Равногорац у Регановом ''Рату звезда''       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
недеља, 02 август 2009
02-08-milos-kostic.jpgЧетник у Другом корпусу Горске гарде Николе Калабића, пуковник америчке војске и доктор економских наука Милош Костић у ексклузивној исповести Прессмагазину објашњава како му је, као америчком официру, у рату у Вијетнаму помогло герилско искуство из Другог светског рата...

...и открива како је стигао у штаб председника Роналда Регана и у пројекат „Рат звезда" и тиме остварио своју животну мисију: слом Совјетског Савеза и светског комунизма.

'Вашим пројектом „Високе границе" припремили сте пут за сигурнији свет и поставили сте стратегију наде због које ће вам будуће генерације бити захвалне." Ово је парафраза захвалнице Милошу Костићу и његовом раду на пројекту „Рат звезда", која стоји у витрини његовог српског дома на Космају.
Тешко да данас на свету постоји Србин који је власник узбудљивије биографије од Милоша Костића. Као петнаестогодишњак прикључио се Горској гарди Николе Калабића, да би по завршетку Другог светског рата стигао у Београд, у којем кује планове о бекству из земље. Свој емигрантски живот започиње у потпуном празном „Оријент експресу", који је гутао километре пруге на путу за Беч. После студија у Аустрији, напушта ову земљу и прикључује се америчкој војсци у својој првој бази - Кентакију.
Један је од првих америчких специјалаца који се падобраном искрцао у Вијетнам, у којем је обучавао америчке маринце. Из војске излази у чину пуковника и одлази на чикашки универзитет, на којем код чувеног нобеловца Фридриха фон Хајека спрема докторат који ће променити светску економију и политички поредак. Био је у тимовима два бивша америчка председника - Џимија Картера и Роналда Регана. Његова излагања су с великом пажњом била праћена, како у америчком Конгресу, тако и у британском и немачком парламенту. Добио је орден Сребрна звезда за учешће у Вијетнамском рату, а председник Реган га је одликовао због доприноса у пројекту „Рат звезда". Живи на релацији Америка - Србија и током недавног боравка у свом несвакидашњем космајском дому осврнуо се на свој живот и први пут за српску јавност испричао за Прессмагазин најузбудљивије епизоде из своје импресивне каријере.

Поносан сам на своје порекло, тачније на своје корене. Мој прадеда Сретен Којић био је народни трибун, народни посланик и уставобранитељ. Био је учесник Тимочке буне и један од оснивача Радикалне странке. Сретен Којић је био једна од кључних личности у довођењу краља Петра И Карађорђевића на престо. Мог прадеду је народ стално бирао у Скупштину упркос притиску из династије Обреновић, која је два пута атентатом покушала да га уклони с политичке сцене. Због тога је морао да емигрира у Швајцарску, где је наставио дружење с Петром Првим, а то пријатељство се наставило и када је Петар дошао на престо. Још један мој предак имао је везе с династијом Карађорђевић. Био је то Милош Којић, који је био Карађорђев писар. Са мајчине стране, водимо порекло од Тодора Кадића, који је убио црногорског књаза Данила Другог, јер му је силовао сестру која је била верена за једног свештеника.
Рођен сам у Крагујевцу, а отац ми је био у служби у војној индустрији. Он је од своје једанаесте године похађао војне школе и био је један од најбољих питомаца. Одлично му је ишла математика, нарочито диференцијални и интегрални рачун, а такође физика и хемија. Био је изабран да иде на даље усавршавање на Ратну школу у Француској, при њиховом генералштабу. Специјализовао је балистику, а предавања о оклопним возилима држао му је Де Гол.
Немци га третирају као ратног злочинца и задржавају га да ради за њих неко време као балистичар у конструкционом бироу Војнотехничког завода. Мој отац је тада видео да Немци припремају рад на ФАО1. Неке делове су радили у Сарајеву, а неке у Чешкој и Пољској. Оваква расподела производње на разним локацијама била је спроведена да би се заварао траг западним обавештајним службама. Све што је видео од планова у том конструкционом делу Војнотехичког завода, мој отац је памтио и прецртавао. Касније је све то спаковао у унутрашњост једног бамбусовог штапа и предао мојој баби, која је то касније дала четницима Драже Михаиловића, који су то проследили даље Енглезима. Била је то прва информација у Европи која је јасно показала да Немци имају ново и опасно ракетно наоружање. То је помињано и у Дражиној одбрани пред судом, а због те важне информације о новом немачком ракетном систему мој отац је добио енглеско одликовање.

Истовремено, за мајку и мене живот у Сарајеву је постао пакао и ту сам први пут на делу видео све благодети нашег братства и јединства. Били смо шиканирни - моју мајку су једном приликом супруге хрватских официра у краљевској војсци напале корпама, док сам ја неколико пута био претучен и опљачкан од стране муслиманских вршњака. Једног дана, одмах по формирању усташке младежи, неколико тих дечака је упало у наше двориште, отели су ме и одвели на Мариндвор, где сам био скоро буквално линчован и пребачен преко неких цеви на којима су се тресли теписи. Скоро су ме убили, а спасао ме је доктор Белић, који ме је повратио у живот. Када сам питао те дечаке, с којима сам се до јуче играо, зашто то раде, један од њих, звао се Кемо, ми је одговорио „Зато што си псето".

И онда су нас из тог пакла од живота заправо спасли Немци, који су нам, видевши да имамо дипломатске пасоше, омогућили да одемо у Београд. Немци су одлучили да мог оца пошаљу у неки казнени логор у Немачкој, али је он успео да из воза у покрету искочи негде на Бежанијској коси и дочепа се Београда. Провели смо неколико месеци заједно, а онда је Гестапо, на католичко Бадње вече 1941. године, упао код нас у кућу и ухапсио мог оца. Био је шест месеци под истрагом, а онда су га отпремили у „Дахау". Међутим, како је отац био велики балистички стручњак, они су га касније пребацили у „Шкодину" фабрику да би радио на усавршавању топова за тенкове „тигар".
С мајком сам се пребацио на Космај, где сам покушавао да се убацим у четнике. У рано пролеће 1944. Немци су с борним колима ушли у наше село и у својој дечачкој лудости одлучио сам да украдем митраљез. И успело ми је. Трчао сам са својим пленом кроз коприве, плашећи се да ће ме Немци ухватити. Цело село је причало о овој мојој акцији, после које сам се прикључио Другом корпусу Горске гарде, чији је командант био Никола Калабић.
Немци су почели да се концентришу за повлачење и сусрет са савезницима, а ја сам стигао у Аранђеловац 20. септембра 1944. када су нас напали партизани. У том нападу је Калабићев заменик Мома Богићевић био тешко рањен и заправо је потпуно ослепео. Ми настављамо да се повлачимо према Крагујевцу, па даље у Рашку. Да бих заварао власти, проглашавам се ратним сирочетом и прелазим да живим код баба ујне, а све да би отклонио сумње у мој прави идентитет. Међутим, 1946. године моју мајку хапсе зато што је откривено да је водила четничку болницу у Горњој Шаторњи на Руднику. У ратним годинама су је звали Рада Четник и она бива дуго под истрагом Озне, а затим је одводе у женску робијашницу у Пожаревац.

Отац, који је тада живео у Бечу, почео је да се јавља писмима мом стрицу у Загребу. Током једног гостовања ватерполо репрезентације у аустријској метрополи, он их је посетио и поделио им кутије америчких цигарета, шпилове карата и, што је најважније, сваком по десет пари најлон чарапа, а цена једног пара је у то време била једнака одличној месечној плати државног службеника. Отац им је тада обећао да ако успеју мене да доведу у Беч, да ће им он поклонити буре најлон чарапа. Они су ми то пренели и почео сам да тренирам као луд, само да бих био део екипе која ће отићи у иностранство. Нисам желео да ризикујем, па сам отворио и други канал који је требало да ми обезбеди одлазак у Аустрију. Отац је средио да упишем Технолошки факултет у Грацу, одсек за производњу целулозе, тако да сам прибавио у Београду потврду од декана београдског Технолошког факултета. Људи из полиције су питали функционере из мог боксерског клуба, који су иначе били официри у Озни, да ли треба да одем у иностранство и да ли су они сигурни да ћу се касније вратити у Југославију, на шта су су им ови одговорили: „Како да не, он је млад и добар човек и он ће се сигурно вратити."
У Бечу ме је сачекао отац, који је већ развио бизнис с продајом моторних блокова и клипова и који је био имућан човек. После извесног времена, у Бечу је за Фудбалски клуб „Црвена звезда" направљен један аутобус који је био чудо јер је имао туш и тоалет. По њега су дошли, између осталог, и мој тренер Аца Живановић и мој отац се нађе с њим и преда му буре најлон чарапа, као што је и обећао. Био сам слободан, а моја слобода је коштала једно буре најлон чарапа.
Студирао сам, давао испите, али мени се Аустрија није свиђала. Осећао сам да мени нема живота у Бечу, а још од боравка у четницима имао сам афинитета према Американцима. Био сам антикомуниста и за мене су Американци били главна барикада у борби против комунизма, тако да сам оцу саопштио да желим да одем у Америку. Отишао сам у Салцбург, где је био главни штаб америчке војске и пријавио сам се.
У марту 1956. с једним војним транспортером долазим у Америку. У Њујорку сређујем документа, дајем изјаву пред савезним судом да желим да постанем амерички држављанин. Пошто сам имао пет семестара на студијама технике у Грацу, одлучују да ме пошаљу у тенковску јединицу у Кентакију. У то време постала је војна мода да се обнављају падобранске дивизије, јер их је Корејски рат научио томе и убрзо се пријављујем за једну такву и одлазим на југ Америке на обуку. Паклену обуку и тропску климу пратило је спавање у води и мењање униформи која је била натопљена знојем и баруштином.
Амерички председник Кенеди развио је концепцију јединица за герилски рат и био сам један од првих специјалаца који је стигао у Вијетнам. Налазио сам се у јединици за специјалне намене, зеленим береткама, и као њихов припадник сам се падобраном спустио на Централну висораван у Вијетнаму, област познату као ловиште велике дивљачи. Већ је била извршена подела Вијетнама на Северни (под комунистима) и Јужни (под националистима) и 38. паралела је била граница. Говорио сам одлично језике, па сам био и задужен за контакте с француским снагама. У француској Легији странаца сусретао сам доста Срба и то су били официри бивше Југославије који нису хтели да се врате у земљу па су се придружили Легији. Многи су направили децу Вијетнамкама, чак сам годинама касније у тамошњим баровима сретао неке врло згодне и нетипичне Вијетнамке које су имале плаву косу и то објашњавале речима како им је отац француски легионар, а презива се Марковић.

Имао сам чин капетана и чету под мојом командом. Обучавао сам специјалаце из разних земаља, а те 1968. године у јеку су жестоке борбе. Американци још нису били психолошки спремни за то, нису схватали праву суштину борбе и требало их је обучити да то схвате, а ја сам имао искуства из герилског рата у Србији, па сам се боље уклапао у читаву ствар. Северни Вијетнамци су ушли у Сајгон и страшне борбе су се водиле око царске престонице Хуе.
Како су те борбе одмицале, осећао сам да ме војска замара и да желим нешто друго у свом животу. Пошто сам имао признате године студија у Аустрији, могао сам у Америци да идем директно на мастерс студије, без оног неопходног школовања на америчком колеџу. Све у свему, провео сам три и по године у Вијетнаму, а како нисам могао скроз да изађем из америчке војске, прешао сам у резерву, тачније активну резерву или Националну гарду. У овим јединицама сте дужни да три дана у месецу проведете у њеним редовима и то у месту у којем живите. Истовремено сам почео да на чикашком универзитету радим докторат из области међународне трговине и финансија и ту сам пројектовао изборну кампању за једног тужиоца. То је било више него успешно. Ментор на мом докторату је био чувени нобеловац и професор чикашког универзитета Фридрих фон Хајек.

Моја област је била дислоцирана из области чисте економске анализе, а тачан назив мог доктората је био нешто сасвим ново, а радило се о стратешкој економији. Убрзо издајем своју књигу „Економија детанта", која постаје прави бестселер у Америци. Путовао сам по целој Америци и гостовао у најзначајнијим телевизијским емисијама. Тада добијам позив из Републиканске странке да помогнем у њиховој предизборној кампањи. Од 1973. до 1975. радим као саветник за законодавство конгресмена из Џорџије Бена Блекбурна. Током 1975. године прелазим код сенатора Џесија Хелмса и постајем његов саветник у комитету за банкарска питања у Конгресу. На том положају сам се задржао годину дана, да бих после тога отишао у Вашингтон, где сам основао Институт за стратешко-економска питања, а уједно сам постао консултант Министарства одбране (Пентагона).
Крајем седамдесетих улазим у тим будућег америчког председника Роналда Регана и активно се бавим питањима која се тичу спољне политике и државне безбедности. У време Регановог председничког мандата био сам консултант Беле куће и Министарства одбране. Ушао сам у тим који се бавио „Ратом звезда", а моја улога је била да обезбедим заштиту научних и технолошких открића, тачније да обезбедим њихову сигурност. Да поједноставим ствари, радио сам на вођењу економског рата против Совјетског Савеза и то је оно што је срушило црвену империју. Истовремено, не прекидам да руководим Институтом за стратешко-економска питања. За мој допринос у читавом пројекту „Рат звезда" од председника Регана сам добио чувено америчко одликовање „Легион оф Мерит".
И после одласка Регана с власти, наставио сам да обављам дужност консултанта у Пентагону, али осетио сам да је моја мотивација почела да слаби. У неком смислу, већ сам помало прегорео. Годинама сам радио дванаест сати дневно, чак и суботом и недељом врло често. Одвлачио сам ствари везане за посао у кревет и радио после поноћи. Осећао сам да је моја мисија завршена. Совјети су били на ивици катастрофе, све што је требало да се уради, било је урађено. Чекао сам још само да се прилике у Србији измене и то се убрзо десило.

У Србију сам поново почео да долазим од 1988. и, наравно, током ратних деведесетих година. Сећам се тог тмурног распада државе и формирања нечег новог и неизвесног, као и нестручног вођења државе. Данас је стање у земљи знатно ведрије и уочљив је напредак. За мене је непријатно искуство тај наставак српске разједињености и то што код већине домаћих политичара превладава лична корист, а не служба народу. У времену када слобода тражи људе, а људи слободу, ми се сочавамо са свим пратећим проблемима сурове транзиције, а наши проблеми су, чини ми се, много дубљи.   

Крштење на реци Јордан
Моја покојна супруга Светлана Ран Лианг је Кинескиња са Тајвана. Била је новинар и књижевник и писала је о економским темама, односима Америке и Тајвана, као и о лобирању у Америци. За своја дела добила је три велика признања, од којих је најпознатија Пулицерова награда у Америци. Њена књига „Некад сам слушала о теби, а сада те познајем" била је велики бестселер у читавом свету. Књига „Љубав је вечна", која је такође постала велики бестселер, изашла је недељу дана после њене смрти. Венчали смо се по православним обичајима и моја супруга је крштена на реци Јордан, на истом месту где је по предању свети Јован крстио Исуса Христа. Био је фебруар и страшно хладно време, а моја супруга је морала три пута да зарони у воду. На обали је певао хор палестинских православних монахиња, а крштење је обавио руски владика Антоније.

Први специјалац у вијетнаму
Амерички председник Кенеди је развио концепцију јединица за герилски рат и био сам један од првих специјалаца који је стигао у Вијетнам. Налазио сам се у јединици за специјалне намене, зеленим береткама, и као њихов припадник сам се падобраном спустио на Централну висораван у Вијетнаму, област познату као ловиште велике дивљачи. Већ је била извршена подела Вијетнама на Северни (под комунистима) и Јужни (под националистима) и 38. паралела је била граница



Извор: Пресс

četvrtak, 03. sep 2009, 12:30 -> 13:14
Komisija: Dražin grob nije na Adi Ciganliji

Državna komisija za utvrđivanje činjenica o ubistvu generala Dragoljuba Draže Mihailovića demantovala da je njegov grob nađen na Adi Ciganliji. U pitanju dezinformacija koja neće doprineti utvrđivanju relevantnih činjenica, navodi se u saopštenju.
draza--mihajlovicw6.jpg

Informacija objavljena u pojedinim medijima da je državna komisija za utvrđivanje činjenica o ubistvu generala Dragoljuba Mihailovića dobila od VBA informaciju o mestu likvidacije Mihailovića-na Adi Ciganliji, predstavlja dezinformaciju koja sigurno neće doprineti utvrđivanju relevantnih činjenica, navedeno je u saopštenju Komisije.

Istaknuto je da je to telo "došlo do određenog napretka u potrazi za Mihailovićevim grobom, kao i o drugim do sada nepoznatim istorijskim podacima o samom hapšenju generala koji će narednih dana biti izneti u javnost".

Komisija je uputila molbu medijima da ubuduće sve činjenice provere kod ovlašćenih predstavnika komisije, odnosno u Republičkom javnom tužilaštvu ili Ministarstvu pravde.

Komisiji za utvrđivanje istine o ubistvu generala Dragoljuba Mihailovića forimirana je u aprilu ove godine.

Predsednik Komisije je vršilac dužnosti Republičkog javnog tužioca Slobodan Radovanović, a članovi su istoričari, poznavaoci tog perioda, upućeni u problematiku i predstavnici tužilaštva i pravosuđa.

Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoljub Draža Mihailović streljan je 17. jula 1946. godine.

Истина и помирење на ex-YU просторима
Истина о четницима: Зашто је спаљена варошица Страгаре 1943?
      
Владислав Б. Сотировић      

Да победник пише званичну повест добро је позната чињеница као и да се баш таква званична повест учи у оквирима званичног државно-политичког система. Познато је такође и да у многим друштвено-политичким системима, без обзира колико су они (не)демократски, критика званичне историографије не само да није пожељна него је и експлицитно забрањена конкретним законодавством, нпр. законима „о заштити лика и дела“ одређених другова. Да су у Другом светском рату победили нпр. нацисти данас би читава Европа обележавала почетак тог рата не 1. септембра већ 3. септембра (1939. г.), тј. не када је Хитлер напао Пољску (што и није почетак никаквог ни европског а камоли светског рата) већ када су Француска и Британија објавиле рат Немачкој због немачког напада на Пољску (зашто та иста Француска и Британија нису објавиле рат из истог разлога и СССР-у након 17. септембра остаје необјашњено од стране победничке историографије). Исто тако, уколико би у будућности дошло до захлађења пољско-литванских односа у школским уџбеницима у Пољској бисмо вероватно читали да су тог септембра 1939. г. три а не две државе извршиле агресију и окупацију Пољске: Немачка, СССР и Литванија (ова последња је наиме без објаве рата Пољској, исто као и претходне две, умарширала у град Виљнус и анектирала га).

Познато је исто тако да у многим случајевима победник пише повест користећи методологију „позитивне селекције“ архивске грађе и других повесних извора, тј. бирајући само она документа која „терају воду на његову воденицу“. Ипак, далеко су ређи случајеви, бар у цивилизованијим деловима света, да се не само пише режимска повест већ и заговарају и званична идеологија и политика на основу веома аматерски произведених компромитујућих докумената за поражену страну – тј. докумената која није ни потребно по други пут читати да бисте схватили да се ради о обичном подметнутом архивском материјалу у виду памфлета без обзира што памфлет са материјално-техничке тачке гледишта изгледа као аутентичан. Још су ређи случајеви да се управо на тако подметнутим фалсификованим документима, које ни обичан аматер не би узео као било какав релевантан доказ, гради негативна митологија о противничкој страни која је рат изгубила. Међутим, има једна земља на брдовитом Балкану у којој су сви феномени могући. Поготово ако је режим довољно дрзак а дрскост обично произилази из моћи.

У тој „феноменалној“ земљи се пола столећа учило на свим нивоима образовног система (од првог разреда осмољетке у оквиру предмета „Познавање природе и друштва“ па до универзитета у оквиру испитног предмета „ОНО и ДСЗ I и II“) ко се у горе већ споменутом Другом светском рату борио против окупатора а ко је био окупаторов слуга, тј. тзв. „квислиншки колаборациониста“. Ко год се аргументовано упуштао у критику овако скројене „црно-беле“ слике најновије националне повеснице бивао је окарактерисан као „контрареволуционарни елемент“ са свим друштвено-политичким последицама које оваква квалификација повлачи са собом. До које је мере фалсификовање повеснице ишло у овој земљи феномена приказаћемо документовано на једном конкретном примеру: паљењу варошице Страгара августа 1943. г.

Ова варошица се налази у срцу Шумадије подно планине Рудника (1132 м. н. в.) између Крагујевца (тридесетак километара северозападно од града Крагујевца) и Тополе а у повесном смислу је остала позната из четири разлога: 1) изнад варошице је Карађорђе подигао прву барутану у Србији која и дан данас постоји и припада Војсци Србије (мештани иначе тврде да се почетком 2000.-тих у овој барутани, тј. војном комплексу који је окружује, крио и ђенерал Ратко Младић); 2) из ове варошице је поникао и знаменити хајдучки харамбаша и каснији војвода Станоје Главаш коме је сам Карађорђе према једном запису био стари сват а и ратовали су пре устанка у истој хајдучкој дружини (Главашу је тек недавно подигнут споменик у центру варошице); 3) недалеко од варошице је у манастиру Вољавчи одржано прво заседање Карађорђевог Правитељствујушчег совјета – тј. прве владе слободне Србије; и 4) варошица је спаљена до темеља 23. августа 1943. г. – догађај о коме се није смело много причати од стране мештана након 1945. г. из једноставног разлога јер се разлози паљења варошице нису уклапали у режимски мозаик званичне догађајнице Другог светског рата на овим просторима.

За нас су овде у вези са паљењем варошице Страгара 1943. г. битне две ствари: 1) ко је запалио варошицу?; и 2) зашто је варошица запаљена? На оба ова питања очевици овог немилог догађаја имају јасне одговоре који су у потпуној корелацији са постојећим валидно-релевентним архивским повесним изворима: варошицу су запалили Немци-есесовци заједно са љотићевцима а варошица је запаљена због претходног четничког напада на тамошњу посаду и убиства немачких војника. Мора се нагласити да се сведочанства избеглих мештана који су гледали са околних брда како им куће горе тог врелог августовског дана 1943. г. по питању узрока паљевине као и самих егзекутора апсолутно подударају како са домаћим тако и са званичним немачким документима – тј. са дневним извештајем немачке команде Србије од 24. августа 1943. г. Међутим, за победничку страну у рату је након рата искрсао проблем у вези са овим догађајем не стога што су варошицу спалили Немци и љотићевци (Немцима то није био ни први ни последњи пут) већ стога што су то урадили као одмазду за четнички напад на немачку посаду у центру варошице. Дакле, чињеница која се апсолутно не уклапа у режимски „црно-бели“ мозаик званичне ратне догађајнице и што је најбитније чињеница због које, уколико угледа светлост дана, читав мозаик мора да се ређа изпочетка. У овом случају није могла да помогне ни тактика замене учесника у догађајима као што се то радило у многим другим случајевима када су и у току рата а нарочито након њега успешно изведене четничке саботаже дрско присвајане од стране партизана, тј. њихових послератних повесничара, из простог разлога што је за време читавог рата а и дан данас читав тај крај био и остао искључиво четнички. Другим речима, оперативних партизанских формација у околини једноставно није било а постојао је и велики број живих сведока шта се стварно догодило. А догодило се укратко, на основу реконструкције повесних извора, следеће.

Равногорска Горска краљева гарда (под врховном командом Николе Калабића), тј. конкретно њена Опленачка бригада, је разоружала 21. августа 1943. г. посаду Недићеве Српске државне страже (СДС) у Страгарима и том приликом запленила ратни плен од 25 пушака и два пушкомитраљеза (Архив Народног музеја у Крагујевцу, Недићева архива, КО-IV-1651). Са методолошко-научне тачке гледишта, ради се о конкретном извештају начелника СДС у Крагујевцу, потпуковника Мирка Станковића, који је послао депешу следеће текстуалне садржине Београду 23. августа 1943. г: „21. овог месеца око 16 часова група око 400 илегалних четника под вођством Жике Павловића и неког потпоручника Бајића упала је у Страгаре и блокирала станицу пољске страже тако да је сваки отпор био узалудан те су без борбе стражаре разоружали и однели 25 пушака са по 60 метака и два холандска митраљеза са по 5 оквира. Пет стражара прикључило се бандитима а 20 са потпоручником Кордићем вратило се са 1 пушком“.

Наредног дана немачка команда из Крагујевца у Страгаре шаље нову и јачу посаду од 35 судетских Немаца, Шиптара и Турака у немачким униформама, 10 припадника СДС и нешто мало припадника Љотићевог Српског добровољачког корпуса (СДК). Међутим, исте те вечери (22. августа) знатно бројнија четничка формација (Опленачка бригада и Пратећи батаљон) Горске краљеве гарде од 400 војника (исти број као и претходног дана) предвођених самим Калабићем напада и савладава и ову посаду која је била забаракадирана у зградама варошке кафане и поште. Како стоји у истом горе наведеном документу, тј. извештају крагујевачке команде СДС, овом приликом су погинули један немачки подофицир и два Шиптара са КосМета у немачким униформама, 24 немачка војника и 7 припадника СДС је заробљено док је број умаклих према овом извештају 11: „22. овог месеца око 21 час група ДМ од 400 под командом Калабића Николе и Жике Павловића напали одељење за обезбеђење вршаја у Страгарима. После краће борбе 1 немачки подофицир и 2 немачка војника Албанца погинули. 24 Немаца и 7 стражара СДС са потпоручником Николићем Миливојем одведени везани у правцу Рудника док су 8 Немаца и 3 стражара успели да се извуку“ (Архив Народног музеја у Крагујевцу, Недићева архива, КО-IV-1650).

У кратком „Прегледу догађаја у земљи“, потписаног од стране Недићевог шефа СДС, овај догађај од 22. августа је описан нешто другачије што за нас у овом тексту у суштини није ни битно: „После краће борбе одметници су заклали немачког подофицира и 2 немачка војника албанске народности а 21 Немца и 7 стражара заробили и везане одвели у правцу планине Рудник...“ (Архив Народног музеја у Крагујевцу, Недићева архива, КО-IV-1655). Можемо претпоставити са великом вероватноћом да је у случају од 21. августа фактички дошло до предаје припадника СДС без борбе поготово ако је у њеном саставу био и одређени број „легализованих четника“ али је сасвим извесно да је наредног дана (22. августа) вођена жешћа борба собзиром да су четници сада имали пред собом немачке војнике па су стога краљеви горски гардисти након овог окршаја имали мртва четири војника као и једног подофицира. Овај подофицир је био митраљезац („збројовка“) наредник Аксентије Јеринић, звани Луне, командир штабне чете, о чијој погибији постоји записано сведочанство самог Николе Калабића као очевидца у књизи „Последњи рапорт“ капетана Боривоја Тодоровића.

С обзиром да је након напада на Немце од 22. августа и погибије немачког подофицира и два Шиптара у немачким униформама (дакле формално гледано три „Немца“) као и заробљавања по бројности два одељења немачких војника „враг однео шалу“, командант Гарде Никола Калабић је послао у Крагујевац личну поруку упозорења Немцима да ће у случају слања казнене експедиције на варошицу Страгаре, тј. њеног паљења и ликвидације месног становништва, сви заробљени немачки војници (дакле њих 24) бити стрељани као одмазда на немачку одмазду. Ипак, без обзира на ово упозорење једног „бандита“ (како се и четници и партизани називају у немачким документима) есесовска немачка казнена експедиција из Крагујевца праћена припадницима СДК 23. августа до темеља пали варошицу и ликвидира све оне који нису успели да се склоне на време. Последња кућа која је спаљена на правцу према манастиру Благовештење (кућа Роксанде Грујић, девојачко презиме Арсенијевић) се налазила изнад чесме са изворском водом под багремом која и данас постоји. Мора се напоменути да су Калабићеви четници, за разлику од партизана који су били у сличним ситуацијама, видевши да је немачка казнена експедиција на путу ка Страгарима, ишли по варошици од куће до куће и позивали народ да се склони у околна брда. У тренутку паљења варошице у њој су остали само старци који нису хтели да се одвоје од кућног прага а чији животи нису спашени упркос молбама љотићеваца Немцима да се затечено становништво не стреља. По овом питању британски извештај је експлицитан: „За одмазду Немци запалили село Страгаре 27 километара од Крагујевца, 420 кућа и побили сва мушка лица која нису била побегла“ (WO 202/140, 12. октобар 1943. г.“ у Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића“, Хуверова архивска документација са уводним есејом Дејвида Мартина, фототипско издање, ИП „Чича“, Београд, 1990). О овим догађајима у и око варошице Страгара постоји и већ споменути дневни извештај немачке команде Србије од 24. августа 1943. г. у коме стоји следеће: „Препад четника (500 људи) на немачку команду. Након четворочасовне размене ватре пет мртвих полицајаца, 15 муслимана, нестало 15 есесоваца. После се четници повукли у панине, становништво се због страха иселило, потера за четницима у току, спаљено село Страгари“ (Архив Војноисторијског института у Београду, немачка документа из фајлова Националног архива у Вашингтону (NAW) са америчким регистарским ознакама, сигнатура 2, 11/2, број листа 2). Калабићеви гардисти су приликом немачке потере изгубили два своја борца а како је један од њих погинуо – Предраг Суботић – сведочи наредник Света Филиповић. Као четничку одмазду за ову немачку акцију поклани су или стрељани сви заробљеници чији се број разликује у односу на постојеће изворе.

Из горе наведеног је јасно да се извештаји Недићеве СДС команде у Крагујевцу разликују од немачког извештаја по питању броја погинулих и заробљених четничких противника што за нас у овом случају није ни битно. Оно што нас овде интересује и у чему се слажу и недићевски и немачки извештаји као и сведочења четника и мештана јесте да су варошицу спалили баш немачки есесовци и то као одмазду за баш четнички напад на баш немачку постају у самом центру варошице. Дакле, прво четници Драже Михаиловића (и то елитна јединица Горске краљеве гарде) напада Немце а затим Немци врше потеру за четницима уз одмазду над цивилима због четничке герилске акције. Другим речима, за режимску партизанску послератну историографску пропаганду би било све у реду поводом овог догађаја под условом да су на терену били партизани уместо четника. С обзиром да није било тако и с обзиром да се ова „флека“ некако морала официјелно отстранити на сцену ступа фалсификаторско-„феноменолошка“ методологија победничке стране.

Наиме, деведесетих година прошлог столећа, када је Влада уједињене Немачке почела да исплаћује ратну отштету потомцима јеврејских жртава холокауста на простору под окупационом управом нацистичке Немачке, ћерка горе споменуте Роксанде Грујић, као очевидац наведених догађаја у Страгарима, се обратила властима у Србији поводом покретања поступка код немачке стране за исплату ратне штете. У намери да поднесе на увид конкретну архивску документацију обишла је све крагујевачке архиве у којима су јој рекли да грађа о паљењу Страгара не постоји. Другим речима, варошица Страгаре није никада запаљена у току Другог светског рата (што није тачно из горе наведених докумената који постоје у крагујевачким архивима). У недостатку крагујевачке архивске грађе, сведок је ипак успео да се домогне једног архивског документа у вези са паљењем Страгара у Војно-историјском институту ЈНА у Београду. Документ дословце гласи као што га наводимо у доњем тексту са свим архивским регистарским ознакама овако:[1]   

S-W-263

„Драги много поштовани Чика Дражо,

Пре свега извините што Вам морам овако да пишем, али као Србин и национални борац од првих дана са Вама за спас српског народа, морам и сматрам за дужност да Вам ово напишем. Реч је о Горској Гарди, и Г, Калабићу.

1.- Вар. Стагаре упалили су зато што су од првог до последњег били сви пијани. То је било прво дело Калабића, чим је ступио на тло своје територије. А сад због њихова пијанчења, и лудих глава испашта јадан напаћени српски народ. В Сваки дан кулуче обадва среза, и ништа не могу да учине опет. Што је за најгоре исекоше сву државну и Манастирску, и општинску шуму Рудника. Народ кука и плаче, вапије за помоћ.

2. - Од целокупног бр. стања које су поклали 50 % су невине жртве. Знам да се подносе извештаји да су поклани као кривци.

3. - Народ када чује да четници долазе у село више се плаше него када долазе Немци, Бугари, Арнаути; и свака друга вера. Јер Они сви кад долазе ако треба неко да се тера или убије они отерају или убију, али ови пребију да после три дана мора дотична особа да умре. Навешћу Вам само један случај, а таквих случајева има доста. Калабић лично пребио је у селу Љубичеву, три човека и једну девојку који су после четири дана помрли Нису били у ствари криви ништа. Знам да ће Вам поднети извештај да су уствари криви. Даклем то историја човечанства није запамтила. Народ се чуди чија је то војска и за кога Калабић ради, кад су ти људи од памтивека националисти.

4. - Од свих официра, подофица, каплара и редова, незна се који је већи бекрија наравно да Итедант Буца предњачи, А од блуднира Медић, Ера и Ника Павловић, само што Ера вата ларму и он то из анулира кад је у питању Он. Наиме, готово сваки официр Горске Гарде довео је по једну швалерку на свој реон и каже да му је вереница. На све ово можете да појмите шта каже народ.

5. - Калабић ни један оброк не једе без печења.

6. - Воде борбу са партизанима они им се увек извуку, они после зађу по селима и покољу онај невине народ, и поднесу извештај како су у борби нанели губитке партизанима. Стварно да северни део орашачког среза имају доста присталица за партизане, али грешни народ зашто су наши нису хтели да раде. Ево јужни део орашачког среза где је радио онај поднаредник Пећанчев војвода, савршени су људи. Они га запалише, тако да сад све навија за партизане спорад овакве тактике рада.

7. – Могу вам само рећи то да народ псује мајку Краљу, Вама-Дражи и свима редом, кад је оваква Гарда каква је та друга војска. И подвлачим да је народ јако огорчен и намам израза како да се изразим колико народ вапије з а помоћ.

7. – О томе свему требао бих да Вас пуковник Симић извести, али о њему он х се имало писати доста.

8. – Кажем Вам да је ово цела истина и да није лаж и интригирање. Ја сам официр у Калабића штабу, мени је врло добро али не могу да гледам да се пати грешни српски народ. У осталом питајте све Калабићеве суседне команданте корпуса, исто ће Вам рећи. Ја Вас драги чича Дражо разумем где сте и у каквој ситуацији налазите, али ипак предузмите било какве мере, јер овакакав рад Калабића, већа је пропаганда за партизане него што је и они сами имају. Треба да ме разумете,

3. новембра 1943 год,

положај                                                                       До гроба Вам одан, Ваш,

                                                                                      (потпис)

[печат латиницом: Војно-историјски институт Југословенске народне армије, Архива непријатељских јединица, Бр. рег. 471, к. 118]“

За све оне који су већ из неког разлога „раскрстили“ са питањем ко је био ко у Другом светском рату, бар на простору овоземаљске Србије, наведен документ који се уредно чува у једном од државних архива представља апсолутно „аутентичну“ архивску грађу којом се „доказује“ сва морално-професионално-патриотска изопаченост „алкохолисаних и од печења набреклих Михаиловићевих четника“. Дакле, након читања овог „документа“ свима би требало да буде коначно појашњено зашто „Србин радо иде у партизане“ а не у четнике. Ипак, из горе наведеног преписа „документа“ се јасно види, и поред свих уредно прикачених архивско-регистрационих ознака, да се ради о чистом фалсификату јер једноставно не постоји на документу име и презиме пошиљаоца да не говоримо о формалним пропустима типа „Чика“ Дражо уместо „Чича“ Дражо, итд. Аутентичност овог невалидног и нерелевантног „документа“ се једноставно мора одбацити из најмање три разлога: 1) са техничке стране је апсолутно неприхватљив као аутентично-истинит обзиром да име пошиљаоца не постоји док се „пошиљаочев“ потпис може свести на хијероглифе из којих је потпуно нејасно име или/и презиме онога ко „шаље“ документ у виду писма; 2) сви други горе наведени документи који говоре о потпуно другачијем развоју догађаја су потпуно валидно-релевантни са техничке тачке гледишта јер садрже потписе, имена и печате особа и институција који су их издале; и 3) сведочења самих Страгараца поводом овог немилог догађаја су у потпуној опречности са наведеним садржајем „документа“. Дакле, ради се о класичној форми потуреног „документа“ у фајлове „непријатељске“ стране након рата којима се требало формално „доказати“ ко је био ко у току рата. Ову врсту „докумената“ су очито могли да добију редовним поступком сви „овоземаљски смртници“ од стране званичних државних органа. За она друга права документа ипак је требало имати петљу доћи до њих. 

На крају, што се тиче правог разлога четничког напада на варошицу Страгаре постоји извештај Николе Калабића послат капетану Тодоровићу а то су биле жалбе локалних сељака на немачке пљачке и реквизиције пшенице која се транспортовала у Немачку (Б. Тодоровић, „Последњи рапорт“, стр. 350−351).
Извор:НСПМ

Чикаго: Нови споменик Чичи (ФОТО)           

 
7. Септембра 2009. године, у српском православном манастиру Пресвете Богородице (Нова Грачаница), недалеко од града Чикага (САД), откривен је и освећен нови споменик ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу.
У присуству веше десетина грађана, споемник је освештао Његово преосвештенство епископ Лонгин уз саслужење локалног свештенства.
Споменик је подугнут новчаним средствима чланова Удружења српских бораца Краљевске Југословенске Војске - Дража Михаиловић
 
Аутор: Јовица Аћамови

Текст и слике:

Ekskluzivno: Fotografije i spisak imena ljudi koji su uhvatili četničkog vođu
Oni su zarobili đenerala Dražu
Autor: Vuk Z. Cvijić | 16.09.2009. - 07:59



Beograd - Bezbednosno-informativna agencija pronašla je u svojoj arhivi spisak sa imenima 12 pripadnika Ozne koji su 12. marta 1946. zarobili đenerala Dragoljuba - Dražu Mihailovića. Spisak koji „Blic” ekskluzivno objavljuje, BIA je dostavila Državnom tužilaštvu i Komisiji za pronalaženje posmrtnih ostataka komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini. Pored spiska, domaća javnost po prvi put ima prilike da vidi i fotografije pripadnika Ozne kako poziraju sa Dražom - na jednoj su u partizanskim uniformama, a na drugoj u četničkim jer je pre hapšenja ta grupa mesecima izigravala četnike infiltrirajući se u njihove redove.

U zarobljavanju Draže Mihailovića učestvovale su dve grupe operativaca. U prvoj su 12 pripadnika Ozne koji su preobučeni u ravnogorske uniforme uspeli da se infiltriraju u najbližu okolinu đenerala Mihailovića. U drugoj je bilo sedam operativaca koji su služili za vezu, a paravan im je bio da obavljaju meteorološka istraživanja.


Mihailović je ubijen 17. jula 1946.  posle montiranog suđenja

Predvodnik grupe koja se prerušila u četničke uniforme bio je tada potpukovnik Svetolik Lazarević, a u grupi su bili operativci major Dragoljub Vasović, major Slobodan Krstić, major Milovan Pejanović, major Radenko Mandić, major Živa Čiklovan, kapetan Đorđe Nešić, poručnik Janko Dimić, zastavnik Raša Nešovanović, vodnik Mane Trkulja, vodnik Zvonko Sitarić i kurir-borac Mile Bulajić.
Grupu „meteorologa” predvodio je tada potpukovnik Jovo Kapičić, a u njoj su još bili major Vlada Bojanić, kurir-borac Jovan Stojanović, šofer Miodrag Tasić, major Voja Čolović, poručnik Đuro Šerbedžija i poručnik Nikola Miščević.
Većina učesnika hapšenja ubrzo je nagrađena ordenima za zasluge i partizanskim zvezdama i unapređena je. Jovu Kapičića (90), predvodnika meteorološke grupe, saslušavali su članovi Komisije, a on je sam u intervjuu za „Blic” nedavno potvrdio da je učestvovao u zarobljavanju đenerala Mihailovića i da mu je paravan bio da obavlja meteorološka istraživanja.
Draža Mihailović je zarobljen u blizini Višegrada na putu Dobrun-Priboj. Prema navodima Ozne, ključnu ulogu u zarobljavanju imao je đeneralov saradnik Nikola Kalabić, komandant kraljeve garde, koji je i doveo preobučene oznaše do Draže.
Prema partizanskoj istoriografiji, kolonu sa đeneralom Mihailovićem u kojoj su bili preobučeni pripadnici Ozne na putu Dobrun-Priboj čekala je u zasedi još jedna grupa Ozne. Kada se pripucalo, na đenerala Mihailovića je legao Radenko Mandić, a Đorđe Nešić je ubio Dragišu Vasiljevića, Dražinog pratioca. Zatim su Mandić i Nešić stavili lisice komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Vest o zarobljavanju đenerala Mihailovića objavljena je tek dve nedelje kasnije - 27. marta 1946. godine.

 
Operativci Ozne preobučeni u četnike infiltrirali su se u redove bliske Draži Mihailoviću


Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde i član Komisije za nalaženje đeneralovog groba, kaže za „Blic” da je sigurno da će dokumentacija sa imenima onih koji su hapsili Mihailovića umnogome doprineti ostvarivanju prvobitnog cilja - pronalaženju posmrtnih ostataka.
- Kao što postoje fotografije sa zarobljavanja, sigurni smo da postoje i slike egzekucije. One su napravljene da bi se vrhu tadašnje vlasti dokazalo da je Mihailović zaista zarobljen, a potom ubijen - kaže Homen.
On navodi da za sada najviše dokaza upućuje da je telo đenerala Mihailovića zakopano na Adi Ciganliji ili u Lisičijem potoku na Dedinju:
- Predstoji nam veliki posao. Prvo je na redu uzimanje DNK od članova porodice Mihailović. Imamo posebnu opremu, sonare kojima bez kopanja može da se utvrdi šta se nalazi ispod zemlje. To će nam pomoći da utvrdimo gde treba da iskopavamo.
Predsednik komisije državni tužilac Slobodan Radovanović kaže da dokumentacija sa imenima pripadnika Ozne koji su učestvovali u zarobljavanju potvrđuje Kapičićevu priču da je postojala grupa obaveštajaca koja je pokrivala hapšenje đenerala Mihailovića.
- Naš cilj je da uzmemo sva ta imena i da dođemo do ljudi koji su živi i obavimo razgovor s njima - kaže tužilac Radovanović.
Homen navodi da je Komisija došla i do podataka da ruska i britanska obaveštajna služba imaju podatke o đeneralu Mihailoviću i da će im biti upućen zahtev da ih dostave.

Operativci ozne u četničkoj uniformi
SVETOLIK LAZAREVIĆ - Potpukovnik, načelnik grupe koja je hapsila đenerala Mihailovića. Bio je nerazdvojni drug Slobodana Penezića Krcuna, ministra unutrašnjih poslova Srbije. Lazarević i Krcun poginuli su u saobraćajnoj nesreći 5. novembra 1964. kod Lazarevca u novom automobilu koji je pri velikoj brzini udario u drvo. Sumnja se da je udes isceniran i da su ubijeni.
DRAGOLJUB VASOVIĆ - Major. Prema tvrdnjama iz Ozne, u akciji hapšenja izigravao je ađutanta Nikole Kalabića.
SLOBODAN KRSTIĆ UČA - Major, funkcioner Ozne. Autor knjige „Kako sam hvatao Dražu Mihailovića”. Pored hapšenja prisustvovao i pogubljenju Mihailovića. Tvrdio da je đeneral ubijen na Adi.
MILOVAN - BATA PEJANOVIĆ - Major, koji je prema tvrdnjama iz Ozne napravio vezu sa Nikolom Kalabićem i otkrio da se đeneral nalazi u blizini Višegrada. U kontaktima sa četničkim komandantima koristio je pseudonim - Ljuba Popović, advokat iz Beograda, i predstavljao se kao „delegat beogradske četničke organizacije”. Navodno je on ubedio Kalabića da dođe u Beograd.
RADENKO MANDIĆ - Major, kasnije narodni heroj. Prilikom bežanja iz obruča oko sela Banjica koji su postavile četničke jedinice, ubio je jednog pripadnika Ravnogorskog pokreta, ali mu je tada ubijen otac. U Ozni tvrde da je on lično zarobio Mihailovića.
ĐORĐE NEŠIĆ - Imao je 22 godine kada je učestvovao u akciji zarobljavanja Mihailovića kao šef Ozne za beogradsku opštinu Stari grad. Predstavljao se kao ravnogorac Đole. Kasnije postao šef odeljenja Udbe za potere.

Novi svedok Komisije
Komisiji koja traži posmrtne ostatke đenerala Dragoljuba Mihailovića javio se novi svedok, potvrdio je za „Blic” državni tužilac Slobodan Radovanović. Reč je o čoveku koji je šezdesetih godina prošlog veka bio daktilograf u komisiji koja je popisivala sve jame u kojima su pokopani leševi streljanih u tadašnjoj SFRJ. - On je kucao na mašini ono što mu je diktirao Mihailo Đorđević, šef te komisije, koji je ranije bio predsednik veća koje je sudilo Mihailoviću - kaže tužilac Radovanović.

Izvor: Blic

Pismo Nikole Kalabića partizanskim vlastima
Krcun mi je predložio da izdam Dražu
Autor: Vuk Z. Cvijić, Tanja Nikolić Đaković | 17.09.2009. - 08:03


General Kraljevske vojske Jugoslavije (KVJ) Draža Mihailović uhapšen je uz pomoć Nikole Kalabića, komandanta garde KVJ, na osnovu saradnje i po instrukcijama Slobodana Penezića Krcuna. Ovaj podatak postaće deo zvanične srpske istorije ukoliko se potvrdi autentičnost Kalabićevog pisma koje je Bezbednosno-informativna agencija (BIA) predala Komisiji za istinu o streljanju Draže Mihailovića, a čiji sadržaj „Blic” ekskluzivno objavljuje.

Ne navodeći kome se obraća, decembra 1945. Kalabić u jednom od tri pisma, čijim fotokopijama raspolažemo, između ostalog piše „partizanskim vlastima”:
- Pukovnik Penezić i potpukovnik Milatović predložili su mi da kažem kako sam ja uhvaćen, ostali likvidirani u šumi, dajući mi časnu reč da neće biti streljani. Pristao sam radi naroda, bolje je da privedu nas 10-20 nego nove hiljade nevinih, ali tvrdim da je to položaj da se izvede samo još dva-tri puta i stvar otkrivena, a u pitanju je pokret sa dubokim korenom u Srbiji, a ne na tri-četiri mesta - piše Kalabić.
U pismu koje ni stilom ni rečnikom ne podseća na preostala dva, Kalabić ispisuje:
- Oko 8. 12. ‘45. potpukovnik Mile Milatović rekao mi je: „Briši ti, Nikola, ova Ravna Gora je prošlost. Mi hoćemo pomoću tebe političkim putem da rešimo četničko pitanje u Srbiji, ako si zaista rad da pomogneš svome narodu, to učini sad, jer možeš. Mi stojimo čvrsto na nogama, ali hoćemo da stojimo još čvršće. Razmisli i daj nam predlog” - piše.
Posle dugog razmišljanja, pozivajući se na poznavanje tačnog stanja organizacije Draže Mihailovića, Kalabić odgovara da Ravna Gora nije prošlost, i da to neće biti još dugo godina. Ipak, iznosi svoj predlog, za koji smatra da će rukovodioce NOB-a nasmejati, naljutiti, a nekog i naterati na ozbiljno razmišljanje. Reč je o pomirenju partizanskih i četničkih snaga.
- Nijedan Ravnogorac nije pravio greške iz osvete ili korstoljublja, greška je do Dragiše Vasića koji je sve više grešio, padao iz jedne krvi u drugu jer im se ne da prilika da se poprave, a treba im dati i tu mogućnost kao vašem majoru Miloju Milojeviću da se popravi i krenu putem sreće i napretka - objašnjava Kalabić, a zatim pod stavkom „moj predlog” navodi:
- Pružite ruku bratstvu mira, praštanje svega što je bilo, bez obzira ma kakvi bili ti grehovi: veliki - bezgranično praštanje. Rezultat bi bio za Vas zaprepašćujući i to brz.
Kalabić dalje navodi da garantuje svojom čašću, svom svojom porodicom i celim svojim bićem da će praštanjem biti prekinute borbe, ubijanja „D. M. ljudi” (p.a. Kalabić kadgod piše o Draži Mihailoviću navodi samo njegove inicijale), hapšenja...
- Ja lično u tu svrhu žrtvujem sebe i porodicu, samo da narodu bude bolje i da jedanput prestane bratoubilačka borba kojoj se za sada ne vidi kraj. Kao najodgovorniji komandant i čovek mogu uraditi u samom narodu mnogo, i to mnogo više nego Vaše desetine i desetine hiljada vojnika - piše on.
Kalabić predlaže da se pojavljuje uz članove NOB-a na zborovima, konferencijama, mitinzima i garantuje da bi „stvar skrenuo za 180 stepeni”. Ubeđen je da bi ga narod poslušao.
- Razume se, ovome bi prethodila opšta amnestija, amnestija za sve Ravnogorce. Problem je, razume se, složen. Ali nema stvari koju ljudi ne mogu svršiti ako imaju imalo dobre volje za to. Godine bi rane zalečile, smirile i stišale.
Partija Vaša, pokret, front, ne gubi tu, već naprotiv, dobijate, a ne verujemo da Vam je cilj osveta.
Ako bi mi se dala garancija za živote ljudi koji su u šumi, garantujem da bih do jeseni apsolutno do poslednjeg čoveka povukao iz šume bez borbe, potresa, bez ratova. Pa zar to nije idealno, zar i Vama nije isti cilj - garantujem da je u ovom slučaju istovetno sve - pa kad je tako, na posao, dajte mi mogućnost, a vi kontrolišite.
Kalabić je „tvrdo ubeđen” da je baš Maršalu Titu stalo do toga da narodu bude bolje u svakom pogledu, „pa i on je čovek od krvi i mesa”.
Mesecima sam ja o tome sebe mučio, zašto da ovako završim u šumi kao hajduk, a otišao sam 1941. godine u šumu iz najidealnijih pobuda. Pa i da odem u šumu, dokle? Hajdukovanje možda još godinu, dve, četiri i pet, i deset opet završiti život u najvećoj večitoj strepnji - ako već postoji mogućnost pomoći svome narodu i prijateljima na drugi način.
Molim da ovo pročitaju Đilas, Ranković i Penezić radi njihove uloge u pokretu. Moja glava uvek ima vremena da se skine. Bog mi je svedok da želim dobro svome narodu.
19. 20. XII 1945.


Kalabićevo pismo ministru policije Slobodanu Peneziću (29. 4. 1946.)
„Tajna o zarobljavanju će sa mnom u grob“

Dva i po meseca po streljanju Draže Mihailovića, Nikola Kalabić, skrivajući se iza pseudonima Slobodan Ranković, poslao je pismo Slobodanu Peneziću Krcunu. Pismo, koje je Komisiji dostavila BIA, a „Blic” ga objavljuje u celosti, predstavlja, ako je autentično, svojevrsno priznanje Kalabića da je učestvovao u hapšenju đenerala.


Članovi Komisije za otkrivanje posmrtnih ostataka đenerala Mihailovića su oprezni kada je u pitanju Kalabićevo pismo jer, kako kažu, ne bi bilo neobično da je Udba namerno ostavila falsifikat zbog prikrivanja tragova. Ukoliko ga je pisao Kalabić, nije poznato ni pod kojim okolnostima je to radio. U pismu datiranom 29. 4. 1946. u 16 časova on Krcuna poziva na slavu i piše:

„Dragi Krcune,
Danas je dvadeset i dva dana kako si bio. Apsolutno je red da dođeš. Znam i uveren sam da si zauzet poslom, ali što je red, red je. Imam veliku molbu, radi se i o mojoj slavi Sv. Đurđu. Slavio sam slavu i u ropstvu, na položaju i kod kuće, pa te molim bratski da mi izađeš u susret te da proslavim i sada. Znam, ti ćeš reći - pa slavi. Tako je. Ali bez tebe ne mogu. Radi se o ovome, u tome se i sastoji moja molba: da na Đurđevdan sa Markom budeš mi gost na slavi - na večeri. Ovo je moja bratska molba i držim za sigurno da je Marko (pretpostavlja se Aleksandar Ranković - prim. aut.) odbiti neće. To je prvi deo molbe, drugi deo tiče se para i spremanja pečenja, praseta, kolača, žita, sveće i dr. To bih ja sa Bojanićem svršio. Spremanje bi preuzela brice našega žena, koja nema pojma ko sam ja.
Ukoliko Marko ne bi slučajno mogao doći (posao je posao) ja bih te molio da ti obavezno budeš sa tvojima (Milatović - Vladan - Mandić - Učo - Jeremić - Aco i drugi za koga ti nađeš za shodno). Smatram da sam od tebe lično toliko zaslužio.
Hvala ti mnogo što si odobrio da mogu izaći autom i u bioskop. Bio sam u nedelju sa Josipom na grobu Neznanog Junaka, bio sam prosto opijen da li vazduhom, srećom ili blizinom slobode - đavo će ga znati, odavno tako nisam sretan bio.
Ovih dana Mile je bio kod mene, pa mi reče da bi za Marka i tebe bilo strašno da se stvari sa D. M. hvatanjem kompromituje.
Dragi Krcune, iz novina sam jasno video kakav je obrt uzelo D. M. način hvatanja po izjavi Markovoj. Molim te kao brata veruj mi, a i reci Marku sledeće: Sa moje strane, iz mojih usta neće izaći tajna o toj stvari - pa ako treba i život svoga, ni mojoj drugarici – ženi, nikad o tome ni reči, tajna će sa mnom u grob otići. Za gornje reči dajem vam moju časnu reč, a vi ste se uverili šta znači moja reč.
Mile mi dalje reče da je Uglješa javljao se po mojoj stvari. Da moj dragi pobratim (nečitko) i ti, a za konspirativnost prepustite to meni, ne može biti teži (nečitko) zadatak od uručenja živa D. M. pa sam ga izveo sa 100 % sigurnošću. Po navedenoj molbi za slavu molim te za odgovor… (nečitko) treba mi 3-4 dana da znam ranije radi spremanja.
29. 04. ’46. u 16 časova.
Pozdrav pobratim Slobodan Ranković”


Izvor: Blic

Jovo Kapičić, general Udbe za „Blic”
Što bih se mirio s onim kome sam brata ubio
Autor: Vuk Z. Cvijić | Foto:Z.Raš | 17.09.2009. - 05:00


Nismo imali milosti, bili smo okrutni jer smo čistili smeće. Ubijeni su tada nemački zarobljenici, pa oni koji su radili za okupatora, a onda i četnici, kazuje za „Blic” Jovo Kapičić (90), koji je kao potpukovnik Ozne učestvovao u akciji zarobljavanja đenerala Dragoljuba - Draže Mihailovića. „Šta ja sada da se mirim sa nekim kome sam brata ubio”, ljutito dodaje.

Kapičić, između ostalog, potvrđuje da je verodostojan i tačan spisak imena 12 pripadnika Ozne, koji su zarobili đenerala Mihailovića i koji je „Blic” objavio juče.
On objašnjava da je 1946. bio načelnik Udbe za Beograd (pošto je te godine Udba osnovana iz Ozne prim. aut.).
- To je tada bilo kao da sam bog. Nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete. Zato Draža nije dobio grob da se ne ide na poklonjenje, pa neću ja sada da mu pravim spomenik nizašta na svetu - kaže Kapičić i dodaje:
- Ne bi rek’o gde je Dražin grob ni da mi glavu uzmu, pa da pljunem na svoju borbu, ideologiju i mrtve drugove!?
On objašnjava da Mihailović nije sahranjen kako dolikuje da se ne bi stvarao kult ličnosti.
- Nije bačen u jamu, nego je negde pokopan pored Save, do Sremske Mitrovice, u Lisičijem potoku, na Adi, ne znam gde i ne interesuje me. Znate koliko kostiju ima tamo, bojim se samo da ne izmisle da su neke njegove. Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem. Srbija je bila vezana za kralja, dinastiju, crkvu, koja je u duši naroda, i intelektualce kakav je bio Slobodan Jovanović - ispričao nam je Kapičić.
On je za „Blic” pristao da opiše svoju verziju hapšenja đenerala Mihailovića, navo­deći da ga je Aleksandar Ranković – Drug Marko, savezni ministar policije čiji je Kapičić bio pomoćnik, pozvao i obavestio ga da Nikola Kalabić, komandant kraljeve garde, sarađuje sa Oznom nakon što je priveden.
- Milovan Pejaković je Kalabića namamio u Beograd sa pričom da će biti Dražina veza u inostranstvu i tu je uhapšen. Data mu je mogućnost da sarađuje i spase sebi život i on je pristao. To je meni sve ispričao Ranković, kada mi je rekao da je grupa Ozne na terenu i da su istovremeno i pripadnici vojske na terenu. Svi oni su bili preobučeni u četnike i postojala je opasnost da se ne poubijaju. Bio sam zadužen za vezu i bio sam najstariji oficir na terenu, kao Rankovićev pomoćnik - navodi Kapičić.
Da nije bilo Kalabića, kaže, „đeneral Mihajlović nikad ne bi bio pronađen jer ga je krio narod”. Na naše pitanje šta je posle bilo sa Kalabićem, odgovara da je za to bila zadužena Ozna u Srbiji i dodaje: „Šta mislite da je takav čovek ostao živ, a njega smo jedino mogli na Mesecu da krijemo”.
Kapičić navodi da je Mihailović zarobljen na putu za Dobrun i da je to izvelo 12 pripadnika Ozne čija je imena „Blic” objavio u jučerašnjem broju.
On tvrdi da je đeneral Mihailović prilikom zarobljavanja izgovorio samo: „Šta bi, braćo Srbi”.
- Išli smo u Krcunovu kancelariju u Đušinoj ulici. Dražu smo ostavili sa naša dva čoveka, da ne uradi nešto. Krcun je bio u Novom Sadu, pa sam ga obavestio telefonom i on se dovezao posle 40 minuta da se uveri svojim očima. Javio sam i Rankoviću. Pričao mi je posle da mu je ispala slušalica kada je čuo. To je bila prvorazredna vest da je uhvaćen Titov konkurent - navodi Kapičić.
On kaže da je Josip Broz u to vreme bio u Poljskoj, pa mu je tamo javljeno.
- Kada se Tito vratio, odlučeno je da se Draži sudi u Srbiji i da može da ga brani koga on izabere. Bilo je tada intervencija iz mnogih zemalja da se Draži spase život, ali to nije prihvaćeno. Suđeno mu je i kazna je izvršena. Nije prema njemu moglo da se postupa kao prema čoveku, on je bio zločinac - kaže Kapičić.

Ratni zločini ne zastarevaju
Prema do sada prikupljenim podacima, komunističke vlasti u Srbiji ubile su oko 80.000 ljudi, od koji 60.000 Srba i 20.000 pripadnika nacionalnih manjina i ove zločine će ispitati druga komisija Vlade Srbije, kaže Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde. „Ratni zločini ne zastarevaju. Tek predstoji težak rad komisije koja treba da utvrdi zločine tadašnjih vlasti”, navodi Homen.

Izvor: Blic

Grafolog potvrdio autentičnost rukopisa
Kalabić je napisao oba pisma
Autor: V. Z. Cvijić | Foto:P. Vujanac | 18.09.2009. - 08:23



Valjevo - „Otadžbina, kralj i đeneral Draža bile su tri svetinje Nikole Kalabića i deda ni po cenu sopstvenog ni života svojih najmilijih ne bi izdao Čiču“, kaže Vesna Dragojević (52), unuka komandanta Gorske garde Ravnogorskog pokreta, predratnog šefa geodetske uprave u Valjevu.
Potomci Nikole Kalabića apsolutno ne veruju da je bilo kada napisao bilo kakvo pismo Krcunu (koje je „Blic“ juče objavio), pre svega jer veruju da je u to vreme već bio mrtav.
- Ako je sadržina pisma takva kakva jeste, jedino je tačno da je deda držao do svoje reči. A pošto je reč i zakletvu već dao kralju i otadžbini, sigurno nikada ne bi sklopio neki sporazum sa komunistima koji su mu streljali maloletnog sina Milana - kaže Vesna Dragojević.
Njena ćerka Jelena Đuranović (32) podseća da o smrti Nikole Kalabića postoji najmanje deset, često kontradiktornih verzija, ali nijedna potvrđena.
- Mi verujemo u verziju do koje je posle 15-godišnjeg istraživanja i razgovora sa preživelima, svedocima i na osnovu stranih nezavisnih izvora došao Miloslav Samardžić, a ona govori da je pradeda ubijen januara 1946. godine u klisuri reke Gradac u blizini Valjeva, gde ga je Ozna opkolila. Taj scenario je Samardžiću u Švajcarskoj potvrdio i izvesni Kent, koji je kao pripadnik Ravnogorskog pokreta izbegao, a bio je član grupacije Nikole Kalabića. Od januara 1946. niko za pradedu nije ni čuo niti ga je video i njegov nestanak su komunisti iskoristili da sklope priču o izdajstvu kako bi kompromitovali ceo pokret. Pošto je već bio mrtav, nije ni mogao izdati Dražu koji je uhvaćen u martu, a ni pisati pismo Krcunu koje je datirano na kraj aprila - smatra praunuka nekadašnjeg najbližeg saradnika đenerala Mihailovića.


Vesna Dragojević kaže da prepoznatljiv potpis Nikole Kalabića može da iskopira „bilo ko vešt, pa i dan-danas to pojedini ljudi u Valjevu znaju“, kao i da bi to grafolozi mogli da utvrde. Ona podseća da je njena baba Borka sa svojim suprugom poslednji kontakt imala u decembru 1945. godine. Ona, međutim, do svoje smrti 1995. ni reč nije progovorila o suprugu iz straha da se deci nešto ne dogodi, tako da je sve tajne odnela u grob, ali je uvek samo jedno ponavljala: „Dao je zakletvu, on nije izdao Dražu“.
Kad je reč o fotografijama na kojima je Kalabić sa operativcima Ozne, Vesna kaže da je reč o montaži.
- Ili je na njima neko ko „glumi“ Kalabića! Nikola Kalabić je bio visok preko 1,85, dok je Radenko Mandić koji je učestvovao u hvatanju đenerala Draže bio visok 1,60, a na fotografiji su iste visine. Pored visine, ni fizionomija ni lice pripadnika Ozne koji je navodno Kalabić ne odgovaraju izgledu moga dede - komentariše ona.
- Prota Mihailo Danilović je Miloslavu Samadžiću ispričao da su mu očevici pogibije Nikole Kalabića, četnici Boža Božanović i Veljko Kostović, rekli da je Ozna potom angažovala izvesnog glumca iz Kraljeva koji je donekle ličio na dedu i da su ga u okolini Valjeva „pokazivali“ kao Kalabića. Verovatno je i on na tim fotografijama kao Kalabić. Da je Nikola Kalabić poginuo dva meseca pre nego što je uhvaćen Draža, pa ga nije mogao ni izdati, potvrdili su takođe očevici Milan Stojanović Ciga i kapetan Radomir Petrović Kent, koji je živeo u Švajcarskoj - ističu unuka i praunuka Kalabića.
One navode još razloga za sumnju u autentičnost fotografije.
- Sredinom sedamdesetih u okolini Užica u jednoj septičkoj jami je pronađena njegova oficirska torba u kojoj su, pored dokumenata koji su propali ali na kojima je sačuvan njegov ratni potpis čika Pera, nađene i porodične fotografije, kao i slike sina Milana, kog su komunisti streljali. Da je Kalabić, kako Ozna tvrdi, namamljen da dođe u Beograd, tu torbu bi poneo sa sobom. To što ju je odbacio svedoči o smrtnoj opasnosti u kojoj je bio, da je znao da mu je kraj - smatraju Vesna i Jelena.
U pismu koje je navodno napisao Kalabić u decembru 1945. „partizanskim vlastima“, a koje je „Blic“ juče objavio, navodi se da su mu „pukovnik Penezić i potpukovnik Milatović“ predložili da kaže da je uhvaćen, a „ostali likvidirani u šumi“, dajući mu časnu reč da neće biti streljani. „Pristao sam radi naroda…“, stoji u pismu čija autentičnost se utvrđuje. Drugo pismo iz 29. aprila 1946, koje je takođe BIA dostavila Državnoj komisiji za otkrivanje posmrtnih ostataka Mihailovića, naslovljeno je na Slobodana Penezića, kome obećava da će do groba čuvati tajnu o zarobljavanju Mihailovića.

 
Grafolog: Kalabić je autor oba pisma


Sudski veštak Jovan M. Krstić, grafolog i psiholog, tvrdi da je Nikola Kalabić zaista autor dva pisma koja je juče objavio „Blic“ – jednog, od 29. aprila 1946. adresiranog na Slobodana Penezića Krcuna, ministra unutrašnjih poslova Srbije, i drugog, iz decembra 1945, upućenog partizanskim vlastima, u kojem Kalabić navodi da mu je Krcun lično predložio da izda Dražu Mihailovića i u kojem objašnjava zašto je to prihvatio.

 
Grafolog Krstić je takav zaključak izveo nakon što je rukopis iz oba pisma uporedio sa potpisom Kalabića, na katastarskom dokumentu od 26. oktobra 1932.
- Isti su potpis Nikole Kalabića na pismu i katastarskom dokumentu. To je posebno uočljivo kod slova K. Takođe, isti čovek je pisac oba pisma - isti je rukopis na onom iz decembra 1945. i aprila 1946. godine. To se posebno vidi po dijakritičkim znakovima. Neka slova su zajedno pisana na originalan način, kao na primer „pr“ - objašnjava grafolog Krstić.
Na naše pitanje da li je moguće da je neko falsifikovao rukopis Krstić odgovara odrečno.
- Rukopis je precizan, a Kalabić je bio geometar i obično ljudi koji su tehnički obrazovani imaju takav rukopis - navodi Krstić.
Na naše pitanje da li se iz rukopisa može videti da li je pisan pod prisilom, Krstić navodi da se u pismima vidi da je pisanje spontano sa sopstvenim pobudama.
- Kada se piše pod prisilom, u rukopisu se vidi emocionalni naboj. Takav rukopis je obično isprekidan, drhtav, a ovde toga nema, redovi su pravilni i jednako nakošeni - objašnjava grafolog Krstić.
Branislav Jeftić, istraživač Ravnogorskog pokreta, kaže za „Blic“ da mu je poznato da je Nikola Kalabić koristio pseudonim Slobodan Ranković, kako je potpisao pismo iz aprila 1946, i dodaje da je i dalje otvoreno pitanje da li je Kalabić izdao Mihailovića.
- Moja razmišljanja su da je ipak Kalabić izdao Mihailovića. Bilo bi sjajno sada ispitati ta pisma i da se sazna prava istina - kaže Jeftović.

Izvor: Blic

Jovo Kapičić,Šef Udbe neće da se miri s četnicima. Kaže: „Što bih se mirio s njim, kad sam mu ubio brata." Ma oprosti mu, bre, to je bio samo brat jedinac.

Извор:Нови Стандард,рубрика-Ветроказ

„Blic” pronašao čoveka koji je hapsio Dražu
Niko neće saznati šta je bilo s Dražom i Kalabićem
Autor: Tanja Nikolić Đaković | Foto:V.Lalić | 19.09.2009. - 08:16


Mile Bulajić (84) bio je potporučnik Ozne kada su došli po njega kako bi učestvovao u akciji hapšenja Draže Mihailovića. Prikupili su ih, kako tvrdi, sa raznih strana. Nisu pitali jedan za drugog ništa, niti su smeli. Imali su lažna imena. „Moje ime u toj akciji bilo je Stevo Popov”, kaže za „Blic” Bulajić.

On u jednom trenutku prvo negira da je učestvovao u ovoj akciji, dok u drugom izgovara kao iz topa svoje lažno ime koje su mu dali tokom ove operacije.
- Šta je bilo sa Dražom i Kalabićem posle ne znam i niko neće saznati nikada. Ono što je Ozna preuzimala na sebe, to ni bog nije saznavao - priča Bulajić dok pogureno sedi za čelom trpezarijskog stola.
Bulajić, koji danas živi u Beogradu, objašnjava da je Mihailović bio neprijatelj broj jedan i pripoveda o tome kakva je disciplina vladala među oznašima u to vreme.
- Kada Ozna kaže da si iskopao oko sam sebi, morao si to da potvrdiš i ništa da ne pitaš. Nisi znao da li te šalju u pravu akciju ili te samo proveravaju, ima samo da izvršiš zadatak. Sve što bi rekao ili pitao, Ranković (Aleksandar, prim. aut.) bi znao. Čak i kada je neki četnik iz inostranstva krenuo za Srbiju, on bi to odmah znao… A Draža je bio neprijatelj broj jedan. Šta je sa njim kasnije bilo, posle hapšenja, ne znam, a ne zna ni sam bog. Ako neko nešto zna, onda je to Jovo Kapičić, on je bio ono što i bog. Ako je nešto rekao Kapičić, to je tačno.
Na pitanje da li je Kalabić bio uhapšen i da li ih je on doveo do Draže odgovara i da li se slikao sa njim:
- Ja ne znam ko je Kalabić. Da li je to Kalabić ili neko lažan, ne znam. Nikada ga pre (p. a. izbegava da kaže pre slikanja) nisam video. Možda je fotomontaža, možda je lažna osoba, možda je streljan na livadi, možda posle Draže, ništa to ne znam. A i da išta o svemu znam, ja sigurno nisam taj ko bi ijednu reč kazao - kaže on.
Na nagovor njegove unuke i unuka:
- Pa, deda, kaži im, kako bi znali pravu istinu, kaži, pa nama si pričao da si učestvovao u hapšenju Draže - on odgovara ljutito:
- A lepo su govorili, ne pričaj nikome ništa, ni rođenoj deci! I, vidiš, u pravu su, evo sada rođena deca da me izdaju.
Katarina, njegova unuka, kaže:
- Ne vredi. Možeš da ga ispituješ do prekosutra, on je tako istreniran i uteran mu je strah u kosti da Ozna sve dozna, da neće ni reč reći. Nama je samo pričao da je učestvovao u hapšenju Draže, Kalabića nije spominjao, valjda mu nije bio bitan… A kada smo ga pitali gde je sahranjen Draža, nikada nam nije odgovarao.
- Ajde, ćuti više! Ne znaš ni sama šta pričaš - dobacuje Mile Bulajić.
Na pitanje da li je Kalabić bio taj koji ih je podučavao kako da se ponašaju preobučeni u četnike, tvrdo odgovara:
- Niko nas nije obučavao! Ne znam ko je taj Kalabić!
- Pa, deda, kada si puštao bradu. Ti si onaj na slici u četničkoj odeći, četvrti po redu - nagovara ga unuka.
- Nisam ja imao bradu, imao sam 19 godina i bio sam još dečak i ništa ni o čemu nisam znao.
Naš sagovornik tvrdi da nikada ni sa kim nije posle te akcije razgovarao o njoj, čak ni sa pripadnicima Ozne.
Dobro sam živu glavu izvukao. Kada je nastradao Ranković, samo što nisam nastradao i ja. Oteran sam u penziju. Imao sam 42-43 godine, kada su došli jednog dana i pitali: „Hoćeš u penziju?”. „Neću”, odgovorio sam. „Mora se”, nastavili su. „Ako se mora, hoću”, rekao sam i ništa drugo. Nikada me niko nije posle ispitivao o Draži do vas sada.
Njegova unuka kaže da je preplašen, da osim Tita za drugog predsednika on ne zna. Odbija da odgovori na pitanje da li su im zapretili skidanjem glave ukoliko o ovome ikada progovore.
Navešću vam samo jedan detalj. Kada bi stizao račun za struju ili bilo šta drugo, on je odmah trčao da ga plati. To je važilo za svaku obavezu prema državi, ona se bezpogovorno i to odmah ispunjavala. Od mene danas traži da se računi isplate istog momenta kada stignu i ne prihvata bilo kakvo opravdanje za kašnjenje ni od par sati. Ozna ih je tako istrenirala - priča njegova unuka.
Dok Bulajić dodaje:
- Da iz službe izađu dokumenta?! To više nije služba, pa neka je prošlo i pedeset i sto godina. To se u Ozni sakrivalo i niko od nas nije znao šta je znao onaj drugi.

Sporenja o autentičnosti fotografija Kalabića
Istoričar Bojan Dimitrijević i član Komisije za otkrivanje posmrtnih ostataka komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske u otadžbini kaže da su fotografije iz arhive BIA na kojima se nalaze Draža Mihailović i Nikola Kalabić sa operativcima Ozne koji su hapsili Mihailovića „apsolutno autentične”. „Lično sam ih pronašao u arhivi BIA u kutiji broj šest zajedno sa Kalabićevim pismima. Ranije sam i ja sumnjao u autentičnost jedne objavljene fotografije na kojoj je Kalabić. Kada ih držite u rukama, nemate nikakve sumnje da su prave. Nikad kao istoričar nisam naišao na dokaze koji bi ukazivali da je u slučaju Kalabića bilo namere da se podmeću dokazi”, kaže istoričar Dimitrijević. Publicista Miloslav Samaržić, autor knjige „Istina o Kalabiću” sa druge strane, tvrdi da su u pitanju falsifikati i pisama i fotografija i navodi da je Kalabić poginuo oko 15. januara 1946. u Gradačkoj klisuri kod Valjeva. „Na slici je lažni Kalabić. Pravi Kalabić je bio stariji, imao je veću glavu i šire lice, ređu kosu iznad ušiju jer je bio proćelav i drugačije oči i obrve. Kalabić je bio visok čovek, dok je lažni Kalabić neznatno viši od oznaša Radenka Mandića (na slici četvrti s leva u gornjem redu), koji je bio izrazito niskog rasta” - tvrdi Samardžić i dodaje da su slike sa đeneralom Mihailovićem prave.
V. Z. C.

Izvor: Blic