prisustvovao nijednom održanom ročištu.

Pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, sa akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi. Predlagači zahteva tvrde da Mihailović nije imao pravo na odbranu i nije video svog advokata do početka suđenja. Takođe, nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.

Zahtevom za rehabilitaciju zatraženo je poništenje presude kojom je Mihailović osuđen na smrt i kojom su mu prethodno oduzeta sva građanska prava.

Mihailović je, dva dana po donošenju sporne presude, 17. jula 1946. godine streljan, kao državni neprijatelj broj jedan.

Državna komisija utvrdila je da je Mihajlović ubijen na Adi Ciganliji, ali se sumnja da su njegove kosti kasnije prenete u sekundarnu grobnicu, najverovatnije na Ratno ostrvo, kako bi se onemogućilo da ikada budu pronađene.

Протест Жена у црном и противника рехабилитације Драгољуба Драже Михаиловића            
петак, 22. јун 2012.

БЕОГРАД - Припаднице "Жена у црном" и партизанског покрета одвојено су у петак у Београду протестовали испред зграде Вишег суда због процеса рехабилитације Драгољуба Михаиловића оцењујући да се тиме рехабилитује идеологија поражена у Другом светском рату.

Испред зграде суда су се окупиле и присталице четничког покрета, а групације је раздвајао велики број полицајаца.

Координаторка организације "Жене у црном" Сташа Зајовић рекла је новинарима да се таквим процесима рехабилитује фашизам, али и стварају нови проблеми у региону.

Окупљени су до почетка процеса у 12 сати наизменично певали партизанске и четничке песме. Такође, присталице партизанског покрета носиле су заставе Комунистичке партије и поруке "Комунисти једини ослободиоци".

С друге стране, присталице четничког покрета носили су транспарент "Поносни смо на Чичина дела, уз њега је Србадија цела".

"Жене у црном" носиле су поруке "Стоп фалсификовању историје" и "Председниче Николићу, одреците се титуле четничког војводе".

Пред Вишим судом настављен је поступак рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића.

(Бета)

Да ли треба обновити четништво у свом изворном облику, какво је било пре Првог Балканског рата, да би ослободили Космет од албанске окупације?

Ја мислим да мора.  Ко је данас четник он чита srbin. info на нету (дневне српске новине, без цензуре, српске православне дневне новине).  Има нас много, само нас треба повезати.

Момчило Селић

ПУТ

Рођен 1893, Дража Михаиловић би данас требало да има 119 година – сасвим довољно да доклеца до суда који утврђује основе за његову ‘‘рехабилитацију’‘. Тима, очито, није јасно је ли Ђенерал жив или не, је ли стрељан на Дедињу или Ади Циганлији, или је умро у Совјетији – а можда и на Цејлону, као агент Интелиџенс Сервиса.

‘‘Имам књигу Јована Марјановића’‘, каже ми пријатељица, ‘‘са безброј докумената о Дражиној сарадњи са Немцима и Италијанима’‘. Не питам је ли то од оног Марјановића који је, деведесeтих, уз Вука Драшковића величао Првог герилца Европе, команданта једине легалне југословенске војске после априла 1941.

Мојој драгој пријатељици немам шта рећи. Рођена нешто пред Други светски рат, провевши живот у партијском и државном апарату, очито сматра да би се, признањем ичега мимо новопоретске историје ‘‘народа и народности’‘ са ‘‘ових простора’‘, одрекла сопственог живота, па и живота и смрти својих пријатеља, другова, и породице.

‘‘Нас су преварили!’‘ насупрот тога казао ми је отац, некадашњи високи службеник Брозославије. Изговорио је то недуго пре него је умро, мислећи на себе и мајку, и све оне који, пошавши још јуна 1941. у рат и револуцију, нису рачунали нинашта осим на Прогрес – Пут у Бољи Живот којим ваља ићи макар и у смрт.

‘‘Устајте, презрени на свету!’‘ певали су, док им је било до песме. Оца, међутим, нисам никад чуо да пева, мада су ми сви тврдили да има изузетан глас. Нисам га питао је ли то због изгинулих тројице браће и оца. Да мрзи четнике никада није тајио: и оца и једног од браће стрељали су му они, док је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић био у Липову, неколико километара од стратишта при Колашину. И моја бака сведочила је против Драже Михаиловића 1946, на хашком суђењу у Београду.

Размишљам о Прогресу: прво су четници судили ђеду за очинство над четворицом комуниста, па је отац ћутао када је ваљало помиловати једног седамнаестогодишњака, оптуженог због родбинства са Вуком Бећковићем, оцем Матијиним и дедом Ољиним, па сам ја осуђен пошто сам нешто од тога написао док Није Било Време, па је моме пашеногу Слободану Милошевићу суђено, не за одрицања од свога оца, четника, већ због гурања међу Озбиљне Играче – па се цела комунистичко-партизанска, данас олигархијско-тајкунска Нова класа поделила на премоћну већину бранилаца лика и дела што себе и својих, што Броза, што Новог Светског Поретка, и незнатну мањину нас, који бисмо да искупимо грехове и грешке својих претеча.

Намерно не помињем кајање јер, будући рођени у претходни, већ безмало заборављени систем ‘‘без алтернативе’‘ (TINA – There is No Alternative текуће политичке коректности), образовани по болоњском школству ФНРЈ па СФРЈ ми, деца комуниста, до пунолетства нисмо имали много избора, а најчешће ни прилике да будемо вини за оно што су наши најмилији приредили и властитом потомству – до, по српском предању, у девето колено, или у четврто, по Библији.

Но, микрокосмос и макрокосмос будући устројени спрам исте Промисли, опште се да сагледати и кроз појединачно, као и обратно. Стога је судбина породице Селић такође одраз животног – и самртног – Пута Југославије, па и Српства у целини. Као писац, одувек сам осећао да то морам предочити и другима, као битно искуство и озбиљну опасност.

Јер, Драгољуб Дража Михаиловић име је наше последње победе чак и по Добрици Ћосићу, будући да је Републику Српску извојевала народна војска под знамењима крунисаног орла. Да имамо, наиме, ‘‘вишка историје’‘ наругали су нам се Енглези одавно, али су се њихови грађански ратови одвијали између њих самих, а наши с нама као акинџијама туђина закрвљених на крају – или почетку – Ланчанице Света. Зато сам ваљда групице момака под црвеним заставама, који су урлали против могућности да се Ђенералу врати ‘‘грађанска част’‘, и ‘‘Жене у црном’‘ недалеко од њих, доживео као удар на част овога народа.

Јер свако прихватање неистине која годи јесте избор ропства спрам слободе и увреда чојству, а да су демонстранти били бар делимично тога свесни казивао ми је и њихов изглед – суманут у омладинаца, мрачан у жена. И ћутња Жена у црном и галама нових скојеваца говорили су ми о једнаком презиру спрам целокупне наше повести, а нарочито новије.

Да ниподаштавају ‘‘ове просторе’‘ на сваки начин било ми је такође јасно, као и да никада нису чули за ровачку крилатицу да се ‘‘живи за сахрану’‘. А и да јесу, отписали би је као још једну бесмислицу Срба који преминуле процењују целим током властитог ходочашћа кроз Време, убеђени да смираја нема никоме, ни у Вечности.

Меродавно мишљење, стога, ни о Дражи Михаиловићу неће давати они, а још мање Јелко Кацин, ‘‘борац за интерпретацију’‘ још од словеначког атентата на Југославију, и мир у Европи и свету. Јер, и у овоме Времену краткога трајања, како су наши преци називали садашњост, чак и Виши суд у Београду морао би да суди спрам закона, а не ‘‘препоруке’‘ Известиоца Европског парламента за Србију, да је одустајање од рехабилитације Генерала Драгољуба Михаиловића ‘‘као симбола шовинизма и ратних злочина почињених у име стварања Велике Србије’‘ нужно зарад ‘‘афирмације европских вредности’‘. Бар Србе, наиме, не мора нико подсећати да те ‘‘вредности’‘ нису до преименовани фашизам, једнак кацинштини која је 1945. свој поход прекинула само накратко – скудоумнима, сићушнима духом, и ћифтама много тога недостајући, али не и упорности.

Дража Михаиловић је међутим одавно у Вечности док нама – окруженим онима који би и Време да спљоште – остаје не да вичемо, или ћутимо, већ да живимо у складу са свиме што је нашим душманима мрско. Војнике Југословенске војске у отаџбини имао сам, наиме, прилике да упознам и мимо партизанских књига и прича о њима. Тако ми се Божо Вешовић, четник из Васојевића у Лими, пошто сам му се представио као син комесара Владете Селића, само насмешио. Један од око 400 преживелих из колоне од двадесетак хиљада бораца и избеглица које су усташе, партизани, и Британци побили при Одступању – како у Црној Гори зову тај Пут Смрти – гледао ме је у очи, па повео на вечеру.

Док сам, после неколико седмица оскудне исхране, посматрао огромну, аргентинску шницлу пред собом, казао ми је: ‘‘Јео сам свој каиш, изгризао ципеле. У Италију сам стигао бос али насмејан. Не скањерај се, кусај!’‘ Тако сам још 1972. схватио да је и њему – коме су ознаши по Ослобођењу убили оца – Историја, Време дугога трајања, узела много, али не и душу.

‘‘Тражим да се Момчило Селић најстрожије казни!’‘ не заборављам зато ни обраћање државног тужиоца Данила Блажова Јовановића судији Окружног суда у Београду, 1980. Томиславу Шекуларцу, ‘‘јер се у Перуу дружио са четницима, усвојивши и њихову идеологију!’‘ Покушавајући и једном и другом да ухватим поглед одустао сам, у тренутку, да им кажем да су ти људи слободно годинама долазили у посету родбини – по замени фашиста комунистима, ускраћеној и за ‘‘тачкице’‘ за храну – али да ниједан није одговорао за било шта кажњиво чак и по законима СФРЈ.

Но, седамдесетих, ни ја ни избегли четници нисмо ни помишљали да 1955. рођени Јелко Кацин и његови послодавци већ тада спремају погреб земљи коју је, уз моје родитеље и њихове истомишљенике, и Божо Вешовић тако скупо по себе и своје бранио. Од њега, и његових ратних другова које сам 1980-их сретао у сопственом ‘‘одступању’‘ по Северној Америци, наслушао сам се прича мање о Грађанском рату а више о томе да је Дражин ађутант Звонимир Вучковић био Хрват, да је словеначких четничких јединица било до краја рата у Словенији – где су затим у слободи, братству и јединству узгајани кацини – да је четника муслимана имало у Херцеговини, али да су и њих и мобилисане младиће из Шумадије 1945. сатрли британски авиони на Сутјесци, помешавши им тела с костима Срба под црвеном петокраком који су туда прошли 1943, а да су преживеле – њих око 25.000 – партизани побацали у крашке јаме око Калиновика, завичаја Ратка Младића.

Почетком Антисрпског рата Младић је пак Крајишнике терао да скидају кокарде које су, сећајући се Војводе Момчила Ђујића, носили на титовкама. Јер, Ђујића, свештеника који је на вести о клању Срба скинуо мантију, узео пушку и уз помоћ Италијана, згрожених усташким схватањем хришћанства, спасао Србе Крајине, умировљени припадници Удбе и Коса, те веран им пород и настављачи – уз потомке одрођених Срба – зову чудовиштем због неколико стотина Хрвата, побијених у освету за сву поклану децу, жене и старце, те безбројне јаме и Јасеновац, који такође прећуткују или ниподаштавају.

Но, такво једначење неминовно долази по своје: и Младића су попут Драже ухватили ‘‘наши’‘, а суде му они којима ће судити виши и праведнији суд од њиховог. Али, невоља је што грађански рат међу нама и даље продужавају не четници, већ они које он није коштао готово ништа, осим нешто образа. Међу читаоцима наших патриотских сајтова има их, тако, који би и даље да стрељају, непрежални смртоносне јасноће доба када су све што им је требало сазнавали на партијским курсевима. Пошто им је ‘‘интерактивност’‘ интернета омогућила да се доскочицама, затрпавањем и међусобицама обрачунавају са прилозима које не ‘‘лајкују’‘, својом кибернетском бинарношћу они српску јавност све чешће претварају у римску арену где, из публике, одлучују о свему чему већ ни личношћу нису дорасли.

Да је Божо Вешовић жив, такве би прећутао, познајући им острвљеност. Јер, још нисам срео неког од победника из 1945. ко ми је за противнике из рата за српску душу казао што и Божо, када ми је благо и смирено рекао да је ‘‘борба партизана била натчовечанска’‘. Мене су наиме неки моји романи и написи, о безмилосном покушају да се и српска свест уподоби Новом светском поретку (у нас у зачетку званом комунизам и самоуправни социјализам) готово одвојили од родбине, а колеге мога оца су, чух, један другог свађајући се проклињали: ‘‘Дабогда имао сина као Владета!’‘ Док се, наиме, посмртни остаци не само Ђенерала достојно не сахране, нема нама Пута до у ‘‘Светлу будућност’‘ какву нам обећавају већ преко сто година. Неправда тишти и горе од крви: ‘‘углед’‘ Јова Капичића или Јосипа Броза не би смео бити пресуднији од имена и презимена њихових жртава, нити од осећања и добробити њихових потомака.

Антисрпском легендом о четничким злотворима, као пљувачком, залепљено је данашње ‘‘добросуседство’‘ и ‘‘еуропејство’‘ колико својевремено Брозославија. Признати, наиме, противнику врлину полицајцима ума остаје незамисливо – шта онда они да чине? Другима зато препуштам да пишу по задатку, или чиме би да ‘‘засене простоту’‘. Бране ли такви, рецимо, Добрицу Ћосића што је својим Деобама четнике приказао као психопате – насупрот писаца који нам и лудаке предочавају као људе – или да би спречили појаву неподобника које систем не може да контролише, и није тако битно. Попут лица многих надзорника да с Титовог пута не скренемо, и Добричино се стога све више стиска у песницу, ‘‘иконицу’‘ угњетавања Срба.

И тако поново долазимо до Чиче. Јер Добрици би мало ко тако тепао – година има, али не и милости. Дража је и њему остао лакмус, као и онима који се још поносе његовим хватањем помоћу кнојеваца, маскираних да их ни обавештајац Михаиловић није препознао. За подухвате под лажним знамењима (false flag operations) знамо, нажалост, још од када су Американци Шпанцима отели Кубу, Порторико и Филипине, набедивши их за потапање бојног брода Мејн. Лажју је и Хитлер напао Пољску, као и Словенци, Хрвати, муслимани и Шиптари Србе. Бесрамљем и Јово Капичић слави свој живот, док ни Милован Ђилас четницима није никад опростио зло којим их је задужио. Око четничког имена свила се сва лаж која нас трује у последњих две деценије, пуни су хрватски и муслимански блогови ретушираних фотографија из Другога рата, или истинских с лажним потписима, попут снимка Михаиловића и америчког пуковника Макдауела с муслиманским четницима, за ту прилику проглашеним ‘‘усташама’‘.

И, пошто се српски дух последњи пут пројавио кроз четништво, усред Требиња је 1998. устрељен Војвода Раде Радовић, који је од 1991. до 1996. с Хрватима и муслиманима ратовао чувајући им образ, а нама и себи част. Његовом убици дозвољено је да побегне у Немачку, а Биљана Плавшић – којој је тај служио у непрекинутом нашем братоубилаштву – кажњена је у Хагу за у рату испољено српство. Јер, војна против четништва и данас обједињује све који Време виде као безобалну бујицу а не Океан Овостраног, чије брегове Људи попут Војводе Радовића, Божа Вешовића или Вука Бећковића назиру вером и љубављу.

Лаж трује, зато, дух и душу не само Капичићеве, Ђиласове, Селићеве или Бећковићеве деце и унука, пошто ни потурице, ни лацмани, ни еуропејци не опраштају никоме ко својим постојањем твори огледало спрам њих. Јер, Божо Вешовић, Вук Бећковић и за генерацију млађи од њих Раде Радовић ратовали су да сачувају људе каквим их Бог и Време дугога трајања беху створили, а они да их утерају у Нови светски поредак коме се данас противе и многи њихови потомци, разочарани што Откровењем све излази на видело.

Сви се живи мртваци користе, наиме, истим подвалама, поругом, увредом, мучким ударцима и клеветама. Но Пут Мртвих одређују живи: када сам оца замолио да из Колашина понесемо нешто зимнице за београдске Бећковиће, не беше му право али је ипак – ћутке, можда понајвише због мене – примио тих неколико тегли. Он и Зорка, удова Вукова, беху се погледали: Вук и стрељани младић бродили су Временима вођени мноме и оцем, Матијом и Зорком, чак и Ољом.

Јер, све се дешава баш у породици: Матији је још у Ваљевској гимназији дозвољено да се прослави Вером Павладољском, која се у Ваљеву нашла као ћерка белогардејца а он као четнички син, да би му ћерка у Колашину од бабе тражила паризер мимо ровачке пршуте. Рат Светова очит је и без позивања на Хантингтона и сукоб цивилизација. Нису наиме оне, те ни националне или расне културе ни изазивачи ни окидачи тих титанских гушања сујета. Одијум међу групним и појединачним личностима неизбежан је на Путу Земљом – па и керови се миришу или не, камоли ми, бића посрамљена и животињама и анђелима.

Посматрајући колоне српских избеглица од Европе, отац ми је умро 15. септембра 1995, мада предодређен да буде ратни друг Матијином, и да заједно дочекају стоту. Преживео је смртну рану на Купресу, Неретву и Сутјеску, напад на конзулат у Чикагу 1963, не знајући да га нису извршили његови противници из Грађанског рата, већ новокомпоновани националисти, под вођством бившег Брозовог официра. Да та шема и даље важи сведоче Вук Драшковић и слични. Стога, и хашком страдалнику Шешељу поштовање али, какве су везе имала самаштенија с ножем у зубима на скуповима 1991, са уредним Дражиним војницима, чије сам фотографије гледао по домовима очевих вршњака у Северној и Јужној Америци?

Коме су, заиста, требали ‘‘четници’‘ попут момка из Беле Паланке, спремног да за њему непоћудну реч скочи на саговорника? Деци ‘‘народних непријатеља’‘ није било лако, морала су се доказивати бар колико јаничари или потурчењаци, али су многа остала што су им били и очеви – Срби обречени чувању Божијега лика у себи, а не Игри све новијих маски.

Јер, Запад је смеша злотвора и жртава, победника и побеђених којима је прво одузимано име, па сопство. Шта друго осим подло може стога бити краљевство подјармљених Брита, или кочоперна република поништених Гала, или бездушна држава понемчених Пруса, Лужичана, Љутића и Бајувара? На Западу није било четника, те је пад у иност остао да их тишти – да би, завидни, измислили како је и национализам производ њиховог 19. века, те и данас ратовали против народа који су знали шта су и ко су још у антици.

Покрадени идентитет и убилачка, препаднута верност улогама које су и насилници и њихове жртве себи умислили узрок је свих грађанских, па и многих других ратова. Наш, који поспешују и одроди и многи ‘‘националисти’‘ зашао је у недоличну старост. Наша судбина очита је свуда око нас, и у нама: у Матији, његовом оцу и мајци и ћерци, моме оцу, мајци, мени и деци. Наши престарели, расејани четници, остаци покланог, пострељеног и прогнаног народа, уз свој понајчешће однарођен пород и исељене, ‘‘плахе и лакоме’‘ новосрбе, такође ужаснути посматрају Време краткога трајања, којим се простиру сви неосмишљени животи.

Из Зла, научио сам, не израста Добро; пуке жеље безвредне су без сагледавања сопствених стрампутица, нити има искупљења без одбацивања греха, макар на самрти. Сој су Путници који своје промашаје плаћају немаштином, болом или животом радије него чашћу. Наредбу ‘‘Европе’‘, да се одрекнемо наших четника док Хрвати злотворне заточнике свога изрођавања дарују пензијама, а муслимани и туђе муџахиде земљом отетом од српских сељака, Срби не смеју прихватити. Нећемо, дао Бог, заборавити ни мађарске крвнике које данас приказују као невине жртве ‘‘србокомунистичких’‘ прогона, нити легионаре СС дивизије Принц Еуген који траже повраћај имовине у Срему, Бачкој и Банату, а понајмање Шиптаре које ‘‘међународна заједница’‘ не гони због касапљења живих Срба, зарад здравља Западњака убеђених да је и смрт само болест.

Тоталитарцима је, наиме, увек неопходан непријатељ, и Запад га је кукавички нашао у нама. Где су се, наиме, витезови некад хвалили својим ранама и жртвама, не би ли своју победу увеличали или пораз оправдали, данас се у НАТО-у прсе да нису изгубили ниједног тешко оклопљеног, електронски и сателитски вођеног и надгледаног солдата. Да није нас, та би се светска жандармерија распустила још 1990, јер за њу није било оправдања после Горбачова. Јер, као свака империја и ова се гради на жртви – али у овим временима, искључиво туђој. Ритуал ‘‘црне мисе’‘ из западњачких филмова страве постао је део беспућа које никакво накнадно сагледавање неће преиначити ни у какве ‘‘Стазе славе’‘.

Подсећам се, коначно, да је четник био и мој деда Љубомир Јевтић, кога су Бугари 1917. два пута водили на клање а он им оба пута везан побегао, да би ми мајка објашњавала да јој је отац, заправо, био ‘‘комита’‘. Али то су били Бугари, тако названи по својим револуционарним комитетима, док су Срби одвајкада четовали – на извору Цетине, на пример, презиме Четник будући старо бар три столећа. Јер наша самоомраза, с осећања кривице спрам властитог соја, уз делање непријатеља, довели су до тога да једино за нас сме свако рећи или написати шта му се прохте – што би, макар само натукнуто за неког другог, повлачило затвор због ‘‘позивања на расну, полну, верску, националну дискриминацију’‘. Јер, ово што нам се дешава већ век и по јесте заправо геноцид и етноцид, културцид бивајући безмало окончан.

Нема наиме, у Новом светском поретку, места за народ који није стокупљевина увезана једино истим, биометријским пасошем. Ликторске фашине нису случајно преузете као амблем Црних кошуља, а двосеклу секиру међу њима превиђају и највеће ‘‘демократе’‘. Неће нас, стога, из свега овога избавити никакви избори, пошто би, победи ли истинска српска опција, били поништени или поновљени као приликом разних референдума у неколико европских држава. Да ће наша борба за сопство бити тешка а можда и крвава, а да јој је алтернатива нестанак, или претапање у руљу безочника, постаје јасно и ‘‘обичним’‘ људима, иначе склоним да се руководе надом да ће пострадати други, али не и они.

Победу стога можемо извојевати једино ванинституционалним делањем, јер су времена Милошевог прегањања са ослабелим Турцима прошла. Пут Животом, зарад Пута Смрћу који ће нам одређивати наши наследници, и остатак света по окончању овог националног и појединачног Вађења мазије, остварићемо једино паралелном, самосвојном културом, сивом и црном привредом, самопомоћу и мобом, непрекидном побуном противу манипулатора и угњетача, и, надасве, пуним животом на маргини, у гету, по логорима и затворима – сваки други одавно будући срамотан. Јер, мимо свих лажи, готово да нема тих извиканих величина који својим, осведоченим личним особинама неће тежити да у недоглед одрже све оно што је од њих створило елиту, али никада сој.

И коначно, када њихови покровитељи укину или потпуно сапну и интернет – буду ли сигурни у своју ‘‘победу’‘ или се уплашили пораза – неће нам нико моћи забранити храброст, поштење, самопрегор, живу реч, и поуздање у људе са којима смо учили школу, дружили се по крају и завичају или, у сретнијим случајевима, ратовали.

Тај Пут нам не може нико ускратити, до ми самима себи.


http://www.srpskilist.net/gledista/put

Draza je bio najobicnije Djubre Jugoslovensko.Jugoslovencina odvratna .