Od trece do zakljucno dvanaeste ljubavi

 

Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovek prevali prvu i drugu čašu, otvori mu se apetit i javi žeđ i onda sručuje čašu za čašom. Tako je otprilike bilo i kod mene, i mogu reći da sam postao pravi alkoholičar. Još se ne bih otreznio od prošle ljubavi, a ja bih već prihvatio čašu koja bi bila preda mnom.

Ili se možda time potvrđuje moja slutnja da je ljubav navika, kao što je, na primer, pušenje. Ima ih koji nikako ne puše, a ima ih koji ne mogu bez cigarete; ima ih koji odmereno puše, a ima ih koji ne ispuštaju cigaretu iz zuba; ima ih koji često menjaju duvan, zbog čega ih muči težak kašalj, a ima ih koji su kadgod pušili pa, uviđajući da im škodi, napustili duvan da bi povratili apetit. Ja sam spadao u strasne pušače koji rado menjaju duvan, i koji odmah pale novu čim bi se ugasila dopušena cigareta.

Tako sam ja svoju mladost ispunio čitavim nizom ljubavi sve dok se nije desilo ono što narod veli: krčag koji često ide na vodu mora se jednom razbiti.

Moja treća ljubav sadržavala je već izvesne realne težnje, koje su bile daleko od toga da jedem palidrvce ili da učim španska imena napamet da bih se slišavao iza nadgrobnih spomenika. Zaljubio sam se u našu služavku, koja je na vazi težila osamdeset kila i koja mi je svom tom težinom pritiskivala srce.

Ta ljubav probudila se u meni kao reminiscencija iz prve mladosti, kada sam na rukama naše tadanje služavke sricao azbuku ljubavi, vaspitavajući se očiglednom nastavom. I odista, kada sam Fani (tako se zvala) izjavljivao ljubav, meni je treperilo navrh jezika da uzviknem:

– Ah, dušo, zar je meni ovoga trenutka do šnicle, al' ako je budeš ostavila, ostavi i malo salate. Meni je do tebe, samo do tebe. Jedva čekam da te pritisnem na grudi, pa makar se šnicla i ohladila!

Sećam se i jedne svoje neobjavljene pesme iz toga doba:

Ja te, Fani, ljubim

Jer ti je stas golem

Pa tu barem mogu reći:

Imam šta da volem.

Ti si pravi teret

Na mom srcu bednom;

Da l' me voleš, Fani,

Ah, reci mi jednom?

Tu moju lepu i idealnu ljubav razrušila je tuđa intriga, kao što to često kod ljubavi biva. Čim su roditelji osetili da se ja šunjam po kuhinji više no obično, otpustili su je iz službe, i tako, u nedostatku predmeta, i sama se ljubav morala ugasiti.

Četvrta moja ljubav bila je jedna učenica Više ženske škole, žarkih očiju i nestašna osmeha. Al' to je bila neka vrsta pismene ljubavi, jer mi nikad nismo ni reči progovorili, već smo, posle prvih izmenjenih osmeha, jedno drugome pisali, neprestano pisali. To je opet imalo tu korisnu stranu što sam ja u toj prepisci mnogo više vežbao iskazivanju misli no u pismenim zadacima: "Ispeci pa reci!" i "Poznaj samog sebe!" I ne samo što sam se vežbao u iskazivanju misli, već i u upotrebi svih sintaksičkih znakova, jer sam ih ja sve od reda neštedimice upotrebljavao, kako ni jedan znak ne bi mogao požaliti da sam ga manje upotrebio od ostalih. Takvo jedno moje ljubavno pismo glasilo je, na primer:

Dušo!!!

Ja, te ljubim?... svom dušom i; svim "Srcem", bića, mog?! Ja te molim. – da mi, na ovo Pismo! odgovoriš što pre? ...

Tvoj ljubeći te, ah; do Groba?

Njena su pisma bila bez ikakve interpunkcije, što znači da je bila slaba iz srpske gramatike kad se nije, kao ja, služila sintaksičkim znacima.

Ljubav se ova nije svršila, ona se prosto ugasila. Ona je jednog dana prestala da mi odgovara na pisma i ja sam jednog dana prestao da joj pišem. I tako smo polako i nečujno zaboravili jedno drugo.

Moja peta ljubav bila je jedna glava sentimentalnog romana, koji nije ni završen. Zaljubio sam se u jednu gospođu koja je bila dvadeset godina starija od mene, ali je imala toliko primamljive jamice na obrazima, tako sitne, bele zube i tako sočna usta da bih ja celim telom zadrhtao kada bi prošla kraj mene.

Ja joj tu ljubav nisam smeo da izjavim, bojeći se da me ne bi ismejala, a bojeći se donekle i njenoga muža, koji mi je bio neobično odvratan. Izgledao mi je kao divlja zver, koja je kandžama ščepala jagnje, pa ga kolje, i zamišljao sam sebe kao svetoga Đorđa na belome konju, koji spašava devicu. Nisam ni slutio tada da se te bedne device neobično prijatno osećaju u kandžama takvih divljih zverova.

Ta ljubav moja ostala je i večita tajna moja, koju nikome nisam ispovedao do jednome jastuku, koji sam grlio i ljubio kad god bih sam ostao kod kuće, i kome sam upućivao puno slatkih reči koje su se odnosile na lepu gospu sa jamicama na obrazu i sočnim ustima.

Kod šeste ljubavi doterao sam do poljupca. To je ujedno bio moj prvi poljubac, a prvi poljubac dođe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u više razrede, gde se uči viša matematika ljubavi sa svima poznatim i nepoznatim količinama.

Dok ga nisam okusio, ja sam o poljupcu mislio da je to samo jedna slađa bonbona, ali čim sam naslonio usne na usne, ja sam iz osnova promenio mišljenje. Meni se prvi poljubac učinio kao čaša penušavog šampanjca, od koje na usnama osetiš neku slast, zatim ti uzavre i uzbudi se krv, zasjakte ti oči i zamuti glava. I, čudnovato, čim sam odvojio usne sa usana, ja sam se osetio naoružan iskustvom, koje je ljubavi isto tako potrebno kao i u svima drugim pojavama života.

I kao što iskustvo uvek donosi razočarenje, tako se to i kod ove moje ljubavi desilo. Uostalom, razočarenje je najobičniji i obligatan kraj svih ljubavi.

Moje sedme ljubavi, za divno čudo, ne sećam se. Znam da sam je voleo, i znam da je ona mene volela, znam da smo se jedno drugom zaklinjali da ćemo se i iza groba voleti, pa ipak, eto, ne mogu da se setim koja je to bila.

Sreo sam jednom jednu lepu gospu koja se prijatno nasmešila na mene, i meni sinu kroz glavu: da nije to slučajno ona koju sam zaboravio. Pribrao sam svu odvažnost i prišao joj:

– Gospo, da li se vi sećate, jesam li ja koji put vas voleo?

– A otkud ću ja to znati?

– Morali biste znati, jer ja izvesno nisam propustio da vam to kažem.

– Niste mi nikad kazali.

– Šteta!

Drugu jednu gospođu sam čak i uveravao da je to ona ali se ne seća možda, našto mi je ona vrlo pouzdano odgovorila:

– Ne, gospodine, ja imam tačan spisak svih s kojima sam se pre svadbe volela, i vi niste u tome spisku!

I tako se, eto, i kraj svih napora, ne mogu da setim moje sedme ljubavi.

Osma mi je ljubav od početka do kraja bila po receptu koji je uopšte usvojen za ljubav. Ona je imala bogatu, plavu kosu i sjajne crne oči, i volela me je vrlo iskreno. Ona je čak zahtevala od mene da joj se zakunem na vernost, a zaklela se i ona meni. A jednoga dana – malo vremena posle zakletve – zaljubila se u drugoga.

Deveta ljubav bila je, kao ono u Vukovoj zbirci narodnih pesama, to isto samo malo drukčije, te je činila utisak podgrejanoga jela. Ona je imala bogatu, crnu kosu i tople, plave oči, i voleo sam je vrlo iskreno. Ja sam čak zahtevao od nje da mi se zakune na vernost, a zakleo sam se i ja njoj. A jednoga dana – malo vremena posle zakletve – zaljubio sam se u drugu.

Deseta moja ljubav, to vam je jedna vesela tragedija, koja će vas možda i interesovati.

Upoznao sam se najpre sa njenim mužem, koji je bio neobično ljubazan prema meni. On me je odveo i svojoj kući i predstavio me svojoj ženi, jednoj vragolastoj, maloj dami, koja je bila govorljivija očima no jezikom. Ja sam već, od prvog susreta, bio zaljubljen u tu ženicu, i bio sam neobično srećan kad god bi me muž pozvao da ih posetim. Izgledalo mi je da i ona mene rado gleda, jer kad god bi ostali trenutak dva sami, ona je bivala mnogo ljubaznija prema meni no kad je muž bio prisutan. No ni muž nije bio manje ljubazan; naprotiv, on mi je poklanjao naročito poverenje i pokazivao mi se vrlo iskren prijatelj.

Jednom smo prilikom, on i ja, šetali vrlo dugo usamljenim stazama parka, i tada se među nama vodio ovaj čudan razgovor:

– Koliko sam mogao primetiti, vama se dopada moja žena? – poče on sasvim mirno i hladno razgovor.

Ja se užasno zbunih i pocrveneše mi uši kao arhimandritski pojas.

– Ja... ovaj – počeh da mucam – da... gospođa je vrlo ljubazna... ja je osobito poštujem.

– Ta idite, molim vas; našto to ustručavanje! Mi smo već toliko prijatelji da smemo i otvoreno govoriti. U vašim godinama se mlada žena ne poštuje, no se voli. Zar ne?

– Ali... ovaj... kako to... ako vi sumnjate štogod...

– Ama ne sumnjam, čoveče, apsolutno ne sumnjam, no sam prosto uveren da ste vi zaljubljeni u moju ženu. Samo, da bih vas umirio, izjavljujem vam odmah da se ja ne ljutim na to. Nimalo, verujte mi, nimalo!

– ???!!!

Porazile su me njegove reči. Zinuo sam i gledao ga.

Ceo sam se pretvorio u znak pitanja i divljenja.

– Vi ne možete da me razumete! – nastavlja on. – Pa da, malo čudno izgleda da ja kao muž, ali...

Meni u tom trenutku pade na pamet da me je ovaj naročito zaveo na usamljene staze, da hoće da izazove moju ispovest i da mi skreše u grudi pet revolverskih metaka, te uzeh vrlo odlučno da se branim.

– Ali, gospodine, ja odbijam od sebe to da ja gajim prema gospođi takve osećaje. Ja nju samo poštujem.

On razumede moj strah i odmah pohita da me ohrabri:

– Vi možda zebete da ja imam kakve zle namere prema vama. Bože sačuvaj! Ispovediću vam se i tada ćete već razumeti.

On poče zatim jednim prijateljskim, poverljivim tonom:

– Vidite, mladi prijatelju, ja i moja žena smo u rđavim odnosima. Još više nego to, mi smo i pred brakorazvodnom parnicom.

– Vi? – zgranuh se ja.

– Vi ne verujete zar?

– Ali to je nemoguće!

– To je moguće, prijatelju, i neka vas nimalo ne vara okolnost što se ja i moja žena inače lepo odnosimo. To dolazi otuda što se mi sporazumno rastajemo. Ona neće mene, a ja neću nju; zašto, nemojte pitati. Za vas je, međutim, ovakva situacija vrlo povoljna. Ako uspete sa svojom ljubavlju kod moje žene, imaćete je jednoga dana slobodnu i potpuno vašu. Samo, da bi to bilo, ja i vi treba zajednički da radimo, treba da se prijateljski ispomažemo...

– Zajednički?

– Da, da! Ja ću sa svoje strane sve učiniti što bi vam moglo pomoći, a vi bi, sa svoje strane, mogli meni pomoći.

Ja sam još uvek sa čuđenjem posmatrao ovoga čudnovatoga muža, koji nastavi:

– Da bi lakše dobio brakorazvodnu parnicu, i da bi se ova rešila u moju korist, meni bi neobično bio potreban jedan dokaz, koji zasad još nemam. Taj dokaz mogli biste biti vi!

– Ja?... Kako?...

– Vrlo prosto. Meni je potreban dokaz da je moja žena nemoralna...

– Ali...

– Čekajte, molim vas. Može ona biti moralna ili nemoralna, to je za mene indiferentno, ali je meni potreban jedan takav dokaz, a taj dokaz mogli biste mi vi dati ako uložite samo malo dobre volje.

– Ne razumem!

– Razumećete. Jeste li već izjavili ljubav mojoj ženi?

– Ali...

– Slušajte, vi morate s tim požuriti, ja ću vam već dati prilike. Izjavite joj što pre. Ako bi se ona opirala i bunila, vi nemojte popuštati, navalite. Devedeset od sto žena buni se protiv izjave ljubavi samo zato što je to red. Dakle, požurite i navalite! Čim pristane, vi se nemojte zaustavljati samo na izjavi; najgore prolaze kod žena oni koji se zaustavljaju na pola puta, navalite, dakle, i tražite sastanak, tajni sastanak. Ona će se izvesno još više buniti, reći će vam: "Ah, tako daleko ne, to ne!" ali je to fraza koju žene kažu sa onoliko isto iskrenosti sa koliko vam se trgovac kune govoreći vam: "Verujte mi, toliko mene to košta!" Na kraju krajeva, ako ste ustrajni, vi morate uspeti. Ona će pristati na sastanak, ali ću biti smetnja ja. Mi ćemo se, ja i vi, sporazumeti i ja ću, recimo, otputovati.

Sve sa većim divljenjem slušao sam ovoga čudnovatnog muža.

– E, sad dolazi ono što je najglavnije. Vi ćete otići na sastanak, a ja međutim neću otputovati, kao što sam ženi kazao, već ću ostati i sa dva građanina, kao svedocima, banuću u kuću baš kad se ni vi ni moja žena ne nadate. Ako biste vi uspeli da u tome trenutku budete bez pantalona utoliko bolje. Moja će žena, razume se, ciknuti i pasti u nesvest, a ja ću skočiti na vas, oboriću vas na zemlju, izgaziću vas nogama, zatim ću vam razbiti pesnicom nos i iščupati vam pramen kose, koliko otprilike u besu jedan pravedan muž može iščupati; uzeću vaše pantalone kao korpus delikti, a vas, onako u gaćicama izbaciti iz kuće. Sve to, razume se, pred dvojicom građana. Eto, razumete li sad?

– Ali gospodine...

– Znam, vi se bunite zbog batina. E pa, gospodine moj, ljubavi nešto morate žrtvovati; ljubav traži žrtve. U srednjem su veku riteri ginuli da bi izabranici svoga srca dokazali ljubav; zašto ne biste dakle i vi bili jedan takav riter i pristali da izvučete batine.

– Da, ali kakav bih ja izgledao u očima gospođinim?...

– U momentu kad ste bez pantalona, izgledali biste vrlo dobro. Zatim, kad biste izvukli batine, vi biste izvesno izazvali sažaljenje, a ne zaboravite da je sažaljenje često puta izvor najdublje ljubavi.

– Da, ali ta ružna uloga koju mi nudite?

– Ama, čoveče, recite mi kakav ste vi đak bili iz matematike?

– Rđav!

– To se vidi. Ovde vi imate pred sobom jedan čist i jasan račun. Moja žena dobija brakorazvodnu parnicu kao moralna, čista, ispravna žena, a međutim mlada i lepa. Šta će biti onda? Grabiće se za nju i uzeće vam je ispred nosa. A obrnite stvar pa ćete videti kako stoji. Moja žena gubi parnicu kao nemoralna, kompromitovana sa vama, i šta joj ostaje onda! Ostajete vi, razumete li, vi!

Ovaj je čovek imao odista silnu logiku, šteta samo što je ta logika počivala na batinama.

Pri rastanku zvao me je da mu dođem popodne, a kada sam otišao, nisam ga zatekao kod kuće. Očigledno je da je ovaj čovek smatrao da smo već zaključili pogodbu i počeo je već da mi daje prilike za ove korake.

Međutim, ja sam bio doneo drukčiju odluku. Kazaću gospođi ceo svoj razgovor sa njenim mužem, ona zaslužuje da prema njoj budem iskren.

– Gospo, ja bih imao sa vama nešto da govorim, imao bih mnogo da vam kažem, – otpočeo sam ja uzbuđeno.

– Tako? – učini ona.

– Da... – zamucah ne znajući kako da počnem.. – vi vidite valjda, vi ste uvideli... ovaj, da... koliko vas ja poštujem.

– Hvala vam, gospodine!

– Samo što se taj osećaj koji zovem poštovanjem, drukčije zove u ovim godinama u kojima smo vi i ja.

– E, zar drukčije, to nisam znala! Pa kako se drukčije zove? – upita ona smešeći se više očima no usnama.

Ja se za jedan trenutak domišljah, najzad prelomih i odvažih se:

– Taj osećaj se zove: ljubav!

– Tako, dakle! – reče ona mirno – Uostalom, ja sam to već očekivala.

– Očekivali ste? – preplaših se ja da joj nije štogod muž govorio.

– Da, pročitala sam ja to iz vaših očiju, iz vašeg ponašanja, iz svega.

– A?...

– A odgovor, hteli ste da pitate?

– Da! – jedva i preplašeno prošaptah.

– Budite samo strpljivi. To vam mogu reći tek kad se uverim koliko ste mi odani.

– Oh, kad bi mi dali prilike da vam to pokažem.

– Razume se da ću vam je dati, i to odmah. – Ona poćuta malo, a zatim nastavi: – Vidite, dragi prijatelju, ja i moj muž smo u rđavim odnosima. O, više nego to, mi smo pred brakorazvodnom parnicom.

Isti početak kao i kod njenog muža.

– Verujem – nastavi ona – da vas to iznenađuje, jer vas buni to što se ja i moj muž inače lepo ophodimo. To dolazi otuda što se mi po sporazumu rastajemo. Ja neću njega, a on neće mene; a zašto, nemojte pitati. Ako su vaši osećaji, koje ste mi iskazali, iskreni, onda je sve ovo što sam vam rekla samo povoljno po vas, ali vi mi morate u ovoj borbi sa mojim mužem pomoći.

– O?...

– Vi biste mi mogli neobično mnogo pomoći. Meni bi trebalo što više dokaza o mome ispravnome držanju u braku. Ja ih imam, ali bi mi trebao i jedan eklatantan dokaz, jer moj muž bi želeo o meni obratno da dokaže.

– Da, poznato mi je, to sam hteo i da vam kažem...

– Evo dakle kakav je moj plan: vi ćete doći k meni jednoga dana i časa koji vam budem odredila... Ja ću u tome trenutku imati u drugoj sobi spremna dva građanina kao svedoke; oni će tu biti slučajno, i ne znajući zašto su tu. Vi ćete mi izjavljivati ljubav glasno, što glasnije; ja ću vas odbiti rečima da sam ja udata i časna žena, ali ćete vi navaliti, pa čak pokušati i da me poljubite. Ja ću tada dići užasnu dreku, tako da će ona dva građanina morati dojuriti u moju sobu; tada ću vam ja, pred njima, opaliti šamar, počupaću vam kosu i naleteću na vas noktima i grebati vas nemilosrdno po licu. Zatim ću zamoliti ona dva građanina da vas i oni propuste kroz šake i da vas izbace iz kuće.

Možete misliti kako mi je bilo. Kakav je ovo bračni par sa nagonom da mene tuče? I otkuda dolazim ja da se na mojim leđima raspravlja njihov bračni spor? Jer, kao što vidite, pristao ja uz muža ili uz ženu, predstoje mi uvek jedne batine. Sva je razlika u tome što bi jedne batine izvukao u pantalonama, a jedne bez pantalona.

Posle dužeg razmišljanja, našao sam da je najsrećniji izlaz iz ove situacije, kao i izlaz iz ove ljubavi, – da se ja nekako nečujno i nevidljivo izvučem. Tako sam nekako i učinio.

Tek posle nekoliko meseci sreo sam se jedanput na ulici s njima. Mladi par, čije međusobne tužbe leže pred konzistorijem, išao je pod ruku, a sa njima i jedan mladić.

Gde ste vi, gde ste vi? povikaše i jedno i drugo u jedan glas, kao da bi svako za sebe hteo reći: A što mi izmače kad smo tako lepo udesili stvar!

Ja se izvinih nekako i sa saučešćem pogledah onoga grešnoga mladića, kojega, izvesno, mesto mene hvataju za dokaz.

Posle ove burne, moja dvanaesta ljubav bila je vrlo tiha, još malo pa pobožna. A ona je odista i ličila na ikonu. Bila je izdužena i bleda lica, glatka čela i crne, duge kose, sa svetlim razdeljkom na temenu; malih, purpurnih usana i blagih očiju koje su skrivale duge trepavice.

Bila je neobično nežna i tiha, skromna i sramežljiva. Kada sam joj izjavio ljubav, ona je najpre oborila pogled, porumenela, zažmurila i dugo ćutala. Najzad je digla glavu i rekla:

– To ste mi sad kazali, pa nikad više!

Kad sam joj jednom stisnuo ruku, ona je najpre oborila pogled, pocrvenila, zažmurila i dugo ćutala. Najzad je digla glavu i rekla:

– To ste sad učinili, pa nikad više!

– Pa, lepo recite, na koji način da vam iskažem svoju ljubav?

– Meni je dovoljno da vas vidim samo, i ja vas molim zadovoljite se i vi time da me vidite samo.

I tako se cela ljubav sastojala u gledanju. Gledao sam je, i ona mene; viđao sam je, i ona mene. A jednoga dana nisam je video, ni ona mene, a zatim je nisam više viđao, ni ona mene.

Izgleda da je ova ljubav bila neka vrsta dijete ili posta, tako potrebnog stomaku pokvarenom od ljubavi kao što je bio moj. I ja sam taj post sasvim hrišćanski izdržavao. Trebalo je dijetom okrepiti stomak da budem kadar svariti trinaestu ljubav.

Q. b. f. f. f. s.

Q.b.f.f.f.s. piše u vrhu doktorskih diploma (Quođ bonum, felix, faustum, fortunatumque sit!) što u slobodnom prevodu znači: "U dobri čas!", ili "No, hvala bogu, jedanput!" Izgleda da je to zajednički uzvik i univerziteta koji se oprašta studenta koji mu je dosadio učenjem i studenta koji se oprašta univerziteta koji mu je dosadio mučenjem. Na mojoj diplomi, koju sam dobio po svršenom univerzitetu, nisu bila ispisana gornja slova, ali sam ja, kad sam je se dočepao, iz dubine duše uskliknuo:

Q. b. f. f. f. s!

Na vrhu moje diplome, najviše ako bi se mogle ispisati reči našega profesora krivičnoga prava: "Ima kažnjivih dela koja se na izvesnome mestu i u izvesnoj sredini ne proganjaju, jer ih je društvo legalisalo putem predrasuda, zablude, običaja, navike, ili pogdekad i putem zakona."

Čitaoci valjda ne očekuju da sa njima prođem ceo ovaj put kojim sam ja dospeo do univerzitetske diplome, i to možda da pređem svo univerzitetsko školovanje po predmetima, onako kao što sam to učinio kod srednje škole. Ja bih od ove knjige, u tom slučaju, načinio vrstu enciklopedije, nauke koja pruža sva znanja, sa svima uslovima da nijedno ne naučiš. I ko zna ne bi li to, kada bih govorio o svakome predmetu posebice, natovarilo i meni i čitaocima jednu mnogo veću opasnost na vrat. Moglo bi se desiti da izazovem profesorsku polemiku, a poznata je stvar kako su profesorske polemike opširne i dosadne. Sećam se jednoga urednika povremenog časopisa, koji se prevario te pustio profesora da napiše "reč dve" o udžbeniku drugoga profesora. Nije ni slutio kakva ga je guja toga trenutka ujela, jer kad je pustio već napad, morao je i odgovor, pa zatim odgovor na odgovor, pa odgovor na odgovor odgovora, i tako dalje redom, u beskonačnost. Ta dva profesora zauzela su grešnom uredniku pola lista i terali su se godinama iz broja u broj. Čitaoci su počeli javno da negoduju, pretplatnici da vraćaju list, a urednik očajno da čupa sebi kose. Najzad kao jedini način da se spase ove profesorske bede, prestao je sa listom i odselio se u jednu varošicu gde nema profesora, pošto je prethodno, lično od ministra presvete, dobio garantiju da se u toj varošici neće uskoro otvarati gimnazija.

Jedan američki urednik je u tom pogledu bio mnogo praktičniji. Da bi se obezbedio od sličnih eventualnosti, on je u zaglavlje lista stavio ovakav podnaslov: "List za sve javne interese, kao i za svaku javnu reč, izuzimajući profesorske polemike".

Da bi dakle sve te mogućnosti izbegao, bolje je da preskočim univerzitet, kao što sam ga u stvari i preskočio, i da se jednoga dana nađem sa Q. b. f. f. f. s. diplomom pred vratima univerzitetske zgrade.

Izlazeći još iz rektorove kancelarije, gde sam diplomu primio, i silazeći niz stepenice, mislio sam: "Sad su sve staze života preda mnom otvorene, moj je ceo svet, u ruci mi je onaj ključ što svaka gvozdena vrata otvara; u ruci mi je Aladinova lampa pred kojom se stene otvaraju; u ruci mi je samo da pomislim, pa će me diploma odvesti tamo gde sam poželeo". Ali – kad sam se jednom našao na ulici, pred vratima univerziteta, ja sam stao zbunjen pred pitanjem: hoću li levo ili desno?

Razvio sam još jednom i pročitao još jednom diplomu, tu na ulici, i tek sad sam uvideo da mi ona ne nudi ništa više do biti ili činovnik ili, od slobodnih profesija, advokat, novinar ili glumac.

Činovnik?

Odista primamljiv poziv. Zahteva se da ne misliš i zato dobijaš urednu mesečnu platu. Dovoljno je znati previti tabak i previti leđa, imati visoko mišljenje o svome pretpostavljenome, a vrlo rđavo mišljenje o onome koji je pre nego on bio na tom mestu: laskati starijem od sebe i natresati se nad mlađim od sebe; izvežbati uho da ne čuje sve, a oko da ne vidi sve; umeti prema potrebi, u onome što je crno nazreti i pogdešto belo, a u onome što je belo – pogdešto crno; umeti čitati između redova, zažmuriti na jedno oko, zadržati zubima jezik, ljupko se smešiti kad si uvređen, blagodariti kad si izgrđen i biti obavezan kad si nagrađen. Ako sve to savladaš i sve preživiš, živećeš sto godina i dočekati punu penziju.

Advokat?

Odista primamljiv poziv. U teoriji, braniš nevinoga i progoniš krivoga, a u praksi: braniš krivoga a progoniš nevinoga; jer kad bi se ostalo pri teoriji, advokatski bi poziv postao iluzoran. Nevinoga, ako je već nevin, nije potrebno ni braniti, krivoga ako je kriv, progoni sam zakon i bez advokata. Stoga je najbolje nemati posla ni sa nevinima ni sa krivima, utoliko pre što je vrlo teško znati ko je nevin a ko kriv, pa se baviti samo prodavanjem saveta, jer to je jedina srećna profesija koja prodaje savete, sve ostale, kao što su roditelji, učitelji, profesori i kućni prijatelji, daju ih besplatno. I što je najglavnije, kada kao mušterija odeš advokatu, ti nemaš prava ni da pipneš savet pa da kažeš: "Imate li vi na lageru kakav bolji kvalitet?" Nemaš prava ni da mu vratiš savet, pa da mu kažeš: "Slušajte, gospodine, ovaj vam je savet nešto prokisao i zaudara na buđu!" Nemaš nikakva prava, pa sviđao ti se savet ili ne sviđao.

I zamislite kakva bi to pakosna šala sudbine bila: ja koji nisam nikad u životu poslušao ničiji savet, sad da prodajem savete.

Novinar?

Odista primamljiv poziv. Reč koja je inače kod nas jeftina, koja se ne štedi, baca se, rastura, rasipa, ti pretvoriš u trgovački artikl i prodaješ je po skupe novce. Ne moraš ništa znati, pa ipak važiš za čoveka koji sve zna: ne moraš biti mudriji od onih koji ćute, pa ipak ti govoriš u njihovo ime.

I koliko čarobništva u tom pozivu! Dotakneš li se samo tajne, ona prestaje biti tajna; dotakneš li se samo čijeg ugleda, to prestaje biti ugled; dotakneš li se samo čijeg mira, taj prestaje biti miran. Pretvaraš vino u vodu i vodu u vino; crno zamazuješ belim, a belo crnim; dižeš mrtve Lazare iz groba, a žive Lazare sahranjuješ. Kadar si izmiti bez sapuna; obrijati bez brijača i oprati veš bez ceđa.

Glumac?

Odista primamljiv poziv. Poziv uzvišen, van dnevnoga, daleko od svega što je profano – izuzimajući pozorišnog blagajnika. Poziv koji najdrskije i najočitije utvrđuje fakat da se velika reč, reč istine, reč pravde, reč ljubavi, reč svega uzvišenoga, može samo onda reći javno ako se pokrije i okiti lažima. Hramovi, palate, gradovi, šume od namolovanog platna; krune od hartije, odelo od lažnoga zlata, mačevi od drveta; i lažne suze, lažni uzdasi, lažna uzbuđenja i lažne radosti, a sve to da bi se rekla ona velika, ona večita reč. Gde je ono srećno detinjstvo kome je prevrnute korito služilo kao presto, na kome je sedeo car izlizanih kolena na pantalonama i pocepanih laktova na kaputu, sa jednom guščijom peruškom za kapom? Pa ipak dečja je mašta umela da zamisli na njegovim plećima hermeline, na glavi krunu i da veruje da na koritu sedi miropomazanik i da mu sa strahopoštovanjem šapće: "Vaše veličanstvo!" Ljudi to nazivaju dečjom naivnošću a koliko je neiskrenije naivnosti i lažne spoljašnosti potrebno da bi se ljudima prikazalo to što deca sebi maštom stvaraju.

I zato, valjda, što glumci kazuju veliku reč istine pod šarenim i lažnim ornatima, nazvali su ih sveštenicima Talijinim. Kad sam prvi put, kao dete, čuo da glumce nazivaju sveštenicima, ja sam se ovako domišljao: onaj što igra ljubavnika mora da je arhimandrit, onaj što igra intriganta, mora biti da je okružni prota, onaj što igra komične uloge, mora biti da je predsednik konzistorije, a onaj što igra Kraljevića Marka i razmahuje buzdovanom, mora da je đakon, jer i naš đakon tako kadi o službi kao da mu je buzdovan u ruci. Docnije sam pojmio i priznao da su glumci odista sveštenici, samo bez svešteničkih prihoda, bez činova i bez crvenoga pojasa, jer bi im ovaj spao sa mršava trbuha.

Ono što je u glumačkom pozivu naročito prijatno, to je što on svoju javnu reč, svoj posao, svoju zadaću vrši maskiran. To čine, doduše, i svi ostali u životu, samo je razlika između njih i glumaca u tome što glumac uzima na sebe pravu masku, masku koja odgovara roli koju izvodi: sebičnost maskira kao sebičnost, zlobu kao zlobu; a pakost kao pakost, dok u životu to drukčije biva: tamo se jedna rola igra, a druga maska stavlja. Političar, na primer, na svoju sebičnost stavlja masku rodoljuba; nasilnik na svoje nasilje stavlja masku pravde; bogataš na svoje zelenaštvo stavlja masku dobročinstva; raspuštenica na svoje iskustvo stavlja masku naivnosti, a zlobnik na svoje savete stavlja masku prijateljstva.

I kad su svi ovi pozivi, sa svima svojim dobrim stranama, prošli kraj mene, ja sam još uvek, sa diplomom pod pazuhom, stajao nerešen kuda ću i na koju stranu: u advokate, novinare, glumce ili činovnike?

Kažu dobro je u nedoumici obratiti se iskustvu, iako ja lično o iskustvu nemam tako odlično mišljenje. Veli se: iskustvo je majka mudrosti. Možda, ali je lakomislenost majka iskustva, jer da nema lakomislenosti, ne bi bilo ni iskustva.

Raspitao sam se gde je biro iskustava i u koje doba prima klijente i obratio sam mu se:

– Imam diplomu univerziteta koja mi daje mogućnosti da budem advokat, novinar, glumac ili činovnik. Za ostale su mi profesije zatvorena vrata ovom diplomom. U nedoumici sam na koju će stranu?

– Idi u državnu službu! – odgovori mi iskustvo.

– Ja bih radije kakvu slobodnu profesiju.

– Koju?

– Advokat, na primer.

– Advokat? – učini iskustvo i uznese obrve na čelo. – Ako ćeš mimo zakona, onda ne moraš, brate, u advokate. Otiđi u šumu pa presreći putnike, tako ćeš brže steći, a nikakve ti školske kvalifikacije nisu potrebne. Il' šta drugo: da braniš nevine ili možda krive? Nevini malo plaćaju, a krivci nemaju para. Ili da daješ možda savete ženama kako da se razvode sa muževima, ili kirajdžijama kako da ne plaćaju kiriju, ili seoskim predsednicima opština kako da se izvuku od suda zbog pojedene poreze. Sve su to sitna posla. Drugo je to da ti padnu šaka braća koja su nasledila bogatoga oca, pa još da uspeš da ih zavadiš! Jer braća kad se zavade, teraju parnicu kroz ceo život, pa ti kao advokat u stvari postaneš naslednik onoga velikog imanja i na račun toga nasledstva živiš kao mali bog. Jest, al' takve su prilike retke, na to ne možeš pouzdano računati.

– A novinar?

– Novinar? – učini iskustvo i ponovo mu se uznese obrve na čelo. – Odista, voditi javnu reč vrlo je mužanstven poziv, pa ipak taj tako mužanstven poziv sastoji se iz ženskih osobina. Dobar novinar mora najpre biti neobično radoznao, mora zavlačiti nos u stvari koje ga se ništa ne tiču, mora biti lajav na peru i mora, to naročito, umeti da preuveličava stvar. A to preuveličavanje stvari donosi mu naročita i svakodnevna zadovoljstva: jure ga žandarmi sa pozivima; jure ga uvređeni sa revolverima; naleću na njega žene sa ambrelima, pišu mu anonimna pisma, grde ga, i za sve to satifikacija mu je što ga visoko cene i što je nisko nagrađen.

– A slava?

– Zar glumac?

– Da!

– Odista, – učini iskustvo i uznese mu se opet obrve na čelo. – Odista, mnogo istine i lažljivosti toga poziva, i mnogo laži u istini toga pozira.

– A slava?

– I zaborav!

– Aplauzi, ovacije?

– I zviždanje.

– Venci?

– I prazan stomak!

– Pa ipak, glumac je bar ljubimac publike...

– Koje i do kojih granica? Ima dve publike: jedna koja simpatiše tvojoj umetnosti, i druga: koja joj simpatiše dok si mlad. Ona prva zaboravlja te čim siđeš sa pozornice, a ona druga – čim ti se prva bora ispiše na čelu.

– I onda... šta onda dakle?

– Svi putevi vode u državnu službu. Obrati se majci državi, i podojiće te. Svakog dvadeset i šestoga pružiće ti dojku, a ti samo nasloniš usne i srčeš, i ni o čemu ne brineš.

– Ali, – bunim se ja – zar se baš mora u državnu službu?

– Pa, brate, država te je školovala, pa je pravo da ti ona i plati to tvoje školovanje. Ne misliš valjda da ova tvoja diploma ima kakvu vrednost za Založnu banku, ili možda da predstavlja kakvu vrednost koja bi se mogla na berzi kotirati. Ne, brate, to samo za državu može imati vrednosti.

Iskustvo je iskustvo, i valja mu se potčiniti. Zakucao sam jednog dana na državna vrata. Dočekao me je, u ime države, čovek sa obezbeđenim godinama službe i podvaljkom koji je kao državno sisanče stekao. Podneo sam moju diplomu, i on baci nemaran pogled na nju, pa pošto me odmeri reče:

– Nema potrebe. Imamo dovoljno činovnika!

Vratih se očajan, ali mi rekoše, što do tada nisam znao, da na državi ima nekoliko vrata, a ne samo jedna kao što sam ja do tada mislio. Zaredah na sva vrata redom i svud zatekoh ljude sa obezbeđenim godinama službe i sa obezbeđenim podvaljkom, i svud ti ljudi nemarno zaviriše u moju diplomu i svud mi rekoše:

– Nema potrebe. Imamo dovoljno činovnika!

Razočaran, ja se setih opet iskustva, te pođoh njemu:

– Država me neće!

– Kucao si?

– Jesam!

– Na sva vrata?

– Na sva!

– Pa šta vele?

– Ništa. Ja imam utisak kao da im ova diploma smeta.

– Možda, vrlo je moguće! – učini iskustvo kao razmišljajući o nečem. – Odista, zaboravio sam reći da bi to mogla biti smetnja. Pismenost kod države ne predstavlja najveću vrednost; naprotiv, nepismenost je vrlo cenjena. Univerzitetska je diploma najveći luksuz u Srbiji. Nego, pođi ti opet na ista vrata, ali poslušaj me: krij kao zmija noge da si svršio univerzitet. Reci da si nepismen, da si samo omirisao neku školu, i videćeš, svud će te lepo dočekati, svud prihvatiti, svud ponuditi.

Ohrabren ovom nadom, ja strpah univerzitetsku diplomu u postavu od kaputa i zakucah opet na državna vrata.

– Gospodine načelniče, – počeh vrlo obazrivo, kako čovek sa obezbeđenim državnim podvaljkom i godinama službe ne bi ni iz jedne jedine reči naslutio da sam svršio univerzitet – došao sam da vas zamolim za službu.

– Šta si svršio?

– Pa... nekih četiri razreda gimnazije, ali nisam položio ispit.

– A jesi li pismen?

– Nisam baš kako treba, ali poučiću se!

– Sasvim, sasvim! – odgovori načelnik. – Ako budeš vredan, poučićeš se. Eto, ja sam svršio dva razreda gimnazije, pa šta mi fali.

I tako dobih prvu neukaznu službu, u kojoj sam se svojski starao da ispoljim što više nepismenosti, što mi je obezbeđivalo sjajnu karijeru. Tu bi karijeru ja odista i napravio da moje kolege, činovnici, ne prokljuvale odnekud, da sam svršio univerzitet i denunciraše me kod pretpostavljenih. Pretpostavljeni me odmah uzeše toga radi na zub, načelnik čak reče da sam ja falsifikator koji univerzitetsku svedodžbu prepravlja u svedodžbu četvrtog razreda gimnazije; počeše me proganjati i najzad izagnaše.

Ali ja, od trenutka kad sam saznao za puteve kojima se dobija služba, nisam se već tako olako podavao očajanju. Pustio sam da prođe izvesno vreme, dok se u vladinim krugovima zaboravi da sam svršio univerzitet, i uputio se načelniku drugog ministarstva.

– Gospodine načelniče, – otpočeh snishodljivo i izjavih želju i molbu.

– Šta si bio dosada?

– Pa... bio sam podnarednik.

– A jesi li što učio?

– Nešto malo... u vojsci.

– Dosta, brate, sasvim dosta. I ja sam bio žandarmerijski poručnik, pa eto, hvala bogu! Da su Karađorđevi ustanici bili pismeni, ne bi se nikad ova država oslobodila!

– Sasvim! – kliknuo sam ja ushićen.

I ja opet dobijem neukaznu službu, u kojoj bi možda daleko doterao, ali otpoče odnekud strahovita kampanja protivu mene. Najpre počeše da stižu ministru anonimna pisma, u kojima mu se dostavlja da sam svršio univerzitet, pa onda stručni "Glasnik" službenika istoga resora u kome sam i ja počeo otvoreno da pišem: "Ne može biti napretka ovoj struci dogod se u nju uvlače i ljudi koji su svršili univerzitet!" Zatim ovaj pokret uze i šire razmere, te u skupštini pade i jedno kratko pitanje: "Zna li gospodin ministar i vodi li o tome računa što se u državnu službu uvukao i jedan čovek koji je svršio univerzitet?"

Posle toga, razume se, nije mi bilo više opstanka, i ja sam se jednoga dana opet našao na ulici sa Q.b.f.f.f.s. Da bih umirio savest, dao sam da mi se urami ta diploma i obesio sam je kraj uramljene diplome kojom sam primljen za redovnog člana nekog pevačkog društva.

Kad sam i taj posao obavio, te diplomi odredio njeno pravo mesto, ja sam opet stao pred pitanjem: levo ili desno? Advokat? Novinar? Glumac?

Pa ipak, država je kao i rođena majka; učini ti nepravdu, ali ti učini i ljubav te zagladi nepravdu. Takav je slučaj bio i kod mene. Videći me da sam se o svojoj sudbini zamislio, i pretpostavljajući da ću se ja još dugo misliti, država mi je pritekla u pomoć. Da bi mi dala mogućnosti da mislim šta ću, uputila me je u požarevački kazneni zavod, sa presudom koja mi je obezbeđivala dve pune godine razmišljanja između četiri tamnička zida.

Odista, retka pažnja od jedne države.

Tamnica

 

Među prvima u mome novome društvu prišao mi je jedan vašarski kesaroš, mignuo okom na mene, kao da bi hteo reći: "Poznajemo se sa aranđelovačkog vašara!" i pružio mi prijateljski ruku.

– Dobro došao, novajlija!

– Bolje te našao, prijatelju!

– A uhvatiše braća, a, uhvatiše?

– Uhvatiše!

– A ti drugi put pazi kad zavlačiš ruku u tuđi džep. Ono, i mene su uhvatili, ali ja sam hteo da otsečem kesu, a to je malo teži posao.

– Ama nisam ja za to osuđen.

– Nisi? – iznenadi se kesaroš. – Nego? Možda za zlonamernu paljevinu?

– Ne, brate!

– Ili kao maloletni saučesnik u ubistvu?

– Nije ni to!

– Nego?

– Napisao sam jednu pesmu.

– Pesmu? – nasmeja se kesaroš. – Pričaj ti to, prijatelju, drugome kome.

– Odista ti kažem.

– Čudo ne kažeš: osuđen si što si išao u crkvu na službu božju.

– Ako hoćeš veruj mi.

– O, maj, to sad prvi put čujem. A je l' svako koji napiše pesmu treba da bude osuđen na robiju?

– Trebalo bi, ali znaš kako je, mnogi se izvuku. I obično se izvuku oni koji napišu rđavu pesmu.

– A tvoja je pesma bila dobra?

– Sve sudije prvostepenoga suda i sudije kasacije tvrde da je dobra.

– A koliko su te osudili?

– Dve godine.

– Ajaoj! A mene za krađu godinu dana. Mora da je to neki gadan posao – pisanje pesama.

– Razume se, da je gadan. Mučiš, prvo sebe dok je napišeš, pa mučiš urednika da ti je štampa, pa onda mučiš one koji je čitaju, pa državnog tužioca da te optuži, i najzad sudiju da te osudi.

– A zar nisi imao olakšavne okolnosti?

– Ama, zar se ti i u tome razumeš?

– Kako da se ne razumem, zar je meni ovo prvi put. Znam ceo krivični zakon napamet. Nisi, dakle, imao olakšavne okolnosti?

– Imao sam ih.

– Koje?

– Dobro vladanje.

– To je, brate, otežavna okolnost. Kod nas ako si dobrog vladanja, to ti je sigurno da ćeš stradati, a ako si sumnjivoga vladanja, možeš još nekako i da se izvučeš. Zauzme se za tebe i advokat, i sreski načelnik i predsednik sreske partijske organizacije, pa prođeš. Eto, meni je baš sumnjivo vladanje pomoglo te sam osuđen samo godinu dana. A imao si valjda i priznanje.

– Jest!

– Eto ti, znao sam! A i to ti je otežavna okolnost. Kad te uhvate na delu, priznaj. To razumem, to se mora priznati, ali ako ti priznaš i kad te ne uhvate na delu, onda je to otežavna okolnost. Jest, u presudi piše da ti se to računa kao olakšavna okolnost, ali te zajedno s tom okolnošću teraju na robiju, pa šta ti onda vredi.

– To jest!

– A kad izađeš odavde, hoćeš li opet da pišeš pesme?

– Neću više!

– Pa dabome. Nikakve hasne nemaš, a ležiš badava robiju. Nego, ako hoćeš da me poslušaš, kad se pustiš odavde, da otpočnemo zajedno posao.

– Kakav posao?

– Pa da šečemo kese po vašarima. Znaš, kad smo udvoje, onda lakše ide. Ti ga zavaraš ili mu priđeš da pripališ cigaretu, a ja mu odsečem kesu. Posle delimo.

– Nije to posao za mene.

– Nego šta je?

– Ja sam svršio univerzitet.

– Univerzitet? Obesi ti to mačku o rep. Ovaj univerzitet ovde što ga sad svršavaš – ako ti donese štogod u životu, a onaj što si ga ti svršio obesi mačku o rep. Šta može ono da ti donese?

– Mogu da postanem veliki činovnik.

– Pa utoliko pre izvežbaj se da sečeš kese.

– Mogu biti i ministar.

– Možeš, ama i to ti ne vredi ako se ne naučiš da sečeš kese. Misliš ti, tako se to prolazi kroz život sa univerzitetom i sa pesmama. Ajd' ti piši pesme, a ja ću da kradem, pa ćemo se sresti kroz jedno dvadeset godina. Upamti, srešćemo se. Ja ako ne doguram da budem narodni poslanik, ono doguraću sigurno da budem predsednik upravnog ili nadzornog odbora kakve banke. Ti ćeš tad proći kraj mene izlizanih pantalona i izlizane pameti, i skinućeš mi duboko kapu i izjavićeš mi svoje poštovanje i ponudićeš mi da mi, za pedeset dinara, napišeš čestitku u stihovima za moj rođendan. Javiće se verovatno dotle i jedna ili dve knjige tvojih pesama, sa tvojim potpisom, ali će se javiti dotle i stotine hiljada akcija sa mojim potpisom. Tvojim će knjigama svaki dan padati cena, a mojim akcijama rasti; tvoju će knjigu ceniti dvojica-trojica takvih kao što si i ti, a moje će akcije imati cenu i na samoj berzi; tebi će se smejati kad prođeš kroz čaršiju, a o meni će se s poštovanjem govoriti. Je li tako?

Sa zaprepašćenjem sam slušao kesaroša kojega ću odista sresti kroz dvadeset godina.

– E pa, kad eto priznaješ da je tako, a ti mi reci sam: koji je univerzitet bolji za život, da li ovaj što si ga ti svršio ili onaj što ga ja sad svršavam? Razmisli dobro, razmisli!

I razmišljao sam, dugo sam razmišljao o tome, jer ako ništa drugo, tamnica je bar za razmišljanje neobično pogodna ustanova, a razmišljanje je jedina i besplatna i bezopasna zabava čoveka. Samo, treba umeti razmišljati, jer ima ih koji ni to ne umeju.

Moja današnja kuvarica, gospa Lenka, tvrdi, na primer, da ne ume da razmišlja, onako isto kao što ne ume da pravi knedle od sira i pitu sa orasima.

– Pa dobro, gospa Lenka, kad ste bili mlađi, jeste li onda umeli da razmišljate?

– Nisam.

– Vi ste udovica, prema tome ste bili udati. E pa zar prilikom udaje, kad ste se imali odlučiti hoćete li poći za pokojnika, zar niste onda razmišljali?

– Nisam.

– Kako to?

– Pa ja i pokojnik smo se ranije poznavali, i kad sam ušla u sedmi mesec našega poznanstva, ja sam se bez razmišljanja udala.

– Lepo, to je odista vrlo moguće na taj način. Ali kada ste se upoznali sa pokojnikom i kad vam je to poznanstvo imalo da donese onaj sedmi mesec poznanstva, zar ni onda niste razmišljali?

– Nisam.

– Kako to?

– Pa, u takvim se prilikama obično ne razmišlja.

– Vi ste posle godinu dana bračnog života ostali udovica; našli ste se bez zaštite, bez potpore, a život je tako težak. Jeste li bar onda razmišljali?

– Nisam ni tada.

– Zašto?

– Pa bila sam mlada i lepa.

– Sasvim, sasvim! Ali, gospa Leno, otad je prošlo mnogo vremena; prošla je i mladost i lepota, i vi ste po svoj prilici imali često prilike da razmišljate.

– Imala sam; ali nisam razmišljala. Ne umem, nisam se vežbala pa ne umem.

– Kako to ne umete?

– Pa eto tako! Prekodan sam u poslu, pa mi i nije do toga da razmišljam, već ostavljam za uveče. A uveče legnem, prebacim pokrivač preko glave i kažem sama sebi: E, ajd' sad, Leno, misli o toj i toj brizi. I počnem lepo, a tek misli najedanput pođu u raskorak, skrenu i odu na dvadeset i devetu stranu. Eto tako, ne umem da razmišljam, pa to vam je.

A nije to slučaj samo sa gospa Lenom. Meni se i jedan načelnik ministarstva žalio da ne ume da misli, u što me je neobično lako ubedio. Pa ipak sam mu iz učtivosti rekao:

– Ali kako, zaboga?

– Tako, gospodine, ne umem. Ponesem ja kući akta, kakav važniji predmet o kome mi treba dobro razmisliti pre no ga referišem ministru. Kažem sam sebi: e, o ovome ću ozbiljno promisliti, i razvijem akta na sto, i naslonim glavu na ruke i počnem misliti. Ali se red misli kod mene ovako otprilike razvija: ovo potraživanje deoničarskog društva nije ni u kom slučaju administrativni spor, prema tome... Onaj mladi inženjer opet je danas prolazio kraj moje kuće, a moja žena čini mi se da je bila na prozoru; uostalom... Da mi je samo znati šta se sludovao Antonije Đorđević te nazidao treći sprat na kući, jer ako uzme čovek u račun da... Moraću da opomenem sutra gospodina Panića da ne dovodi više svog lovačkog psa u kancelariju, jer gde bi nas to dovelo ako svi činovnici počnu dovoditi svoje domaće životinje u kancelariju, što uostalom... Baš mi se prijeo nešto pileći paprikaš sa noklicama, moraću ujutro da kažem Nati da mi spremi, a mogla bi... Pa dobro, zašto je Petković predao ključeve trgovačkom sudu kad mu je posao išao neobično dobro, ili je to možda... – Pa se najedanput trgnem i setim se da su preda mnom akta i da sam ja o njima uzeo razmišljati, te se priberem, vratim se sebi i uzmem ponova razmišljati: ovo potraživanje deoničkog društva nije ni u kom slučaju administrativni spor, te prema tome... Niko drugi nije mogao napisati ministru ono anonimno pismo o nabavci drva za ogrev ministarstva nego onaj Arsa pisar iz trećeg odeljenja, a taj isti Arsa... Baš, šteta što mi se razbila ova ćilibarska muštikla, a tako sam je voleo... Kako bi bilo da sačekam onog inženjera na prozoru pa da mu prospem bokal vode na glavu...

– Eto, tako to ide redovno. Prosto ne umem da mislim, pa to ti je!

A kako bi spasonosan sanatorijim za te koji ne umeju da misle bila tamnica, iako je nju država ustanovila, bar u pogledu političkih krivaca, baš za one koji umeju da misle. Odvojen potpuno od huke života i od događaja, odvojen od vreve i komešanja svetskog, kao robinzonski usamljen čuvar kule svetilje, koji posmatra bure na pučini koje ne dopiru do njega, čovek se između četiri tamnička zida povlači u sebe, zbere sve misli, te one kao reflektorska žiža obasjavaju predmet na koji se prostiru.

I kako je to prekrasna panorama kada se iz usamljenosti posmatra svet kroz takvo jedno staklo na dogledu kao što je apsanski prozor!

Kao nabujala reka teče život širokim stazama; teče i ruši prepone, razriva obale, krha brane, plavi doline i odnosi sobom sve, sve što nađe, sve što zbere. Čitav korzo ljudskih vrlina i ljudskih slabosti defiluje ispred stakleta na ovome čudnovatome dogledu. O, koliko novina, koliko zanimljivosti i koliko istine koja se golim okom ne opaža!

Ja sam sve te slike poznavao dok sam i sam bio na toj stazi, ali odavde uveličavane stakletom, one sasvim drukčije izgledaju. Eno je nevinost, na primer, sa kratkim suknjicama više kolena, sa azur čarapama kroz koje se vide rumeni listovi, u providnoj haljini koja joj ocrtava sve čarobne ugibe na telu i sa dekolteom iz koje vire nabrekle dojke. Eno ga poštenje, obuklo dugačku košulju, nataklo na glavu šarenu kapu sa praporcima i poskakuje pelivanski i histerično se cereka. Eno ga i dobročinstvo, isturio mu se siti trbuh kao u porodilje, diglo glavu uvis osvrćući se levo i desno u očekivanju da mu svet skida kapu i klanja mu se. Eto odmah zatim i sujete, pre gola no obučena, te joj se kroz tanku kožu isturaju kosti i sagleda svako bedro; pokvarenih zuba i usahlih dojaka, nafrakana i navučenih obraza kao one ženske što ih noćne patrole zbiraju sa ulice. Eno i gordosti, obesila tri lisičja pera pozadi, zadela nekoliko obojenih guščjih perušaka u kapu, uznela glavu i staje na žulj svakom trećem prolazniku. Eno i zlobe, ukusno i lepo odevena, ljubazna i predusretljiva, sa jednim toplim osmehom na usnama i mačjim pogledom. Eno je i matora usedelica pravda, zamenila lažnim poispadale zube, zadigla suknju te joj se vidi donji prljavi veš: metnula mutne naočare na nos da bi sakrila razroki pogled; podmetnula čitava povesma vune u grudi da bi formirala usahnule dojke iz kojih još i danas doji čovečanstvo. I za njima još mnogi, još vrlo mnogi: rodoljublje, licemerstvo, sebičnost, vrlina, porok, laž i istina i svi drugi, svi koji izbliza, kada si među njima, niti izgledaju tako odeveni niti su takvoga ponašanja kakvo se kroz ovo staklo na dogledu sagleda.

A ovaj dogled, tamnički prozor, ima i onu drugu poznatu osobinu istinskog dogleda. Kad gledaš kroz malo staklo na veliko, onda se predmet koji gledaš uveliča, i obratno: kad obrneš dogled i gledaš kroz veliko staklo na malo, tada se predmet umanji. Taj je eksperimenat neobično zanimljiv i daje se neobično lepo izvesti baš kroz dogled koji predstavlja apsanski prozor.

Vidiš, na primer, kroz veliko staklo uveličanoga političara, velikog državnika, čija svaka reč beleži epohu u razvitku države, čiji svaki korak predstavlja korak istorije; čijoj se mudrosti gomile klanjaju i koji masama zamenjuju olimpijske bogove koji su živeli među ljudima. A obrneš li onu drugu stranu dogleda te pogledaš kroz veliko staklo na malo, ti vidiš umanjenog državnika; vidiš sebičnjaka čija je svaka reč sračunato licemerstvo; čiji je svaki korak grabljivi potez; kome se klanjaju i koga obožavaju plaćene gomile i koji je kao starozavetski saraf ušao u hram gospodnji radi pazara.

Ili: na veliko staklo vidiš uveličanu plemenitost glasovitoga mecene i dobrotvora. Njegova darežljiva ruka blaži svaku bedu i jad; njegovo plemenito srce saučestvuje u svakoj nevolji. On je već mnogu suzu utro, mnogi bol olakšao, mnogu bedu ublažio; njega nevoljnici za života smatraju svecem i njegova je duša, po smrti, obezbedila sebi mesto u raju. A obrni sad staklo na dogledu, pa ćeš videti okorelog zlikovca, koji je čitav niz sirotinje oglobio, koji je mnoge i mnoge kuće do temelja razorio; koji je bližnjemu zalogaj iz usta otimao, a sad, sitnim dobročinstvima, proglašava kroz novine svoju plemenitost ne bi li uspavao savest i ne bi li uspavao vlasti koje mimoilaze ove bezdušnike skrivene iza maske dobročinstva.

Pa onda, kroz ovo veliko staklo vidiš uveličanoga književnika ili naučnika za kojega se veli da kazuje poslednju reč; čije se ime ispisuje uvek u vrhu i sa poštovanjem izgovara; kojemu se oni koji ga opkoljuju stalno dive, kako onome što je napisao, tako i onome što će napisati; nad kojim visi venac slave i pred kojim su panteonska vrata širom otvorena. A kad okreneš onu drugu stranu, staklo koje umanjuje, ti vidiš jedan običan profesorski tip kakvi se u velikih naroda broje na bataljone; vidiš čoveka koji svoje akovče znanja celoga života pretače; vidiš naučnika koji kao kakva modistkinja svakih šest meseci reklamira novu robu kojom se snabdeo za tu sezonu, napominjući uzgred da rasprodaje staru po sniženoj ceni, i vidiš čoveka koji na našoj naivnosti zida svoju lažnu veličinu.

I koliko drugih i koliko drukčijih slika kad posmatrate svet kroz stakla koja uveličavaju i koja smanjuju. A to i jedno i drugo staklo tamnički je prozor pre no ma kako usavršeni američki dogled.

Vojska

 

Čoveku dvaput u životu uzimaju meru dužine i širine tela: jedanput kad stupa u vojsku i drugi put kad umre. Što ga mere kad umre, to razumem, to ima i svoje praktične primene, ali zašto ga mere kad treba da stupi u vojsku, to ne razumem. Vele: zato što se u vojsku ne primaju ljudi uzanih grudi, a ja ni kod jedne profesije nisam sreo toliko uzanih grudi kao u vojsci.

To premeravanje čoveka kad stupi u vojsku zove se: komisijski pregled. Takav komisijski pregled vrši se takođe dva puta u životu, jedanput kad se osigurava život od kakvog osiguravajućeg društva, a drugi put kad se osigurava smrt, stupanjem u vojsku. I kao što vam okretni agent osiguravajućeg društva veli: "Osigurajte se na život da bi spokojni mogli umreti!", tako vam i oduševljeni vojnik veli: "Umrite spokojno da bi mogli večito živeti!"

Razume se, ne mislim ja da upisati se u vojsku znači pretplatiti se na smrt. Zlo bi bilo kad bi tako bilo. Naprotiv, to vam je kao kod lutrije: češće je slučaj da ne izvučete zgoditak no da ga izvučete, te prema tome upisati se u vojsku pre bi značilo kupiti samrtni loz, od kojih tek jedan mali procenat izvlači zgoditak. Samo što se za te zgoditke može reći da su u bukvalnom smislu reči zgodici.

U tome smislu nam je vrlo mudra i primamljiva objašnjenja davao i naš kaplar Ljuba, koji nas je svesrdno hteo da ubedi o lepoti vojničkog poziva: "U ratu se nikad ne zna ko će poginuti, a ko neće. Često puta baš onaj pogine koji misli da neće poginuti, a ne pogine onaj koji misli da će poginuti. Dabome da bi za održavanje reda i discipline mnogo bolje bilo kad bi se unapred znalo ko će poginuti. Toliko i toliko njih treba da poginu, kaže meni komandir, a ja lepo odredim: ti, ti, ti, ti i ti, i rashodujem te, i ti lepo pogineš pa čista stvar i uredni spiskovi, pa čoveku čisto milo da radi. Al' ne zna se, nego kako se desi, jer svaki metak ne pogađa. Tvoja je dužnost da pogineš; ako ne pogineš, ti nisi kriv!"

Stoga možda meni i izgleda ona komisija koja vrši pregled regruta vrlo slična onoj komisiji na klanici koja odabira ono što je za klanje, a odbacuje ono što nije. Jer, odista, regrutna komisija ima jednu čudnu logiku: ono što nije sposobno za život ona proglašava da nije sposobno ni za smrt, a ono što je sposobno za život ona proglašava da je sposobno i za smrt.

Pošto vas komisija pregleda i oglasi za sposobna, ošišaju vas i obuku vam uniformu, a od toga časa postajete jednoobrazan. Vi stupate u vojsku sa dva obraza, ali vojne starešine nalaze da u vojsci nije potrebno imati tako mnogo obraza, i zato vam, odmah u početku službe, svedu obraze na jedan.

Jednoobraznost u vojsci sastoji se u ovome: biti ošišan do glave, biti obučen u uniformu i ne misliti ništa. Naročito ne misliti, to je jedan od najhitnijih uslova jednoobraznosti.

– Vojnik nije zato tu da misli! – objašnjavao nam je kaplar. – Šta bi onda radio gospodin major kad bi svi mi mislili. Imaš da slušaš, eto ti, a ne da misliš!

Ne zna čovek uopšte šta da radi na kraju krajeva u životu: da li da misli ili da ne misli. U školi ti kažu: "Uči se, sinko, da misliš, jer teško tebi ako uđeš u život a ne znaš da misliš!" A kad svršiš školu, ti stupaš u vojsku, kažu ti: "Nemoj misliti, nisi došao ovde da misliš!" Oženiš li se, žena ti kaže: "Moje je da živim i gledam kuću, a tvoje je da misliš!" A država, opet, otera te na dve godine tamnice, zato što si mislio.

E pa, ko sad tu da mu pogodi šta je bolje: misliti ili ne misliti? Oni koji misle tvrde da je bolje ne misliti, a oni koji ne misle tvrde da je bolje misliti. "Dok sam ja mislio i razmišljao, dotle onaj brat krckao paru po paru, pa eno ga on sad bogat čovek, a ja duvam u prazne pesnice" – veli jedan koji je promašio život. "Kad god sam o čemu dugo mislio ispalo mi je naopako, a što god sam ćoravački uradio, dobro se svršilo" – veli iskusan čovek. Tako vele oni koji se kaju što su mislili, a tako vele i oni koji nisu mislili. "Da sam ja samo malo mislila, ne bi odista pošla za tebe," – veli mlada žena svome postarijem mužu. "Nisam, brate, mislio, a da sam mislio ne bi mi se desilo to i to" – žali se onaj koji ne može da povrati ono što je izgubio.

Slušajući ove žalbe, čovek se odista mora pitati: šta je bolje, misliti ili ne misliti? Izgleda, ipak, da to ide po profesijama; ima profesija kod kojih se mora bezuslovno misliti, a ima ih koje ne traže to baš kao neophodan uslov. Tako, na primer, u one prve, koji bezuslovno moraju misliti, spadaju: šoferi, kočničari, piloti, mašinovođe i krmari na lađama; sve ostale profesije, kao: državnici, profesori, književnici, činovnici viši i niži, sveštenici i oficiri, spadaju u onaj drugi red.

Kad si obukao uniformu i prestao da misliš, ti si onda vojnik, i stavljaju te u front, gde te prvo uče ravnanju. Tome ravnanju, na koje se u vojsci vrlo mnogo polaže, cilj je da sve ljude stave pod konac i da ih naviknu da ne istrčavaju jedan ispred drugoga. Vojničke starešine troše vrlo mnogo i snage i vremena na to korisno znanje, tako da kod vojnika ravnanje postane prava navika, pa ipak, kad izađe u život – ne ume da sačuva tu lepu naviku. Možda i zato što se u životu više ceni istrčavanje ispred fronta. Drugo čemu te uče u vojsci, to je: da ideš u korak. Ne smeš izostati, niti smeš preteći, već ići istim korakom kao i onaj do tebe, kao i onaj ispred tebe i kao onaj iza tebe. Ne vredi ti ništa tvoja univerzitetska diploma, niti ti ona daje prava da načiniš kakav krupniji korak, već moraš da ideš uporedo, korak u korak sa čovekom koji se u vojsci ošišao prvi put u životu i koji u vojsci saznaje kako mu je prezime. Sećam se da sam jednom u Makedoniji video konja i magarca upregnute u ista kola, te su morali ići u korak. I koliko je puta siromah konj pokušavao da napravi veći korak, da pođe brže, ali se svi ti pokušaji razbijali o magarčevu upornost, koji nije hteo da miče brže, ili koji bi čak i stao u mestu, a pogdekad, u svojoj filozofskoj rasejanosti, pošao i na sasvim suprotnu stranu od konja. Da je u vojsci slobodno misliti, o ovoj bi se slici dalo razmišljati i mogla bi možda da posluži kao zgodno upoređenje.

Čim ste naučili da idete u korak, počnu vas učiti da treskate nogom o zemlju. To je treskanje nogom o zemlju tako važna stvar, da onaj vodnik čiji vod tako treska da pršti kaldrma pod cokulama, – dobija naročite pohvale. Zašto je potrebno da vojnik u maršu tako treska nogom, to ni dan danas ne znam, sem ako to ne odgovara onome propisu u egzecirnim pravilima, po kome je "kretanju cilj da se izvestan prostor pređe za izvesno vreme sa što manje umora", ili je možda to usluga koju vojska čini opštini i državi nabijajući u varoši kaldrmu, a van ove drumove.

To treskanje nogom o zemlju ostalo bi meni i dalje nejasno da mi tu skoro nisu objasnili da su ga, kao vrlo važnu vojničku potrebu, izmislili i proturili u egzecirna pravila liferanti cokula za vojsku.

Kad si naučio da se ravnaš i da koračaš, onda te uče kako ćeš pozdravljati starešinu. Ne pozdraviti u društvu, to je neučtivost, ali ne pozdraviti u vojsci, to je čitav zločin. Stoga se toj obuci posvećuje naročita pažnja i stoga su vojnička pravila u tom pogledu vrlo iscrpna i vrlo jasna. Iz tih pravila će vojnik najpre naučiti: kad sretne starešinu koga treba da pozdravi, on treba pri pozdravu da okrene glavu na onu stranu s koje starešina prolazi, a ne na suprotnu, što se mora smatrati kao vrlo razložan propis. Zatim, vojnik mora naučiti i taj važan propis da je dužan pozdraviti starešinu kad prolazi kraj njega, a ne recimo, kad ga je već prošao. "U izvesnim prilikama – primećuju pravila vrlo mudro – može vojnik pozdraviti starešinu i ranije nego što je propisano, ako primeti da ga starešina pogleda a ima izgleda da ga docnije neće pogledati." Odista je to lepa i pohvalna pojava koliko ovakvi propisi daju slobodne inicijative vojniku.

Inače, to vežbanje za pozdravljanje ne spada u teška vežbanja u vojsci, pa ipak su mene pojedini propisi bunili. Jasno mi je bilo kako treba da pozdravi prost vojnik, ali u egzecirnim pravilima ima i propis o dobošarima i trubačima, kako su oni dužni pozdraviti starešinu. Pa i to bi se dalo razumeti, ali za muzikante pravilo propisuje da su dužni odati pozdrav "prema svojstvu njihovih instrumenata". To nisam mogao nikako da razumem. Recimo, onaj što svira u pikolo, ako hoće da pozdravi starešinu "prema svojstvu svoga instrumenta", dužan je, čim mu se približi oficir, da zviždi. Lepo, to razumem. Recimo, i bubnjar, ako hoće da pozdravi starešinu "prema svojstvu svoga instrumenta", dužan je, čim mu se približi oficir, da grune pesnicom u leđa prvoga koji se pred njim nađe. Lepo, i to razumem, ali kako bi "prema svojstvu svojih instrumenata" imali pozdraviti svoje starešine oni što duvaju u helikone, plehane basove? Takav bi pozdrav, ako bi se izveo "u svojstvu njihovih instrumenata" mogao biti čak i neučtivost.

Kada si i tu važnu obuku, pozdrav, svršio, onda ti dadu pušku, i od toga trenutka ne pripada puška tebi, već ti pripadaš pušci, tj. (puška je glavna stvar, a ti mu dođeš kao neki pribor uz pušku. Ti možeš, na primer, biti i prljav, ali puška mora biti čista; tebi slobodno može da se okrnji nos, uvo, prst, ali ma pušci ne sme biti pokvaren nijedan šraf; ti možeš i da se izgubiš, možeš čak i da pogineš, ako ti to čini zadovoljstvo, jednom reči: možeš ne biti na broju, ali puška mora biti na broju. Kad se ti pokvariš, dobiješ, recimo, vrućicu, ili uganeš nogu, ili ti se vežu creva, ili ti se odvoji bubreg od rtenjače, oni te pošalju u ambulantu; tamo ti dadu nekoliko grama kinina, zuje ti po nekoliko dana uši, pa se opet vratiš u front, a ako se puška pokvari, obrazuje se komisija, pregledaju je sa svih strana, proučava se stvar, piše se referat, pažljivo se pakuje i šalje na opravku, pa se zdrava zdravcata vraća u front. Tebe uzme iz kuće u vojsku i ne daju tvojim roditeljima nikakav revers, a posle dve godine ili te vrate ili ne vrate, pa nikom ništa. Dok pušku moraju da uzmu na revers i u reversu da naznače da su primili u ispravnom stanju, pa tako i da vrate. Ne vrate li je, nastaju istrage, referati, komisija, odgovornosti i šta ti ja sve znam.

Kad dobiješ pušku, prvo učiš da pucaš iz prazne puške; i kad bi se ostalo pri tome, čovek bi odista izneo iz vojske jedno vrlo korisno znanje. Pucanje iz prazne puške ima svoje vrlo široke primene u životu. Najviše, u politici, ali tako isto često i u nauci, literaturi, a najčešće još u privatnom, mislim naročito domaćem životu.

Ali se u vojsci ne ostaje samo pri pucanju iz prazne puške, već ti jednoga dana dadu metak u šake, a na izvesnom odstojanju nameste neku nakazu, čoveka od krpa, i ti se učiš da ga gađaš. Taj čovek od krpa vrlo hrabro i hladnokrvno stoji ispred puščanih cevi, verujući naivno da će čovekoljublje ipak uticati na većinu vojnika da ga promaše, što obično i biva.

Ja sam uvek bio mišljenja, koje ni danas nisam promenio, da bi tog čoveka od krpa trebalo obući u uniformu sreskog načelnika. Na taj način postiglo bi se dvoje, prvo: velika većina naših vojnika iz naroda gađali bi pažljivo i mnogo preciznije, a drugo: ti bi vojnici izneli iz vojske jedno vrlo korisno znanje koje im je tako često potrebno u životu kada se odmeću od vlasti. A to je valjda i smisao egzecirnih pravila, po kojima: "cilj je jedinačke streljačke obuke da se svaki pojedini vojnik vaspita i nauči da ume i može samostalno, s razumevanjem i čvrstom voljom da vrši sve svoje dužnosti u borbi i onda kad nije pod nadzorom vlasti".

Kad nauči vojnik da se ravna, da ide u korak, da treska nogom o kaldrmu, da pozdravlja, da puca u čoveka i da ništa ne misli, – onda je to pola vojnika. Druga je polovina teorija.

– Vojnik je sastavljen iz teorije i prakse! – kazivao bi nam kaplar, koji tu mudru reč nije mogao naći negde zapisanu, ali koji je ipak to morao negde i nekad čuti.

Ja ne znam kako bi se dao zamisliti čovek, ili ako baš hoćete i vojnik, sastavljen iz teorije i prakse, ali vojnici verovatno to ovako zamišljaju: regrut, doveden od kuće onakav kakav je, nije ništa više nego samo teorija, ali taj isti regrut kad nauči da se ravna, da ide .u korak i da treska nogom o kaldrmu, to je već spojena teorija i praksa, i to je onda vojnik. Puška u ruci regruta koji ne zna da puca, to je samo teorija, ali kad taj regrut već nauči da ubija ljude, to je onda praksa, i ta praksa u zajednici sa teorijom čini celoga vojnika.

Uostalom, teorija je nešto što je odista i najpraktičnije u vojsci, jer smo od nje izneli najšira i najkorisnija znanja. Tako, na primer, na teoriji smo od kaplara naučili šta je otadžbina, i šta je to četka, pa onda smo naučili šta je to država, i šta je porcija; pa smo naučili šta je to pobeda, a šta češagija, i mnoga druga korisna znanja koja je nemoguće ovde izredati. Između ostaloga, na teoriji smo saznali od kaplara da je svaki Srbin vojnik celoga života, sve do smrti.

– Ti odslužiš rok i odeš kući, ali opet si vojnik. Nemoj ti da misliš da te vojska izbriše iz svoga spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo život zivka kad god otadžbini zatrebaš.

Ja sam se tek mnogo docnije uverio da je ova teorija kaplarova vrlo tačna, i da se čovek odista celoga svog života ne može da otkači od vojske, već da ga jednako zivkaju.

Jednoga dana, nekoliko godina pošto sam odslužio vojsku, dobijem ja akt preko policije, kojim mi se saopštava da prilikom izlaska iz vojske nisam pri predaji stvari predao češagiju, te se pozivam da prestanem toj i toj jedinici, magazin broj 3, i da odnesem češagiju. Ja previjem akt i napišem jasno i razgovetno, ćirilicom, da sam ja služio u pešadiji, te prema tome nikakvu češagiju nisam ni mogao imati, a i da sam je imao, ja bih je redovno predao. Mislio sam: dovoljno je to i tako napisati pa biti miran. Ali nije tako bilo.

Prošlo je doduše godinu dve dana na miru, ali se jednoga dana opet pojavi akt kojim se od mene traži češagija. Odgovorio sam kao i pre nekoliko godina, ali mi to nije ništa pomoglo; gde god sam se makao išao je za mnom akt kojim mi se traži češagija. Menjao sam ministarstva, menjao struke, i svuda je došao akt kojim mi se traži češagija. Otišao sam sa službom u inozemstvo, – došao je za mnom i akt; otišao sam u banju na lečenje, – došao je za mnom i akt; pokušao sam da se nastanim u selu da živim, – došao je za mnom i akt kojim mi se traži češagija.

Kad sam već uvideo da ću zbog te češagije izgubiti živce, da bih se oslobodio napasti, uzmem jednog dana akt sa sobom i potražim lično dotičnu jedinicu i njen magacin br. 3, gde me vrlo ljubazno primi jedan rashodovani kapetan. Objasnim mu stvar; kažem da sam služio u pešadiji te da prema tome nisam ni imao potrebe od češagije, te to mora da je kakva zabluda.

– Druga je stvar da tražite ćebe, to razumem, svaki vojnik prima ćebe, ali češagiju! Šta će, molim vas, jednome pešaku češagija?

– Sasvim, sasvim! – reče kapetan ubeđen, i uze pero te zapisa moje objašnjenje i isprati me umirujući me: – Dobro ste uradili što ste došli lično da se objasnimo; to ste trebali ranije učiniti, pa vas ne bi toliko uznemiravali.

Otišao sam mirne duše i umirenih živaca, ali, što rekao onaj kaplar: "Nemoj ti da misliš da te vojska izbriše iz spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo život zivka!" – tako i kod mene, posle godinu dana pojavi se kod jednog kvarta akt kojim se sad u mene traži češagija i ćebe. I taj se akt navrze na mene i poče me goniti iz kancelarije u kancelariju, iz države u državu, iz godine u godinu. Počeh ponova da gubim živce; počeh se nositi mišlju: ili da se ispišem iz podanstva srpskog, ili da izvršim samoubistvo. Najzad, opet kao pre, uzeh akt, odoh u dotičnu jedinicu, magacin br. 3, ali ne zatekoh tamo više onog rashodovanog već jednog prekobrojnog kapetana.

– Razume se! – reče on kad mu rekoh sve po redu – sva je pogreška u tome što je moj prethodnik pogrešno zapisao vaše objašnjenje. I otkud kod vas češagija? Koješta, – pešak i češagija, a i ćebe, molim vas, morali ste vratiti. Ćebe se ne može pojesti, morali ste ga vratiti. Druga je to stvar, recimo, porcija. Vojnik odista porciju češće puta izgubi, ili mu ukradu.

– Da, porcija, to je druga stvar! – odobravam mu ja, i odlazim veseo što sam najzad stvar objasnio te zauvek otklonio napast koja me je već počela i u snu goniti.

Kako sam se lepo i prijatno osećao nekoliko godina, sve dok jednoga dana ne pade u jednome varoškome kvartu akt kojim me komanda poziva da vratim: češagiju, ćebe i porciju. I od to doba, a tome je već nekoliko godina, taj me akt neprestano goni, goni, goni, goni do istrage, tako da budan stalno šapćem, a u snu stalno sanjam: češagiju, porciju i ćebe. Ta su mi se tri predmeta tako prikačila, tako prilepila da, kada bi nešto, ne daj bože, u nas bilo plemstva, ja bih slobodno mogao iz njih kombinovati svoj plemićki grb. Na razvijenom polju koje bi predstavljalo ćebe, – ukrštena češagija i porcija.

Ali na taj sam se način bar i uverio da je istinita reč kaplareva: da Srbin mora celoga života biti vojnik, ili bar održavati veze sa vojskom. Da sam to znao, mogao sam i ostati u vojsci, utoliko pre što sam imao vrlo lepih izgleda za brzo napredovanje. Evo, na primer, sad je već četrdeset godina kako sam ja kaplar u srpskoj vojsci, i ako bih se u svakome činu toliko zadržao, mogao bih jednoga dana, za sto dvadeset godina službe doterati do narednika.

Uostalom, moj vojnički položaj ima jednu naročitu draž. Najpre tu što sam doajen srpskih kaplara, a zatim tu što smo Napoleon i ja dva najznamenitija kaplara u evropskim vojskama. Napoleon je znamenit po tome što je svoju kaplarsku titulu zamenio carskom, a ja po tome što svoju kaplarsku titulu punih četrdeset godina nisam nikojom drugom zamenio.

Brak

 

Moja trinaesta ljubav, to je – moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio i odmah bih se četrnaesti put zaljubio, ili bih možda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.

Ali, i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Sećam se jednoga hotela u banji gde je hotelijer, hoteći da ugodi predrasudama gostiju, preskočio sobu broj 13, pa je obeležio dve sa dvanaest: 12a i 12b, koje su zauzele dva bračna para i počela u početku pogrešno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmešali, tako među sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umešati da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak to se moglo samo meni desiti.

Upao sam tek što sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuđenik oseti kad se dočepa slobode. Iz škole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imalo biti red stvari u životu: u školi pribiraš potrebna znanja za život, a u vojsci i tamnici se vežbaš za brak. U vojsci se naučiš disciplini i bezuslovnoj poslušnosti prema komandi, a u tamnici se naučiš da kroz prozor, iza rešetaka, posmatraš život, ali ti da ne učestvuješ u njemu.

To upoređenje braka sa vojskom i tamnicom, koliko je pakosno toliko je još i netačno. Najzad, moglo bi se još i dopustiti da između vojske i braka može biti i neke sličnosti, ali ne i između tamnice i braka. U vojsci, na primer, sem bezuslovne poslušnosti, učiš još da ideš u korak, što je neobično važno za brak; pa onda, učiš da se na komandu okrećeš levo i desno, što takođe ima svoje primene u braku; pa se učiš da čuvaš stražu, što može vrlo često da ti zatreba u braku; učiš se još da budeš hrabar prema neprijatelju, što ti ipak ne smeta da mu okreneš, i leđa, što takođe biva i u braku, i učiš se, najzad, šta je to čarkanje, šta sukob, prepad, a šta otvorena borba, šta iznenađenje, šta brza obrana, bočni napad, uzbuna, i šta noćna služba. A sve su to pojave tako česte i u braku.

Za tamnicu se već ne može reći da ima toliko sličnosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da važi ona reč koja važi za brak: "To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ono koja je napolju volela bi da je unutra". Pa ipak, između tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, trećih pet godina robije bez okova, dok četvrtih pet godina osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćivanje.

Ima još jedna veća razlika između braka, tamnice i vojske, pa i između škole i braka, i prema toj razlici očigledno je da se brak ne može ni upoređivati niti tražiti u njemu kakve sličnosti sa ovim ustanovama. I škola i vojska i tamnica imaju svoj određeni rok službe, dok ga brak nema. U školi se zna, na primer, koliko godina imaš da učiš, i ti zapneš pa je svršiš, i kad se dočepaš diplome, ti nemaš više posla sa školom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano otsluženje roka, a to isto najzad i kod tamnice. Osude te, izreknu ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti znaš rok i dogledaš kraj svojoj nevolji ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako može razumeti onaj grešnik koji je, o dvadesetpetogodišnjici bračnog života, dakle prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu reč održao svojoj ženi: "Vidiš, ženo, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan naše svadbe ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odležao svojih dvadeset godina robije i sad bih već pet godina bio slobodan, a ovako... !"

I odista, ako bi budućnosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok.

Ako je brak neka vrsta duga čovečanstvu, dug je samo onda dug kad ima određen rok. I što je glavno, kada bi imao određen rok, brak bi se možda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake godine bi se izvršilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva, i – ako je pasiva veća od aktive, predali bi se ključevi trgovačkom sudu i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista liči na akcionarske društvo gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kućni prijatelj.

Ako je ipak brak jedna dužnost prema otadžbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se država oduži priznanjem za dobro i savesno vršenje te dužnosti. Ne mislim da bi država imala darivati medalje za hrabrost, za građanske zasluge i za revnosnu službu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nađe možda koji drugi način kojim bi se odužila onima koji do kraja života ispune svoje dužnosti.

Jedan moj prijatelj, baveći se mislima o odnosu države prema braku, došao je bio na srećnu ideju kako bi se na taj način čak dala izvesti i najkonkretnija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakako da bi tada važilo ne samo ukazno sklapanje brakova, već i premeštaji, unapređenja, stavljanje u penziju, otpuštanje iz službe zbog nesposobnosti, pa možda čak i pomilovanja od daljeg izdržavanja braka.

Bili bi to neobično zanimljivi ukazi kojima bi se muževi premeštali po potrebi službe, čime bi se bar ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava; pa ukazi kojima se muževi, na osnovu § 70. stavljaju u stanje pokoja, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu često dešava, i najzad, otpuštanje iz državne službe, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava.

Ja lično nisam se nikada bavio mislima o reformi braka, ubeđen da je on već davno i reformisan i deformisan. Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti, dograđivati i zamazivati, a brak koji je nazidan samo na međusobno datoj reči, pred sveštenikom, pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno računa svi pobornici održavanja današnjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okreči i zamaže.

Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano i tako mnogo kazano kao što je brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrečna mišljenja koja jedno drugo potiru i isključuju. Počevši od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu mišljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala mišljenja kreću se između takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga čija su to mišljenja: neženjenih ili oženjenih, očaranih ili razočaranih. Pokušaj nauke da se i ona uplete u objašnjenje braka kao pojave, sveo se na gole reči i prazno filozofiranje. Ili se zar može smatrati za rešenje problema jedno ovakvo mišljenje jednog filozofa: "Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; težnja za održavanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostručavanje svojih dužnosti na bazi prepolovljenih svojih prava".

Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svoga gledišta, umele što pouzdanije reći od filozofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike:

Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenome.

Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih količina iz kojih treba izvući koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednačina svršava brakorazvodnom parnicom.

Literatura: Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rđavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.

Gramatika: Brak je imenica muškoga roda koji se životu potčinjava zakonima ženskoga roda. U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica.

Geometrija: Brak čine dve paralelne linije koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.

Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.

Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove.

Geografija: Brak su dva pola koja zbližena dostižu tropsku, a udaljena vraćaju se svojoj ledenoj temperaturi.

Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju čovek stvara, a čovek i preživljuje, pa zašto on ne bi imao i najprečega prava da o njemu da svoje mišljenje. Razume se, teška je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako izgledali:

Trgovac: Brak je ortačko preduzeće koje može uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mlađi.

Vojnik: Brak je osvojena varoš koja nikad nije dovoljno obezbeđena od upada neprijatelja.

Sveštenik: Brak je svakodnevno "oče naš" kod kojega treba izgovarati samo reči: "No izbavi nas od lukavoga", a biva ipak da mnogi dodaju i još: "I ne navedi nas vo iskušenije".

Lekar: Brak je zaraza, koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a naprotiv rđavo pri normalnoj.

Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogoršava bolest.

Sudija : Brak je privremeno poravnanje dveju parničnih strana.

Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu: uvaljana u šećer da bi se lakše mogla progutati, pa ipak često zasedne u grlu.

Novinar: Brak je lep samo kao uvodni članak, kad je, što je neminovno, bez štamparskih grešaka koje mu kvare smisao.

Knjižar: Brak je knjiga koja se rado čita u prvome izdanju, ređe u drugome, a kad zastari i postane klasična, onda gubi svaku vrednost.

Železničar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za šetnju; nešto docnije, on postaje putnički voz, a još docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno dešavaju na skretnicama.

Poštar: Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.

Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu, ili, što je još češće, dokle se neko treći ne umeša.

Sportista: Brak je skok kod kojega nije važno do koje si visine skočio, već kako si se dočekao na noge. Ima ih koji se dočekaju snažno i čvrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najčešći slučaj da se dočekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje.

Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doživi aplauz, to znači samo da je rđavo igran. Rđavoj igri su najčešće krivi reditelj, koga publika i ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i reči kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu – protivno svima literarnim pravilima – u prvom činu su emotivne, i pune izraza, i zahtevaju svu snagu i talenat glumčev; u daljim činovima malaksavaju i završavaju se bez ikakvog efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja.

Eto samo nekoliko mišljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje šta je to brak. Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najbliži istini. Otišao sam dakle jednoga dana iskustvu i upitao ga:

– Šta je to brak?

– Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje...

– Znam; muž, žena i kućni prijatelj.

– Ne prekidaj me! – izbrecnu se na mene iskustvo. – Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi?

– Imao sam je prema svim ženama.

– To je više no što treba. A poverenje?

– Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem.

– Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje.

– To sam imao!

– E pa eto ti odgovora: brak je strpljenje.

Ja sam strpljenje odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u braku stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.

Neispisana glava

 

Ja sam u predgovoru rekao da ću svoju autobiografiju završiti ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije, a ja nisam rad da pišem biografiju.

Rekao sam još da sam dalji opis moga života poverio jednome svome prijatelju, i ovu neispisanu glavu, evo, ustupam njemu.

Pogovor

 

Ja sam u stvari završio svoju autobiografiju, ali je l' te da vam izgleda kao da nešto nedostaje, kao da nije pravi kraj? Onako otprilike kao što u pozorištu ima komada tako nekako nedovršenih da publika, i kad se poslednji put spusti zavesa, još uvek sedi i čeka nastavak.

Ja ne bih želeo da svoje čitaoce stavim u taj položaj da čekaju nastavak. Napisaću još i ovu poslednju glavu. Uostalom, ja sam se nekako već izmirio s onim što treba u poslednjoj glavi jedne biografije napisati. Možda na malo čudan način, ali sam se ipak izmirio.

U poslednje vreme, jedan mladi poduzetnik nekoga novog pogrebnog preduzeća, kojega i ne poznajem, počeo je neobično srdačno da mi se javlja. Koliko god puta prođem kraj njegove radnje, pa ma to bilo i po nekoliko puta dnevno, on uvek ljubazno skida kapu i srdačno me pozdravlja: "Dobar dan želim!" Samo što mi ne kaže: "Izvol'te, molim vas, izvol'te svratiti. Imam robu osobitog kvaliteta i vama ću, verujte, učiniti naročite cene!"

U početku me je bunila ta njegova ljubaznost i došlo mi je više puta, kad me tako ljubazno pozdravi da ga brutalno napadnem, ali sam se polako, polako počeo da navikavam. I počeo sam da se mirim, tako da sam najzad uzeo da zastajem pri prolasku pred njegovim izlogom i da merkam mrtvačke sanduke. Zatim je to bivalo sve češće i češće, gotovo svakodnevno, sve dok mi to nije postala prava navika.

I ne samo što sam zastajao pred izlogom, već sam počeo da se upuštam i u prijateljske razgovore sa mladim poduzetnikom, koji je uvek stajao na vratima svoje radnje.

– Šta mislite, – rekao bih mu, stojeći tako pred izlogom – šta mislite vi o ovome sanduku?

– Oh, gospodine, taj bih vam mogao naročito preporučiti! – odgovorio bi ushićeni mladi poduzetnik.

– Nije li nešto mali?

– Molim, dozvolite, – rekao bi on i izmakao bi se od mene tri-četiri koraka, te me premerio od glave do pete, – uveravam vas, gospodine, da će vam taj tako dobro stajati kao da je mera na vama uzimana.

– Ne mislite da je malo tesan?

– Možda nešto pasent, ali to samo u početku, kao, na primer, nova cipela, ali docnije, verujte, osećaćete se sasvim komotni.

– Da, verovatno... a što se tiče kvaliteta?

– O, molim! – presekao bi mi on reč. – Što se toga tiče, mogu vam dati pismenu garanciju za pet godina.

Razume se, kad smo se bliže upoznali, upustili smo se i u detaljnije razgovore, i on mi je čak, pun oduševljenja i ponosa, izložio jednog dana i svoj nacrt programa za pogreb. Na čelu pratnje jastuče sa ordenima, pa onda venci, pa ripide, pa pevačka društva... itd., i, razume se, odmah me je uveo u dućan da mi pokaže jastuče za ordenje i peškire za članove pevačkih društava.

– Samo, molim, – dodao bi uz to – stvar treba tako udesiti da umrete leti, dok je duži dan, te da se ceo program može izvesti!

Kao što vidite, dakle, blagodareći jednoj tako srećnoj slučajnosti, ja sam se ne samo izmirio sa sadržinom ove poslednje glave moje biografije, već sam unekoliko učinio i sve potrebne pripreme. Sad ostaje još samo da umrem, kako bi publika, koja čeka kraj predstave, mogla ići kući. Ja ću već i u tom pogledu učiniti sve što zavisi od mene.

Ali kad se bude čulo da sam umro, vi ćete videti: svet mi to neće verovati. Ja sam toliko puta terao šalu sa ovim svetom da će verovatno i tom prilikom mnogi misliti da je to samo neka nova šala. Nešto slično onome što se desilo Taljeranu, čiji su politički trikovi tako česti bili da se svet i prilikom njegove smrti pitao: "Šta je hteo s tim?"

Zato pri objavljivanju moje smrti treba biti obazriv. Prvoga dana treba doneti u novinama belešku: "Kao što se čuje, gospodin Nušić je juče umro". Drugoga dana, već bi se mogla doneti ovakva beleška: "Sve više i više se potvrđuje naša jučerašnja vest da je gospodin Nušić umro". Pa tek trećega dana reći: "Kao što iz vrlo pouzdanih izvora saznajemo, gospodin Nušić je odista umro".

Da bi se kod publike odagnao i poslednji trag sumnje, mogao bi, tom prilikom, doći k meni i ko od novinara da me intervjuiše. A kako bi se moglo vrlo lako desiti da mu ja tom prilikom ne bi mogao na postavljena pitanja odgovoriti, to je, mislim, najbolje da ja još sad spremim taj intervju.

To uostalom nije tako neobična pojava: intervju sa jednim mrtvacem. Naprotiv, u politici se to vrlo često dešava da baš oni koji su mrtvi pišu intervjue sa sobom i nude ih raznim redakcijama.

Taj intervju, u ovom slučaju, ograničiće se samo na to da utvrdi fakat da sam ja umro, bez ikakvih drugih ambicija ili pretenzija. Taj bi intervju ovako otprilike izgledao:

Novinar: Poslat ćam od direktora "Svetlosti" i molim vas da budete dobri reći mi koju reč o vašoj smrti?

† J a: (Ćutim, kao što je i red da mrtav čovek ćuti).

Novinar: Mogu li dakle očekivati?

† Ja: (Čutim i dalje, ne bi li se novinar, na taj način, uverio da sam odista mrtav).

Novinar: Mislio sam da mogu računati na vašu predusretljivost?

† Ja: (Najzad i mrtav prolajem): Sasvim, kao što i ja računam na novinarsku nasrtljivost, koji ni mrtvom čoveku ne daju mira. Dakle, šta ste radi?

Novinar: Napolju se govori da ste vi umrli?

† Ja: Ne treba, znate, nikad polagati mnogo na te ulične glasove, premda u ovome slučaju ima u njima i dosta istine.

Novinar: Može se dakle smatrati da ste vi mrtvi?

† Ja: Računajte s tim kao sa jednim faktom koji vam može služiti kao polazna tačka za intervju.

Novinar: Mogu li znati pobude koje su vas rukovodile na taj korak?

† Ja: Odavna se nosim mišlju da se povučem iz života.

Novinar: Jeste li imali kakav naročiti razlog što ste izabrali baš ovaj momenat da umrete?

† Ja: Mogu vam reći da sam ja u stvari pomišljao na to da celu stvar odložim na duže vreme, ali stvar se i protiv moje volje drukčije svršila.

Novinar: Zanima me jako taj detalj. Bi li bili tako ljubazni da mi ga ispričate?

† J a: Zašto ne! Stvar se, vidite, ovako desila. Lekari koji su se pre neki dan iskupili oko moje postelje, doneli su, na latinskom jeziku, odluku da ja treba da umrem. Kako sam ja još iz rane mladosti poznat kao vrlo rđav latinac, to sam se ovom prilikom koristio tom svojom lepom osobinom i prosto ih nisam razumeo. Sutradan, kada su ponova došli, iznenadili su se kada su me zatekli živa. "To prosto nije moguće!" – uzvikivali su oni. Počeše ponova da me kucaju, pipaju, osluškuju, i onda se podeliše u dva tabora: moj domaći lekar bio je mišljenja da ja moram u roku od dvadeset i četiri sata umreti, dok je drugi, njegov kolega i inače moj dobar prijatelj, uzbuđeno uzvikivao: "Taj je kadar još mesec i dva da se vuče ovako!" Ja sam pokušavao, ali bez svakog uspeha, da izmirim njihova gledišta, ali su oni padali u sve veću vatru. Najzad počeše da secuju na mene: moj domaći lekar položi novu novcatu hiljadarku, tvrdeći da ću ja umreti za dvadeset i čejiri sata; onaj drugi položio je na to svoju hiljadarku, tvrdeći da ću se ja "vući tako još duže vremena". Opkladili su se, pružili jedan drugome ruke i zamolili me da ja presečem. Sutradan izjutra dođe mi domaći lekar i već iz prvih reči koje je izmenio sa mnom uvide da sam ja pristalica onoga drugoga. "Ah, to nije lepo od vas! – prebacivao mi je on. – Vi u ovome slučaju treba da ste potpuno neutralni, ili ako već nalazite da treba simpatisati čijem mišljenju, onda sam vam ja valjda preči i bliži!" Pravdao sam mu se da ja nikako ne želim da budem pristrasan i da nemam nikakvih naročitih razloga radi kojih bi pristao uz mišljenje onoga drugoga lekara, do jedino taj što mi on dopušta da nešto duže živim. To naročito uvredi moga lekara, on planu i reče mi otvoreno da je onaj njegov kolega jedna obična neznalica, da je on tako tvrđenje postavio samo zato da demantuje njega kao kućnog lekara. "Ali, gospodine, – dodao je on uzbuđen, – ne dam se ja demantovati; ne mogu ja dozvoliti da budem olako demantovan. Vi treba da umrete, gospodine, još u toku današnjega dana!" Pokušao sam da mu iznesem izvesne protivrazloge, ali je on ostao pri svome, tvrdeći kako to nije lepo od mene, kao kulturnoga čoveka, što očevidno idem na to da omalovažim medicinsku nauku, koja je u ovome veku načinila veći progres no sve ostale pozitivne nauke. Najzad, primakao je stolicu, seo je kraj moje postelje, uzeo me za ruku i počeo sasvim prijateljski da razgovara! "Znači, vi pretpostavljate da životarite tako još mesec i dva dana, a u stvari vi ste već izmireni s tim da ćete umreti!" – "Da!" – "Ja velim, dragi prijatelju, – nastavi doktor prijateljski – što će biti jesenas, neka bude večeras. Naš narod je mudar i njegova filozofija je zdrava, pa je treba poslušati!" I na kraju krajeva, pošto je apelovao i na moje dobro srce, morao sam mu popustiti, i tako je eto došlo do toga da sam umro.

Novinar: To je odista zanimljivo! (Beleži).

† Ja: Da, vrlo je zanimljivo.

Novinar: A smem li vas zamoliti da mi kažete još i vaše mišljenje o smrti?

† Ja: Odgovoriću vam rado i na to, ali mogu vam reći da sam promenio svoje mišljenje. Sve dok nisam umro, imao sam sasvim drugo mišljenje o smrti: otprilike onako kao što ljudi, sve dok se ne ožene, imaju drukčije mišljenje o braku.

Novinar: Mene interesuje naročito vaše mišljenje, jer bi se ono moglo smatrati kao autentično?

† J a: Odista je tako, i vi ste pali na vrlo srećnu misao da mrtvog čoveka pitate šta misli o smrti. To je jedini način da se dođe do autentičnog mišljenja o toj pojavi.

Novinar: (Vadi nov list hartije).

† Ja: Vi znate vrlo dobro da ima raznolikih mišljenja o smrti, ali su sva ta mišljenja živih ljudi, koja oni, doduše, kad umru, podvrgavaju izvesnoj kontroli, samo nam nažalost ta svoja kontrolisana mišljenja ne objavljuju. Prema najstarijem mišljenju, koje se provlači gotovo kroz sve religije, postoje dva života: jedan je zemaljski, a drugi valjda inozemni, i prema tome ja bih sad trebao da sam u inozemstvu; međutim, ja imam predosećanje da ću tek sad biti u zemlji. To zastarelo mišljenje preparirano je docnije tvrdnjom da postoje dva života, od kojih je jedan telesni, a drugi duhovni. Prema tome, kad čovek umre telesno, živi duhovno, i onda verovatno i obratno; kad umre duhovno, on živi telesno. Ovaj je drugi slučaj u svetu mnogo češći i mogu vam reći da se taj telesni život pretpostavlja duhovnom, verovatno i zato što je duhovni život, mislim onaj posle smrti, strašno monoton. Duh čovečji posle smrti, užasno besposliči i jedina mu je zabava da posećuje svoje drage na snu i da se javlja ženama na spiritističkim sednicama. Inače, mogu vam reći da je moje duboko uverenje da je i smrt navika. Štaviše, čovek se brže i lakše navikne na smrt no na život. I verujte da je ta navika tako uporna da mrtav čovek više i ne misli na život, obratno živom čoveku, koji uvek misli na smrt. Živ čovek čak i oduzima sebi život, dok mrtav čovek ne oduzima sebi nikad smrt. Da uđeš u život, treba ti bezbroj priprema: moraš učiti da hodaš, da govoriš, onda, docnije, moraš steći izvesne kvalifikacije: dok smrt sve to ne traži, ne traži vam ni da hodate, ni da govorite, niti vam traži kakvih kvalifikacija. Ono što opština deli grobnice na grobnice prve, druge i treće klase, to mrtvi ne uzimaju u obzir, oni svi smatraju sebe za mrtvace prve klase. O smrti i njenim lepim stranama postoji vrlo mnogo fraza koje su izrekli oni filozofi koji su voleli da žive. Tako po njima: smrt je pribežište mira; tihi odmor posle životnih bura; smrt je filozofija života, rezultanta svih napora, krajnji cilj svih puteva, i vazdan još lepih reči, koje se obično upotrebljavaju u posmrtnim besedama. Jedna od tih fraza je i ona: da je bolje biti mrtav lav no živ magarac, koju reč mrtvi lavovi priznaju ali je ne priznaju živi magarci, – a kad većina nešto ne priznaje, onda to ostaje samo mrtva knjiška mudrosti. Što se mog ličnog mišljenja tiče, mogu vam reći da ja o smrti imam neobično dobro mišljenje, kao o jednoj od najpouzdanijih situacija koju čovek može postići i prema tome, uveravam vas da bih ja voleo da sam još živ.

Novinar: Šta bi se još dalo zabeležiti o vašoj smrti?

† Ja: Ja mislim da je za vas, kao i za mene, glavna stvar da sam umro; sve ostalo je od sporednog značaja.

Novinar: Pa ipak, rado bih hteo znati: koje su bile vaše poslednje reči?

† Ja: Kakve poslednje reči:

Novinar: Pa znate, red je kad čovek umre da kaže neku poslednju reč, koja se posle zgodno da upotrebiti u biografiji.

† Ja: Ah da, sećam se. Ja sam pred smrt pitao ženu: pošto su dinje na pijaci?

Novinar: Ali, zaboga, to se tek ne može zabeležiti kao poslednja reč jednoga književnika. Vi znate dobro da je, na primer, Torkvato Taso uzviknuo: "U tvoje ruke, gospode!" Vilijam Skot je rekao: "Tako mi je kao da sam se ponovo rodio!" Bajron je rekao: "Hajde da se spava!" Rable: "Spustite zavesu, komedija je svršena!", a Gete: "Više svetlosti!" Dakle, jeste li i vi tako što uzviknuli umirući?

† Ja: Nisam, a ne verujem ni ti čestiti ljudi, koje ste vi citirali, da su što slično kazali. Sve su to biografi izmislili, ili bar doterali. Ja znam, na primer, jednog mog prijatelja, glumca, koji je pred smrt rekao: "Ja tropa!", a napravio lice kao da je u ajncu na sedamnaest izvukao deseticu. U novinama sam posle čitao da su mu poslednje reči bile: "Ja svršavam!"

Novinar: No, pa da, to se mora malo doterati. Ja sam, na primer, to skoro, opisivao smrt jednoga našeg političara, koji je pri samrtnim mukama stenjao kao magarac, ali ja sam u opisu rekao da je duboko uzdahnuo i na samrtničkom čelu mu se ispisala briga za otadžbinom.

† J a: E, ako pristajete da stvar tako doterate, onda ću vam priznati da su moje poslednje reči bile u stvari jedan dijalog između mene i doktora koji me je lečio. "Recite mi doktore, – pitao sam ga kad su već nastali poslednji časovi – recite mi šta će me otprilike koštati smrt?"

– Mislite li zajedno sa troškovima oko sahrane?

– Ne, ne, za te troškove imam već predračun. No rad sam da znam šta ćete me vi koštati. Vaše posete?

– Pa, imao sam deset poseta po pedeset dinara i jedan konsilijum, svega šest stotina dinara.

– Jeftino, odista jeftino. Mog prijatelja, pokojnog Andriju Jankovića, koštala je smrt pet hiljada dinara, a ništa bolje nije prošao no što ću ja proći.

– To je, znajte, zato tako jeftino što je moj princip u radu: mala zarada, ali što veći obrt. Jer, najzad, lekar koji je lečio vašeg prijatelja, pokojnog Andriju, zaradi na njegovoj smrti pet hiljada dinara, a za to vreme ja na desetorici pokojnika zaradim tu istu sumu!

– Odista, odista, divan princip: što veći obrt, makar i manja zarada. A ovaj... ja ću skoro, je l' te?!

– Da, da, tu ste...

– Onda, molim vas, ispunite menicu na šest stotina dinara, koliko vam dugujem, da vam je potpišem,

Eto, to su otprilike bile moje poslednje reči. Kao što sam pre toliko godina, posle preživljenoga detinjstva a stupajući u život rekao: "Ispunite mi menicu da je potpišem!", tako sam, eto, i završavajući život, izrekao istu misao. To bi, razume se, u biografiji moglo glasiti: "Dajte mi života, ja još nisam kazao poslednju reč!"

Novinar: Pa hoću li to zabeležiti kao vaše poslednje reči?

† J a: Nemojte. Napišite: "Zbogom i hvala na pažnji!"

Novinar: Zašto to?

† J a: Jer sam tim rečima rad i ovu knjigu da završim. Zbogom i hvala na pažnji!

DVA RABA


Zatutnjaše sa četiri zvona

Povrveše kite i mundiri

Povrveše perjanice bojne,

Povrveše bezbrojni šeširi.



Svi majori debeli i suvi

Oficiri cela kita sjajna

Pukovnici, s orlom i bez orla

I još neko, ali to je tajna.



Potmulo su udarala zvona,

Udarala zvona iz budžaka,

A i što bi da se čini dževa

Kad je pratnja srpskoga junaka.



Srpska deco što množiti znate

Iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su take

Babe slave, preziru junake

Zato i vi ne mučite se džabe

Srpska deco postanite babe.

Sumnjivo lice

Predgovor

 
Komad Sumnjivo lice pisan je pre četrdeset i više godina, i nosi na sebi pun otisak onih uticaja koji su tih godina preovlađivali, i pod kojima se u našoj književnosti izvršio proces preobražaja romantizma u realizam. Od ruskih pisaca, koji su tada bili najpopularniji, Černiševskog, Turgenjeva i Gogolja - prvi je bio omiljeni pisac novih ljudi, sledberuka Svetozara Markovića; Turgenjev je postao ljubimac književno-inteligentne publike, koja, se dotada zadovoljavala Vladanovom Kočinom Krajinom, Žmajevom Vidosavom, Brankovićevom i Đurinim Srpskim čobančetom, a Gogolj je bio pisac cele tadanje omladine, koja se njime oduševljavala sa njegove oštre satire, naročito one koja se odnosila na rusku birokratiju. U Gogoljevim tipovima omladina je videla onu našu birokratiju, koja je zaostala iz pivih dana građenja države i koja je, doduše, već tada azumirala, ali još uvek beležila jasne tragove u našem javnom životu. Milovan Glišić, najneposredniji učenik Gogoljev i najizrazitiji predstavnik realističkog pravca, bo je ujedno i najpopularniji pisac, kao što je Gogoljev Revizor bio najomiljenija lektira omladine. Ispod lakvoga snažnoga uticaja teško je bilo izvući se, a komediografu utoliko teže što je tadanje naše društvo, napose birokratija, bila istovetna sa onom iz Revizora, da se Gogolj zamalo pa mogao smatrati našim domaćim piscem. Pod tim su velikim uticajem Gogoljevim svi moji komadi pisani osamdesetih godina, Narodni poslanik, Protekcija, a na prvom mestu i najviše Sumnjivo lice, koje će svakojako i u mnogome potsetiti na Revizora. Na mome originalnome rukopisu ovoga komada čak i ne piše "komedija u dva čina", kao što je to docnije na pozorišnim listama napisano, već "gogoljijada u dva čina".
Ovu konstataciju valjalo mi je učiniti pre no što je kritika kao svoje otkriće objavi.
Kada sam maločas pomenuo da je ovaj komad pisan pre četrdeset i više godina, mislim 1887 ili 1888 godine, čitaocima se izvesno i samima moralo nametnuti pitanje otkuda i kako to da komad koji je pisan pre četrdeset i toliko godina, tako dockan stiže da bude prikazivan? To pitanje je utoliko nametljiv je što za sve to vreme, ostali moji komadi bivaju od uprava predusretljivo primani i često prikazivani, te zašto onda da jedan komad, koji se može prikazivati 1928. godine, ne bude na repertoaru osamdesetih godina, kada je i pisan i kada je, pre no sada, oskudnome izvornome repertoaru dobro došla bila svaka, pa ma i skromnija novina?
U tome pitanju i leži razlog zbog koga sam ja sebi zadržao pravo da svoje čitaoce pozabavim istorijom ovoga komada, verujući da ih ona može interesovati, utoliko pre što će ih i ta istorija, kao i sam komad, vratiti u doba naših očeva, te zadovoljiti i jedan kult koji se u poslednje vreme toliko neguje u našoj javnosti.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošloga veka, može se reći da se u nas vodila poslednja i najočajnija bitka između dva doba, jednoga koje je izumiralo i drugoga koje je nastupalo. Borba se vodila na svima linijama i na svima frontovima, i u politici, i u književnosti i u životu. To je upravo bilo razdoblje ispunjeno sukobima, trzaVIĆAma, potresima i svima onim pojavama koje takvu epohu u razvoju jednog naroda i jednoga društva karakterišu. Prošlost se držala uporno u defanzivi; novi život, novi ljudi, novi pogledi i novi pravci su bezobzirno nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno temperamenta, tako da tih godina temperatura našega javnoga života, za čitav jedan decenij, nije silazila na normalu, a vrlo se često pela i na četrdeset i jedan stepen, pa prelazila gdekad i tu liniju. Politika naročito imala je jedan epidemičan karakter, i to karakter epidemije, kojom je zaražen bio ceo jedan narod, te nije ni čudo što je politika često zalazila i u književnost ili, ako ne to, a ono što su književnici zalazili u politiku. I najnežniji lirski pesnik toga doba, onaj koji je pisao samo o uzdahu i "njenim očirna", nije propustio da napiše i po kakvu političku pesmu ili, u najmanju ruku, epigram. Kako bi onda komediograf, i sa pretenzijama da bude kroničar svoga doba, mogao ili smeo izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod Sumnjivog lica, gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadanju birokratiju?
Ali to nije sav greh Sumnjivog lica. Toga elementa ima nešto manje u Protekciji, a mnogo više u Narodnome poslaniku, pa su ipak ta dva komada prikazivana, a Sumnjivo lice sve do danas ne. Težak greh njegov je u tome što se dva ili tri puta u tekstu ovoga komada pominje reč dinastija, i to ne baš uvek dovoljno pažljivo i ne onim lojalnim tonom kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad pisan, i u Sumnjivo lice prikazano je prvi put na beogradskoj pozornici 29. maja 1923. godine, doba kada je dinastičnost inaugurisana kao naročiti kult svih režima.
I onda, može se misliti kako se pred tom pojavom morao zgranuti i pretrnuti jedan upravitelj Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta pre četrdeset i toliko godina? To je bio pokojni Milorad Šapčanin, čovek čija je dinastička lojalnost bila jedna vrsta verske dogme.
Kad sam mu predao rukopis, primio ga je sa poverenjem, jer je dolte već bio primljen na repertoar jedan moj komad. Obećao mi je da će ga brzo pregledati i, zbilja, nije prošlo ni nekoliko dana, a ja dobih poruku da odem gospodinu upravniku.
Čitaocima ne može biti poznato osećanje mladoga pisca kad pođe da čuje sudbinu svoga komada. Nečega sličnoga možda ima u osećanju mlade devojke, prilikom prvog viđenja sa onim koji bi hteo da je prosi. Razume se, nekad, kad tom viđenju nisu prethodili mnogobrojni randevui i opširna korespondencija. Jedno neodređeno i nejasno uzbuđenje nosilo me je uz mnogobrojne stepenike u Narodnome pozorištu, u kancelariju upravnikovu, koja je tada bila gore, pod krovom, iza današnje treće galerije. Ja sam, preskačući po tri stepenika, zamišljao svoj komad već podeljen, video sam već probe, mnogobrojne probe, glavnu probu; video sam publiku u ložama i parteru i očekivao sam sa strepnjom da se da prvi znak i da se digne zavesa. Sve sam ja to preživeo penjući se uz sto i dvadeset i sedam stepenika, koliko ih je upravo bilo odozdo pa do upravnikovih vrata. Ovaj tačan broj stepenika su utvrdili zajedničkom saradnjom mladi i beznadežni pisci.
Šapčanin me je dočekao sa onom ljubaznošću i predusretljivošću, koja je bila jedna od njegovih najlepših osobina, pa ipak ja sam se osećao pred njim kao optuženi kome će pretsednik suda saopštiti presudu.
"Pročitao sam vaš komad i mogu vam reći sviđa mi se!" poče Šapčanin. "Ima izvesnih grubosti koje bi se dale i ublažiti; ali, u glavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici."
Ova uvodna rečenica razli po mome licu izraz zadovoljstva i meni ponovo prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.
"Ali", nastavi Šapčanin i zavuče ruku u fijoku vadeći rukopis otud, "ali ja vam, mladi čoveče, savetujem da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni!"
Još čim je Šapčanin izustio reč "ali", mene je pljesnulo nešto po čelu kao hladan mlaz vode, jer sam osetio da iza ,toga "ali" dolazi nešto neprijatno, nešto oporo, nešto grubo, nešto nemilosrdno. I Šapčanin razveza zatim jednu dugu i rečitu besedu, koja je imala ton roditeljskog saveta. Govorio mi je o svetinji dinastije i o potrebi njene neprikosnovenosti; objašnjavao mi je potrebu lojalnosti jedne državne ustanove, koja je upravo i stvorena inicijativom i potporom dinastije; govorio mi je zatim o mojoj mladosti i budućnosti, koju drugim načinom i drugačim pojimanjem prilika treba sebi da zasnujem. On najzad završi svoj krasnorečivi govor, ponavljajući još jednom:
"I ja vam, mladi čoveče, savetujem da ovaj svoj komad spalite!"
Ako sam, penjući se, preskakao po tri stepenika, ja sam slabio izvesno i po pet, jer sam se za sekund sručio sa treće galerije u parter, sa rukopisom pod pazuhom.
Razume se da nisam poslušao Šapčaninov savet. Teško je to svoje rođeno čedo predati ognju i gledati kako plamen proždire listove, koje je ispisala mladalačka volja i plemenita ambicija. Stavio sam ga u fijoku, nadno, ispod mnogih drugih hartija, a izvadio sam iz fijoke čist tabak hartije da drugo što počnem pisati. Prolazile su godine, a moje Sumnjivo lice počivalo je mirno i neuznemiravano na dnu fijoke. Prolazile su godine i događaji su se valjali. Za nas, pozorišnu publiku, bio je veliki događaj i to kada je, jednoga dana, Milorad Šapčanin otišao iz pozorišta, a na njegovo mesto došao Nikola Petrović. Ta promena nije značila samo promenu ličnosti već i promenu režima u pozorištu. Napredna stranka, čiji je eksponent bio Nikola Petrović, zakonima koje je inaugurisala, proširila je slobode svima pojavama javnoga života. Počeo se osećati jedan življi društveni pokret, jedan svežiji dah i mnogo što šta, što je do juče bilo neprikosnoveno, poče dobivati jednu običniju, da ne rečem banalniju fizionomiju.
Meni tada pade na pamet da na dnu jedne fijoke u mome stolu leži godinama jedan rukopis, i učini mi se da je upravo došlo njegovo vreme. Izvadim, dakle, jednoga dana rukopis, stresem sa njega prašinu, pročitam, ispravim i uputim se sa svežnjem pod pazuhom novome upravniku, čija je kancelarija bila na prvome spratu iz Dositejeve ulice te do koga je lakše bilo dopreti.
Ja neću da ponavljam kazivanje o onim strepnjama za vreme očekivanja presude, na koiu ipak nisam čekao toliko dugo, jer je pokojni Nikola Petrović bio vredan i predusretljiv čovek.
Jednoga dana, nakon dve ili tri nedelje, idući Hilendarskom ulicom, spazih sa protivne strane pokojnog Nikolu Petrovića, koji je tada u toj ulici stanovao. Još na dvadeset metara rastojanja, Petrović udari u glasan i sladak smeh i produži još i kad se zaustavili pred njim. Kada ga prođe smeh, on mi reče:
- E, slatko sam se smejao onoj vašoj stvari; pa kad vas viđeh izdaleka, meni pade na pamet. "E, ono je divota, prosto divota!" Čitao sam pre neki dan u krevetu i, kažem vam, tresao sam se od smeha. Moram vam čestitati, Nušiću!
I on mi srdačno prodrmusa ruku, a na mome se licu izli izraz zadovoljstva i ponovo mi prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.
- Žestoko, kažem vam, samo, ovaj, dođite vi, Nušiću, još danas k meni da vam dam rukopis...
- Kako ... ? - zinuh ja.
- Da, da vam dam rukopis da ga nosite kući. Znate, ne volim da se nađe u mojoj fijoci; mator sam da idem u 'apsu. Nego, nosite vi to što pre svojoj kući.
Meni se prevrnu Hilendarska ulica zajedno sa Mitropolitovom baštom, progutah uzbuđenje i razočarenje i već toga dana, pred podne, smestih rukopis opet tamo, nadno fijoke, ispod ostalih rukopisa i izvadih čist tabak hartije da drugo što počnem pisati.
Prolazili su opet dani i godine, a Sumnjivo lice ležalo je u pritvoru, bez istrage i bez isleđenja. Bio sam gotovo i zaboravio na taj rukopis.
Godine 1900 dolazim ja za upravnika pozorišta i smenjujem Nikolu Petrovića. Pozorišni pisac i sam, imao sam ambiciju da svoje upravljanje obeležim što obilatijom prinovom izvornoga repertoara, te nisam prezao ni od smelijih pokušaja, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konzekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači ohrabriti se potstrekom i poći novom stvaranju. Je li čudo, dakle, što mi je u toj težnji palo na pamet da tamo negde, u jednoj fijoci moga stola, leži zaboravljen jedan komad? I nije li prirodna bila moja nada da će nova uprava, koju sam pretstavljao ja, izvesno biti predusretljivija od dosadanjih uprava? Ako ikad dakle, sad bi bilo vreme i sad prilika, kao nikad dosad, da Sumnjivo lice vidi sveta.
Ja opet vadim komad sa dna fijoke, stresam prašinu sa njega, i odnosim ga jednoga dana te stavljam na sto upravnika pozorišta. Rukopis nije dugo čekao na pregled; seo sam jednog od prvih dana, zatim, da ga pročitam još jednom.
Sto upravnički veliki, prostran: na stolu akta, na aktima numere, zvonce, pa fotelje i na zidu, iza mene, kraljeva slika u bogatome ramu. Ulazi u kancelariju pozorišni činovnik i donosi akta na potpis: akta sa državnim žigom, potpis pod štambiljom utisnutom titulom - i sve to, i sve oko mene, stvara u meni neko zvanično raspoloženje, stvara jednu naročitu, kancelarsku atmosferu i ispravljam se nekako u fotelji iza koje, a nad mojom glavom, visi u debelom ramu slika Njegovog Veličanstva Kralja.
Čitam komad, čitam, i kad naiđem na reč "dinastija", okrećem se oko sebe i pogledam obazrivo u sliku Njegovog Veličanstva Kralja. Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji i, bome, kad sam dočitao dokraja, učini mi se sasvim drugači no što mi se činio kad sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I, najzad, kad sam ga pročitao još jedanput, desi se ono što se moralo desiti. Ustajem sa fotelje, dižem sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam to sve ovim mudrim recima:
- Dragi moj, gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite vi to kući, jer ne bih rad bio da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fijoci.
- Ali, zaboga - pokušavam ja, Nušić pisac, da se bunim - ranije uprave razumem... ali danas... pa, onda, vaša težnja da prinovite repertoar...
- Sve je to tako... da, tako je - odgovaram ja, Nušić upravnik - ali ja vam kao vaš iskren prijatelj, i u interesu vaše budućnosti savetujem: nosite ovaj rukopis kući. Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!
Ovaj sam razgovor vodio, pogledajući u veliko ogledalo, koje je bilo prema mome stolu i u kome je, preda mnom, sedeo pogružen pisac Nušić. Da bih ga umirio, ja napravih jednu kompilaciju iz nekadanje besede Šapčaninove i održan jedan dug govor, te jedva najzad uspeh ubediti onoga u ogledalu da uzme rukopis i da ga odnese kući, i ostavi na njegovo staro mesto, nadnu fijoke, pod debelim svežnjem drugih rukopisa.
Između ove istorije koju ovde ispisujem i prvoga prikaza Sumnjivog lica prevaljali su kraj nas veliki i krupna događaji. Prošlost koju smo još i mi zapazili izmakla je vrlo daleko; zasuti su ili su iščezli po putu tragovi teških stopala koje je ona u sporome hodu za sobom ostavljala. Od onih mutnih vremena do danas prošlo je toliko stvari i izmenjeno toliko duha u našim naravima, da nam danas briga stare policije o dinastiji izgleda kao karikatura iz Tvenovih anegdota ili iz Gogoljevih komada. Sumnjivo lice možda je, usled toga, izgubilo jedan deo draži, koju je moglo imati pre trideset ili četrdeset godina, ali ne i svoj kroničarski karakter.
Ali ipak u ovoj komedija ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima pogdekoje reči koja bi se mogla i danas reći; ako ima pojava na koje bi se i danas mogao pružiti prst - to je samo dokaz da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su i opšti i večiti, te koji će komediografima budućnosti tako isto pružiti materijal kao što ga je meni prošlost pružila.
Ja bih mogao ovde da završim, ali Sumnjivo lice ima još jednu svoju naknadnu istoriju. I predmeti često puta, kao i ljudi, preživljuju događaje, čudnovate doživljaje, po gdekad čak i avanture. I ovaj komad, Sumnjivo lice, preživeo ih je.
Godine 1915 ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozorišta. Tu me je zatekao i silom i odatle sam krenuo u bekstvo, u Albaniju. Otvorio sam sve fijoke na svome stolu i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sobom. Tom prilikom, tamo nadnu fijoke, našao sam i - na večitu robiju osuđeno Sumnjivo lice i poneo ga sobom. Najzad, do Prištine, dokle se bežalo železnicom, i mogao se poneti čitav denjak rukopisa, koji je težio možda deset, petnaest kila. Ali od Prištine, odakle smo peške morali poći put Prizrena, teško mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Prištini sam dakle morao nanovo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono što je manje vredno, a poneti samo ono čemu sam pridavao naročitu važnost. Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono što sam rešio žrtvovati, dođe red i na - Sumnjivo lice. Pogledah ga, pogledah uzduž i popreko, i - najzad odlučih. Bacih ga na pod, u gomilu onih rukopisa koje žrtvujem, koje odbacujem od sebe, kojima namenjujem da zauvek propadnu. "Idi, bedo!" mislio sam bacajući ga. "Nisam bio kadar preneti te preko pozornice, a gde li bih bio kadar preneti te preko Albanije?"
I krenuo sam jednoga dana, noseći na leđima mali paket najdragocenijih mi rukopisa, a tamo u Prištini, u jednoj arnautskoj kući u kojoj sam stanovao, ostali su rukopisi na smrt osuđeni.
Ali ni u Prizrenu se nije moglo ostati, a putujući dotle, uvideo sam koliko je i to veliki teret što sam ga poneo i rešim da i taj deo rukopisa ostavim. Ali ih ne ostavljam nezbrinute kao one tamo u Prištini, bačene na pod i osuđene na propast već ih poveravam jednoj Srpkinji, Prizrenki, koja ih brižljivo prikriva na tavanu, pod samim patosom.
Mi odlazimo iz otadžbine i tri duge godine provodimo u tuđini a krajem osamnaeste, odmah za vojskom, vraćam, se i ja u Skoplje Malo dana zatim i ja saznajem za tužnu vest da su Ugari u Prizrenu, premećući srpske kuće da traže oružje, našli one moje dragocene i odabrane rukopise, skrivene pod patosom na tavanu u vreme izbeglištva, međutim, moj otac koji je stanovao u Prištini, umro je i, čim je to bilo moguće, žena mi ode u Prištinu da mu nađe grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, sretne se sa onim Arnautinom u čiju smo se kuću bili i ovaj je pozdravi: "Ama, gospođo, da svratiš do mene. Kad ste pobegli odavde, pobacali ste neke hartije, a ja pokupio i sačuvao!" Žena svrati, uze i donese mi u Skoplje - Sumnjivo lice.
 
Branislav Nušić
 

 

Soba palanački nameštena. Vrata sa strane i u dnu.

I
 

Jerotije, Anđa

Jerotije: (Šeta uzbuđeno s rukama po­zadi i držeći jedno pisamce).

Anđa: (Dolazi iz leve sobe.) Šta si me zvao?

Jerotije: (Podmeće joj pismo pod nos.) Pomiriši!

Anđa: Ala lepo miriše!

Jerotije: Na šta?

Anđa: (Doseća se.) Čekaj!.. Miriše na promincle.

Jerotije: Baš si pogodila!

Anđa: Nego?

Jerotije: Miriše na Đoku.

Anđa: Kakvog Đoku, bogati?

Jerotije: Eto, takvog.

Anđa: Govori, čoveče, šta je; ništa te ne razumem.

Jerotije: Imaš li ti kakvog Đoku u familiji?

Anđa: (Domišljajući se.) Nemam!

Jerotije: E, ako ti nemaš, tvoja ćerka ima.

Anđa: Ama, šta govoriš, bogati?

Jerotije: Ne govorim ja, Anđo, on govori, on!

Anđa: Ama ko?

Jerotije: Pa Đoka?

Anđa: Opet! Govori jedanput, čoveče, da te razumem?

Jerotije: Je l' hoćeš da razumeš? E, pa na, pročitaj ovo, pa ćeš razumeti! (Daje joj pismo.)

Anđa: (Čita pismo.) "Đoka".

Jerotije: Njega znamo već. Ostavi njega pa počni ozgo.

Anđa: (Čita ozgo.) "Marice, dušo moja!"

Jerotije: Aha, je l' ti sad miriše na promincle?

Anđa: (Nastavlja čitanje.) "Primio sam tvoje slatko pismo i izljubio sam ga stotinu puta".

Jerotije: Čudo nije izljubio i pismonošu i uprav­nika pošte i...

Anđa: (Čita dalje.) "Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u njemu izložila".

Jerotije: Divota! Tvoja ćerka šalje uputstva! Ako tako potera, može početi još i da šalje raspise; može čak da zavede i delovodne protokole pa da počne posao pod numerom...

Anđa: (Čita dalje.) "Jedva čekam srećan čas da pritisnem.. ."

Jerotije: (Prestravi se.) Šta da pritisne?

Anđa: (Nastavlja.) "Poljubac na tvoja usta".

Jerotije: Čudo ne kaže: "Da udarim pečat na tvoj raspis".

Anđa: (Završava čitanje.) "Tvoj do groba verni Đoka". (Zgranuta.)

Jerotije: Đoka! Eto ti ga s misli i s personom! Sad znaš ko je Đoka.

Anđa: (Krsti se.) Ju, ju, ju, ju! Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikada više ne napiše pismo.

Jerotije: More će da ga napis nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće.

Anđa: Otkud ti ovo pismo?

Jerotije: Doneo poštar.

Anđa: Za nju?

Jerotije: Za nju, dabome!

Anđa: I ti ga otvorio?

Jerotije: Otvorio, dabome.

Anđa: Bolje da nisi; bolje, boga mi, nego ovako što mi presede. I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo?

Jerotije: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino.

Anđa: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio.

Jerotije: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu.

Anđa: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma.

Jerotije: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pisma. U mojim, je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš sa cimetom. Eto, došlo je odjutros puno pisama: iz ministarstva, iz okruga, iz opštine. Kad, jedno pismo miriše. Znam, pisma iz ministarstva ne mirišu; ne mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština... možeš misliti već!... Uzmem ovo pismo, pogledam, kad... "Gospođici Marici Pantićevoj". "Oho," rekoh, "tu smo!" Otvorim ga, pomirišem kad... zamirisa Đoka. Eto ti!

Anđa: Ja ne znam, boga mi, šta radi ova država! Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu.

Jerotije: Pa i onda ne znam šta će im. Da čitaju valjda iz kuvara kako se prave puslice i muškacone. Tu je muž, pa ako mu se jedu puslice, a on neka pročita ženi kako se prave.

Anđa: Pravo kažeš!

Jerotije: A nisi ni pogledala odakle je pismo?

Anđa: (Zagleda.) "Prokuplje".

Jerotije: Kažem ja tebi, Anđo, ne šalji dete u goste tetki, ali ti: "Neka, neka se dete provede malo." E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš.

Anđa: (Razmišlja.) A opet, šta znaš, Jerotije, možda je ovo kakva dobra prilika?

Jerotije: Hm, dobra prilika; Đoka, dobra prilika! Idi, bogati! Dobra je prilika gospodin Vića, a ne Đoka!

I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto, čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: "Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!"

Anđa: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.

Jerotije: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju?

Anđa: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice. Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi.

Jerotije: Ama kakva krivica, pobogu brate! Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle, pametan je to čovek, zna taj šta radi. Pokrao je on sva ta akta, i sad nema akta, nema ni kri­vice. Ne može mu ministar ništa, mani da ga istera iz službe. Ali i da ga istera, misliš mani on? Skrckao je taj paricu, pa mu se može i bez službe. Sedeće godinu dve i davaće pare na zajam seljacima. Ako baš hoće nanovo službu, sačekaće dok ne padne vlada, pa će ga posle druga sa klasom u službu.

Anđa: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para?

Jerotije: Ima, nego! I, ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseca kako je u ovome srezu, došao je go k'o pištolj. Al' ume, brate! Eto, onaj drugi, gospodin Žika, celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar dva vina. Al' ovaj jok! Neće da se prlja za sitnice; ne voli čak ni da primi na rad prodaje, procene, licitacije i takve stvari; veli: "Neka to gospodin Žika. On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj bome dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji. Za njega je dinastija krava muzara. A muze, brate, vešto! Tek vidiš, pritvori kakvog gazdu, veli: "Lajao protiv dinastije!" i natovari mu ovolika akta... sedam, osam, dvanaest svedoka... pet godina ro­bije. A jednog dana, tek nestalo akta, ili, iskazi svedoka sasvim drukče glase nego kad si ih prvi put čitao i onaj… tek vidiš, u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E, to je, vidiš, domaćin čovek, takvog mi zeta daj, a ne Đoku.

Anđa: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže, liči joj na petla.

Jerotije: Rotkve njoj strugane! A šta bi ona htela! I ja sam ličio na petla kad sam tebe uzeo, pa šta ti fali?

 

II

 

Gospodin Vića, pređašnji

 

Vića: (Dolazi iz kancelarije sa telegra­mom u ruci.) Dobar dan, želim!

Jerotije: A ti si, gospodine Vićo. Baš sad nešto o tebi govorimo.

Vića: Telegram, znate, pa rekoh...

Jerotije: Iz okruga? ...

Vića: Nije, iz ministarstva.

Jerotije: (Sa većom pažnjom.) Iz ministar­stva? Šta je?

Vića: Šifra.

Jerotije: Šifra? Poverljivo?

Vića: Vrlo poverljivo.

Jerotije: Anđo, skloni se ti! Znaš, poverljive stvari nisu za žene.

Anđa: Znam de, razumem ja to! (Polazi.)

Jerotije: A je l' ponese ono pismo? (Spazi ga u njenoj ruci.) Pa ovaj, natrljaj joj nos i kaži da ja to ne trpim. Neka ne čeka da ja...

Anđa: (Ode.)

 

III

 

Jerotije, Vića

Jerotije: Šifra, a? Je l` nešto važno?

Vića: Ne znam!

Jerotije: Jesi razrešio?

Vića: Jesam.

Jerotije: Pa šta je?

Vića: Ne znam!

Jerotije: Ama, kako ne znaš?

Vića: Eto, pa čitajte sami! (Daje mu telegram.)

Jerotije: (Čita i iznenađuje se. Zagleda depešu sa svih strana, pogleda Viću, pa opet pokušava da čita.) Pa dobro, šta je ovo?

Vića: Ne znam.

Jerotije: (Čita glasno.) "Plava riba" - jest "plava riba". Budi bog s nama! (Čita opet.) "Plava riba, kljukana dinastija". (Trgne se.) Ama, gospodine Vićo, šta je ovo. (Čita dalje.) Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt"... (Pogleda u Viću pa nastavlja.) "zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop!" (Prestaje.) Budi bog s nama, šta je ovo?

Vića: Ne znam, ne razumem. Znojio sam se po sata dok sam razrešio.

Jerotije: (Šeta zamišljno.) Š-to ne razu-meš ti, dobro; ali, eto, ni ja ne razumem. Ni jednu reč ne razumem. 'Ajd ovo "dinastija" i ovo "trt, trt, trt", kad se veže, recimo, moglo bi se još nekako i razumeti. To bi moglo značiti na primer: "Ulite u narod strahopoštovanje prema dinastiji!" Al' ovo drugo, ovaj pop, pa ova plava riba i ovaj svastikin but, to baš ne može ništa značiti. (Čita opet u sebi.) Ne znam! (Misli se.) A da ipak ovo ne znači nešto samo vrlo zavijeno rečeno, a? I to možda vrlo važno?

Vića: I ja bih rekao.

Jerotije: To bi moralo biti štogod vrlo važno, jer ako bi bilo da tebe, gospodine Vićo, otpuštaju iz službe, zbog onoga što si udesio da se u akta podmetne lažan te­stament, to ne bi moralo šifrom.

Vića: Dabome! Ne bi moralo šifrom čak i kad bi vas penzionisali, zbog onog što ste udesili da se čovek zaduži kod Uprave fondova na tuđe imanje.

Jerotije: (Ujeda se.) Jest, ne bi ni to moralo šifrom! Mora da je to važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti? Ama, jesi li ti to, gospo­dine Vićo, dobro razrešio?

Vića: Reč po reč. Vid'o sam odmah da je nešto vrlo važno, pa sam pažljivo radio.

Jerotije: (Misli.) "Plava riba"! Dobro, neka mu bude "plava riba", ali "kljukana dinastija"? Kad se zrelo razmisli, ima tu i uvrede, gospodine Vićo! To ne može drukče biti, nego ti si nešto pogrešio.

Vića: Evo, da donesem šifre, pa sami da vidite.

Jerotije: Razrešio si donjom, opštom šifrom?

Vića: Jeste!

Jerotije: A nisi probao gornjom, specijalnom?

Vića: Gle! Nisam, bogami!

Jerotije: Pa to će biti, to će biti, gospodine Vićo! 'Ajde brže, ako boga znaš, izgoreh od nestrpljenja! 'Ajdemo u kancelariju! (Odu desno.)

 

IV

 

Anđa, Marica
 

Marica: (Napolju, levo, čuje se tresak nekog suda koji se razbio o zemlju. Od­mah zatim pojavljuje se uzbuđena).

Anđa: (Dolazi za njom.) Što da razbiješ šerpenju?

Marica: Pa šta bih drugo mogla razbiti kad mi je šerpenja bila u ruci?

Anđa: Pa dobro, al' zašto da je razbiješ?

Marica: Ja sam ti kazala jedanput za svagda: neću ni reči više da mi govoriš o tome gospodinu Vići, a ti nećeš da me se okaneš. Sad sam se rešila: čim mi progovoriš makar jednu reč o njemu, da razbijem što mi prvo dođe do ruke. Drukče ne mogu s tobom da izađem nakraj.

Anđa: Pa ne govorim ja za tvoje zlo.

Marica: Za što god da mi govoriš, neću da čujem, razumeš li me? Čim mi ga pomeneš, razbiću što god do­čepam.

Anđa: (Krsti se.) Budi bog s nama, a da kažeš bar da je rđav čovek. Eto, baš malopre razgovaramo ja i otac; veli ima para, a i voli te čovek, kazao je ocu da te voli.

Marica: (Dočepa čašu s cvećem koja stoji na stolu i tresne je o zemlju).

Anđa: E, jesi besna, kćeri!

Marica: Kazala sam ti, nije da ti nisam kazala; pa šta me izazivaš!

Anđa: Šta ti je danas?

Marica: Šta mi je? Još me pitaš? ... Otvorili mi pismo; čitali ga možda celom svetu, pa sad me pita šta mi je danas!

Anđa: Pa lepo, 'ajd' da razgovaramo ljudski i pa­metno o tome.

Marica: (Dočepa flašu s vodom. Odlu­čno.) O čemu? O kome?

Anđa: O... Đoki!

Marica: (Ostavi flašu.) Šta da govorimo?

Anđa: Pa, tako, da mi kažeš ko je to, šta je, ka­kav je ... ?

Marica: Kakav je da je, ja ga volim, pa to ti je.

Anđa: Pa znam, kćeri, al' ne ide to tako!

Marica: Ide, bogami! Do devetnaeste godine nisam ni mislila na udaju, ostavila sam to vama; od devetnaeste do dvadeset prve, mislila sam i kazala sam vam: "Nađite mi." Kad sam navršila dvadeset i prvu, a vi nikog niste našli, kazala sam vam: "Ja ću naći." Pa eto, našla sam!

Anđa: Ama kako to "našla sam"... I... nije to valjda ... kako da kažem...

Marica: Jeste, jeste, svršeno je, ako si to htela da pitaš! Ako ne veruješ, evo da ti pročitam šta sam mu pisala. (Izvadi iz kecelje parče ha rtije.) Na, ovo je taj odgovor od njega što ste ga vi otvorili i pročitali. Evo, slušaj! Ovo napred te se ne tiče, nego ovo. (Čita.) "Ja sam ti već usmeno govorila da je moj otac" ... (Govori.) I to te se ne tiče! (Čita.) "A taj gospodin Vića, zbog koga"... (Govori.) I to te se ne tiče! (Čita.) "Ni ostali u srezu... (Govori.) I to te se ne tiče!

Anđa: Pa šta me se onda tiče?

Marica: Evo ovo! (Čita.) "Zato, ako me odista vo­liš, ti odmah kreni na put. Dođi ovamo i kad stigneš, odsedni u hotel "Evropi", ali nemoj izlaziti nigde u va­roš. Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao. Ja ću tad izaći pred oca i pred majku otvoreno. Ako pristanu, zvaću te da odmah svršimo stvar; ako ne pristanu, ja ću doći tebi u hotel i pući će bruka kakva se nije desila otkako je sveta i veka. Tada već ni otac ni majka neće imati gde ..." (Prestane čitati.) Ovo dalje te se ne tiče! Eto, sad znaš! Jesi razumela? Na to mi on odgovara! "Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u pismu izložila." Jesi razumela sad? Eto ti, pa se prema tome sad upravljajte i ti i otac.

Anđa: (Krsti se.) Ju, ju, ju, kćeri, crna kćeri, šta sam doživela. Obećavaš čoveku da mu ideš u kavanu. Gospode bože, kakva je ovo današnja mladež!

Marica: Onakva kakva je uvek bila mladež...

Anđa: Ju, pomeri se dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se.. .

Marica: Promenilo se samo mesto i ništa više.

Anđa: Kakvo mesto?

Marica: Pa tako. Sad devojke zakazuju sastanke u kafani, a u tvoje vreme su na tavanu.

Anđa: To nije istina! A i da je istina, opet je to drugo.

Marica: Ne znam po čemu?

Anđa: Pa po tome što je sramota da devojka izađe iz kuće, a tavan je u kući.

Marica: E, to ti vredi!

Anđa: Al' ovo, u kafani; ja da doživim da moja kćerka ide u kafanu sa mladićem!

Marica: A ti nemoj da doziviš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete.

Anđa: Ama kako, ako pristajemo. Niti znamo ko je, ni šta je, ni...

Marica: Pa pitaj me ako ti treba, pa ću ti kazati.

Anđa: (Krsti se.) Gospode bože! Pa dobro, evo da te pitam. 'Ajd' kaži mi: koji ti je taj Đoka?

Marica: Apotekarski, pomoćnik.

Anđa : Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle!

Marica: Baš si pogodila!

Anđa : Svejedno, na šta bilo, tek miriše. Pa dobro, kćeri, jesi li razmislila ozbiljno šta je jedan apotekar­ski pomoćnik, od čega ćete da živite?

Marica: To nemoj ti da brineš.

Anđa : Da ko će? Ne možete se hraniti prominclama, niti se oblačiti u facle.

Marica: To je naša briga, a vaša je da razmislite što pre, da ne bude posle dockan kad već pukne bruka. Čula si šta u pismu piše i tako će i biti. On ako ne stigne danas, stići će sutra začelo i onda... Upamti i slobodno kaži ocu, bruka mu ne gine!

Anđa : Gde bih mu to kazala, pobogu, dete! Ne bi ja to njemu smela...

Marica: Ako nećeš ti, ja ću mu kazati.

Anđa : Nemoj, bolje nemoj! Naljutićeš ga, pa još gore. Pusti mene, ja ću polako, izdaleka, lepim. Nemoj, molim te, ti!

Marica: Kako god hoćeš, meni je svejedno!

 

V

 

Jerotije, pređašnji

 

Anđa : (Čim se pojavi Jerotije na des­nim vratima.) Htela bih, Jerotije ...

Jerotije: (Značajno, prst na usta.) Pst!

Marica: (Odlučno.) Slušajte, oče!

Jerotije: (Kao gore.) Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe.

Anđa : Moram da razgovaram s tobom nasamo, jer nemamo vremena.

Jerotije: Ima i država da razgovara sa mnom na­samo, a država je preča.

Marica: Meni je svejedno, samo da se posle ne kajete! (Ode u levu sobu.)

Anđa : Stvar je ozbiljna...

Jerotije: I ovo je stvar ozbiljna, još kako ozbiljna. Zvaću te, idi sad, zvaću te! (Odgura je u levu sobu.)

Anđa : (Odlazeći.) Bogami, Jerotije, grešiš...

(Ode.)

 

VI

 

Jerotije, Vića

Jerotije: (Na vratima, iz kojih je došao.) 'Odi gospodine Vićo.

Vića : Jeste li sami?

Jerotije: Sam. Ne možeš u celoj kući da nađeš mesta gde možeš poverljivo da razgovaraš. Ona naša kance­larija prava jurija; tek zineš a neko upadne! Ovde opet, možemo! (Seda.) Deder sad, molim te, gospodine Vićo, pročitaj mi još jedanput depešu, ali polako, reč po reč. (Metne školjku od šake na uvo.)

Vića : (Obzirući se da ko ne sluša.) "Strogo poverljivo. Prema saznanju i tragu dosada uoče­nome" ...

Jerotije: Aha, aha!

Vića : (Nastavlja.)... "U tome se srezu sada na­lazi izvesno sumnjivo lice" . ..

Jerotije: Upamti, gospodine Vićo, "sumnjivo lice."

Vića : (Nastavlja.)... "Koje nosi sobom revo­lucionarne antidinastičke spise i pisma"…

Jerotije: Pročitaj to molim te, još jedanput! (Metne na oba uva školjke.)

Vića : (Ponavlja.)... "Koje nosi sobom revoluci­onarne i antidinastičke spise i pisma"...

Jerotije: (Uzima depešu.) Daj i ja da proči­tam. (Čita.) "Koje nosi sobom revolucionarne i antidi­nastičke spise i pisma"... (Vraća mu depešu.) Čitaj dalje!

Vića : (Čita.) ... "sa namerom da ih prenese preko granice"...

Jerotije: Aha, aha! Deder dalje!

Vića : (Čita.) ... "Tačan opis ovog sumnjivog lica nepoznat je vlastima! Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je moguće, da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stra­žom sprovede u Beograd. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i, ako vam za­treba pomoć, obratite se u moje ime susednim sreskim vlastima."

Jerotije: Aha, gospodine Vićo, ovo nije plava riba i svastikin but? Ovo je važna i ozbiljna stvar. A? Daj ovamo tu depešu! (Stavlja je na dlan i uznosi kao da bi hteo da joj odmeri težinu.) Šta misliš ti, gospodine Vićo, koliko je teška ova depeša?

Vića : Bome!
Jerotije: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi. Šta misliš, gospodine Vićo, šta nosi ova depeša?

Vića : (Sleže ramenima).

Jerotije: Nosi klasu, gospodine Vićo, klasu!

Vića : Vama, gospodine kapetane!

Jerotije: Pa meni, dabome! Uostalom ti, gospodine Vićo, i ne mariš mnogo za klasu. Pa jes', šta će tebi?

Vića : Ne kažem da mi treba klasa, ali bih voleo onako da se sredim, da se odomaćim ...

Jerotije: Znam šta hoćeš da kažeš. Ne brini, go­spodine Vićo; ako ovaj posao svršimo meni klasa, a tebi nevesta u kuću.

Vića : To tako vi kažete, a devojka?

Jerotije: Devojka ima da ćuti i da sluša roditelje, samo ako mi pomogneš da uhvatimo ovo lice.

Vića : Ako meni samo poverite stvar, ja ću ga uhvatiti.

Jerotije: Dobro, da ti poverim, al' kako ćeš da ga nađeš? 'Ajd, Kaži mi, kako ćeš ga naći? ...

Vića : Pa ja mislim, ovaj, na osnovu ove depeše da uhapsim gazda-Spasoja Đurića.

Jerotije: Da uhapsiš gazda-Spasoja?! Uha, kud ti zaošija, gospodine Vićo. Čestit čovek i miran, najbogatiji trgovac...

Vića : Pa baš zato!

Jerotije: Ama otkud to ide?

Vića : Ne bi mu baš ništa falilo. Otsedeo bi dva do tri dana u 'apsu, a ja bih ga posle pustio.

Jerotije: Znam ja, da bi ga ti posle pustio, ali što ne ide, ne ide! Otkud gazda-Spasoje sumnjivo lice? Zar ne vidiš da ovde piše mlad čovek, a gazda Spasoje ima šeset godina. Pa onda, i da ga uhapsiš, kamo ti kod njega revolucionarni i antidinastički spisi? Ako i preturiš hartije gazda-Spasojeve, šta ćeš naći? - Priznanicu tvoju, priznanicu moju, a to, brate, nisu sumnjivi spisi.

Vića : (Buni se.) Pa, ono ...

Jerotije: Ono jest, sumnjivi su, zato što ne misliš da mu platiš. A ne mislim ni ja, ako hoćeš pravo da ti kažem. Dosta on zarađuje od ovoga naroda, a mi smo, kao vlast, pozvani da uzmemo u zaštitu narod od takvog globadžije. A kako ćeš ga zaštititi drukče do ako zakineš pogdešto od gazda-Spasoja. Ali, gospodine Vićo, ako su naše priznanice sumnjive, nisu antidinastičke. Ne možeš tek uzeti naše priznanice pa ih poslati gospodinu ministru kao antidinastičke spise! Je l' tako? Nego slušaj ti mene, gospodine Vićo. Ovo je velika i važna stvar, od nas zavisi spas države, te se moramo ozbiljno uzeti u pamet. Jesu li svi činovnici ovde na okupu?

Vića : Svi su, samo je gospodin Žika otišao u srez.

Jerotije: Eto ti sad, šta će u srez?

Vića : Nije otišao, nego napio se juče, a naši činov­nici, kad se ko napije pa ne dođe ceo dan u kancelariju, kažu obično otišao u srez.

Jerotije: Taj mi često ide u srez. Razumem kad se napije pri kakvoj većoj licitaciji, pri kakvoj proceni za zajam kod Uprave fondova ili tako što; ali je on počeo u poslednje vreme da se napija i kod najsitnijih usluga koje vrši građanstvu. Izda nekom lažan stočni pasoš, napije se; natera nekog da plati dug koji ne priznaje, napije se. E pa, brate, to ne vredi tako za sitne stvari. Zbog toga pati država, a treba i o tome koji put voditi računa.

Vića : Pa treba, dabome!

Jerotije: Kaži panduru Josi - u njega je dobar rasol - neka mu odnese jednu testiju, pa kad se rastrezni, neka dođe ovamo. A ostali?

Vića : Ostali su ovde.

Jerotije: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo. Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo. Naslone oni praktikanti uši na vrata, pa svaku šifru cela varoš odmah sazna. I koliko sam ih odučivao od toga, pa badava, ne pomaže ništa. 'Ajde, gospodine Vićo, čim dođe gospodin Žika, dođite svi ovamo da se razgovorimo i posavetujemo, jer stvar je ozbiljna i važna.

Vića : A kako bi bilo, gospodine kapetane, da još sad odmah pošaljem poverenika Aleksu da malo procunja po varoši?

Jerotije: Ne verujem da je to lice u varoši: ono se krije negde u srezu. Ali opet, neka vidi. Kaži mu neka zaviri gde god se može zaviriti. Po svima kafanicama. Neka ode i do one Kate kod gornjega bunara, i ona izdaje sobe za samce. Neka svrati i kod onoga gazda-Joce maloga - i to je kanda nekakav revolucionar, mogao ga je i on sakriti.

Vića : To onaj krojač ženskog odela?

Jerotije: Jeste, on! Pre, jednom, kad je dolazio da mu platim neki račun, pa ga ja učtivo izbacio iz kancela­rije, digao je takvu dreku protiv vlasti, da sam odmah primetio da je revolucionar. Nek vidi i kod njega.

Vića : Ne brinite, ume to Aleksa. (Polazi.)

Jerotije: (Ispraćajući ga.) 'Ajde, pa požuri, gospodine Vićo.

 

VII

 

Jerotije sam

 

Jerotije: "Plava riba" ... Ja, plava riba a? treba je upecati. Treba vešto nataći mamac, spustiti udicu u vodu, pa, mirno... . ćutiš, ne dišeš... a tek plovak zaigra, a ti, hop!... Iskoči udica, a kad pogledaš: na udici - klasa! Klasa, dabome! Prošlih izbora mi izmakla, ali mi sad majci neće izmaći. Pohapsiću pola sreza ako ne može drugače, pa ću onda rešeto, pa sej. Što je čisto, prođe kroz rešeto, a što je sumnjivo, ostane pa se praćaka kao ribica u mreži. A ja samo biram: (Tobož vadi iz rešeta jedno lice.) "'Ajde, golube, najpre tebe!" Stegnem ga za vrat, a on samo kmekne kao jare. Mora da prizna, iako mu se ne priznaje. - "Jesi li ti sumnjivo lice?" - "Jesam, gospodine, kako da nisam!" - "Tako te hoću, golube moj!" pa otrčim odmah na telegraf. (Pokret kao da kuca u taster.) "Gospodinu Mini­stru unutrašnjih dela. U mojim je rukama vaše sumnjivo lice, u vašim je rukama moja klasa. Molim za hitnu razmenu!" Ja, tako ume Jerotije, nego!

 

VIII

 

Jerotije, Marica

 

Marica: (Dolazi iz sobe.) Jesi li sam, oče?

Jerotije: Nisam.

Marica: (Gleda.) Nema nikog?

Jerotije: Nisam sam kad ti kažem... zauzet sam misliima... vrlo važne brige.

Marica: Ja ne znam kakvu brigu imaš, ali ja moram govoriti s tobom još sad.

Jerotije: Ne mogu, nemam kad!

Marica: Ako ne govorimo sad, biće dockan. Ja te molim da me saslušaš, jer ćeš se inače kajati.

Jerotije: Dobro, 'ajde govori, ali kratko i jasno. Kaži ime i prezime, godine starosti, mesto rođenja, jesi l' koji put osuđivana i zašto, i odmah pređi na izjavu.

Marica: Slušaj oče, ti znaš da sam ja već u godi­nama i da je red i dužnost roditeljska da me zbrinete.

Jerotije: (Ne sluša je, već razmišlja za svoj račun.) Treba poslati pandure u srez. Koliko imamo konjanika pandura? (Broji na prste.)

Marica: Ja sam čekala sve dosad da vi tu svoju du­žnost ispunite.

Jerotije: (Sam sebi.) A treba i raspis pretsednicima.. .

Marica: Pa vi mene i ne slušate?

Jerotije: Ne slušam. Eto, vidiš i sama da nemam kad da te slušam!

Marica: Dobro, oče, al' znajte da ćete imati kad da se kajete ...

Jerotije: Slušaj, sve što imaš reci ti tvojoj majci, a ja ovaj ... pa vidiš valjda i sama da mi je ovolika glava od briga!.. Lice ... antidinastički spisi, plava riba, klasa, panduri, rasol za gospodina Žiku, pa onda fenjer, pa pop, pa klasa, raspis pretsednicima opština... Sve se to, vi­diš, meša u mojoj glavi i krčka... Ostavi me, ostavi me, molim te, ili... još bolje, sedi ti ovde, a ja ću tebe da ostavim. (Odlazi desno.)

 

IX

 

Marica, zatim Josa

 

Marica: (Sama.) Ja ovo neću da trpim. (Uzima sa stola tanjir na kome je ranije bila ča­ša s cvećem.) Počeću da lupam sve po kući, pa im se mora dosaditi. Drukče ne mogu izaći sa njima nakraj. I onako, kad bih što slučajno razbila, govorili bi mi: "Što lupaš kao da si zaljubljena?" E pa, evo, sad sam zaljub­ljena i sve ću odreda da razbijam. (Baci tanjir na pod.)

Josa: (Dolazi na zadnja vrata.) Ovaj... dođe malo čas jedan dečko pa veli: "Gde je Josa pandur?" A ja velim" "Ja sam Josa pandur!" A on veli: "Evo ti ovo pismo!" A ja velim: "Daj ovamo to pismo." A on veli: "Da daš u ruke gospođici," a ja velim...

Marica: (Ščepa mu pismo.) Dobro, dobro, dobro!...

Josa: Posle on veli...

Marica: Dobro, čula sam! (Uzbuđeno otvara pismo i čita potpis.) Doka! (Glasno.) Hvala ti, Joso!

Josa: A ja onda njemu rekoh...

Marica: Dobro, čula sam. Idi sad. Joso!

Josa: Pa ići ću, dabome!

 

X

 

Marica, zatim Anđa

 

Marica: (Ushićena.) Slatko ime, Đoka. Bože, kako sam uzbuđena! (Čita.) "Stigao sam, nalazim se u hotel Evropi, soba br. četiri i ne izlazim nigde dok mi ti ne javiš. Čak ni gazdi od hotela nisam hteo reći ime svoje da ne bih stvar odao. Kao što vidiš, postupio sam u svemu kako si ti želela. Grli te tvoj Đoka."

Anđa: (Ulazi s leva pa kad sagleda po­lomljene sudove po zemlji, ona zastane na vratima.) Maro, dete, ti si mora biti razgovarala s ocem o tvojoj udaji?

Marica: Ko to kaže?

Anđa: Pa eto polomljeni tanjiri i staklo...

Marica: Majko, slatka majčice, 'odi da te poljubim. (Ljubi je.)

Anđa: (Iznenađena.) Da me poljubiš? Šta je tebi dete?

Marica: Jednu reč da ti kažem samo, pa ćeš sve razumeti.

Anđa: Jednu reč?

Marica: Đoka!

Anđa: Pa šta?

Marica: To što sam ti kazala - Đoka! (Odjuri veselo u sobu iz koje je došla Anđa.)

Anđa- (Gleda za njom i krsti se).

 

XI

 

Jerotije, Anđa
 

Jerotije: (Dolazi iz kancelarije.) Anđo, idi odavde i zatvori vrata, pa pazi, dobro da mi niko ne prisluškuje.

Anđa: Ama, šta je to danas?

Jerotije: Ne pitaj šta je, važno je! Pozvao sam sve činovništvo ovde na savetovanje.

Anđa: Pa našto ti onda kancelarija?

Jerotije: Ne mogu, brate, tamo. Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam. 'Ajde, evo ih, zatvori vrata.

Anđa: Dobro! (Odlazi i zatvara vrata.)

 

XII

 

Jerotije, činovništvo
 

Jerotije: (Na druga vrata.) Izvol'te, uđite. (Ulazi Vića, Žika, Milisav i Tasa. Vića je suv i štrkljast, on ima neobično kratak kaput na struk, tesne, pripijene jahaće pantalone, čizme i na njima mamuze. Potšišanih je brkova i ima ćubu od kose nad čelom. Žika je dežmekast, a ve­like čupave glave, podbulih očiju i de­belih usana. Na njemu visi izveštalo pr­ljavo odelo, prsluk mu kratak tako da mu se košulja pod njim vidi. Pantalone mu gore vrlo široke, a dole uske i spale te se naborale. Gospodin Milisav je srednjeg rasta, ulickane kose i ufitiljenih brkova. Na njemu je bivša oficirska bluza sa rasparanim znacima i čojicama od kojih se trag još poznaje. On je vojnički kratko ošišan, a pantalone sumu zategnute lastišom pod cipelom. Tasa je omalen, povijenih leđa, sedih brkova, ćelav. Na njemu du­gačak izlizan redengot i prljave i iskri­vljenih štikala cipele. Jerotije ih premerava sve, pa onda počinje svečanim, tonom.) Gospodo, stvar je vrlo važna i ozbiljna... mo­ramo svi... (Zaustavi mu se pogled na Žiki.) Kako je tebi, gospodin-Žiko?

Žika: (Odebljalim jezikom.) Ja vršim svoju dužnost!

Jerotije: Tako, tako i treba! Moramo svi vršiti du­žnost, jer stvar je ozbiljna... Stvar je, kako da kažem... da, gospodo, mi smo se ovde sabrali.. . upravo, ja sam vas pozvao, gospodo!... Gospodin-Vićo, brate, ti tako gledaš čoveka u oči kao da imaš nešto da mu kažeš, a to može zbuniti i najvećeg govornika.

Vića: Pa imao bih da vam kažem.

Jerotije: Šta?

Vića: Poslao sam već Aleksu.

Jerotije: Ako, dobro si učinio! Dakle, šta sam ono t'eo da kažem. (Seti se.) Ah, da! Deder ti, Taso, pro­čitaj ovu depešu. (Da mu.)" Gospodo, depeša je poverljiva od gospodina Ministra unutrašnjih dela!.. Čitaj!

Tasa: (Čita.) "Plava riba, kljukana dinastija..."

Jerotije: (Trgne se i otme mu.) Ama nije to, ko ti to dade? Gospodin-Vićo, ovo je trebalo uništiti.

(Trpa u džep ovu, a vadi iz drugog džepa drugu hartiju i daje je Tasi.) Ovo čitaj...

Tasa: (Čita.) "Strogo poverljivo."

Jerotije: Čuli ste, gospodo, "strogo poverljivo". Taso, evo ti ovde pred svima kažem da ću ti noge prebiti, ako odavde zađeš po čaršiji i istrtljaš šta si pročitao.

Tasa: A!... Gospodin kapetane!...

Jerotije: Nemoj ti meni "a, gospodin kapetane!" jer si ti, brate, za polić rakije kadar da istrućaš svaku državnu tajnu. A to ne valja. Jedna obična žena pa krije svoje tajne, a jedna država pa da nije kadra sakriti svoje. I to zbog jednog polića rakije. Ja, vidiš, još nisam kazao ovu tajnu svojoj ženi, a ti da je kažeš čaršiji. Ako te počem svrbi jezik, a ti uzmi četku od cipela pa ga pro­česi, a nemoj ga češati na državni račun. Razumeš li?

Tasa: Razumem!

Jerotije: Ovo su sve ukazna lica, a ja, vidiš, činim tebi čast, pa te zovem zajedno s ukaznim licima. Zašto?

Zato što si već trideset godina ovde činovnik i što si star čovek. Pa nemoj onda... 'ajd', čitaj dalje!

Tasa: (Čita.) "Prema saznanju i tragu dosada uoče­nome, u tome se srezu nalazi izvesno sumnjivo lice koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma, sa namerom da ih prenese preko granice. Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlastima. Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je potrebno da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom u Beograd sprovede. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i, ako vam zatreba pomoći, obratite se u moje ime i susednim sreskim vlastima".

Jerotije: (Za vreme čitanja posmatrao ih je važno.) Jeste li čuli... Jeste li čuli, gospodo? Uvi­đate li koliko je ovo važna stvar? Na nama je da spasemo državu; u nas, u ovome času, gleda i država i dina­stija! (Opšta tišina. On ih posmatra i, po­što prošeta dva tri put razmišljajući, nastavlja.) Stvar nije prosta i moramo svi ozbiljno da razmislimo kako ćemo priteći državi u pomoć. Nije to da kažete hajduk, na primer, pa se dignemo, svi ovako, te ajde na večeru kod pretsednika opštine u ovo selo. Sutradan, ostavimo gospodina Žiku da se ispava, a mi 'ajde na ručak u drugo selo, kod drugog pretsednika opštine, pa se vratimo i pošaljemo depešu u Beograd: "Energičnom poterom ovosreske vlasti, hajduk taj i taj izmakao ispred potere u drugi srez!" Al' ovo je druga stvar, ovo je su­mnjivo lice! A šta je to sumnjivo lice? 'Ajde, kaži, Taso, šta je to sumnjivo lice? (Tasa sleže ramenima i gleda u ukazna lica.) Ne znaš, dabome! Sumnjivo lice to je prvo i prvo lice bez ličnog opisa, a drugo: to je lice koje je teško pronaći a državni interesi zahtevaju da ga pronađeš! I kako da poznaš među tolikim licima koje je sumnjivo lice? Eto, 'ajd' kažite, je li gospodin Žika sum­njivo lice? (Žika se buni.) Nije! Je li Tasa sumnjivo lice? (Tasa se snishodljivo smeje.) Eto, promerite ga, molim vas, pa kažite je li sumnjivo lice. To vam je, gospodo moja, kao na primer na pataricama: skupe se žene, deset, dvadeset, trideset žena; e, 'ajde sad ti, ako mo­žeš, poznaj koja je među njima nepoštena? Ne možeš da po­znaš ni koja je poštena akamoli koja je nepoštena! (Pa­uza, šeta.) E, pa, de sad kažite vi meni, gospodo, kako mislite vi da postupimo u ovoj prilici? Šta, na primer, mi­sliš ti, gospodin-Žiko?

Žika: (On nije ni slušao govor kape­tanov već se neispavan borio sa očnim kapcima koji mu jednako padaju.) Ja? Ja ne mislim ništa!

Jerotije: Kako ne misliš?

Žika: Uhvatila me promaja, a mene kad uhvati pro­maja, ne umem ništa da mislim.

Jerotije: Ali tebe često hvata ta promaja, a to ne valja. Treba da se lečiš, trebalo bi da ideš u kakvu sum­pornu banju. To su one banje što smrde na pokvarena jaja.

Žika: Jest!

Jerotije: Ja mislim, gospodo, prvo i prvo da se na­piše jedan raspis svima pretsednicima opština. To ćeš ti, gospodine Milisave, da napišeš!

Milisav: Je l' strogo?

Jerotije: Strogo, nego šta? I da mi svršiš raspis sa onim: "Za svaku nemarnost po ovoj stvari odgovaraće mi ličino pretsednik." A oni tamo znaju da taj svršetak u mome raspisu znači dvadeset i pet u zatvorenom prostoru i bez svedoka. Razumeš li me, gospodine Milisave, hoću da napišeš tako da se pretsednici opština, čim pročitaju raspis, počešu odostrag. Pa onda, gospodine Žiko, da se pošalju panduri konjanici u srez.

Žika: Nek se pošalju!

Jerotije: Jeste, da se pošalju panduri konjanici na sve strane da prokrstare ceo srez, da zavire u svaki šumarak, u svaki tor, u svaku vodenicu. Nek se i panduri konja­nici malo razmrdaju, i inače ništa ne rade do što idu po selima te zbiraju jaja za činovnike. Pa, onda, ti panduri zarađuju lepu paru i na švercu, pa je pravo da se i oni oduže državi.

Milisav: Treba!

Jerotije: Mi treba, gospodo, da podelimo posao među sobom. Ti ćeš, gospodine Milisave, recimo, da napi­šeš raspis... dobro! Ti ćeš, gospodine Vićo, recimo, da pri­miš na sebe varoš... dobro! Ti ćeš, gospodine Žiko, re­cimo, da ... (Pogleda ga dremljivog.) spavaš!

Žika: Jeste!

Jerotije: Ti ćeš, Taso, recimo, da prepisuješ ra­spise. Dobro! Al' ko će u srez? Treba neko da ide u srez!

Žika: (Gunđa nešto).

Jerotije: Je l' kažeš nešto, gospodin-Žiko?

Žika: Kažem... mogla bi gospođa kapetanica da ide u srez.

Jerotije: Eto ti sad. Kako može ona da ide u srez po zvaničnoj dužnosti?

Žika: Nje se najviše boje predsednici opština.

Jerotije: Ono, da je ona stroga, to priznajem, ali što ne ide ne ide. A ja ne mogu u srez, moram biti ovde; svaki čas može stići kakva nova depeša od gospodina mi­nistra. Moram biti ovde. Nego, gospodine Ziko, kad bi ti mogao nekako da se razdremaš? Ovo je trenutak kad država traži od nas da svi budemo budni.

Žika: Pa ja bih mogao... samo...

Jerotije: Samo bi zaspao u prvoj opštini i onda ko zna kad bi se probudio. Ovako, kad spavaš ovde u varoši, možemo te i probuditi ako zatrebaš. Ne ostaje ništa drugo nego da ti, gospodine Milisave, svršiš brzo raspis pa da pođeš u srez!

Žika: Jeste!

 

 

XIII
 

Josa, pređašnji

Josa: (Unosi jednu posetnicu i daje je Vići).

Jerotije: Šta je?
Vića: Aleksa.

Jerotije: Gle, gle, ja nemam vizit-karte, a Aleksa ih ima.

Vića: Pa znate kako je, bio žandar u Beogradu, bio pred ministarskim vratima.

Jerotije: Daj ovamo da vidim! (Uzima kartu i čita.) "Aleksa Žunjić, sreski špijun." (Govori.) Pa je l' on lud? Otkud se javno kaže da je špijun?

Vića: On kaže, pre dok je krio, nije mogao ništa da dozna, a sad mu svi kazuju jedan protiv drugog.

Jerotije: (Josi.) Gde je on?

Tasa: Evo ga čeka.

Vića: On je procunjao kroz varoš; mora da je naišao na kakav trag čim se ovako brzo vratio.

Jerotije: (Izdere se na Josu.) Pa šta čekaš, brate, pusti ga neka uđe.

Josa: (Ode.)

Jerotije: I ti, gospodin-Vićo, mesto odmah da ga zoveš, zapodeo si neke razgovore: te bio žandar u Beo­gradu, te štampao vizit-karte! A vreme prolazi i svaki je trenutak izgubljen za otadžbinu.

 

XIV

 

Aleksa, pređašnji

Jerotije, Vića, Milisav: (Jednovremeno kad Aleksa uđe.) Šta je?

Aleksa: (Poverljivo.) Tu je!

Jerotije: (Zaprepašćen pred strašnim faktom.) Lice?

Aleksa: Onaj što ga tražimo!

Svi: (Sem gospodina Žike.) A-a-a?!!

Jerotije: (Zbunjen.) Ama... sumnjivo lice?

Aleksa: Onaj što ga tražimo! (Svi se okuplja­ju oko njega.)

Jerotije: (Imitira ga.) "Onaj što ga tražimo!" "Onaj što ga tražimo!"... Pa zar ti, majku mu, u ovako ozbiljnim momentima, ne umeš ništa više da kažeš?

Aleksa: Pa eto to, šta imam drugo da kažem?

Jerotije: Gde je?

Aleksa: U kafani "Evropi", jutros je stigao.

Jerotije: Jutros? Ovaj... šta sam ono hteo. Deder ti, brate, odgovaraj meni po redu, nemoj tako "jutros je stigao." Dakle, prvo i prvo... (Zbuni se.) Šta sam ono hteo, gospodine Vićo, prvo da pitam?

Vići: Kad je stigao?

Jerotije: Ama, pitao sam to! A jest! Taso, deder čitaj depešu.

Tasa: (Čita.) "Prema saznanju i tragu dosad uočenom"...

Jerotije: Preskoči to! Odavde, evo, odavde čitaj!

Tasa: (Čita.) ..."Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlasti, jedino se zna da je to mlad čovek."

Jerotije: Čekaj! Dakle, je l' mu znaš lični opis?

Aleksa: Ne znam!

Jerotije: Ono, nije ni potrebno, pošto je lični opis i inače nepoznat vlastima. A je li mlad?

Aleksa: Jeste!

Jerotije: Mlad?... Je l' znaš sigurno da je mlad?

Aleksa: Pa jeste, mlad je!

Jerotije: Dobro, onda dalje... (Činovnicima.) Pa pripitajte ga i vi štogod; ja već ne umem da se setim šta još da pitam.

Vića: (Aleksi.) Po čemu si ti posumnjao da je taj mladić sumnjivo lice?

Jerotije: Dabome, po čemu si posumnjao?

Milisav: Jesi li razgovarao s njim?

Jerotije: Dabome, jesi li razgovarao s njim?

Aleksa: Evo, ako hoćete, sve po redu da vam kažem.

Jerotije: Pa tako, brate! Razume se da treba sve po redu da nam kažeš. Ja ne znam i šta ste ga okupili sa tim pitanjima pa samo zbunjujete čoveka.

Aleksa: Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat pa ne znam koliko je bilo,al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti d više, al' više od šest nije bilo. Pro­budim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak. Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak. Zavija me tako i diže me po dva tri puta nanoć, te rekoh da uzmem malo stare komovice sa kičicom...

Jerotije: Uha, di si ti zapeo! Pa onaj će, bre, da pobegne dok ti to sve ispričaš. Govori, brate, brže!

Vića: Kraće!

Milisav: Zamisli da si na saslušanju!

Jerotije: Dabome, govori kao da si na saslušanju.

Aleksa: (Zapne kao đak naučenu lekciju.) Zovem se Aleksa Žunjić, po zanimanju sam špijun, imam četrdeset godina, nisam suđen ni osuđivan, sa op­tuženim nisam ni u kakvom srodstvu...

Jerotije: (Stavlja mu šaku na usta.) Ama čekaj brate! E, jes' ovo ludo, za ceo srez je ludo.

Vića: Počni odande kad sam te ja poslao u varoš da procunjaš.

Jerotije: Odatle, dabome!

Aleksa: Ako je odatle, onda je lako! Pođem ja po naredbi gospodin-Vićinoj prvo da obiđem sve gostionice...

Vića: Pa svega je jedna u celoj varoši.

Jerotije: Ama, ne prekidajte ga!

Aleksa: Jest, kako je svega jedna gostionica u va­roši, to prvo odem u nju, odnosno u Evropu. Zapitam gazdu ima li ovo dva tri dana koga putnika, a on veli, ima tri nedelje kako mu nikakav putnik nije prekoračio prag.

Jerotije: Ja ne znam kog bi đavola i tražili put­nici ovde?

Aleksa: Pa onda... uh, eto, zaboravih gde sam stao!

Jerotije: Pa dabome! Ama kažem ja vama ne pre­kidajte ga. Stao si, kako već tri nedelje ni jedan putnik nije prekoračio prag.

Aleksa: Jeste! I taman ja da pođem, a gazda se priseti, veli: "Odjutros..."

Jerotije: Aha, aha...?

Aleksa: Veli: "Odjutros je stigao jedan."

Jerotije: Odjutros, dakle. Gospodo, upamtite, odjutros!

Aleksa: Pitam gazdu kako mu je ime? Gazda veli, ne zna. Kad je pitao, on nije hteo da kaže ime.

Jerotije: Aha, tu smo! Nije hteo da kaže ime. Upamti to, gospodin-Vićo!

Vića: To je vrlo sumnjivo!

Milisav: To je on!

Tasa: On je!

Aleksa: Pitam ja: "Je l' izlazi gde, je li govorio s kim, šta je radio?" Gazda veli: "Zavukao se u sobu pa nigde ne izlazi."

Jerotije: Aha!

Vića: Aha!

Milisav: Aha!

Tasa: Aha!

Aleksa: Hteo sam da uđem kod njega pa rekoh, bolje da mu ne padne u oči! Otišao sam samo do vrata, prislonio uvo i slušao: čujem - mrda.

Jerotije: Mrda?

Aleksa: Jest, mrda! Pa rekoh: "'Ajde da ja brže bolje javim vama."

Jerotije: Gospodo, on je!

Vića: A ko bi drugi mogao i biti?

Milisav: Jutros stigao, mlad, neće da kaže ime, sa­krio se u sobu...

Jerotije: I mrda!...

Tasa: Ala ga brzo uhvatismo!

Jerotije: More, to je ono što ga još nismo uhvatili.

Vića: I može nam još i umaći.

Jerotije: Pa može, dabome, kad ovaj zapeo pa mi priča kako ga zavija stomak i kako ga diza noću. 'Ajde, govorite kako ćemo? Moramo biti obazrivi, jer takvi se ljudi ne predaju lako; on će da se brani i - pucaće.

Vića: Hoće!

Jerotije: Deder, gospodine Milisave, ti si bio podnarednik u vojsci; deder ti napravi plan. 'Ajde, pokaži se!

Milisav: (Važno, Aleksi.) U kojoj je sobi?

Aleksa: Soba broj četiri.

Milisav: (Razmišlja najpre, zatim uzme štap od Alekse i kazujući plan povlači štapom po podu.) Ja mislim ovako: Da gospodin Vića sa Ristom pandurom primi na sebe desno krilo i da krene odavde, kroz Milićevo sokače, pa kroz Miletinu baštu, da izbije s one strane Evrope. (Svi prate pažljivo i idu za Milisavom gledajući u vrh štapa.) Ja ću sa Josom da primim levo krilo i udariću na knez-Jevtin bunar, kraj Mila papudžije, pa ću izbiti iza opštinskog kantara, te s ove strane Evrope. Vi ćete, go­spodin' kapetane, biti centar. ..

Jerotije: (Preplaši se.) Ko centar?

Milisav: Vi!

Jerotije: Taman! Pa u mene da gađa onaj, je li?

Milisav: Ama ne, nego vi ćete držati sredinu. Sa vama će poći Tasa.

Jerotije: Tasa? Ala mi izabraste vojsku.

Vića: Bolje je, gospodine kapetane, neka pođe s vama. Ne zato što bi vam bio od pomoći, nego da ne ostane u kan­celariji, jer će pobeći i sići u čaršiju te razglasiti sve.

Tasa: Neću, boga mi!

Jerotije: Hoćeš! Znam te! Nego ćeš ti sa mnom - centar!

Milisav: Vi ćete da siđete pravo čaršijom.

Jerotije: I onako, praviću se kao da sam pošao na pijacu. A ti (Tasi.) da ne mrdaš od mene.

Milisav: Kad tako opkolimo Evropu sa svih strana...

Jerotije: Bre, bre, bre, čitavu Evropu će da opko­limo! Pa onda?

Milisav: Onda moramo izvršiti napad.

Jerotije: (Prepadne se.) Kakav napad?

Milisav: Kad stegnemo svi na svoja mesta, vi ćete, gospodine kapetane, da nam date znak zviždanjem.

Jerotije: E, to ne mogu!
MILISAV: Zašto?

Jerotije: Ne umem!

Milisav: Šta ne umete?

Jerotije: Ne umem da zviždim, nije mi bog dao dara za to. Umem tako kad vabim psa, ili kad zviždim ćuranu, ali kad dođe tako neka opasnost, a meni se nešto stegne ovde, pa naprćim usnice i samo duvam, ali ne iz­lazi nikakav glas.

Milisav: (Tasi.) Umeš li ti da zvizneš?

Tasa: Umem, gospodine Milisave.

Milisav: E, evo. Tasa će da zviždi.

Jerotije: Jest, on nek bude zviždaljka, da bar i od njega bude neke fajde.

Vića: Dobar je ovaj Milisavljev plan, gospodine kapetane!

Jerotije: Bre, gospodine Milisave, gde bi ti bio kraj da si ostao u vojsci pa da osvajaš tako Evrope. Ovaj plan ti pare vredi. Samo, ne reče šta ćemo sa gospodinom Žikom? (Potraži ga i vidi na stolici kako spava.) Znaš šta, nek ostane ovde kao rezerva.

Aleksa: A ja da pođem napred pa da se nađem tamo.

Jerotije: I da prislušaš malo, šta će na sve to da kaže građanstvo... Ako ko gunđa štogod, zabeleži mu samo ime, jer građanstvo treba da zna da država ne trpi gunđanje u ovako ozbiljnim trenucima. (Ostalima.) E, pa 'ajde sad, gospodo, samo hrabro i pametno. Taso, pričekaj me na kapiji! (Svi se povlače u kance­lariju, sem Žike koji ostaje spavajući.)

 

XV

 

Jerotije, Anđa, Marica

Jerotije: (Nalevim vratima.) Anđo, Marice!

Anđa: (Jednovremeno sa Maricom na vratima.) Šta je?

Jerotije: Dajte mi kačketu i pištolj.

Anđa: Šta će ti pištolj, čoveče?

Jerotije: Daj mi kad ti kažem!

Marica: Ama što nam ne kažete ...?

Jerotije: (Razdere se.) Dajte kačketu i pištolj, strogo vam kažem. Razumete li šta je to strogost?

Anđa i Marica: (Povlače se u sobu).

Jerotije: (Šeta uzbuđeno govoreći sam sa sobom.)

Anđa: (I za njom Marica, dolaze noseći jedna kačket, a druga pištolj.) Ama, kaži, čoveče, šta će ti pištolj?

Jerotije: (Meće kačket na glavu, a pi­štolj u zadnji džep kaputa.) Pst! Ja sam danas centar.

Anđa: Šta si ti?
Jerotije: Centar!

Anđa: (Prekrsti se.) Budi te bog s nama i majka božja! Pa dobro, a što će ti pištolj?

Jerotije: Idem u lov!

Marica: U lov?

Jerotije: Jeste!

Anđa: Ama šta je tebi, šta govoriš, boga ti?

Jerotije: Upamti, idem u lov na - klasu! (Ode.)

Anđa i Marica: (Gledaju dugo ubezeknuto za njim; u tom gospodin Žika straho­vito zahrče, one ciknu i pobegnu u sobu).

Zavesa

 
Pisarska soba u srezu. U dnu vrata koja vode spolja, sleva (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a sdesna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov privatan stan. U uglu, iza ovih vrata, limena peć od koje čunak ide najpre pravo ka publici, uza zid, pa se nad stolom gospodin Žikinim previja u koleno i polazi levo te probija zid nad vratima praktikantske kancelarije. Desno od zadnjih vrata, kraj zida, stara drvena klupa i na njoj masa akata koja su s jedne i druge strane poduprta po jednom ciglom. Nad klupom slika kneza Milana Obrenovića, pod njom neka proklamacija i sa strane nekolike pisane naredbe izlepljene na zid. Dužinom levoga zida rafovi i u njima fascikule. Na svakoj veliko "F" i razni brojevi. Ispred tih rafova sto i na njemu grdna knjižurina (registar) i delovodni protokol. Registar otvoren i uzvišen gornjom stranom na jednu cepaniču sa drvljanika. Po stolu još i gomila akata. To je sto gospodina Milisava pisara, a onaj desno, sasvim napred, sto je gospodina Žike pisara i na njemu je još veća gomila akata, pritisnuta komadima od cigle.
Kancelarija uopšte prljava. Po podu hartije, ljuske od jabuka i tako dalje. Na zidovima vise neke izbledele hartije, kaputi, metlice i razni predmeti.
Pri otvaranju scene gospodin Milisav stoji na svome stolu, skidajući jednu fascikulu iz najgornjih redova. Gospodin Žika sedi za svojim stolom, bez kragne, raskopčana prsluka i drži hladnu krpu na glavi.
 
I
 
Milisav, Žika, Josa
 
Žika: (Ispija krčag vode, pa kad ga je ispio dodaje ga Josi, koji stoji kraj stola.) Na! Ima li koji da čeka?
Josa: Ima.
Žika: Količina su?
Josa: Ima ih tako pet šest.
Žika: Uh! Da bog sačuva, navikao se ovaj svet da se obesi vlasti o vrat, pa to ti je! Pušćaj!
Josa: (Odlazi.)
 
II
 
Milisav, Žika
 
Milisav: (Koji je otvorio fascikulu, dreši je polako.) Mora da je bilo ovogodišnje vino?
Žika: Zašto ovogodišnje?
Milisav: Pa eto, već drugu si testiju vode ispio odjutros.
Žika: Nije, dobro je vino bilo, nego mnogo, mnogo, brate.
 
III
 
Miladin, pređašnji
 
Miladin: (Ulazi ponizno gužvajući šubaru u ruci).
Žika: (Mrzovoljan.) Šta je?
Miladin: Došao sam, gospodine!
Žika: Vidim da si došao. 'Ajde, kazuj, šta hoćeš?
Miladin: Pa ti znaš, gospodine Žiko!
Žika: Ne znam ja ništa.
Miladin: Pa... došao sam za pravdu, gospodine!
Žika: Došao za pravdu. Kao da sam ja pekar pa pečeni pravdu. Ti misliš tako to, dođeš samo na tezgu pa: "Daj pravdu," a ja otvorim fijoku pa: "Izvol'te, molim lepo!"
Miladin: Pa ja velim... zakon.
Žika: Ostavi ti zakon na miru; zakon je zakon, a ti si ti. Je li ti što rod zakon, možda kum, stric ili ujak?
Miladin: Pa nije, gospodine!
Žika: Pa što ga potežeš kao da ti je rođeni ujak?! Zakon nije napisan za tebe, nego za mene da znam koliko da ti odrežem. Je l' razumeš?
Miladin: Razumem! Al, velim...
Žika: Je l' imaš ti kantar u dućanu?
Miladin: Imam, gospodin-Žiko!
Žika: E, vidiš, imam ga i ja. Zakon, to je moj kantar.
Metnem na kantar tvoju molbu, ja li tužbu, pa s druge strane metnem jedan paragraf. Ako je malo, ja metnem još jedan, ako je malo i to, ja metnem jednu olakšavnu okolnost, pa ako nagne jezičak na drugu stranu, ja dodam jednu otežavnu okolnost. Ako opet neće da prevali na tvoju stranu, a ja, prijatelju si mi moj, udarim malo jezičak malim prstom, a kantar hop, pa prevali na tvoju stranu.
Milisav: (Razvio je za to vreme fascikulu i tražio po njoj nešto ljuteći se što ne može da nađe. Uređuje opet fascikulu, vezuje je i penje se na sto pa je stavlja na svoje mesto, a skida drugu te nju razvija na stolu i traži).
Miladin: Pa to znaš ja i mislim.
Žika: Šta misliš?
Miladin: Da udariš malim prstom.
Žika: A, to bi ti hteo? Pa znani te onda, ptico, i zašto si došao. Hoćeš po drugi put da naplatiš od nekoga dug!
Miladin: Nije, boga mi, nego prvi put.
Žika: More, kako prvi put! Da je prvi put, ne bi tebi trebao moj mali prst.
Miladin: Bog mi je svedok, gospodin-Žiko!
Žika: Imaš li ti nekog sigurnijeg svedoka nego što je bog?
Miladin: Nemam. Al', ja najviše na tebe računam gospodin-Žiko. Rekoh, ako te kao čoveka zamolim.. .
Žika: E, moj brate, ti misliš to tako, da me zamoliš. Je l' tako radiš ti u tvom dućanu? Dođe neko pa kaže: "Došao sam, gazda-Miladine, da te zamolim da mi daš oku kafe!" A ti mu daš, je li?
Miladin: Pa ono je espap.
Žika: A nauka nije espap, je li? Ko će da plati meni moje školovanje? Deset godina sam ja proveo u školi. Da sam na robiji toliko godina proveo, ja bih naučio kakav zanat. I to, nisam ja učio kao što današnja mladež uči - godinu dana, pa 'ajde u stariji razred. Nego se ja, gospodine moj, nisam micao iz razreda, po godinu, dve, pa i tri ako hoćeš, sve dok nisam ispekao nauku. A ti sad hoćeš tako?... 'Ajde, gospodin-Žiko, makni malim prstom!...
Miladin: Ja velim, gospodin-Žiko, da ti učiniš tvoje a... ja već znam moje. Ima znaš ona, ona tvoja hartija kod mene ...
Žika: Uh, majku mu, i jest velika stvar. Dužan sam ti sto dinara, pa okupio svaki dan: ona hartija kod mene, ona hartija kod mene...
Miladin: Nikad ti, gospodin-Žiko, nisam pomenuo dosad.
Žika: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (Zvoni.)
Miladin: Neću, gospodin-Žiko!
Žika: Deder, govori, zašto si došao?
Miladin: Pa evo šta je, neki Josif iz Trbušnice...
Žika: Znam Josifa. (Opet zvoni.)
Miladin: Pa taj Josif tako češće uvraćao do mene u dućan, pa...
Žika: Ona stoka Josa opet nije pred vratima! Slušaj, prijatelju, iziđi napolje na bunar pa mi ukvasi ovu krpu, pa posle natenane da te saslušam.
Miladin: Hoću, gospodin-Žiko (Uzme krpu i pođe.)
Žika: Al' izvadi svežu vodu.
Miladin: Hoću, gospodin-Žiko!
 
IV
 
Žika, Milisav
 
Milisav: (Koji je rasuo svu fascikulu.) E, ovo je strašno; ovo je već prevršilo svaku meru!
Žika: Koje?
Milisav: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja, kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara.
Žika: Ama koga pokrali?
Milisav: Ja držim, znaš, svoj veš ovde, u fascikuli, pa eto nema mi novih novcatih čarapa.
Žika: A što u fascikuli!
Milisav: Ovde mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali!
Žika: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet.
Milisav: Ama kod kuće još gore, zato ga i ne držim tamo.
Žika: Potkrada te gazdarica?
Milisav: Ne potkrada, nego, znaš, ja i Tasa praktikant sedimo u istoj sobi.
Žika: Pa hoće valjda da makne?
Milisav: Neće, ali navuče, pa kad isprlja opet ostavi, a ja plaćam pranje. A kad navuče nešto, ne skida po mesec dana. Eto i sad, dohvatio mi nove novcate gaće.
Žika: Što mu ne skineš pa nek ide go!
Milisav: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao!
Žika: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.
 
V
 
Miladin, pređašnji
 
Miladin: (Donosi ukvašenu krpu.) Evo, gospodin-Žiko! (Da mu je pa nastavlja.) Pa taj Josif iz Trbušnice uvraća češće kod mene u dućan - kao čovek, dabome ...
Žika: Bre, baš si ti neka stoka, gazda-Miladine. Pa ti ovo nisi iscedio. Doneo si toliko vode kao da ću da se kupam. Izađi molim te napolje, pa iscedi tamo u avliji... 'Ajde, blago meni, pa posle da te saslušam natenane.
Miladin: Hoću, gospodin-Žiko. (Odlazi.)
 
VI
 
Žika, Milisav
Žika: (Zadubio se u akta.) Nikako ne mogu da mu uhvatim ko je ovde pobacio? Ovi praktikanti još ne umeju ljudski da saslušaju. Iz ovoga, brate, izlazi da Ljubica Pantić dostavlja Gaju Jankovića da je nasilno pobacio.
Milisav: (Popeo se na sto te ostavlja fascikulu na svoje mesto.) Da ne bude Kaja Janković?
Žika: (Zagleda.) Bogami, tako će i biti... jest, tako je, Kaja Janković. Jeste! Ali, brate, ovo K i ne liči na slovo nego na đeram, ili na veslo, ili na opštinski fenjer... Đavo će ga znati na što liči. A neka sitna slova k'o dramlije.
Milisav: I igraju valjda?
Žika: Pa igraju, dabome. Čitava ona gazda-Mitrova dvokatnica pa mi igra odjutros, te neće slova.
Milisav: Dokle ste pili?
Žika: Do šest jutros. I toliko sam se puta zakleo da ne pijem vruću rakiju no vino, pa ne možeš. Što ti je život, majku mu, čovek nije kadar ni zakletvu da održi akamoli što drugo (Iz praktikantske sobe izleti lenjir, zatim upijač i čuje se otud graja.) Hej šta je to tamo! Oni se praktikanti opet tuku! Idi, tako ti boga, Milisave, pa im malo vojnički podvikni!
 
VII
 
Tasa, pređašnji
 
Tasa: (Utrči i skuplja bačene stvari.) Molim te, gospodine Žiko, da mi oprostiš!
Žika: Ama šta da ti oprostim, kako da ti oprostim! Je l' ovo državna kancelarija ili nije, i treba li ovde da vlada red ili ne treba? Na vašarište, pa se rvite, a ne ovde! Ko se to gađao državnim stvarima?
Tasa: Ja, gospodine Žiko!
Žika: Bre, matori magarac, pa...
Tasa: Ja te molim, gospodine-Žiko, da mi opvrostiš, ali ovo se više ne može izdržati. Pre tri dana su mi metli iglu u stolicu, pa sam ripnuo tri aršina u vis; prekjuče su mi namazali šešir mastilom iznutra, pa sam se sav umrljao - eto, još se nisam isprao kao čovek. Juče su mi opet metli na stolicu četiri đačka jeksera za crtanje, okrenuli vrškove na gore, a ja seo i opet se iskrvavio. Ne, boga mi, gospodin-Žiko, ovo se ne trpi više! Ja mogu slobodno reći da krvavo zarađujem svoj hleb.
Žika: Ništa to nije! Sipaj u lavor hladne vode, sedi malo pa će da prođe. Praktikant si, brate, pa moraš i da trpiš. Misliš ti ja, kad sam bio praktikant, da nisam patio. Još kako! Sedeo sam ja i na plavi plajvaz, ali mi je podmetnuo sekretar, pa mi je bilo milo, iako me svrbelo deset i više dana.
Tasa: Pa ne marim ja kad se ti našališ sa mnom, gospodin-Žiko! Eto, pre, kad si mi registrom razbio glavu, ja sam se iskidao od smeha. Ali ne trpim one, mlađi su od mene.
Žika: Šta ćeš brate, nema kancelarije u kojoj to ne biva. Kako bi drukče prošlo vreme? Dođeš u jutru u osam pa do podne, pa onda u tri po podne pa do šest, ne izbijaš iz kancelarije. Pa kako drukčije da se ubije vreme, ako se stariji sa mlađima i drug sa drugom ne pošali. Ali, zato, brate, ne moraš da se gađaš državnim stvarima,
Tasa: A danas, gospodin-Žiko, ukvasili oblande pa naredali po stolici, a ja seo pa se sav ulepio. Evo da vidiš ako ne veruješ! (Nagne se prema gospodin-Žiki i digne peševe od kaputa, te mu se vidi zadnjica sva ulepljena crvenim kancelariskim oblandama.)
Žika: (Plane, skoči sa stolice i gađa ga aktima koja mu se zatekla na stolu.) Pokaži ti to svojoj ženi, magarče matori!
Tasa: Izvini, gospodin-Žiko, molim te! (Skuplja sa poda akta kojima ga je Žika gađao i zagleda ih.) Gle, pa evo ih akta Perićeve intabulacije. Otkad ih tražim, čoveku prošao rok za žalbu zbog toga što se izgubila akta.
Žika: A ti drugi put, ako hoćeš da kome ne prođe rok za žalbu, nemoj da mećeš akta na moj sto. Ne meći mi na sto ništa što ima roka, razumeš? Ne volim rokove, upamti to! 'Ajde marš!
Tasa: (Odlazi sa skupljenim aktima).
 
VIII
 
Miladin, pređašnji
 
Žika: (Počne da radi pa tresne akta.) Neka ide do đavola i ova Kaja! Šta me se tiču tuđa deca! I onako mi pršte glava!
Miladin: (Unosi isceđenu krpu.) Evo, gospodin-Žiko!
Žika: Bre pa ti kao da si išao da isced'š krpu u Atlanski Okean. Već sam i zaboravio za tebe. Daj ovamo! (Uzima krpu i obavija je sebi oko glave.)
Miladin: (Nastavlja kazivanje.) Pa taj Josif, iz sela Trbušnice, uvraća tako češće kod mene u dućan...
 
IX
 
Kapetan Jerotije, pređašnji
 
Jerotije: (Ulazi s polja pod kapom.) Je l' nije tu gospodin-Vića?
Milisav: Nije!
Jerotije: Dabome da nije, kad uvrtio sebi u glavu da nađe saučesnike. Šta će mu saučesnici, da ga pita čovek? Traži se lice; traže spisi a ne... (Spazi Miladina.) Je l' ovaj gazda-Miladin ima neka važna posla kod tebe, gospodin-Žiko?
Žika: Nema, može i da pričeka. (Miladinu.) Izađi ti, gazda-Miladine, pa kad ode gospodin kapetan, dođi da nastavimo.
Miladin: Razumem, gospodin Žiko! (Ode.)
 
X
 
Pređašnji bez Miladina
 
Jerotije: (Milisavu.) A jesu li tu u fijoci spisi što su nađeni kod onoga?
Milisav: Ovde su.
Jerotije: Dobro ih čuvaj, otvori četvore oči. A je l' ti tu poverljivi protokol?
Milisav: Jeste, gospodine kapetane.
Jerotije: Deder, izvadi ga! (Milisav vadi iz fijoke jedan protokol.) Zavedi (Milisav umoči pero i očekuje.) "Kapetan ovog sreza, Gospodina Ministra unutrašnjih dela izveštava depešom, da je u svome srezu pronašao i pritvorio lice koje je poverljivom depešom od 7. ov. meseca traženo. Spisi nađeni pri njemu oduzeti su i zajedno sa dotičnim licem biće pod strogom stražom sprovedeni u Beograd. Sveza Pov. U. broj 4742." Jesi zapisao?
Milisav: Jesam.
Jerotije: Koji ti je broj?
Milisav: Pov. 117.
Žika: Ama zar vi još niste telegrafisali gospodinu ministru?
Jerotije: Pa nisam, dabome, kad onaj gospodin-Vića okupio: čekajte da vidimo ima li i saučesnike pa onda da javite. I evo, čitava dva sata prošlo kako je u apsi, čitava dva sata kako smo spasli državu, a ja o tome ne izveštavam ministra. Idem ovaj čas na telegraf, poneo sam šifre pa ću tamo napisati. Moram lično, jer ovaj naš novi telegraf ista, kad je trezan, kuca kao singerova mašina, a kad provede noć sa gospodinom Žikom, pa vidi šifrovanu depešu a on pljune kao da si mu, bože me prosti, ne znam šta pogano pokazao. I onda, razume se, mesto šest otkuca devet, mesto četiri sedam i napravi uopšte takvu zbrku da je ne možeš do smrti razrešiti. Vrati ću se ja. (Pođe pa se kod vrata seti i vrati se.) A jes', boga mi, recite gospodin-Vići, čim dođe, neka izvede onoga iz apse i neka otpočne saslušanje. Nek svrši, znaš, dok ja dođem, ono: kako se zoveš, odakle si, jesi li osuđivan i tako te stvari. Posle ću ja već nastaviti...
Milisav: Kako: zar nećete vi to lično, gospodine kapetane?
Jerotije: Ama hoću, samo opet, nek on počne.
Žika: A što, možemo vas i pričekati.
Jerotije: Možete me i pričekati, al' bolje je neka počne. Znaš, te nihiliste vrlo su vešti da sakriju bombu. Pretreseš ga do gole kože - nema ništa; izvedeš ga na saslušanje i učtivo ga zapitaš kako se zoveš, a on, u odgovor na to pitanje, bombu pa - buuu!... Ode i kapetan i sve sresko osoblje u vazduh. A neko tek mora ostati da nastavi istragu i da izvesti gospodina ministra o događaju. Zato, znaš, počnite vi, pa ako vidim da onaj ništa ne baca, eto mene!
Žika: A mi... onako!... (Pokazuje gestom prevrtanje po vazduhu.)
Jerotije: Može biti neće baciti ništa, ali bolje je biti obazriv! A ovaj... ne zaboravite reći gospodin-Vići da pozove i dva građanina kao prisutnike, jer stvar je krivična, pa se ne može bez dva prisutna građanina isleđivati. Tako mu recite i neka počne odmah, neka ne čeka mene, ja moram da posijem depešu. (Ode.)
 
XI
 
Žika, Milisav
 
Žika: Bre, ala se prepao kapetan.
Milisav: A tek da si ga video jutros.
Žika: Kad jutros?
Milisav: Pa kad smo napali Evropu.
Žika: E? A kako je bilo, boga ti? I ne pričaš mi?
Milisav: Kako? Badava mu ja napravim najlepši plan, - što kažu i sam bi mi Bizmark čestitao - kad se ne izvede sve kako je naređeno. Eto, sam kapetan, nije ni došao na lice mesta. Kobajagi zagovorio se usput.
Žika: A jeste li svi odjedanput upali u sobu?
Milisav: Jok! Prvo, kapetan nije ni stigao na lice mesta...
 
XII
 
Miladin: (Uvlači se lagano u kancelariju.)
Žika: (I ne obraćajući pažnju na Miladina.) A Vića?
Milisav: I ja i gospodin-Vića stigli smo u isto vreme.
Miladin: (Koji je prišao stolu Zikinom.) Ovaj... gospodin-Žiko, otišao je gospodin kapetan.
Žika: Znam da je otišao, pa šta?
Miladin: Pa to, znaš, gospodin-Žiko, kako ti rekoh, taj Josif iz Trbušnice, uvraćao je tako kao čovek u moj dućan, pa...
Žika: E, jesi čuo, baš si ti nekakav neučtiv čovek! Vidiš da se dva činovnika razgovaraju, a ti tvoga Josif a iz Trbušnice. Kako to, oca mu, ne pomisliš malo: "Ovi činovnici padoše s nogu radeći, pravo je da se odmore i da kao ljudi progovore reč dve."
Miladin: Pa, ja...
Žika: Šta, pa ti. Čekaj, brate! Neće taj tvoj Josif da se istopi za dan dva, niti će Trbušnica da se raseli. Čekaj! Gde si čekao dosad, čekaj još koji dan.
Miladin: Pa ja velim...
Žika: Ama nema šta da ti veliš, nego izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću da te zovem posle i natenane da te saslušam.
Miladin: Velim, znaš, već tri meseca zbog toga dolazim.
Žika: Pa tri meseca, nego! A šta bi ti hteo da svršiš valjda stvar za tri dana. Dete jedno od kile mesa pa ga čekaš devet meseca, a ti bi hteo da ti tvoga grmalja iz Trbušnice dam za tri dana. Ti misliš pravda to je tako, uzbere se kao zrela kruška. Pravda, to je strpljenje, upamti to, pa nemoj da nasrćeš na pravdu kao june, nego čekaj, brate!
Miladin: Pa ja čekam već...
Žika: E, da čekaš još. Da umreš, bre, pa da dođeš pred rajska vrata, pa bi ti onaj tamo morao kazati: "Čekaj..." - ako je samo tamo na nebu uređena administracija i ako ima nekog reda... 'Ajde, izađi napolje dok svršimo razgovor pa ću te ja zvati.
Miladin: Dobro! (Odlazi.)
 
XIII
 
Žika, Milisav, Josa
 
Žika: Pa onda? (Zvoni.)
Milisav: Ja i gospodin Vića uđemo sami.
Josa: (Javlja se na vratima).
Žika: Ne pušćaj više nikog?
Josa: (Povlači se).
Milisav: Steglo nam se srce, znaš već kako je, i jednako šapćemo i dogovaramo se. Ja predlažem da ponesemo jedan džak pa da ujedanput upadnemo u sobu i da mu rizbijemo džak na glavu. Gospodin Vića predlaže da napunimo šake alevom paprikom, da upadnemo u sobu pa da mu saspemo alevu papriku u oči. Taman se mi tako dogovaramo, a dođe sobarica pa kaže: "More, ne bojte se, pitom čovek kao jagnje. Jutros sam ga, veli pomilovala za podvaljak, pa mek kao rukavica i miriše sav na parfim!" Al', opet, mi kao vrtimo glavom, jer može čovek imati kožu meku kao rukavica, i mirisati na parfim, pa opet da ima revolver u džepu. Onda nama kaže sobarica: "Ja ću da kidišem na njega!" Ima, znaš, hrabrih sobarica, pa smeju tako da kidišu na čoveka! Kucne na vrata, a otud odgovara onaj kao golub: "Slobodno!" Nama zaigra srce...
Žika: ... I siđe u pantalone!
Milisav: Siđe, bome! Nije da kažeš da me je strah, al' ... opet, znaš, nisam rad da poginem. Ja sam, vidiš kadar da nasrnem golim grudima na čitav bataljon neprijatelja - ali kad ima gde da se zaklonim da ne može da me pogodi. Nije što je mene strah da me on pogodi, nego samo zato što nisam rad da poginem!
Žika: Pa ko je prvi ušao?
Milisav: Sobarica.
Žika: A onaj?
 
XIV
 
Vića, pređašnji
 
Milisav: Ah, eto gospodin-Viće, pa nek ti on kaže.
Vića: Šta to?
Milisav: Pričam gospodin-Žiki, kako se kapetan jutros prepao.
Vića: Kukavica! Eto, molim vas, ljudi, pala mu u ruke jedna krupna stvar, mogli bi najmanje petnaest njih da pohapsimo, a on ne sme. A gde je on, boga vam?
Žika: Otišao da posije depešu ministru.
Vića: Pa što, brate, nije čekao ja da mu je konceptiram? Ko zna šta će on sve napisati.
Milisav: Nije more toliko zbog depeše; otišao je da se ukloni dok mi ne izvršimo saslušanje nad onim.
Vića: Kako, zar neće on prisustvovati?
Žika: Neće. Veli, može onaj imati bombu, - pa bum! A on, što kaže gospodin Milisav, ne bi rad bio da pogine. Nego je kazao da počneš ti isleđenje i bez njega.
Vića: Vala i ne treba mi, i volim sam da rukovodim celu stvar. Daj mi, boga ti, gospodine Milisave, one spise nađene kod optuženog.
Milisav: (Dajući mu.) A, kaže kapetan, treba i dva građanina, prisutnika...
Vića: Jes', bome. Šta velite, koga da uzmemo?
Žika: Jednoga imam ovde, a drugoga... jes', boga mi, imam i drugoga: juče sam uhapsio Spasu mehandžiju.
Vića: Pa zar iz 'apse?
Žika: A što, brate, ako je i u 'apsi, on je opet građanin. A nije da kažeš da je za neki zločin, nego proturao lažne dinare. Nije ih on kovao, nego samo proturao' a to, brate, i ja, kad mi se nađe u džepu, gledam da proturim. Pa i sam gospodin kapetan, kad naiđe na olovni groš, odvoji, veli: "Ovo je dobro za tas kad idem u crkvu."
Vića: 'Ajd', daj mi te tvoje građane!
Žika: (Zvoni.)
Josa: (Na vratima).
Žika: Nek uđe gazda Miladin i kaži apsandžiji da mi dovede Spasu mehandžiju.
Josa: (Povuče se.)
Vića: (Milisavu.) Hoćeš ti, boga ti, gospodin-Milisave, da vodiš zapisnik. Poverljivo je i, posle, taj zapisnik ide ministru.
Milisav: Ja ću, razume se!
 
XV
 
Pređašnji, Miladin, zatim Spasa
 
Miladin: (Ulazi, prilazi gospodin Žiki i počinje svoje kazivanje.) Pa taj Josif iz Trbušnice, uvraća tako češće kao čovek u moj dućan..
Žika: (Ščepa divit.) Čuješ, ako mi još jedanput pomeneš toga Josifa iz Trbušnice, ja ću te divitom u glavu!
Miladin: Pa ja kao mislim...
Žika: Ama šta imaš da misliš. Pozvao sam te ovde da budeš građanin, a kad si građanin, onda nema šta da misliš!
Vića: Boga ti, gospodin-Žiko, da mi ustupiš tvoje mesto.
Žika: Hoću! (Diže se.) Evo, sedi!
Spasa: (Ulazi).
Žika: A, eto ga, to je taj građanin iz 'apse.
Spasa: Ni za šta, boga mi, gospodin-Žiko, ni za šta.
Žika: Znam, de, verujem ja tebi; a ono što si proturao lažne dinare, to je onako, više šale radi.
Spasa: U brzini, gospodin-Žiko, znaš kako je, u brzini!
Žika: Pa jes', što kažeš, u brzini. U brzini ga primiš, u brzini ga i daš!
Spasa: Jes'!
Žika: Znam de! Nego, ne valja mu samo što smo ti u fijoci našli sto i nekoliko lažnih dinara.
Spasa: Pa nabralo se. Od dana na dan pa se nabralo. Dođe mušterija, traži oku vina...
Žika: A ti njemu oku rđavog vina, a on tebi rđav dinar.
Spasa: Jes', gospodin-Žiko, tako je kako ti kažeš.
Žika: Ništa, ništa, za ovaj put će da te prođe. Treba mi znaš ovde jedan građanin koji nije osuđivan, a kako je u ovoj varoši teško naći građanina koji nije osuđivan, to još ako i tebe osudim... 'Ajde, neka ti prođe zasad, samo da promeniš vino; ono vino ti ne valja.
Spasa: Promeniću, gospodin-Žiko. Izvol'te prekosutra, drugo vino ću otvoriti.
Žika: E, sad 'ajde tamo kod gospodina-Viće.
Vića: (Koji je dotle razgledao akta.) Je l' vi znate zašto ste ovde?
Miladin, Spasa: (U jedan glas.) Ne znamo, gospodin-Vićo!
Vića: Imam da saslušam jednog vrlo velikog političkog krivca, pa po zakonu treba da su prisutna dva građanina. (Zvoni. Josi koji se pojavi.) Donesi iz praktikantske sobe dve stolice. (Josa ode u praktikanstku sobu.)
Spasa: Ako, da postojimo, gospodin-Vićo!
Vića: Ne biva, nije to za malo. Ima tu sat i više posla. (Josa je doneo i namestio stolice.)
Miladin: (Sedajući rikne i ripne prihvatajući se rukom za zadnjicu).
Žika: Šta je more?
Miladin: Nabodo' se, gospodine, uh, grdno se nabodo'!
Žika: Ako, de, ako! Pa dabome, kad ona stoka Josa uzme Tasinu stolicu. (Zagleda stolicu i uzima nešto.) Gle, molim te, metli mu iglu.
Miladin: Uh, zasvrbe me, do srca me zasvrbe!
Žika: Eh, pa i ti! Nije ti valjda s te strane oko. Šala, brate. Znaš kako je, činovnici se šale između sebe, a ti opet... Sedi, sedi sad slobodno!
Miladin: (Seda s nepoverenjem).
Vića: Jesi l' previo tabak, gospodine Milisave? Napiši mu tamo "rađeno" i upiši imena prisutnika. (Zvoni, Josi koji se javlja na vratima.) Dovedi mi onoga gospodina iz 'apse.
Josa: Koga?
Vića: Onoga de, jutrošnjega. Kao da su ti pune 'apsane gospode, pa ne znaš koga?
Josa: A jes'! (Ode.)
Vića: (Milisavu.) Jesi li napisao zaglavlje?
Milisav: Jesam!
Vića: Upisao si i ove?
Milisav: Jesam!
Vića: (Građanima.) Slušajte vi, bre! Da ne pričate po čaršiji što ovde čujete i vidite, jer je ovo državna tajna. Jednu reč ako lanete, isprebijaću vas kao mačke, u ime države.
Miladin, Spasa: (Jednoglasno.) Jok! Kako! Molim te!
Vića: Upamtite samo što vam kažem!
 
XVI
 
Đoka, pređašnji
 
Vića: (Pri ulasku Đokinom opšti pokret. Vića se iskašljuje i počinje strogo.) Priđi bliže!
Đoka: (Mlad, ulizan, udešen. Prilazi preplašeno.) Molim lepo!
Vića: Kako ti je ime i prezime?
Đoka: Đorđe Ristić.
Vića: Odakle si rodom?
Đoka: Iz Pančeva.
Vića: Pišeš li, gospodine Milisave?
Milisav: Pišem, pišem!
Vića: Kakvo ti je zanimanje?
Đoka: Apotekarski pomoćnik.
Vića: (Bajagi u tome nazire nešto.) Aha, dakle apotekarski pomoćnik? Zapiši mu tako, gospodine Milisave, kako on kaže, pa ćemo videti već. (Đoki.) A koliko ti je godina?
Đoka: Dvadeset i šest.
Vića: Piši! Jesi li bio koji put osuđivan?...
Đoka: Nisam!
Vića: Čekaj, ne prekidaj! Jesi li bio koji put osuđivan i zašto?
Đoka: Nisam!
Vića: (Milisavu.) Zapiši, gospodine Milisave! (Đoki.) A znaš li zašto si uhapšen?
Đoka: Ne znam!
Vića: A možeš li ti meni kazati zašto si, uopšte i kojim poslom, došao u ovu varoš?
Đoka: Ne mogu... to je tajna!
Vića: (Značajno.) Tajna? Aha, tu smo! Tako te hoću! Piši, gospodine Milisave: "Upitan zašto je došao u ovosresku varoš, izjavljuje da je došao po izvesnim tajnim poslovima o kojima vlasti ne smeju znati."
Đoka: Nisam tako kazao!
Vića: Nego kako si kazao? (Građanima.) Je li tako kazao?
Spasa, Miladin: (Jednoglasno.) Tako je, gospodin-Vićo!
Đoka: Molim vas, ja sam kazao da je to moja tajna.
Vića: Pa tvoja, dabome da je tvoja! Ali sad, kad smo te ulovili, sad je naša. Piši ti samo, gospodine Milisave, kako sam ti kazao.
 
XVII
 
Kapetan, pređašnji
 
Kapetan: (Ulazi obazrivo, trgne se kad se sretne sa Đokinim pogledom, pa kad vidi da nema nikakve opasnosti, upadne i ustremi se pravo na Đoku. Zastane spazivši ga i posmatra ga.) Je l' to taj? A? To si ti, je li, golube moj? Dakle ti si? A izabrao si ovuda, kroz moj srez, a? E, moj sinko, mali si ti da meni promakneš! Drugačiji pa sa mnom nisu izlazili na kraj, te ti ćeš! Jesi li počeo, gospodin Vićo?
Vića: Jesam!
Kapetan: Je l' kazao ime, prezime, godine?
Vića: Jeste!
Kapetan: (Spazivši Miladina i Spasu.) A šta će ovi ovde?
Miladin i Spasa: (Jednovremeno.) Građani, gospodine!
Kapetan: More, znam ja da su oni građani, nego šta će ovde?
Vića: Pa mora prisutnici.
Žika: Sami ste vi naredili.
Kapetan: (Seti se.) A jes', bome! A jesi l' ti, gospodine Vićo, kazao ovim građanima da drže jezik za zube?
Vića: Rekao sam im!
Kapetan: (Građanima.) Obesiću vas za jezik, razumete li, ako čujem da ovu državnu tajnu krčmite u čaršiji! (Opet gleda Đoku.) Dakle ti si to, golube moj, a? (Vići.) Priznaje li?
Vića: Priznaje!
Đoka: Ne priznajem ja ništa!
Kapetan: Ćut'! Reč da nisi kazao. Gle ti njega! Priznaješ, nego šta! A ako ne priznaješ, ti ćeš priznati, jer ja sam već telegrafirao ministru da si priznao. Ne možeš ti valjda sad menjati navode vlasti. (Vadi, iz džepa depešu i daje je Vići.) Pročitaj mu, gospodine Vićo, kako sam telegrafirao gospodinu ministru da bi se mogao u svojim iskazima držati toga! (Đoki.) A ti slušaj, pa tako od reči do reči da mi kažeš na saslušanju!
Vića: (Čita.) "Gospodinu Ministru unutrašnjih dela. Beograd. Uloživši nečuven trud i požrtvovanje, uspeo sam uhvatiti lice o kome govori vaš telegram Pov. Broj 4742. Prilikom hvatanja izložio sam lično život opasnosti, jer je zlikovac nasrnuo na mene i tek posle očajne borbe, uspeo sam savladati ga..." (Buni se.) Ama, gospodine kapetane .. .
Kapetan: Pa šta je, brate, ko je bio centar? 'Ajd', ko je bio centar?
Vića: Znam, al' niste ni bili na licu mesta.
Kapetan: To nema nikakve veze sa krivicom, bio ja na licu mesta ili ne bio. Glavno je, vlast je bila na licu mesta.
Đoka: Al' ja se nisam branio.
Kapetan: A ti što nisi, brajko! Ko ti je kriv što se nisi branio! Čitaj, čitaj samo dalje!...
Vića: (Čita.) "Iz priznanja okrivljenoga izlazi da je on nihilista, u vezi sa najvećim inozemskim revolucionarima ..."
Đoka: Ja nisam zlikovac, ja nisam ni za šta kriv, ja - protestujem!...
Kapetan: Ćut', kad ti kažem! Gle ti njega, on misli zvao ga neko ovde da govori!
Vića: (Čita.)"... i da mu je namera bila kako dinastiju tako i celu državu baciti u vazduh. Iz spisa nađenih pri njemu vide se jasno te njegove namere... Molim za dalja upustva."
Kapetan: (Đoki.) Eto, jesi čuo? Pa sad ne možeš ti drukčije govoriti no što sam ja već javio ministru! (Milisavu.) Jesi l' ti zapisao, gospodin-Milisave, da je priznao sve?
Vića: Nisam ga još sve pitao.
Kapetan: Jesi l' ga pitao šta je po zanimanju?
Vića: Apotekarski pomoćnik.
Kapetan: (Razočaran.) Šta? Apotekarski pomoćnik?
Vića: Pa tako on kaže.
Kapetan: Pa dabome da on tako kaže. On može reći i da je pevac u crkvi svetoga Marka, al' smo za to mi tu da cenimo njegov iskaz... Apotekarski pomoćnik. Otkud apotekarski pomoćnik može biti revolucionar?! Piši ti njemu, gospodine Milisave, mašinski šloser, ili bivši ruski oficir, ili, ako hoćeš, bivši španski mornar. (Đoki.) To si ti, brajko, pogrešio; nego priznaj ljudski i pošteno da si bar mašinski šloser, ako nećeš da priznaš da si bivši ruski oficir ili španski mornar?
Đoka: Ja sam apotekarski pomoćnik.
Žika: Pa što, gospodine kapetane, može i to.
Kapetan: Pa ono,, jes' što kažeš, gospodin-Žiko, ti apotekari mešaju otrove, špirituse, bengalske vatre i druge opasne stvari. Al', brate ne liči mi nekako: apotekarski pomoćnik pa revolucionar. Baš mi nekako ne liči! (Đoki.) Pa dobro, 'ajde neka si apotekarski pomoćnik, al' ti priznaješ da si nosio antidinastičke spise?
Đoka: Ne priznajem!
Kapetan: Kako ne priznaješ? A šta je ovo? (Vići.) Gde su hartije nađene kod njega?
Vića: (Daje mu.) Evo!
Kapetan: A šta je ovo, a?
Đoka: To su moje hartije, uzeli su mi ih iz džepa.
Kapetan: Tvoje hartije, dabome da su tvoje hartije! Al' to je ono! Ovo te kolje, moj brajko, pa bolje ti je priznaj sve pošteno.
Đoka: Ja ne znam šta da priznam.
Kapetan: Ako ne znaš, ja ću te već naučiti šta ćeš priznati. (Vići.) Jesi l' pregledao ove hartije, gospodine Vićo?
Vića: Nisam, gospodine kapetane.
Kapetan: E 'ajde, to prvo da svršimo. (Dreši paketić koji je vezan kanapom.)
Đoka: Ja to ne dozvoljavam, to su moje sasvim privatne stvari.
Kapetan: Gle, gle, privatne stvari. A što hoćeš da baciš državu u vazduh, je l' i to tvoja privatna stvar? Sve ovo mora da se pročita.
Đoka: Ali, molim vas...
Kapetan: (Ne slušajući ga.) Piši ti, gospodine Milisave: (Diktira.) "Zatim se prešlo na čitanje spisa i hartija nađenih kod optuženog u..." (Vići.) Gde je držao ovo?
Vića: U unutrašnjem džepu od kaputa.
Kapetan: (Nastavlja diktiranje.) "...nađenih kod optuženog u naročitom unutrašnjem džepu od kaputa." Jesi l' zapisao? Deder, gospodine Vićo, po redu. (Daje mu hartije.)
Đoka: Ali ja vas lepo molim, gospodine kapetane!
Kapetan: Nemaš ti mene, brajko, šta da moliš; ni ti mene, ni ja tebe. Zar tebi nije jasno to da si ti u rukama vlasti, a kad je neko u rukama vlasti, on ima da ćuti. Razumeš? Čitaj, gospodine Vićo!
Vića: (Otvorio je prvi listić hartije.) Ovo je neki račun, šta li?
Kapetan: Čitaj ti samo!
Đoka: Ali, zaboga! . .
Kapetan: (Đoki.) Pst! (Vići.) Čitaj!
Vića: (Čita.) "Veš dat baba Sari na pranje."
Đoka: Eto, vidite!
Kapetan: (Vići.) Ama, čitaj kad ti kažem! Ko zna šta se tu krije, jer ti revolucionari imaju tako neke šifre, pa jedno pišu a ono mu drugo znači. Gospodin-Žiko, molim te, obrati i ti pažnju.
Vića: (Čita.) "Dvanaest marama za nos."
Kapetan: Hm! Hm! "Dvanaest marama za nos". Kobajagi! (Đoki.) 'Ajde, reci ti nama pošteno, šta si time hteo reći?
Đoka: To što piše.
Kapetan: Čitaj, gospodin-Vićo, dalje!
Vića: Šest košulja, tri peškira, četiri para gaća.
Kapetan: Hm! Hm! "Šest košulja, tri peškira, četiri para gaća." Zar mu to ne dođe, gospodin-Žiko, kao neki raspored vojnih jedinica? A?
Vića: "Dve jegerke."
Kapetan: "Dve jegerke", a? I to mi kao nešto sumnjivo dođe. "Dve jegerke." (Đoki.) Deder ti, mladiću, reci iskreno, šta si mislio pod tim "dve jegerke?"
Đoka: To što piše!
Kapetan: Slušaj, mladiću, da ti dam jedan sasvim roditeljski savet. Tebi, vidiš, za ovu tvoju krivicu ne gine kuršum u čelo, pa priznavao ti ili ne priznavao. E, pa onda, što ne bi lepo sve priznao, jer kad bi priznao, ti bi imao jednu olakšavnu okolnost za sebe. Ne kažem da bi ti ta olakšavna okolnost pomogla da te ne vežu za kolac, al' opet, odužuješ se nekako svojoj savesti. I kad te vežu za kolac, ti možeš mirne duše sam sebi reći: "Ginem, al' imam jednu olakšavajuću okolnost!" Veruj mi i poslušaj me, ja ti ovo govorim kao roditelj, radi tvoje budućnosti, jer ti si još mlad čovek pa treba da misliš na svoju budućnost.
Đoka: Ama šta vi govorite, gospodine? Kakav kolac, kakav kuršum, nisam ja ništa kriv!
Kapetan: Dobro, sinko, ja sam pokušao lepim da te privolim, no kad ne pristaješ, kajaćeš se al' će dockan biti. (Vići.) Čitaj dalje!
Vića: Nema više na ovoj hartiji. Sad ima ovaj notes.
Kapetan: Ima li što u njemu?
Vića: (Zagleda u notes.) Prva strana prazna, samo jedan datum napisan. Na drugoj strani neka pesma.
Kapetan: Aha, pesma! Oružje, krv, revolucija, sloboda... To, to, čitaj boga ti, Vićo!
Đoka: Ja bih vas molio!
Kapetan: Je l' hoćeš da priznaš?
Đoka: Ama nemam šta da priznam.
Kapetan: Čitaj!
Vića: (Čita.) "Svaki, dušo moja, Snosi ljubav razno, Al' men' je bez tebe Uvek srce prazno!"
Kapetan: Cvrc! Pa to, bre, nešto kao iz lire! (Đoki.) Imaš li ti, brate, što opasnije? Ovo nije ništa! (Vići.) Ima li još?
Vića: Ima! (Čita.)
"Ja te volim, dušo, Žarom srca svoga, Ti si meni zvezda Srca mlađanoga!"
Kapetan: Svirajte mi tamburaši, jedan, dva! Je l' tako, gospodin-Žiko?
Žika: Pa liči pomalo.
Kapetan: (Đoki.) Sram te bilo, i ti si mi revolucionar! Dvanaest marama za nos, peškiri, gaće. Kamo ti puške, bombe, a ne "četiri para gaća". Pa onda, mesto da si ljudski napisao kakvu proklamaciju da je policiji čisto milo da ti metne bukagije na noge, a ti "Dušo moja, žica mlađanoga, jedan dva!"... Ima li još što, gospodine Vićo?
Vića: Ima na ovoj strani neki zapis.
Kapetan: Čitaj!
Vića: (Čita.) "Protivu zatvora".
Kapetan: Kako reče?
Vića: "Protivu zatvora".
Kapetan: Aha, aha, tu može još da bude nešto. Naslov je sasvim politički: "Protivu zatvora." Jer ti novi ljudi su zato da se ukine vojska, da se ukine činovništvo, da se ukinu zatvora. Što se tiče vojske, ne razumem se u vojničkim stvarima, ali što se tiče činovništva, kako može da se ukine, pitam ja vas? Ti si zato da se ukine, al' ja, brate, nisam, jer imam trideset i dve godine ukazne službe. Počekaj još osam godina, da napunim godine za punu penziju, pa ukidaj posle. A hoćeš da se ukinu i zatvori? Pa dobro, pitam ja tebe: (Đoki.) gde bih ja tebe odjutros uhapsio da su ukinuti zatvori? 'Ajde reci mi, gde bih te držao u 'apsi? (Vići.) Deder da ga čujemo, šta kaže protivu zatvora?
Vića: (Čita.) "U jednu čašu vruće vode metni jednu kašiku gorke soli, rastvori to, ispij i šetaj malo zatim."
Kapetan: (Razočaran.) Pa ovo je ono... zbog stomaka...
Vića: (Čita.) "Najpodesnije je sredstvo ricinus, koji se može uzeti u pivu, mleku ili ...
Kapetan: Jes', to je ono. To ti, gospodin-Žiko, da prepišeš. Ti patiš od tih stvari. (Vići.) Pa je l' to sve?
Vića: (Razgledao je notes.) Nema ovde u notesu ništa više.
Kapetan: Ama baš ništa? Jesi l' dobro pregledao?
Vića: Nema.
Kapetan: Ima li još kakve hartije?
Vića: Ima jedno pismo.
Đoka: (Skoči besno.) To ne dozvoljavam! (Hoće da ščepa pismo.)
Kapetan: De! (Pobegne iza Milisavljevog stola. I svi ostali poskoče preplašeno.)
Đoka: Pre ću poginuti no što ću to dozvoliti!
Kapetan: Aha! Aha! Tu smio! Nagazili smo na žulj! (Dočepa zvonce i zvoni.) Tu smo, dakle, golube, pipnuli smo tamo gde boli! (Pojavi se Josa na vrata.) Ima li još koga tu?
Josa: Aleksa!
Kapetan: Zovi ga, dođite obojica!
Josa: (Mane glavom te ulazi i Aleksa).
Kapetan: Držite ovoga!
Đoka: Ali, gospodine kapetane!
Kapetan: Držite ga, kad vam kažem! (Tek kad ga uhvate, kapetan se oslobodi i priđe mu.) Držite ga čvrsto, taj preti! Zapiši, gospodine Milisave, da je hteo nasrnuti na mene! Vidiš li, gospodine Vićo, da sam tačno izvestio gospodina ministra da sam s opasnošću života vršio istragu! Ali ne marim, ne marim, gospodo, ni svoj život da dam kad treba poslužiti državi! Deder, čitaj boga ti, gospodine Vićo, jer izgleda da sad tek nailazi ono što je glavno. (Doki.) Je l' tako? To pismo te boli, je li? E, onda čitaj, gospodine Vićo, znaš kako mi je uživanje tuđa pisma da čitam. Samo molim te slovo po slovo, svaku reč da čujemo.
Vića: (Čita.) "Dušo moja".
Kapetan: (Razočaran.) Opet "dušo moja!" (Đoki.) Ama, ti si bre neka šušumiga!
Đoka: Molim vas, ja ne dozvoljavam da me vređate,
Kapetan: E, boga ti! Pazi, molim te, šta mi nakaziva! Da te ne vređam, je li? A ti što vređaš državu, to ništa, je li? Čitaj, boga ti, gospodine Vićo!
Đoka: Ja vas preklinjem, gospodine kapetane, da ne dozvolite čitanje toga pisma. Ako već mora biti, pročitajte ga vi sami!
Kapetan: A ne! Ovako, javno! Nemam ja s tobom ništa pa da nasamo čitamo tvoja pisma. Ovako javno, svi da čuju. Ne slušaj ga, gospodine Vićo, nego čitaj! Slušajte!
Vića: (Čita.) "Da bi ti bilo sve jasno, moram ti izneti celu situaciju ovamo kod nas..."
Kapetan: (Zadovoljan.) Tako, brate, jedva jedanput nešto revolucionarno. Situacija, dakle, a? Deder da čujemo tu situaciju? Slušajte svi pažljivo da ni jednu reč ne ispustimo!
Vića: (Čita.) "Moj otac, iako je sreski kapetan, starovremski je čovek ili, ako hoćeš iskreno da ti kažem, glup je i ograničen. On je pre bio poštar, pa je tamo nešto zabrljao te su ga najurili iz službe pa je docnije prešao u policiju".. .
Kapetan: (Najpre je sa radoznalošću, zatim sa zaprepašćenjem slušao početak pisma, prelazeći ispitujućim pogledom sve redom. Najzad mu se na licu izražava jasno saznanje i on očajno drekne.) Čekaj! (Zbuni se, ne zna šta će.) Ovaj kako da kažem... Čekaj, molim te! Ko piše to pismo?
Vića: (Zagledao je kraj pisma. Zlobno.) Piše ga vaša ćerka, gospodine kapetane!
Kapetan: Šta kažeš? To ne može biti! Otkud moja ćerka može biti tako pismena?
Vića: Eto, vidite potpis, ako ne verujete. (Daje mu pismo.)
Kapetan: (Zagleda potpis.) "Marica!"... (Poražen, slomljen, hukće i seta uzbuđeno. Najzad zastane pred Vićom i više poverljivo.) A ovaj... Šta bi ti rekao, gospodin-Vićo, na koga se kao odnosi ovo što ona piše?
Vića: Pa na vas, izgleda.
Kapetan: I ja bih tako rekao. Odmah sam poznao sebe. (Građanima.) Ne slušajte vi, bre, svašta! Niste vi pozvani ovde da sve čujete! (Metne pismo u džep.) Ovo se pisano, gospodine Vićo, neće čitati!
Vića: Mora, gospodine kapetane.
Kapetan: Ovo se pismo neće čitati! Gde piše da se moraju čitati pisma koja piše moja ćerka?
Vića: To je dokumenat nađen u džepu kod okrivljenoga, a ovo je istraga. A pošto ja vodim istragu, to hoću da se držim zakonskih propisa.
Kapetan: Ti da se držiš zakonskih propisa?! E, blago zakonu ako se i ti prihvatiš za njega!
Vića: (Zlobno.) Iz ovoga se pisma vidi da gospođica voli nekog i zato se prema čestitim domaćim sinovima onako ponaša. Pa kad je tako, onda bar neka pukne bruka!
Kapetan: Je l' to tebe boli?
Vića: To je moja stvar šta mene boli, ja samo tražim da se čita pismo radi potpunosti istrage!
Kapetan: Jok! Ovde se neće čitati. Čitaćemo ga posle ja i ti, kad ostanemo sami.
Vića: (Ščepa kapu.) Onda, gospodine kapetane, ja odoh! (Pođe.)
Kapetan: Kuda more?
Vića: Napuštam dužnost i idem na telegraf da podnesem gospodinu ministru telegrafsku ostavku i da kažem zašto je podnosim.
Kapetan: Pa ne moraš, brate, ministru da kažeš, možeš i meni.
Vića: Dovde mi je već došlo! Ja se mučim i hvatam ovoga razbojnika, a vi telegrafirate, "s opasnošću života uhvatio sam ga". Ja gutam to i trpim, jer imam druga obećanja, a ono - evo, gospođica piše ljubavna pisma. Pa sad ne date još ni da se čita, iako to mora da bude.
Kapetan: Čekaj de! Čekaj malo! (Građanima.) Ama, jesam li ja vama kazao da ne slušate! Pazi, nemojte vi da mi platite za sve! (Žiki.) Je l' mora, gospodin-Žiko, da se čita pismo?
Žika: Pa ono, mora!
Đoka: Bolje nemojte čitati dalje.
Kapetan: Ti da ćutiš, jesi l' čuo? (Milisavu.) Je l' ti, gospodine Milisave, veliš da se mora čitati?
Milisav: Pa jes'!
Kapetan: Dobro! Sedi, gospodine Vićo, pa nastavi posao, A pismo čitaj ti, gospodin-Žiko! (Daje mu.) Baš da ga ne uživa gospodin-Vića. (Građanima.) A vi nemojte slušati, jer će da vas izede đavo!
Žika: Je l' ispočetka?
Kapetan: Ama kako ispočetka. Što smo čuli, čuli smo! Čitaj odande gde smo stali...
Žika: ... "A docnije prešao u policiju" ...
Kapetan: Odatle, jes'!
Žika: (Čita.) "Pa on i majka navalili da pođem ovde za jednog sreskog pisara, jednog preispoljnjeg klipana koji liči na petla, a i inače je nitkov i lopov prvoklasni, te ceo srez pišti od njega..."
Vića: (Plane i skoči.) Molim, ja ne dozvoljavam da se čita to pismo.
Kapetan: Ehe!
Vića: Ja neću to da trpim, ja ne dozvoljavam!
Kapetan: E, vidiš li, sinko goli, našta izađe stvar? Zaokupio tu: dokumenat, zakon, istraga, a ono eno šta ispade! Ama čim tebi pade na pamet zakon, gospodine Vićo, znao sam ja da će tu nešto naopako izaći.
Vića: To je sramota da jedna gospođica, ćerka našeg starešine...
Kapetan: (Nastavlja.) Izgrdi tog istog starešinu.
Vića: To je drugo.
Kapetan: Zašto drugo?
Vića: Ono je više vaša, familijarna stvar. Ali je ovo uvreda u zvaničnoj dužnosti. Ja ću podneti tužbu za nanetu mi uvredu.
Kapetan: Sasvim. Podnesi je meni!
Vića: Znam ja kome ću podneta! (Iz kapetanove privatne sobe čuje se tresak, kao kad se razbijaju sudovi. Vrata se naglo otvaraju i otud lete u kancelariju: tanjiri, šerpenje i saksije sa cvećem. Svi zaprepašćeni skaču sa svojih mesta. Otvaraju se vrata od praktikantske sobe, te svi praktikanti nagrnu na vrata.)
Kapetan: (Skoči prestravljen.) Šta je to, more?
 
XVIII
 
Anđa, zatim Marica i pređašnji
 
Anđa: (Pojavi se usplahirena na vratima.) Goveče! Ako si muž, ako si otac i ako si vlast, a ti pomaži!
Kapetan: Ama kakav je to lom?
Anđa: Porazbija ti ćerka sve po kući!
Kapetan: Gle, razbojnika! Zar malo što nam svima ovde okači repove, nego sad još i kuću razbija! Gde je ona?
Marica: (Dolazi i prilazi pravo ocu.) Evo me! (Spazi Đoku, pa mu poleti.) Đoko, slatki Đoko!
Kapetan: (Iznenađen.) Šta-a-a-a? Đoka?!!
Anđa: (Takođe iznenađena.) To... Đoka?!!
Marica: Jeste, jeste, to je Đoka.
Kapetan: (Miriše Đoku.) Bog i duša, on je! Miriše na promincle.
Anđa: (Još nikako ne može da dođe k sebi.) Ama onaj Đoka?
Kapetan: Pa onaj de, što se buniš!
Marica: Jeste, onaj Đoka. Ja sam ti kazala, majka, da će on doći i, evo došao je. Išla sam i u kafanu, tražila sam ga.
Kapetan: Ko išao?
Marica: Ja!
Kapetan: Pa šta imaš ti da ideš, kad nisi određena da ga hvataš?
Marica: Tako, išla sam i čula da je uhapšen.
Kapetan: E, dobro, čula si i sad si ga videla, a sad, 'ajd' tamo u sobu, da mi nastavimo svoj posao.
Marica: Ne, ja neću da se odvojim od njega. Ja ću ga ovde, pred celim svetom, zagrliti, pa ne možete da me odvojite. (Zagrli čvrsto Đoku.)
Vića: (Drekne.) Molim, ja protestujem! Ovo je kancelarija, ovo je zvanični izviđaj, ovo je državno nadleštvo; i ja protestujem da se u državnom nadleštvu privatna lica grle i ljube.
Kapetan: Ama, čekaj de, pa ti! Šta si zaurlao?
Vića: Molim da se zapiše u protokol istrage da se ovde, u kancelariji, privatna lica ljube i grle pred očima vlasti.
Kapetan : Ama, pusti mene prvo da prečistim račune!
Vića: (Besan.) Ja protestujem u ime državnog morala i ja, u ime države, izjavljujem da ovo ne mogu da gledam svojim očima. Ja nisam dužan u zvaničnoj dužnosti da gledam ljubljenje i grljenje u državnom nadleštvu i izjavljujem da smatram to kao uvredu u zvaničnoj dužnosti. Izvol'te vi sami nastavite istragu (Ščepa kapu i naglo ode.)
 
XIX
 
Pređašnji, bez Viće

Kapetan: Pa jes', tako je, ima pravo čovek. To je uvreda u zvaničnoj dužnosti. (Spazi praktikante.) A šta ste se vi, bre, tu iskupili, kao da je ovo menažerija? (Ščepa divite, lenjire i sve što mu dođe do ruku i gađa ih te se oni povlače i zatvaraju vrata.) Pa i vi, razbojnici! Napravili se junaci na jednog apotekarskog pomoćnika, a da je hajduk, vi biste leđa uz zid. Napolje! (Bije pandure nogom u zadnjicu i izbacuje ih tako. Ovom prilikom i jedan od građana, Spasa, nađe se tu nekako te i on izleti udaren nogom. Drugi građanin, Miladin, čim je kapetan pobesneo i počeo ziparati, sakrio se napred, iza rafa za fascikule, i tu se šćućurio i ne dišući, te ostaje na sceni sve do kraja.)
Anđa: (Pokušavajući da mu kaže nešto.) Jerotije!
Kapetan: Ćut'!
Marica: Oče!
Kapetan: Ćut'!
Đoka: Gospodine kapetane!...
Kapetan: Ćuti, Đoko, jer sad ću te noktima zadaviti! Sve si mi ti ovo, onako apotekarski, zamešao i posolio!
Đoka: Hteo sam samo...
Kapetan: Ćut'! (Anđi.) Skloni mi ispred očiju, i jedno i drugo, skloni mi ih, molim te, jer mi se smrklo.
Anđa: (Uhvati Đoku i Maricu i odvodi ih u svoju sobu.)
 
XX
 
Kapetan, Žika, Milisav
 
Kapetan (Žiki i Milisavu): Videste li, ljudi, šta bi ovo? I gospodin ministar sad čita moju depešu: "nasrnuo na moj život", a on ovde, usred kancelarije, nasrnuo na moju ćerku.
Žika: Ovaj ...
Kapetan: Znam šta hoćeš da kažeš: nasrnula ona na njega. Al' to je svejedno. Pući će bruka po čaršiji; onaj Vića će razglasiti na sve strane.
Žika: Jest, naljutio se mnogo!
Kapetan: A šta misliš, kuda je otišao on?
Žika: Pa... valjda na telegraf.
Kapetan: Na telegraf? Šta će tamo?
Žika: Pa valjda da telegrafira ministru.
Kapetan: Ministru? Kakvom ministru, po bogu brate! Šta ima on da telegrafira ministru? Gospodine Milisave, potrči, boga ti, za njim i reci mu neka se ne šali da mi muti vodu. Dosta mi je zamutio ovaj Đoka, pa sad još i on! (Milisav se diže i uzima kapu.) A, čuj, gospodine Milisave. Ako te počem neće da posluša, a ti kaži telegraf isti da ne sme ni jednu depešu, pa ma ko mu je podneo, otkucati dok ja ne pregledam.
Žika: Pa to je cenzura.
Kapetan: Nego! Kad je u pitanju država i dinastija, zavešću ja i cenzuru i torturu i sekvesturu i pozituru i udariću svakome dvadeset pet po tunu. Ne biva drukče! 'Ajde, boga ti, gospodine Milisave!
Milisav: (Ode.)
 
XXI
 
Kapetan: (Sedne umoran na stolicu i hukće.) Pa šta sad, gospodin-Žiko, po bogu brate; šta me savetuješ da činim? Kud ću i šta ću s ovim Đokom?
Žika: Ja bih kao rekao...
Kapetan: Govori!
Žika: Pa, vi ste stari policajac, znate već kako se u takvim prilikama radi.
Kapetan: Ama i da znam, ne pada mi sad ništa na pamet. Nego govori, ako znaš.
Žika: Pa mislim Đoku da pustite da pobegne, a gospodinu ministru da telegrafirate: "Pored sveg strogog nadzora, ono sumnjivo lice noćas pobeglo iz zatvora..."
Kapetan: (Razmišlja.) Hm!.. Pobeglo... Dobro, može Đoka i pobeći, ali spisi, antidinastički spisi? Ne mogu ja kazati gospodinu ministru: "Pobegao Đoka i odneo antidinastičke spise." Je l' da ne mogu? I onda će gospodin ministar odgovoriti meni: "Dobro, pobegao, pobegao, al' pošalji spise". A šta da mu pošaljem, gospodine Žiko, je l' onaj lek od zatvora i ovo pismo u kome smo namolovani ja i gospodin Vića? Je l'... 'ajde reci!
 
XXII
 
Josa, pređašnji
 
Josa: (Promoli glavu kroz vrata ne smejući da uđe.) Depeša.
Kapetan: (Skoči kao oparen.) Depeša? Daj ovamo! (Ščepa mu. Josa se povlači. Nervozno otvara i čita potpis.) Ministar!... Uh, pre-sekoše mi se noge. (Klone u stolicu.) Ja ne smem da je čitam. Čitaj ti, gospodin-Žiko! (Daje mu.)
Žika: (Čita.) "Lice, o kome je reč u vašem telegramu od sedamnaestog ovog meseca, uhvaćeno je u srezu ivanjičkom..."
Kapetan: Eh, nazdravlje!
Žika: (Nastavlja čitanje.) "Lice koje ste vi uhvatili, verovatno je jedno od takvih, stoga ga sprovedite u Beograd pod strogom stražom, zajedno sa svima spisima pri njemu nađenim".
Kapetan: Nazdravlje!.. (Pauza.) Šta sad, moj gospodin-Žiko?
Žika: Nemate kud, morate ga sprovesti.
Kapetan: Koga? Đoku? More ću da ga sprovedem, vezanog ako hoćeš; metnuću ga u džak, kao mačku, pa ću da ga pošljem u Beograd! Ali šta ću sa spisima? Vidiš li da gospodin ministar ima pik baš na ove spise!
Žika: Znate šta, gospodine kapetane? Ako hoćete mene da poslušate... ?
Kapetan: Govori, gospodin-Žiko, bog iz tebe progovorio!
Žika: I da presečete ovu bruku što vam se ćerka grlila u kancelariji, i da sprovedete Đoku u Beograd i da se izvinite pred gospodinom ministrom; najbolje, idite vi tamo u sobu pa blagoslovite proševinu, pa onda zajedno, sa ćerkom i zetom Đokom, otputujte vi lično u Beograd, pa tamo sami lično gospodinu ministru ...
Kapetan: (Gleda ga i razmišlja.) Ama, boga ti, misliš li da će tako biti dobro? (Razmišlja i vrti glavom.) Slušaj, gotovo ćeš ti da imaš pravo. Sam ga sprovodim, ponesem i ove spise i ovaj... dabome, mogu gospodinu ministru kazati da je sve to zamesio gospodin Vića iz ljubomore. Gospodinu Vići i onako ne treba služba! (Odluči se.) Pravo kažeš, gospodine Žiko, tako ću da uradim! (Ode u sobu.)
 
XXIII
 
Žika, Miladin
 
Žika: (Ostavši sami, hukne i seda na svoju stolicu. Nađe odnekud onu krpu koju je ranije držao oko glave, pipa je, pa kad vidi da je još vlažna, metne je na čelo; zatim nasloni glavu na obe ruke.)
Miladin: (Izviri iza rafa, pa kad vidi da je gospodin Žika sam, prilazi obazrivo i staje pred njegov sto.) Pa taj Josif iz Trbušnice, uvraćao je tako kod mene u dućan kao čovek...
Žika: (Skoči razjaren i najpre ga tresne onom krpom sa glave, a zatim zaspe ciglama, aktima i svim što dočepa sa stola).

Zavesa
 
 Kraj