Otvorish stari HDD 

a koliki je taj magnet u hdd-u? i jel cilindričan, kuglica, kockica?

---

ontopic:

Jel može samo neko da mi objasni koju svrhu sad imaju aparati za otkucavanje karata na srednjim vratima...
Ako svi otkucavaju karte čim uđu u bus a ulaska nema više na srednja vrata, onda su bezveze potrošili pare na čak trećinu kupljenih aparata... 

Zašto mislite da bi joj magnet nešto uradio?

Potpuno se slažem da su mašine savršene ali jedino ako ih čovek savršeno isprogramira. Teoretski je naravno moguće videti da se neko kucao na Bežaniji pa za 5min na Karaburmi, ali u praksi nije baš tako. Linije se ukrštaju, ponekad menjaju trasu tako daje nemoguće programirati na taj način. Ostaje da se proverava pozicija GPS-a u autobusu za svaku novu validaciju, a zamisli koliko ima validacija svakog minuta? I da li je podatak o poziciji autobusa tačan? Naravno da nije jer bi inače ispravno pokazivao udaljenost autobusa tj. broj stanica. Tako da sam ja siguran da to baš nije lako sprovesti u delo.

I treće i da toga ima ako mi isključe krticu, nosim original kod njih i pitam o čemu se radi. Oni kažu postoji klon vaše kartice. Naravno kažem, pojma nemam šta postoji, isključite klona a meni moju karticu aktivirajte, ko je klonirao i kako mene ne zanima ja uredno plaćam mesečnu kartu. Oni objašnjavaju kako je to nemoguće al ja tvrdim da ne znam ništa o tome i ja sam u pravu  
A da uhvate nekog u busu sa klonom to je tek nemoguće, jer treba pokriti 1000 autobusa...

Osim stavljanja u mikrotalasnu na 5 sekundi, što će sigurno uništiti čip ali moguće je da će doći do malog požara tj paljevine pa će biti vidiljivi tragovi uništenja. Efektiniji način uništenja kako sam pronašao guglujući je:
"The last (and most covert) method for destroying a RFID tag is to hit it with a hammer. Just pick up any ordinary hammer and give the chip a few swift hard whacks. This will destroy the chip, and leave no evidence that the tag has been tampered with. This method is suitable for destroying the tags in passports, because there will be no proof that you intentionally destroyed the chip."

Dakle stari dobri ubeđivač tj. čekić. Na papirnoj karti će sigurno raditi, ali na plastičnoj i nisam siguran

Није лоше.

Дукљанина у букагије ! Па нека се у мардељу свети грађанима, због ''погрешног избора''.
Чудо да му није пало на памет да уради неко још веће сра%е, да дигне нешо у ваздух и слично.

pa sledece je jos samo logore da naprave za one sto nemaju pare ni za prevoz ni za sta drugo sto nije hrana i komunalije..

Сасвим обично јутро у Београду
БусПлус хапшење
Пише: Иштван Каић

Улазим у аутобус 65 и долази ми помисао да треба да будем опрезан због могуће контроле у јутарњим сатима. Пролазимо Ушће, али линија пролази поред станице на којој је раније стајала и стаје испред хотела Хајат, где никада није стајала. Ту улази нешто мање од десет лица контролора приватне фирме која је увела БусПлус систем. Успевам на време да изађем напоље и гледам споља шта се дешава. Аутобус стоји као прикован док се нешто што изгледа као војничка рација не спроведе изнутра. Кад они изађу, више нико не може да уђе и аутобус креће. Долази следећи и тако све исто, а линије чекају једна за другом у реду да буду тако клистиране

1.

Први пут сам имао проблем са законом када сам као пешак прешао на црвено. Било је то на раскрсници улице Драгослава Срејовића, у близини студентског дома „Карабурма“, на путу који води доле до Булевара деспота Стефана, некада 29. новембра. Људи обично ту журе да ухвате неке од међуградских аутобуса који иду преко Панчевачког моста, или се враћају уморни од путовања па им није до чекања, уколико нема возила. Мене и још једног непознатог момка полиција је након раскрснице зауставила и легитимисала. Типични србијански полицајац наслађивао се, проследивши наша документа колеги који је седео у пежоу да нас провери.

- Да ли сте некад осуђивани?

- Нисмо.

Журио сам на аутобус, а то проверавање се одужило. Видео сам да полицајац нешто преписује са моје личне карте и било ми је чудно што им је потребно толико времена да нас провере. Па и да јесам осуђиван, шта онда? Имам мања права од оног који није? Нисам никад потпуно разумео зашто се то пита, хоће ли се службено лице другачије понашати према мени ако јесам? На крају, можда је то питање које се просто у полицијском жаргону преводи само као: да ли те можда знам? Нешто слично попут: из ког си краја? Десетак минута је сигурно прошло, а потом нам је лице вратило документа и пустило нас да идемо.

- Пазите како прелазите улицу. Сад сам вас пустио, али следећи пут нећу.

- Хвала.

Кисели осмеси на нашим лицима. Питао сам се, где лежи његова већа моћ – у томе да ми напише казну, што је могао да учини, или да ме по насумичном избору, онако како му то тренутак и расположење диктирају, само опомене и пусти, као што је учинио? Девет месеци касније, једно јутро кренуо сам на сајам књига, кад ме је испред зграде дочекао исти онај пежо. Полицајац ми је уручио плаву коверту и решење по ком сам осуђен и кажњен новчаном казном, друштвено корисним радом, или затвором. Није ми било јасно и мислио сам да је нека грешка. Нисам имао појма да се води било какав поступак против мене.

У решењу је писало да сам на лицу места одбио да ставим потпис на записник који је службено лице сачинило, али да то ионако нема везе, пошто је мој идентитет утврђен личном картом са које је лице преписало све моје податке. Такође је стајало да се нисам одазвао некаквом рочишту које је било заказано пар месеци након тога, али да ни то није обавезно, пошто има довољно доказа да будем осуђен и кажњен. Тада сам схватио да ме је полицајац преварио, а дилема око његове моћи сада се чинила наивна – он је говорио једно, а чинио друго. То је оно право, слика и прилика србијанског ауторитета.

2.

Други пут је било много озбиљније, и сви смо отишли корак даље. Оптужен сам да сам покушао да заврнем руку комуналном полицајцу у градском саобраћајном превозу. А све је почело тако што сам остао код другара на Новом Београду да преспавам. Са собом сам имао телефон, кључеве и нешто новца. Своју месечну, персонализовану, БусПлус картицу као и личну карту оставио сам код куће. Сањам код њега неку борбу у арени, непријатељ је надмоћан, барата неким машинеријама. Подсећа ме мало на „Хунгер Гамес“ трилогију Сузанне Цоллинс коју завршавам. Буде ме врапци који се скупљају око прозора и схватам да не могу даље да спавам. Шест сати је ујутру, тихо излазим из његовог стана, а све што желим је да што пре стигнем у свој кревет на Звездари и наставим мирно да спавам.

Улазим у аутобус 65 и долази ми помисао да треба да будем опрезан због могуће контроле у јутарњим сатима. Пролазимо Ушће, али линија пролази поред станице на којој је раније стајала и стаје испред хотела Хајат, где никада није стајала. Ту улази нешто мање од десет лица контролора приватне фирме која је увела БусПлус систем. Успевам на време да изађем напоље и гледам споља шта се дешава. Аутобус стоји као прикован док се нешто што изгледа као војничка рација не спроведе изнутра. Кад они изађу, више нико не може да уђе и аутобус креће. Долази следећи и тако све исто, а линије чекају једна за другом у реду да буду тако клистиране.

Нервира ме то што гледам, то понављање, та ноншалантна милитаризација и агитација која тако беспрекорно изјутра функционише. Не знам шта ми је, желим да је разорим, као да и даље сањам, још нисам разбуђен. Кад схватим да ми је наставак пута потпуно блокиран, и да неко покушава да ме принуди да наставим пешке преко моста, почињем да се свађам. Одлучујем да саботирам цео процес, као преокрет у сну и као да никаквих реалних последица по мене не може бити.


Улазим у један од бусева и одбијам да изађем напоље. Аутобус сада не стоји више због њих, него због мене. Али ја сам само продужио њихову радњу, настављам је и доводим до екстрема тако да то најзад ни њима, агитаторима, не одговара. Имам величанствену, додуше неразбуђену и можда баш зато успешну, жељу да будем нечији проблем. Трн у оку. Путници негодују, али не чујем ниједног да грди мене, моје упорно седење само као да их охрабрује да изразе своје незадовољство новим системом контроле карата. Уместо да ми кажу, дечко, изађи више, сви трпимо због тебе, они говоре возачу: мајсторе, вози, не обраћај пажњу. Улази комунални полицајац и говори ми да изађем. Одбијам и он покушава да ме ухвати и повуче ка себи.

- Немој да ме дираш и остави ме да путујем на миру! Немаш права да ме дираш!

- Господине, мораћемо да зовемо полицију.

- Зовите полицију! Колико пута треба да вам кажем да нећу да изађем? Схватите то онако како вам говорим!

Полицајац повлачи руке к себи, а ја и даље више мислим на свој кревет него на било шта друго. Речи су коначно пробиле онако како треба. Путници схватају да је ствар заблокирана и прелазе у другу 65-ицу, остајем сам. Све стоји, контролори шетају испред и видим како ме гледају, смеју ми се. Мисле, лудак. Унутра зевам и кроз главу ми пролази композиција „Цивил Wар“ од Гунс ’н’ Росес које сам само пре два дана слушао на ЕXИТ-у. Та песма је на тврђави подигла жмарце у мени. Мислим да сам свој задатак обавио, силазим са возила, жена-контролор покушава да ми се испречи, склањам њену руку не баш нежно, кад ме доле опколе њих шесторо не дозвољавајући ми да се померим са места.

- У реду је, сачекаћемо полицију, али пустите ме да се померим!

- Не можете да се померите, господине, морате остати у возилу.

Али возило одлази тако празно. Нервоза кипи на све стране, тензија расте. Једино што ми није заграђено је улица. Терају ме да стојим уз саму ивицу. Можда неко жели да излетим и погинем, да учиним то самовољно. Из беса? Зашто не. Ићи до краја по сваку цену. Уместо тога, ту се управо заустави нека линија, не гледам ни која је, и ја коракнем да уђем и већ сам напола унутра. Комуналац покушава да ми препречи руку, али је склањам, опет не баш нежно (’покушај да удариш једном неког јачег од себе’). Затим улази за мном и вуче ме на доле. Држим се за шипку и не пуштам, вучем на горе као да је тамо не знам какав спас за мене. Вичем да ме пусти да уђем у аутобус. Чујем једног од контролора да нешто говори, оног што ми се смејао.

- Како те није срамота, ударио си полицајца!

- Немој да лажеш, нисам га ударио! Немој то да говориш!

Опирем се још мало, али не вреди, он има барем 105 кила, а ја 75. Најзад осетим да ме стеже нешто око чланка руке – лисице. Отпор престаје и ја му готово слободно пружам да ми затвори и другу руку. Везује ме пред свима, руке иза леђа, и држи ме као затвореника десетак минута испред стајалишта док се није договорио са осталима ко ће да нас вози до полицијске станице. Јутарње сунце се пење низ моје лице. Требало би да осећам понижење, али осећам само да се по дисању полако смирујемо и он и ја.

- Да ли можеш да престанеш да ме држиш за руку? Сигурно ти нећу побећи са лисицама.

- Нека.

У станици саопштавам свој идентитет, и тек ту ми скидају лисице. Проблем са кључем, са друге руке се тешко скида. Комуналац се мучи. Већ на улазу, тврдио је да сам покушао да му заврнем руку. Полицајац из станице је у чуду: „Он теби?“ Пролази неко треће униформисано лице и пита о чему је реч. „Да га затворимо“, реагује весело. „За такве паматне грађане увек има места.“ Нису ме затворили, али су ме из канцеларије преместили у ходник где сам чекао за столом и гледао како дотеране службенице за шалтером долазе на посао. Пролази време и најзад излази комуналац да ми прочита изјаву. Нигде не спомиње ништа осим да нисам имао карту за вожњу. Сулудо.

- Имам утисак да си добар дечко па ти нећу написати ништа, осим ако не морам.

- Ако будеш тврдио да сам покушао да ти заврнем руку, жалићу се.

Ја потписујем, а он одлази. Питам да ме одбаци кући, онако узгред. Забрањено му је то. Каже да је питао да ли могу да идем и да су му рекли да морам још да чекам. Капирам да сад чекам још зато што нисам имао документа. Али, ту седим још два сата и нико ми се не обраћа. Као да ме нема, а кад устанем да питам шта се дешава, они само кажу да се вратим на место. Кришом причам преко мобилног. Најзад, неко долази по мене и одлазимо у неку канцеларију на другом спрату. Већ је прошло десет, гледам у сат, а тамо седе неки људи који су сморено преврнули очима када су прочитали због чега сам ту. Поврх свега сазнајем да сам оптужен да сам ометао овлашћено лице у обављању његове службене дужности. То је кривична одговорност. Комуналац је ипак остао при своме, а мирни снови ка којима сам јурио на Звездару још увек нису наступили.

http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/68313-BusPlus-hapenje.html

---

САД!

Danas,idem na Adu,uđem na Ceraku u onaj "Lastin"(valjda) Ada1,naravno ne "validiram"se ,u Radničkoj "kontrolni punkt",ja treba da siđem,stanem na srednja vrata(po propisu ),majstor otvara vrata,al ne lezi vraže,ne mogu napolje jer mentoli u plavom nagrnuše unutra...Razgrnem selje i siđem,uz vrlo glasan komentar:"Alo,bre,momci,ulaz je na prednja vrata,kakva je to nekultura i nepoštovanje zakona!!!"Seljaci se zbuniše i otrčaše na prednja...

rekoh ja. spas nam je u povratku tradiciji.

Cisto radi poredjenja. Jer vidim da se pominju Cikago i koji sve ne gradovi kao uzor.

Za trenutak bacite oko na susedstvo. Ujedno pogledajte sta pisu u komentarima i zasto je tako. Dobrim delom ako ne i sveukupno ista prica kao u BG-u.

Kako se švercati u javnom prijevozu?

"UVIJEK moramo biti svjesni da imamo svako pravo na otpor", poručuju članovi građanske inicijative "NE plaćam", koji su pripremili i otisnuli svojevrstan vodič za švercanje u zagrebačkom javnom prijevozu.

U letku, koji je dostupan i u elektroničkom obliku, inicijativa "NE plaćam" navodi da suprotstavljanje javnom službeniku često može biti traumatično, ali je u ovim okolnostima nužno. Građane stoga pozivaju na neplaćanje karte u ZET-ovim prijevoznim sredstvima i to na način da kontrolorima otvoreno i jasno poruče da se ne slažu s načinom na kojim se upravlja javnim prijevozom.

"Iako kontrolori direktno vrše represiju, oni za stanje u javnom prijevozu nisu odgovorni. Bilo kakva agresija prema kontrolorima i drugim radnicima ZET-a usmjerena je na krivu adresu. One koji jesu izravno odgovorni za ovo stanje nećemo sresti u javnom prijevozu", poručuju članovi inicijative "NE plaćam".

Kako ne plaćati?

U letku koji su sastavili kako bi educirali građane, članovi inicijative "NE plaćam" ističu da u vozilu niste kontroloru dužni pokazati osobnu iskaznicu. Također, kontrolor vam nema pravo ograničiti slobodu kretanja zadržavajući vas u vozilu ili izvan njega, isto kao što vas ne smije zlostavljati, vrijeđati ni ponižavati. Građani koji se koriste javnim prijevozom nisu ni na koji način dužni sudjelovati u bilo kakvoj raspravi s kontrolorima.

Aktivisti građane pozivaju da se solidariziraju s ostalim putnicima: da zatraže pomoć ako je to potrebno ili pomognu drugim putnicima koji su u nevolji. "Svi se nalazimo u istoj situaciji i moramo računati na međusobnu podršku", poručuje inicijativa "NE plaćam". Građane također podsjećaju da imaju pravo odbiti plaćanje preskupog javnog prijevoza jer je to oblik mirnog prosvjeda.

Građani nisu krivi za krizu pa ne trebaju ni snositi odgovornost

Građanska inicijativa "NE plaćam" u Zagrebu je pokrenuta u travnju ove godine, nakon što su iz ZET-a krenule najave o drastičnim poskupljenjima javnog prijevoza. Aktivisti inicijative poručuju da su se na akciju odlučili zato što smatraju da građani ne smiju snositi teret krize koju su uzrokovali loša vlast, premrežena kriminalom i korupcijom.

Usluga javnog prijevoza u gradu veličine Zagreba, smatraju aktivisti, mora biti lako dostupna svim njegovim stanovnicima. Na svojoj Facebook stranici aktivisti inicijative "NE plaćam" u više su navrata iznosili primjere iz brojnih svjetskih gradova u kojima besprijekorno funkcionira besplatni javni prijevoz.

Inicijativa "NE plaćam" okuplja studente, radnike i nezaposlene osobe različite životne dobi. Cilj im je, poručuju, borba za javno dobro. "Ako nemamo novca, ne možemo se voziti tramvajem, liječiti u bolnicama, školovati na fakultetima. Nameću nam da nosimo teret krize za koju nismo odgovorni. Odbijanje plaćanja neizostavan je dio borbe za javni prijevoz kao javno dobro", poručuju aktivisti inicijative "NE plaćam".

Preuzeto sa ...