GOSPOĐA MINISTARKA



PREDGOVOR

 
Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas; ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator, — vi ste morali zapaziti da se kroz život svakoga društva jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti.
 
Tu liniju socijalni matematičari nazvali bi možda normalom a socijalni fizičari početnim gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista liči onome stepenu na termometru iznad kojega se živa, pri zagrevanju, penje a ispod kojega, pri hlađenju, slazi.
 
Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji imaju duševne snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira, iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji ne čekaju da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura, već to zagrevanje nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima. I ispod te linije slaze samo oni pojedinci koji takođe imaju društvene snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I ovi koji u društvu slaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do tačke smrzavanja.
 
Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestit, plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo moralne snage u sebi pa se uzneti iznad moralne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile; kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se u zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u gnjuračkome oklopu, u mulj morskoga dna.
 
Ti ljudi koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života imaju i velikih zamaha, velikih pokreta duše, velikih uzbudenja i velikih emocija. Državnik sa strepnjom stoji pred sudom istorije, jer je poveo državu i narod sudbonosnim putem; veliki finansijer sa grozničavim uzbuđenjern stoji pred berzom na kojoj će se toga časa triplirati ili propasti njegova milionita imovina; vojskovođi igra svaki damar od uzbuđenja kad povede armije u sudbonosnu borbu; pesnika uzbuđuje inspiracija, umetnika čas stvaranja, naučnika ono nepoznato do čega otkrićem treba doći. Sve su to velika uzbuđenja, velike emocije, veliki pokreti duše.
 
A tih i takvih velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše ima i kod onih koji slaze ispod normalne linije. Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju osećanja od bola i griže pa do samoodricanja i apatije.
 
U te oblasti, u oblasti velikih uzbudenja, velikih emocija, velikih pokreta duše — pa bilo iznad ili ispod linije — dramatičar rado zalazi, jer će tu uvek naći duboke izvore iz kojih može zahvatiti bogat i obilan materijal. Otuda se najveći broj drama i kreće u toj oblasti.
 
Mnogo je teže, međutim, tražiti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među onim ljudima, koji nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa bilo naviše ili naniže: među onim ljudima koji nemaju snage da budu dobri, ali tako isto nemaju ni hrabrosti da budu zli; među onim ljudima koji su vezani i sputani sitnim obzirima, koji robuju zastarelim tradicijama i čije je sve biće sazdano iz malodušnosti.
 
Život te sredine teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne tičje perce.
 
U toj maloj sredini nema bure, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina je ograđena debelim zidom od oluja i vihora koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim sobama; ulica je za nju strani svet, inostranstvo; za nju su događaji koji uzbuđuju kontinente samo novinarska lektira.
 
U tim malim sredinama koje se ne odvajaju od one ravne linije života nema događaja, nema emocija, nema senzacija. "Danas je tetka-Savkin dan!" — eto, to je za tu sredinu događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblače, nabavljaju bukete, pišu čestitke, prave posete ... događaj, čitav događaj! "Mila čika-Stevina napustila muža!" — "Ju, ju, ju, — gruva se cela familija u grudi — šta će svet kazati!" I eto, to je emocija koja uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome što je Mila napustila muža, koliko u onome, "šta će svet kazati". A znate li šta je senzacija u takvim malim sredinama? "Snaja Zorka rodila blizance!" I ta senzacija ide iz kuće u kuću, samo se o njoj govori, raspravlja se, tumači, i ta tema ispunjava interes čitave jedne porodice i čitave jedne sredine.
 
Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala kosu, gospa Julka pravi novu haljinu od krep-de-šina, prija-Maci izgoreo kuglov, a prija Anka izgubila, na friše-fire sto sedamdeset dinara. Eto, to su senzacije, to emocije, to događaji male sredine.
 
I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za ruku jednu dobru ženu i dobru domaćicu — gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži,
 
Branislav Nušić

LICA


SIMA POPOVIĆ
ŽIVKA, njegova žena
DARA, kći
RAKA, sinčić
ČEDA UROŠEVIĆ, zet
DR NINKOVIĆ, sekretar Min. spoljnih poslova
UJKA VASA
TETKA SAVKA
TETKA DACA
TEČA PANTA
MILE, njegov sin
SOJA, raspuštenica
TEČA JAKOV
SAVA MIŠIĆ
G-đa NADA STEFANOVIĆ, UČITELJICA engleskog jezika
Rodbina gospa ŽIVKINA
POLICIJSKI PISAR
ANKA, služavka
ŠTAMPARSKI ŠEGRT
RISTA TODOROVIĆ, kožarski trgovac
JOVA POP-ARSIN      PERA KALENIĆ
PERA, pisar iz administrativnog odeljenja
PRVI i DRUGI žandarm
PRVI i DRUGI Poslužitelj iz ministarstva
Devojčica krojačice
PRVI i DRUGl Građanin

Događa se u doba susreta prošloga i sadašnjeg veka.

PRVI ČIN


Obična građanska soba.

Staro kanabe. dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Troja vrata: u dnu. desno i levo, i jedan prozor desno. U sredini sobe veliki, zastrt sto, po njemu prostrte jedne stare očeve pantalone, koje će gospa Živka prekrojiti za sina.

I - ŽIVKA, SAVKA


SAVKA (sedi kraj stola):Šta si se zamislila?

ŽIVKA (stoji iza stola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze. Naslonila makaze na usne i zamislila se gledajući u pantalone): Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo.

SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.

ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote.

SAVKA: A cepa, a? Pa, znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa.

ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj mu, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.

SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!

ŽIVKA: (za vreme obe scene ona meri i kroji): Ne može da se stigne, boga mi! Ne preliva nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem.

SAVKA: A lepa plata.

ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš, ostanu ti čiste šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju kuću, nego se zaneo za politiku.

SAVKA: Pa jest!

ŽIVKA: Ono i drugi se bakću i, što kažu, lome sa politikom, ali opet, nekako, gledaju i sebe. Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su još one sitne podužice: te mleko, te bakalin i ... već znaš! ...

SAVKA: Teško je bome danas.

ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazna, po tri puta čovek da joj kaže. (Odlazi zadnjim vratima.)— Anka, šta je s kafom?

ANKIN GLAS (spolja): Evo!

ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe. Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.

II - Pređašnji, ANKA


ANKA (unosi kafu i služi): Izvol'te!

ŽIVKA: Moram triput da molim za jednu kafu.

ANKA (bezobrazno): Pa nisam sedela na kanabetu, imala sam posla. (Odlazi.) 

III - ŽIVKA, SAVKA


ŽIVKA (pošto je Anka otišla): Eto, vidiš li je! Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim.

SAVKA (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.

ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka Savka, da te umolim da nam daš jedno dvesta dinara na zajam.

SAVKA (trgne se): Ju, sinko, a otkud meni?

ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.

SAVKA: Eh, to ... na to nemoj ni da računaš, gde bih ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe, ne daj bože! ...

ŽIVKA: Bože, tetka Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri meseca imaš svoje pare. Slušaj, ne bila ja Živka ako ga ne nateram da se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću sa partijom, a ovaj moj rasturi kuću.

SAVKA: Da l' si baš sigurna?

ŽIVKA: Šta?

SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju?

ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti?

SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju ...

ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče. Ako ne može nikako drukče, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne gine.

SAVKA: Ako je samo za tri meseca ...

ŽIVKA: Ni jedan dan više! ...

IV - Pređašnji, RAKA, ANKA


RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan).

ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu).

ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao?

RAKA: Nisam!

ANKA: Jeste, jeste, tukao se!

ŽIVKA (tetki): Pogledaj ga, tako ti boga, kakav je, kao da je s vešala pao.

ANKA (postavi knjige na sto): Eto je i ruku raskrvavio.

ŽIVKA: Iju! ... (Ščepa mu ruku koju je uvezao maramom.) Nesrećniče jedan, bitango!(Anki.) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi.) Još kaže, nije se tuk'o!

RAKA (uporno): Nisam!

ŽIVKA: Nego šta si?

RAKA: Pravili smo demonstracije.

ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom?

RAKA: Protiv vlade.

SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu sinko?

RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vik'o: dole vlada!

ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama šta si ti imao da se mešaš u demonstracije? ...

RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno, još se tuku na Terazijama, a vlada je morala da da ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica su ranjeni.

ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana!

ANKA(dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem.

RAKA: Šta će mi da se umijem?

ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt. — (Gurne Raku te ovaj ode s Ankom.)

V - ŽIVKA, SAVKA


ŽIVKA (tetki): Eto, pa sad iziđi ti tu na kraj kad ti svaki dan dođe ovako pocepan.

SAVKA: 'Ajde i ja da idem, za poslom sam. A vidim, i tebe ometam.(Ustaje.)

ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono?

SAVKA: Koje ono?

ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam?

SAVKA: A, za to? Pa kako da ti kažem: volela bih da ne diram u te pare, ali ako je nužda ...

ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti.

SAVKA: Je l' da donesem predveče? ...

ŽIVKA: Jest, molim te, još danas! Pa dođi, tetka Savka, nemoj da ne dodeš. Ja, boga mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dodi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće.

SAVKA(već na vratima):Ja ću ono predveče. Zbogom.(Odlazi.)

ŽIVKA (isprati je do vrata): Zbogom tetka! (Vraća se i, pošto je završila krojenje, umotava pantalone.) 

VI - ŽIVKA,RAKA


RAKA (izlazi iz sobe, umiven i upućuje se spoljnim vratima).

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao?

RAKA: Tamo!

ŽIVKA: Ama zar ti je malo bilo, okačenjače jedan. A latinski — dvojka. a nauka hrišćanska — dvojka, a matematika — dvojka! Ne gledaš to, nego demonstracije, a što ćeš da ponavljaš razred — to ništa.

RAKA: I otac je ponavljao četvrti razred, pa ...

ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca!

RAKA: Nije nego ću valjda na tebe da gledam.

ŽIVKA: O, gospode bože. i kad ga rodih takvog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju!

RAKA: (izleti na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara).

VII - ŽIVKA,ČEDA, DARA


ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli.

DARA: Banbadava smo išli.

ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?

ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete. Te idite kod ove ministarke, pravite vizitu, te idite kod one ministarke, pravite vizitu.

ŽIVKA: Pa zete, meni ne treba klasa, tebi treba.

ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospodi Petrovićki kad neće žena ni da nas primi?

DARA: Nije bila kod kuće.

ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da gospođa nije kod kuće.

ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva? Pitala sam je preko kuma-Drage i ona kaže: neka dođe, kako da mi ne dođe gospa-Živkina ćerka; nisam je videla otkako se udala.

ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda ... ona ... juče ... je l' i ona nije videla gospa Živkinu ćerku otkako se udala? ...

DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru.

ŽIVKA: Eto, vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš zete. Treba i pet i šest puta iči na isti prag. Uostalom, vidiš da su napolju i neke demonstracije, pa ko zna da nisu ministri možda i zbog toga zbunjeni.

ČEDA: Pa ako su ministri zbunjeni, šta imaju tu ministarke da se zbunjuju.

ŽIVKA: E, nemoj tako da kažeš. Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: Kriza, a moj muž ministar, pa ništa; miran, ubio ga bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te obučem prevrnutu čarapu, i sve tako. Volim, kaže žena, da odležim jedno zapaljenje pluća nego jednu ministarsku krizu.

DARA: Slušam vas vazdan, a i ne skidam šešir. (Polazeći levo u sobu.) — Majka, je li donosila šnajderka haljinu?

ŽIVKA: Nije još.

DARA: Poslala bih Raku da je opet zove. (Ode.)

VIII - ŽIVKA, ČEDA


ČEDA (pripaljuje cigaretu): Badava, ovako više ne ide!

ŽIVKA: Pa ne ide, ali pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla. Ne može jedna klasa da ti isplati dugove.

ČEDA: Što vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti ...

ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš.

ČEDA: A vi ste uvek govorili da ima 12.000 dinara miraza.

ŽIVKA: Pa ima.

ČEDA: Ama gde su? Voleo bih da vidim tih 12.000 dinara.

ŽIVKA: Primićeš ih od osiguravajućeg društva.

ČEDA: Primiću, al' kad umrete i vi i otac.

ŽIVKA: Pa možeš valjda dotle počekati.

ČEDA: Mogu dotle i umreti.

ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta.

ČEDA: Pa ne bi za vas, mogli bi još i vi da nasledite i moje osiguranje

IX - ŽIVKA, ČEDA, PERA


PERA (ulazeći na srednja vrata): Izvinite, ja sam dva puta kucao.

ŽIVKA: Molim, izvolite!

PERA: Gospodin nije kod kuće?

ŽIVKA: Ne!

PERA: A nije ni u kancelariji.

ČEDA: Vi ste činovnik?

PERA: Da, pisar kod gospodina Popovića. Pa hteo sam da mu javim da je kabinet dao ostavku. Hteo sam, znate, ja prvi to da mu javim.

ČEDA: Je li to izvesno?

PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i zna čim nije došao u kancelariju.

ŽIVKA: Ama zar nikako nije dolazio?

PERA: Upravo, dolazio je odjutros, ali je nekako odmah otišao, čim je čuo da je vlada dala ostavku.

ČEDA: Pa onda znači da on zna!

PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu.

ŽIVKA: (prijatno iznenađena): Naši?

PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim.

ČEDA: A vi u "naše" računate ...?

PERA: Pa "naši"! ... Gospodin Stevanović je već otišao u dvor.

ŽIVKA: Stevanović?

PERA: Ja sam ga svojim očima video.

ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otiš'o?

PERA: Video sam ga.

ŽIVKA: Otišao je baš u dvor?

PERA: Da!

ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.

PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja ću vam javiti. Samo vas molim, kad dođe gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet.

ČEDA: Reći ćemo!

PERA: (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Hoću, gospodine!

PERA (već na vratima): Ako bi bilo što vrlo interesantno, vi ćete dopustiti ...?

ČEDA: O, molim ...

PERA: Vi ćete mi dopustiti ...(Ode.)

X - ŽIVKA, ČEDA


ŽIVKA: Zete, nisam te zagrlila od dana venčanja. (Grli ga).

ČEDA: Ali čemu se vi to radujete? ...

ŽIVKA: Gle sad! Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako!

ČEDA: Čemu da se radujem? ...

ŽIVKA: "Naši"! Jesi li čuo šta kaže čovek: "naši"!

ČEDA: Ama koj' čovek?

ŽIVKA: Pa ovaj ...

ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su "naši" svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno, svakome tako javlja.

ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao u dvor.

ČEDA: Pa?

ŽIVKA: Pa to! Ti možeš da avanzuješ, a može i on ...

ČEDA: Ko?

ŽIVKA: Kako ko? Sima!

ČEDA: Pa otac je već načelnik ministarstva, šta može više?

ŽIVKA: A Državni savet, a upravnik Monopola, a predsednik opštine? Oho, moj brajko, samo kad se hoće, ima vazdan. (Na vratima.) Rako! Rako!

ČEDA: Šta će vam?

ŽIVKA: Da kupi novine. Crkoh od radoznalosti! Rako! Rako!

XI - Pređašnji, MOMAK iz ministarstva


MOMAK: Dobar dan, gospođo!

ŽIVKA: (pretrne): Iju! Dobar dan!

MOMAK: Molim lepo, poslao me je gospodin da mu date njegov cilinder.

ŽIVKA: Cilinder? ...

MOMAK: Jeste!

ŽIVKA (ne verujući): Ama, cilinder?

MOMAK: Jeste, cilinder.

ŽIVKA: Ju, tako su mi se najedanput oduzele noge! Je l' vam to gospodin kazao da mu odnesete cilinder?

MOMAK: Jeste, on.

ČEDA (i on se zainteresovao): A gde je gospodin?

ŽIVKA: Odista, gde je on?

MOMAK: Eno ga u ministarstvu.

ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder?

ČEDA: Eto ti sad! Otkud će momku reći šta će mu cilinder?

ŽIVKA: Oh, bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Rako! Rako!

ČEDA (na levim vratima): Daro! Daro! ...

XII - Pređašnji, RAKA


RAKA(na srednjim vratima): Šta me zoveš?

ŽIVKA: Jesi li kupio novine? A jest, boga mi, nisam ti ni dala. Ama, gde je ta Dara?

DARA (na levim vratima): Bila sam u kujni.

ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder!

DARA: Pa gde je?

ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, met'la sam ga tamo u sobi, na orman.

RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune.

ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, idite, nađite ga! Ali brzo, odmah!

DARA i ČEDA (odlaze u sobu)

ŽIVKA (momku): A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder?

MOMAK: Nije!

ŽIVKA: A ljut?

MOMAK: Nije bio ni ljut.

DARA (vraća se): Nema ga!

ČEDA (za njom): Nigde ga nema!

ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga!

ČEDA: Ama, šta ste se zbunili?

ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder. I ko će sad da mu se seti gde je!

XIII - Pređašnji, ANKA


ANKA(dolazi): Izvol'te!

ŽIVKA:Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospodinov?

ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo(Pokazuje na Raku.) kad se igrao njim.

ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti!

RAKA: Nije istina! Ja sam uzeo samo kutiju da napravim aeroplan, a cilinder sam ostavio.

ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio?

RAKA: Ne znam!

ŽIVKA: 'Ajde tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći!(Raziđu se svi po kući da traže cilinder.)

XIV - ČEDA, MOMAK


ČEDA (momku, s kojim je ostao sam): A vi ste davno u ministarstvu?

MOMAK: Vrlo davno, gospodine ...

ČEDA: I vama je to sasvim obična stvar kad se menja ministarstvo. Promenili ste ih mnogo?

MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa.

ČEDA: I vi mora biti imate dobar nos, znate već unapred da omirišite situaciju?

MOMAK (laska mu to): Pa ... razume se! ... Znao sam ja još pre tri dana da će ova vlada pasti.

ČEDA: E?

MOMAK: Ama, znam ja to iako ne čitam novine. Čim vidim da ministar svaki čas zivka blagajnika, i čim vidim mnogo zgužvanih hartija u korpi kraj ministrovog stola, ja odmah kažem u sebi: ovaj se sprema.

ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder?

MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor, i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome donesem cilinder, a on ga pogleda k'o krava mrtvo tele i veli: "Dockan, nosi natrag"!

ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to!? (Odjuri vratima i prodere se na njima.)Ama, šta se vazdan majete, dajte taj cilinder!

XV - ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK


ŽIVKA (nosi cilinder l gladi ga rukavom od bluze).

DARA i RAKA (dolaze za njom).

ŽIVKA: Kad ga, nesrećnik, metnuo pod minderluk i napunio ga orasima! Ko bi se setio da ga traži pod minderlukom?

ČEDA (ščepa cilinder od Živke, strpa ga momku u ruke i gura ga):Idite, idite, u vašim je rukama sudbina ove zemlje. (Izgura ga.) Žurite, molim vas, žurite!

XVI - Pređašnji, bez MOMKA


ŽIVKA (Čedi, pošto je momak otišao):Ti znaš nešto?

ČEDA: Ne znam, ali ... dabome! Kriza ... cilinder ...

ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo?

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti. Dajte mi šešir, idem sama! ...

ČEDA: Kuda?

ŽIVKA: Na Terazije!

DARA: Bože, mama, otkud to ide!

ČEDA: Dobro, evo idem ja!

RAKA: I ja ću! (Dune na vrata.)

ŽIVKA (Čedi):Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što, a ti dodi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici.

ČEDA (uzme šešir):Ne brinite, javiću već! (Odlazi.)

XVII - ŽIVKA, DARA


ŽIVKA (seda umorna na kanabe): Oh. bože, ne smem čisto ni da kažem: a znaš li ti šta to znači kad se traži cilinder?

DARA: Ne znam?

ŽIVKA: Zovu ga u Dvor.

DARA: Oca? A zašto ga zovu?

ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmet'lo na mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) "Zašto ga zovu?" Pa ne zovu ga, valjda, da im nasađuje kvočke; nego, čula si, pala vlada i sad ima nova da se sastavi.

DARA: Pa da vi ne mislite ... ?

ŽIVKA: Šta mislim? 'Ajd, baš da čujem; šta mislim ja?

DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar?

ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim. Pa eto, tražio je cilinder. Zar ne vidiš da ja držim oba palca stegnuta. Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali, ako, toliko mogu za moga muža da učinim.

DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo ... mogao bi onda i Čeda ...

ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga. Kamo sreće da si ti mene poslušaia ...

DARA: Šta da sam te poslušala?

ŽIVKA: Pa eto, to ... ako bi se desilo da otac postane ministar da nisi pošla za toga, kako bi se lepo udala kao ministarska ćerka.

DARA (uvređeno): Bože, majka, kakav je to razgovor!

ŽIVKA: Pa ne, al' kažem.

DARA: Meni ni ovako ništa ne fali.

ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu.

DARA: Njemu?

ŽIVKA: Pa dabome ... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru, i onako nekako ne pristaje ...

DARA: Meni je dobar, a vama se ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu?

ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo.

DARA: Pa jeste!

XVIII - Pređašnji, g. PERA


PERA (na zadnja vrata): Izvinite, ja ...

ŽIVKA (skoči kao oparena): Šta je, zaboga, ima li čega novog?

PERA: Ima.

ŽIVKA: Govorite!

PERA: Video sam ga.

ŽIVKA: Koga?

PERA: Njega, gospodina. Video sam ga, otišao u Dvor, ima cilinder na glavi.

ŽIVKA (uzbuđeno): Da se niste prevarili?

PERA: Ta kako bih se prevario! Video sam ga k'o što vas sad vidim. Javio sam mu se.

ŽIVKA: A on?

PERA: I on se meni javio.

ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u Dvor?

PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani.

ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti?

PERA: Kako još danas, još sad. Ko zna, možda je i potpisano.

ŽIVKA (Dari):Steži palac, Daro! (Glasno.) Da li je to moguće da je već potpisano?

PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću ...

ŽIVKA: Da, dođite odmah, čim čujete što.

PERA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Klanjajući se odlazi.)

XIX - ŽIVKA, DARA


ŽIVKA (vraćajući se sa vrata):Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (Plače.)A ti ... ti ništa?

DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo, pravo da vam kažem, ja čisto ne verujem u toliku sreću.

ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije, da čekamo.

DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide!

ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške.

DARA: Ama, nije to, nego zbog sveta.

ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je, molim te, sad onaj tvoj, što ne dolazi. (Odlazi na prozor.)Zabio se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo na žeravici, to se njega ne tiče. (Nervozno šeta i krši prste.)Uh, da mi je da se sad pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: "Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!" A onaj moj šmokljan, mesto da kaže: "Hvala, vaše veličanstvo!" sigurno će početi da muca. Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati.

DARA: (prekoravajući je):Ali, zaboga, mama!

ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Daru svučem sa državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata. Prilepila se za fijaker kao taksena marka. pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još posle podne ćemo se voziti na ministarskom fijakeru.

DARA: Ali, čekaj, zaboga, majka, treba prvo skočiti ...

ŽIVKA: Naposletku, i ne marim za gospa-Dragu. Bar je žena vaspitana, otac joj je bio činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevete tim samcima ...

DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka.

ŽIVKA: Pa šta, ima valjda razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u vojnoj šivari, ali je zato mene lepo vaspitala. Ja sam svršila tri razreda osnovne škole i, da sam htela, mogla sam još da svršim. Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo; on je bio već činovnik kad me je uzeo.

DARA: Pa jest, samo, kažu, morao je da te uzme.

ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kada bi on požurio da nam javi šta je novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u kafanu. (Seti se.)Čekaj ... gde su karte? ... Ti si ih sinoć razmeštala.

DARA: Eto ih u fijoci.

ŽIVKA: (vadi ih i meša):Baš da vidim kako u kartama stoji. (Razmeštajući.)Kad je poslednji put Sima avanzovao, pogodile su mi, ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve pogodile. Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji.)Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam ... Glas. (Broji u sebi.)Kuca ... brzo ... novac s večeri. (Govori.)Znam, to će tetka Savka da mi donese ... Cela istina ... krevet! (Skupi dva donja reda i počne pokrivati karte.)

DARA: A što pokrivaš sebe?

ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka?

DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar ...

ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc ... velika radost. Boga mi, ćerko ... ako je po kartama ...

XX - Pređašnji, ANKA, DEVOJČICA


ANKA (dolazi sa jednom devojčicom, koja nosi haljinu uvijenu u beo čaršav): Krojačica poslala haljinu ...

ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.

DARA: Ali, zaboga, majka, što ne probaš?

ŽIVKA: Tako ... Donesi posle podne ...

DARA: Pa to je časkom.

ŽIVKA: Nek donese posle podne, jer ... ne znam kakav ću aufpuc. Ako bude ono, onda ću svileni aufpuc, a ako ne bude ono, onda ću satinski ... eto ti! ...

DEVOJČICA: Šta da kažem gospođici?

ŽIVKA: Reci joj: ako bude ono, onda ću svileni aufpuc.

DARA (prekida je): Nemoj ništa da kažeš gospođici, nego donesi posle podne haljinu.

DEVOJČICA (ode).

ANKA (ode za devojčicom).

XXI - ŽIVKA, DARA


ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko ... najedanput zaigra.

DARA (koja je bila kod prozora):Evo ga Čeda.

ŽIVKA: Je l' trči? Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.

DARA: Ušao je već u dvorište.

ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

XXII - Pređašnji, ČEDA


ŽIVKA (tek što se Čeda javio na vratima):Govori!

ČEDA: Čekajte, zaboga! ...

ŽIVKA: Ako mi odmah ne kažeš pašću u nesvest!

ČEDA: Ali čekajte, da vam kažem sve po redu.

ŽIVKA: Pa govori, ne oteži!

ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam mislio ...

ŽIVKA: (ščepa ga za gušu):Govori: je li, ili nije? Je li, ili nije: razumeš li?

ČEDA: Ama, čekajte! Dakle, ovako sam smislio. Otac da meni izradi jedan zajam kod Klasne lutrije na privredne ciljeve, i to da mi bude mesto miraza. S tim da odužim dugove, a posle ...

ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne, inače ću ga gađati stolicom!

DARA: Pa kaži, zaboga!

ŽIVKA: Da ili ne?

ČEDA: Da!

ŽIVKA: Šta?

ČEDA: Ministar.

ŽIVKA: Ama ko, ubio te bog, da te ubije, ko ministar?

DARA: Je l' otac?

ČEDA: Jeste!

DARA: (ushićena, zagrli ga, srećna): Slatki moj Čedo!

ŽIVKA: Deco, deco, pridržite me! (Klone, umorna od uzbuđenja, u stolicu.)

ČEDA: Dakle, kažem, to sam smislio: da otac meni izradi iz Klasne lutrije jedan zajam od 12.000 dinara na privredne ciljeve, i to da mi bude kao miraz. S tim ću lepo da otplatim dugove i tada, kao pride, da mi da tri klase.

ŽIVKA (skoči):Kako to ti: otac ovo, otac ono. Pita li se tu valjda još kogod?

ČEDA: Pa da, pitaju se i drugi ministri!

ŽIVKA:A ja?

ČEDA: Pa šta ste vi?

ŽIVKA: Kako šta? Još pitaš. Ja sam gospođa ministarka! (Udari u sladak smeh od zadovoljstva.)Ju, ubio me bog, čisto ne verujem svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti!

DARA: Šta da vam kažem?

ŽIVKA: Pa zovi me kao što će odsad ceo svet da me zove.

DARA: Gospođo ministarka!

ŽIVKA: (Čedi): 'Ajde kaži i ti!

ČEDA: Hoću, al' kažite i vi meni: gospođin ministrov zete; da čujem, znate, kako to zvuči!

ŽIVKA: Pre svega, zet — to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš.

ČEDA: Gle, molim te! A vama već liči, kao ...

ŽIVKA: (unese mu se u lice):Kao šta?

ČEDA (gunđajući): Ta već ...

ŽIVKA: 'Ajde, 'ajde, lani ako hoćeš da ti počeše jezik paragraf sedamdeset šesti.

ČEDA: Oho, ho! Pa vi govorite kao da ste vi ministar.

ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više.

DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući!

ŽIVKA: Pa da, ne liči. Al' tako je to kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući.

XXIII - Pređašnji. RAKA


RAKA (uleti):Mama, znaš šta je novo? Tata postao ministar!

ŽIVKA (ljubi ga):E, a ko ti je to kazao, čedo?

RAKA: Kažu mi deca, i mene su odmah prozvali ministarsko prase.

ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima!

RAKA: Nego s kim ću?

ŽIVKA: Družićeš se odsad s decom engleskog konzula.

RAKA: A nije to ništa što su me nazvali prase, nego su mi psovali i majku.

ŽIVKA: A znaju li oni da je tvoj otac ministar?

RAKA: Znaju, pa baš zato i psuju!

ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost: i decu, i razred, i učitelja. U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater a kome ne sme.

RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar!

ŽIVKA: E?! ... A zašto?

RAKA: Pa, odsad, kad me tata istuče, ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo: dole vlada!

ŽIVKA: Pregriz'o jezik ti, dabogda!

RAKA: Dole vlada! ...

ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete!

RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac!

ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se).Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to rek'o: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar. Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!

XXIV - Pređašnji, POPOVIĆ


POPOVIĆ (pojavljuje se na vratima pod cilindrom).

ŽIVKA (grli ga): Ministre moj!

ČEDA i DARA (ljube mu ruku): Čestitamo!

RAKA (razdere se iz sveg glasa): Dole vlada!

ŽIVKA (skoči kao oparena i, kako je bila već prihvatila iz Popovićeve ruke cilinder, ona ga natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas): Kuš, prokleto štene! Ubio ga bog da ga ubije i kad ga rodih ovako prokletoga!

POPOVIĆ: No, no, Živka, uzdrži se, zaboga!

XXV - Pređašnji, PERA


PERA (uđe, i kad spazi Popovića, zbuni se): Izvinite ... ja, ovaj ... ja sam došao da vam javim da ste postali ministar.

POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero.

PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim.

POPOVIĆ: Hvala, hvala!

ŽIVKA: Hoćete li vi, gospodine Pero, sad u ministarstvo?

PERA: Na službi, gospođo ministarka.

ŽIVKA: Naredite da odmah posle podne, u četiri sata, dođe ovde ministarski fijaker.

POPOVIĆ: Šta će ti to?

ŽIVKA: Pusti me, molim te! Hoću da se provozam triput od Kalemegdana do Slavije pa makar posle umrla. Naredite, gospodine Pero!

PERA: Razumem, gospođo ministarka. (Klanja se izlazeći.) Pera pisar iz administrativnog odeljenja! ...

ZAVESA

DRUGI ČIN

 
Ista soba, samo sada bogatija nameštajem koji je bez ukusa razmešten.
 
I - ČEDA, ŠTAMPARSKI ŠEGRT

 
ČEDA (sedi za malim stočićem na kome je telefon i završava razgovor): Gospođa ministarka nije momentano kod kuće ... Ne! ... Kako? . . . Pa, pravo da vam kažem, ja ne znam kad prima. — ... A, zvala vas je? ... To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. — Molim za vaše ime? Dr Ninković, sekretar ministarstva spoljnih poslova. — Lepo, ja ću reći, a vi izvolite! (Zatvara telefon.)
 
ŠTAMPARSKI ŠEGRT (donosi pakete): Evo, molim, vizit-karte.
 
ČEDA: Je l' plaćeno?
 
ŠEGRT: Jeste! (Predaje mu šest kutija.)
 
ČEDA (iščuđava se): Oho! Pa koliko je to?
 
ŠEGRT: Šest stotina.
 
ČEDA: Šest stotina?!!! ...
 
ŠEGRT: Toliko je gospođa poručila.
 
ČEDA: Dobro, dobro, idi! ...
 
ŠEGRT (ode).
 
II - ČEDA, DARA

 
ČEDA (otvori paket, vadi jednu vizit-kartu i slatko se smeje).
 
DARA (nailazi iz sobe): Šta se ti tako slatko smeješ? ...
 
ČEDA: Ama, kako da se ne smejem. Čitaj, molim te! (Daje joj vizit-kartu.)
 
DARA (čita):"Živana Popović ministarka". (Govori.) Pa šta?
 
ČEDA: Kako pa šta? Otkud se na kartama piše: "ministarka"! Ko da je to zanimanje: ministarka.
 
DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita no sve sama radi.
 
ČEDA: Pa onda — šest stotina vizit-karata. Koliko godina misli ona da će biti ministarka? Ili misli možda da svoje vizit-karte rastura po narodu kao proklamacije.
 
DARA: A vidiš, napisala Živana.
 
ČEDA: Pa da, gospa Živka joj je prosto, nije ministarsko ime. A gde je ona, boga ti, od jutros?
 
DARA: Kod zubnog lekara.
 
ČEDA: Šta će tamo?
 
DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan.
 
ČEDA: Tražio je neki sekretar ministarstva spoljnih poslova na telefonu.
 
DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem? ...
 
ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora, brate, roditi. Zamisli, molim te, on hoće i da bude ministar i da ostane čist. Nije nego još nešto! Ja mu lepo kažem: "Vi ne možete, pa ne možete da mi date obećani miraz, e pa evo vam sad dobra prilika: izradite mi jedan privredni zajam kod Klasne lutrije". Ti privredni zajmovi niti se upotrebljavaju na privredu niti se vraćaju državi.
 
DARA: A šta on kaže?
 
ČEDA: Veli: neće on da se prlja, hoće da ostane pošten čovek.
 
DARA: Pa to je lepo! Što mu zameraš?
 
ČEDA: Ama to je lepo u teoriji, ali u praksi nije.
 
DARA: Zar ne umeš što drugo da smisliš?
 
ČEDA: Pa već docnije, ako bude trebalo, smisliću ja još štogod, ali najpre treba ovo ostvariti.
 
DARA: Ne ostaje ti ništa drugo nego opet s majkom da razgovaraš.
 
ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgovarati. 

III - Pređašnji, G-đa ŽIVKA, ŠEGRT

 
ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom, a sa njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde!
 
ŠEGRT (ostavi haljinu preko stolice).
 
ŽIVKA: Tako, sad možes ići!
 
ŠEGRT (ode).
 
DARA: Gde si, boga ti, nosila tu novu haljinu?
 
ŽIVKA: Fotografisala sam se; dvanaest kabinet i jedna velika za izlog! A bila sam i kod zubnog lekara. Je li me tražio ko?
 
ČEDA: Doneli su vizit-karte.
 
DARA: Zaboga, majka, šta će ti šest stotina?
 
ŽIVKA: Kako šta će mi? Tolika familija pa moram svakom da dam za uspomenu i inače, potrošiće se to za tri godine. Je l' te, deco, a primećujete li vi štogod na meni?
 
ČEDA: Ništa ...
 
ŽIVKA: A kad se nasmejem?(Smeje se.)
 
ČEDA: Zlatan zub.
 
DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub potpuno zdrav.
 
ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome.
 
DARA: Pa što si navukla zlato na njega?
 
ŽIVKA: Nego! Kakvo je to pitanje? Zar gospa Draga ima zlatan zub; zar gospa Nata ima dva zlatna zuba, pa čak i gospa Roksa protinica ima zlatan zub, a ja da ga nemam.
 
ČEDA: Pa da, otkud ima smisla to: ministarka, a da nema zlatan zub! ...
 
ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem, a mene čisto sramota.
 
ČEDA: Sasvim!
 
ŽIVKA: Ne znam samo da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub?
 
ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije.
 
ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio?
 
ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković.
 
ŽIVKA: Je l' rek'o da će doći?
 
ČEDA: Jeste.
 
ŽIVKA: Baš dobro!
 
DARA: Ko ti je to opet?
 
ŽIVKA: Sekretar ministarstva spoljnih poslova. Daro, dete, odnesi, boga ti, tu haljinu, metni je u orman. Čekaj, ponesi i šešir. (Skida.) I onako imam sa tvojim mužem da progovorim reč-dve.
 
ČEDA: Vrlo dobro, i ja imam s vama da razgovorim reč-dve.
 
DARA (uzme haljinu sa stolice i šešir pa odlazi).

IV - ŽIVKA,ČEDA


ČEDA (kad su ostali sami): Ja sam se rešio, majka, da definitivno uredim stvar.

ŽIVKA: Vrlo dobro, a i ja sam se baš rešila da definitivno uredim stvar.

ČEDA: Ja sam, dakle, rešio da vi još danas razgovarate sa ocem ...

ŽIVKA: Čekaj, čekaj da ja prvo tebi kažem šta sam ja rešila. Ja sam, vidiš, dragi moj zete, rešila da uzmem moju ćerku natrag.

ČEDA: Kako da je uzmete natrag?

ŽIVKA: Tako, da se ti lepo i ljucki izvučeš iz ove kuće, i da ostaviš ženu.

ČEDA: Kako, molim vas?

ŽIVKA: Pa tako de, što se iščuđavaš. Da napustiš ženu, i ona tebe da napusti.

ČEDA: Tako! A zašto to, moliću?

ŽIVKA: Tako! Nije ona za tebe. Ona je sada sasvim drugo nešto nego što je bila kad si je ti uzeo za ženu.

ČEDA: Je l' te? Gle, molim vas, ko bi to rek'o?!

ŽIVKA: I ona sad može da nade mnogo bolju priliku nego što si ti!

ČEDA: Kako, molim? ... Recite to još jedanput.

ŽIVKA: Ama, šta se ti tu vazdan iščuđavaš. Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto ti.

ČEDA: Tako! E, sad razumem!

ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam šta si ti i ko si ti: jedna obična vucibatina ...

ČEDA (uvređen):Gospođo ministarka! ...

ŽIVKA: Ama de, mi ovo razgovaramo prijateljski i familijarno, i ja tebi to sasvim familijarno kažem da si vucibatina. Jer, eto, šta si ti svršio, — ništa. Niti imaš škole, niti znaš jezike; triput si dosad otpuštan iz službe. Zar nije?

ČEDA: Dozvolite ...

ŽIVKA: Hoćeš da kažeš: kad si takav, što smo dali dete za tebe. E pa tako, vidiš, zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili bogzna šta, a devojka zamakla u godine a zaćorila, pa eto tako sludovasmo. Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali — ako se stvar može popraviti, treba je popraviti.

ČEDA: Ama koga da popravite?

ŽIVKA: Tebe ne, ne boj se! ... Nego stvar ... Zato sam ja i smislila da mi tebe najurimo.

ČEDA: Tako? A to ste vi smislili?

ŽIVKA: Ja, dabome! Tebe da najurimo, a Daru da udamo kao što joj priliči.

ČEDA: Divan plan. Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi, gospođo ministarka, rekli kad bih ja vama rekao da ne pristajem na sve to.

ŽIVKA: Pa ti, ako si pametan čovek, i ako zrelo razmisliš, uvidećeš i sam da je ovako za tebe bolje. Mogao bi čak da dobiješ klasu ako se lepo i familijarno sporazumemo.

ČEDA: Ja ne prodajem ženu za jednu klasu.

ŽIVKA: Pa dobro de, kad si baš zapeo, neka bude dve klase.

ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru. Molim vas, recite vi meni, mislite li vi ozbiljno sve ovo što govorite? ...

ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome! Ovaj zubni lekar kod koga sam nameštala zub primio se za provodadžiju i već je razgovarao sa čovekom.

ČEDA: Ama kako to, kod mene živog, pa već razgovarao sa čovekom?

ŽIVKA: Boga mi, pravo da ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu priliku.

ČEDA: Glete, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet?

ŽIVKA: Počasni konzul.

ČEDA: Kako?

ŽIVKA: Tako, počasni konzul Ni ... čekaj, molim te.(Vadi iz tašne jedno ceduljče i čita.)Počasni konzul Nikarague.

ČEDA: Gospode bože, ko vam je to opet?

ŽIVKA: Čovek iz diplomacije i onako od reda, kao što i priliči jednoj ministarskoj ćerki.

ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua?

ŽIVKA: Koj' Nikaragua?

ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet?!

ŽIVKA: Kako šta je, pa konzul!

ČEDA: Ama počasni konzul. Ne može se tek od toga živeti. Ko je još od počasti živeo? On mora imati i neko zanimanje? ...

ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac.

ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi.

ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kamo sreće da si ti kožarski trgovac!

ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi odista dobro.

ŽIVKA: Gledaj ti svoja pendžeta!

ČEDA: A je l'te, molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui?

ŽIVKA: Ama kakav Nikaragua, ubio te bog!

ČEDA: Pa taj naš zet.

ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović.

ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo. A velite, zubni lekar provodadžija?

ŽIVKA: Pa jeste, on!

ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji, da dođe k meni da progovorimo. Recite mu: vrlo ćemo se lako sporazumeti, jer smo od istog zanata, i ja znam da vadim zube.

ŽIVKA: Ti?

ČEDA: O, te još kako! Prednjake vadim po nekoliko odjedanput, a kutnjake po jedan, ali kad jedan izvadim, sve ostale zaljuljam. Pa zato baš i kažem, recite vašem zubnom lekaru nek dođe k meni.

ŽIVKA: Nije potrebno, jer stvar je već potpuno uređena. Danas će već doći mladoženja na viđenje sa devojkom.

ČEDA: Ama kojom devojkom?

ŽIVKA: Pa sa tvojom ženom.

ČEDA: I doći će ovamo Nikaragua da je gleda?

ŽIVKA: Razume se!

ČEDA: E, to je lepo! Slušajte, pa treba kazati devojci da se obuče. A šta mislite, treba li i ja da se obučem?

ŽIVKA: Ama šta ćeš mi ti! Udaj se ti za tvoj račun, ako ti treba, a nas ostavi na miru.

ČEDA: Sasvim pravo kažete, ja ću se udati za svoj račun! (Ščepa šešir.) Ja ću vas zvati u svatove!

(Ode naglo.)

V - ŽIVKA, sama


ŽIVKA (prilazi telefonu. Vadi iz tašne jednu cedulju na kojoj je zapisan dotičan telefonski broj): Je l' to centrala? ... Dajte mi, molim vas (Gleda u ceduljicu.) ... 5872 ... alo ... Je l'to fotograf Pešić? ... Vi ste? Ovde je gospa Živka ministarka. Je l' te, molim vas, nisam vas ni pitala, kad će biti gotove slike? ... Tako ... a može ranije? ... Al' gledajte, molim vas, da ispadnu lepo. Najviše mi je, znate, stalo do toga, ako potraži koji strani list moju fotografiju, pa da bude lepo. Znate kako je to za inostranstvo! ...

VI - ŽIVKA, UČITELJICA, RAKA


UČITELJICA (matora devojka u sako-kostimu, podšišane kose a naočari na nosu. Ona ispada uzbuđena iz sobe).

RAKA (dolazi za učiteljicom).

UČITELJICA: Pfuj! Pfuj! Šoking?! ...

ŽIVKA: Šta je, zaboga?! ...

UČITELJICA: Nemoguće, nemoguće, gospođo, raditi sa ovim čovekom. To je tako nevaspitano i bezobrazno derište, da ja prosto ne mogu više da podnesem.

ŽIVKA: Ali šta je, zaboga?

UČITELJICA: Izvolite, pitajte ga. Meni je odvratno i da vam kažem šta je taj čovek kadar da kaže!

ŽIVKA (Raki): Govori. Šta si joj kazao?

RAKA (on je obučen u belo mornarsko odelo sa kratkim nogavicama te mu se vide gola kolena): Baš ništa! ...

UČITELJICA: No! E to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći, zamislite, opsovao mi mater.

ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ mater?

RAKA: Nisam!

ŽIVKA: Jesi, nesrećniče; jesi, ubio te bog da te ne ubije! I zašto da joj psuješ mater? Zar ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ mater? Zašto, 'ajde kaži mi, zašto?

RAKA: Pa kad ona mene tera da izgovorim deset puta reč: "rešonz lajzejšn!"

ŽIVKA: Pa izgovori!

RAKA: Jes', izgovori. Misliš ti, lako je to. 'Ajd neka ona kaže deset puta: "Ture bure valja, bula Ture gura; niti Ture bure valja, niti bula Ture gura!" 'Ajd', neka izgovori to deset puta, pa evo ja pristajem neka mi opsuje i oca i majku.

UČITELJICA: Pfuj!

ŽIVKA: Marš, stoko jedna! Zar je za tebe vaspitanje! I ja još, sirota, hoću da nauči engleski, da bi se mogao igrati sa decom engleskog konzula, a on, kakav je, mogao bi opsovati oca i samome engleskom konzulu. Napolje, bitango, vuci mi se ispred očiju! ...

RAKA (izlazeći): Zar sam ja lud da krham vilice sa tim tvojim engleskim jezikom!? (Ode.)

ŽIVKA (učiteljici): Izvinite, gospođice, molim vas. Dođite vi sutra opet.

UČITELJICA (buni se): Ah, nemoguće je raditi s tim čovekom.

ŽIVKA: Ama dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje.

UČITELJICA: Ajde! Službenica! (Odlazi.)

VII - ŽIVKA,DARA


ŽIVKA (ode levim vratima): Daro! (Jače.) Daro!

DARA (dolazi): Šta, Čeda otiš'o?

ŽIVKA: Da, otišao! Uredila sam stvar sa njime.

DARA: E, kako?

ŽIVKA: Saopštila sam mu da je pod današnjim danom razrešen dužnosti.

DARA: Kakve dužnosti?

ŽIVKA: Pa dužnosti muža.

DARA: Ja te ništa ne razumem. Otkako si ministarka, ti sve nekim zvaničnim jezikom govoriš. Od čega si ga razrešila?

ŽIVKA: Rekla sam mu da od danas nije više tvoj muž. Eto ti, je l' razumeš sad?

DARA: Kako?! ... A zašto?

ŽIVKA: Zato što se javila jedna vrlo lepa prilika za tebe.

DARA: Kakva prilika, pobogu, majko?! ...

ŽIVKA: Odlična. Čovek od reda, kao što ti i priliči. Počasni konzul Ni ... ne mogu da se setim, čiji je konzul; ali za tebe je svejedno. Inače, Rista Todorović, trgovac.

DARA: Bože, majka, pa zar ja nisam udata!?

ŽIVKA: Jesi, al' to ćemo da izbrišemo. Zar ne vidiš i sama da on nije prilika za tebe? Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje: zet.

DARA: On je činovnik, majka!

ŽIVKA: More, kakav činovnik. Čas u službi a čas napolje. Jesmo li triput dosad trčali za njega da ga spasavamo? Nego tako, zaćorila si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige. Dobro što smo dosad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad, boga mi, može nam se, pa ne moramo više da trpimo.

DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pitaš li ti, boga ti, mene: pristajem li ja?

ŽIVKA: Pa ne pitam te. Čekam da vidiš najpre mladoženju, pa ću onda da te pitam.

DARA: Ama ostavite se vi mladoženje. Pitajte vi najpre pristajem li ja da napustim muža.

ŽIVKA: Pa kad nije za tebe prilika.

DARA: A bio je, je li, prilika kad nisam bila ministarska ćerka?

ŽIVKA: Nije ni onda.

DARA: Za mene jeste.

ŽIVKA: A ti ga uvi u pamuk pa ga metni pod jastuk i čuvaj ga. Meni ne treba, i da znaš, od danas nije više moj zet.

DARA: Al' je moj muž!

ŽIVKA: Tako ti boga, zar ti odista ne bi napustila tu vucibatinu?

DARA: Samo u slučaju kad bih znala da me vara.

ŽIVKA: Pa, vara te!

DARA: Ko to kaže?

ŽIVKA: Pa, muško, mora da vara ženu. Tako je to od boga.

DARA: Kad bih to znala ...

ŽIVKA: E, pa nek smo živi i zdravi, pa ćeš znati i to!

DARA: Dogod se ne uverim, ne verujem, pa eto ti!

ŽIVKA: E, pa uverićeš se!

DARA (udari u plač): To nije istina, to vi samo tako kažete!

ŽIVKA: Gle sad, a što plačeš?

DARA: Nije nego da se smejem posle ovog razgovora. Plačem, dabome da plačem. (Ode u sobu plačući

VIII - ŽIVKA, ANKA, PERA


ANKA (na vratima): Moli vas gospodin Pera pisar da ga primite.

ŽIVKA: Neka uđe.

ANKA (povlači se i propušta g. Peru).

PERA PISAR (na vratima): Dozvoljavate li?

ŽIVKA: Izvolite!

PERA: Svratio sam samo ako bi gospođa ministarka trebala kakve usluge?

ŽIVKA: Hvala. Zasad baš ništa.

PERA: I hteo sam da zamolim gospođu ministarku da me ne zaboravi. Ja ništa više ne tražim nego to da me gospođa ministarka ne zaboravi.

ŽIVKA: Nego, vidiš, sad mi baš pade na pamet! Vi znate moga zeta?

PERA: Kako ga ne bih znao, poznajem ga vrlo dobro.

ŽIVKA: Pa lepo, da li znate štogod onako bliže o njemu? Na primer: da li ima kakvu žensku s kojom je onako ... kako da kažem ... da de, onako? ...

PERA: To ne znam, gospođo!

ŽIVKA: Ama kako da ne znate, to muški među sobom moraju znati.

PERA: Izvinite, ali ja ne spadam u te muške što međusobno znaju te stvari.

ŽIVKA: Pa ipak, morali bi bar čuti štogod?

PERA: Verujte mi, gospođo ministarka, nisam ni čuo, a pravo da vam kažem, ja i ne verujem da je on takav.

ŽIVKA: Ama nemojte vi "ne verujem da je takav". A kakav će da bude nego takav! Zar nikad niste čuli ma šta tako o njemu?

PERA: Nisam, boga mi!

ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem!

PERA: Pa, pravo da vam kažem, gospođo: on je dosad bio samo siromašni činovnik, mala plata, a znate kako je, ženske koštaju, pa kud bi tu siromašan činovnik sa malom platom, baš i kad bi hteo.

ŽIVKA: Pa to vi kao da hoćete da kažete kad činovnik ima malu platu, mora da bude veran muž. E, to nije istina!

PERA: Pa ne kažem mora, ima ih dabome i sa malom platom, pa se opet nekako spomognu?

ŽIVKA: Kako se spomognu?

PERA: Bože moj, šta znam ja, ja nisam nikad bio takav, al' znam za druge ... tako, spomognu se.

ŽIVKA: Ama, kako se spomognu?

PERA: Pa tako eto ... Izvinite me, nezgodno mi je da govorim takve stvari pred vama.

ŽIVKA: Ama govorite, de!

PERA (snebivajući se): Pa tako ... na primer, ako u kući ima mlada služavka, ili tako nešto ... jer sa malom platom ...

ŽIVKA (udari se šakom po čelu): Pa razume se! Vidiš, nikad se na to ne bih setila! Pa razume se! E, baš vam hvala, dali ste mi dobru ideju.

PERA: Ja sam srećan samo ako sam vam učinio uslugu, ma kakvu uslugu. Vi me, je l' te, nećete zaboraviti?

ŽIVKA: Ne brinite!

PERA: Vi ste upamtili moje ime: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Klanjajući se odlazi.)

IX - ŽIVKA, ANKA


ŽIVKA (zvoni).

ANKA (dolazi): Molim.

ŽIVKA: Odite ovamo, malo bliže! (Meri je znalački od glave do pete.)

ANKA: Što me to gospoda tako posmatra?

ŽIVKA: Reći ću vam. Kažite vi meni, Anka, kako vi onako stojite prema muškima?

ANKA: Bože moj, otkud ja znam kako stojim!

ŽIVKA: Htela sam da vas pitam da li na vas onako lako natrče muški?

ANKA: Pa, kako da vam kažem gospođo, muški su muški, oni natrčavaju uopšte lako.

ŽIVKA: Pa jeste. I zato baš nešto mislim: vi bi, Anka, mogli da mi učinite jednu veliku uslugu za koju bih vas ja bogato nagradila.

ANKA: Zašto ne, gospođo! A kakvu uslugu?

ŽIVKA: Pa to ... da natrči moj zet na vas.

ANKA: Iju! ...

ŽIVKA: Ama ostavite vi "iju", nego recite mi može li to da bude?

ANKA: Ali, zaboga, gospođo, otkud ja, nisam ja takva. Ju, kako vi ružno mišljenje imate o meni!

ŽIVKA: E, ako mi to svršite, onda, da znate, imaću lepo mišljenje o vama.

ANKA: Ju, kako bih ja to, vaš je zet ženjen čovek.

ŽIVKA: Pa ženjen, dabome, da nije ženjen ne bih vam ja to ni govorila.

ANKA: Ja ne znam, gospođo, da li vi to mene kušate?

ŽIVKA: Ama šta imam da vas kušam! Potrebno mi je to, pa eto ti. I da znate, Anka, ako mi to svršite, dobićete dve klase.

ANKA: Ju, kakve klase?

ŽIVKA: Ama nije, pomela sam se. Dobićete povišicu plate i nateraću mog muža da vam iz Klasne lutrije da hiljadu dinara na privredne ciljeve.

ANKA: Ala bi to lepo bilo!

ŽIVKA: A šta mislite, hoće li on da natrči?

ANKA: Pa ne znam, ali znate kako se kaže: svi su muški jednaki.

ŽIVKA: Pa dabome!

ANKA: Samo, molim vas lepo, kažite vi meni da znam šta vi zahtevate od mene, šta ja treba da radim, dokle smem ići?

ŽIVKA: Idite dokle hoćete, šta se to mene tiče. Za mene je glavno da vi namamite moga zeta u vašu sobu i da ga ja kod vas zatečem.

ANKA: Da ga zatečete? Ju, gospodo, al' ja tu mnogo reskiram.

ŽIVKA: Šta reskirate kog đavola?

ANKA: Kako da ne, zaboga! Izaći će posle da sam ja kriva, i sve će se na mene sručiti.

ŽIVKA: To ne brinite vi, to je moja briga.

ANKA: A ništa više ne tražite, samo da dođe u moju sobu?

ŽIVKA: Ono, dobro bi bilo ako bi mogli da udesite da skine kaput, da ga zatečem bez kaputa.

ANKA: Samo kaput?

ŽIVKA: Pa nego šta još?

ANKA: Pa to je bar lako, naložiću peć.

ŽIVKA: Zar sad, aprila meseca?

ANKA: Pa baš zato! Dakle, ništa više ne tražite nego da dođe u moju sobu i da svuče kaput?

ŽIVKA: To je dovoljno za mene.

ANKA: Al' još jedanput da vas zamolim, gospođo, da ne ispadne posle kao da sam preotimala muža mladoj gospodi, pa na mene da se skrhaju kola.

ŽIVKA: Ama kazala sam vam, ne brinite.

ANKA: Ako se mlada gospođa naljuti na mene?

ŽIVKA: U ovoj kući jedino ja imam prava da se ljutim i niko drugi.

ANKA: Pa dobro, najzad, ako je vaša volja ...

ŽIVKA: I nadate li se da ćete uspeti?

ANKA: Bože moj, ne bih vam to mogla unapred reći. Nadam se, jer, znate kako je, ljudi lakše popuštaju no ženske.

ŽIVKA: Samo, razume se, sve to morate učiniti da se ne primeti da je namerno. I još nešto: potrebno je što pre, što je moguće pre.

ANKA: Računajte na mene, gospodo, što god mogu, učiniću.

ŽIVKA: E, 'ajde, boga vam, pa mi javite.

ANKA: Hoću, gospođo! (Odlazi.)