X - ŽIVKA,VASA


ŽIVKA (zadovoljno seda u fotelju).

UJKA VASA (dolazi spolja): Dobar dan, Živka.

ŽIVKA: O, to si ti, Vaso, otkud ti?

VASA: Kako otkud ja? Pa ko će da ti dođe ako neću ja! Baš sad usput sretnem gospa-Vidu, prija-Draginu svekrvu, pa mi veli: "A što se vi tako poneli, gospodine Vaso, zato valjda što ste ministarska familija!"

ŽIVKA: A šta imaš ti da se poneseš?

VASA: E, pa kako šta imam! Ujak sam ti, najbliži sam ti, pa dabome i mene zbog tebe čestvuju. Znaš li, Živka, sedimo tako u kafani, pa ustanem pa kažem: "Odoh ja malo do moje sestričine, ministarke, na jednu kafu!" A oni oko stola svi skidaju kapu: "Zbogom, gospodin-Vaso!" "Prijatno, gospodin-Vaso?" "Hoćemo li se videti sutra, gospodin-Vaso?" A meni, pravo da ti kažem, milo i onako prijatno mi kao da me neko golica po trbuhu.

ŽIVKA: Pa jest, može da bude prijatno!

VASA: Ama otkad ja čekam da neko iz naše familije onako ... kako da kažem ... da odskoči, brate, da se čuje, da se vidi i da se proslavi. Zar tolika familija pa niko, gde bi to bilo! Mislio sam da će pre odskočiti Jova pop-Arsin. Bio je bistro dete i imao je onako nečeg gospockog na sebi. I sećam se baš, uvek sam govorio: "Ovaj će naš Jova daleko da dotera!" Ali on, eto, ode na robiju. Pa onda polagali smo velike nade i na Hristinu tetka-Dacinu. Bila je lepa i nekako rođena za veliku gospođu. I lepo je učila škole, ali — pomete se nekako. Deveti joj mesec pao baš u vreme kad je trebala da polaže maturu. I posle toga gotovo da dignem ruke, kad jednog dana, ti odskoči i uskoči u ministarke. Alal joj vera, Živki, rek'o sam mojoj Kati. Kažem ja da neko iz familije mora da ode visoko.

ŽIVKA: Pa jeste, samo ne vidim šta ima od toga familija što sam ja ministarka?

VASA: Bože, Živka, kako to govoriš! Pa zar ti ne misliš malo da pogledaš i na svoju familiju?

ŽIVKA: Kako da pogledam?

VASA: Tako, da je zbrineš! Pa zašto si postala ministarka ako nećeš svoju familiju da zbrineš. Nije da kažeš da je to neka velika briga i da se ne može. Nikoga nemaš koji bi mogao biti državni savetnik, ili vladika, ili tako nešto: nego sve tako nešto, sitne želje, sitni zahtevi, pa je pravo, Živka, da ih zbrineš!

ŽIVKA: Taman, gde ću ja toliko njih zbrinuti!

VASA: Nemoj tako, Živka; slušaj ti mene što ti kažem. Jer upamti ovo: niko te na svetu ne može tako ocrniti kao familija, niko te na svetu ne može nagrditi, naogovarati i olajati kao što može familija. Kažu: opasno je kad koga dočepaju novine; more, kakve novine, nisu one ni izdaleka tako opasne kao familija. Zato, znaš, bolje je dobro sa familijom. Pa naposletku i red je. Svaki ministar zbrine najpre svoju familiju, pa tek onda državu. Pa, naposletku, i preča mu je familija od države.

ŽIVKA: A zar ti misliš, boga ti, da ja celu našu familiju uzmem na vrat?

VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest.

ŽIVKA: Kakvih devetnaest, pobogu, Vaso, pa to čitava vojska. Koga si, boga ti, sve upisao?

VASA (čita): Tetka Savka.

ŽIVKA: E, već ta tetka Savka, pozajmila mi dvesta dinara pa mi se ovde popela. Vratiću joj tih dvesta dinara, pa eto, to je dosta za nju učinjeno.

VASA (čita): Prija Soja.

ŽIVKA: Nju briši. Ona je rekla za mene da sam alapača.

VASA: Pa nemoj tako, Živka; to je rekla pre, dok nisi bila ministarka, a sad, evo ja te uveravam, ne bi tako nešto za živa boga kazala. A posle, i nemoj tako da meriš reči u familiji. Eto, i ti si za mene pre rekla da sam kafanski klupoder i lopuža, al' vidiš, ja to nisam primio k srcu. Nisam ti, istina, zbog toga dolazio u kuću, ali čim si postala ministarka, ja sam prvi dojurio da ti čestitam.

ŽIVKA: A koga si još zapisao?

VASA: Tetka Daca i njena ćerka Hristina.

ŽIVKA: Je l' ona što je položila maturu?

VASA: Jeste.

ŽIVKA: Pa šta ona hoće? Položila je ispit, pa neka joj je na zdravlje.

VASA (čita): Jova pop-Arsin.

ŽIVKA: Ta je onaj s robije?

VASA: Jeste. (Čita.) Pera Kalenić.

ŽIVKA: Ko ti je to opet?

VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod.

ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod.

VASA: Ni ja, Živka, ali on veli: "Ujka-Vaso, mi smo rod."

ŽIVKA: Ama je l' to rod otkako sam ministarka, ili je i ranije bio?

VASA: Nikad ga ranije nisam ni čuo ni video.

ŽIVKA: Pa dobro, ujka-Vaso, šta ti hoćeš sad sa tim spiskom?

VASA: Pa da ih primiš, Živka.

ŽIVKA: Koga?

VASA: Pa familiju. Da ih primiš, da ti svaki kaže svoju želju i da vidimo šta može da se učini. Svi se žale kako su ti dolazili pa nećeš da ih primiš.

ŽIVKA: Ama zar ceo taj spisak da primim? Pa to mi treba deset dana samo na to, a imam toliko posla da nemam kad ni čestito da ručam.

VASA: A trebalo bi da ih primiš. Ako ne može drukče, a ja, ako hoćeš, da ih skupim, pa sve najedanput da ih primiš. Eto to ako hoćeš?

ŽIVKA: Pa to bi još i moglo. Samo, da se oni ne nađu uvredeni što ću tako u gomili da ih primim?

VASA: Ama, reći ću ja njima: zasad ne može drukče. A ti ćeš docnije, dok odujmi navala, da ih prizoveš koj' put.

ŽIVKA: Pa, eto, nek dođu sutra po podne.

VASA: Dobro, sutra! E baš ti hvala, Živka. Ne mogu na miru da prođem od njih. Znaš, ja sam ti kao najbliži, pa oni svi mene: Šta je, ujka-Vaso. zar se Živki ne može ni prići? Okupili me kao da sam ja ministarka. Odoh, evo iz ovih stopa, da ih sve obiđem i da im urečem sastanak. Dakle, tako neka bude, za sutra?

ŽIVKA: Jeste! ...

VASA: To je najbolje. Iskupiću ih ja sve, celu familiju, pa ti učini sve što možeš. a ako ne možeš a ti obećaj. Znaš kako je, i obećanje je koj' put dosta. E, 'ajde, pozdravi Daru i zeta. Do viđenja! (Ode.)

XI - ŽIVKA, NINKOVIĆ, ANKA


ANKA (pošto je Vasa otišao, unosi kartu).

ŽIVKA (čita): A, gospodin Ninković? Neka izvoli.

ANKA (propušta Ninkovića, a ona se povlači).

NINKOVIĆ (ispeglan, obrijan, napudrovan. Na nogama bele kamašne, na rukama rukavice, u rupi od kaputa cvet): Ljubim ruke, milostiva! (Ljubi joj ruku.) Bio sam slobodan, na vaš poziv ...

ŽIVKA: Baš vam hvala! Izvolite sedite! Ja sam vas uznemirila ...

NINKOVIĆ: Velika čast za mene!

ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu.

NINKOVIĆ: Na mene možete, gospođo, sa pouzdanjem računati. Že svi tutafe a votr dispozision!

ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila ... kako da kažem ...

NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; L bon ton di gran mond. O, gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar da dišem; otmenost je moja priroda.

ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam. Mislim, znate, da stupim u vezu i sa ovdašnjim stranim poslanicima, pa bih želela da uvedem u moju kuću otmenost.

NINKOVIĆ: To je lepo od vas i, verujte, dobro ste učinili što ste se meni obratili.

ŽIVKA: Pa, kazali su mi.

NINKOVIĆ: Gospođa Draga, dok je bila ministarka, nije htela ni najobičniji korak da učini dok se sa mnom ne posavetuje. Ja sam joj pravio jelovnik za večere, meni za dine, po mojem je ukusu namestila svoj budoar, ja sam joj uređivao žureve, ja joj birao toalete. Ja imam, znate, jedan naročito prefinjeni ukus. En gu parfe.

ŽIVKA: Gle'te, molim vas, a ja baš sad mislim da pravim jednu večernju haljinu.

NINKOVIĆ (posmatra je znalački): Gris nale belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep de šin, sa nešto malo ružičastoga, možda samo opervaženi rukav i rever, ili možda džepovi u tonu ... Ne znam, videćemo ... Tek, potrebno je nešto radi nijansiranja ...

ŽIVKA: Ići ćemo zajedno kod moje krojačice.

NINKOVIĆ: Vrlo rado.

ŽIVKA: A šta mi još preporučujete kao otmenost?

NINKOVIĆ: Oh, da ... to je glavno - Se la šoz prensipal.

ŽIVKA: Baš sam danas namestila zlatan zub.

NINKOVIĆ: To ste dobro učinili, to je šik i daje šarm osmehu.

ŽIVKA: Izvolite vi meni samo reći sve što je otmeno i šta bi trebalo još učiniti. Sve ću ja to učiniti.

NINKOVIĆ: Znate li koju igru na kartama?

ŽIVKA: Znam žandara.

NINKOVIĆ: Ah! ... Vi morate naučiti bridž.

ŽIVKA: Šta da naučim?

NINKOVIĆ: Bridž. Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama. Naročito vi imate nameru da prizivate i diplomatski kor, a diplomatski kor bez bridža, to nije diplomatski kor.

ŽIVKA (kobajagi uvređena): Pa, da!

NINKOVIĆ: Gospođa, razume se, puši?

ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim.

NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti, jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama.

ŽIVKA: Juh, bojim se ugušiću se od kašlja.

NINKOVIĆ: Znate kako je: otmenosti radi čovek mora pogdešto i da podnese. Nobles obliž. I još nešto, gospođo, ako mi dozvolite samo da vas pitam?

ŽIVKA: Je l' to opet zbog otmenosti?

NINKOVIĆ: Da, gospođo. Samo, pitanje je ... kako da kažem ... vi mi, je l' te, nećete zameriti, pitanje je vrlo delikatno. In kestion tu ta fe diskret?

ŽIVKA: Molim!

NINKOVIĆ: Ima li gospođa ljubavnika?

ŽIVKA (iznenađena i uvređena): Kako? Ju, pa za kakvu vi mene držite?

NINKOVIĆ: Ja sam vam unapred rekao da je pitanje vrlo delikatno, ali ako želite da budete otmena dama, in fam di mond, vi morate imati ljubavnika.

ŽIVKA: Ali ja sam poštena žena! gospodine!

NINKOVIĆ: Ekselan! Pa to je baš ono što je interesantno, jer kad nepoštena žena ima ljubavnika, to nije više interesantno.

ŽIVKA: No, samo mi još to treba!

NINKOVIĆ: Ja vas uveravam, gospođo, da samo tako možete biti otmena dama, dama od položaja, in fam di mond, ako igrate bridž, ako pušite, i ako imate ljubavnika ...

ŽIVKA: Ju, teško meni! 'Ajde za taj bridž i za to pušenje kako tako, ali za toga ljubavnika ...

NINKOVIĆ: Pitali ste me, i ja sam smatrao za dužnost da budem iskren i da vam kažem. Razume se, vaša je stvar kako ćete postupiti. Možete vi biti ministarka i bez bridža i bez cigarete i bez ljubavnika, i uopšte bez otmenosti.

ŽIVKA: Pa dobro, a gospođa Draga, je l' ona igrala bridž?

NINKOVIĆ: Razume se! Naučila je!

ŽIVKA: I pušila je?

NINKOVIĆ: Razume se.

ŽIVKA: I ... ono?

NINKOVIĆ: Da, gospodo, da, imala je i ljubavnika.

ŽIVKA (zaboravljajući se, vrlo radoznalo): A ko je to bio?

NINKOVIĆ: Ja.

ŽIVKA: Vi? A je l' gospa Nata bila otmena?

NINKOVIĆ: Još kako!

ŽIVKA: A ko je bio njen?

NINKOVIĆ: Opet ja.

ŽIVKA: Pa, kako to ... vi to onako redom?

NINKOVIĆ: Čim kabinet da ostavku, i ja dam ostavku.

ŽIVKA: A vi ste samo dok je osoba na vladi?

NINKOVIĆ: Pa da, gospođo! Dok je gospođa ministarka na vladi, ona mora biti otmena; čim nije više na vladi, ne mora biti otmena.

ŽIVKA: Pravo da vam kažem, to mi nikako ne ide u glavu.

NINKOVIĆ: Međutim, ništa lakše od toga. Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži. Jer, šta je pušenje, — iskašljete se malo pa gotova stvar; a šta je ljubavnik, — iskompromitujete se malo pa gotova stvar, — ali bridž je, verujte, vrlo teška i komplikovana igra. En že komplike, me tre distange.

ŽIVKA: Ali ja bih, gospodine, želela da ostanem poštena žena.

NINKOVIĆ: Pa ostanite, ko vam to brani!

ŽIVKA: Kako to "pa ostanite". a ovamo bridž. Zar da igram bridž pa da ostanem poštena?

NINKOVIĆ: Zašto ne?

ŽIVKA: Ama nije bridž. Nisam to htela da kažem, nego mi se, pravo da vam kažem, uzmutilo u glavi pa već ne znam šta govorim! Ne ide to meni u glavu što vi kažete, pa eto ti!

NINKOVIĆ: Vidite, gospođo, to nije glavno imati ljubavnika radi sebe, već radi sveta. Potrebno je da se kompromitujete ako hoćete da budete otmena dama. Voala, sa se l prensip fondamental!

ŽIVKA: Ali kako vi to mislite da se kompromitujem?

NINKOVIĆ: Potrebno je već na prvome, najskorijem žuru, bilo kod ove ili one dame, da postanete predmet razgovora. Da jedna dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: "Ko bi to rekao za gospođu Živku?" — "Šta zaboga?" — da zapita druga dama, "Neverovatno", — da odgovori ona prva — "ali sam pouzdano čula ... zamislite gospođa Živka preotela je gospodina Ninkovića od gospođe Natalije!"

ŽIVKA: Pa jes', tako će da se šapuće.

NINKOVIĆ: Ali, vrlo je verovatno, gospodo, da će biti i takvih koji će vas braniti. "Oh, ja to ne verujem, to nije moguće, ja poznajem gospa-Živku, nije ona takva!" E, vidite, tima što vas brane valja zapušiti usta.

ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane?

NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D'in manier bjen sempl! Vi morate uložiti sav svoj trud kod moga ministra da mi da klasu, da mi što pre da klasu. Istina, moj ministar će vam kazati: pa on je dobio klasu pre dva meseca, ali vi mu recite: to je bilo pod starom vladom, a potrebno je i pod ovom da dobije klasu. Reći ćete: zašto? Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima jedanput zapušimo usta, o, onda će se šaputati na sve strane.

ŽIVKA: Pa je l' to samo da se šapuće i ništa više?

NINKOVIĆ: Se sa! To je sasvim dovoljno! Se sifizan!

ŽIVKA (razmišlja): Ako je samo da se šapuće! ... A je l' te, molim vas, to je onako samo za svet da budem nepoštena, a za sebe da budem poštena?

NINKOVIĆ: Zašto ne? Može i tako. Se va osi.

ŽIVKA: Čudnovata ta otmenost! Biva da su žene za svet poštene a za sebe nepoštene, a ovo sasvim naopako! Pa dobro, je l' vi i moj ljubavnik da budete?

NINKOVIĆ: To je, gospođo, stvar vašeg ukusa, stvar vaših ... kako da se izrazim, in kestion d vo santiman entim! ... Samo, ako me pitate za savet, bolje vam je uzeti nekoga koji je već isprakticiran.

ŽIVKA: Ama kako isprakticiran?

NINKOVIĆ: Pa, recimo, ja znam već sve načine da vas vrlo brzo kompromitujem; pa onda, ja znam toliko stvar da razvijem i da joj dam jednu naročitu formu, in form spesial, da na kraju krajeva i vi sami počnete o sebi rđavo da mislite i najzad, — e sa se la šoz prensipal, — čim kabinet da ostavku, ja umem da pojmim da mi je dužnost da i ja dam ostavku. Uostalom, možete se raspitati o meni, pa ćete, u to sam uveren, dobiti samo najpovoljnije informacije.

ŽIVKA: O, ljudi, šta me snađe! Da sam juče umrla, to ne bi' danas doživela.

NINKOVIĆ: Da, ali da ste juče umrli, vi ne bi danas bili gospođa ministarka.

ŽIVKA: I to je istina! (Posle razmišljanja.) Pa dobro, kako vi to mislite?

NINKOVIĆ: Bože moj, stvar je vrlo prosta. Se sempl kom tu! Što se tiče bridža, tu se morate vežbati; što se tiče pušenja, i tu se morate vežbati, a što se tiče ljubavnika, tu nemate šta da se vežbate.

ŽIVKA: Ama kako vi meni "nemam šta da se vežbam". Meni to izgleda kao da vi nešto ružno mislite.

NINKOVIĆ: Najbolje bi videli, gospođo, kako ja mislim sve to da izvedem, ako odmah pređemo na stvar.

ŽIVKA (prestrašeno): Na koju stvar?

NINKOVIĆ: Evo kako mislim: Bridž, na primer, možemo od sutra početi da učimo. Što se tiče pušenja, možete se sad već odmah poslužiti. (Vadi tabakeru i nudi joj.) A što se tiče ljubavnika, i tu ...

ŽIVKA: I tu se mogu odmah poslužiti. Ama vi meni nešto mnogo uvijate, pa će na kraju krajeva da ispadne kao da sam ja nepoštena žena.

NINKOVIĆ: Pardon, mil foa pardon! Ja ne prelazim granicu saveta koje sam dužan dati vam, ako vi još uvek na njih polažete. Ako u tim savetima ima čega neugodnog za vas, ja sam uvek gotov da reteriram. Vi ste želeli da vas upoznam sa pravilima otmenosti ...

ŽIVKA: Pa jeste ... vidim i sama, niste vi krivi; samo znate kako je ...

NINKOVIĆ (dižući se): Mogu li smatrati, gospođo, da su dalji moji saveti izlišni?

ŽIVKA: Ama čekajte, de! Vidim ja da to mora da bude, nije da ne vidim, ali znate kako je ... nije to lako baciti obraz pod noge.

NINKOVIĆ: Kako god vi želite.

ŽIVKA: Dobro. 'Ajde od sutra, recimo, da počnemo bridž da učimo. A za cigarete, eto, dajte mi. (Uzme je i stavlja na sto). 

NINKOVIĆ (odmah nudi): Molim!

ŽIVKA: A za ono ... je l' ne može to malko da počeka?

NINKOVIĆ: Ako nemate hrabrosti, najbolje je ne misliti na to.

ŽIVKA: O, brate! ... Naposletku šta ću mu, kad mora da bude, neka bude! Eto, smatrajte da ste od danas uvedeni u dužnost.

NINKOVIĆ: Kakvu dužnost?

ŽIVKA: Pa ... to ... — kao ljubavnik.

NINKOVIĆ: Molim? (Ljubi joj nežno ruku.) Uveravam vas da ćete biti zadovoljni.

ŽIVKA: Pa sad već kako mu bog da. Kad je otmeno, nek je otmeno!

NINKOVIĆ: Još jedno pitanje. Želite li da vam pišem ljubavna pisma ili ne?

ŽIVKA: Kakva ljubavna pisma?

NINKOVIĆ: Pa tako. Ima gospođa kojima to čini naročito zadovoljstvo da svaki dan dobiju malo, ružičasto pisamce, puno ljupkih reči.

ŽIVKA: Eto ti sad! Nikad ja to u životu nisam dobila.

NINKOVIĆ: Se kom vu vule. Kako želite, ja stojim na raspoloženju.

ŽIVKA: Napišite mi baš jedno da vidim kako je to, pa ako mi se dopadne, ja ću vam naručiti još nekoliko.

NINKOVIĆ: Molim. Čim stignem u kancelariju. Za deset minuta imate ljubavno pismo. (Hoće da pođe.) A sad, vašu ručicu, draga prijateljice! (Poljubi joj ruku.) Ma šer ami! (Polazi i sa vrata baca joj poljubac.) Pa-pa! Pa-pa! ...

XII - ŽIVKA,ANKA


ŽIVKA (ostaje zaprepašćena i gleda glupo čas na vrata na koja je Ninković otišao, a čas u publiku, kao kad bi htela reći: "Vidite li vi šta ovo mene snađe?").

ANKA (dolazi spolja. Ona je obukla drugu, lepšu haljinu): Gospođa je sama?

ŽIVKA: Pa jeste, sama ...

ANKA: Vi, gospođo, izgledate tako nešto zbunjeni ... preplašeni, šta li?

ŽIVKA: Jeste, preplašila sam se  ... Đavo će me znati šta mi je. Nije to laka stvar, Anka, biti ministarka! Nisam ni ja znala da je to tako teško. Idem da prilegnem, da se odmorim, jer mi se zavrtela glava. (Polazeći.) A vi baš ništa?

ANKA: Evo vidite obukla sam čak i drugu haljinu.

ŽIVKA (okrene se na sobnim vratima): Pa-pa! Pa-pa!

XIII - ANKA,ČEDA


ANKA (gleda za njom iznenađena. Zatim prilazi ogledalu i, kvaseći prste na usnama, doteruje obrve i udešava frizuru).

ČEDA (dolazi spolja): E, a šta vi tu na ogledalu radite?

ANKA (koketno): Pa doterujem se, gospodine!

ČEDA: E ako, ako!

ANKA: Pa, zaboga, mlada sam, treba valjda i Ja da se kome dopadnem?

ČEDA: Razume se.

ANKA: Gospodin, na primer, nije nikad ni obratio pažnju na mene.

ČEDA: Ama šta ja imam da obratim pažnju na vas?

ANKA: Bože moj, pa muško ste!

ČEDA: Znam ja da sam muško, samo ...

ANKA: A znate već kako se kaže: muški su svi jednaki.

ČEDA: Tako je, Anka, samo vi morate znati da sam ja čestit čovek.

ANKA: Pa meni su ti čestiti ljudi najviše i dosadili u životu.

ČEDA: To vam verujem. Al' ja, znate, nisam baš potpuno čestit.

ANKA (vrlo koketno): To bi' i ja rekla. (Podmeće mu se.)

ČEDA: Hm! Hm! (Pomiluje je.) Vi ste, Anka, danas nešto neobično raspoloženi prema meni.

ANKA: Sanjala sam vas, jaoj, da znate kako sam vas lepo sanjala.

ČEDA: Znate šta, Anka, vi ćete mi taj san docnije ispričati, sad sam momentalno u takvim prilikama da mi je java preča od snova. Nego, deder vi, dušo moja, vidite je li tu gdegod moja žena. Hteo bih da razgovaram s njom.

ANKA: Hoću, samo, je l' te, pristaćete da vam ispričam san?

ČEDA: Razume se!

ANKA (polazeći): Verujte vrlo je interesantan san. (Ode.)

XIV - ČEDA,DARA


ČEDA (gleda za njom): Hm!

DARA (dolazi): Gde si, boga ti?

ČEDA: Ja? Kod advokata.

DARA: Šta ćeš kod advokata?

ČEDA: Išao sam da ga pitam: postoji li kakav zakon po kome se udate žene mogu udavati?

DARA: To nisi morao ni da pitaš.

ČEDA: Kako da nisam morao? Zar tebi ništa nije saopštila tvoja majka?

DARA: Jeste, pa šta?

ČEDA: I je l' ti kazala da treba da postaneš gospođa Nikaraguovica?

DARA: Zar ti, boga ti, uzimaš tu stvar tako ozbiljno?

ČEDA: Pa kako da je ne uzimam ozbiljno kad če taj Nikaragua doći sutra da te gleda.

DARA: Može on mene gledati koliko hoće, pitanje je hoću li ja njega gledati.

ČEDA: Pa dobro, šta si ti kazala majci kad ti je govorila o udaji?

DARA: Rekla sam joj da sam udata, da imam muža, i da ga ne mislim napuštati.

ČEDA: A šta ćeš da kažeš njemu?

DARA: Kome njemu?

ČEDA: Pa Nikaragui?

DARA: Reći ću mu to isto.

ČEDA: Sasvim! Ona to misli tako, ako je ministarka pa da izdaje naredbe: da se moj zet razreši od dosadašnje dužnosti zeta i uputi na rad ... Đavo bi je znao gde bi me na rad uputila. Ona misli to može tako: da smenjuje zetove i postavlja. E pa, brate, ne ide to tako!

DARA: Ja nikako još ne mogu da verujem da ona to ozbiljno misli.

ČEDA: Ama ozbiljno kad ti kažem. Provodadžija je već svršio sa mladoženjom, sve je uređeno! A znaš li, molim te, ko joj je provodadžija?

DARA: Ne znam!

ČEDA: Zubni lekar, onaj što joj je nameštao zlatan zub. I to tako ona ode kod zubnog lekara, sedne u onu gvozdenu fotelju: "Molim lepo, ja sam došla da mi promenite zub i da mi promenite zeta!" Hvala lepo! I ako ona počne tako, može još doći zubnom lekaru i reći: Ja sam, znate, došla da mi plombirate zeta.

DARA: Bože, Čedo, šta govoriš koješta!

ČEDA: Ama može, brate, sve je ona kadra! Vidiš da je sasvim izgubila pamet otkako je ministarka.

DARA: Ne može ona ništa kad ja neću.

ČEDA: A ti si sigurna za sebe, je li?

DARA: Sve dotle dok se ne bih uverila da me varaš.

ČEDA: Ja? Otkud ti sad to?

DARA: Majka je kazala da će me uveriti.

ČEDA: Eto, eto, kažem ja da će ona mene još da plombira. Kažem ja tebi, a ti mi ne veruješ.

XV - MOMAK iz ministarstva, predašnji


MOMAK: Jedno pismo za gospođu Popovićku, ministarku.

ČEDA (nemarno): Dajte ovamo.

MOMAK: Naređeno mi je da pismo predam gospođi u ruke.

DARA: Onda idem da pošaljem majku.

ČEDA: A ja ću se radije skloniti da se ne sretnemo više.

DARA (ode levo).

ČEDA (ode desno).

XVI - ŽIVKA, MOMAK


ŽIVKA (posle vrlo kratke pauze): Za mene pismo?

MOMAK: Da, gospođo, od sekretara gospodina Ninkovića.

ŽIVKA (prijatno iznenađena): Ah! (Uzima malo ružičasto pismo i miriše ga te joj se zadovoljstvo izražava na licu.) Hvala!

MOMAK (pokloni se i odlazi).

XVII - ŽIVKA, zatim svi ukućani


ŽIVKA (najpre se slatko i detinjasto smeje, otvori pismo, seda u fotelju da ga čita, ali se u tome trenutku seti i ode do stola te uzima onu cigaretu koju je ostavila kad je uzela od Ninkovića. Seda ponovo u fotelju, pripaljuje cigaretu i počne čitati pismo, držeći ovo u levoj a cigaretu u desnoj ruci. Posle prvoga dima koji je povukla, zakašlje se strahovito, tako da stiče celu kuću. Iz raznih vrata i sa raznih strana dojure DARA, ČEDA, RAKA, ANKA i svi se skupe oko nje da je povrate od kašlja. DARA je uhvati za desnu ruku, u kojoj je cigareta, a ČEDA za levu, u kojoj je pismo. ANKA je lupa po leđima, a RAKA joj silom naliva čašu vode u usta. ČEDA, držeci njenu levu ruku, u kojoj je pismo, prilazi i čita pismo ne vodeći računa o nevolji Živkinoj. Prilikom čitanja na njegovome se licu ocrtava pakost i zadovoljstvo).

ZAVESA

TREĆI ČIN


Ista soba kao i u prethodnom činu.


1 - PERA,ANKA


PERA (stoji kod vrata iz kojih je dosao spolja, sa šeširom u ruci, očekujući Anku, koja je otišla u levu sobu da ga prijavi). 

ANKA (dolazi posle izvesne pauze): Gospođa ministarka je jako zauzeta, ne može da vas primi. 

PERA: Hvala lepo, ljubim ruke gospođi ministarki. Uostalom, nije ni potrebno da gubi svoje dragoceno vreme zbog mene. Budite samo dobri, pa recite gospođi ministarki da sam je hteo umoliti samo to da me ne zaboravi. 

ANKA: Reći ću gospodine. 

PERA: Vi znate moje ime? 

ANKA: Da: gospodin Pera, pisar. 

PERA: Ne samo Pera pisar, već recite: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. 

ANKA: Reći ću tako. 

PERA: Molim vas, tako recite. Zbogom! (Odlazi.) 

II - ANKA, ujka VASA


ANKA: (odlazi odmah na ogledalo). 

UJKA VASA: Dobar dan. Je li gospođa kod kuće? 

ANKA: Jeste. 

VASA: Uostalom, za mene je važnije da li je zet Čeda kod kuće. Imam s njim da svršim jedan posao, po naredbi gospođinoj. 

ANKA: Gle, a i ja imam s njim da svršim jedan posao po naredbi gospođinoj. 

VASA: Pa valjda nije i tebi i meni poverila jedno isto? 

ANKA: Je l' treba da svuče kaput? 

VASA: Ko? 

ANKA: Gospodin zet. 

VASA: Kakav kaput, brate? 

ANKA: Onda je to druga stvar koju vi imate. 

VASA: A je li on kod kuće? 

ANKA: Jeste! 

VASA: Zovni ga, molim te! 

ANKA: Odmah! (Ode.) 

III - VASA,ČEDA


VASA (vidi na stolu kutiju sa cigaretama, vadi i trpa u svoju tabakeru). 

ČEDA: Dobar dan, ujače! Zvali ste me? 

VASA: Da, imam s tobom važan razgovor. 

ČEDA: Je l' to kao izaslanik gospođe ministarke? 

VASA: Nije kao izaslanik, nego kao ujak. Zar joj nisam ujak? 

ČEDA: Jeste! 

VASA: E, pa? 

ČEDA: Šta je to, dakle, tako važno što, u ime vaše sestričine, imate da razgovarate sa mnom? 

VASA: Tebi je poznato već šta namerava Živka sa Darom. Moraš i sam priznati, majka je, a ima to jedino žensko dete, pa mora misliti na to kako će da je zbrine. 

ČEDA: Kako da je zbrine? 

VASA: Pa tako, da je zbrine. Ti vidiš i sam, pa-metan si čovek. Dara nije više dete, prešla je, otkada, dvadesetu godinu, pa vreme je da se misli na njenu udaju. 

ČEDA: Ama, kakva udaja, pobogu čoveče! Pa zar nije ona već dve godine udata za mene? 

VASA: Jeste, ne kažem da nije. Vidiš, ja sam takav karakter da nikad neću reći da nije ono što jeste. Samo ... 

ČEDA: Šta samo? 

VASA: Mi tu udaju ne računamo. 

ČEDA: Kako ne računate? 

VASA: Pa tako, brate. Igramo, recimo, ja i ti tablaneta, je li? Odigramo jednu partiju, a ja ti kažem: Znaš šta, Čedo, 'ajd ovu partiju da ne računamo nego da počnemo ispočetka. 

ČEDA (pravi se ubeđen): A, tako?! ... 

VASA: Pa tako, dabome! 

ČEDA: I ova partija tablaneta što je igram ja već dve godine ne vredi ništa? 

VASA: Uzmi sunđer, ukvasi ga i izbriši tablu, eto ti! Razumeš li me sad? 

ČEDA: Razumem, kako da ne razurnem! 

VASA: Pa eto, to sam, vidiš, hteo s tobom da razgovaram. Ti si, brate, pametan i, onako, razborit čovek, pa ćemo se lako sporazumeti. 

ČEDA: Ja se nadam. 

VASA: Prvo i prvo, kaži ti meni, brate: šta če tebi žena? Kad zrelo razmisliš, videćeš i sam da ti to nije tako potrebna stvar. Razumem da kažeš: treba mi kuća, — dobro; iti da kažeš: treba mi fijaker, — dobro i to; ili recimo: treba mi zimski kaput. Sve to razumem, ali: treba mi žena, to, pravo da ti kažem, ne mogu da razumem. 

ČEDA: Pa jest što kažete ... U vašim godinarna. 

VASA: More, dok sam bio mlađi, još manje mi je trebala. 

ČEDA: I to je istina. 

VASA: Pa dabome da je istina i zato, vidiš, pitam ja tebe kao pametnog čoveka: šta će tebi žena? 

ČEDA: Sasvim, sasvim, nije mi potrebna. 

VASA: Dabome da nije. 

ČEDA: Pravo kažete. Jedino, pitam ja vas, ujka-Vaso, da vi meni objasnite: šta će Nikaragui žena? 

VASA: Kakvom Nikaragui? 

ČEDA: Pa onome što treba da uzme moju ženu. Vidite, ja se to samo pitam: šta će njemu žena? 

VASA (malo u zabuni): Njemu? Pa, kako da ti kažem: ima, znaš, ljudi koji uzimaju i ono što im ne treba. Ima takvih ljudi. 

ČEDA: Ima! 

VASA: Ali ti, dabome, ti nisi od tih ljudi. Ti si pametan čovek i, ako ćeš da me poslušaš, najbolje je, brate, da ostaviš ženu. Ne treba ti žena, je li, — to i sam kažeš; e, pa kad ti ne treba, ti je ostavi. Eto vidiš, to sam imao, u ime Živkino, da te pitam: hoćeš li da ostaviš ili nećeš? 

ČEDA: Dakle to je sve što ste imali, u ime gospa-Živkino, da me pitate? 

VASA: To, i ništa više! 

ČEDA: E, pa recite gospa-Živki da neću da je ostavim. 

VASA (iznenađen): Nećeš? E, jesi li čuo, tome se nisam nadao od tebe. Ja sam tebe, brate, smatrao za pametna čoveka. A, čekaj, nisam ti još ni kazao sve. Kazala mi je Živka još i ovo: ako lepim ostaviš ženu, ti ćeš, prijatelju, dobiti kao nagradu klasu. Zamisli, dobićeš klasu! I eto, vidiš, imaš da biraš šta više voliš: ženu ili klasu? 

ČEDA: Ja bih najviše voleo ženu s klasom. 

VASA: Rotkve tebi strugane, ti hoćeš lubendinju? 

ČEDA: Čekajte, nisam vam sve ni kazao. Još više bih voleo ženu sa dve klase. 

VASA: Uha! Pa ti, ako tako poteraš da licitiraš, možeš mi još reći da bi voleo dve žene sa četiri klase. Ne biva to, prijatelju! Što ne biva, ne biva! Nego, slušaj ti mene, pa lepo i zrelo razmisli. Vidiš: ženu možeš uvek da dobiješ, a klasu bogme ne, a svaki pametan čovek gleda da ščepa najpre ono do čega se teže dolazi. Zar ne? Pa onda, ti si, brate, i praktičan čovek, ti se nećeš zanositi teorijama. Jer, kad zrelo razmisliš: žena — to je teorija, a klasa — to je, brate, praksa. Je li tako? 

ČEDA: Slušajte, ujka-Vaso, ja sam vas slušao od početka do kraja i čuo sam sve što ste imali da mi kažete ... Ja vas, ujače, neobično cenim i poštujem, pa zato ću prema vama biti iskren i reći ću vam, razume se u poverenju, na što sam se odlučio. Ja sam se dakle rešio: onome zubnome lekaru, provodadžiji, da saspem zube u grlo; Nikaragui da odrežem uši, a vama, dragi ujače, da razbijem nos! 

VASA: Čedo, sinko, ti me iznenađuješ, jer ne uviđam da moj nos ima ma kakve veze sa celim tim pitanjem. 

ČEDA: A vi onda nemojte ga gurati u poslove koji vas se ne tiču. 

VASA: Lepo, lepo, evo ja se, ubuduće, neću mešati. Samo onda nemoj da požališ ako ti se desi štogod što ne želiš. 

ČEDA: A i na to ste pomišljali? 

VASA: Nismo pomišljali, ali znaš kako je, najbliži sam Živki, pa koga će da zapita za savet ako neće mene. A ja joj, kao čovek koji ima iskustva za te stvari kažem: "Znaš šta, Živka, premesti ti tu bitangu u Ivanjicu pa da vidiš kad vrisne." 

ČEDA: To ste joj dakle vi savetovali? 

VASA: E, pa ko bi drugi, ona se toga ne bi setila. 

ČEDA: Pa dobro, ujače, onda kupite vi još danas flaster za nos, a ja ću da spremim kufere da putujem sa ženom u Ivanjicu. 

VASA: Kad bi Dara bila luda pa da ide: otac joj ministar, a ona da ide u Ivanjicu. 

ČEDA: Slušajte vi, gospodine. Idite zovite ovamo vašu sestričinu, gospođu ministarku, da prečistimo već jednom taj račun. 

VASA: E, to ne može! Pre svega, naredila mi je Živka da ti saopštim da ona od ovoga trenutka tebe ne smatra za svoga zeta; s tobom ne želi više ni da razgovara kao sa zetom i, ako imaš što s njom, mo-žeš doći samo kao stranac, podneti preko mlađih vizit-kartu i moliti je da te primi — i samo zvanično da razgovaraš sa njom. 

ČEDA: Tako je poručila? Nije li vam kazala treba li da metnem i cilinder? 

VASA: I cilinder, dabome. 

ČEDA: I rukavice, izvesno? 

VASA: Razume se, i rukavice. 

ČEDA: Vrlo dobro, onda recite joj, idem da se obučem pa ću joj se javiti. (Ode.) 

IV - VASA, ŽIVKA


VASA (vrti glavom, nezadovoljan opasnošču koja njemu lično preti i gunđajući pipa se za nos. Zatim uzima sa stola cigaretu, stavlja je u muštiklu i pripaljuje). 

ŽIVKA (na vratima): Vaso! 

VASA: Odi, odi ovamo! 

ŽIVKA: Ode li? 

VASA: Ode! 

ŽIVKA (izlazi): Šta kaže, boga ti? 

VASA: Šta kaže, ništa. E, jesi čula, Živka, baš sam mu pametno govorio, i veruj, da je drugi čovek, prelomio bi se, ali ono je, brate, arumski tvrdoglavo. 

ŽIVKA: Dakle, neće lepim? 

VASA: Ni da čuje! On čak preti nekim odrezivanjem ušiju, sasipanjem zuba u grlo i razbijanjem noseva. Meni čak preporučuje da još danas nabavim flaster, jer ova poslednja pretnja odnosi se na moj nos. 

ŽIVKA: E, pa kad neće lepim, okrenućemo i mi deblji kraj. 

VASA: I to sam mu kazao. 

ŽIVKA: Tražiću još danas da ga premeste u Ivanjicu. 

VASA: I to sam mu kazao. 

ŽIVKA: Pa šta veli? 

VASA: Veli: ići će on i u Ivanjicu, ali će povesti i ženu. 

ŽIVKA: Rotkve mu strugane! 

VASA: I to sam mu kazao. 

ŽIVKA: Šta? 

VASA: Pa to: rotkve njemu strugane. 

ŽIVKA: Misli on da mu ja ne umem i tu doskočiti. Umesila sam ja njemu kolač, samo čekam da Anka naloži peć pa da mu ispeče kolač. Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas. A jesi li mu kazao da ga više ne smatram za zeta? 

VASA: I to, i rekao sam mu da samo zvanično može k tebi doći ako ima što. 

ŽIVKA: Dobro si mu kazao. 

VASA: Slušaj, Živka, ja sad treba da dovedem familiju. 

ŽIVKA: Opet ti sa familijom? 

VASA: Pa rekao sam im juče da se u ovaj sat svi skupe kod tetka-Savke, da ih zajedno dovedem. Nije red da ih prevarim. 

ŽIVKA: Pa dobro, de, dovedi ih već jedanput, i tu brigu da skinem s vrata. Samo, molim te da mi se ne bave mnogo, jer znaš, danas ima novi zet da nam dođe na viđenje. 

VASA: Ne brini ti, kazaću im ja već da budu kraći. (Ode.) 

V - ŽIVKA, ANKA


ŽIVKA (kad ostane sama, zvoni). 

ANKA (dolazi): Molim! 

ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka? Vi mi mnogo nešto otežete, kao da je to bog te pita kakav težak posao domamiti muškog u sobu. 

ANKA: Pa nije težak posao, ne kažem da je težak, ali, znate kako je, treba imati prilike, a puna kuća, pa nikako da uhvatim gospodina nasamo. 

ŽIVKA: Slušajte, Anka, meni bi trebalo, ako je moguće, još danas da se to svrši. 

ANKA: Pa dobro, gospođo, onda da počnem malo sasvim otvoreno. Ja sam, znate, počela onako izdaleka. 

ŽIVKA: Ama kako izdaleka. Počnite vi to izbliza, te se stvari izbliza bolje svršavaju. 

ANKA: Dobro, gospođo! 

VI - ŽANDARM, RAKA, pređašnji


ŽANDARM (ulazi vodeći za ruku Raku koji mu se otima): Molim pokorno, gospođo ministarka, gospodin član je naredio da dovedem ovoga ... 

ŽIVKA: Nesrećniče, ti si opet nešto uradio! 

ŽANDARM: Molim pokorno, gospođo ministarka, udario je pesnicom po nosu sina engleskog konzula i psovao mu oca, pa gospodin član ... 

ŽIVKA: Šta kažeš! ... Ju, ju, ju, šlag će me strefiti. Anka, Anka, brzo čašu vode. 

ANKA (otrči). 

ŽIVKA: Razbio mu nos, psovao mu oca ... sinu engleskog konzula. Gospod te ubio da te ne ubije. Razbojniče, ti ćeš me ubiti, ti ćeš me živu sahraniti! 

ANKA (donosi joj čašu vode). 

ŽIVKA (pošto ispije vodu): Da doživim da mi policija dovodi razbojnika u kuću. Ju, ju, ju, ju ... Anka, skloni mi ga ispred očiju. 

ANKA (priđe i uzima ga od žandarma). 

ŽANDARM: Ja mogu ići? 

ŽIVKA: Možeš, vojniče, i kaži gospodinu članu: ja ću već ... reci mu, sve ću mu kosti porazbijati. 

ŽANDARM: Razumem! (Salutira i odlazi.) 

VII - Pređašnji, bez ŽANDARMA


ŽIVKA (Raki): Šta si uradio, crni sine, govori šta si uradio? 

RAKA: Ništa! 

ŽIVKA: Ama, kako ništa kad si razbio nos sinu engleskog konzula! I 'ajde što mu razbi nos, naposletku omakne se pesnica pa, desi se, ali što mu opsova oca? 

RAKA: I on je meni! 

ŽIVKA: Nije istina, ne ume on to, on je vaspitano dete. 

RAKA: Opsovao mi je. Ja mu lepo kažem: "Skloni mi se s puta ili ću da te haknem", a on meni: "Olrajt"! A "olrajt", to znači na engleskom jeziku da mi psuje oca. 

ŽIVKA: Nije istina. 

RAKA: Jeste, ja sam to učio u lekciji. 

ŽIVKA: Pa kad je on tebi kazao "olrajt", što nisi i ti njemu kazao "olrajt"? 

RAKA: E, ne bi me razumeo. A posle, ne bih ja, nego ja njemu sasvim učtivo kažem: "Kuš, svinjo jedna"! a on meni opet "olrajt"! E, nisam onda mogao više da se uzdržim, nego ga haknem po nosu i opsujem i ja njemu oca. 

ŽIVKA: Nesrećniče jedan, znaš li ti da je to engleski otac? To nije naš otac pa da ga opsuje ko stigne, nego je to engleski otac! Ju, ju, ju, gospode bože, šta ću s njim! Vodi mi ga, Anka, ispred očiju, jer ću ga raščupati kao pile. Skloni mi ga ispred očiju! 

ANKA (odvodi Raku). 

VIII - ŽIVKA, sama


ŽIVKA (na telefonu): Alo ... centrala? Molim ministarstvo spoljnih poslova ... Je li to ministarstvo spoljnih poslova? Da! ... Molim vas da se pozove na telefon g. Ninković, sekretar ... Da! ... Recite, zove ga gospođa Živka ministarka. (Pauza.) To ste vi, gospodine Ninkoviću? (Pauza.) Tako! Dakle, potpisano je ... E, pa čestitam vam unapređenje. Vidite, dakle, da sam održala reč. Ali moram vam reći da nije išlo baš tako glatko. Bunio se vaš ministar, kaže: dobili ste klasu pre tri meseca. Ali sam ja navalila i nisam mu nikako dala mira, pa sam čak naterala i svoga muža te ga je on okupio. Da, da, i on ga je okupio. (Pauza.) Nego, znate šta, drugo sam nešto htela da vas zamolim. Ovaj moj nesrećnik, onaj mali gimnazista Raka, bio danas na igralištu, sa decom engleskog konzula. Ja sam ga naročito poslala, jer znate, on sad pripada tome društvu ... Da! Pa zamislite, razbio nos sinu engleskog konzula i opsovao mu oca. (Pauza.) Pa da, uviđam i ja sama da je to vrlo nezgodno, ali šta ću, ne mogu iz ove kože. Ta kako kazniti, neću ga kazniti, nego ću ga isprebijati, ali je meni glavno da se nekako zataška stvar kod engleskog konzula, da se on ne ljuti. Pa to sam htela da vas umolim, da odete vi do njega, u ime moje, i da mu kažete: neka ne uzme stvar ozbiljno, deca k'o deca! (Pauza.) E, pa šta drugo mogu da mu kažem. Ja mislim, on je pametan čovek, neće valjda dozvoliti da se dve države zavade zbog jednog nosa; a što mu je psovao oca, recite da to u našem jeziku ne znači ništa ružno, to je kao kad bi se engleski kazalo "Dobar dan". I uopšte, recite mu da je to naš narodni običaj da psujemo oca jedno drugom. Pa dabome! 'Ajde, molim vas, pa otidite odmah, a dođite zatim da mi javite šta ste uradili. Kako? ... A ... pa-pa? — Pa dobro, nek vam bude i pa-pa, samo molim vas, svršite mi to. Do viđenja! (Ostavlja slušalicu.) 

IX - ANKA, ŽIVKA


ANKA (dolazi hitno): Gospođo, onaj hoće opet da ide. 

ŽIVKA: Ama ko? 

ANKA: Raka. 

ŽIVKA: Ama kako da ide, noge ću mu prebiti. Čekaj da ga ja naučim pameti. On misli da će mu se samo na grdnji proći. Čekaj samo! ... (Odjuri.)

X - ČEDA,ANKA


ČEDA (na vratima svoje sobe): Anka, jeste li sami? 

ANKA (koketno): Jesam! 

ČEDA (izlazi. On je obukao crno svečano odelo, na rukama mu rukavice i na glavi cilinder). 

ANKA: Iju, a što ste se vi tako lepo obukli? 

ČEDA: Zbog vas, Anka. To je moje svadbeno odelo. 

ANKA: E, to mi je milo. I tako obučeni doći ćete i tamo u moju sobu? 

ČEDA: Pa zato sam se i obukao. 

ANKA: Je li istina? 

ČEDA: Doći ću kad vam kažem. 

ANKA: Još danas? 

ČEDA: Pa da, još danas. 

ANKA: Još sad, može biti? 

ČEDA: Pa dobro, još sad, ali vas molim prethodno da me prijavite gospođi ministarki. 

ANKA (iznenađena): Da vas prijavim gospođi?! 

ČEDA: Da, i dajte joj moju vizit-kartu. (Vadi i daje joj.) Ja ću čekati u predsoblju. 

ANKA (zbunjena): Ali ... kako ... vi čekate ... i da vas prijavim ... ja sve to ne razumem. 

ČEDA: I nastojte svakojako da me gospođa primi. Recite, imam zvaničan razgovor. 

ANKA: Lepo! A posle? 

ČEDA: A posle, sporazumećemo se. 

ANKA: Idem odmah! (Odlazi u sobu.) 

ČEDA (pogleda za njom pa izlazi na zadnja vrata). 

XI - ŽIVKA,ANKA


ŽIVKA (dolazi iz sobe držeći vizit-kartu u ruci, za njom Anka): A on vam ovo dao? 

ANKA: Da, gospodin zet. On čeka u predsoblju. 

ŽIVKA: Recite gospodinu zetu neka mi se vuče ispred očiju, neću da ga primim. 

ANKA: Ali gospodin kaže da ima zvaničan razgovor. 

ŽIVKA: Nisam danas zvanično raspoložena, pa eto ti! Ne mogu da ga primim. 

ANKA: Ali, gospodo, ako ga ne primite, pokvarićete sve. 

ŽIVKA: Šta ću pokvariti? 

ANKA: Gospodin mi je kazao da će posle razgo-vora sa vama doći k meni u sobu. 

ŽIVKA: Rek'o je? 

ANKA: Da. 

ŽIVKA: Dobro, reci mu neka uđe, primiću ga! 

ANKA (izlazi napolje i propušta Čedu). 

XII - ČEDA, ŽIVKA


ČEDA (ulazi vrlo ozbiljno, klanja se još s vrata): Imam li čast s gospođom ministarkom? 

ŽIVKA (prezirući ga i ne okrećući glavu): Da. Izvolite sesti! 

ČEDA: Blagodarim. Ja vas molim da me izvinite što sam uzeo slobodu uznemiriti vas ... 

ŽIVKA: Šta ste radi, gospodine? 

ČEDA: Ja dolazim, gospođo, po jednom vrlo delikatnom poslu, pa bih vas molio da me pažljivo saslušate. 

ŽIVKA: Molim, izvolite govoriti! 

ČEDA: Vidite, gospođo, život je neobično komplicirana pojava. Priroda je sazdala bića, ali nije utvrdila zakone o međusobnim odnosima tih bića, već je dozvolila da se ovi samosvojno, pod ovakvim ili onakvim prilikama ili okolnostima, stvaraju i razvijaju; te stoga nisu to više puki slučajevi već normalne pojave, sukobi odnosa, koji se tako često javljaju u ovome ili onome obliku. 

ŽIVKA: Mislite li vi, gospodine, da držite predavanje, ili imate što da mi kažete? 

ČEDA: Izvinite, gospođo, ali je ovaj uvod bio neophodan pre no što pređem na samu stvar. 

ŽIVKA: Dakle, molim vas, pređite odmah na samu stvar. 

ČEDA: Stvar je u ovome, gospodo: Ja imam jednoga prijatelja, mladoga čoveka i čoveka od budućnosti. On je rad da se ženi i meni je poverio, moleći me da mu budem provodadžija. On je uveren da ću ja njegovu stvar iskreno zastupati i zato mi je poverio. 

ŽIVKA: Ali šta se mene tiče vaš prijatelj i vaš provodadžiluk! 

ČEDA: Odmah ču vam to objasniti. On je dugo i dugo razmišljao o ženidbi i nije mogao lako da se odluči. Uvek mi je govorio: "Ako se već rešim da se ženim, uzeću samo zrelu žensku." 

ŽIVKA: Pa dobro, nek uzme ako hoće i zrelu žensku, ali što vi meni sve to kazujete? 

ČEDA: Gospođo, on je ludo zaljubljen u vas. 

ŽIVKA: Šta kažete? ... 

ČEDA: On veruje da ste vi zreli ... 

ŽIVKA (skoči): Čedo! 

ČEDA: On me je danas sa suzama u očima preklinjao: "Gospodine Čedo, vi ste u toj kući poznati, idite i zaprosite gospa-Živkinu ruku za mene!" 

ŽIVKA (jedva uzdržavajući se od uzbuđenja): Čedo, umukni Čedo! 

ČEDA: Ja sam mu lepo rekao: "Ali gospođa je udata!" a on veli: "Ne smeta ništa, danas se mogu i udate žene udavati!" Govorio sam mu zatim: "Ali to je poštena žena!" 

ŽIVKA (drekne): Pa i jesam! 

ČEDA: I ja sam mu to kazao, ali on kaže: "Da je poštena, ne bi ona primala ljubavna pisma od mene!" 

ŽIVKA (njen gnev prelazi u bes): Ubio te bog da te ubije, pseto lajavo! Da nisi više pisnuo, ili ću te stolicom po glavi! 

ČEDA: A ja njemu kažem: "Znam, gospodine Ninkoviću, da ste joj pisali ljubavno pismo, čitao sam ga!" 

ŽIVKA: Koj' ga je čitao? 

ČEDA: Pa ja! ... 

ŽIVKA (plane): Napolje! 

ČEDA (ustaje): Dakle, šta da kažem mladoženji? 

ŽIVKA: Neka ide do đavola i on i ti! 

ČEDA: On bi želeo doći na viđenje. 

ŽIVKA: Vala, jesi li čuo, Čedo, ne bila ko sam ako ti ne odeš na viđenje u Ivanjicu. 

ČEDA: Vrlo rado, zašto ne! Samo pre toga idem gospodinu ministru Simi Popoviću da ga zamolim da ostavi ženu pošto joj se ukazala prilika za udaju. 

ŽIVKA: Makni mi se s očiju ako hoćeš da ti se ne ukaže lepa prilika! 

ČEDA: Ja vas molim, umirite se, gospodo! Život je, vidite, veoma komplikovana pojava. Priroda je sazdala bića, ali nije utvrdila i zakone međusobnih odnosa tih bića ... 

ŽIVKA (u krajnjem besu dohvati sa stola knjige, kutije, buket, zvonce, jastuk sa stolice i sve što joj dođe do ruku, i gađa ga vrišteći): Napolje, vucibatino, napolje! 

ČEDA (nakloni se zvanično na vratima i ode). 

ŽIVKA (padne umorna i uzbuđena u naslonjaču pa kad se malo povrati, skoči i ode levim vratima): Daro, Daro, Daro!

XIII - DARA, ŽIVKA


DARA (dotrči): Šta je, zaboga? 

ŽIVKA: Daro, dete, evo ti se zaklinjem, ubiću ga! 

DARA: Koga, zaboga? 

ŽIVKA: Onoga tvoga! 

DARA: Ali zašto? 

ŽIVKA: Zamisli, usudio se da tera sprdnju sa mnom. Ubiću ga, pa neka idem na robiju i neka se piše i pripoveda: otisla je na robiju što je ubila zeta. 

DARA: Pa šta je, zaboga, uradio? 

ŽIVKA: Došao je da me prosi. 

DARA: Kako da vas prosi? 

ŽIVKA: Kao provodadžija. 

DARA: Bože, majko, šta vam je, šta govorite? 

ŽIVKA: To što ti kažem, došao je kao provodadžija, da me prosi. 

DARA: Zar kod živog muža? 

ŽIVKA: Zamisli! 

DARA: Gde se može žena kod živog muža prositi? 

ŽIVKA: Ti sad pa opet navijaš na ono. Drugo je ono za tebe. 

DARA: A što, kobajagi, drugo? 

ŽIVKA: Zato ... Zato što je drugo! Pa i da nije, biće drugo! E, neće taj više biti moj zet pa da mu je kruna na glavi. Živi bili pa videli. 

DARA: Opet ti! 

ŽIVKA: Opet, dabome, nego valjda da ga gledam i dalje u kući. Uostalom, još danas ćeš ti sama doći k meni i motiti me da te spasem te bitange. 'Ajde videćeš! Ne bila ja koja sam ako me još danas ti sama ne moliš!

XIV - Pređašnji, VASA i familija


VASA (dolazi spolja): Živka, evo ih idu! 

ŽIVKA: Ko? 

VASA: Familija! 

DARA: Ja ću da se sklonim! (Ode.) 

VASA (otvara zadnja vrata): Uđite!

(Ulazi jedna čitava galerija raznih komičnih tipova, obučenih starovremski. Starije žene, Savka i Daca, u fesovima i libadetima, Soja, sa nekim šeširićem iskićenim tičjim peruškama. Tu su tetka Savka, tetka Daca, Jova pop-Arsin, teča Panta i sin mu Mile, teča Jakov, Sava Mišić i Pera Kalenić. Svi prilaze Živki i rukuju se, a ženske se ljube.) 

SAVKA (ljubeći se sa Živkom): A ti mene, Živka, zaboravi. 

DACA (ljubeći se): Ju, slatka moja Živka, otkad te nisam vid'la. Dobro izgledaš: tu, tu, tu ... (Pljuje.) da mi te ne ureknu! ... 

PANTA: E, Živka, da znaš, niko ti se nije tako obradovao sreći kao ja. 

JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio, ali bila si nekako zauzeta. 

SOJA (ljubeći se): Slatka moja Živkice, boga mi sam uvek tebe najviše volela od cele familije. 

ŽIVKA (pošto se i svi ostali rukuju): Hvala vam što ste došli. Izvolite sedite! (Stariji sednu, mlađi ostaju na nogama.) Oprostite, boga mi, što vas ovako sve zajedno primam. Ja vidim i sama da nije red, ali ne možete prosto verovati koliko sam zauzeta. Nisam ni u snu sanjala da je to tako teško biti ministarka. Ali, zdravlja bože, doći ćete vi opet, doći ćete i drugi put. 

VASA (koji je ostao na nogama i nalazi se kraj Živke): Pa dabome, videćemo se još. Ovo je samo onako ... a videćemo se. 

ŽIVKA: Kako si ti, tetka-Savka? 

SAVKA (uvređena): Pa dobro ... 

ŽIVKA: De, de, de ... Znam te što si ljuta, ali nemoj misliti da sam te zaboravila. A ti, tetka-Daco? 

DACA: Ju, slatka moja, da mi oprostiš. Otkad ja govorim mojoj Hristini: Hajdemo do Živke, red je da joj čestitamo ko će ako nećemo mi, familija? A ona meni: "Nemoj, boga ti, mama, godinu dana nismo joj prag prešli, pa sad će reći potrčali smo što je ministarka!" Da ti nismo prešli prag, to je istina, to je znaš zbog onog što si olajavala Hristinu, ali, kažem ja njoj: "Pa neka, neka kaže svet da smo sad potrčali zato što je ministarka, pa ko će da potrči ako nećemo mi koji smo joj rod rodeni!" 

ŽIVKA: A ti, teča-Panto, nisam te davno videla, kako, kako si ti? 

PANTA: Pa kako da ti kažem, Živka, ne valja: sve nekako naopako. Nego, velim, sad ako mi malo svane, dok si ti na vlasti. Računam, znaš, zbrinućeš svoje i podržati. 

VASA: Pa, dabome, ko će ako ona neće. 

ŽIVKA: Ne viđam ni tebe, Sojo? 

SOJA: Čudnovato, a baš za mene kažu da se mnogo viđam. Ne može čovek svetu ugoditi. Ako se zavučem u kuću, — olajavaju me, ako izađem u svet, — olajavaju me. Pa bar kad bi samo svet olajavao pa da ne mari čovek, ali familija, rođena familija. 

VASA: E, pa ko će ako neće familija! 

DACA (pakosno i više za sebe): Niko nikog ne olajava ako nema zašto. 

SOJA (uzbudi se): Pa jest što kažeš, tetka-Daco, eto zar bi tvoju kuću olajavali da nisu imali zašto. 

DACA: Olajavale su je takve kao što si ti! 

SOJA: Kakva sam da sam, tek nisam položila maturu. 

DACA (plane i skoči): Položila si ti sve ispite na svetu, beštijo jedna! 

SOJA (skoči takođe i unese joj se u lice): Može biti, ali maturu nisam polagala. 

DACA: Ju, ju, ju, pustite me! ... (Poleti da je ščepa za kose.) 

VASA (stane između njih i razvađa ih): De, zar vas nije sramota. Ne možete zar ni pet minuta familijarno da razgovarate! (Pritrče i ostali muški pa ih razvađaju.) 

DACA: Pa dabome, kad čovek ima u familiji i takve. 

SOJA: Briši najpre ispred svoje kuće, pa onda laj za drugog. 

VASA: Ama mir, kad vam kažem! Sramota, bolan, i vi se kobajagi brojite da ste ministarska familija. 

ŽIVKA (Vasi): Eto, kažem ja tebi! 

VASA: Pa jes'! Ovamo okupili me: " 'Ajde, ujka-Vaso, vodi nas kod Živke!" A zašto? Zato da obrukamo i mene i sebe. 'Ajde svaka na svoje mesto, pa kad izađete na ulicu, a vi se čupajte sve dok vam traju dlake na glavi. (Obe odlaze i sedaju.) A, ti, Živka, oprosti. Ovo je znaš, onako, malo familijarno objašnjenje. 

ŽIVKA: Nije mi baš prijatno, ali ... (Hoteći da pređe preko stvari) Kako si ti, teča-Jakove? 

JAKOV: Pa, znaš kako je kad čovek živi na parče. Đavo će ga znati kakva mi je ta sudbina: na parče sam se školovao, na parče trgovao, na parče bio činovnik. Sve tako nekako, — ništa mi ne ide od ruke. A opet, znaš, tešim se oduvek, kažem sam sebi: "Čekaj, Jakove, mora jednom doći i tvoj dan!" Pa tako eto čekam, a šta bih drugo. 

ŽIVKA: A ti, Savo? 

SAVA (on je korpulentan i sa velikim trbuhom): Mene ne pitaj, ispi me sekiracija. 

ŽIVKA: A zbog čega? 

SAVA: Zbog nepravde. Celoga života kolje me nepravda. Kazaću ti već. 

ŽIVKA (Peri Kaleniću): A ... (Zbuni se.) vi ...? (Vasi.)  Je l' nam i gospodin štogod rod? ... 

VASA: On kaže da je rod? ... 

KALENIĆ: Pa razume se da sam rod. 

ŽIVKA: Ja se ne sećam. 

VASA: Ni ja! Možda ti, Savka ... 

SVI (odmeravaju Kalenića). 

SAVKA: Ja ne znam da je gospodin iz naše familije. 

DACA: Ni ja! 

NEKOLIKO NJIH (sležući ramenima): Ni ja. 

KALENIĆ: Ja sam, znate, rod po ženskoj liniji. 

SOJA: Pa eto, ja sam ženska linija, ali vas ne poznajem. 

DACA (kroz zube): Čudo! 

VASA: Pa dobro, kako po ženskoj liniji, čiji si ti? 

KALENIĆ: Moja je majka još pre dvanaest godina umrla i rekla mi je tada na samrti: "Sinko, ne ostavljam te samog na svetu; ako ti što u životu zatreba, javi se tetka-Živki ministarki, ona ti je rod!" 

VASA: A kako ti se zvala pokojna majka? 

KALENIĆ: Mara. 

VASA: A otac? 

KALENIĆ: Krsta. 

VASA: E, da me ubiješ, ne pamtim nikakvu Maru i Krstu u familiji. 

ŽIVKA: Ni ja. 

KALENIĆ: Sva zabuna dolazi otud što se mi pre nismo zvali Kalenići nego Markovići. 

VASA: Markovići? E sad još manje znam. 

KALENIĆ: Uostalom, to sve ne menja stvar. Ja znam da ste vi meni rod, ja se toga ne odričem. Radije bih ovde poginuo no što bih se svoje familije odrekao. 

VASA: Ama, de, nije stvar za ginjenje nego ... 

ŽIVKA: Pa kad čovek kaže ... 

VASA: Pa jest, kad čovek kaže, šta mu možeš. 

ŽIVKA: Pa kako ste? 

KALENIĆ: Hvala, tetka, blagodarim na pitanju. Milo mi je što vas vidim tako svežu. Vi se, tetka, odista sjajno držite. 

VASA: Nego znaš šta, Živka, ti si mnogo zauzeta, to mi svi znamo, ako hoćeš, pređi odmah na stvar. Deder, brate, propitaj ti svakoga redom šta bi želeo, te da vidiš šta bi se moglo za koga učiniti. 

PANTA: Pa ako neće sad da nam se učini, ja ne znam kad će. 

VASA: Neka lepo svaki kaže šta mu je na srcu, a ja ću da zapišem, pa će onda Živka da gleda, što može, može, a što ne može, ne može. 

DACA: Kad se hoće, može se sve, samo je pitanje da li treba svakome učiniti, jer ima ih i takvih ... 

SOJA (preseče joj reč): Ja samo jedno imam da te molim, Živka, da mi pomogneš da položim maturu. 

DACA (plane): Eto je, ona opet pruža jezik. 

VASA: Ama, mir kad vam kažem. 

SAVA: Smirite se, jer ako meni mrkne, zapušiću vam obema usta! 

KALENIĆ: Slušajte, strina-Daco, i vi, prija-Sojo. Kao što vidite, tetka Živka nas je lepo primila, kao što je red da primi familiju. I mi ćemo sad da joj kažemo svoje želje i da je molimo da se zauzme za nas. Ja sam uveren da će se tetka Živka zauzeti. Vi svi znate kako ona ima dobro srce. Ali smo zato mi pozvani da poštujemo nju i njen dom koji je u ovome slučaju ministarski dom. A mi, ako se budemo tako ponašali i međusobno vređali, iskazaćemo time jedno nepoštovanje prema ovom domu. Zato vas lepo molim, strina-Daco, i vas, prija-Sojo, uzdržite se! 

DACA (Savki koja sedi kraj nje): Ama otkud mu ja ovome ispad'o strina? 

SAVKA: Ne znam, ja ga i ne znam ko je. 

DACA: A zar ga ja znam! 

PANTA (Jakovu koji sedi do njega): Tako ti boga, znaš li ti ko je ovo? 

JAKOV: Nikad ga u životu nisam ni video ni čuo. 

VASA: Dakle, da ostavimo sve drugo pa da pređemo na stvar, jer Živka nema mnogo vremena. 

ŽIVKA: Boga mi nemam. Baš sad čekam neke važne vizite iz diplomatije. 

VASA: Pa, dabome. Nego deder! (Izvadio je hartiju da beleži.) Dede, tetka-Savka, šta bi ti imala da zamoliš Živku. 

SAVKA (još uvek uvređeno): Neka me pita Živka pa ću joj kazati. 

ŽIVKA: E, pa ti, tetka-Savka, sa tvojih dvesta dinara ovde mi se pope. Preskoči, Vaso, nju kad neće kao čovek i kao familija lepo da razgovaramo, nego sve nešto uz nos. 

SAVKA: Ništa ja uz nos, ja hoću samo svoje. 

ŽIVKA: E, pa dobićeš tvoje. Zapiši, Vaso, da joj se da. Eto ti! 

VASA (pošto je zapisao): A ti, Daco, imaš li ti štogod da zamoliš Živku? 

DACA: Pa ja to, za Hristinu. Htela bi' da zamolim, Živka, da narediš da joj se prizna ispit i da se primi dete natrag u školu, jer ovako je ostalo na pola puta. Pogrešila jeste, priznajem, — molim dotičnu personu da se ne iskašljuje, — eto priznajem, ali pogreše danas i profesorke, pa neće zar njihove učenice. I nije pogrešila onako od besa i od pokvarenosti, kao što ima persona, nego opet zbog nauke. Molim dotičnu personu da se ne iskašljuje! 

VASA: Sojo, ne iskašljuj se! 

DACA: Zbog nauke, dabome. Ona i jedan njen drug zajedno su se spremali za maturu, pa zavukla se deca u sobu i po ceo dan učila, ubiše se učeći. Pa posle ... njemu priznadoše zrelost, a ona ostade tako na pola puta. Pa to mislim, Živka, da narediš da se to zaboravi. 

KALENIĆ (on se sad već oslobodio i ulazi u porodična pitanja kao da je tu odvajkada): Je l' to davno bilo? 

DACA: Pa, prošle godine. 

KALENIĆ: Godinu dana. Uha, za godinu dana se i krupnije pogreške zaboravljaju, a kamoli takva jedna sitnica. Piši, ujka Vaso: da se zaboravi! 

ŽIVKA: A ti, Jovo? Ti odleža robiju, a? 

JOVA: Odležah, tetka-Živka, i pošteno se tim odužih državi, pa sad mislim pravo je da se i država meni oduži. 

ŽIVKA: Kako da ti se oduži? 

JOVA: Pa tako, da dobijem državnu službu. 

ŽIVKA: Pa služba te i odvela na robiju. 

JOVA: Svaki živ čovek zgreši, tetka-Zivka, a ja sam pošteno odužio što sam pogrešio. I verujte, tetka, ne kajem se što sam bio na robiji; mnoge sam stvari naučio koje ne može čovek tako lako u životu da nauči. Kamo sreće kad bi država svakoga kandidata najpre poslala na robiju, pa tek posle mu dala državnu službu. 

JAKOV: E, gle, molim te! 

JOVA: Jest, jest, čika-Jakove, jer sad znam bolje krivični zakon nego ma koji kasacioni sudija. Nikad profesori na univerzitetu ne mogu tako da ti protumače krivični zakon kao oni koji su po njemu osuđeni. Svaki od njih zna paragrafe napamet i zna šta se hoće s kojim paragrafom, i zna kako se može izigrati koji paragraf. Osuđen sam, veli, po 235, u vezi sa 117-a, — ali su mi priznate olakšavne okolnosti iz 206-og. I tako sve redom, sve paragrafe znam: e, pa, zašto država ne bi iskoristila to moje znanje? 

KALENIĆ: Sasvim! Zapiši, ujka-Vaso, da se Jovi pop-Arsinom da služba kako bi se državi dala prilika da iskoristi njegovo znanje. 

ŽIVKA: A šta bi ti, teča-Panto? 

PANTA: Pravo da ti kažem, Živka, meni za mene nije. Provlačiću se kako sam se i dosad provlačio, ali mi je za ovo dete. (Za njim stoji Mile, odrastao dečak.)  Nekako bog mu nije dao dar za školu, — isteran je iz svih škola, i to za svagda. A i na zanatu ne može da se skrasi i ni na jednom poslu. Pa sam hteo da te molim, ako može nekako da bude državni pitomac. 

ŽIVKA: A šta da uči? 

PANTA: Ama neka njega samo država primi da ga izdržava, a sve je jedno šta će učiti. Ako hoće za marvenog lekara, a može i za kapelnika u muzici, ili za profesora bogoslovije, ili za apotekara. Ama što god hoćeš, samo neka bude državni pitomac. 

KALENIĆ: Pa kad je dete tako bistro, šteta bi bilo da ga država ispusti. Zapiši, ujka-Vaso: državni pitomac. 

ŽIVKA: A ti, Sojo? 

SOJA: Ja bih volela, Živka, kad bih mogla nasamo da ti kažem. 

SVI (bune se): A ne, kako smo mi! Javno, javno! 

DACA (izdvaja se glasom od ostalih): Kad smo mogli svi ovako javno, može valjda ... 

VASA (preseče je pogledom). 

SOJA: Naposletku, šta da krijem, ne ištem što mi ne priliči. Ti znaš i sama, Živka, da sam se ja razvenčala sa onim mojim nesrećnikom, i on se već i oženio, a ja ostala samohrana, i to samo zato što je sud doneo nepravednu presudu, pa njemu dao pravo da može stupiti u drugi brak, a meni nije dao to pravo. Pa dabome da sam morala izgubiti parnicu kad mene ovako mladu ... 

DACA (iskašljuje se). 

SOJA: ... dali popovima u ruke, pa me cela Konzistorija razroko gleda. A i sam advokat, koji me je branio, kod kuće meni jedno govori a na sudu drugo, — pa onda dabome da sam morala izgubiti parnicu. Pa eto to sam htela, Živka, da te molim da se ta presuda ispravi: da dobijem pravo na udaju. Eto, sama vidiš, ja ne tražim bogzna šta, a što se pojedini iskašljavaju, baš mi je svejedno, jer što kažu: pas kašlje, vetar nosi. 

KALENIĆ: Odista, to bi se moglo učiniti. Žena oseća potrebu da se uda, a smetaju joj neke formalnosti. Zapiši, ujka-Vaso, prija Soja da se uda bez formalnosti. 

SOJA: Ništa više ja ne tražim. 

ŽIVKA: A ti, teča-Jakove? 

JAKOV: Pa, rekoh ti, Živka, ne ide mi što god počnem. Trebalo je dok sam bio mladi da se školujem — pa nije išlo; bio sam i činovnik, pa — opet nije išlo; probao sam i da trgujem, pa i tu sve naopako. A uvek sam govorio sebi: "Čekaj, Jakove, mora doći tvoj dan!" Pa velim, eto došao je! Mislim, znaš, da mi izradiš kakvu koncesiju, da posečem na primer kakvu državnu šumu, — računam, znaš, kad mi sve drugo nije pošlo za rukom, koncesija još može da mi pođe za rukom. 

KALENIĆ: To može odista da vam pođe za rukom, a državu to baš ništa ne košta. Nije država sadila šume, pa da joj je žao da se seku. Sasvim to može. Zapiši, ujka-Vaso: jedna državna šuma da se poseče, jer, naposletku, kakav bi to ministarski rođak bio ako ne bi imao prava bar jednu šumu da poseče. 

ŽIVKA: A ti Savo? 

SAVA: Ja ću Živka, ukratko da ti kažem. Molim te lepo, i kao rod rođeni, da mi izradiš državnu penziju. 

ŽIVKA: Pa ti nisi nikad bio činovnik? 

SAVA: Nisam! 

ŽIVKA: I nisi nikad bio ni u kakvoj službi? 

SAVA: Nisam! 

ŽIVKA: Pa zašto onda da ti izradim penziju? 

SAVA (uvređeno): Pa tako, kao građaninu. Toliki svet ima penziju od države, pa zašto onda ne bih imao ja? 

VASA: Pa jest, Savo, ama ti što imaju penziju služili su državu? 

SAVA: Pa ja da sam služio državu, ne bi' došao od Živke da tražim penziju, nego bi' je tražio od države. A zašto je ministarka ako ni toliko ne može da izradi svome? 

KALENIĆ: Stvar je već malo komplikovanija. Zapiši ti, ujka-Vaso, teča Sava — penzija, a tetka Živka i ja razmislićemo da li se ta stvar može nekako udesiti. (Živki.) — Dozvolite mi sad, tetka, da vam i ja kažem svoj slučaj. Mene su pre godinu dana isterali iz službe. Nestala su neka akta iz moje fijoke i usled toga omelo se jedno izvršenje. Ne vidim šta sam ja tu kriv, jer, naposletku, akta su akta; izgubi se živ čovek, te neće akta? A, naposletku, nestajala su i ranije akta iz moje fijoke pa nikom ništa, ali sad se navrzao nekakav inspektor na mene, te mal' me nije čak i pod sud stavio. Ali stvar je sad već bila i prošla i, kao što vidite, ja sam punu godinu dana strpljivo čekao da se zaboravi. Ja ne znam, možda se nije još zaboravilo, ali kad je sad već tetka Živka ministarka, može narediti da se zaboravi. I ja ništa drugo ne tražim nego da se popravi nepravda koja mi je učinjena, to jest da se ja vratim u službu. Samo moram napomenuti da ja ne bih mogao pristati na obično vraćanje u službu, bez satisfakcije za učinjenu mi nepravdu. Morao bih se vratiti sa unapređenjem, kako bih i ja sa svoje strane zaboravio nepravdu koja mi je učinjena. Eto to je sve što ja tražim. Ujka-Vaso, zapiši, molim te: Pera Kalenić da se vrati u službu sa satisfakcijom. (Zaviruje u Vasinu knjigu.) Jesi li zapisao "sa satisfakcijom"? 

VASA: Jesam, de! 

KALENIĆ: E sad dozvolite, tetka-Živka, da vam u ime cele familije blagodarim što ste nam saslušali želje i da vas zamolim da se svojski zauzmete i da ih ispunite. Kao što vidite, naše su želje skromne, a vi ste u mogućnosti da ih ispunite, pa zašto ne bi učinili radost svojoj familiji, te da vas se svi sa blagodarnošću sećamo. 

ŽIVKA: Dobro, dobro. Ono što mogu, učiniću. Zašto da ne učinim? 

KALENIĆ: E, onda dozvolite da vam kažem zbogom, jer smo vas i suviše zadržali. (Ljubi joj ruku i svi se dižu.) 

ŽIVKA (seti se): Čekaj da vam dam moje vizit-karte za uspomenu. (Uzme sa stola kutiju i deli svakom redom.) Evo, evo ... pa to, onako, za uspomenu. 

SOJA: Udenuću u ram od ogledala. 

JAKOV: E hvala, baš ti hvala. 

KALENIĆ: Molim vas, meni dajte dve. 

SAVKA (pošto su svi primili vizit-karte): E zbogom, Živka. 

ŽIVKA: Pa de, de, ne budi nakraj srca! 

DACA (ljubeći se): Pa gledaj boga ti, Živka! 

PANTA: Bog ti a duša ti, svrši mi to! 

SOJA (ljubeći se): Učini mi, Živka, sevap je! 

SAVA: Molim ti se, Živka, pa nemoj da zaboraviš! 

JAKOV: Ti, pa bog!

(Sve te rečenice, kao i one pri dolasku pretrpavaju se i upadaju jedna u drugu.) 

KALENIĆ (ljubeći joj ruku): Sad tek razumem moju pokojnu majku koja mi je pre dvadeset godina, na samrtnom času, rekla: "Sinko, ne ostavljam te samog u svetu; ako ti što u životu zatreba, javi se tetka-Živki ministarki, ona ti je rod!" 

SOJA (cela gomila je već pošla prema vratima i ona za njima): Ako ništa ne bude od moje molbe, a ja ću da polažem maturu. 

DACA: Položila si je ti čim si prohodala! 

SOJA: Pas laje, vetar nosi!

(One izlaze u svađi i čim cela gomila bude napolju te se vrata zaklope, čuje se vrisak i cika i larma onih koji razvađaju žene.) 

ŽIVKA (Vasi koji je zaostao): Trči, Vaso, potukoše se! 

VASA: Beštije jedne! (Odjuri i sam.)