Фељтон - Друга потера за Дражом - 2. део       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
уторак, 26 мај 2009
draza-sud.jpg

Саслушање је почело 9. априла 1946. Дража је овако описао свој животни пут:

"Зовем се Драгољуб Михаиловић Дража. Рођен сам 27. априла 1893. године у Ивањици, срез моравички, од оца Михаила и мајке Смиљане, рођене Петровић. Од ближе родбине имам сестру Јелицу, сада у Београду. Браће нисам имао, сестра Милица умрла ми је 1905. године.

Без оца сам остао у другој години старости, а без мајке у седмој. Отац ми је био срески писар у Ивањици, а деда, који се презивао Петровић, био је управник поште у Пожаревцу. Мати води порекло из сељачке породице, из села Тисовице код Нове Вароши." (Михаиловић у овом исказу не помиње да је имао жену Јелицу и троје деце - синове Бранка и Војислава и ћерку Гордану. Бранко и Гордана били су у партизанима, а Војислав је погинуо као четник 1945. на Зеленгори.)

"После смрти оца прешао сам у Београд код бабе по оцу и стричева - Томе, који је био главни управник телеграфа у Београду, Драгомира, који је умро као поручник 1903. године, Велимира, који је погинуо у Првом светском рату као потпуковник, командант 9. пука, и Владимира, ветеринарског пуковника, који је умро у Београду 1929. Основну школу и шест разреда гимназије завршио сам у Београду, а затим ступио у војну академију.

"У балканским ратовима 1912. године учествовао сам прво као поднаредник - питомац. Био сам ађутант код команданта батаљона мајора Боривоја Томића. Учествовао сам у рату против Бугара 1913, када сам постао потпоручник. Одлазим на продужавање школовања, али кад је избила побуна у Албанији, септембра 1913, одлазим у ову земљу. Крајем децембра исте године враћам се у Београд, настављам војну академију, у којој остајем све до јуна 1914. када сам мобилисан. Као водник у пешадијској чети прекобројног - пешадијског пука, ступам у светски рат. Учествујем у свим борбама које су се водиле против непријатеља. Прешао сам Албанију и заједно са српском војском стигао на Крф."



Кратко у гарди

Описујући своју биографију иследнику, Дража је рекао да је на Ђурђевдан 1916. са српском војском прешао у Солун и да је учествовао у пробоју солунског фронта. У борби близу Лерина био је тешко рањен, у јуришу митраљеског одељења чији је био командир. Одлази у болницу у Солуну, али крајем децембра, и поред оцене да више није за строј, добровољно се враћа у своју јединицу и бори се све до краја рата из кога излази као поручник. Одликован је са две златне и једном сребрном медаљом за храброст, орденом белог орла са мачевима ИВ и В реда и енглеским бојним крстом, по избору у целој дивизији.

Пошто је нагласио да је био симпатизер Димитрија Аписа и да је био запостављен, јер га је прогонио Јосиф Костић зато што није хтео да сведочи против свог претпостављеног команданта батаљона, због чега је био пред судом и дисциплински кажњен, Михаиловић је рекао да је у септембру 1919. премештен у Краљеву гарду, у којој је остао само четири месеца.

Дража Михаиловић описује иследнику инцидент због кога је избачен из Краљеве гарде:

"Нову 1920. годину дочекао сам у кафани 'Слобода' у друштву с гардијским поручником Стеваном Бухањицким, који се држећи здравицу дотакао бољшевичке револуције апострофирајући да наша слобода има да дође са истока. Мој друг је продужио здравицу упућену мени, а од суседног стола дошла је претња грађанина Светозара Прибићевића. Ја сам извадио револвер, ставио га на сто и казао: 'Да видим ко је бољи Србин од мене.' Убацио сам метак у цев и пиштољ држао пред собом. Мој друг је продужио здравицу, али тада интервенише од суседног стола судски потпуковник Рака, чије презиме не знам, а који је познат као прљав човек из солунског процеса, јер је био лажни сведок против Аписа. Због оног догађаја био сам под судским ислеђењем 40 дана, дисциплински кажњен са 15 дана затвора и прогнан у Скопље."

На питање иследника: "Јесу ли ваше симпатије биле на страни октобарске револуције?", Дража је одговорио: "Јесу."

У Скопљу је обављао разне дужности, одакле је премештен у Ниш, а из Ниша у Сарајево. Године 1921. конкурсом је примљен у Вишу школу Војне академије. Чин капетана прве класе добио је 1922. Школовање је завршио као шести у рангу, а затим је пошао на припреме за генералштабну струку.



Аташе у Софији

За време моје припреме за генералштабну струку, рекао је Дража иследнику, "радио сам годину и по дана у обавештајном одељењу Генералштаба код шефа Петра Марковића. У наставном одељењу радио сам шест месеци код Емила Белића. По завршеној припреми, на личну интервенцију министра војске Душана Трифуновића, који ме је запазио као најбољег тактичара у школи, распоредио ме је у Дунавску дивизију, ни по молби, ни по протекцији, већ по жељи мог професора у школи који је постао министар војске. У 1927. години преведен сам у Гарду са чином мајора, имао сам положај начелника штаба. На овом положају остајем до 1930, када одлазим у Француску на учење језика, где остајем шест месеци и добијам чин потпуковника. По повратку из Француске постајем начелник штаба Гарде, где остајем до пролећа 1935. Годину дана био сам командант 3. батаљона пешадијског пука Гарде."

Одговарајући на питање иследника: "Да ли сте ценили и поштовали краља Александра?", Дража је рекао: "Од солунског процеса имао сам рђаво мишљење о краљу Александру, јер сам сматрао да је процес заснован на потпуно лажним основама. Овакво мишљење о њему задржао сам све до његове погибије, а његовом погибијом био сам јако потресен. Био ми је увређен национални понос и жалио сам га. Ценио сам старог краља Петра као великог демократу. Доба његове владавине сматрао сам најсрећнијим добом српске прошлости."

Из Гарде Михаиловић је премештен у министарство војске, где добија чин пуковника. У јуну 1935. одлази у Софију за војног аташеа, где остаје до маја 1936.



Кум обавештајац

Из Софије сам", рекао је Дража иследнику, "премештен у Праг због афере са пребацивањем Дамјана Велчева из Југославије у Бугарску, који је покушао да дигне устанак у Бугарској. Ја у то нисам био умешан. Пребацивање је организовао Ика Панић преко свог кума који је био обавештајни официр у министарству војске, а ја сам само знао да ће он доћи у Бугарску и о томе известио своју команду. Наравно, са симпатијама сам посматрао долазак Велчева у Бугарску, јер сам био у вези са бугарским официрима из војне лиге који су били против династије Кобурга."

Пуковник Михаиловић није се дуго задржао ни у Прагу. Боравио је тамо до маја 1937. "У Прагу су ме примили крајње братски и преда мном нису имали никаквих тајни. Ја сам им био заиста пријатељ. Међутим, Стојадиновић је водио другу политику и његов представник Василије Протић није имао друго него непријатељско држање према Чесима. Разлог мог одласка из Прага био је тај што је Марић (генерал, министар војске и морнарице) имао намеру да доведе свога зета, с тим што ће неколико месеци заступати следећег војног аташеа."

После Прага, пуковник Михаиловић распоређен је на дужност начелника штаба Дравске дивизије у Љубљани и на том положају остао је до пролећа 1938. године.

Затим је преузео команду пука у Цељу. Ту дужност је обављао до пролећа 1939, када је прешао за начелника штаба утврђења код генерала Рупника. После неколико месеци поново одлази на нову дужност. Михаиловић је то иследнику овако објаснио: "По тражењу клерикалаца, бана Натлачена, под изговором да сам погоршао односе са Немцима, отишао сам у јесен 1939. за наставника Више школе Војне академије, где сам предавао тактику у генералштабној школи, а стратегију у Вишој школи."



МОСТАР ПО КАЗНИ


Као наставник Војне академије, пуковник Михаиловић радио је само четири месеца. Почетком марта 1940. постављен је за начелника општег одељења врховне војне инспекције, која је, како каже, "имала задатак да у погледу наставе уведе новине у војној науци и нашој војсци".

"Ова новооснована војна инспекција", истиче Михаиловић, "замишљена је за рачун кнеза Павла. Кад се он повуче у случају пунолетства краља, требало је да буде командант врховне војне инспекције, заправо као инспектор војске, како би војску држао у руци, пошто је то радио и краљ Милан као командант активне војске за време владавине свог сина. У овој инспекцији одмах сам дошао у сукоб, јер ми је онемогућено да проведем новине у нашој војсци. Напао сам страховито застарелост наше војске. То је био разлог да будем смењен... Тада одлазим у Мостар за начелника штаба приморске армије, која је сматрана местом за кажњене официре."



СТЕНОГРАМ СА СУЂЕЊА

ИЗ књиге Јована Кесара и Драгоја Лукића ”Не осећам се кривим”, у којој је први пут штампан интегрални стенограм са суђења Дражи Михаиловићу, ”Новости” објављују делове који говоре о томе како су припадници КНОЈ у ноћи између 12. и 13. марта 1946. ухватили вођу четничког покрета, шта су о томе рекли Александар Ранковић и Дража Михаиловић, како је Дража описао свој животни пут и начин на који га је издао Калабић и како је први герилац Европе стрељан 15. јула 1946. године.


Почетком 1940. године пуковник Драгољуб - Дража Михаиловић био је на дужности у Београду, где је ступио у везу са опозиционим официрским круговима. Најближи Михаиловићев пријатељ и побратим био је пуковник Жарко Поповић, начелник обавештајног одељења Генералштаба, који га је одмах ангажовао на пословима обавештајне службе.

”У лето 1940. године - рекао је Дража иследнику Озне - повезао сам се са Бором Мирковићем, јер ме је баш он позвао заједно са Жарком Поповићем, мојим нераздвојним другом и шефом обавештајног одељења Генералштаба. Нас смо двојица са Бором одржали низ састанака. Састанцима су присуствовали и његови официри, које је он нарочито бирао. У прво време циљ састанака био је загонетан, Бора је величао Симовића, нападао Стојадиновића, кнеза Павла и званичну политику, која се искристалисала. Циљ састанка био је преврат и обарање режима.”

”Видео сам - изјавио је Михаиловић - да они немају никакве организације ни снаге да се супротставе Конкордату. Тада сам тражио везу на другој страни. Преко Крсте Крајшумовића, који је мој добар друг још из Софије, и на његов предлог, пошао сам на састанак са Миланом Гавриловићем. Ја мислим да је то било у кући Тупањанина, негде око позоришта. Ја сам му изложио очајно стање у војсци и питао га да ли има могућности побуне против режима. Он ми је одговори да ми неће примити на душу, да ће моју изјаву сачувати у тајности, да је побуна могућа, али да би је требало извести за једну ноћ. У противном, Немци би ушли у земљу. Мој предлог да би требало дићи побуну, по његовом мишљењу, није био остварљив, и ја сам од њега отишао незадовољан.”

Према тврђењу др Јована Марјановића, једног од наших најбољих познавалаца четничког покрета, може се узети сасвим као поуздано да је Михаиловић годинама учествовао у припремама за свргавање проосовинског режима кнеза Павла и Намесништва, да је учествовао у разради идеје о војном отпору Силама осовине у рату и у случају окупације, да је о овом комплексу проблема дискутовао са представницима британске обавештајне службе, те да његова појава на историјској позорници непосредно по окупацији земље није случајна, већ да је, био он тога свестан или не, раније била припремљена.



Тешки ударци

У Априлском рату пуковник Михаиловић био је помоћник начелника штаба 2. армије, која није водила ниједну озбиљну борбу против непријатеља. Распоређена на простору Славоније и Војводине, она се повлачила. Полунаоружане усташке скупине успевале су да јединицама ове армије нанесу тешке ударце. Друга армија капитулирала је 15. априла 1941. године.

”У данима капитулације Југославије - изјавио је Михаиловић - ја нисам хтео да капитулирам и одбио сам наређење да преговарам са Немцима. Дошао сам на идеју да избијем на Дрину, убеђен да ћу тамо наћи фронт, али сам се разочарао, јер фронта није било.”

По Михаиловићевим речима, он је тек 20. априла сазнао за капитулацију Југословенске војске, која је потписана 17. априла 1941. године. Тад се он са неколико официра, подофицира и војника налазио у Босанском Петровом Селу код Грачанице. Нешто касније прикључиће му се и добојски четнички одред од 30 људи.

”Одлучих да пођем у Србију - рекао је Михаиловић иследнику. Рачунао сам да тамо није све свршено, бар у погледу народа. Одлучио сам да се докопам планинског масива Рудник - Сувобор - Медведник - Маљен - Повлен - Гучево. Рачунао сам да организујем народ, на првом месту у западној Србији, и онда и даље. Донео сам коначну одлуку да се борим против окупатора. Према изнетом, одлуку о отпору у поробљеној отаџбини донео сам кад сам дошао на Дрину.”



Суђење столећа

Како је замислио и организовао ту борбу, подробно ће се видети на суђењу Михаиловићу и групи од 24 лица оптуженим за издају земље и ратне злочине, одржаном 10. јуна до 15. јула 1946. године у дворани Војнопешадијског училишта у Топчидеру у Београду. Интересовање за овај процес, који спада у ред највећих дотад одржаних не само код нас него и у Европи, било је огромно. Суђење је пратило више од 100 новинара, од којих је 60 било из иностранства. Своје специјалне дописнике послали су готово сви велики светски листови, радио-станице и агенције. Да би страним и домаћим новинарима омогућили да што лакше обављају свој посао, у згради Војнопешадијског училишта била је постављена посебна телефонска централа за слање новинских извештаја. Цео ток процеса превођен је на стране језике - на руски, француски и енглески. Радио Београд је директно преносио ток суђења. У очекивању почетка суђења, већ од раних јутарњих часова испред зграде Војнопешадијског училишта окупила се маса света. Било их је из свих крајева Југославије. Дворана је, међутим, могла да прими 1.200 људи. (Рачуна се да је за тридесет дана, колико је трајало ово суђење, процес у дворани пратило више од 30.000 грађана). За ову прилику велика дворана у Топчидеру била је посебно опремљена. На високом подијуму била су места за чланове војног већа Врховног суда ФНРЈ, коме је председавао пуковник Михаило Ђорђевић. Испред судијског стола постављен је био и сто са микрофоном пред који су излазили оптужени и сведоци и давали своје исказе.

Лево од судијског стола седели су браниоци оптужених (Дражу су на његов захтев бранили београдски адвокати Никола Ђоновић и Драгић Јоксимовић), а десно војни тужилац пуковник Милош Минић и његов помоћник капетан Милош Јовановић. Испред подијума била је постављена црна клупа за оптужене. Око 9 часова у судницу су најпре ушли јавни тужилац и његов заменик, а затим чланови Војног већа Врховног суда.

Кад је председавајући, пуковник Ђорђевић наредио да се уведу оптужени, настао је тајац. Сви погледи били су упрти у правцу одакле је требало да се појаве оптужени. Први је ушао Дража, а за њим др Стеван Мољевић, Раде Радић, Милош Глишић, Драгомир - Драги Јовановић, Танасије - Таса Динић, Ђура Докић, Коста Мушицки, Бошко Павловић, др Лазар - Лаза Марковић, др Коста Кумануди и Велибор Јонић (осталима је суђено у одсуству). Улазак оптужених изазвао је комешање, жамор и протесте, па је председник већа морао да опомене публику.



Тајац у судници

Извештачи су забележили да је оптуженичкој клупи први пришао Дража Михаиловић. Угледавши масу људи, изненађен, за тренутак је застао и као да је хтео да се поклони. Иако је, како кажу, ”био пристојно обучен, зачешљан, лакоходан, ипак је одавао скршену личност, која неће бити у стању ни да говори. Очи су му биле округле, водњикаве, са израженим подочњацима а брада проседа, очигледно негована у затвору. Металне наочаре као да су уобличавале снисходљивост његовог израза”. Артур Гејт, амерички радио новинар, овако је својим слушаоцима описао Дражу: ”Док је стајао пред судом окружен фотографима, који су га сликали са свих страна, изгледао је погружен. Доста је угојен, не изгледа онако изгладнео као кад је био ухапшен”.

У доказном поступку саслушан је велики број сведока, прочитано је око 1.000 ратних наредби, извештаја, депеша, писама и других докумената (од којих је већина припадала Дражиној заплењеној архиви), детаљно је претресен однос Михаиловића и његовог четничког покрета према краљу Петру Другом и избегличкој влади у Лондону, однос према окупаторима Југославије (Немцима, Италијанима, Мађарима, Бугарима), однос према квислинзима (Недићу, Љотићу, Павелићу), однос према Титу, комунистима, партизанима, сарадницима НОП...



НЕМИЛОСРДНА СУДБИНА

Претрес по кривици оптуженог Драгољуба - Драже Михаиловића и осталих завршен је 11. јула 1946. Дан пре тога Михаиловић је после завршних речи адвоката који су га бранили дао своју последњу реч. Казао је:

”Нашао сам се у вртлогу догађаја и сметњи. Нашао сам се у вртлогу догађаја и смерница. Нашао сам се пред смерницама и тежњама своје сопствене владе. Био сам окружен свим могућим обавештајним службама. Интелиџенс сервисом, Гестапом, и свим обавештајним службама света.

Остао сам војник. Убеђен сам да сам био на правом путу.

Судбина је била немилосрдна према мени када ме бацила у најтеже вихоре. Много сам хтео, много започео, али вихор, светски вихор, однео је мене и мој рад.”



СТЕНОГРАМ СА СУЂЕЊА

ИЗ књиге Јована Кесара и Драгоја Лукића ”Не осећам се кривим”, у којој је први пут штампан интегрални стенограм са суђења Дражи Михаиловићу, ”Новости” објављују делове који говоре о томе како су припадници КНОЈ у ноћи између 12. и 13. марта 1946. ухватили вођу четничког покрета, шта су о томе рекли Александар Ранковић и Дража Михаиловић, како је Дража описао свој животни пут и начин на који га је издао Калабић и како је први герилац Европе стрељан 15. јула 1946. године.



(Наставиће се)



Новости

Ускоро до Дражиног гроба       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
уторак, 26 мај 2009
dru-radovanovic.jpg У интервјуу за „Новости“, Слободан Радовановић, који је у врху Државне комисије за испитивање погубљења ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, каже да у Србији постоји политичка воља да се пронађе место на којем је сахрањен ђенерал Михаиловић. Он је нагласио да истрага добро напредује и да верује да ће у наредним данима коначно бити откривено место страдања овог српског мученика.



Ви сте на челу Државне комисије која треба да испита како је и где погубљен Дража Михаиловић. До каквих сазнања сте дошли?



- Најважније је да коначно постоји политичка воља да се суочимо са тим делом наше прошлости. Проучавамо документа. Разговарамо са сведоцима. Потрага се захуктава. Верујем да нас деле месеци до коначног откривања Дражиног гроба.



Да ли сте потрагу сузили на одређене локације, и које?



- Имамо ужи избор, али док не дођемо до коначне истине, нећу их откривати. Помињали су се Ада циганлија и Лисичји поток. Али, могуће је да се на крају испостави да је у питању потпуно нова локација.



Позвали сте грађане који су били сведоци погубљења да се јаве Тужилаштву...



- Нико не треба да се боји, свима ће бити заштићен идентитет, уколико то желе. До сада се јавило око 50 сведока. Очекујем да нам се ускоро обрате и они који имају непосредна сазнања о ликвидацији.



Планирате ли да тражите скидање ознаке државне тајне са још неког догађаја из

српске прошлости?



- Засада не. Најпре да затворимо случај Драже Михаиловића.





Новости - Равногорци.орг

Таоц ратног вихора       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
среда, 27 мај 2009
draza-revija-28maj.jpgУ Архиву града Београда, Архиву Републике Србије, Војном и Архиву Југославије, нема досијеа о Јелици Михаиловић, супрузи генерала Драже, али постоје докуменати и сведочења савременика о детаљима везаним за њено хапшење и одвођење у логор Бањица, са двоје деце. Досије је по свој прилици уништен. Надлежни у овим Архивима данас не могу са сигурношћу да тврде ни да је постојао.

Историјски Архив Београда поседује Уверење да је Јелица Михаиловић била заточеница логора на Бањици, под бројем 02 - 2866 и да је овде довео Гестапо 12. октобра 1942. године до 24. октобра 1943. године одакле је спроведена у полицијски затвор, али то је само Уверење а не и досије, како неупућени често бркају, објашњавају у Архиву, наводећи да је реч о “осам свесака” у којима постоје само основни подаци о заточеницима логора Бањица.
Овај Архив не располаже било каквим другим подацима.
Међутим, у Архиву Србије “Ревија 92” дошла је до оригиналног документа датираног 9. априла 1942. године Одељења специјалне полиције Управе града Београда у којем се под бројем К – Пов.ИИ. 809 наводи:
“Према наређењу Министарства унутрашњих послова спроводе се у логор чланови породице одметнутих официра, који су позвани на предају, с молбом да се у логору задрже до даљег наређења и то:Јелица Михаиловић, домаћица, Бранко Михаиловић, чиновник Гордана Михаиловић, ученица гимназије, Видосава Јовановић, Драгоје Јовановић и Даница Карапетровић, као чланови породице Драже Михаиловића“. Овај документ написан је писаћом машином. У другом, на страни 18. под бројем 3064, руком је записано да су поред Јелице и њене и деце ухапшене и Дражине стрине Ана Михаиловић, са две кћери и сином и Наталија Михаиловић, са две кћери.
Дакле, априла 1942. похапшена је не само ужа породица, него и фамилија команданта Равногорског покрета, који је одбио да се преда Немачком окупатору. Поред жене и деце, стрина и њихове деце, ухапшени су и Дражина сестра Видосава, зет Драгоје и сестричина Даница. Чим су похапшени и одведени у логор Бањица, Јелица је са ћерком Горданом, Дражином сестром Видосавом и сестричном Даницом, одведена у женску собу 35 на другом спрату логора, у којој је било 50 српских заточеница, међу којима највише скојевки, али и жена, ћерки и сестара четничких официра. Ту су биле, на пример, жена и ћерка Николе Калабића. У истој соби била је заточена и Србијанка Букумировић, одакле је одведена на стрељање. После Другог светског рата, ова предратна комунисткиња, проглашена је за народног хероја.
Гестапоу је било све једно да ли су заточенице биле из четничких или партизанских породица, јер су им и једни и други очигледно били противници па су и преко њихових породица хтели су с њима да се разрачунају.
Јелица је са ћерком и Дражином сестром и сестричином, после месец дана пребачена у такозвану “таочку“ собу, где су биле заточене жене високих четничких официра и партизана, свих који су се борили против окупатора. Чим су довођене у логор, узимани су им отисци прстију и прављена основна биографија. Са том документацијом затворенице и затвореници су боравили у логору. Оне за које докумнтација није прављена одмах су стрељање, наводе у Архиву.
Заточени су послужили за уцену, како би се њихови мужеви, очеви, браћа и остали најближи сродници, под претњом да ће им ликвидирати породице - предали!
Под назнаком “Таоци” Одељења специјалне полиције Управе града Београда, под бројем ИИ и редним 1. заведена је супруга Драже Михаиловића, Јелица, за коју се овде наводи да је рођена 27. августа 1895. године у Београду, од оца Јеврема Бранковића и мајке Љубице рођене Крецловић, да је основну школу и гимназију завршила у Београду, студирала права али није дипломирала. Да поред српског говори и немачки језик. У документацији, наилазимо и на пет отисака прстију Јелица Михаиловић што је била стандардна процедура приликом довођења у логор Бањица. Пише и да је имала надимак Лена.
Иста спроводница направљена је и за Јелицину и Дражину ћерку Гордану, која је датирана под бројем 30. У њој се,поред општих података, као и за мајку, наводи да је рођена 12. фебруара 1926. године и да је завршила шести разред гимназије. На наредној страни, где је такође дала отиске прстију, својеручно је написала: Ја сам ученица шестог разреда гимназије. А на следећој је њен лични опис: мала, смеђа, уста правилна, зуби здрави, особених знакова нема...
Одељење специјалне полиције У.Г.Б. на страни 33. истог документа региструје и основне податке о Јелицином и Дражином сину Бранку, за којег се наводи да је рођен у Скопљу 22. априла 1921. године, да је завршио Виши течајни испит и велику матуру, адреса као за мајку и сестру Брегалничка 24. Београд, с тим што се за Бранка у “Пропратници“ дословно каже да је син “Драже Михаиловића, ухапшен као таоц одметнутог официра“.
За разлику од мајке и сестре, Бранко није одведен у “таочку“ собу, већ се једно време налазио на другом спрату логора Бањица, повремено пребациван од собе 66. до 68. где је био заточен и један број оних који нису дочекали слободу. У тим собама, где није било кревета, већ некаквих “пустекија” налазило се и по 120 затвореника. Њима је дозвољавано да у цик зоре буду изведени до купатила, потом добију храну на ходнику, мало прошетају, па опет натраг до првог мрака. Било какве физиолошке потребе током дана, нису дозвољаване ни једном заточенику, изван собе у којој су се налазили што јасно сведочи какав је ово био казамат.
Душан Стоиљковић (85) који и данас живи у Београду, за “Ревију 92” потврђује ово и додаје:
- Био сам заточен у соби 68. на Бањици. Ухапсила ме је специјална полиција Управе града Београда и спровела у логор зато што је нашу партијску организацију окупаторима и њиховим слугама издао један наш припадник, који ће касније високо догурати у комунистичкој државној хијерархији. Тамо сам сазнао да је Бранко син Драже Михаиловића и да су у логору, у истој згради, спрат ниже, његова мајка Јелица и сестра Гордана. Управа затвора није правила никакву разлику између нас, нити се бавила тиме ко је за четнике а ко за партизане. Сви смо једнако доживљавали велику тортуру. Једино је неколико жена из “таочке” собе повремено радило у кухињи. Не и Јелица и Гордана, које су биле под посебном присмотром.
Трагајући за документима о судбини Јелице Михаиловић, Ревија је дошла до сазнања да је она из логора Бањица пуштена нешто пре своје деце, али не на слободу него пребачена у полицијски притвор, где је била до 18. новембра 1943. године. Бранко и Гордана су логор Бањица напустили 24. октобра, али их мајка није пронашла кући, пошто је и она након двадесетак дана изашла на слободу. Јелица је ово, како стоји у Записнику полицијског агента Бориса В. Ристовског, који је штамбиљем оверио шеф Одсека треће полицијске управе 5. фебруара 1944. одмах пријавила надлежним властима у Београду.
Трагајући за децом Драже Михаиловића, наведени агент, после скоро пола године, свом шефу доставља писмени извештај у којем се између осталог каже:
“Деца Драже Михаиловића су се јавила Првославу Перовићу, чиновнику четврте пореске управе у Београду, рекавши му да услед болешљивог стања и потребе боље исхране Гордане, која је (Гордана је наводно била оболела на плућа) хоће да отпутују у Зајечар код рођака мајке Јелице, односно брата од стрица Веље Бранковића, економа државне болнице у Зајечару. Овом приликом Бранко је предао Првославу Перовићу кључеве од куће, са напоменом да се намерава ускоро вратити у Београд, ради регулисања обавезног рада. Међутим, све до сада, деца Драже Михаиловића се нису вратила у Београд, нити је комшијама и родбини шта познато о томе. Преко сина Веље Бранковића, државног службеника у Зајечару, кога сам пронашао у Београду на службеном путовању, сазнао сам да она тамо уопште нису ни долазила“ - каже се у извештају поменутог агента који не искључује могућност да су отишла свом оцу.
Тако је и било. Бранко и Гордана су отишли из Београда на Равну Гору. Гордану, која је имала непуних 17. година, чувају четници у селу Субјел, а Бранко је у пролеће 1944. године завшрио Другу класу равногорске академије у Брајићима, када је и добио чин потпоручника и потом распоређен у Косјерићку бригаду Пожешког корпуса. Бранко је у четницима био пола године, све док није заробљен код Ваљева 13. септембра 1944. године, заједно са сетром Горданом и ћерком Николе Калабића.
И за историографе је остало нејасно да ли је ово било класично заробљавање, или су се Бранко и Гордана намерно предали партизанима? Поменути агент Ристовски у цитираном извештају тврди да Дражина деца “нису волела оца, да нису били привржени родбини и да су по њиховом сведочењу некако на своју руку“. Овде треба имати на уму да је Бранко још 1941. године био члан СКОЈ-а у Београду и да никада, све до смрти, није хтео, иако је преживео и голготу Голог отока (а Горана рањавана на Сремском фронту) да помиње своје полугодишње четниковање.
Истина је и то да мада је рат завршио у партизанима до смрти 1995. године никада јавно није осудио свог оца Дражу Михаиловића.
Гордана, која је после рата завршила Медицински факултет и пензионисала се као Радиолог у КБЦ Звездара, учинила је то на Првом Конгресу УСАОС-а. “Ревија 92” је ових дана покушала да је контактира, али је она у телефонском разговору само кратко одговорила:
- Доста је разних писања и прича. Боље би било да се откривају крвницима који су починили злочине, а не да се трага за гробовима и измишљају многе ствари.
Одбила је било какав разговор о оцу Дражи.
Публициста Милосав Самарџић, у књизи “Забрањени очеви” 1991. године из разговора са њеним братом Бранком о Гордани између осталог записује његове речи:“Извините, нема поверења у тај део друштва који се зове јавност. Не жели да буде злоупотребљена и ја тај њен став уважавам. Код мене је другачије, мој живот је при крају и једино ме интересује питање места и улоге мога оца у историји Србије. Ван сумње је да он у тој историји неко место заузима, само моја је жеља и уверен сам да то неће бити негативно, већ светло место, да доживим и видим то што осећам да ће се догодити. Волео бих да припомогнем колико могу. Кажем Гордани исто а она каже: Ти иди, ти си мушко...“
Оно што је желео Бранко и осећао да ће се догодити наставио је његов син Војислав, који тражи потпуну рехабилитацију и истину да се пронађе гроб његовог деде, саопшти ко су биле убице и како је скончао Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у отаџбини.
Последњи пут Јелица је свог мужа видела у имповизованој судници војног суда на Топчидеру, неколико дана пре него што је суд изрекао смртну пресуду команданту Југословенске војске у отаџбини. Дозвољено јој је да дође у судницу у којој није било суђења и која је одзвањала од повика “издаја”, “на смрт”... Ту се опростила од мужа. С том раном живела до 1970. године.

ЈЕЛИЦА
Сестру стрељали Немци


И о сестри Драже Михаиловића, која се као и његова супруга звала Јелица у јавности се до сада скоро ништа није знало. “Ревија 92” је листајући доста штуру документацију и Архивску грађу до које се могло доћи, сазнала да је Јелица по струци била архитекта, имала четрдесдет година и да је током рата стрељао немачки окупатор, зато што је сестра Драже Михаиловића.
Јелица је живела у Ваљеву и нема података да ли је била удавана и је ли имала своју породицу.

СТРАДАЛИ
Тајна собе број 9


Кроз логор Бањица је од 1941. до 1944. године прошлоје 23. 637 затвореника, што је званичан податак који се налази у јединој документацији водјеној у “обичним” свескама.
- Имамо осам свесака са именима, презименима и основним подацима логораша у којима нема било какве друге евиденције о њима. Од укупног броја затворених логораша, располажемо са подацима да је побијено 4. 286 особа - појашњава за “Ревију92” Снежана Лазић, кустос музеја Бањица.
Поменуте свеске тадашњи Савезни СУП је предао историјском Архиву Београда 1968. године а у свесци осам налазе се имена Дражине супруге Јелице, њихове ћерке Гордане, сина Бранка и Дразиних сестара и родјака.
У соби број 9, на првом спрату биле су затворене супруге четницких команданата. Та соба после рата никада ни у једном документу није заведена, па се не налази ни у свескама.

Пишу:Драган Дамјановић - Миленко Ковачевић



Ревија  92

Фељтон - Друга потера за Дражом - 3. део       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
среда, 27 мај 2009
felj-mihailovic.jpg Последњи, тридесети дан суђења Дражи Михаиловићу, одржан је 15. јула 1946. године. У стенографским белешкама са овог процеса каже се да је дворана Војно-пешадијског училишта у Топчидеру била „дупке пуна“. Оптужени су у судницу уведени у 8.15. Улазили су оним редом као што су на суђење извођени сваког дана.

На челу оптужених ишао је Дража Михаиловић. Стенографи су записали: „Иако обрастао у браду, била је видљива његова узнемиреност.“

У публици је завладао жамор, па је председник Војног већа Врховног суда ФНРЈ пуковник Михајло Ђорђевић морао да интервенише: „Молим публику за мир, у противном, бићу принуђен да наредим да се удаљи из сале сваки који буде ма каквим знацима давао изразе свог расположења.“

Тог дана Војно веће Врховног суда - састављено од пуковника Михаила Ђорђевића, као председавајућег, и судија потпуковника Милије Лаковића и Михаила Јанковића и секретара поручника Тодора Попадића, осудило је Дражу Михаиловића на казну смрти стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине. У диспозитиву пресуде се каже:



Најтежи злочин



Изричући овакву пресуду суд је сматрао да је био веран тумач народних осећања, правде и правичности, и да је жигосањем издаје отаџбине остао доследан вековним слободарским традицијама наших народа, који су од памтивека слободу уздизали изнад свега, а издају отаџбине осуђивали као најтежи злочин.

„Дража Михаиловић и остали оптужени криви су што су у току натчовечанске борбе, коју су народи Југославије водили од 1941. до 1945. године, у одбрани своје слободе и независности и за свој опстанак, против хитлеровске Немачке, фашистичке Италије и њихових сателита, ступили и за све време рата непријатељске окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором, ради заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања окупације, како би уз помоћ окупатора успоставили режим против народне диктатуре и националног угњетавања, те су на тај начин у најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили злочин издаје народа и отаџбине.

„Они су заједно са окупатором - у остваривању империјалистичког плана окупатора о поробљавању и истребљењу народа Југославије - организовали, наређивали и извршавали или подстрекавали на извршавање небројене злочине над народом: убијање и предавање рањеника окупатору, масовна убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођење у концентрационе логоре и на присилни рад у корист окупатора, принудну мобилизацију, паљевине, пљачку и уништавање јавне и приватне имовине, силовање и друге ратне злочине, услед чега носе одговорност за смрт и страдања стотине хиљада људи, жена и деце.“

У усменом образложењу пресуде председник Војног већа пуковник Ђорђевић је рекао:

„Оптужени Михаиловић се брани да није сарађивао са окупатором у борби против ослободилачког устанка народа Југославије и да није подржавао окупацију, да није наређивао својим командантима и организацијама да врше ратне злочине, да није организовао терористичке банде и да није наређивао вршење терористичких дела, и најзад, да у својој организаицији није имао утицаја на своје команданте, па су радили шта су хтели. Међутим, утврђено је да је оптужени Михаиловић сарађивао са окупатором и подржавао окупациони систем.

„Још августа 1941. оптужени Михаиловић је склопио споразум са квислингом Недићем, отвореним слугом немачког окупатора у гушењу народноослободилачког устанка у Србији и завођењу реда и мира који је био тако потребан окупатору. Ово је делимично признао оптужени Михаиловић. Ово се утврђује и из исказа Милана Недића, датог на записнику код истражних власти, а који је на претресу прочитан, у коме је потврдио ову чињеницу.

„Утврђено је да су сви команданти оптуженог Михаиловића и све његове четничке формације сарађивале са Немцима, Италијанима и бугарским окупационих трупама за све време окупације у оружаним борбама против народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, примајући кроз читаво то време од окупатора оружје, муницију, храну и друго у намери уништења ослободилачког устанка и пружања помоћи окупатору у одржавању система окупације. Све је ово признао окривљени Михаиловић, а поред тога утврђено је све ово многобројним депешама, писмима, наређењима и извештајима Михаиловићевих команданата, који су на претресу прочитани.

„Утврђено је да су Михаиловићеви команданти сарађивали са окупаторима по наређењу оптуженог Михаиловића. У ово се суд уверио из оригиналних Михаиловићевих депеша прочитаних на овом претресу у којима Михаиловић наређује својим командантима да тактизирају са окупатором, да користе окупатора и да ступе у везу са окупатором у циљу добијања оружја и муниције и координације операција.

„Да је оптужени Михаиловић, супротно његовој одбрани, наређивао својим командантима да врше ратне злочине, убијање заробљених партизана, паљење, пљачке, уништавање цивилног становништва итд. суд се уверио из многобројних оригиналних депеша оптуженог Михаиловића у којима наређује својим командантима да нападају, уништавају и истребљују сваког оног ко ма чиме помаже партизане, а посебно да истребљују Муслимане и Хрвате.“

Коментаришући завршне речи Дражиних адвоката, пуковник Ђорђевић је рекао:

„Браниоци оптуженог Михаиловића истакли су на претресу да окривљени није лично сарађивао са окупатором, а да за сарадњу његових команданата са окупатором он не може бити одговоран. Међутим, утврђено је из оригиналних депеша и писама оптуженог Михаиловића и признањем оптуженог Михаиловића, о састанцима са Немцима и Недићем, да је он лично сарађивао са окупатором, а такође да је преко својих команданата остваривао споразум о сарадњи са окупатором, па је овај навод одбране као неоснован одбачен.

„Бранилац окривљеног Михаиловића адвокат господин Драгић Јоксимовић истакао је да окривљени Михаиловић није извршио интегралну издају народа сарађујући са окупатором у борби против ослободилачког устанка народа Југославије, него да може бити речи само о томе да је он извршио издају у односу према партизанима. Да је суд усвојио ове наводе браниоца Јоксимовића у ствари би оправдао сарадњу окривљеног Михаиловића са окупатором и издајство народа, јер бранилац Јоксимовић, бранећи Михаиловића да није извршио интегрално издајство, већ издајство само једног дела народа, и то оног дела који се борио искључиво против окупатора, стао је тиме у одбрану оних, који против окупатора, не само да се нису борили, него су окупатора и окупацију подржавали, а то значи у одбрану оног малог броја који су се налазили у издајничкој организацији окривљеног Михаиловића и организацијама других слугу и помагача окупатора.

„Суд није могао стати на становиште браниоца Јоксимовића и оправдати подржавање окупатора и сарадњу са окупатором против народа Југославије, па је стога овај навод браниоца Јоксимовића и одбацио. Бранилац Јоксимовић је истакао да се оптужени Михаиловић, из идеолошких разлога борио против ослободилачког устанка, то јест, да је Михаиловић био носилац једне идеологије, а народноослободилачки покрет друге, па се борба окривљеног Михаиловића против ослободилачког покрета оснивала на супротности идеологије. Уз то, он је истицао да је окривљени Михаиловић био једини легални представник кога је признавала легална влада и да је народноослободилачки покрет био илегалан. Због тога је он истакао да се оптужени Михаиловић не може сматрати кривим за издају народа и државе.“



Правни лек



Суд - рекао је пуковник Ђорђевић - није усвојио наводе браниоца Јоксимовића зато што је утврђена сарадња осуђеног Михаиловића са окупатором у подржавању окупације и гушењу ослободилачког устанка народа Југославије, па је свака одбрана Михаиловићевог издајничог рада заснована на идеолошким разлозима, у ствари одбрана идеологије подржавања окупације, систем поробљавања народа Југославије, каква је у ствари, по својој суштини, била Михаиловићева идеологија.“

„Оптуженици против пресуде овога суда - закључио је пуковник Ђорђевић - немају право лека, јер је ова пресуда одмах и извршна. Једино лица која су осуђена на казну смрти могу лично или преко својих бранилаца и рођака да поднесу молбу за помиловање Президијуму Народне скупштине ФНРЈ. Суд одређује рок: вечерас до 20 часова, у коме ће року, ако ко хоће, поднети молбу за помиловање од лица осуђених на смрт. Друже заставниче, наредите да се изведу осуђени.“

Изрицање пресуде публика је дочекала поклицима „Живео народни суд!“

Суђење је завршено у 1.35.

Сутрадан су дневне новине у Београду објавиле следећу вест: „Пошто је Президијум Народне Скупштине ФНРЈ одбио молбе за помиловање на смрт осуђених издајника и ратних злочинаца то је извршена смртна казна над Михаиловићем Драгољубом Дражом, Радићем Радославом Радом, Глишићем Милошем, Јовановић Драгомиром Драгим, Димић Танасијем Тасом, Јонићем Велибором, Докићем Ђуром, Мушицким Костом и Павловићем Бошком.“



ИНТЕГРАЛНИ СТЕНОГРАМ СА СУЂЕЊА

ИЗ књиге Јована Кесара и Драгоја Лукића ”Не осећам се кривим”, у којој је први пут штампан интегрални стенограм са суђења Дражи Михаиловићу, ”Новости” објављују делове који говоре о томе како су припадници КНОЈ у ноћи између 12. и 13. марта 1946. ухватили вођу четничког покрета, шта су о томе рекли Александар Ранковић и Дража Михаиловић, како је Дража описао свој животни пут и начин на који га је издао Калабић и како је први герилац Европе стрељан 15. јула 1946. године.



МОЛБА ЗА ПОМИЛОВАЊЕ

Дража Михаиловић и други осуђеници на смрт у предвиђеном року поднели су молбу за помиловање. Обраћајући се Президијуму Народне скупштине ФНРЈ, Михаиловић каже:

„Пресудом Врховног суда ФНРЈ, Војног већа од 15. јула 1946. године, осуђен сам на казну смрти стрељањем.

Скрхан физички и душевно, недаћама које су ме пратиле кроз цео мој живот, молим Президијум Народне Скупштине Федеративне Народне Републике Југославије да ми казну смрти стрељањем замени путем своје милости, казном лишења слободе. Молим да се ова моја молба узме као моје искрено покајање и да ми Президијум олакша тешку казну на коју сам осуђен.

Уверавам Президијум да ћу за време издржавања казне лишења слободе, својим преданим и пожртвованим радом уложити све да допринесем користи нашој новој држави, као што сам већ показао пре и у току процеса у више махова.

С молбом да ми путем највише милости Президијума Народне Скупштине Федеративне Народне Републике Југославије даде помиловање,

Учтив Драгољуб - Дража М. Михаиловић

15. јула 1946. г. у Београду“



ДОК ово исписујем, залази сунце, а моја жртва ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас. Ја чекам сурову казну. Од мојих, од себе, од Бога, ако га има (...).

Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане (...).

Пакао и мој злочин почели су 20. марта увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четрдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније (...).

Дође Крцун, јер га више не могу назвати другом и грозим се те речи. Повери ми "најсветију партијску дужност", како је рекао. Дужност да, као комуниста и докторка, помогнем у "демаскирању злочина Драже Михаиловића".



Властити срам



НАКОСТРЕШИХ се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги "мескалин", уз напомену да је дејство потврђено у пракси, над "издајницима светског комунизма". Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је "мескалин" дао "изванредне резултате" и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у ињекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем ињекције, а справљаће их специјални стручњаци.

Моја обавеза је да убедим "пацијента" у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припремљен назив непостојећег бацила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем, како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михиаловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само "црна земља, он, ја и још неколико другова". Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.

Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово. Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао "Дража", и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: "издајник", "злочинац", "слуга буржујска", "ђубре четничко", "великосрпски олош". Мрзео је све четнике и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзео друкчије. Дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично, масакрира (...).

Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта, кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам. Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему и грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему. Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека. На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је - размишљала сам - хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви (...).



Добар поступак



НИЈЕ знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо "мескалин" производио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором.

Мене је 23. марта, кад сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да "мескалин" све то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја "мескалином" нисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изаћи не би смели.

Раскољников Достојевског стално је навраћао до места свог злочина. То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: "Да ли је у истрази поступано коректно према вама?" Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара": Поступак је био добар". При том је, могуће, мислио на ко зна који поступак и ко зна према коме. Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од проверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца или судије, на њихов повишени глас или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.

Да остане записано и ово. Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: "Господине ђенерале!" Председник суда је, ужаснут, викнуо: "Није он никакав ђенерал, већ оптужени." Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: "Он је оптужен од ваше Партије и ваше силе, а не од мене!" Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: "Напоље, курво! Напоље, бандо!"

Тога дана донела сам одлуку. У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени "мескалином", које сам добијала у Крцуновој лабораторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором. Три последња дана суђења, моја жртва била је лишена "мескалина". Због тога је Михаиловић успео да, у завршној речи, говори четири сата без прекида, прилично јасно и концизно, иако је и тада, огромним напором воље, једва успевао да саставља покидана сећања. Деловао је као мртвац који се, чудом неким, дигао из гроба (...).

Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај него у мучилиште. Писало се о злочинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватали да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти. Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци... Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?! (...)



Снови од крви



КомунистиЧка уверења, луда Стевка, не допуштају лична уверења. И у томе је све. Почетак и крај. Твоја Тањуша, друже Крцуне, није могла да остане обоје: и човек и комуниста. У том спору неко је морао да убије и неко да буде убијен. Стевка је убила Тању, човек комунисту. Морало је тако или обрнуто. Моја издаја и моја саботажа су последице једне људске побуне. Ја тиме, Крцуне, нисам пребегла у четнике, него само побегла од себе. И пресудила себи (...).

Из мене не сикће мржња ни освета. Ја сам тебе, на неки начин, волела. Те твоје очи, као да су стално напуњене сузама. И ретку косу. И корак као у тигра. Увек спреман на скок. Па и псовке твоје, плаховитост и необузданост. Не мрзим те, сигурно. Далеко било. Ја поравнавам рачуне са собом. Само са собом. Тебе спомињем, јер се никад не бих огледнула да ме ти ниси довукао пред огледало. Или би се то десило касније. У сваком случају, ти си крив што сам упознала и јасно сагледала своје наказно лице. У ствари, ти ниси крив већ заслужан. Увукавши ме у све ово, ти си ме исцелио и спасао.

Знам да не разумеш, али се надам да ћеш, једнога дана, и ти разумети. Има добра, има човека и у теби. Ниси ти оно што јеси. Већ се колебаш и сумњаш, ждере те мука. Признај, Слободане. Пукнућеш изнутра, експлодирати као бомба. Тај фитиљ је запаљен и тиња. Букнуће. Мора. Не можеш га угасити ни ракијом ни вином. Није злочин у теби, него си ти у злочину. Искорачи. Бежи. Што пре (...).

У Београду, 16. јула 1946. године.



"НОЋ ЂЕНЕРАЛА"

У наставку фељтона у којем "Новости" настоје да открију гроб Драгољуба - Драже Михаиловића, начелника Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, објављујемо најинтересантније делове из романа "Ноћ ђенерала", Вука Драшковића.

Књига штампана 1994. године, изазвала је изузетно интересовање јавности.



Наставиће се

Фељтон - Друга потера за Дражом - 4. део       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
четвртак, 28 мај 2009
f9-draza.jpg

Чим закорачи у судницу, као по команди, из стотина грла, засуше га вриском и урликањем. - Уааа! Смрт зликовцу! На вешала! Џукело брадата! Ми смо суд! Задавити гада! Слуго окупаторска...!

Судари се и са црним објективима фотографских апарата и филмских камера, севањем блицева, знојем и усплахиреношћу на лицима оних који су га сликали као звер, са микрофонима под носем, са перима у рукама новинара, са нечијим гласом који надвиси сав тај пролом дерњаве и пометње:

- Дочекан изливима народног презира због небројених и страшних злочина које је починио, дочекан сузама мајки чије је синове поклао, дочекан гневом народа, фашиста и слуга окупатора, слуга међународне реакције... - и ту се тај продорни глас изгуби, јер се један плећати мушкарац, у шумадијском оделу, прогура до њега и, приневши му стиснуту песницу до самих усана, урликну:

- Ја ћу ти судити!

Како то рече, забаци главу уназад и показа на дебелу и руменкасту масницу испод грла.

- Ово ми је од тебе! - зашкрипа зубима и окрете се према камерама новинара: - Траг од његове каме. Сликајте, сликајте!

- Седите, молим вас - говорио је неко. - Разумем вашу огорченост, али суд мора да ради. Оптужени, приђите овамо.



Црне мараме



КРАДОМИЦЕ, он прелете погледом по згранутој светини поскакалој са седишта, која је псовала и пропињала се у жељи да га растргне. Међу тим црним марамама сељанки, коротама на гуњевима мушкараца, војничким капама, радничким блузама, девојачким кикама и варошким оделима не опази никог познатог и би му лакше због тога. Застрепео је био да су му у судници супруга, син и кћерка, све троје, или неко од њих...

- Драги слушаоци, народна мржња је снажна и необуздана, што се мора разумети, с обзиром на размере злочина овог чудовишта у људском облику. Он сав дрхти пред присутним народом и нема храбрости да приђе оптуженичкој клупи. Из његових зликовачких очију сева страх, а не стид, јер овај монструм не уме да се стиди. Радио Београд ће преносити суђење директно и ви ћете се уверити, цео свет ће се уверити...

Трзајем руку, он одгурну стражаре спроводнике, који га држаху за мишице, и одлучно, као да иде у смотру своје војске, коракну напред. Заустави се на средини дворане, испред клупе за оптужене, полако се окрете полудесно и, са осмехом помешаног пркоса и немоћи, у ставу мирно, благо се наклони судијама.

То изненади све и, намах, завлада тајац.

Окрете се, иза тога, полулево и наклони тужиоцу. Затим се, на десној пети, окрете за целу половину круга и поклони двојици својих бранилаца.

- Оптужени, седите! - рече судија Ђорђевић. (...)

Та кратка пометња пружи му прилику да се осврне и на зидове дворане, на паркет, на плафон и висећи лустер у облику топовске гранате. Кроз прозорска окна не успе да види ништа, али ипак докучи да је сала у високом партеру. Изнутра преуређена у судницу, још је мирисала на свежи малтер и креч којима су прекривени изрезбарени грбови негдашње војске и државе, зидни рељеф Кајмакчалана и слова у златотиску испод њега: „Јунаци, јуриш у Отаџбину“! Али, ту сијалицу, то светлеће топовско ђуле, нису били уклонили и он препозна дворану.

Суде му, разумеде, у Дому гарде и он се, тако укипљен, осети неизмерно очајним и пониженим да му задрхта брада и нека мучнина крену из утробе, као да ће да поврати. А онда, док је и даље зурио у нему светину, у тој сали му се, муњевито, приказаше многа позната лица питомаца Краљевске војне академије, док им он, ђенералштабни пуковник, држи предавање. Зима је била, а кошава подизала облаке снега пршљивца Топчидерским брдом. Румени од ветра који их је шибао, питомци су у ову исту салу, те вечери, уносили снег у шапкама, шињелима, у обрвама. Потпоручник Роксандић је дувао у промрзле шаке, а Љуба Десетка... тако су га, сети се, прозвали на гађању из пиштоља, Љуба Десетка је...

- Оптужени, седите! - понови судија Ђорђевић.

- Захтевам да суд умири ове грађане који се владају простачки и недопустиво! - рече бранилац Јоксимовић.

- Ви не смете да вређате народ - тресну песницом о сто тужилац Минић. - Присутни народ само изражава оно што осећа и мисли.

- А ја, тужиоче, захтевам...

- Ја сам за вас друг тужилац - прекиде га Минић.

- Дерњавом публике не може се порећи чињеница да мој брањеник није по чину пуковник, већ армијски ђенерал. Он је у тај чин произведен легалним указом свог краља и Владе. Он је командовао легалном војском и био један од најславнијих војсковођа антифашистичке коалиције. Мој брањеник је...

Дворана експлодира од урлика, звиждука, шкрипе столица. Лоптице згужваног папира, капе и шајкаче полетеше према браниоцу. Чак и један сељачки опанак и кишобран...

- Оптужени, да ли се добро осећате? - прекиде тужиочев писмени састав председавајући судија Ђорђевић.

- Да... добро - прену се он, постиђен што је његова мука примећена. - Вруће је, а оптужница ми је позната.

- Мора бити позната и суду и целом народу - пецну Ђорђевић.

- Па и вама је позната. А што се народа тиче, он зна целу истину - одједном му се разбистри мисао и појави воља да се бори.

- Наставите, друже тужиоче - рече судија.

- ...Крајем марта или почетком априла 1944. године, Михаиловићев командант Србије генерал Трифуновић, звани Дроња, одржао је у селу Вранићима код Чачка, у кући Чолића, састанак са немачким агентом Миланом Аћимовићем и саветником управног штаба немачког војног заповедника у Србији, Немцем Штеркером, и преговарао у циљу стварања споразума са Немцима о сарадњи у борби против партизана и о лиферовању од стране Немаца четницима оружја и муниције. За ове преговоре Михаиловић је био издао наређење генералу Трифуновићу, па је као преговарача био одредио и народног издајника Живка Топаловића, бившег руководиоца Социјалистичке партије, који је 1943. године приступио Михаиловићу и постао члан његовог комитета, али није стигао...



Опште расуло



„НИЈЕ стигао курир, господине пуковниче“, рапортира му капетан Мајсторовић. „На линији је ђенерал Алимпић, али везе су јако слабе.“

„Хало, хало. Овде пуковник Михаиловић. Да ли ме чујете, господине ђенерале?“

„Дражо, где си? Какво је стање код тебе?“

„У Добоју. Покушавам да спречим расуло. Хрвати масовно беже из јединица. Беже и комунисти, само њих је мало. Има случајева и напада с леђа. Шта ради Врховна команда? Као да им је сврака попила мозак... хало, хало... Морамо ка Дрини и стати на Дрини. Да Србија буде иза нас. Хало, хало...“

„Ништа, мој Дражо, више не морамо. Готово је.“

„Шта је готово? Србија не може пасти. Србија не сме пасти... Шта се то дешава? Хало, хало. Зашто ћутите, господине ђенерале?“

„Не ћутим, него плачем. И размишљам да се устрелим. Дражо мој, потписана је... Ђенерал Калафатовић је потписао безусловну капитулацију!“

„Миливоје, сунце ти крваво, шта то говориш? Јеси ли при чистој памети?“

„Наређено ми је да ти наредим да одмах са трупама кренеш у Маглај и предаш се Немцима!“

„Ко је то наредио, матер му кукавичку и блесаву?!“

„Врховна команда. Краљ и Влада су напустили земљу!“

„Окачим ја њихову наредбу знаш на шта. Никада! Док сам жив, нећу се предати Немцима. Реч капитулација не постоји у српском језику! Не прихватам... хало, Миливоје.“

„Чујем, настави.“

„Одбијам капитулацију! Идем ка Дрини и продужујем да се борим. Пренеси Врховној команди да Југословенска војска постоји и да...“

„Немци су, Дражо, у Београду. Немци су узели и Србију!“

„Не верујем! Немогуће... Па и ако су, то ће бити само привремено. Не пада тако лако Србија. Нема предаје... Хало, хало... Миливоје, да ли си разумео?“

„Веза је прекинута. Иду немачки тенкови!“ - рапортирају му.

„Ударићемо на њих. Хоћу да се одмах окупе војници и официри...“ - трже га снажни аплауз.

Дворана је, пљескањем, поздрављала војног тужиоца Минића, који се, знојав и уморан, свали на столицу.

- Браниоче Ђоновићу, имате ли нешто да изјавите - упита судија.

- Оптужница није утемељена на чињеницама, што ћу, након саслушања сведока, и да докажем.

- А ви, браниоче Јоксимовићу?

- Сви наводи тужбе су обична монтажа. Са презрењем одбијам сваки редак овог идеолошког манифеста, названог оптужницом, уз то и правнички и језички јадно састављеног.

- Ви вређате суд и закон - поскочи тужилац Минић.

- Ја од неистина браним свог клијента. И ништа више.

- Проглашавам паузу у трајању од два сата - рече судија Ђорђевић.     





ОПТУЖЕНИ Михаиловићу, јуче сте саслушали оптужницу јавног тужиоца. Јесте ли разумели оптужницу?

- Не.

- Шта нисте разумели?

- Не могу се разумети измишљотине.

- Осећате ли се кривим?

- Не.

- Дакле, конкретно: Јесте ли основали четничку организацију, којој сте дали назив Југословенска војска у Отаџбини?

- Четник је назив који је дошао од самог народа. Војска која остане без фронта образује четничке одреде.

- Када сте имали први разговор, први контакт са партизанима?

- Тек кад је Совјетски Савез ушао у рат.

- Када је то било?

- Па, негде у лето. Могуће и пре.

- Да ли сте имали контакт са партизанима у марту или фебруару четрдесет и прве? Ви се морате сећати месеца вашег првог сусрета са њима.

- Не знам тачно да ли је то било у марту или касније. Знам да партизана није било све док Хитлер није ударио на Русију.

- Јесте ли са партизанима водили какве преговоре?

- Јесам, и то врло дуге разговоре о свему и свачему. Ја сам их опомињао да не пљачкају по селима и упозоравао...

- Детаљи нису важни. Јесте ли се споразумели о томе да се узајамно не нападате?

- Не. Није ми ни на крај памети било.

- Значи да се нисте споразумели о узајамном ненападању?

- Апсолутно да. Тачно. Споразумели смо се да помажемо један другога.



Све разумео



ДА закључим: постигнут је споразум о међусобном ненападању?

- Није било речи о томе.

- Како није било речи?

- Зашто би се нападали? Ја сам њих примио радо кад су се одметнули у шуму и решили да туку окупатора.

- Ја ћу вас подсетити на исказ дат у истрази.

- Не морате. Да ми се опрости што се не сећам, иако сам изјавио што сам најбоље могао.

- Какав је поступак био према вама приликом давања исказа?

- Врло добар.

- Поступак је, значи, био коректан?

- Никако.

- Да ли сте били у затвору малтретирани? Да или не?

- Апсолутно да. Поступак је био врло добар.

- Да ли вам је неки исказ изнуђен?

- Није.

- Знате ли за понуду извесних америчких адвоката да вас бране?

- Одбио сам.

- Драговољно или принудно?

- Нисам желео ван земље да тражим одбрану.

- Другарице Вера, пишите. Оптужени је у потпуности разумео оптужницу, поступак према њему у истражном затвору био је веома коректан, није било никаквог малтретирања ни изнуђивања исказа, а потпуно драговољно одбио је понуду америчких адвоката да га бране, јер има пуно поверење у суд у својој земљи...

Да ли сте ви, у августу, напали једну чету ваљевског партизанског одреда у селу Планиници? И јесте ли ви лично предводили нападаче?

- Јесам.

- Па како то: ратујете против окупатора, а убијате партизане због тога што су дигли и повели устанак против окупатора?

- Ја сам то објаснио вама у затвору.

- Мени? То сте ви објашњавали истражним органима.

- Ви сте то били. И тужилац Минић. И Пенезић. Добро знате да нико није погинуо и да су сви заробљени партизани пуштени.

- Јесте ли или нисте напали партизане у селу Планиници?

- Свакако.

- Због чега?

- Чувао сам села од пљачке. Због тога ме је народ и прихватио. Ја бих, у том циљу, напао и моје људе.

- Значи да су ваши људи пљачкали, па бисте их због тога напали?

- Ти у Планиници били су обични лопови. Јајаре. Из истих разлога, напао сам још раније и једну Пећанчеву чету.

- Зашто? Коста Пећанац је био четнички војвода.

- Пљачкали су.

- Зар је Пећанац пљачкаш?

- Он није, него та његова чета.

- Према томе, Пећанац и његови људи били су пљачкаши.

- Сигурно.

- Да ли се у то време био распламсао устанак у Србији?

- Ја тачног времена и везивања догађаја не могу да се сетим.

- Ви сте сматрали да је устанак преурањен?

- Не знам зашто на томе инсистирате. Појам преурањен може имати разна значења. Кад непријатељ има слабе снаге, није преурањено. Ја сам лично нападао Горњи Милановац, Страгаре, Рудник, Пожегу. Нападао сам и...

- Када? Хоћу тачан датум.

- Не могу да се сетим. Код мене је било много догађаја, тако да сам истрошен.

- Како истрошен?

- Физички и духовно. Претрпео сам језиве муке...

- Кад сте заузели од Немаца Чачак и Пожегу?

- Не сећам се.

- Је ли то било у априлу 1941?

- Не знам.



Имао два топа



ОптуЖница вас терети да су ваши људи, Глишић и Игњатовић, напали партизане у Пожеги.

- Па како то? Ја сам био убеђен да смо ми ослободили Пожегу. Лично сам предводио напад на Швабе. Колико се сећам, партизани су напали моје људе и заробили Глишића. Хтели су да га стрељају, па сам ја послао Титу писмо у Ужице и молио...

Кад сте се и где састајали са маршалом Титом?

- Никада и нигде.

- У истрази сте изјавили другачије. Уосталом, цела Србија зна за те састанке.

- Он тада, колико се сећам, није био маршал и, уопште, у војничком смислу био је...

- Оптужени Михаиловићу! Кад сте се састајали са маршалом Титом? Колико пута?

- Три пута.

- Где?

- Једном у кући војводе Мишића, а два пута у селу Брајићима.

- Јесте ли са маршалом Титом, 26. октобра 1941, склопили споразум о заједничкој борби четника и партизана против окупатора?

- Њему је било лако све да потпише, јер ни дана није држао договор. Ми потпиши, а он одмах...

- Да ли сте 26. октобра преузели обавезу о заједничким акцијама против окупатора?

- Ваљда јесам. Датума се не сећам.

- А да ли вам је познато да је Божа Јаворац, у ноћи између првог и другог новембра, напао партизане у Ивањици?

- Он није био мој. Он је био дивљи.

- У истрази сте изјавили да сте наредили да се скине опсада Краљева. Сигурно се сећате да су ваше снаге напале партизанске тенковске јединице и артиљерију и да су том приликом поубијале посаду?

- Партизанске тенковске јединице?! Па то је смешно. Тога није ни било... Немам појма.

- А јесу ли напали артиљерију?

- Ја сам имао два топа, а партизани два, која сам им ја дао. Њима је управљао један мој официр, али му се не сећам имена.

- Ничега што је по вас оптужујуће ви се, изгледа, не сећате. У ком циљу је извршено померање Рачића према југу?

- Дероко. То је био он.

- Не разумем?

- Мој капетан Јован Дероко је командовао оним топовима које су партизани добили од мене. Они су убили Дерока на Љубићу.

- То је гнусна измишљотина! - продера се тужилац.

- У ком циљу је извршено померање Рачића према југу? - повиси глас судија Ђорђевић.

- У циљу кретања према југу.



  Наставиће се...



Извор: Новости

Пресс ексклузивно открива: Овде траже Дражу       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
петак, 29 мај 2009
drazin-grob-28051.jpgЧетнички командант Драгољуб Дража Михаиловић ликвидиран је и покопан на само неколико стотина метара од Белог двора, на локацији познатој као Лисичји поток, тврде скоро сви релевантни сведоци који су се јавили Државној комисији. На тој локацији, површине око 100 метара квадратних, ускоро би требало да почне ископавање с циљем да се пронађу Дражини посмртни остаци.
drazin-grob-28052.jpg

 Са вероватноћом од чак 99 одсто можемо да кажемо да је

Михаиловић ликвидиран и сахрањен у Лисичјем потоку

... Извор Пресса близак Државној комисији



 

 

Саговорник Пресса, близак комисији која трага за местом стрељања Михаиловића, каже да су сведоци испричали да је егзекуција извршена у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године, а да су у њој учествовали припадници Првог самосталног батаљона Комитета народне одбране Југославије.

 

Јавило се више од 50 наводних сведока

 

Миладин Гавриловић, члан Комисије Министарства правде за утврђивање истине о стрељању и месту на коме је сахрањен четнички командант Дража Михаиловић, каже да се Комисији до сада јавило око 50 сведока.

- Неки од њих су саслушани, а неке би тек требало да видимо. Засад имамо врло драгоцена сазнања. Али морам да нагласим да има и много оних који се јављају и намерно дају дезинформације, јер не желе да буде откривена тајна о стрељању Михаиловћа стара више од 60 година - коментарише Гавриловић.

- На основу сведочења и документације до којих смо дошли, већ сада, са вероватноћом од чак 99 одсто, можемо да кажемо да је Михаиловић и ликвидиран и сахрањен на истом месту, и то у непосредној близини Белог двора на Дедињу! Ради се о локацији у Лисичјем потоку, десет пута десет метара, у делу који се налази под заштитом као парк природе и на којем је забрањена свака градња. Сви сведоци који тврде да знају место на којем је стрељан четнички командант одвели су нас на ту исту локацију - тврди наш саговорник.

 

Сви сведоци Македонци

 

Како сазнаје Пресс, као најпоузданији сведоци Дражине ликвидације Комисији су се јавили Кузман Петровски, Јаћим Ангеловски, Љубе Петровски, Анте Витевски и недавно преминули Љубе Лазаревски. Захваљујући њиховим сведочењима, истражитељи су већ „обележили" локацију на којој би ускоро требало да почне ископавање!

Они су испричали да је Михаиловић одмах после хапшења у марту 1946. пребачен у затвор који се налазио у данашњој згради Рударско-геолошког факултета. Дража је све време био у посебној просторији, а испред његове собе је увек стајао најмање један наоружан официр, а унутра чувар без оружја. Један од сведока, који је присуствовао изрицању казне 15. јула 1946, изјавио је да је четнички командант био врло потресен пресудом да буде стрељан.

Према сведочењу, Дража је уочи самог стрељања био врло смирен. Само је ћутао. Он и остали осуђеници, међу којима је био и шеф Специјалне полиције за време окупације Драги Јовановић, изведени су из затвора и убачени у три полицијска возила. Михаиловић је био у првом возилу, а Јовановић у другом. Колона је улицом Кнеза Милоша кренула ка Белом двору, да би одмах испод Двора скренула улево и зауставила се после само неколико стотина метара.

 

Убијен рафалом

 

Сведоци тврде да су и они на место стрељања стигли заједно са осуђеницима, а да су тамо већ биле ископане три веће гробнице. С обзиром на то да су били упаљени рефлектори, јасно су видели да су раке свеже ископане. На лицу места су се налазили и лекар, фотограф и тадашњи државни тужилац Милош Минић. Осуђеници су стрељани брзо. У њих је пуцано најпре рафалном паљбом, да би се затим зачули и пуцњи из револвера. Покопани су непосредно пре зоре.

Међутим, сви сведоци данас тврде да Драги Јовановић није стрељан те ноћи на Дедињу, већ да је враћен назад у затвор, а да је егзекуција над њим извршена пуне две године касније на Централном гробљу у Београду, где је Јовановић потом и сахрањен.

 
drazin-grob-28053.jpg



Стрељан неколико стотина метара од белог двора...

Сведоци тврде да је Дража покопан на кривини

у Улици Велисава Вуловића
 

 

Портпарол Републичког јавног тужилаштва Томо Зорић јуче није могао да нам да никакав званичан коментар онога што смо сазнали.

- У циљу даље истраге не можемо да говоримо о детаљима. Могу само да кажем да ћемо, када будемо имали информацију где је покопан Дража Михаиловић, о томе обавестити јавност - рекао је Зорић.

 

С. ВОЈИНОВИЋ

Извор: Пресс

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%97%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8_%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%83_%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83



Cetnici su bili i ostali polupismena bagra koja se borila protiv svih. Borila se jedino za svoju pljacku i nizasta drugo, nisu oni imali ideala, nisu imali politike, nisu imali obrazovanja, nisu imali nekog vodje koji je vrijedan spomena. Njihova jedina zelja je kradja i ubijanje, a da bi taj svoj gust imali, ulazili su u koaliciju sa SVIMA, nacistima kad bi im nacisti platili, partizanima, kad su partizani poceli pobjedjivati. Opstepoznata je cinjenica da su pred kraj rata poceli panicno bjezati po Jugoslaviji i sakrivati se i kopati na sve moguce nacine da ih Tito ne smlati, a smlatio ih je dobro, samo ne dovoljno.
Njima treba civilizacija, njima treba skola i to dobra skola, da ih odskoluje cvrsto i dugo, treba im bonton, treba im...stosta i to dugo dugo vremena, da se ta smrad iz cetnika "izcisti"!

Kako se vidi iz optuznice fasistickom suradniku Drazi Mihajlovicu, Srbima pokolji u Vukovaru i Srebrenici nisu bili prvi put da su pravili masakre ogromnih razmjera nad ne-Srbima. U WW2 su takodjer masovno masakrirali ne-Srbe u istocnoj Bosni, Dalmaciji, Hercegovini itd su bili masakri ne-Srba od strane Srba u rangu masakra u Srebrenici ili Vukovaru.


Quote:
Septembra meseca 1942. godine cetnici Petra Bacovica ubili su u Makarskoj 900 Hrvata, nekoliko katolickih svecenika odrali i 17 sela zapalili.

Oktobra 1942. godine cetnici Petra Bacovica ubili su u okolini Prozora zajedno sa Italijanima, kojima je komandovao italijanski porucnik Vidjak, oko 2500 muslimana i Hrvata, medju kojima je bilo zena, dece i staraca, a veliki broj sela popalili.

U oktobru 1942. godine, cetnici Petra Bacovica ubili su u selima Gatu, Nikolice i Cislu u Dalmaciji, zajedno sa Italijanima, 109 Hrvata simpatizera narodnooslobodilackog pokreta.

U februaru mesecu 1943. godine, cetnici pod komandom Zaharija Ostojica, Petra Bacovica, Pavla Djurisica, Voje Lukacevica, Vuka Kalatovica i drugih, u srezovima pljevljanskom, cajnickom i focanskom, zaklali su 1200 muskaraca i 8000 staraca, zena i dece, opljackali i potom spalili 2000 domova.

Polovinom juna 1943. godine, u toku Pete neprijateljske ofanzive, cetnici su klali partizanske ranjenike sa Sutjeske, pa su tada zaklali u selu Jelecu i Vrbnici dr. Simu Milosevica i hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovacica.

Најбољи доказ да је Чича Дража био апсолутни позитивац, је управо овај што га усташе окривљују за све и свашта!
Значи да је био добар Србин и добар Ђенерал!

Čega se pametni stide, Srbi se ponose.

За разлику од вас усташа који се ничег не стидите, а немате чиме да се поносите.