МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ОСВЕШТАО КРСТ НА КУЋИШТУ ВУКА БЕЋКОВИЋА У ВЕЉЕМ ДУБОКОМ


ЦЕТИЊЕ, 28. октобра (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије данас је са свештенством и уз присуство многих мјештана освештао Часни крст у засеоку Вукодо у Вељем Дубоком у Ровцима, постављен на старом кућишту покојног Вука Бећковића, официра војске Краљевине Југославије, који је погинуо у Словенији 1944. године. Ктитори крста су његова дјеца Матија, Љубомир и Љубица са породицама.

Митрополит је том приликом крстио Драгослава Драшковића и његових пет кћери.

Међу присутнима је био и брат покојног Вука, деведесетдвогодишњи Микоња Бећковић.

„Велики је Божји дар да овај часни крст засија у овом древном мјесту“, рекао је Митрополит Амфилохије. „И до сада је он сијао, и на храму и у домовима, а нарочито на свима вашим и нашим прецима који су живот живјели у његовом знаку, крштавајући се и примајући печат дара Духа Светога. У знаку часног крста је и овај дом Бећковића. Ево, од њега су остали зидови, вазнио се на небеса, заједно са свима онима који су га градили и чији живот је био у знаку часнога крста. У знаку крста им је и вријеме и вјечност њихова“.

„Нека овај крст буде спомен на распети дом Бећковића, на оне који су га градили и страдали за крст часни и слободу златну. Међу њима и Вуку Бећковићу и свима који су часноме крсту остали вјерни до своје смрти. А нема веће вјерности од те“, рекао је Владика Амфилохије.

„Кад су ове куће постајале кућишта и зарастале у трње и коприву, понеко би рекао ко је овуда пролазио: треба овде нешто да направите, грехота је да оно онако стоји“, рекао је познати српски пјесник Матија Бећковић. „Ја сам и тада мислио да би ту било најприродније да буде један крст. И после много година летос, на оном путу кад се скреће за Острог ја сам видео овај крст и помислио да је то тај који би требало да буде овде у Вукодолу. Са Владиком острошким сам се брзо договорио да буде од истога камена, исте величине, да се онај удвоји и умножи и да дође у Веље дубоко“.

„Кад се то десило и кад је мој брат Љубо дошао овде да га постави и да све уреди, ја сам га питао како изгледа. Као да је ту одувек био, одговорио је он. И заиста је и био, само је сад постао видљив. Одавно је стајао над нашим родом и одавно био наша једина и права кућа. Ми смо се одувек клели „овога ми крста“, а сад ћемо кад се тако кунемо мислити и на овај овде. А ево стасао је и Митрополит црногорски, прави и достојни, да га освешта, а ту је и наш Микоња још доживео и да га види. Хвала вам свима што сте дошли, а ове девојке што су се данас крстиле, баш су то учиниле. Чекале су и дочекале“, рекао је Матија Бећковић.

Освештање и крштење је организовано уочи празника Св. апостола и евангелисте Луке – Лучиндана, крсне славе Вељедубочана. Поводом овог празника јутрос су у цркви Св. пророка Илије Свету литургију служили презвитер Обрен Шарић, парох морачко-ровачки и парох херцегновски презвитер Владан Пантелић, некадашњи парох морачко-ровачки, и благословили славске колаче вељедубочким славарима.

Митрополит је данас посјетио и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, Манастир Дугу Морачку код Биоча и Манастир Златицу у Подгорици.

И.Б./Р.В.

Милутин Осмајлић рече

30. октобар 2010. у 18:06
САЗДАТЕЉ НАДАХЊУЈЕ СТАДО СВОЈЕ. Тај крст је свијетлио из погибељне Словеније, већ 65 година, из крви мученика који пострадаше од братске руке, по окончању Другог свјетског рата. Хвала Богу и Светоме Сави, да на огњишту Бећковића васкрсне, у присуству старине Микоње Бећковића, памтише и узданице братства и племена, и свих Ровчана, редом! Шест и по дугих деценија капаху у Чашу страдања и покајања свесрпског – и крв, и зној, и сузе. А на уштрб ругања крстоносном роду српском, нови крст над Ровцима уздигоше Бећковићи, ради горуће чежње за Царством Небеским, православним, зарад вјечности. Кости словеначких праведника играју од радости!

Извор

Holivudski film o četnicima 1943.
U Hollywoodu je 1943. godine Twentieth Century Fox snimio film "Četnici: Borbena gerila". Tehnički savjetnik bio je dr. Miloš Sekulić. Premijera je održana 18. ožujka 1943. Većina dužnosnika Jugoslavenskog informacionog centra iz New Yorka odbila je nazočiti premijeri zbog toga što je film previše pristrano naklon četnicima. Centar je bio osnovan u siječnju 1942. i suprotstavljao se velikosrpskoj promidžbi koju je širilo veleposlanstvo Kraljevine Jugoslavije u Washingtonu, na čelu sa veleposlanikom Konstantinom Fotićem. U Centru su npr. radili Sava Kosanović iz Samostalne demokratske stranke, ministar bez lisnice u izbjegličkoj vladi, Srbin prečanin, i Hrvat Bogdan Radica, koji su bili uvjereni pristaše federativnog uređenja Jugoslavije i protivnici srbijanske hegemonije. Oni su pokazivali sve jaću sklonost prema partizanima, koji su imali istu koncepciju rješenja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. U rujnu 1943. Fotić je uspio da Centar bude ukinut. U vrijeme snimanja filma (druga polovica 1942.) mit o hrabrom gerilskom vođi Draži Mihailoviću još je vladao američkim medijima, ali početkom 1943. prava je istina već uvelike izbila na vidjelo.

Јован над Драгачевом, Краљевом и Србијом
   
„Златно доба српске демократије“, како су историчари назвали период између 1904. године и 1914. године, сматра се најплодотворнијим временом у савременој историји Србије. У селу Ртари, општина Дучаловићи, срез Драгачевски, управо тада, 1909. године, свет је угледао један дечак у познатој кући Бојовића. Крстише га именом Јован.

Прође Јовану детињство док су око њега тутњали Први и Други Балкански рат, а онда дође и онај Велики, касније назван Први светски рат. Окупација, која је наступила 1915. године, је у читавој Србији,па тако и у Драгачеву, била тешка. Окупационе снаге, углавном Мађари, били су сурови. Драгачево је остало без свештеника, који су, углавном, интернирани у логоре у Мађарској или су били у кућном притвору. Цркве су биле руиниране, па тако и она Јованова, у селу Тијање. Окупација, иначе тешка, постала је још тежа у време појаве четника, 1917. године.

Идеја четништва, била је у Срба, стара већ неколико деценија, а њихове акције су имале своју историју још у време Кнеза Михаила. Ширила се, све више, након Берлинског Конгреса, у областима Старог Влаха (Старе Србије) – Рашкој области, Косову, Метохији, Херцеговини и Маћедонији, које су остале ван граница међународно признатих, новоуспостављених Србије и Црне Горе. Притиснута, често, овим међународним уговором, Краљевина Србија је покушавала да заустави овакве акције. Жеља за слободом, међутим, великог дела нашег народа осталог ван матичне државе, који су у Србији видели светионик слободе, била је јача, јаснија и историјски оправдана. Велике силе које су окруживале Србију, царевине Аустро-Угарска, а нарочито Турска, биле су конзервативне творевине, које су неминовно, трулећи изнутра у декаденцији застарелости, журиле у сопствено урушавање. Доласком краља Петра I Карађорђевића на власт, 1904. године, који је у младости и сам био ратник, комита, устаник и четник, акције четника оживљавају и ојачавају. Додуше, званична власт у Србији их и даље не подржава. Богати појединци, који су били пореклом из неослобођених крајева, материјално и организационо помажу и подржавају акције четника. Најчешће на Косову и Македонији. У пролеће, 25. маја 1904. године, у Македонији гине чета Анђелка Алексића, у којој је био Тома Васиљевић, из драгачевског села Турица. Вокална историја, тако карактеристична за поробљене народе, кроз епске песме о јунацима, живела је тада, код Срба, јако и интезивно. У Дренови, код Тетова, 1909. године, у борби противу надмоћних Бугара, мања група четника створи и први пут отпева чувену песму „Спремите се, спремите четници“.

Окупација Србије, која је дошла 1915. године, отерала је из земље оба краља, и старог Петра и младог Александра, владу, војску и део народа и свештенства у изгнанство, преко албанских гудура, у „плаве гробнице“ Егејског мора, на гробља Крфа и Вида, на Зејтинлик, српско војно гробље у Солуну, на избегличка и војна гробља широм Медитерана. Тада поче да јача четничка акција у самој отаџбини. Нарочито у време Топличког устанка 1917. године, четници су се могли приметити у готово читавој Србији. Тако и у Драгачеву. Методе сузбијања четника, од стране окупатора, биле су сурове. Тада, па чак и ако их није видео, мали Јован Бојовић је, вероватно, сав био испуњен причама о јунацима из шуме. А и Срби су знали – где се појаве четници – ускоро долази слобода. Не прође ни година дана, и дође слобода – 1918. године. Проби српска војска фронт на Кајмакчалану, уз помоћ Француза. Немачки цар Вилхелм I узвикну: „Зар је могуће да ће 60000 одрпанаца да реши питање Великог рата?“ Одрпанци (Срби) стигоше од Солуна до Алпа за непуна три месеца.

Поново поче да се обнавља живот и демократија у земљи - сада много већој. Поче поново народ у Драгачеву, страховито десеткован, да обнавља светиње и живот у слободи, тако скупо плаћеној. Читаво то време определи и живот Јована Бојовића.

Ходајући стазом утабаној вековима стварања српске независности и демократије, ослушкујући порекло својих Бојовића, у старини Вукајловића, из славног херцеговачког племена, Дробњака, а прошавши у детињству тај најстрашнији рат који су Срби икад видели, Јован Бојовић крену да се образује за официра. Тај пут га повеза са скопском војном академијом, сада названом „ 1300 каплара “, по њеним штићеницима који су у тешким данима Колубарске битке и касније, право из клупа, ушли у ровове, да би, многи од њих, у њима и остали. Био је Јован талентован и напредан официр са одличном перспективом. Ту га је затекао и Други светски рат.

Након слома Краљевине Југославије, у априлском рату 1941. године, већи део официра Војске Краљевине Југославије, српске националности, завршило је у радним и конц-логорима нацистичке Немачке. Војска се у хаосу расула, тражећи пут кући. Осећање срамоте, због брзог пораза, код Срба била је слична као код Француза годину дана раније. Један од ретких виших официра који је избегао заробљавање, био је ђенерал-штабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Пробивши се из Босне у Србију, он долази у ваљевски крај. Намера му је била да, на тековинама четништва, обнови Војску Краљевине Југославије. Ободрити народ, истерати окупатора и заштитити угрожени српски народ на кога се дигла „ и ала, и врана“, били су основни задаци. Дражин друг са Војне Академије, мајор Александар Мишић, син славног војводе Живојина Мишића, победника Колубарске битке из Првог светског рата, га је посаветовао да не иде на Рудник, куд је намеравао. Он Дражи на планини Струганик откри један вис за кога Дража није знао. То место зове се РАВНА ГОРА. Михаиловић одмах одлучи да одатле крене отпор наци-окупатору. Народ поче прилазити тој групи од тридесетак људи и испитивачки их гледати. Оном најстаријем међу њима, пуковнику Михаиловићу, одмах даде надимак Чича. То је било у првој половини маја месеца 1941. године.

Одвојен од фронта, а бежећи од хапшења у Скопљу, Јован Бојовић, заједно са побратимом Душаном Ђорићем и његовом женом Јеленом, одлучи да се не преда и да настави борбу против окупатора. Прво су отишли у Ђорићев родни Крушевац, али пошто је број Немаца у том граду постајао све већи, Бојовић рече: „Ајмо нас троје у моје Драгачево. Тамо нас ниједан окупатор никад неће наћи.“ Тако и би.

Јелена и Душан Ђорић и Јован Бојовић стигли су на планину Јелицу, у Драгачево, управо у време када је и Михаиловић стигао на Равну Гору. Сазнавши за то, они се одмах упућују код њега и стављају му се под команду. Михаиловић им, као и свим другим официрима, наређује да се врате у свој срез и да започну са припремама војне и цивилне организације на терену. Већ 22. маја, у кући банског већника Миша Милисављевића, други непокорени официри Драгачева, организују скуп. На њему се окупљају сви највиђенији Драгачевци тог доба који су били слободни и у близини: свештеници, готово сви председници општина, народни посланици, сенатор Средоје Бркић, официри, подофицири и резервни официри, остали у животу и на слободи након априлског рата – једном речју, елита Драгачева. Тада се и формира одред четника Драгачеваца, подељен у чете, са јединственом командом. Јован Бојовић неуморно, и дању и ноћу, успева да за три месеца уобличи ову организацију. На великом скупу у Горачићима, 20. јула, освештана је четничка застава. Јединица добија име Јелички четнички одред. Прикључују јој се и Латвички и Трнавски четнички одред, из суседних срезова. У Велесу, 6. септембра, на рођендан краља Петра II, на чело ЈЧО постављен је Јован Бојовић. Основани су, у оквиру јединице, и Одред смрти и Чета смрти.

Ускоро, као и у читавој западној Србији, почеше кошкања са Немцима. Убрзо је Јелички четнички одред избацио Немце из Драгачева. Немци у Чачку су ову војну организацију процењивали на 10000 бораца. Па чак, ако је и тај број био претеран, они су четнике изузетно респектовали. Читав септембар протекао је у кошкању са Немцима. Спорадичне борбе натерале су Немце да ретко излазе из града. Сво време Јован је припремао напад на Чачак. Извршио га је, са својом јединицом, са десне обале Западне Мораве, у ноћи између 30. септембра и 1. октобра. Потом су левом обалом, низ Западну Мораву, наставили да потискују преостале Немце ка Краљеву, уз сталне и тешке борбе.

Краљево, некад Карановац, град је на предграђу ушћа Ибра у Западну Мораву. Немачка команда Србије је одлучила да Краљево брани по сваку цену. Довучене су силне снаге; артиљерија, тенкови, чак и авијација из Крушевца и Ниша. Требало је по сваку цену спречити спајање Јеличког и Расиснског четничког одреда, и ширење устанка на централну Србију и Поморавље. За то време, југословенски комунисти, који су стално и упорно, иако неупоредиво мањи од организације Михаиловића, тражили да буду једнаки партнер. Али не и у борби, већ пре свега у прерасподели плена. Дубоко у залеђини, у местима које су листом освојили четници, тражили су сву власт. Неспоразуми су све више претили да ће се развити у сукоб.

10. октобра 1941. године почињу борбе око зграде Ратарске школе, кључне тачке за освајање Краљева. Иако комунисти избегавају борбу, виша команда упорно намеће Бојовићу комунисте за партнере у борби. Он их поставља на лево и десно крило фронта. Јелички четнички одред ставља у средину и упорно напада. 12. и 13. октобра, у ноћ, умало не улази у школу. Комунисти по боковима ниједном не учествују у борби. У ноћи 13. октобра, Бојовић се са својим људима, када је био надомак школе, једва извукао назад из припремљене немачке замке.

Немци су, за то време, у самом граду, огроман број мушких становника Краљева и околине који су контролисали, узели као таоце тих дана. Претили су страховитом одмаздом. Повлачење са положаја није подразумевало аутоматско ослобађање талаца из казамата. Страх, паника, јауци из града, стално доцњење у акцији, због опструкције комуниста, навело је устаничку команду да крену у што хитнији напад.

Јован тада наређује да се следеће ноћи у школу уђе по сваку цену. У ноћи 14. октобра почиње свеопшти напад на Ратарску школу са јасном намером да се освоји и одмах настави и, још исте ноћи, ослободи Краљево. Чета смрти и Летећи одред, под командом Момира Марковића и Новице Цогољевића иду напред. Иза њих, као подршка, читав Одред смрти ЈЧО. Нападом управља Јован Бојовић. Под силним налетом, Немци попуштају. Пред самом школом, од ударца гранате, нестаје Драгачевац Миле Станчић - командир гучке чете. Летећи одред Новице Цогољевића успева да ускочи у школу. Пењу се ка крову зграде где су митрљеска гнезда Немаца. Одред смрти неутралише Немце око школе. У том тренутку, курир јавља Бојовићу да комунисти уопште нису кренули у борбу. Тенкови Вермахта, у пратњи пешадије, су се прошетали на првобитне положаје комуниста. Окружен и доведен у безизлазан положај, Јован Бојовић по навици, васпитању и образовању, у тренутку, преузима једини корак.

Наређује јуриш на Краљево. Узвикујући: „Напред браћо, за мном! За краља и отаџбину!“, он трчи испред својих бораца. Новица Цогољевић и његова група уништавају митраљеска гнезда, осим оног на југо-источном крилу зграде. Немци последње резерве из Краљева шаљу на Јована. Тенкови са леве и десне стране, минобацачи из града, митраљез са Ратарске школе, сва немачка пешадија, сви ударише на Јована и његове момке. Горело је и небо и земља. Надомак школе падају Видосав Петровић из Виче и Милорад Селаковић из Зеока (оба из Драгачева). Јован Бојовић наставља напред. У скоку према школи, као што соко поскочи кад полети, погоди га дум-дум метак и он оста да лежи. Наредник Милан Зарић притрча и виде малу рану изнад обрве. Покуша да му придигне главу да дође до даха. Тек тада увиде да нема више славног вође Драгачеваца и четника. Тражио је, у том мраку и блату, у минутима који су трајали као вечност, обухваћеном паљбом, готово једини још жив, пиштољ свога команданта и официра, да га преда породици. Пошто није успео да га нађе, скинуо је двоглед са груди Јована Бојовића. Касније, одневши га на Равну Гору ђенералу Михаиловићу, сазнаде: „Ја сам му, Милане, дао овај двоглед када је, у мају, са Ђорићем, први пут дошао на Равну Гору.“ - рече Чича. Ударна група Милутина Јанковића, каснијег војводе драгачевског, удари са леђа на немачко лево крило и проби обруч Немаца око Ратарске школе. Тако спасише четнике преостале у школи и око ње, и изнеше тело Јована Бојовића. Комунисти, побегли са положаја, заузимају Чачак, Драгачево и Ивањицу, разоружавањем малих јединица у тим местима и пале општинске архиве. Након рата, у својој историографији, правдали су се густом маглом што су напустили положаје. Читавих двадесет дана пре датума који су они означили као почетак грађанског рата између четника и партизана.

Магле је било, и била је густа, „црвена магла“, како рече славни српски писац Драгиша Васић, Чича број 2, како су га звали за време рата. Та, „црвена магла“, још обухвата и Краљево, и Драгачево, и Србију ево и седам деценија касније. Да нас није потпуно обухватила, криве су наше мајке и бабе, широм драгачевских планина, које су тихо, ноћу, уз колевку, успављивале малу децу, сада већ чувену песму:

Извор:http://sloboda.snd-us.com/index.php
------------------
Стара мајко немој сузе лити,
Четници ће Јову осветити.

Poslednji slovenački četnik još odan Draži

Uroš Šušterič, najpoznatiji slovenački ravnogorac, pomno traga za istinom o sudbini svog oca i brata i prati vesti iz Srbije o otkrivanju grobnica nestalih posle 1944. godine.

 "Kao opredeljeni monarhista, koji je zapamtio lepši život u Kraljevini Jugoslaviji, borio sam se za kralja i otadžbinu, i tako mislim i danas. Porodice mog oca i njegovih sestara dale su na oltar Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu tri života: dvojicu su ubili komunisti, a jednog nacisti, dve porodice iseljene su sa svojih ognjišta u Srbiju i Bosnu, jedna porodica u koncentracioni logor u Nemačku, i svima su nacisti zaplenili kompletnu imovinu. I danas sam čvrsto ubeđen - da je pobeda bila na našoj strani, imali bismo Federativnu Kraljevinu Jugoslaviju sa dinastijom Karađorđevića, i to bi bila jedna od najjačih država srednje Evrope".
 
Ovako razmišlja najpoznatiji slovenački ravnogorac Uroš Šuštevič, nekadašnji kapetan Jugoslovenske vojske u otadžbini, koji još traga za grobovima oca i brata, koji su kao četnici ubijeni u bespućima južne Srbije, posle okončanja Drugog svetskog rata. Pomno prati vesti iz Srbije o pomacima u otkrivanju masovnih grobnica koje su nikle u obračunu nove, komunističke vlasti sa političkim neistomišljenicima.
 
"Kod nas u Sloveniji je samo u 2010. godini otkrivena Huda jama, pored reke Savinje kod Laškog, gde je pobijeno i bačeno u rovove napuštenog rudnika preko 3.000 ljudi, među njima i žene i deca. U Srbiji toga još nema", kaže Šušerić uz konstataciju da Srbija mnogo kasni u otkrivanju istine.

Šušterič, koga zemljaci zovu vojvoda Triglavski, i dalje traži istinu o mestu smrti generala Dragoljuba - Draže Mihailovića.
 
"Sramota je da to još nije otkriveno. To je neukusna igra", kaže on. U Srbiju, koju naziva drugom otadžbinom, dolazi redovno od 2000. godine. Omiljena destinacija mu je - Ravna gora. Klanja se uspomeni na oca Josipa i brata Bojana, ravnogorce koji su streljani i leže u do sada neotkrivenim grobovima.
 
U prvim redovima

"U Sloveniji je postojalo šest četničkih odreda sa nekoliko stotina boraca u šumama, kao i nekoliko hiljada ilegalaca u gradovima i selima. U vreme rata na komandnim položajima u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini delovalo je aktivno 120 oficira Slovenaca, od toga čak četvorica generala. Na teritoriji Slovenije bila je organizovana sigurno najjača obaveštajna mreža koja je bila podređena vrhovnoj komandi", priseća se Šušterič. "Nju je vodio Čičin pobratim, general Vladimir Vauhnik, generalštabni pukovnik, vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Berlinu".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/116855/Poslednji-slovenacki-cetnik-jos-odan-Drazi

Владимир Ваухник



Владимир Ваухник, генерал , војни аташе и официр безбедности , (24. Јуна 1896 , Светиње крај Орможа , † 1955 , Буенос Ајрес , Аргентина) .

Биографија

Владимир Ваухник је рођен 24. Јуна 1896 у словеначкој Горици, у породици просветних радника. Имао је два брата и сестру. Пре уласка пети разред средње школе у Марибору, определила се за војну гимназију у Марибору. Као одличан ђак већ после треће године стекао је чин поручника војске Аустро-Угарске и отишао на фронт. Током Првог светског рата служио је у 17. пешадијском пуку . Након распада Аустро-Угарске ратовао је под командом  генерала Рудолфа Маистер у борби за северне границе (ослобођење и присаједињење целе Штајерске Краљевини СХС). Био је рањен, одликован и унапређен у чин капетана .

Затим је постао официр Војске Краљевине Југославије , где је брзо напредовао на хијерархијској лествици. Завршио генералштабно школу у Београду , а затим чувени  Ecole de Guerre у Француској где се спријатељио са будућим генерал и председником Француске Републике Шарл де Голом и генералом и комадантом ЈВуО Драгољубом Михаиловићем . Године 1936 постао је начелник штаба Дринске дивизије .

Године 1938 био је стављен за војног аташеа у Берлину . Тада пуковник Ваухник је неколико дана пре немачке агресије, обавестио Генералштаб Војске Краљевине Југославије, о намерама нацистичка Немачка да нападне Краљевину Југославију после мартовског пуча и рушења режима Цветковић-Мачек. Ваухник је открио да се ова операција води под скривеним именом ''Пројекту 25''.

После капитулације Југославије, протеран је из Немачке. Постао је официр Војске НДХ , али се убрзо вратио у италијанима окупирани Љубљану . Ту је исте године основао обавештајну службу Berliner Börsen-Zeitung, која је радила за интересе Велике Британије. Ова група је била активна све до 1944 .

Почетком 1944. од стране Михајловића постављен је за вришоца дужности команданта Југословенске Војске у Словенији ( словеначки део југословенске војске у отаџбини , ЈВуО), а  Југословенска краљевска влада у избеглиштву га је промовисала у чин генерал-мајора . За то време је користио псеудоним генерал Рачић. Због сарадње са западним савезницима, Гестапо је у 1944 је ухапсио неколико високих команданата ЈВуО док Ваухник октобра те године успео да побегне у Швајцарску , а одатле покушавао да измоли долазак савезника на обале Јадранског мора , истичући стратешки значај Трста и Словеније . Године 1948 емигрирао је у Аргентини и радио као писар.

Дела

Невидљиви фронт у СЛО, 1965,
Невидљиви фронт у СР / ХР /, 1984,
Memoiren eines Militarattasches, 1967,

Извор http://sl.wikipedia.org/wiki/Vladimir_Vauhnik
Превод уз незнатне корекције.
------------------
Делови из књига на словеначком.
http://www.goriski-panterji.com/Knjigainjezik/Nevidnaf1del.pdf
http://www.goriski-panterji.com/Knjigainjezik/Nevidnaf2del.pdf
http://www.goriski-panterji.com/Knjigainjezik/Nevidnaf3del.pdf

Рехабилитација Драже Михајловића
Трибина посвећена Дражи Михаиловићу.

Београд, 02.05.2011

Поводом седамдесет година од доласка генерала Драже Михаиловића на Равну Гору, Српски либерални савет одржава трибину под називом:

Историјско-правни аспект рехабилитације генерала Драгољуба - Драже Михаиловића

Трибина ће бити одржана у згради општине Вождовац, у среду 11. маја.2011. год, са почетком у 18 часова.

На трибини ће говорити: академик Коста Чавоски, историчар Драган Крсмановић, бивши судија сад адвокат Гојко Лазаров, адвокат Зоран Живановић.

U potrazi za Dražom danas na Adi radi skener

Na Adi Ciganliji danas će biti skeniran teren u potrazi za posmrtnim ostacima streljanih na toj lokaciji, među kojima je bio i general Dragoljub - Draža Mihailović.



Sekretar Državne Komisije za otkrivanje tajnih grobnica ubijenih posle 1944. godine, Srđan Cvetković precizirao je u izjavi Tanjugu da će skeniranje biti obavljeno u prepodnevnim časovima, odnosno od oko devet do, najverovatnije, 12 sati.

 Skeniranje će, prema najavi istoričara koji se nalazi na čelu Komisije za otkrivanje tajnih grobnica, obaviti preduzeće Monting,koje poseduje adekvatnu opremu.

 "Ukoliko se utvrdi da na tim lokacijama ima zakopanih posmrtnih ostataka, uslediće njihova eshumacija i DNK analiza", naglasio je Cvetković koji je prethodno ozvaničio da je skeniranju prethodila trodimenzionalna rekonstrukciju mesta na Adi Ciganliji gde je, prema izjavama svedoka, streljan Mihailović i ostali zatvorenici i utvrđeno kako je tačno izgledao prostor u kome su bili zatočeni.

 Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović je posle montiranog procesa ubijen u ranim jutarnjim časovima 17. jula 1946. na Adi pored starog zatvora, srušenog kasnije, saopštila je sredinom aprila, posle dvogodišnjeg rada, Komisija za utvrđivanje činjenica o pogubljenju i grobnom mestu Mihailovića.

 "Reč je o primarnoj grobnici, a postoje indicije da su posmrtni ostaci generala Mihailovića posle nekoliko meseci iskopani i preseljeni na drugo mesto s ciljem da nikada ne budu pronađeni," objasnio je tada član Komisije i koordinator Vlade Srbije za odnose s javnošću Slobodan Homen.

Izvor: Mondo

КОМАНДА ОПЕРАТИВНИХ ЈЕДИНИЦА ИСТОЧНЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ - ГОРСКИ ШТАБ БР. 200
Командант: мајор Петар Баћовић
Начелник штаба: мајор Данило Салатић
Обавештајни официр: капетан Миливоје Риста Ковачевић
Напомена: први командант Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, крајем 1941. и почетком 1942, био је мајор Бошко Тодоровић, који је погинуо од комуниста

Невесињски корпус
Командант: капетан Милорад Поповић
Начелник штаба: поручник Томо Гузина и капетан Милоје Лазаревић
Срезови: Невесињски, Коњички, Мостарски и Гатачки
Командант Невесињског среза: војвода Петар Самарџић
Бригаде:
- 1. невесињска (ком. капетан Милоје Лазаревић)
- 2. невесињска (ком. капетан Василије Гутић и капетан Владо Зечевић)
- Коњичка (ком. капетан Вељко Реметић, наредник-водник Благоје Златић)
- Гатачка (ком. поручник Стево Старовић, капетан Михаило Копривица)
- Калиновичка (ком. капетан Крста Ковачевић)
- Мостарска (ком. капетан Владимир Милутиновић)
- Голијска (ком. војвода поп Радојица Перишић)
Бројно стање: око 3.000 људи под оружјем

Требињски корпус - Горски штаб 250
Командант: поручник Милорад Видачић
Срезови: Требињски, Билећки, Љубињски и Столачки
Бригаде:
- Билећка (ком. капетан Константин Коста Угљаревић, затим капетан Милош Куреш)
- Требињска (ком. поручник Влада Милојевић)
- Дубровачка (ком. капетан Нино Свилокос; емигрирао, живео у Детроиту)
- Столачка (ком. капетан Илић Илија)
- Љубињска (ком. капетан Боривоје Лучић, п.пор. Батрић Булатовић)
Бројно стање: око 2.500 људи под оружјем

Дубровачки корпус
Командант: капетан Ђорђе Радмиловић
Срезови: Бококоторски (до формирања Бококоторског корпуса) и Дубровачки
Напомена: Нема других података о Дубровачком корпусу. Дубровачка бригада, којом је командовао капетан Нино Свилокос, била је у саставу Требињског корпуса


Слике:

Капетан Марко Поповић, отац Милорада Поповића. Учесник Првог светског рата, први унео српски барјак у ослобођени Београд 1918. Комунисти су га обесили ујесен 1944. у Гацком

Капетан Милорад Поповић, његов брат Милош (правник, нестао на Лијевча пољу априла 1945) и потпоручник Дутина. Милорад је био командант Невесињског корпуса. Рођен је 1914. на Дражљеву код Гацка, пре рата коњички поручник Краљеве гарде. Тешко рањен у борби против усташа и комуниста, извршио је самоубиство 4. априла 1945. испод Козаре

Милимир Поповић, брат од стрица капетана Милорада Поповића. Погинуо маја 1945. приликом повлачења према Италији

Капетан Миливоје Ковачевић и капетан др Нино Свилокос из Дубровника, командант Дубровачке бригаде, у Богојевића селу на Зупцима, код куће Видака Вучковића, на дан ''армистиције'' 1943. године

Професор Лазар Тркља (секретар Земљорадничке странке, Гавриловићеве), капетан Миливоје Ковачевић, капетан др Нино Свилокос и капетан Лучић. Седи: Капетан Стево Воиновић. На Тулима (Зупци) августа 1943. године

Капетан Милоје Миле Лазаревић из Чачка, у четницима од 1941. Један од официра послатих као појачање западним крајевима. Био командант 2. сарајевске бригаде, потом 1. невесињске и касније начелник штаба Невесињског корпуса. Један од команданата у чувеној Бици на Гату 1942, када је поражена комунистичка главнина. Емигрирао, преминуо у САД-у

Херцеговачки официри

Капетан Благоје Тепавчевић, командант 1. јуришног батаљона Гатачке бригаде. Погинуо на Лијевча пољу 1945. године

Потпоручник Јанко Кешељ, рођен 1908. у с. Врањска код Билеће. Погинуо од комуниста на Митровдан, 8. новембра 1946. године

Комнен Ковач, стрељан од комуниста 1946. у Љубомиру код Билеће

Професор књижевности Требињске гимназије Петар Д. Бубрешко (дипломирао на Сорбони), 1943. године, као командант Требињског среза. Емигрирао, живео у Америци, радио као професор француског. Објавио књигу ''Задушно слово''

Херцеговина, 1942. године. С десна на лево: капетан М. Лојовић, непознати, војвода Радојица Перишић, капетан Милорад Видачић, капетан Милорад Поповић, војвода Доброслав Јевђевић…

Војвода Доброслав Јевђевић са Херцеговцима

Јевђевић, Салатић (између њих) и Баћовић

Стоје, с лева на десно: Алекса Кисић (начелник штаба Билећке бригаде, предратни жандарм на двору краља Александра, издат комунистима и стрељан 1946. у селу Мириловићи), Мајо Вујовић (командир Симијовачке чете Ситничког батаљона, заробљен од комуниста у четничкој болници у Билећи 1944. и стрељан), Гашо Стајић (осуђиван од стране комуниста, умро осамдесетих), Бранко Дангубић ''Поп'', командир Звјерињске чете Ситничког батаљона, прослављени бомбаш, погинуо 1947. у селу Лађевићи), Томо Таминyић (после рата затваран од стране комуниста, живи у Београду). Клече: Бранко Стевовић (погинуо 1944), Рајко Дангубић (погинуо 1944. у Билећи) и Мишо Милидраговић (после рата робијао под комунистима, живи у Билећи)

Припадници Билећке бригаде. Горњи ред, с лева на десно: Тодор Стевовић, Раде Тома Попадић, Радован Симовић, Јован Перишић, Душан Попадић, Милан Звијер и Симо Симовић. Средњи ред: Непознат, Јован Симовић, Божо Спаса Попадић, Бранко Стевовић, Раде Митров Попадић и Мирко Стевовић. Доњњи ред: Сава Попадић, Душан Симовић и Видак Мирка Делић

Група четника из састава Пограничног (Ћоравог) батаљона Билећке бригаде

Стоје: Први с лева Вуле Ковачевић, трећи Шпиро Шкоро.
Доњи ред: Други с лева Батрић Булатовић (брада), трећи Поручник Мирко Ковачевић. Остали нису познати

Припадници Гатачке бригаде Милимир Пјешчић, командир чете, и Милорад Бошковић. Пјешчић је погинуо у борби против Немаца 1944, приликом напада на Требиње. Бошковић је робијао под комунистима, данас живи у Сенти

Четници Мирловске чете Завођског батаљона Билећке бригаде Требињског корпуса, у Мириловцима 1943. Доњи ред, с лева на десно: Милан Капор, Божо Бајчетић и Стеван Денда. Горњи ред: Јован Капор, Стеван Капор и Мирко Бајчетић

У СПОМЕН МУЧЕНИЧКОМ ЛИКУ БЛАГОЈА КРУШИЋА



НИКШИЋ, Почетком јуна је из штампе је изишла књига “Витез Благоје (Мићков) Крушић“, чији је приређивач протојереј хаџи Драган Крушић, дугогодишњи свештеник архијерејског намјесништва никшићког.

Велики јунак и родољуб Благоје Крушић, учесник Балканских, Првог и Другог свјетског рата рођен је у селу Приградина у Бањанима код Никшића. Још као дјечак обрео се 1889. године са остатком породице у мјесту Дабиновац код Куршумлије у Србији. До почетка Балканских ратова 1912. године Благоје је шест година комитовао у одреду чувеног војводе Воја Танкосића, а потом у славном “Гвозденом пуку Михаила“, учествујући у биткама код Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Призрена, Пишкопеје, до Солунског фронта и Кајмакчалана. Својим јунаштвом он је задивљавао чак и своје непријатеље, а у марту 1917. г. на положају код Црне Реке Александар Карађорђевић је, у присуству Живојина Мишића са својих груди скинуо Карађорђеву звијезду и дао је Благоју Крушићу, док му је француски генерал Гиоме уручио војну медаљу. Његове груди красила су и друга највећа ратна одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије – сребрна и златна медаља за храброст, руски Гергијев крст, двије медаље са ликом Обилића и све четири споменице из ратова 1912–1918, међу којима и Албанска. Убијен је 17. августа 1944. године у селу Горња Топоница код Ниша, као жртва политичког прогона који је вршила тадашња државна власт над политичким неистомишљеницима. Нишки Окружни суд рехабилитовао га је 13. јула 2007. године и то је била једна од првих рехабилитација у Србији од завршетка Другог свјетског рата.

“Оно што ме је прије свега навело да пишем о свом претку јесте његова мученичка кончина, јер је под страшном тортуром мучен, безмало, као и први мученици Цркве. Желио сам, колико ми у овом часу могућности дозвољавају, да расвијетлим шта се десило са мојим блиским рођаком, ни једног тренутка не сумњајући да има на стотине таквих убијених родољуба без суда и пресуде, а Господ Бог свезнајући памти њихова имена у свом вјечитом поменику“, пише у уводном слову књиге протојереј Крушић, додајући да је приређивањем овог зборника желио да побуди све људе да смогну снаге и истраже страдања својих ближњих и да то буде свијећа воштаница на њиховим гробовима и покој њихових благочестивих душа.

Књига “Витез Благоје (Мићков) Крушић“ је изишла у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа, из Подгорице. Књигу је благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а рецензент је др Будимир Алексић. Њена промоција ће ускоро бити организована у Никшићу.

Извор

Počela zvanična ekshumacija na Adi
V.Z.C. | 10. 08. 2011. - 02:02h | Foto: N. Marković | Komentara: 0

BEOGRAD - Na Adi Ciganliji juče je ekipa forenzičara sa Instituta za sudsku medicinu i antropologiju počela potragu za posmrtnim ostacima generala Dragoljuba - Draže Mihailovića (53), nekadašnjeg komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Forenzičari traže dokaze

- Prvo su određene visinske kote i počela su otkopavanja. Kopa se prvo površinski na širem prostoru. Prvi rezultati bi mogli da budu za četiri dana - kaže za “Blic” član tima, profesor antropologije Marija Đurić.


Na teren je izašao i istražni sudija Višeg suda u Beogradu, a forenzičarima je pomogao i Blažo Đurović, vlasnik preduzeća “Monting” koje je ranije odredilo tačan položaj nekadašnjeg zatvora na Adi.



Komisija za pronalaženje zemnih ostataka utvrdila je da je Mihailović ubijen na Adi, a podatke o mestu ubistva dala su dvojica nekadašnjih zatvorenika koji su tog 17. jula 1946. tamo bili zatvoreni.