"Sad se smirio, i mislim da će zaspati."
     Morgana je klimnula glavom. "Sada moraš da pođeš u šator, i tokom noći će ti doći Lanselet. Ne zaboravi Gvenvirin miris..."
     Elena je bila veoma bleda, a oči su joj gorele. Morgana ju je uhvatila za ruku i predala joj bočicu sa vinom. "Prvo popij ovo, dete", rekla je, a i njoj je drhtao glas.
     Elena je poslušno ispila vino. "Slatko je, i puno trava... je li to ljubavni napitak?"
     Morganin osmeh je ostao ukočen na usnama. "Veruj i tako, ako hoćeš."
     "Čudno, peče me u ustima, a nekako i iznutra... Morgana, da nije to otrov? Nećeš valjda... Morgana, da li me mrziš što ću postati Lanseletova žena?"
     Morgana je čvrsto zagrlila devojku i poljubila je; njeno toplo telo ju je nekako uzbudilo, i nije znala oseća li želju ili nežnost. "Da te mrzim? Ne, ne, rođako, kunem ti se, ne bih uzela Lanseleta za muža sve i da me moli na kolenima... hajde, popij do kraja, mila... namiriši se ovde i ovde... zapamti šta on želi od tebe. Ti ga možeš naterati da zaboravi kraljicu. Sad idi, dete, i čekaj ga u šatoru..." Još jednom je zagrlila i poljubila Elenu. "Neka te Boginja blagoslovi."
     Toliko liči na Gvenvir. Mislim da je Lanselet već napola zaljubljen u nju, a ja ću samo završiti posao...
     Duboko, drhtavo je uzdahnula, pripremajući se da se vrati u salu, kod Lanseleta. On se nije ustezao da nalije sebi još začinjenog vina, i podigao je zastakljen pogled kad je ona ušla.
     "Ah, Morgana... rođako..." povukao ju je uz sebe. "Pij sa mnom..."
     "Ne, ne sada. Slušaj me, Lanselete, nosim ti poruku..."
     "Poruku, Morgana?"
     "Da", rekla je. "Kraljica Gvenvir je došla ovamo da poseti svoju rođaku, i spavaće u šatoru kraj livade." Uhvatila ga je za ruku i povukla ga ka vratima. "I poslala ti je poruku: ne želi da uzmeniri svoju poslugu, pa moraš da odeš kod nje vrlo tiho, kad već bude u postelji. Hoćeš li učiniti to?"
     U njegovim tamnim očima jasno je videla izmaglicu od pića i strasti. "Nisam video glasnika - Morgana, nisam znao da mi želiš dobro..."
     "Ne znaš koliko ti želim baš dobro, rođače..."
     Želim da se oženiš i prekineš tu beznadežnu, strašnu ljubav sa ženom koja ti može doneti samo beščašće i očajanje...
     "Pođi", nežno je rekla, "tvoja kraljica te čeka. Ako sumnjaš u mene, poslala ti je ovaj znak." Pružila mu je maramicu; bila je Elenina, ali sve maramice su slične, a ova je bila natopljena mirisom koji je on povezivao sa Gvenvir.
     Pritisnuo ju je na usne. "Gvenvir", šapnuo je. "Gde je, Morgana, gde je?"
     "U šatoru. Popij vino..."
     "Hoćeš li da nazdraviš sa mnom?"
     "Kasnije", rekla je, smešeći se. On se pomalo teturao; uhvatio se za nju, i pri tom ju je zagrlio. Taj dodir ju je uzbudio, ma koliko lak bio. Požuda, čvrsto je pomislla, životinjska želja, to nema nikakve veze sa Boginjom... Trudila se da sačuva mir. On je drogiran, kao životinja, neće mariti, uzeo bi je bez razmišljanja, kao što bi uzeo Gvenvir, Elenu... "Pođi, Lanselete, kraljica ne sme da čeka."
     Videla ga je kako nestaje u senkama oko šatora. Tiho će se uvući unutra. Elena će ležati u krevetu, a svetlo će padati na njenu zlatnu kosu toliko nalik na kraljičinu - ali biće dovoljno mračno da joj ne bi razabrao lice, i čitavo telo i krevet odisaće joj Gvenvirinim mirisom. Mučila je sebe takvim mislima, i ushodala se po dugačkoj, praznoj odaji, zamišljajući kako će njegovo vitko, nago telo skliznuti pod pokrivače, kako će zagrliti Elenu i prekriti je poljupcima. Ako mala glupača bude dovoljno pametna da ćuti dok se sve ne završi...
     Boginjo! Uskrati mi Vid, ne daj da vidim Elenu u njegovom naručju... Nemirna i napeta, Morgana nije znala da li zbog Vida ili zbog sopstvene mašte vidi Lanseletovo nago telo, oseća dodir njegovih ruku... kako ih se jasno sećala... Vratila se u salu gde su sluge raspremale stolove. "Dajte mi vina", promuklo je rekla.
     Jedan sluga joj je, začuđen, napunio pehar. Sada će misliti da nisam samo veštica, nego i pijanica. Bilo joj je svejedno. Popila je vino i zatražila još. To joj je nekako preseklo Vid i oslobodilo je svesti o Eleni, preplašenoj i ushićenoj, pritisnutoj njegovim čvrstim, uzbuđenim telom...
     Nemirno, kao mačka, hodala je po sali, a treptaji Vida su dolazili i nestajali. Kada je procenila da je došlo vreme, duboko je uzdahnula, pripremajući se za ono što je znala da mora učiniti. Paž koji je spavao pred kraljevim vratima trgao se kad se Morgana sagnula nad njim.
     "Madam, ne možete uznemiriti kralja u ovo doba noći..."
     "Tiče se časti njegove kćeri." Morgana je uzela baklju iz držača na zidu i visoko je podigla; mogla je da oseti kako mu izgleda, visoka i strašna, jer osećala je da poprima zapovedničko obličje Boginje. Povukao se, užasnut, i prošla je kraj njega.
     Pelinor je ležao u visokoj postelji, nemirno se meškoljeći zbog bolova u opečenoj ruci. I on se trgao, zagledan u Morganino bledo lice pod svetlošću baklje.
     "Brzo dođite, gospodaru", rekla je, a glas joj je bio tih i napet od savladane strasti. "To je izdaja gostoprimstva... Smatrala sam da treba da znate. Elena..."
     "Elena? Šta..."
     "Nema je u našem krevetu", rekla je Morgana. "Hodite brzo, gospodaru." Bilo je mudro što mu nije dala da pije; da je zaspao od vina, ne bi se tako brzo pribrao. Pelinor je, iznenađen i pun neverice, navukao nešto od odela, vičući da dozove kćerkine služavke. Morgani se činilo da su išli za njom niz stepenice i kroz vrata brzo kao kad zmaj zamahne repom, pri čemu su ona i Pelinor bili glava zveri. Odgurnula je u stranu krilo svilenog šatora, visoko podigavši baklju i gledajući sa okrutnim likovanjem Pelinorovo gnevno lice. Elena je ležala zagrlivši Lanseleta oko vrata, nasmešena i blažena; Lanselet, koga je probudila svetlost, osvrtao se, šokiran i potpuno svestan, a lice mu je bilo puno neverice. Ali nije rekao ni reč.
     "Sada ćeš platiti", povikao je Pelinor, "ti požudni probisvete, što si obeščastio moju kćer..."
     Lanselet je zagnjurio lice u šake. "Iskupiću se... gospodaru Pelinore", rekao je. Potom je podigao glavu i pogledao Morganu pravo u oči. Nije skrenula pogled; ali osećala se kao da ju je proburazio mačem. Pre ovoga ju je barem voleo kao rođaku. Pa, možda je i bolje da je mrzi. Pokušaće i ona njega da mrzi. Ali pred Eleninim licem, posramljenim, ali i nasmešenim, poželela je da vrisne i da ga zamoli za oproštaj...

     Govori Morgana...
     Lanselet se oženio Elenom na Preobraženje; od čitave svečanosti sećam se samo Eleninog lica, radosnog i nasmejanog. Dok je Pelinor stigao da organizuje venčanje, već je znala da nosi u trbuhu Lenaseletovog sina, i mada je on delovao natmureno, mršav i bled od očajanja, bio je nežan prema njoj i ponosan na njen veliki trbuh. Sećam se i Gvenvir, lica upalog od silnog plača i izraza neverovatne mržnje kada mi se obratila.
     "Možeš li da mi se zakuneš da ovo nije tvoje delo, Morgana?"
     Pogledala sam je pravo u oči.
     "Zar zavidiš svojoj rođaci na mužu, kad već imaš svog?"
     Na to nije mogla da mi odgovori. A ja sam ponavljala u sebi: da je bila iskrena prema Arturu, da je pobegla sa Lanseletom sa dvora, da su otišli da žive van Arturovog kraljevstva, kako bi Artur mogao da uzme drugu ženu koja bi mu rodila naslednika, ja se ne bih uplitala.
     Ali od tog dana Gvenvir me je mrzela; i to mi je bilo najteže, jer sam je na neki čudan način ipak volela. Izgleda da nije mrzela svoju rođaku; poslala je Eleni bogat dar i srebrni pehar kad je rodila sina, i kada je Elena dečaka krstila Galahad, prema ocu, proglasila se za kumu i zarekla se da će on biti naslednik kraljevstva ukoliko ona ne rodi Arturu sina. Te godine je izgledalo da je opet zatrudnela, ali od toga nije ispalo ništa, i sve mislim da je zapravo posredi bila samo njena želja za detetom, kao i njena mašta.
     Brak nije ispao gori od većine drugih. Artura je te godine čekao rat na severnoj obali, i Lanselet je malo vremena bio kod kuće. Kao i većina muževa, provodio je vreme u ratu, dolazeći kući dva ili tri puta godišnje kako bi obišao imanje - Pelinor im je dao zamak blizu svog; tada bi uzeo nove košulje i ogrtače koje mu je Elena tkala i vezla (posle ženidbe sa Elenom, Lanselet se oblačio otmeno kao sam kralj), poljubio sina, kasnije i kćeri, jednom spavao sa ženom, ili možda dva puta, a potom opet odlazio.
     Elena je uvek izgledala srećna. Ne znam je li zaista i bila srećna, je li bila od onih žena koje sreću nalaze kod kuće, oko dece, ili je čeznula za nečim drugim i samo je junački trpela ono što je sama odabrala.
     Što se mene tiče, ostala sam na dvoru još dve godine. A onda, na Duhove druge godine, dok je Elena čekala drugo dete, Gvenvir je dočekala svoju osvetu.

7.

     Kao i na svake Duhove, koji su bili velika Arturova svečanost, Gvenvir je bila budna od zore. Na ovaj dan, svi vitezovi koji su se borili uz Artura doći će na njegov dvor, a ove godine stići će i Lanselet...
     ...Prošle godine nije došao. Poslao je poruku da se nalazi u Donjoj Britaniji, na poziv svog oca, kralja Bana, koji je želeo da sredi nemire u svom kraljevstvu; ali Gvenvir je duboko u srcu znala zašto Lanselet nije došao, zašto je rešio da ostane daleko.
     Ne zato što ne bi mogla da mu oprosti što se oženio Elenom. Do toga su doveli Morgana i njena pakost - Morgana, koja bi najradije uzela Lanseleta za sebe, pa nije prezala ni od čega da ga odvoji od žene koju je zaista voleo. Gvenvir je pretpostavljala da bi Morgana radije videla Lanseleta u paklu, ili u grobu, nego u Gvenvirinom naručju.
     Lanselet je veoma nedostajao i Arturu, to je videla. Mada je sedeo na svom prestolu u Kamelotu i udeljivao pravdu najrazličitijim ljudima - a bio je voljen, mnogo voljeniji od bilo kog kralja o kome je Gvenvir ikada čula - videla je da on uvek razmišlja o danima boja i pokoravanja; pretpostavljala je da su svi muškarci takvi. Artur će do groba nositi ožiljke od rana koje je zadobio u tim bitkama. U vreme kada su iz godine u godinu ratovali kako bi u zemlji uspostavili mir, Artur je govorio da najviše želi da dokono sedi kod kuće u Kamelotu i uživa u svom zamku. Sada bi bio najsrećniji kada bi mogao da okupi svoje najstarije vitezove, pa da pričaju o starim, lošim vremenima kada je na svakom koraku bilo Saksonaca, Juta i divljih severnjaka.
     Pogledala je usnulog Artura. Da, i dalje je bio najlepši i najbolji od svih vitezova; ponekad je mislila da je lepši i prijatniji oku čak i od Lanseleta, mada je bilo nepravedno porediti ih, jer jedan je bio tako plav, a drugi tako crn. A ipak su rođaci, od jedne su krvi... upitala se kako je Morgana dospela u tu porodicu. Možda je ona doista zamenjena kao beba, možda uopšte nije ljudsko biće, nego su je zli vilenjaci ostavili da seje zlo među ljudima... čarobnica odgajena među nevernicima. I na Arturu se osećalo takvo poreklo, mada je uspela da ga navikne da redovno odlazi na misu i da govori o sebi kao o hrišćaninu. Morgani se ni to nije dopadalo.
     E pa, ona će se boriti svi snagama da spase Arturovu dušu! Veoma ga je volela, on je bio najbolji muž koji je ikada postojao, čak i da nije Vrhovni kralj nego samo običan vitez. Ludilo koje ju je nekada obuzelo sada je svakako sasvim nestalo. Pravo je i prikladno da lepo misli o rođaku svog muža. Pa, bila je Arturova želja da ona legne sa Lanseletom. A sada je sve to odavno gotovo, i ispovedila se i oprošteno joj je; sveštenik joj je rekao da je sada kao da greh nije ni počinjen, i mora se truditi da ga zaboravi.
     Pa ipak, stalno ga se ponovo sećala, pomalo, ovog jutra kad je znala da će Lanselet doći na dvor sa svojom ženom i sinom... on je sada oženjen čovek, oženjen njenom rođakom. Sada nije bio rođak samo njenom mužu, nego i njoj. Može da ga pozdravi poljupcem, i to neće biti greh.
     Artur se okrenuo u postelji, kao da su ga uznemirile njene misli, i nasmešio joj se.
     "Danas su Duhovi, mila", rekao je, "i doći će svi naši rođaci i prijatelji. Hajde, da te vidim nasmešenu."
     Nasmešila mu se, a on ju je povukao k sebi, ljubeći je i milujući joj grudi.
     "Sigurna si da ti neće smetati ono što ćemo danas učiniti? Ne bih voleo da iko pomisli da si manje vredna od mene", rekao je sa strepnjom. "Ti nisi stara, možda će nas Bog ipak blagosloviti detetom, ako je to njegova volja. Ali niži kraljevi su zahtevali da to učinim - život je nesiguran, i stoga moram da imenujem naslednika. Kada se rodi naš prvi sin, mila, biće kao da ovog dana nije ni bilo, i siguran sam da mladi Galahad neće zameriti svom rođaku što je postao naslednik, nego će ga služiti i poštovati kao Gaven mene..."
     To još može da se obistini, pomislila je Gvenvir, predajući se muževljevim nežnim milovanjima. U Bibliji ima takvih priča: majka Jovana Krstitelja, rođaka Device Marije - Bog je otvorio njenu matericu kad je već odavno prošla godine za rađanje, a njoj, Gvenviri, još nije ni trideset... a i Lanselet je jednom rekao da je njegovoj majci bilo preko trideset godina kad ga je rodila. Možda će ovog puta, posle toliko godina, ustati iz muževljeve postelje noseći u sebi seme njegovog sina. A sad, kad je naučila ne samo da mu se prepušta kao svaka dobra supruga nego i da uživa u njegovom dodiru, u njegovoj muškosti, svakako je mnogo spremnija da začne i iznese trudnoću...
     Tako je izgledalo i pre tri godine, kada je mislila da nosi Lanseletovo dete, ali nešto je ipak pošlo naopako... tri meseca nije imala mesečnicu i rekla je nekim svojim gospama da je trudna; a onda, posle još tri meseca, kada je trebalo da oseti prve pokrete, pokazalo se da to nije bilo ništa... ali sada, svakako, sa ovom novom toplinom koju je iskusila otkako se probudila, ovog puta biće sve kako ona želi. A Elena neće moći da se ponovo pravi važna pred njom... Neka neko vreme bude majka kraljevog naslednika, ali Gvenvir će biti majka kraljevog sina...
     Pomenula je to kasnije, dok su se oblačili, i Artur ju je uznemireno pogledao. "Je li Lanseletova žena neljubazna ili zlobna prema tebi, Gvenvir? Mislio sam da ste vas dve dobre prijateljice..."
     "Oh, jesmo", rekla je Gvenvir, suzbijajući suze, "ali sa ženama je uvek tako... one koje imaju sinove misle da su bolje od onih koje su jalove. Žena svinjara, na porođaju, svakako pakosno sažaljeva kraljicu koja ne može svom gospodaru da podari nijednog sina."
     Artur je prišao da je poljubi u vrat. "Nemoj, mila, nemoj da plačeš. Više volim tebe nego ijednu ženu koja bi mi do sada rodila čak i deset sinova."
     "Zaista?" upitala je pomalo zlobno Gvenvir. "Moj otac me je dao tebi sa stotinu konjanika, kao deo nagodbe - a ti si me spremno primio kako bi dobio konje - ali pokazalo se da si loše prošao..."
     On je podigao pogled i pogledao je plavim očima punim neverice. "Zar si sve ove godine tako mislila, Gvenvir moja? Ali sigurno znaš da si mi, od prvog časa kad sam ti video lice, bila milija od bilo kog drugog!" rekao je i zagrlio ju je. Ona se držala kruto, boreći se sa suzama, a on ju je poljubio u ugao oka. "Gvenvir, Gvenvir, kako možeš da misliš... ti si mi žena, voljena, moja najdraža žena, i ništa na svetu ne može nas rastaviti. Da sam želeo priplodnu kobilu koja bi mi rađala sinove, Bog zna da sam mogao naći stotinu takvih!"
     "Ali nisi", rekla je, i dalje ukočena i hlana u njegovom zagrljaju. "Rado bih usvojila tvog sina, i odgajila ga kao tvog naslednika. Ali ti nisi smatrao da sam dostojna da odgajim tvog sina... i ti si me gurnuo Lanseletu u krevet."
     "Oh, moja Gven", rekao je, sa izrazom krivice kao kod kažnjenog deteta. "Zar mi još zameraš to davno ludilo? Bio sam pijan, a činilo mi se da ti se Lanselet dopada... Mislio sam da ti pružim zadovoljstvo, i ako je istina da nisi začela mojom krivicom, onda si mogla roditi dete nekoga ko mi je tako blizak da bih mirne duše mogao to dete da proglasim naslednikom. Ali najviše zato što sam bio pijan..."
     "Ponekad", rekla je sa kamenim izrazom lica, "ponekad mi se čini da Lanseleta voliš više nego mene. Da li si zaista mislio da pružiš zadovoljstvo meni, ili njemu, koga toliko voliš...?"
     Trgao je ruku sa njenog vrata kao da ga je ubola. "Znači, greh je što volim svog rođaka i što mislim i na njega? Istina je da vas oboje volim..."
     "Sveto Pismo govori o gradu koji je uništen zbog takvih grehova", rekla je Gvenvir.
     Artur je bio belji od košulje na njemu. "Ja časno volim svog rođaka Lanseleta, Gven; i sam kralj David je pisao o svom rođaku Jonatanu: Tvoja ljubav prema meni je divna i prevazilazi ljubav žene. Bog ga nije kaznio zbog toga. Tako je sa ratnim drugovima. Zar misliš da je takva ljubav greh, Gvenvir? Zakleo bih se pred prestolom Božjim..." Grlo mu se steglo i nije mogao da nastavi.
     Gvenvir je čula kako joj glas postaje piskav od histerije.
     "Možeš li da se zakuneš da kada si ga doveo u našu postelju... Videla sam, dodirivao si ga sa više ljubavi nego ženu koju ti je nametnuo moj otac - kada si me naveo na taj greh, možeš li da se zakuneš da to nije bilo zbog tvog greha, da sve te lepe reči nisu bile samo način da prikriješ greh zbog koga se vatra sa nebesa sručila na Sodomu?"
     Zurio je u nju, i dalje strašno bled. "Mora da si poludela, gospo moja. Te noći o kojoj govorimo... bio sam pijan, ne znam šta misliš da si videla. Bio je Beltan, i snaga Boginje bila je u nama. Mislim da ti se um pomračio od silnih molitvi, Gvenvir."
     "Nijedan hrišćanin ne bi tako govorio!"
     "Zato i ne volim da smatram sebe za hrišćanina!" proderao se, konačno izgubivši strpljenje. "Dosta mi je ove priče o grehu! Da sam te oterao od sebe - da, jer to su mi savetovali, a nisam pristao jer sam te suviše voleo - da sam uzeo drugu ženu..."
     "Ne! Radije si me delio sa Lanseletom, kako bi i njega imao..."
     "Reci to još jednom", kazao je vrlo tiho, "i bila mi žena ili ne, voleo te ili ne, ubiću te, moja Gvenvir!"
     Ali ona je sada već histeirčno jecala i nije mogla da se zaustavi. "Govoriš da želiš sina i da si me zato naveo na neoprostivi greh - ako sam zgrešila, pa me je Bog zato kaznio jalovošću, zar me nisi ti naterao na taj greh? Pa čak i sada, tvoj naslednik je Lanseletov sin. Smeš li da tvrdiš da ne voliš Lanseleta više od svega, kad si proglasio njegovog sina za naslednika, a ne svog, kad mi nisi dao da usvojim tvog sina..."
     "Hajde da pozovem tvoju poslugu, Gvenvir", uzdahnuo je Artur. "Van sebe si. Kunem ti se da nemam sina, a ako i imam neko slučajno začeto dete iz ratnih dana, to je sa ženom koju ne poznajem i koja nije znala ko sam. Nikada nijedna žena nije došla da mi kaže da je rodila moje dete. Bez obzira na sve sveštenike i grehove, ne verujem da bi se ijedna žena stidela da prizna da je rodila sina Vrhovnom kralju bez dece. Nikada nisam uzeo ženu protiv njene volje, niti udatu. Kakve su to gluposti o mom sinu koga bi htela da usvojiš? Kažem ti da nemam sina. Često sam se pitao da me nije neka bolest iz detinjstva, ili ona rana, možda učinila jalovim... Ja nemam sina."
     "To je laž!" besno je rekla Gvenvir. "Morgana mi je zabranila da to pominjem, ali još davno sam otišla kod nje da je zamolim za amajliju protiv jalovosti. Bila sam očajna, rekla sam da ću se podati drugom čoveku, pošto mi se činilo najverovatnije da ti ne možeš da začneš dete. I tada mi se Morgana zaklela da možeš da začneš dete, da je videla tvog sina, usvojenog na dvoru u Lotiji, ali me je naterala da obećam da neću nikome govoriti o tome..."
     "Usvojen na dvoru u Lotiji..." ponovio je Artur i uhvatio se za grudi, kao da tu oseća strašan bol. "Oh, blagi Bože..." šapnuo je, "a ja nisam imao pojma..."
     Gvenvir je osetila da je obuzima užas. "Ne, ne, Arture, Morgana laže! Sigurno je to rekla iz zlobe, ona je naterala Lanseleta i na ženidbu Elenom, iz ljubomore... sigurno je lagala da me zatruje..."
     "Morgana je sveštenica Avalona", smireno je rekao Artur. "Ona ne laže, Gvenvir, mislim da se moramo raspitati za to. Pošalji po Morganu..."
     "Ne, ne", preklinjala je Gvenvir. "Žao mi je što sam to rekla - bila sam van sebe - oh, dragi gospodaru i mužu moj, žalim zbog svake reči koju sam rekla! Molim te, oprosti mi... molim te!"
     Zagrlio ju je. "I ti treba da oprostiš meni, draga gospo moja. Sada vidim koliku sam ti nepravdu naneo. Ali kada oslobodiš vetrove, moraš ih pustiti da duvaju, makar pretili i da te rastrgnu..." Nežno ju je poljubio u čelo. "Pošalji po Morganu."
     "Oh, gospodaru moj, Arture, molim te... obećala sam joj da ti to nikada neću pomenuti..."
     "E, znači da si prekršila obećanje", rekao je Artur. "Nisam tražio da mi kažeš, ali ti si to učinila, i sad kad je rečeno, ne možeš nazad." Prišao je vratima i pozvao komornika. "Pođi gospi Morgani i naloži joj da dođe ovamo što pre može."
     Kad je čovek otišao, Artur je pozvao Gvenvirinu sluškinju, i Gvenvir je stajala kao skamenjena dok joj je žena oblačila prazničnu haljinu i češljala je. Otpila je malo zagrejane vode i vina, ali grlo joj se stezalo. Izgovorila je neoprostive reči.
     Ali ako je istina da mi je ovog jutra podario dete... osetila je snažan bol u čitavom telu, čak i u materici. Može li išta da se ukoreni i raste uz ovoliku gorčinu?
     Posle nekog vremena stigla je Morgana u tamnocrvenoj haljini, sa purpurnim svilenim trakama upletenim u kosu; lepo se obukla za svečanost i delovala je živahno i blistavo.
     A ja sam samo jalovo drvo, pomislila je Gvenvir. Elena ima Lanseletovog sina; čak i Morgana, koja nema muža i ni ne želi ga, čak i ona se kurvala i rodila je sina ko zna kome; Artur je začeo sina nekoj nepoznatoj ženi, a ja... ja nemam sina.
     Morgana je prišla da je poljubi; Gvenvir je ukočeno stajala u njenom zagrljaju. Potom se Morgana obratila Arturu. "Naredio si mi da dođem, brate?"
     "Izvini što sam te uznemirio ovako rano, sestro", rekao je on. "Gvenvir, ponovi pred Morganom ono što si mi rekla. Neću da se po mom dvoru pronose nepotvrđena govorkanja."
     Morgana je pogledala Gvenvir i primetila tragove suza i crvene oči. "Dragi brate", rekla je, "tvoja kraljica je bolesna. Je li opet trudna? Ma šta da je rekla, postoji poslovica - reč nikoga nije ubila."
     Artur je hladno pogledao Gvenvir, i Morgana se povukla; ovakvog Atura nije poznavala, ovo je bilo strogo lice Vrhovnog kralja koji sedi na prestolu i deli pravdu.
     "Gvenvir", rekao je, "ne samo kao tvoj muž, nego i kao tvoj kralj, naređujem ti: ponovi pred Morganom ono što si rekla iza njenih leđa, i ono što je ona tebi rekla, da imam sina usvojenog na dvoru u Lotiji..."
     Istina je, pomislila je tog časa Gvenvir. Uvek ranije, čak i kada je Vivijen ubijena na njene oči, Morganino lice uvek je bilo hladno i smireno lice sveštenice... Istina je, i to joj zbog nečega mnogo znači... ali zašto?
     "Morgana", rekao je Artur. "Reci mi - je li to istina? Imam li sina?"
     Šta to znači Morgani? Zašto bi želela da se to krije, čak i od Artura? Mogla bi želeti da njeno kurvanje ostane skriveno, ali zašto bi krila od Artura da on ima sina? A onda je naslutila istinu, i glasno je jeknula.
     Sveštenica Avalona ne laže, pomislila je Morgana. Ali ja sam izgnana iz Avalona, i zbog toga, da ne bi sve bilo uzaludno, moram sad da lažem, i to dobro i brzo...
     "S kim?" ljutito je upitala Gvenvir. " S jednom od onih pokvarenih sveštenica Avalona koje ležu sa muškarcima u grehu i požudi na njihovim poganim svečanostima?"
     "Ti ne znaš ništa o Avalonu", rekla je Morgana, trudeći se da joj glas ostane miran. "Tvoje reči su kao vetar, bez smisla..."
     Artur ju je uhvatio za uku. "Morgana... sestro moja..." i na trenutak je pomislila da će zaplakati... kao što je on plakao u njenom naručju, onog jutra kada je prvi shvatio kako ih je Vivijen oboje saterala u klopku...
     Usta su joj bila suva, a oči su je pekle. "Govorila sam o... tvom sinu... samo da bih utešila Gvenvir, Arture. Plašila se da ti ne možeš da joj napraviš dete..."
     "Da si bar htela da utešiš mene", rekao je Artur, ali osmeh mu se nije raširio dalje od iskrivljenih usana. "Sve ove godine živeo sam u uverenju da ne mogu da začnem sebi sina, čak ni da bih spasao kraljevstvo - Morgana, moraš nam reći istinu."
     Morgana je duboko uzdahnula. U mrtvoj tišini koja je vladala u sobi mogla je da čuje lavež negde daleko iza prozora, i neku malu bubu kako zuji ko zna gde. Konačno je progovorila. "U ime Boginje, Arture, pošto zahtevaš da ti kažem - rodila sam sina Kralju-Jelenu, deset mesečevih mena posle tvog proglašenja za kralja na Ostrvu zmaja. Morgoza ja uzela da se stara o njemu, i zaklela mi se da nikada ništa nećeš saznati od nje. Sada si čuo od mene. Neka se tu i završi."
     Artur je bio samrtnički bled. Čvrsto ju je zagrlio, i osećala je njegovo drhtanje. Suze su mu tekle niz lice, a on nije ni pokušao da ih zaustavi ili obriše. "Oh, Morgana, Morgana, sirota moja sestro - znao sam da sam ti naneo veliko zlo, ali nisam ni sanjao da je bilo toliko veliko..."
     "Znači, istina je?" povikala je Gvenvir. "Ova nečista kučka, tvoja sestra, toliko je pokvarena da je vežbala svoje veštine čak i na sopstvenom bratu!"
     Artur se naglo okrenuo ka njoj, i dalje grleći Morganu. Progovorio je glasom kakav Gvenvir nikada ranije nije čula. "Tišina! Ni reč da nisi rekla protiv moje sestre - nije to ni njeno delo ni njena krivica!" Duboko, drhtavo je uzdahnuo, i Gvenvir je imala vremena da začuje odjek sopstvenih strašnih reči.
     "Sirota sestro moja", ponovio je Artur. "A nosila si taj teret sama i nikada mi ništa nisi rekla... ne, Gvenvir", žurno je rekao, opet se okrenuvši ka njoj, "nije ono što ti misliš. To je bilo na mom proglašenju za kralja, i nismo prepoznali jedno drugo - bio je mrak, a nismo se videli još otkako sam bio tako mali da me je Morgana nosila u naručju. Za mene je ona bila samo sveštenica Majke, a ja sam za nju bio samo Rogati, i kada smo se prepoznali, bilo je prekasno i šteta je već učinjena", rekao je, i kao da se opet borio sa suzama. Potom je čvrsto zagrlio Morganu. "Morgana, Morgana, trebalo je da mi kažeš!"
     "I opet misliš samo na nju!" povikala je Gvenvir. "A ne misliš na najveći od svih grehova - ona ti je sestra, dete tvoje majke, i zbog toga će te Bog kazniti..."
     "Već me je kaznio", rekao je Artur, i dalje grleći Morganu. "Ali zgrešio sam nesvesno, bez zle namere."
     "Možda te je zbog toga kaznio jalovošću", rekla je Gvenvir, "i ako bi se sada pokajao i ispovedio..."
     Morgana se nežno odvojila od Artura. Gvenvir je gledala, u neizrecivom gnevu, kako Morgana svojom maramicom briše njegove suze, gotovo nesvesnim pokretom, kao majka ili starija sestra, bez ikakve pokvarenosti koju bi Gvenvir toliko želela da vidi. "Gvenvir", rekla je, "suviše misliš na grehe. Artur i ja nismo zgrešili. Spojili smo se voljom Boginje, zbog sila života, i ako se rodilo dete, ono je rođeno u ljubavi, ma šta da nas je spojilo. Artur ne može priznati sina koga mu je rodila sestra, to je tačno. Ali on nije prvi kralj koji ima kopile čije postojanje ne sme da prizna. Dečak je zdrav i snažan, a i bezbedan je u Avalonu. Boginja - a ni tvoj Bog - nije osvetoljubivi demon koji jedva čeka da kažnjava ljude zbog izmišljenih grehova. Ono što se desilo između Artura i mene nije trebalo da se desi, ni on ni ja to nismo želeli, ali desilo se - a Boginja ne bi tebe kažnjavala jalovošću zbog tuđih greha. Zar kriviš Artura zbog toga što nemaš dece, Gven?"
     "Da!" povikala je Gvenvir. "On je zgrešio, i Bog ga je kaznio - zbog rodoskrvnuća, zbog začinjanja sina sopstvenoj sestri - zbog služenja Boginji, opakoj, zloj prikazi... Arture, reci mi da ćeš se pokajati, da ćeš na ovaj sveti dan otići kod biskupa i ispovediti mu se, i da ćeš okajati grehe onako kako ti on odredi, jer možda će ti onda Bog oprostiti i prestati da nas oboje kažnjava!"
     Artur je nesigurno pogledao Morganu, pa Gvenvir. "Okajanje?" upitala je Morgana. "Greh? Zar zaista vreuješ da je tvoj Bog zlobni starac koji se šunja okolo da bi video ko spava sa tuđim ženama?"
     "Ja sam ispovedila svoje grehe", uzviknula je Gvenvir, "okajala sam ih i razrešena sam, ne kažnjavan nas Bog zbog mojih grehova! Reci da ćeš i ti to učiniti, Arture! Kad ti je Bog podario pobedu na planini Badon, zarekao si se da ćeš odbaciti staru zastavu sa zmajem i da ćeš vladati kao hrišćanski kralj, ali ovaj greh nisi ispovedio. Sada se pokaj i zbog toga, i neka nam Bog na ovaj dan podari pobedu kao i na planini Badon - oslobodi se svih grehova, i daj mi sina koji će posle tebe vladati u Kamelotu!"
     Artur se okrenuo i naslonio se na zid, pokrivši lice dlanovima. Morgana je umalo pošla ka njemu, ali ju je zastavio Gvenvirin uzvik. "Dalje od njega, ti...! Zar ćeš ga navesti na još neki greh? Zar nisi dovoljno učinila, ti i tvoj demon koga nazivaš Boginjom, ti i ona matora veštica koju je Balin s pravom ubio zbog njenih kvarnih čarolija..."
     Morgana je čvrsto zažmurila, i izgledalo je kao da će zaplakati. Uzdahnula je. "Ne mogu da slušam kako blatiš moju veru, Gvenvir. Ja tvoju nisam dirala, seti se. Bog je Bog, ma kako ga zvali, i uvek je dobar. Mislim da je greh smatrati Boga okrutnim ili osvetoljubivim, a ti ga smatraš gorim nego većina sveštenika. Molim te da dobro razmisliš šta ćeš uraditi pre nego što predaš Artura u ruke sveštenicima." Okrenula se i napustila sobu, a njene purpurne haljine su se njihale oko nje.
     Artur se okrenuo ka Gvenvir. Kad joj se obratio, učinio je to nežnije nego ikada ranije, čak i dok su ležali zagrljeni. "Najdraža ljubavi moja..."
     "Zar možeš tako da me zoveš?" gorko je odvratila i okrenula mu leđa. Pošao je za njom, položio joj ruku na rame i okrenuo je ka sebi.
     "Najdraža gospo i kraljice moja - zar sam ti naneo toliko zlo?"
     "Čak i sada", odvratila je drhteći, "čak i sada misliš samo na zlo koje si naneo Morgani..."
     "Zar treba da budem srećan pri pomisli na ono što sam učinio svojoj sestri? Kunem ti se da je nisam prepoznao sve dok nije bilo gotovo, a onda, kad sam je prepoznao, ona me je tešila, kao da sam još onaj dečačić koji joj je sedeo u krilu... Da se okomila na mene i optužila me, kao što je imala prava da učini, mislim da bih otišao da se utopim u Jezeru. Ali nikada nisam ni pomislio na moguće posledice... bio sam tako mlad, i čekali su me Saksonci i bitke..." Bespomoćno je raširio ruke. "Pokušao sam da učinim onako kako mi je naredila - da ostavim to za sobom, da se sećam da smo to što smo učinili - učinili u neznanju. Oh, verovatno je to i bio greh, ali nisam svesno odabrao da grešim..."
     Delovao je tako izmučeno da je Gvenvir na trenutak bila u iskušenju da mu kaže ono što je želeo da čuje, da zaista nije učinio nikakvo zlo; da ga zagrli i uteši. Ali nije to učinila. Nikada, nikada Artur nije došao njoj po utehu, nikada joj nije stavio do znanja da je učinio nešto loše; čak i sada je uporno tvrdio da greh zbog koga su ostali bez dece nije bio greh; brinuo se samo zbog zla koje je naneo onoj prokletoj čarobnici, svojoj sestri! Opet je zaplakala, besna jer je znala da plače od tuge, a ne od gneva. "Zar misliš da si naudio samo Morgani?"
     "Ne vidim da sam naudio ikome drugom", tvrdoglavo je rekao. "Gvenvir, pa to je bilo pre nego što sam te uopšte i video!"
     "Ali oženio si se mnome, ne ispovedivši ovaj veliki greh, i čak i sada se pravdaš, mada bi trebalo da ga okaješ i budeš oslobođen, i spaseš nas oboje kazne..."
     "Gvenvir moja", umorno je rekao on, "ako je tvoj Bog takav da kažnjava čoveka zbog greha koji nije ni znao da čini, zar misliš da bi povukao kaznu ako se poverim svešteniku i izgovorim molitve kakve mi on zada, i ono što mi još odredi, ne znam - da jedem samo hleb i vodu..."
     "Ako se istinski pokaješ..."
     "Oh, Bože, zar misliš da se nisam pokajao?" planuo je Artur. "Kajao sam se kad god bih pogledao Morganu, svih ovih dvanaest godina! Zar bi moje kajanje bilo jače kad bih ga izveo pred jednim od onih sveštenika koji jedva čekaju da se domognu nekakve moći nad kraljem?"
     "Ti misliš samo na svoj ponos", ljutito je rekla Gvenvir, "a i ponos je greh. Kad bi samo bio ponizan, Bog bi ti oprostio!"
     "Ako je tvoj Bog takav, ne treba mi njegov oproštaj!" Artur je stezao pesnice. "Ja moram da vladam svojim kraljevstvom, Gven, a to ne mogu dok klečim pred nekim sveštenikom i prihvatam sve što mi on odredi za iskupljenje! A treba da mislim i na Morganu - ionako je nazivaju čarobnicom, kurvom, vešticom! Nemam prava da ispovedim greh za koji znam da će javno osramotiti moju sestru!"
     "I Morgana ima dušu koju treba spasti", rekla je Gvenvir, "a ako narod ove zemlje vidi kako njihov kralj može da odbaci ponos i da misli na svoju dušu, da se ponizno kaje za svoje grehe, onda će im to pomoći da spasu svoje duše, i to će ti biti priznato u zaslugu čak i u raju!"
     Artur je uzdahnuo. "Eto, govoriš kao da si mi savetnik, Gvenvir. Ja nisam sveštenik, i ne tiču me se duše mog naroda..."
     "Kako se usuđuješ da tako govoriš?" povikala je. "Kao što je kralj iznad svog naroda i raspolaže njihovim životima, tako raspolaže i njihovim dušama! Trebalo bi da si prvi u pobožnoti kao što si prvi u hrabrosti na bojnom polju - šta bi mislio o kralju koji šalje vojnike u boj, a sam sedi u bezbednosti i gleda ih izdaleka?"
     "Ništa lepo", rekao je Artur, i Gvenvir je shvatila da ga ima u šaci. "A šta bi mislio o kralju koji vidi kako njegovom narodu nedostaju pobožnost i vrline, a tvrdi da ga zanimaju samo njegovi sopstveni gresi?"
     Artur je opet uzdahnuo. "Zašto ti je toliko stalo, Gvenvir?"
     "Zato što ne mogu da podnesem pomisao da ćeš patiti u paklenom ognju... i zato što bi, kad bi se ti oslobodio svojih greha, Bog možda prestao da nas kažnjava jalovošću."
     Tu joj se glas prekinuo i briznula je u plač. On ju je zagrlio i privio joj glavu na rame. "Zar zaista veruješ u to, kraljice moja?" nežno je upitao.
     Setila se; jednom ranije, kada je isprva odbio da ponese u bitku zastavu sa Devicom Marijom, isto ovako joj se obratio. I tada je odnela pobedu i privela ga Hristu, i Bog mu je podario pobedu. Ali tada nije znala da on na duši nosi ovaj neispoveđeni greh. Klimnula je glavom na njegovom ramenu i začula ga kako uzdiše.
     "Onda sam i tebi naneo zlo, i moram to nekako da popravim. Ali ne vidim zašto bi i Morgana morala da se stidi zbog ovoga."
     "Uvek Morgana", besno je rekla Gvenvir. "Nećeš da ona pati, ona je u tvojim očima savršena - pa reci mi, onda, je li pravo da ja patim zbog tvojih grehova, ili ti? Zar je toliko voliš više od mene da ćeš pustiti da ostanem bez dece samo da bi greh ostao skriven?"
     "Čak i ako sam ja zgrešio, moja Gven, Morgana nije kriva..."
     "Nije, naravno", planula je Gvenvir, "jer ona poštuje onu drevnu Boginju, a sveštenici kažu da je ta Boginja ona ista zmija zla koju je naš Gospod isterao iz Edenskog vrta! Morgana se čak i sada drži svojih prljavih i kvarnih obreda - Bog kaže da oni koji nisu čuli reč Gospodnju mogu biti spaseni, ali šta će biti sa Morganom, koja je odrasla u hrišćanskom domu, a potom se sva predala gresima Avalona? Tokom svih godina koje je provela na ovom dvoru, slušala je o Hristu, a zar nije rečeno da oni koji čuju reči Hristove i ne pokaju se, svakako će biti prokleti? Pogotovo žene moraju da se pokaju, pošto je greh stigao na ovaj svet preko žene..."
     Artur ju je prekinuo. "Šta želiš da učinim, moja Gvenvir?"
     "Danas su Duhovi", rekla je, brišući oči i pokušavajući da priguši jecaje, "dan kada se Sveti Duh spustio na ljude. Hoćeš li poći na misu i uzeti pričešće, noseći na duši ogroman greh?"
     "Pa... izgleda da neću", rekao je Artur slomljenim glasom. "Ako zaista veruješ u to, Gvenvir, neću te odbiti. Pokajaću se, mada i dalje mislim da to nije bio greh, i izvršiću pokoru koju mi odredi biskup." Pokušao je da se nasmeši, ali ispala je samo strašna grimasa. "Nadam se, tebe radi, ljubavi, da si u pravu što se tiče Božje volje."
     A Gvenvir, čak i kad ga je zagrlila, jecajući od zahvalnosti, na trenutak je osetila strašan strah i sumnju. Setila se kako je stajala u Meleagrantovoj kući, svesna da je molitve neće spasti. Bog je nije nagradio zbog vrline, i kada je Lanselet došao po nju, zar se nije zaklela da se više nikada neće kriti ni kajati, jer Bog koji je nije nagradio zbog vrline svakako je neće ni kazniti zbog grehova. Bogu ionako nije stalo do toga...
     Ali Bog ju je ipak kaznio; Bog joj je oduzeo Lanseleta i dao ga Eleni, i tako, opasnost kojoj je izložila svoju dušu nije ništa vredela... ispovedila se i okajala grehe, ali Bog ju je i dalje kažnjavao. A sada je znala da to možda nije njena krivica, možda je nosila i težinu Arturovog greha, greha koji je počinio sa svojom sestrom. Ali ako se oboje oslobode greha, ako on okaje taj strašni neispoveđeni greh, ako postane ponizan, Bog će mu nesumnjivo oprostiti...
     Artur ju je poljubio u teme i pogladio je po kosi. Potom se odmakao, i osetila je hladnoću i usamljenost kad je sklonio ruke, kao da nije ništa bezbednija unutar zidova nego pod otvorenim nebom, strašnim, ogromnim, punim užasa. Ponovo je pošla ka njemu, da se skloni u njegovo naručje, ali on se sručio u stolicu i ostao tako, iscrpljen, poražen, hiljadama milja daleko od nje.
     Konačno je podigao glavu i rekao, uz uzdah koji kao da mu se otrgao iz dubine duše: "Pošalji po oca Patricijusa."

8.

     Kad je ostavila Artura i Gvenvir u njihovim odajama, Morgana je dograbila ogrtač i izletela napolje, ne mareći za kišu. Otišla je do visokih grudobrana i pošla da šeta po njima, sama; šatori Arturovih sledbenika i vitezova, nižih kraljeva i gostiju, prekrili su podnožje brega na čijem vrhu se nalazio Kamelot, i čak su se i po kiši videle žive boje na zastavama. Ali nebo je bilo mračno, a niski, gusti oblaci gotovo su dodirivali brdo; nemirno koračajući, Morgana je pomislila kako je Sveti Duh mogao da odabere i lepši dan da se spusti na svoj narod - pogotovo na Artura.
     Oh, da, Gvenvir mu neće dati mira sve dok ne ode sveštenicima na milost i nemilost. A šta je sa njegovim zavetom Avalonu?
     Pa ipak, ako je Gvideonova sudbina da jednog dana sedne na očev presto, ako je to ono što je Merlin planirao... niko ne može da umakne od svoje sudbine. Čak ni žene, mračno je pomislila. Talesin, koji je poznavao stare pesme i priče, jednom joj je ispričao drevnu pripovest o narodu koji je obitavao na jugu, u Svetoj zemlji ili blizu nje, i o čoveku kome je na rođenju rečeno da će ubiti svog oca i oženiti se svojom majkom. Roditelji su se užasnuli i ostavili ga u planini da umre, pa su ga našli i odgajili pastiri, i jednog dana, kad je sreo svog oca, ne znajući ko je to, sporečkao se sa njim, ubio ga, i oženio se njegovom udovicom; prema tome, upravo ono što su roditelji preduzeli da bi sprečili ispunjenje kletve omogućilo je da se ona ostvari - da je odastao u roditeljskoj kući, ne bi učinio ono što je učinio iz neznanja...
     I ona i Artur su učinili to što su učinili iz neznanja, ali vilinska žena je proklela njenog sina: Odrekni se svoje bebe, ili je ubij čim se rodi; šta biva sa Kraljem-Jelenom kada odraste novi mladi jelen? Činilo joj se da je svet oko nje siv i čudan, kao da je zalutala u magle Avalona, i u glavi joj je odzvanjalo čudno brujanje.
     Svuda oko nje začula se strašna buka... ne, to su crkvena zvona, zvoni za misu. Čula je da ni vilinski narod ne trpi zvuk crkvenih zvona, i da su se zato povukli u daleka brda... znala je da ne može da ode i mirno je odsluša, kao obično, iz učtivosti prema kraljici, kako bi dala primer ostalima. Zidovi bi je gušili, a mrmljanje sveštenika i tamjan bi je izludeli; bolje da ostane ovde, na čistoj kiši. Tek sad se setila da navuče kapuljaču; trake u kosi bile su joj potpuno mokre, mora da joj je frizura upropašćena. Kad je pokušala da ih namesti, na prstima joj je ostala crvena boja; tako skupa tkanina, a tako loše obojena.
     Utom je kiša malo oslabila, i među šatorima su počeli da se kreću ljudi.
     "Danas neće biti turnira", rekao je neki glas iza nje, "inače bih zatražio jednu od tih traka koje nameštaš, pa bih je poneo kao zastavu, gospo Morgana."
     Morgana je zažmirkala, pokušavajući da se pribere. Mladić, vitak i tamnokos, sa crnim očima; delovao joj je poznat, ali nije mogla da se seti...
     "Ne sećaš me se, gospo?" upitao je sa prebacivanjem. "A čuo sam da si uložila traku u opkladu na moj uspeh na turniru pre dve godine - ili možda tri?"
     Sad ga se setila; bio je to sin kralja Urijensa od Severnog Velsa. Akolon mu je ime; kladila se sa jednom od kraljičinih gospi koja je tvrdila da niko ne može da u boju pobedi Lanseleta... Nikada nije saznala ko je dobio opkladu; na te Duhove je ubijena Vivijen.
     "Sećam te se, ser Akolone, ali na te Duhove, ako se možda sećaš, desilo se strašno ubistvo, i stradala je moja usvojena majka..."
     On se smesta uozbiljio. "Izvinjavam se što sam te podsetio na taj žalosni događaj. Pretpostavljam da će, dok smo ovde, biti još mnogo turnira, pošto u zemlji vlada mir - moj gospodar Artur želi da se uveri je li njegova vojska još sposobna da nas sve brani."
     "Verovatno neće biti potrebe za tim", rekla je, "jer čak i divlji Severnjaci idu da osvajaju neke druge zemlje. Da li ti nedostaju dani ratova i slave?"
     Ima lep osmeh, pomislila je. "Borio sam se na planini Badon", rekao je on. "To mi je bila prva bitka, i umalo da postane i poslednja. Sve mi se čini da mnogo više volim turnire. Boriću se ako moram, ali bolje je takmičiti se u veštinama sa prijateljima koji ne žele da te ubiju, dok nas gledaju lepe gospe i dive nam se - u pravom boju, gospo, nema nikoga da se divi viteštvu, a i viteštva ima vrlo malo, uprkos svim pričama o hrabrosti..."
     Dok su razgovarali, približili su se crkvi; zvonjava mu je gotovo prigušila glas - vrlo prijatan, melodičan glas. Upitala se da li mladić svira na harfi. Naglo se okrenula da se udalji od zvonjave.
     "Zar nećeš poći na svetu misu, gospo Morgana?"
     Nasmešila se i pogledala njegova doručja, gde su se preplitale zmije. Prevukla je prstom preko jedne od njih. "A ti?"
     "Ne znam. Mislio sam da pođem i vidim prijatelje - ne, mislim da ipak neću", rekao je, smešeći se, "kad mogu da umesto toga razgovaram sa gospom..."
     "Zar se ne bojiš za svoju dušu?" ironično je upitala.
     "Oh, moj otac je dovojno pobožan za obojicu... on sada nema ženu i svakako želi da prouči teren i vidi kakvi su izgledi za još jedno osvajanje. Naslušao se priča o apostolima i zna da je bolje oženiti se nego goreti u paklu, a on je prilično zagoreo - mnogo više nego što bih rekao da priliči čoveku u njegovim godinama..."
     "Ostao si bez majke, ser Akolone?"
     "Da, još pre nego što sam prohodao; a ostao sam i bez maćehe broj jedan, dva i tri", rekao je Akolon. "Moj otac ima tri živa sina, svakako mu ne treba još naslednika, ali suviše je pobožan da bi poveo neku ženu pravo u krevet, pa zato mora da se opet oženi. Čak je i moj najstariji brat već oženjen i ima i sina."
     "Tebe je dobio u poodmaklim godinama?"
     "U srednjim godinama", reko je Akolon. "Nisam baš toliko mlad. Da nije bilo ratova dok sam bio mlađi, možda bih otišao na Avalon i posvetio se svešteničkom zvanju. Ali moj otac je pod stare dane postao hrišćanin."
     "Ali ti ipak nosiš zmije."
     Klimnuo je glavom. "A imam i pomalo njihove mudrosti, mada ne dovoljno da bih bio zadovoljan. U ovakva vremena mlađi sinovi nemaju mnogo posla. Otac mi je rekao da će na ovom skupu potražiti ženu i za mene", rekao je uz osmeh. "Voleo bih da si kćer nekog manje važnog, gospo."
     Morgana je osetila da je pocrvenela kao devojčica. "Oh, ja sam prestara za tebe", rekla je, "i kralju sam samo polusestra po majci. Moj otac je bio vojvoda Gorloas, prvi koga je Uter Pendragon ubio kao izdajnika..."
     Akolon je zastao pre nego što je odgovorio. "U ova vremena možda je opasno nositi zmije - ili će postati opasno, ako sveštenici postanu još moćniji. Kada je Artur došao na presto, čuo sam da ga Avalon podržava, da mu je Merlin dao mač koji pripada Posvećenim sudovima Obreda. Ali sada je njegov dvor tako hrišćanski... otac mi je pričao da se plašio da će Artur vladati zemljom na druidski način, ali izgleda da nije ispalo tako..."
     "Istina", ljutito je rekla Morgana. "Ali on i dalje nosi druidski mač..."
     Akolon ju je pažljivo pogledao. "A ti nosiš polumesec Avalona." Morgana je pocrvenela. Sada su svi ušli u crkvu, i vrata su bila zatvorena. "Kiša se pojačala - gospo Morgana, sva ćeš pokisnuti i prehladićeš se. Moraš da uđeš. Ali hoćeš li doći da sediš kraj mene na današnjoj gozbi?"
     Oklevala je, smešeći se. Artur i Gvenvir svakako neće tražiti njeno društvo posle ovoga što se danas desilo.
     Ona, koja se sigurno seća kako izgleda postati žrtva Meleagrantove požude... zar može da me krivi, ona koja se tešila u naručju muževljevog najboljeg prijatelja? Oh, ne, nje to bilo silovanje, ni slučajno, ali ja sam data Rogatom bez pitanja da li to želim... nije me želja dovela bratu u postelju, nego poslušnost prema volji Boginje...
     Akolon je i dalje čekao na njen odgovor, željno je gledajući u lice. Ako poželim, poljubiće me, preklinjaće me da ga makar dodirnem. Znala je to i to joj je malo zacelilo ponos. Nasmešila mu se, i videla je da ga je to ushitilo.
     "Vrlo rado, ako možemo da sedimo dalje od tvog oca."
     Iznenada joj je sinulo: tako ju je gledao i Artur. Toga se Gvenvir boji. Ona zna ono što ja nisam znala: kad bih samo pružila ruku Arturu, navela bih ga da prestane da je sluša; Artur mene više voli. Ne želim Artura, drag mi je samo kao brat, ali ona to ne zna. Boji se da bih, uz pomoć tajnih znanja Avalona, jednim pokretom mogla ponovo da ga dovedem u svoju postelju.
     "Molim te, uđi i presvuci haljinu", rekao je Akolon, a Morgana mu se opet nasmešila i uhvatila ga za ruku.
     "Vidimo se na gozbi."

     Tokom čitave mise, Gvenvir je sedela sama, trudeći se da se pribere. Nadbiskup je održao uobičajenu propoved za Duhove, pričajući o spuštanju Svetog Duha, a ona je razmišljala. Ako se Artur istinski pokajao zbog svojih grehova i postao hrišćanin, moraću da se zahvalim Svetom Duhu što se danas spustio na nas dvoje. Osetila je da nesvesno dodiruje stomak; danas su legli zajedno, i kroz devet meseci možda će držati u naručju naslednika kraljevstva... Bacila je pogled ka Lanseletu, koji je klečao kraj Elene. Primetila je, ljubomorno, da je Elenin stomak opet narastao. Još jedan sin ili kćer. I sad Elena uživa, uz muškarca koga sam tako dugo i duboko volela, i ima sina koga je ja trebalo ja da rodim... pa, moram pognuti glavu i biti ponizna još neko vreme, neće mi smetati da se pretvaram kako verujem da će njen sin naslediti Arturov presto... o, kakva sam ja grešnica, govorim Arturu o odricanju od ponosa, a ja sam puna ponosa.
     Crkva je bila prepuna, kao i uvek na ovaj dan. Artur je delovao bledo i iscrpljeno; razgovarao je sa biskupom, ali nije bilo vremena da njih dvoje popričaju pre mise. Klečala je kraj njega kao kraj stranca, kao pre nego što su prvi put legli u postelju, užasnuta od nepoznatih stvari koje je očekuju.
     Treba da se pomirim sa Morganom...
     Zašto se osećam kriva? Morgana je grešna... ja sam okajala svoje grehe, ispovedila sam ih i razrešena sam...
     Morgana nije došla u crkvu; svakako nije imala drskosti da dođe kad se pokazalo kakva je istinski - veštica, čarobnica, paganka, počniteljka rodoskrvnuća.
     Misa se otegla, ali konačno se začuo blagoslov i ljudi su počeli da izlaze. Na trenutak se našla tik uz Elenu i Lanseleta; on je zaštitnički obgrlio svoju ženu, kako je neko ne bi gurnuo. Gvenvir je podigla pogled ka njima, kako ne bi morala da gleda Elenin poveliki trbuh.
     "Odavno vas nismo videli na dvoru", rekla je.
     "Oh, na severu ima mnogo posla", odgovorio je Lanselet.
     "Zmajeva više nema, nadam se", primetio je Artur.
     "Bogu hvala, nema ih", nasmešio se Lanselet. "Moj prvi zmaj umalo da mi bude i poslednji... Bože, oprosti mi što sam se podsmevao Pelinoru kada je govorio o toj zveri! Sad kad više nema Saksonaca za ratovanje, pretpostavljam da će naši vitezovi morati da se bave zmajevima, razbojnicima i svim drugim problemima koji more narod."
     Elena se stidljivo osmehnula Gvenviri. "Moj muž je kao i svi muškarci - radije bi išao u bitku, makar i protiv zmajeva, nego da ostane kod kuće i uživa u miru za koji se toliko borio! Je li i Artur takav?"
     "Mislim da ima sasvim dovojno bitaka i ovde, jer ljudi dolaze kod njega da im udeli pravdu", odgovorila je Gvenvir. "Kada se ovo očekuje?" upitala je, gledajući Elenin trbuh. "Šta misliš, hoće li biti opet sin, ili kćer?"
     "Nadam se da će biti sin, ne želim kćerku", rekla je Elena, "ali neka bude po Božjoj volji. Gde je Morgana? Zar nije došla u crkvu? Je li bolesna?"
     Gvenvir se pakosno nasmešila. "Verovatno znaš koliko je Morgana dobra hrišćanka."
     "Ali ona mi je prijateljica", rekla je Elena, "i ma koliko bila loša hrišćanka, ja je volim i moliću se za nju."
     Naravno, gorko je pomislila Gvenvir. Udesila je da se udaš samo da bi meni napakostila. Elenine mile plave oči kao da su se zamaglile, a glas joj je delovao lažno. Ako bude još malo ostala da sluša Elenu, morće da je zadavi. Izvinila se i udaljila, a malo kasnije za njom je pošao i Artur.
     "Nadao sam se da će Lanselet ostati sa nama nekoliko nedelja, ali on se ponovo sprema na Sever", rekao je. "Ali kazao je da Elena može da ostane, ako ti želiš. Toliko je blizu porođaja da ne bi želeo da putuje kući sama. Možda se i Morgana uželela svoje prijateljice. Pa, sredite vi to između sebe..." Okrenuo se i pogledao je praznim očima. "Moram da odem kod nadbiskupa. Rekao je da hoće da razgovaramo odmah posle mise."
     Poželela je da ga zgrabi, da ga zadrži, da ga obgrli obema rukama, ali sve je već predaleko otišlo.
     "Morgana nije bila u crkvi", rekao je on. "Kaži mi, Gvenvir, jesi li joj išta rekla..."
     "Ni jednu jedinu reč, ni dobru ni lošu", piskavo je odvratila Gvenvir. "Ne tiče me se gde je ona - volela bih da je u paklu!"
     Učinilo joj se da je zaustio da je izgrdi, i zbog nečeg je to čak i želela. Ali on je samo uzdahnuo i oborio glavu. Nije mogla podneti da ga gleda tako poraženog, nalik na prebijenog psa. "Gven, molim te, ne svađaj se više sa Morganom. Ona je već dovoljno povređena..." Kao da se postideo zbog molbe, naglo se okrenuo i udaljio se od nje, uputivši se prema nadbiskupu koji se još pozdravljao sa svojom pastvom. Kad mu je Artur prišao, sveštenik se naklonio, izvinio se ostalima i izgubio se u gužvi zajedno sa kraljem.
     U zamku je bilo mnogo posla: trebalo je dočekati goste na ulazu u salu, razgovarati sa Arturovim nekadašnjnim vitezovima, objašnjavati da je Artur zauzet sa jednim od svojih savetnika - to nije bila laž, jer Particije je stvarno bio Arturov savetnik - i da će stoga kasniti. Neko vreme su svi bili zauzeti pozdravljanjem sa starim prijateljima, pričom o događajima u svojim domovima i selima, o sklopljenim brakovima, zadevojčenim kćerima i odraslim sinovima, novorođenim bebama, pohvatanim razbojnicima i izgrađenim putevima, pa je Arturovo odsustvo jedva i primećeno. No, na kraju su i uspomene presušile, i ljudi u sali su počeli da mrmljaju. Gvenvir je znala da će se hrana ohladiti; ali kraljevska gozba ne može početi u odsustvu samog kralja. Naredila je da se posluže pivo, vino i medovina, znajući da će, do trenutka kad jelo stigne na stolove, većina gostiju biti suviše pijana da primeti da je hladno. Uočila je Morganu daleko niz sto, kako se smeje i priča sa mladićem koga nije poznavala, mada je videla da oko ruku ima istetovirane zmije Avalona; hoće li iskoristiti svoje kurvinske čini da i njega zavede, kao što je pre njega zavela Lanseleta i Merlina? Morgana je toliko pokvarena da nije mogla da ostavi nijednog muškarca na miru.
     Kad je Artur konačno stigao, polako i teško koračajući, obuzeo ju je nemir; nikada ga nije videla takvog, sem kad je bio gotovo smrtno ranjen. Iznenada je osetila da mu je nanela ranu dublju nego što je mislila, do same duše, i na trenutak se upitala nije li Morgana bila u pravu što mu ništa nije rekla. Ne. Kao njegova odana žena, učinila je što je trebalo da bi obezbedila mir njegovoj duši i konačno spasenje; šta u poređenju sa tim znači malo poniženja?
     Skinuo je svoju prazničnu odeću i ostao je u običnoj, neukrašenoj tunici; nije nosio čak ni tanku zlatnu krunu, kao obično u sličnim prilikama. Njegova zlatna kosa delovala je mračno, kao da je osedeo. Kad su ga videli da ulazi, svi vitezovi su počeli da tapšu i viču; on je ozbiljno stajao, primajući pozdrav, smešeći se, i na kraju je podigao ruku.
     "Izvinjavam se što ste morali toliko da me čekate", rekao je. "Molim vas da mi oprostite i da se posvetite mesu." Seo je i uzdahnuo. Sluge su počele da kruže sa velikim činijama i tanjirima, a oni zaduženi za sečenje već su oštrili noževe. Gvenvir je pustila da joj sluga stavi na tanjir parče pačetine, ali samo se igrala hranom. Posle nekog vremena se odvažila da podigne pogled ka Arturu. Uprkos izobilju jela, na tanjiru je imao samo komad hleba, čak i bez maslaca, a u peharu mu je bila voda.
     "Ali ti ništa ne jedeš", pobunila se.
     On se mračno nasmešio. "Ne znači da mi se ne sviđa gozba. Siguran sam da je hrana divna kao i uvek, ljubavi."
     "Nije dobro postiti na dan svečanosti..."
     Iskrivio je lice. "Pa, ako baš moraš da znaš", nestrpljivo je rekao, "biskup smatra da je moj greh toliko strašan da se ne može iskupiti uobičajenim pokajanjem, a pošto si ti to želela, eto..." Umorno je raširio ruke. "Došao sam na gozbu za Duhove u košulji i bez ukrasa, i postiću i moliću se sve dok se ne iskupim - ali biće po tvome, Gvenvir." Podigao je pehar i otpio malo vode, tako odlučno da je znala da ne treba više da mu kaže ni reč.
     Ali nije htela da ispadne ovako... Gvenvir se sva ukočila da se ne bi rasplakala; svi su ih gledali, i svakako je bilo dovoljno strašno što kralj na gozbi posti. Napolju je padala kiša, čulo se kako udara o krov. U sali je vladala neobična tišina. Konačno je Artur podigao glavu i zatražio muziku.
     "Neka nam Morgana peva - ona je bolja od svih minstrela!"
     Morgana! Morgana! Uvek Morgana! Ali šta je mogla da učini? Primetila je da je Morgana skinula jarku haljinu koju je jutros nosila i zamenila je grubljom, tamnom, nalik na kaluđeričku. Sada nije toliko ličila na kurvu, bez onih jarkih traka u kosi; prišla je, uzela harfu i sela je kraj kraljevog stola da peva.
     Pošto je izgledalo da Artur to želi, začulo se malo smeha i šala, a kada je Morgana završila, harfu je uzeo neko drugi, pa još neko. Nastupilo je šetkanje između stolova, razgovor, smeh, pesma.
     Prišao im je Lanselet i Artur mu je dao znak da sedne kraj njih, kao u stara vremena. Sluge su iznosile velike tanjire sa slatkišima i voćem, jabukama pečenim u mleku i vinu, i najrazličitijim pecivom. Sedeli su i pričali ni o čemu naročitom, i Gvenvir je na trenutak bila srećna; kao u stara vremena, kad su svi bili prijatelji, kada su se svi voleli... zašto nije uvek ostalo tako?
     Posle nekog vremena Artur je ustao. "Mislim da ću poći da malo razgovaram sa svojim starim vitezovima... moje noge su mlade, a neki od njih su postali stari i sedi. Pelinor više ne izgleda kao da bi mogao da se bori sa zmajem. Kao da bi mu bitka sa Eleninim kučetom-mezimcem bila sasvim po meri!"
     "Otkako se Elena udala", rekao je Lanselet, "on kao da više ništa nema od života. Takvi ljudi umiru ubrzo pošto to uvide. Nadam se da sa njim neće biti tako - volim Pelinora i nadam se da će još dugo biti sa nama." Stidljivo se nasmešio. "Nikada se nisam osećao kao da imam oca - mada je Ban bio dobar prema meni, na neki svoj način - a sada, prvi put u životu, imam rođaka koji se prema meni ponaša kao prema sinu. Nisam imao ni braću, sve dok nisam odrastao i upoznao Banove sinove, Lajonela i Borsa. Odrastao sam, a da nisam valjano naučio njihov jezik. A Balan je imao drugog posla."
     Artur se jedva nasmešio otkako je došao iz biskupovih odaja, ali sada se osmehivao. "Da li se u tom slučaju dalji rođak može računati kao brat, Galahade?"
     Lanselet ga je stegao za ruku. "Neka me Bog ubije ako to ikada zaboravim, Gvideone..." podigao je pogled ka Arturu, i Gvenvir je na trenutak pomislila da će ga Artur zagrliti; ali on se brzo povukao i spustio ruke. Lanselet je zbunjeno zurio u njega, ali Artur je brzo ustao.
     "Eno Urijensa i Markusa od Kornvola - i on je ostario... Videće da njihov kralj nije toliko uobražen da ne bi došao da popriča sa njima na ovaj dan. Ostani kraj Gvenvir, Lanse, neka sve bude kao u stara vremena."
     Lanselet ga je poslušao i ostao je da sedi kraj Gvenvir. "Je li Artur bolestan?" upitao je.
     Gvenvir je odmahnula glavom. "Izgleda da mora da okaje neki greh, pa se duri zbog toga."
     "Pa, Artur sigurno nema na duši neki veliki greh", rekao je Lanselet na to. "On je jedan od najbesprekornijih ljudi koje znam. Ponosan sam što smo još prijatelji - ja to ne zaslužujem, Gven, znam." Tako žalosno ju je pogledao da je Gvenvir opet umalo briznula u plač. Zašto nije mogla da ih voli obojicu bez greha, zašto je Bog odredio da žena sme da ima samo jednog muža? Postala je gora od Morgane, kad može sebi da postavlja takva pitanja!
     Dodirnula mu je ruku. "Jesi li srećan sa Elenom, Lanselete?"
     "Srećan? Koji je živ čovek srećan? Snalazim se koliko mogu."
     Pogledala je svoje ruke. Na trenutak je zaboravila da joj je ovaj čovek bio ljubavnik i sećala se samo da joj je bio prijatelj. "Volela bih da budeš srećan. Zaista."
     Na trenutak ju je uhvatio za obe ruke. "Znam, mila. Nisam želeo da danas dođem. Volim te i volim Artura - ali prošla su vremena kada sam mogao da budem zadovoljan kao njegov zapovednik konjice i..." glas mu se slomio. "I kraljičin miljenik."
     Ona je naglo podigla pogled, ruku još u njegovim. "Da li ti se ponekad čini da više nismo mladi, Lanselete?"
     Klimnuo je glavom i uzdahnuo. "Da - često."
     Morgana je ponovo uzela harfu i počela da peva. "Glas joj je milozvučan kao i ranije", rekao je Lanselet. "Sećam se kako je pevala moja majka - nije pevala tako dobro kao Morgana, ali je imala isti mek, dubok glas..."
     "Morgana je mlada kao i ranije", ljubomorno je rekla Gvenvir.
     "Tako je sa onima od stare krvi, izgledaju uvek mladi sve dok jednog dana iznenada ne ostare", rekao je Lanselet; potom se naglo sagnuo da je poljubi u obraz, sasvim ovlaš. "Nikad nemoj misliti da si manje lepa od Morgane, moja Gven. Ti imaš sasvim drugačiju lepotu."
     "Zašto mi to govoriš?"
     "Ljubavi, ne mogu da podnesem da te vidim nesrećnu..."
     "Mislim da ne znam kao izgleda biti srećan", odgovorila mu je.
     Kako je moguće da se Morgana ne menja? Ona je veštica koja je uništila moj i Arturov život; njoj je sve lako, sedi, peva i smeje se, a onaj vitez sa zmijama oko doručja joj se divi.
     Uskoro je Lanselet rekao da mora da se vrati Eleni, pa ju je ostavio; kada se Artur vratio, prilazili su mu vitezovi da ga pozdrave, da mu predaju poklone i pričaju o starim vremenima. Posle nekog vremena došao je i Urijens od Severnog Velsa, mršav i sed, ali još je imao sve zube i vodio je vojsku u boj kad bi trebalo.
     "Došao sam da te zamolim nešto, Arture", rekao je. "Želim da se opet oženim, i voleo bih da se orodim sa tvojom kućom. Čuo sam da je Lot od Lotije mrtav, i stoga molim tvoju dozvolu da se oženim njegovom udovicom, Morgozom."
     Artur je morao da savlada smeh. "E, za to ćeš, prijatelju, morati da tražiš dozvolu od Gavena. Lotija je sada njegova, i ne sumnjam da bi rado udao majku, ali gospa je svakako dovoljno odrasla da ima i svoje mišljenje o tome. Ne mogu joj narediti da se uda - to bi bilo kao da naređujem sopstvenoj majci..."
     Gvenviri je iznenada sinula ideja. To bi bilo savršeno rešenje - i sam Artur je rekao da bi, ako se raščuje po dvoru, Morgana mogla da se nađe u nevolji. Pružila je ruku da dodirne Arturov rukav i tiho mu se obratila. "Arture, Urijens je važan saveznik. Govorio si mi da su velški rudnici vredni nama koliko i Rimljanima, zbog gvožđa i olova... a imaš rođaku čija je udaja tvoja briga."
     Iznenađeno ju je pogledao. "Urijens je suviše star!"
     "Morgana je starija od tebe", odgovorila u je, "a pošto on već ima sinove i unuke, neće mu smetati ako mu Morgana ne podari decu."
     "To je istina", rekao je Artur, mršteći se, "i to mi se čini kao dobra ideja." Ponovo se obratio Urijensu. "Ne mogu narediti gospi Morgozi da se ponovo uda, ali moja sestra, vojvotkinja od Kornvola, nije udata."
     Urijens se naklonio. "Nisam ni pomislio da ciljam tako visoko, kralju moj, ali ako bi tvoja sestra pristala da bude kraljica moje zemlje..."
     "Nijednu ženu ne bih terao na brak protiv njene volje", rekao je Artur, "ali pitaćemo je." Dao je znak pažu da se približi. "Upitaj gospu Morganu da li bi došla ovamo kad završi pesmu."
     Urijens je posmatrao Morganu, čija je tamna haljina naglašavala bledu kožu. "Tvoja sestra je veoma lepa. Svaki muškarac bi bio srećan da dobije takvu ženu."
     Kad se Urijens vratio za svoje mesto za stolom, Artur je zamišljeno pogledao Morganu koja im je prilazila. "Dugo je neudata - svakako želi da ima dom u kome bi bila gospodarica, umesto da uvek služi druge žene. A i suviše je učena za nekog mladića. Urijensu će biti drago što je ljupka i što će dobro upravljati njegovim domom. Ipak, voleo bih da on nije baš toliko star..."
     "A ja mislim da će ona biti srećnija sa starijim čovekom", rekla je Gvenvir. "Morgana nije praznoglava curica."
     Morgana je prišla i naklonila im se. Kao i uvek na javnom mestu, bila je nasmešena i mirna, i Gvenviri je prvi put bilo milo zbog toga.
     "Sestro", rekao je Artur, "imam prosca za tebe. A posle ovoga jutros", spustio je glas, "mislim da bi bilo dobro da se neko vreme udaljiš sa dvora."
     "I meni bi bilo drago da odem, brate."
     "Pa onda, da li bi volela da živiš u Severnom Velsu? Čujem da je tamo prilično pusto, ali sigurno nije kao u Tintagelu..."
     Na Gvenvirino iznenađenje, Morgana je pocrvenela kao da joj je petnaest godina. "Neću pokušavati da se pravim iznenađena, brate."
     Artur se nasmejao. "Pa, nije mi rekao da je već razgovarao sa tobom, prepredenjak jedan."
     Morgana je porumenela i počela da se poigrava šalom. Uopšte ne izgleda kao da joj je toliko godina, pomislila je Gvenvir. "Možeš mu reći da ću rado živeti u Severnom Velsu."
     "Zar ti ne smeta razlika u godinama?" blago je upitao Artur.
     Ona je opet porumenela. "Ako njemu ne smeta, ne smeta ni meni."
     "Neka bude tako", rekao je Artur i dao znak Urijensu, koji je prišao, sav sijajući. "Moja sestra mi je rekla da bi rado postala kraljica Severnog Velsa, prijatelju. Ne vidim razloga da se venčanje odlaže, možemo da održati već u nedelju." Podigao je pehar i obratio se čitavom skupu. "Pijmo za venčanje, prijatelji moji - za venčanje moje sestre i mog dobrog prijatelja, kralja Urijensa od Severnog Velsa!"
     Prvi put je današnja gozba počela da liči na svečanost za Duhove, jer su pljesak, uzvici čestitanja i buka naprosto uzavreli. Morgana je stajala nepomično, kao okamenjena.
     Ali pristala je, rekla je da je razgovarao sa njom... pomislila je Gvenvir, a onda se setila mladića koji je pričao s Morganom. Zar nije to bio Urijensov sin - Akolon, jeste, Akolon. Pa nije valjda očekivala da će je on zaprositi; Morgana je starija od njega! Mora da je bio Akolon - hoće li ona napraviti scenu?
     A onda ju je zapljusnula mržnja. Neka sad Morgana vidi kako je to biti udata za čoveka koga ne voliš!
     "Znači, postaćeš i ti kraljica, sestro", rekla je i uzela Morganu za ruku. "Ja ću ti biti deveruša."
     Uprkos slatkim rečima, Morgana ju je pogledala pravo u oči, i Gvenvir je znala da nije uspela da je zavara.
     Neka bude tako. Barem ćemo se osloboditi jedna druge. I više se nećemo pretvarati da smo prijateljice...

     Govori Morgana...
     Za brak osuđen da se završi onako kao moj, počeo je sasvim dobro. Gvenvir mi je priredila lepo venčanje, s obzirom na to koliko me je mrzela; imala sam sedam deveruša, od kojih su četiri bile kraljice. Artur mi je dao lep i skup nakit - nikada nisam mnogo marila za nakit, pošto nisam navikla da ga nosim u Avalonu, a ni kasnije, mada sam imala nekoliko komada koji su pripadali Igreni. Sada mi je dao još mnogo dragulja naše majke, a deo je bio plen od Saksonaca. Bunila bih se, ali Gvenvir me je podsetila na to da će Urijens očekivati da njegova žena bude lepo odevena i ukrašena kao kraljica, pa sam slegnula ramenima i pustila da me okiti kao dečiju lutku. Setila sam se jedne ogrlice, od ćilibara; viđala sam je na Igreni kad sam bila dete, ali ne i kasnije. Jednom sam je našla u njenoj kutiji za nakit, a ona mi je rekla da ju je dobila od Gorloasa i da će jednog dana pripasti meni, ali pre nego što sam dorasla da je nosim, postala sam sveštenica Avalona i nakit mi nije bio potreban. Sada je ipak bila moja, uz toliko drugog nakita da sam se bunila kako nikad neću stići da sve nosim.
     Jedino što sam ih molila - da odgode venčanje kako bih mogla da pozovem Morgozu da dođe, jer ona mi je jedina živa rođaka - nisu pristali da učine. Možda su mislili da bih tako imala vremena da se opametim i kažem kako sam, pristajući da se pođem u Severni Vels, imala na umu Akolona, a ne starog kralja. Sigurna sam da je Gvenvir to znala. Pitala sam se šta će Akolon misliti o meni; gotovo sam mu se obećala, a isto veče sam se javno verila sa njegovim ocem! Nisam imala prilike da ga pitam.
     No, na kraju krajeva, pretpostavila sam da bi Akolon više voleo nevestu od petnaest godina, a ne od trideset četiri. Žena od preko trideset godina - žene uglavnom tako kažu - mora se zadovoljiti muškarcem koji je već bio ženjen, pa je uzima zbog porodičnih veza, ili zbog lepote, ili imanja, ili da bude majka njegovoj deci. Pa, moje porodične veze su stvarno bile odlične. Što se tiče ostatka - imala sam dovoljno dragulja, ali jedva sam mogla zamisliti sebe kao majku Akolonu i ostaloj deci koju starac možda ima. Možda treba da budem i baka njegovim unucima. Ponavljala sam sebi da je Vivijenina majka postala baka kad je bila mlađa nego ja sada; rodila je Vivijen sa trinaest godina, a Vivijen je rodila svoju kćer pre nego što je sama napunila četrnaest.
     Tokom tri dana od Duhova do venčanja, samo jednom sam nasamo razgovarala sa Urijensom. Možda sam se nadala da će on, kao hrišćanski kralj, odbiti da me uzme kada sazna; a moglo se desiti da želi mlađu ženu, koja bi mogla da mu rodi još dece. Ni ja nisam želela da me uzme ne znajući i da mi kasnije zamera, a znala sam koliko hrišćani drže do nevinosti neveste; to su valjda nasledili od Rimljana, koji su se ponosili porodicom i obožavali nevinost.
     "Odavno sam prešla tridesetu, Urijense", rekla sam, "i nisam devica." Nisam umela da to kažem na prijatan ili učtiv način.
     On je pružio ruku da dodirne plavi polumesec na mom čelu. Sada je bio izbledeo; primetila sam to u ogledalu, koje je bilo jedan od Gvenvirinih darova. Vivijenin je takođe bio izbledeo još kad sam došla u Avalon, ali ona ga je osvežavala plavom bojom.
     "Bila si sveštenica Avalona, jedna od devojaka Gospe od Jezera, što je isto kao da si kaluđerica, zar ne?"
     Potvrdila sam.
     "Deo mog naroda još veruje u to, i ja se trudim da to suzbijem. Seljaci misle da hrišćanstvo odgovara kraljevima i bogatašima, koji mogu da plaćaju sveštenike da ih molitvama izbave od pakla, ali teško bi im palo kada Drevni, koji su obitavali na našim bregovima od nezapamćenih vremena, ne bi nastavili po svome. Akolon misli isto tako, ali sada je sveštenicima pripalo mnogo vlasti, i moram paziti da ih ne vređam. Što se mene tiče, svejedno mi je koji Bog sedi na nebeskom prestolu i koga poštuje moj narod, sve dok u mom kraljevstvu vlada mir. Ali nekada sam i ja nosio rogove. Kunem se da ti nikada neću prebaciti zbog toga, gospo Morgana."
     Oh, Majko Boginjo, pomislila sam, ovo je smešno, ovo je ludilo, mora da mi se podsmevaš... mogla sam imati srećan brak sa Akolonom. I Akolon je mlad i verovatno bi želeo mladu ženu... "Još nešto moraš da znaš", rekla sam Urijensu. "Rodila sam dete Rogatog..."
     "Rekao sam da ti neću prebacivati zbog onoga što je davno prošlo, gospo Morgana..."
     "Ne razumeš. Ispalo je tako da posle muka koje sam imala rađajući to dete, više ne mogu da začnem." Jedan kralj bi svakako želeo plodnu nevestu, mislila sam, voleo bi je isto koliko i njegov mladi sin...
     Potapšao me je po ruci. I sad mi se čini da je zaista hteo da me uteši. "Imam dovoljno sinova", rekao je. "Ne trebaju mi novi. Deca su lepa stvar, ali ja ih imam sasvim dovoljno."
     Glup je i star, pomislila sam... ali je ljubazan. Da je tvrdio da me ludački voli, sigurno bi mi se smučio, ali ljubaznost će biti lako trpeti.
     "Da li žališ za svojim sinom, Morgana? Ako želiš, možemo poslati po njega, pa da bude usvojen na mom dvoru, i kunem se da ni on ni iko drugi neće čuti od mene neljubaznu reč, a on će biti vaspitan onako kako priliči sinu vojvotkinje od Korvola i kraljice od Severnog Velsa."
     Od te ljubaznosti oči su mi se ispunile suzama. "Veoma si ljubazan", rekla sam, "ali njemu je dobro tamo gde je, u Avalonu."
     "Pa, ako se predomislš, svakako mi reci", kazao je on. "Rado bih primio još jednog dečaka u kuću, a pretpostavljam da bi on po godinama odgovarao da se druži sa mojim najmlađim sinom, Uvenom."
     "Mislila sam da je Akolon tvoj najmlađi sin."
     "Ne, ne. Uvenu je samo devet godina. Njegova majka je umrla rađajući ga... ne bi verovala da neko u mojim godinama može da ima tako malog sina, zar ne?"
     Oh, verovala bih, pomislila sam ironično, jer muškarci su tako ponosni na svoju sposobnost da začinju sinove, kao da je to neka velika veština. Kao da to ne može svaki mačor! Žena mora da nosi dete u sebi skoro godinu dana i da pati rađajući ga, pa ona i ima razloga za ponos; ali muškarci svoj deo posla obave bez ikakvog truda!
     Ali kad sam odgovorila, pokušala sam da to zvuči kao šala: "Još kao devojčica sam čula izreku u mom kraju: muž od četrdeset godina možda neće postati otac, ali muž od šezdeset sigurno hoće."
     Namerno sam to učinila. Da je prebledeo i uvredio se, znala bih kako ubuduće da se ponašam prema njemu i uvek bih pazila da mu se obraćam tiho i pokorno. No, on se od srca nasmejao. "Izgleda da ćemo se dobro slagati, draga moja", rekao je. "Dosta sam se ženio mladim devojkama koje ne umeju da se smeju. Nadam se da ćeš biti zadovoljna udajom za ovakvog starca. Moji sinovi mi se smeju što sam se oženio ponovo posle Uvenovog rođenja, ali iskreno rečeno, gospo Morgana, muškarac se navikne na brak i ne voli da posle toga živi sam. A kada je moja poslednja žena umrla od letnje groznice - pa, istina je da sam pomislio da se orodim sa tvojim bratom, ali isto tako sam bio i usamljen. A čini mi se da ti, pošto si ostala tako dugo neudata, nećeš imati ništa protiv da stekneš dom i muža, makar da nije mlad i lep. Znam da te nisu pitali - ali nadam se da nećeš biti previše nesrećna."
     Barem ne očekuje da poludim od sreće zbog velike časti što ću se udati za njega, pomislila sam. Mogla sam mu reći da to neće biti neka velika promena - nisam bila srećna još otkako sam napustila Avalon, i pošto sam uvek bila nesrećna, prijalo bi mi da se sklonim od Gvenvirine zlobe. Nisam više mogla da izigravam njenu odanu rođaku i prijateljicu, i povremeno bih se rastužila zbog toga, jer nekada smo stvarno svi bili drugovi, a nisam ja to izmenila. Svakako nisam želela da joj otmem Lanseleta; ali kako da joj objasnim da ga, iako sam ga nekada želela, sada prezirem i da ga ne bih primila za muža ni na poklon. Oh, da, da me je Artur udao za njega pre nego što je on i video Gvenvir - ali i tada je već bilo prekasno. Bilo je prekasno još od onog popodneva u kamenom prstenu. Da sam mu tada dozvolila da me uzme, ne bi se desilo ništa od ovoga... ali što je učinjeno, učinjeno je, a ja nisam znala šta Vivijen planira za mene; a na kraju tih planova ležala je moja udaja za Urijensa.
     Kad smo prvi put legli zajedno, bilo je onako kako sam očekivala. On me je gladio, petljao po meni, neko vreme je ležao na meni i trudio se, frkćući i dahćući, a onda je sve bilo gotovo, i on se svalio sa mene i zaspao. Pošto nisam očekivala ništa bolje, nisam se razočarala, i nije mi bilo krivo da se sklupčam uz njega; to mu se dopalo, i mada je posle prvih par nedelja retko legao sa mnom, uvek je voleo da spavam u njegovom krevetu, i ponekad bi me satima držao u naručju, pričajći o svemu i svačemu, i čak slušajući ono što bih ja imala da kažem. Za razliku od Rimljana, pripadnici Plemena nikada se nisu libili da poslušaju savet žene, i barem zbog toga mi je bilo drago - što je pristajao da me sasluša i što nikada nije odbacivao moje reči zato što ih je izgovorila jedna žena.
     Severni Vels je lepa zemlja, sa velikim bregovima i planinama koje su me podsećale na Lotiju. Ali dok je Lotija bila visoka i gola, Urijensova zemlja bila je zelena i plodna, puna drveća i cveća, a tlo je bilo bogato i usevi dobri. Urijens je svoj zamak sagradio u veoma lepoj dolini. Njegov sin Avaloh, i Avalohova žena i deca, slušali su me u svemu, a njegov najmlađi sin zvao me je 'majko'. Počela sam da shvatam kako izgleda podizati sina, starati se o detetu iz dana u dan, gledati ga kako se pentra na drveće i dere ruke i noge, kako izrasta iz odeće ili je cepa po šumi, kako je drzak prema učiteljima ili beži u lov u vreme kad bi trebalo da je nad knjigom; sveštenik koji je Uvena učio slovima bio je očajan, ali se zato učitelj ratovanja ponosio njime. Ma koliko bio nemiran, volela sam ga; služio me je za stolom i često je sedeo u sali i slušao me dok sam svirala na harfi - kao i svi u toj zemlji, imao je sluha i jasan glas; i kao i svi na dvoru, Urijensova porodica je više volela da sama svira nego da sluša plaćene minstrele. Posle godinu-dve počela sam da smatram Uvena svojim sinom, a on se, naravno, nije sećao svoje majke. Ma koliko divalj, sa mnom je uvek bio nežan; dečake u tim godinama teško je zauzdavati, ali bilo je divnih trenutaka, posle više dana grubosti ili durenja, kada bi se iznenada pojavio da sedne kraj mene u sali i da peva uz moju harfu, ili da mi donese divlje cveće ili loše štavljenu zečju kožu, a nekoliko puta, plašljiv i nespretan kao mlada roda, sagnuo bi se da me ovlaš poljubi u obraz. U to vreme bih često požalila što nisam imala svoju decu da ih podižem. Na tom mirnom dvoru bilo je malo šta drugo da se radi, jer bio je daleko od ratova i nevolja na jugu.
     A onda, godinu dana posle moje udaje za Urijensa, Akolon se vratio kući.

9.

     Leto u brdima: voćnjaci u kraljičinoj bašti prekriveni belim i ružičastim cvetovima. Dok je šetala pod drvećem, Morgana je osećala u krvi bolnu želju za domom, sećajući se proleća u Avalonu i drveća u istim ovakvim belim i ružičastim oblacima. Godina je hitala ka letnjoj dugodnevici; Morgana se preračunavala, osećajući se kao krivac što posle pola života provedenog u Avalonu plime više ne teku u njenoj krvi.
     Ne, zašto da se lažem? Nisam zaboravila, i plime nisu prestale da teku u meni, nego više ne dozvoljavam sebi da ih osetim. Morgana je mirno razmišljala o sebi - ozbiljna i skupa haljina, kakva priliči kraljici... Urijens joj je dao sve haljine i nakit koji su pripadali njegovoj poslednjoj ženi, a imala je i nakit koji joj je ostao od Igrene; Urijens je voleo da je vidi okićenu draguljima koji pristaju kraljici.
     Neki kraljevi svoje zatvorenike ubijaju, ili ih šalju da skapaju u rudnicima; ako kralju Severnog Velsa prija da svoje zatvorenike kiti draguljima i da ih vuče sa sobom i naziva kraljicom, zašto da ne?
     Ipak, osećala je punu snagu leta u sebi. Dalje niz breg čula je nekog orača kako tihim uzvicima goni volove. Dugodnevica pada sutra.
     U nedelju će sveštenik poneti baklje u njive i nosiće ih u krug, pevajući psalme i blagoslove. Bogatiji baroni i vitezovi, koji su svi odreda hrišćani, ubedili su narod da je to pristojnije nego stari način, kada su ljudi palili vatre u poljima i prizivali Gospu u starim obredima. Morgana je poželela - ne prvi put - da je samo jedna od sveštenica, a ne potomak velike kraljevske loze Avalona.
     Još bih bila tamo, pomislila je, bila bih jedna od njih, služila bih Gospi... ne bih bila ovde, kao brodolomac, izgubljena u tuđoj zemlji... Naglo se okrenula i pošla kroz rascvetanu baštu, oborenog pogleda, odbijajući da dalje gleda jabukovo drveće.
     Proleće stiže ponovo i ponovo, a za njim leto, puno plodova. A ja sam sama i jalova kao neka od onih devica iza zidova hrišćanskih manastira. Odlučno je savladala suze koje su joj ovih dana, izgleda, uvek bile spremne, i ušla je unutra. Zalazeće sunce bojilo je iza nje polja u purpur, ali nije htela to da vidi; ovde je sve bilo suvo i jalovo. Baš kao i ja.
     Služavka joj se obratila čim je ušla kroz vrata.
     "Gospo, kralj se vratio i želi da vas vidi u svojim odajama."
     "Da, naravno", rekla je Morgana, više sebi nego služavki. Osetila je strašnu glavobolju, i na trenutak nije mogla da diše, nije mogla da prisili sebe da uđe u mračni zamak koji je, čitave hladne zime, bio zatvoren oko nje kao klopka. A onda je naredila sebi da ne izmišlja, stegla je zube i uputila se u Urijensove odaje, gde ga je zatekla poluodevenog i ispruženog kraj ognjišta, dok mu je sluga masirao leđa.
     "Opet si se premorio", rekla je, ali nije dodala da više nije toliko mlad da se toliko muva okolo. Bio se uputio u obližnji grad da raspravi neku nesuglasicu oko međe. Znala je da želi da ona sedne kraj njega i sasluša sve priče koje je čuo uz put. Smestila se na stolicu i slušala ga na pola uha.
     "Možeš da ideš, Bereče", rekao je on slugi. "Moja gospa će mi doneti odeću." Kad je sluga otišao, obratio se Morgani. "Hoćeš li da mi istrljaš noge? Tvoje ruke su veštije od njegovih."
     "Naravno. Ali moraćeš da sedneš na stolicu."
     Pružio je ruke da ga ona povuče kako bi ustao. Namestila mu je noge na stoličicu i klekla kraj njega, masirajući mu mršava, žuljevita stopala sve dok se nisu zarumenela od priliva krvi, pa su opet izgledala živa; onda je donela bočicu i počela da mu utrljava biljno ulje u čvornovate prste.
     "Treba da kažeš obućaru da ti napravi nove čizme", rekla je. "Stare su ti ispucale i žulje te ovde - vidiš plik?"
     "Ali te stare mi tako dobro pristaju, a nove su uvek veoma krute", pobunio se on.
     "Uradi kako želiš, gospodaru", odgovorila je Morgana.
     "Ne, ne, u pravu si, kao i uvek", brzo je rekao on. "Pozvaću ga sutra da mi izmeri noge."
     Morgana je sklonila ulje i ustala da mu donese par bezobličnih, mekih, starih cipela. Pitam se da li je svestan da su mu to možda poslednje čizme, pa je zato oklevao, pomislila je. Nije želela da razmišlja šta će za nju značiti smrt starog kralja. Nije želela da on umre - uvek je bio ljubazan prema njoj. Obula mu je meke kućne cipele i ustala, brišući ruke peškirom. "Je li sad bolje, gospodaru?"
     "Divno, mila, hvala ti. Niko me ne pazi tako dobro kao ti", rekao je on. Morgana je uzdahnula. Kad bude imao nove čizme, noge će ga još više mučiti; dobro je predvideo da će nova obuća biti kruta i da će mu isto toliko žuljati noge kao i ova stara. Možda bi trebalo da se okani jahanja i da lepo sedi kod kuće, ali on to ne bi pristao da učini.
     "Trebalo bi da Avaloh ide da sređuje ovakve poslove", rekla je. "Mora naučiti da vlada svojim narodom." Njegov najstariji sin bio joj je vršnjak. Odavno je čekao da počne da vlada, a izgledalo je da će Urijens večito živeti.
     "Jeste, jeste - ali ako ne odem lično, ljudi će misliti da stari kralj ne mari za njih", rekao je Urijens. "Ali kad na zimu putevi postanu neprohodni, možda ću učiniti tako..."
     "Bilo bi dobro", rekla je Morgana. "Ako opet promrzneš, možda više nećeš moći da koristiš ruke."
     "Znaš, Morgana", dobroćudno joj se nasmešio on, "činjenica je da sam ja starac, i tu se ništa ne može učiniti. Šta misliš, ima li za večeru pečene svinjetine?"
     "Da", rekla je, "a ima i ranih trešanja. Postarala sam se za to."
     "Ti si sjajna domaćica, draga moja", rekao je on i uhvatio je za ruku dok su izlazili iz sobe. Rekao je to jer misli da je ljubazan, pomislila je ona.
     Urijensovo domaćinstvo već je bilo okupljeno za večeru: Avaloh; Avalohova žena, Malina, i njihova deca; Uven, vitak i crnpurast, sa trojicom usvojene braće i sveštenikom koji ih je poučavao; a malo niže, za dugačkim stolom, vojnici i njihove gospe, i starije sluge. Kad su Urijens i Morgana seli za sto, Morgana je dala slugama znak da iznesu hranu. Malinino mlađe dete počelo je da se otima i dreči. "Baka! Hoću kod bake u krilo! Hoću da me baka hrani!"
     Malina - vitka, plavokosa, bleda, mlada žena, u poodmakloj trudnoći - namrštila se na mališu. "Ne, Kone, sedi lepo i ćuti!"
     Ali dete je već stiglo do Morgane, a ona se nasmejala i podigla ga u krilo. Ne ličim baš na baku, pomislila je. Malina je otprilike mojih godina. Ali Urijensovi unuci su je voleli, i ona je čvrsto zagrlila dečačića, uživajući u maloj, kovrdžavoj glavi koja joj se privijala uz grudi i u prstićima koji su je stezali. Isekla je svinjetinu i počela da hrani Kona iz svog tanjira, a onda mu je izrezala komad hleba u obliku svinje.
     "Evo, sad imaš još svinjetine..." rekla je, brišući masne prste, a onda se pozabavila svojom večerom. Čak i sada je jedva jela meso; močila je hleb u sok od pečenja, i to je bilo sve. Brzo se najela, dok su ostali još uveliko jeli; zavalila se u stolici i počela da tiho peva Konu, koji se zadovoljno smestio u njenom krilu. Posle nekog vremena postala je svesna da je svi slušaju, i odmah je ućutala.
     "Molim te, nastavi da pevaš, majko", rekao je Uven, ali Morgana je odmahnula glavom.
     "Ne, umorna sam - slušajte, šta se to čuje iz dvorišta?" Ustala je i dala zak jednom slugi da joj osvetli put do vrata. Stao je iza nje, držeći baklju visoko, baš na vreme da vidi jahača kako ulazi u veliko dvorište. Sluga je namestio baklju u držač na zidu i požurio da pomogne ovom da sjaše. "Gospodaru Akolone!"
     I zaista je bio on, sa skerletnim ogrtačem koji je vijorio oko njega kao reka krvi. "Gospo Morgana", rekao je uz dubok naklon, "ili bi trebalo da kažem - gospo majko?"
     "Molim te, nemoj", nestrpljivo je rekla Morgana. "Uđi, Akolone, tvoj otac i braća će ti se obradovati."
     "A ti mi se ne raduješ, gospo?"
     Ugrizla se za usnu, iznenada uplašena da će zaplakati. "Ti si kraljevski sin, ja sam kraljevska kćer. Treba li da te podsećam na to kako se ugovaraju ovakvi brakovi? Nije to bila moja želja, Akolone, a kad sam razgovarala sa tobom, nisam imala pojma..." prekinula je, a on ju je pažljivo pogledao pre nego što se sagnuo da joj poljubi ruku.
     Progovorio je dovoljno tiho da ga ni sluga ne čuje. "Sirota Morgana. Verujem ti, gospo. Znači, pomirili smo se... majko?"
     "Samo ako prestaneš da me zoveš majkom", rekla je, uspevši da se nasmeši. "Nisam baš toliko stara. Dosta je što Uven..."
     Pošto su u međuvremenu ušli u salu, Kon je ustao i opet počeo da plače za 'bakom'. Morgana se nasmejala, bez radosti, i sagnula se da podigne mališu. Bila je svesna da je Akolon posmatra; zato nije podizala pogled sa deteta u krilu, ćutke slušajući kako Urijens pozdravlja sina.
     Akolon je prišao da se zvanično zagrli sa bratom i da se nakloni pred snajom; kleknuo je da poljubi oca u ruku, a onda se okrenuo Morgani. "Poštedi me daljih učtivosti, Akolone", rekla je ona. "Ruke su mi masne od mesa, držala sam dete, a ono nije baš uredno pri jelu."
     "Kako želite, gospo", rekao je Akolon, prilazeći stolu i prihvatajući tanjir mesa od sluge. Ali i dok je jeo i pio, i dalje ju je posmatrao.
     Sigurna sam da je još besan na mene. Zaprosio me je ujutro, a uveče me je video verenu sa njegovim ocem; svakako misli da sam to učinila zbog ambicije - zašto da se udam za kraljevog sina, ako mogu da dobijem kralja?
     "Ne", odlučno je rekla i blago prodrmala Kona. "Ako hoćeš da mi ostaneš u krilu, budi tih i ne brljaj mi haljinu tim masnim prstima..."
     Kad me je poslednji put video, bila sam odevena u purpur, bila sam kraljeva sestra, za koju se verovalo da je veštica... sada sam baka sa prljavim detetom u krilu, staram se o domaćinstvu i gunđam matorom mužu da ne jaše u ofucanim čizmama od kojih ga bole noge. Morgana je bila bolno svesna svake sede vlasi i bore na svom licu. Za ime Boginje, zašto bih marila šta Akolon misli o meni? Ali marila je i bila je svesna toga; navikla je da je mladići gledaju i dive joj se, a sada se osećala kao da je stara, ružna i neprivlačna. Nikada nije smatrala sebe lepoticom, ali uvek je spadala u mlad svet, dok je sada sedela sa starim gospama. Opet je umirila dete, jer Malina je upitala Akolona za novosti sa Arturovog dvora.
     "Nema nekih velikih vesti", rekao je Akolon. "Mislim da su ti dani zauvek okončani. Arturov dvor je miran, a kralj i dalje okajava neki nepoznati greh - ne pije vino, čak ni na velikim svečanostima."
     "Ima li znaka da će kraljica roditi naslednika?" upitala je Malina.
     "Nema", rekao je Akolon, "mada mi je pred turnir jedna od njenih gospi rekla da je kraljica možda trudna."
     Malina se obratila Morgani. "Ti dobro poznaješ kraljicu, zar ne, svekrvo?"
     "Poznavala sam je", rekla je Morgana, "a što se tiče te vesti, kraljica uvek misli da je trudna čim joj mesečnica zakasni za jedan dan."
     "Kralj je budala", rekao je Urijens. "Trebalo je da je odavno otera i da uzme ženu koja bi mu rodila sina. Suviše dobro se sećam kakav je haos vladao zemljom kada se mislilo da će Uter umreti, ne ostavivši sina. Sada bi pitanje naslednika moralo da se odlučno reši."
     "Čuo sam da je kralj odredio za naslednika nekog svog rođaka - Lanseletovog sina", rekao je Akolon. "To mi se ne dopada - Lanselet je sin Bana od Benvika, a ne želimo da nam umesto naših vladaju strani kraljevi."
     "Lanselet je sin Gospe od Jezera", odlučno je rekla Morgana, "i potiče od stare kraljevske loze."
     "Avalon!" prezrivo je rekla Malina. "Ovo je hrišćanska zemlja. Avalon nam ništa ne znači."
     "Znači, više nego što misliš", odvratio je Akolon. "Čuo sam da mnogi ljudi, koji se sećaju Pendragona, nisu zadovoljni što je Arturov dvor tako hrišćanski, a seti se i da je Artur, pre krunisanja, položio zakletvu da će pomagati narod Avalona."
     "Da", rekla je Morgana, "i zato nosi veliki mač koji pripada Posvećenim sudovima Obreda u Avalonu."
     "Hrišćani mu to, izgleda, ne zameraju", rekao je Akolon, "a sad sam se setio još nekih vesti sa dvora - saksonski kralj Edrik je primio hrišćanstvo, i svečano je kršten, sa čitavom svitom, u Glastonberiju, a tom prilikom je kleknuo pred Artura u znak da sve saksonske zemlje prihvataju Artura za Vrhovnog kralja."
     "Artur? Kralj Saksonaca? Čudima nikad kraja!" rekao je Avaloh. "Čujem da je on često govorio kako se sa Saksoncima može razgovarati samo mačem!"
     "Ipak, eto, saksonski kralj je klečao u crkvi na Glastonberiju, i Artur je primio njegov zavet i rukovao se sa njim", rekao je Akolon. "Možda će oženiti Lanseletovog sina nekom saksonskom princezom kao bi zauvek okončao borbe. A među Arturovim savetnicima je i Merlin, i reklo bi se da je on jednako dobar hrišćanin kao i svi ostali!"
     "Gvenvir je sad sigurno srećna", rekla je Morgana. "Oduvek je tvrdila kako je Bog podario Arturu pobedu na planini Badon, zato što je nosio zastavu sa svetom Devicom. Kasnije sam je čak čula kako govori da je Bog spasao Arturu život kako bi on mogao da dovede Saksonce pod okrilje crkve."
     Urijens je slegnuo ramenima. "Ja i dalje ne bih verovao Saksoncu sa sekirom, pa makar nosio i biskupsku mitru!"
     "Ne bih ni ja", rekao je Avaloh, "ali ako se saksonske poglavice mole i okajavaju grehe kako bi spasli dušu, barem za to vreme neće ići da spaljuju sela i crkve. A što se tiče pokajanja i posta - šta mislite, šta Artur to nosi na savesti? Kada sam bio u njegovoj vojsci, nisam bio vitez i nisam ga dobro upoznao, ali činio mi se kao neobično dobar čovek, a ovako duga kazna okajanja znači da nosi na duši neki neobično veliki greh. Gospo Morgana, znaš li to ti, koja si mu sestra?"
     "Ja sam mu sestra, a ne ispovednik." Morgana je znala da joj je glas preoštar, pa je brzo zaćutala.
     "Ko god da je petnaest godina vodio ratove sa Saksoncima ima na savesti više nego što želi da prizna", rekao je Urijens. "Ali samo retki se sete da pomisle na to kada ratovi prođu. Svi mi znamo kako izgleda ubijanje, pljačkanje i prolivanje krvi nevinih. No, bitke su završene i za našeg života se neće ponoviti, Bogu hvala, i pošto smo sklopili mir sa ljudima, imamo vremena da ga sklopimo i sa Bogom."
     Znači, Artur još okajava, a onaj matori nadbiskup Patricije još drži njegovu dušu u šaci! Pitam se kako se to dopada Gvenviri.
     "Pričaj nam još o dvoru", zamolila je Malina. "Šta je sa kraljicom? Šta nosi dok je na dvoru?"
     Akolon se nasmejao. "Ja ne znam ništa o ženskoj odeći. Imala je nešto belo, sa biserima - Marhaus, veliki irski vitez, doneo joj je to kao dar od irskog kralja. A njena rođaka Elena, kako čujem, rodila je Lanseletu kćer - ili je to bilo lane? Još ranije je rodila sina, onog koga je Artur odredio za naslednika. A bio je i nekakav skandal na dvoru kralja Pelinora - čini mi se da je njegov sin, Lamorak, pošao u Lotiju, i sada se govori da će se oženiti Lotovom udovicom, starom kraljicom Morgozom..."
     Avaloh se nasmejao. "Taj momak mora da je poludeo. Morgozi je najmanje pedeset godina!"
     "Četrdeset pet", rekla je Morgana. "Starija je od mene deset godina." Smesta se upitala zašto tako sipa so na sopstvenu ranu... Da li želim da Akolon shvati koliko sam stara, ja, baka Urijensovim unucima...?
     "Stvarno je poludeo" rekao je Akolon. "Peva joj balade, nosi njen steznik sa sobom i sve te gluposti..."
     "Rekao bih da je njen steznik sada dovoljno velik za konjski kolan", rekao je Urijens, a Akolon je odmahnuo glavom.
     "Ne - video sam Lotovu gospu, i ona je još lepa žena. Nije devojčica, ali to je čini samo još lepšom. Mene više zanima zašto bi zrela žena želela tako neiskusnog momka. Lamoraku nije više od dvadeset."
     "A šta bi takav momak želeo od jedne matore gospe?" bio je uporan Avaloh.
     Urijens se na to nasmejao. "Možda je gospa vrlo vešta među čaršavima. Mada ne bih rekao da je imala mnogo šta da nauči, udata godinama za starog Lota! Ali svakako je imala i druge učitelje..."
     Malina je pocrvenela. "Molim vas! Je li ovakav razgovor prikladan za jednu hrišćansku kuću?"
     "Da nije, snaho", odvratio je Urijens, "ne verujem da bi tvoj steznik toliko narastao."
     "Ja sam udata žena", reklaje Malina i još više pocrvenela.
     "Ako u hrišćanskoj kući ne sme da se razgovara o onome što se niko ne stidi da radi, onda Gospo sačuvaj da ikad postanem hrišćanka!" rekla je Morgana.
     "Ipak", rekao je Avaloh, "možda stvarno nije lepo da sedimo i ogovaramo rođaku gospe Morgane."
     "Kraljica Morgoza nema muža koga bi vređala svojim ponašanjem", rekao je Akolon, "zašla je u godine, i sama je svoj gospodar. Njenim sinovima svakako je milo što se zadovoljava ljubavnikom i što ne želi da se uda za dete! Zar nije ona i vojvotkinja od Kornvola?"
     "Ne", rekla je Morgana. "Igrena je bila vojvotkinja posle Gorloasove smrti. Goroloas nije imao sinove, i pošto je Uter dao Tintagel Igreni kao venčani poklon, pretpostavljam da sada pripada meni." Odjednom ju je obuzela čežnja za domom, za napola zaboravljenom zemljom, za oštrim obrisima zamka i kula visoko pod oblacima, za naglim spuštanjem u skrivene doline, za večitim zvukom mora pod dvorcem... Tintagel! Moj dom! Ne mogu da se vratim u Avalon, ali nisam beskućnik... Kornvol pripada meni.
     "A po rimskim zakonima", rekao je Urijens, "pretpostavljam da sam kao tvoj muž, mila, ja takođe vojvoda od Korvola."
     Morgana je osetila da je obuzima gnev. Samo preko mene mrtve, pomislila je. Urijensu nije stalo do Kornvola, nego samo smatra da je Tintagel, baš kao i ja, njegova svojina. Kad bih mogla da odem tamo, da živim sama kao Morgoza u Lotiji, kao svoj gospodar, bez ikoga ko bi mi naređivao... U umu joj se pojavila slika: kraljičine odaje u Tintagelu, a ona je bila veoma mala i igrala se na podu starom preslicom... Ako se Urijens usudi da posegne za Kornvolom, dobiće ga... tačno dva metra dužine, plus malo prašine među zubima!
     "Pričajte mi sad šta ima ovde novo", rekao je Akolon. "Proleće je kasnilo - video sam da se njive tek oru."
     "Ali oranje je gotovo završeno", rekla je Malina, "i u nedelju ćemo poći da blagoslovimo polja..."
     "I biće izabrana Prolećna Devica", rekao je Uven. "Bio sam u selu i video sam kako je biraju među najlepšim devojkama... nisi bila ovde prošle godine, majko", obratio se Morgani. "Izaberu najlepšu devojku za Prolećnu Devicu, i ona obilazi polja kada sveštenik dođe da ih blagoslovi... i nose lutku načinjenu od ostataka poslednje žetve. Otac Eian to ne voli", dodao je, "ali ne znam zašto, tako je lepo..."
     Sveštenik se nelagodno nakašljao. "Blagoslov crkve bi bio dovoljan - zašto tražimo više od reči Gospodnje da bi polja bujala? Slamnata lutka koju nose sećanje je na strašna stara vremena kada su ljudi i životinje živi spaljivani kako bi njihovi životi učinili polja plodnim, a Prolećna Devica je sećanje na... pa, neću da govorim pred decom o tom zlom i idolopokloničkom običaju!"
     "U ta vremena", obratio se Akolon Morgani, "kraljica je bila Prolećna Devica i Prolećna Gospa, i ona je blagosiljala polja, kako bi bila plodna." Morgana je opet na njegovim doručjima primetila izbledele plave zmije Avalona.
     Malina se čedno prekrstila. "Bogu hvala što živimo među civilizovanim ljudima."
     "Ne verujem da bi od tebe tražili da to radiš, snaho", primetio je Akolon.
     "Svakako ne bi", primetio je Uven, netaktičan kao i svaki dečak, "nisi dovoljno lepa. Ali naša majka jeste, zar ne, Akolone?"
     "Drago mi je što misliš da je moja kraljica lepa", žurno je rekao Urijens, "ali prošlost je prošlost - više ne spaljujemo mačke i ovce u poljima, niti ubijamo kraljevog žrtvenog jarca kako bi prosuli njegovu krv, i više nije ni potrebno da kraljica blagosilja polja na taj način."
     Nije, pomislila je Morgana. Sada je sve jalovo, sada imamo sveštenike sa njihovim krstovima, koji su zabranili paljenje vatri plodnosti - čudo da Gospa nije lišila polja plodova, pošto je besna jer joj je uskraćeno ono što joj pripada...
     Uskoro su svi pošli na počinak; Morgana, koja je poslednja ustala od stola, krenula je da pregleda brave i zasune, a potom se, sa malom svetiljkom u ruci, uputila da proveri je li Akolon dobro smešten - sobu koja je nekada pripadala njemu sada su zauzimali Uven i njegova usvojena braća.
     "Je li ti tu dobro?"
     "Imam sve što bih mogao poželeti", rekao je Akolon, "osim gospe koja bi mi ukrašavala odaje. Moj otac je srećan čovek, gospo. A i ti zaslužuješ da budeš žena jednom kralju, a ne kraljevom mlađem sinu."
     "Moraš li uvek da mi se podsmevaš?" planula je ona. "Rekla sam ti da nisam imala izbora!"
     "Obećala si se meni!"
     Morgana je znala da je potpuno prebledela. Čvrsto je stegla usne. "Što je učinjeno, učinjeno je, Akolone."
     Podigla je svetiljku i okrenula se da ode. On se oglasio iza njenih leđa, gotovo pretećim glasom. "Između nas još nije gotovo, gospo."
     Morgana nije odgovorila; žurno je pošla niz hodnik do sobe koju je delila sa Urijensom. Služavka ju je čekala da joj otkopča haljinu, ali Morgana ju je otpravila. Urijens je sedeo na ivici kreveta i stenjao.
     "Čak i ove papuče me žuljaju! Ahhh, kako je dobro leći!"
     "Onda lezi i dobro se odmori, gospodaru moj."
     "Ne", rekao je on i povukao je uz sebe. "Znači, sutra će biti blagosiljanje polja... i možda treba da budemo zahvalni što živimo u civilizovanoj zemlji, i što kralj i kraljica više ne moraju da blagosiljaju polja ležući zajedno pred svima. Ali ove večeri, pred blagoslov, draga moja gospo, možda bi trebalo da održimo svoje lično blagosiljanje, nasamo u svojim odajama - šta bi rekla na to?"
     Morgana je uzdahnula. Uvek je veoma pazila da ne povredi ponos svog ostarelog muža: nikada nije dozvolila sebi da mu pokaže koliko je nespretan dok se koristi njenim telom. Ali Akolon ju je podsetio na godine provedene u Avalonu - na baklje na vrhu Tora, na Beltanske vatre i na device koje čekaju u uzoranim njivama... a večeras je morala da sluša žgoljavog sveštenika kako blati ono što je za nju svetinja nad svetinjama. A sad se čak i Urijens podsmevao tome.
     "Sve mi se čini da blagoslov, onako kako bismo ga izveli ti i ja, bolje da ne izvodimo. Ja sam stara i jalova, a ni ti nisi kralj kakav bi mogao da pruži njivama veliku plodnost!"
     Urijens je zurio u nju. Tokom godinu dana braka nikada mu se nije tako grubo obratila. Bio je toliko zapanjen da joj nije ni prebacio zbog toga.
     "Ne sumnjam da si u pravu", tiho je rekao. "Pa, onda da prepustimo to mlađem svetu. Hodi u krevet, Morgana." Ali kada je legla kraj njega, neko vreme je tiho ležao, a onda je stidljivo prebacio ruku preko nje. Sada je i Morgana zažalila zbog grubih reči... bilo joj je hladno, bila je usamljena, ležala je grizući usne da ne bi zaplakala, ali kada joj se Urijens obratio, pretvarala se da je zaspala.

     Dugodnevica je svanula vedra i divna; Morgana, koja se rano probudila, shvatila je da, ma koliko govorila sebi da sunčane plime više ne teku njenim žilama, ipak oseća u sebi težinu leta. Dok se oblačila, pogledala je svog usnulog muža.
     Ponela se kao budala. Zašto je bez reči prihvatila Arturovu odluku, plašeći se da ga ne dovede u nepriliku pred podređenim kraljevima? Ako on nije u stanju da zadrži svoj presto bez ženske pomoći, onda nije ni zaslužio da ga zadrži. On je izdao Avalon, postao je nevernik; udao ju je za istog takvog nevernika. A ona je ipak poslušno pristala na ono što joj je on spremio.
     Igrena je pustila da je koriste kao oruđe politike. A nešto duboko u Morgani, mrtvo ili uspavano od dana kad je pobegla iz Avalona, noseći Gvideona u materici, iznenada se probudilo i promeškoljilo, migoljeći se, polako kao uspavani zmaj, pokretima prikrivenim i blagim kao prve kretnje deteta u utrobi; i to nešto joj je tiho i jasno reklo: Ako nisam dozvolila da me koristi Vivijen, koju sam volela, zašto bih pokorno saginjala glavu i puštala da me koristi Artur? Ja sam kraljica Severnog Velsa, i vojvotkinja od Kornvola, gde Gorloasovo ime još nešto znači, i potičem od kraljevske loze Avalona.
     Urijens je zastenjao i nespretno se okrenuo u krevetu. "Oh, Bože, svaki mišić me boli, i kao da umesto prstiju na nogama imam žeravicu - juče sam predaleko jahao. Morgana, hoćeš li da mi istrljaš leđa?"
     Zaustila je da mu besno odgovori. Imaš deset ličnih slugu, a ja sam ti žena, a ne rob, ali brzo se savladala. Umesto toga se nasmešila. "Da, naravno", rekla je, i poslala je paža da donese njena biljna ulja. Neka misli da je ona i dalje pokorna u svemu; lečenje je deo posla sveštenice. Možda najmanje važan deo, ali tako je mogla da sazna njegove misli i planove. Masirala mu je leđa i bolna stopala, slušajući pojedinosti spora oko međe zbog koga je juče tako daleko putovao.

    Urijensu bi svaka žena bila dovoljno dobra kraljica. Njemu je potrebno samo nasmešeno lice i ruke spremne da ga neguju. Pa, i imaće to sve dok mi tako bude odgovaralo.
     "Izgleda da ćemo imati lep dan za blagosilajnje useva. Na Dugodnevicu nikada nije padala kiša", rekao je Urijens. "Gospa obasjava svoja polja ako su njoj posvećena - tako su me učili dok sam bio mladi paganin, i govorili su da Veliki Brak ne treba vršiti po kiši." Nasmejao se. "Ipak, sećam se, jednom kad sam bio veoma mlad - kiša je padala neprekidno deset dana, a sveštenica i ja smo ličili na dve svinje koje se valjaju po blatu!"
     Morgana je morala da se nasmeši; slika je zaista bila smešna. "Čak i pri svečanostima, Boginja voli da se šali", rekla je, "a jedno od njenih imena je i Velika Krmača, i mi smo svi njeni prasići."
     "Oh, Morgana, to su bila lepa vremena", rekao je on, a onda se uozbiljio. "Naravno, to je bilo veoma davno - sada narod od svojih kraljeva najviše traži dostojanstvo. Ti dani su zauvek nestali."
     Jesu li? Nisam sigurna. Ali Morgana nije ništa rekla. Činilo joj se da je Urijens, dok je bio mlad, bio i dovoljno čvrst kralj, da je mogao da se odupre plimi hrišćanstva koja je zapljusnula zemlju. Da je Vivijen pokušala da na presto dovede kralja koji nije toliko vezan za sveštenike... ali naravno, ko je mogao predvideti da će Gvevnir postati nerazumno pobožna? I zašto Merlin nije ništa preduzeo?
     Ako Merlin od Britanije i svi mudraci Avalona nisu učinili ništa na nadvladaju plimu koja je potopila zemlju i sve stare bogove, zašto onda da krivi Urijensa, koji je ipak samo starac željan mira? Nije bilo razloga da od njega stvori sebi neprijatelja. Ako on bude zadovoljan, neće mariti šta ona radi... mada još nije znala šta će raditi. Ali znala je da su dani njene pokornosti okončani.
     "Volela bih da sam te tada poznavala", rekla je i pustila da je poljubi u čelo.
     Da sam se udala za njega čim sam došla u godine za brak, Severni Vels nikada ne bi postao hrišćanska zemlja. Ali još nije prekasno. Ima onih koji nisu zaboravili da kralj nosi, iako izbledele, zmije Avalona oko ruku. I da je oženjen sveštenicom Gospe.
     Ovde bih joj bolje služila nego tokom svih onih godina na Arturovom dvoru, u Gvenvirinoj senci. Pomislila je da bi Gvenvir bila mnogo zadovoljnija sa mužem kao što je Urijens, koji bi ostao uvek vezan za nju, nego sa nekim kao što je Artur, koji vodi život u kakvom ona ne može da učestvuje.
     U svoje vreme, i Morgana je imala uticaja na Artura - uticaja kakvog može imati samo žena koja ga je učinila muškarcem, koja za njega nosi lice Boginje. No, obuzeta glupim ponosom, pustila ga je da padne u ruke Gvenviri i njenim sveštenicima. Sada, kad je prekasno, počela je da shvata šta je Vivijen nameravala.
     Nas dvoje smo mogli da vladamo zemljom; Gvenvir bi zvali Vrhovnom kraljicom, ali njoj bi pripadalo samo Arturovo telo; meni bi pripadali njegovo srce, um i duša. Ah, kakva sam budala bila... On i ja smo mogli vladati - u ime Avalona! Sada je Artur rob sveštenika. A ipak nosi veliki mač druidskog Obreda, a Merlin od Britanije ni ne pomišlja da mu ga oduzme.
     Moram nastaviti posao koji je Vivijen ostavila nedovršen...
     Oh, Boginjo, toliko toga sam zaboravila...
     Tu je prekinula, uplašena od sopstvene smelosti. Urijens je baš napravio pauzu u priči; prestala je da mu trlja stopala, i on ju je upitno pogledao. "Sasvim sam sigurna da si ispravno postupio, mužu moj", žurno je rekla i uzela na dlanove još mirišljavog ulja. Nije imala pojma o čemu je bila reč, ali Urijens se nasmešio i nastavio sa pričom, a Morgana se ponovo zadubila u misli.
     Ja sam i dalje sveštenica. Čudno kako sam opet sigurna u to, posle toliko godina, sad kad sam prestala čak i da sanjam Avalon.
     Razmišljala je o vestima koje im je doneo Akolon. Elena je rodila kćer. Ona nije mogla da rodi kćer Avalonu, ali kao što je učinila i Vivijen, umesto svog deteta odvešće na Avalon usvojeno. Pomogla je Urijensu da se obuče, sišla sa njim i lično mu donela iz kuhinje sveže pečeni hleb i penušavo mlado pivo. Služila ga je, mažući hleb medom. Neka misli da mu je ona najpokorniji od svih podanika, neka misli da mu je obična uslužna ženica. To joj ništa nije značilo, ali jednog dana će možda biti važno da ima njegovo poverenje, kako bi mogla da radi ono na šta se odluči.
     "Kosti me bole čak i usred leta - Morgana, mislim da ću otići na jug, u Akva Sulis, da se malo kupam u lekovitoj vodi. U Sulu postoji veliko rimsko kupatilo, deo se još nije urušio. Veliki bazeni su zagušeni, a kada su došli Saksonci, odneli su sve što je tamo moglo da se nađe i čak su srušili kip Poginje, ali izvor je još tamo, neoštećen - dan za danom i godinu za godinom izbacuje toplu vodu i pare, valjda iz samog središta zemlje. To je divan prizor! I ima toplih jezeraca u kojima čovek može da spere sav umor iz kostiju. Nisam bio tamo već par godina, ali poći ću opet, sad kada je zemlja mirna."
     "Svakako bi trebalo", složila je Morgana, "sad kad vlada mir."
     "Bi li pošla sa mnom, mila? Ostavićemo moje sinove da paze na stvari ovde, a ruševine bi te svakako zanimale."
     "Rado bih ih videla", rekla je, sasvim iskreno. Pomislila je na hladne vode Svetog kladenca na Avalonu, kako izviru neiscrpne, večite, sveže i bistre... "Ipak, nisam sigurna da li bi valjalo da baš sve prepustimo tvojim sinovima. Avaloh je budala. Akolon je pametan, ali on je samo mlađi sin - ne znam da li bi ga narod slušao. Kad bih ostala ovde, Avaloh bi možda pristao da se savetuje sa svojim mlađim bratom."
     "Odlična ideja, mila moja", sinuo je Urijens. "A to bi ionako bilo predugo putovanje za tebe. Ako si ti ovde, ne bih nimalo oklevao da sve prepustim mladićima - reći ću im da moraju da se posavetuju sa tobom o svemu."
     "A kada bi pošao?" Uopšte ne bi bilo loše, pomislila je Morgana, kad bi se znalo da Urijens bez dvoumljenja prepušta njoj da upravlja zemljom.
     "Možda sutra. Ili možda već odmah posle blagosiljanja polja. Hoćeš li narediti da me spakuju?"
     "Jesi li siguran da možeš da putuješ tako daleko? Ni mladiću ne bi bilo lako da toliko jaše..."
     "Ma hajde, mila, nisam još prestar za jahanje", namrštio se on, "a siguran sam da će mi izvori činiti dobro."
     "Svakako hoće." Morgana je ustala, jedva okusivši doručak. "Pozvaću sluge da spreme sve što treba za polazak."
     Tokom duge procesije kroz polja uvek je bila uz njega, stojeći na brežuljku iznad sela i prateći plesače pod maskama, nalik na mlade jarce... pitala se da li iko od njih sluti pravo značenje zelenih grana okićenih belim i crvenim trakama, i lepe devojke raspuštene kose, ozbiljne i smirene, koja je išla sa njima. Bila je sveža i mlada, nije joj bilo ni četrnaest godina, a kosa joj je bila bakarno zlatna i dopirala joj je gotovo do kolena; nosila je zelenu haljinu, koja je izgledala veoma stara. Zna li iko od njih šta to rade, shvata li iko koliko je smešan sveštenik koji ih prati sa dvojicom dečaka u crnom koji su nosili sveće i krstove, dok se sveštenik molio na lošem latinskom; Morgana je bolje znala latinski od njega!
     Ovi sveštenici toliko mrze plodnost i život, da je čudo da njihovi takozvani blagoslovi ne učine polja potpuno neplodna...
     Glas koji se začuo iza nje kao da joj je pogodio misli. "Pitam se, gospo, da li iko sem nas dvoje zna šta, zapravo, gledamo."
     Akolon ju je na trenutak uhvatio za ruku, kako bi joj pomogao da prekorači uzvišenje na pooranoj zemlji, i ponovo je primetila zmije, blistavoplave na njegovim doručjima.
     "Kralj Urijens zna i trudi se da zaboravi. To mi se čini gore nego da uopšte ne zna."
     Očekivala je da će ga to razljutiti; kao da je to i želela. U Akolonovim snažnim rukama koje su je dodirivale osećala je glad, unutrašnji pomak... on je mlad, pun života, a ona - ona je sredovečna žena njegovog starog oca... a gledali su ih Urijensovi podanici, i čitava porodica i porodični sveštenik! Nije mogla ni slobodno da govori, morala je da se hladno ponaša prema njemu; on joj je pastorak! Ako Akolon kaže išta ljubazno ili sažaljivo, počeće da vrišti, da čupa kosu i grebe noktima sopstveno lice...
     No, on je progovorio mirno, glasom koji se nije mogao čuti ni metar od njih. "Možda je ovo dovoljno za Gospu koju mi poštujemo, Morgana. Boginja nas neće izneveriti sve dok među nama postoji makar jedan vernik koji joj daje ono što joj pripada."
     Nakratko se osvrnula ka njemu. Pogled mu je počivao na njoj, i mada je dodir njegovih ruku bio pažljiv, učtiv i bezličan, činilo joj se da joj čitavo telo obuzima vrelina. Odjednom se preplašila i poželela da se povuče.
     Ja sam žena njegovog oca, i od svih žena na svetu ja sam mu ponajpre zabranjena. U ovoj hrišćanskoj zemlji, više sam mu zabranjena nego Arturu.
     Uto joj je u umu sinulo sećanje iz Avalona, na koje nije mislila barem deset godina; jedan od druida, koji su mlade sveštenice poučavali tajnim znanjima, rekao im je: ako želite poruku Bogova prema kojoj biste upravljali svojim životom, tražite ono što se ponavlja, opet i opet; jer to je poruka koju šalju Bogovi, karmička lekcija koju morate naučiti u ovoj inkarnaciji. Dolazi opet i opet, sve dok ne postane deo vaše duše i vašeg večnog duha.
     Šta mi se to stalno ponavlja, opet i opet...?
     Svaki muškarac koga je poželela bio joj je suviše blizak rod - Lanselet je bio sin njene usvojene majke; Artur je bio sin njene majke; a sad, ovo je sin njenog muža...
     Ali svi oni su mi rođaci samo po zakonima što su ih doneli hrišćani koji žele da vladaju ovom zemljom... da uvedu novu tiraniju; ne samo da donose zakone, nego da vladaju i umom, srcem i dušom. Da li ću se u životu susresti sa svom tiranijom njihovih zakona, kako bih kao sveštenica znala zašto ih moramo zbaciti?
     Primetila je da joj ruke drhte. Pokušala je da se pribere. "Zar zaista veruješ da bi Boginja povukla dah života iz ove zemlje ako joj niko ne bi više davao ono što joj pripada?"
     Tako nešto se moglo reći u Avalonu, u razgovoru sveštenika i sveštenice. Morgana je vrlo dobro znala da jedini odgovor glasi da su bogovi to što jesu i da će upravljati zemljom po svom nahođenju bez obzira na to kako ljudi gledaju na celu stvar. Ali Akolon se, u odgovor, nasmešio divljim, životinjskim osmehom belih zuba. "Onda se moramo postarati, gospo, da joj uvek pružimo ono što joj pripada, kako život ne bi iščezao sa lica zemje." Tada joj se obratio imenom koje koriste samo sveštenici u obredima, i Morgana je osetila da joj srce toliko lupa da joj se zavrtelo u glavi.
     Kako život ne bi iščezao sa lica zemlje. Kako moj život ne bi iščezao iz mene... nazvao me je jednim od imena Boginje...
     "Budi miran", uznemireno je rekla. "Ovo nije ni vreme ni mesto za ovakav razgovor."
     "Ne?" Stigli su do ivice njive. Pustio joj je ruku i ona je smesta osetila hladnoću usamljenosti. Maskirani plesači pred njima i dalje su mahali granjem, a Prolećna Devica, dugačke kose nošene povetarcem, kružila je oko njih, ljubeći ih redom - obrednim, glumljenim poljupcem, jer jedva da je dodirnula usnama svaki obraz. Urijens je nestrpljivo dao Morgani znak da mu priđe; poslušala ga je, ukočeno, i dalje osećajući hladno mesto na doručju gde ju je Akolon držao.
     "Tvoj je zadatak, draga", užurbano je reko Urijens, "da podeliš ovo plesačima koji su nas danas zabavljali." Dao je znak slugi, koji je napunio Morgani ruke kolačićima i ušećerenim voćem; bacila je to ka plesačima i gledaocima, koji su počeli da se otimaju, smejući se i gurajući. Opet podsmevanje svetim stvarima... ovo je sećanje na vremena kada se narod otimao za deliće tela žrvovanih... Neka obredi budu zaboravljeni, ali zašto da im se ovako podsmevaju? Punili su joj ruke slatkišima, ponovo i ponovo, i ona ih je bacala u masu. Niko nije znao o ovome ništa više od plesača koji su ih zabavljali; zar su svi zaboravili? Prolećna Devica prišla je Morgani, nasmejana i rumena od nedužnog ponosa; mada je bila lepa, Morgana je odmah videla da joj je čelo nisko, oči tupe, a šake grube od rada. Ona je bila samo mlada devojka koja je pokušavala da obavi posao sveštenice, a da nije imala pojma šta, zapravo, radi; bilo bi glupo ljutiti se na nju.
     Ipak je ona žena, i radi posao Majke najbolje što ume; nije ona kriva što nije školovana u Avalonu za ovaj veliki posao.
     Morgana nije tačno znala šta treba da radi, ali kad je devojka na trenutak kleknula pred kraljicom, Morgana je zauzela napola zaboravljen položaj blagosiljanja, i na trenutak je bila svesna da preko nje leži neka senka, nečega što je iza i iznad nje... položila je dlanove devojci na čelo, i osetila je kako između njih teče energija, a devojčino priglupo lice na trenutak se preobrazilo... Boginja deluje i u njoj, pomislila je Morgana, a onda je ugledala Akolonovo lice; gledao ju je začuđeno i zadivljeno. Viđala je i ranije takakv izraz lica, kada je prizivala magle Avalona... i zapljusnula ju je svest o moći, kao da se ponovo rodila.
     Opet sam živa. Posle toliko godina, ponovo sam sveštenica, i Akolon mi je pomogao da to postanem...
     A onda je napetost popustila, devojka se povukla, spotičući se, i trapavo se naklonila pred kraljevskom porodicom. Urijens je podelio novčiće plesačima, i nešto veći poklon seoskom svešteniku kako bi zapalio sveće u crkvi, a potom su pošli kući. Morgana je mirno išla kraj Urijensa, lica pretvorenog u masku, ali iznutra je ključala od života. Njen pastorak Uven prišao je da ide uz nju.
     "Ove godine bilo je lepše nego obično, majko. Šana je tako lepa - Prolećna Devica, kćer kovača Evana. Ali ti, majko, kada si je blagoslovila, bil si tako lepa, da je trebalo ti da budeš Prolećna Devica..."
     "Ma hajde", nasmejala se Morgana. "Zar zaista misliš da sam mogla da se obučem u zeleno i raspustim kosu, pa da igram po oranicama? Osim toga, ja nisam devica!"
     "Nisi", rekao je Uven, ispitivački je posmatrajući, "ali si izgledala kao Boginja. Otac Eian kaže da je Boginja, zapravo, demon koji dolazi da sprečava narod u služenju dobrom Hristu, ali znaš šta ja mislim? Ja mislim da su ljudi obožavali Boginju davno pre nego što su naučili da poštuju svetu Hristovu majku."
     Akolon je išao blizu njih. "Pre Hrista je bila Boginja", rekao je on, "i ništa ne smeta ako je budeš smatrao Marijom, Uvene. Uvek treba da poštuješ Gospu, svejedno kako se zvala. Ali ne bih ti savetovao da ovako govoriš pred ocem Eianom."
     "A, ne", rekao je dečak, razrogačenih očiju. "On ne voli žene, čak ni ako su Boginje."
     "Pitam se šta li misli o kraljicama", promrmljala je Morgana. Uto su sitigli do zamka, pa je morala da se postara za Urijensov prtljag, i u opštoj zbrci koja je vladala čitavog dana puštala je da joj se nove misli vrte po glavi, znajući da će kasnije imati vremena da ozbiljno razisli o svemu.
     Urijens je otputovao oko podneva, sa odredom vojnika i nekoliko slugu, oprostivši se od Morgane nežnim poljupcem i posavetovavši Avaloha da sasluša Akolonove savete, kao i Morganine. Uven se nadurio; želeo je da putuje sa ocem, koga je obožavao, ali Urijens nije hteo da se petlja sa detetom. Morgana je morala da ga teši, obećavajući mu naročit provod dok je otac odsutan. Ali na kraju se sve smirilo, i Morgana je mogla da sedne sama kraj vatre u velikoj sali - Malina je odvela decu u krevet - i da razmišlja o svemu što se desilo tog dana.
     Napolju je bio sumrak, dugo veče Dugodnevice. Morgana je uzela preslicu, ali se samo pretvarala da radi, izvlačeći tek povremeno malo niti; nije volela predenje ništa više nego ranije, a jedna od retkih stvari koje je tražila od Urijensa bila je da uzme još dve predilje, kako ona ne bi morala da radi taj omrznuti posao; umesto toga, tkala je dvorstuko više od ostalih. Nije se usuđivala da prede; to bi je bacilo u ono čudno stanje između sna i jave, a bojala se onoga što bi tada mogla da vidi. Zato je samo povremeno okretala preslicu, kako je sluge ne bi videle da sedi dokona... mada niko ne bi imao prava da joj prebaci, jer bila je u poslu od jutra do mraka...
     Bilo je sve mračnije, preostalo je samo nekoliko rumenih pruga na zapadu, a uglovi sale bili su neobično tamni. Morgana je začkiljila, zamišljajući cveno sunce kako se spušta iza kamenog prstena na Toru, sveštenice kako hodaju u povorci sa bakljama, kako nestaju u senkama... pred njom je na trenutak blesnulo Ravenino lice, nemo i tajanstveno, učinilo joj se da je Ravena otvorila neme usne da izgovori njeno ime... lica su lebdela pred njom u polutami: Elena, kose raspletene kao onda kad su je našli sa Lanseletom u postelji: Gvenvir, besna i pobedonosna na Morganinom venčanju; smireno, nepomično lice nepoznate plavokose žene, žene koju je viđala samo u snovima, Gospe od Avalona... opet Ravena, uplašena, preteća... Artur, sa svećom-pokajnicom, kako korača među svojim podanicima... oh, ali sveštenici se nikada ne bi usudili da natreraju kralja na javno pokajanje, valjda... A onda je ugledala barku Avalona, obavijenu crnim kao za sahranu, i u magli sopstveno lice kao odraz, i još tri žene u crnom, kao i barka, i ranjenika koji joj nepomično leži u krilu...
     U odaji je blesnula svetlost baklje. "Pokušavaš da predeš u mraku, majko?"
     Zbunjena svetlošću, Morgana je podigla pogled. "Rekla sam ti da me ne zoveš tako!" obrecnula se.
     Akolon je namestio baklju u držač i prišao da sedne kraj njenih nogu. "Boginja je Majka svima nama, gospo, i ja te priznajem kao takvu..."
     "Podsmevaš mi se?" uznemireno je upitala Morgana.
     "Ni slučajno." Kad joj je prišao tako blizu, primetila je da mu usne drhte. "Video sam ti danas lice. Zar da se podsmevam tome - noseći ovo?" Pružio je ruke, i zbog poigravanja svetlosti, plave zmije na njegovim doručjima kao da su se uvijale i podizale obojene glave. "Gospo, Majko, Boginjo..." Obgrlio ju je oko struka i zagnjurio joj glavu u krilo. "Tvoje lice je za mene lice Boginje..." promrmljao je.
     Polako, kao u snu, Morgana mu je pružila ruke i sagnula se da ga poljubi u vrat, prekriven mekim kovrdžama. Nešto u njoj se uplašeno pitalo: Šta to radim? Da li je to zato što me je nazvao Boginjom, onako kao sveštenik sveštenicu? Ili zato što, kad god mi se obrati, kad god me dodirne, osećam da sam stara, jalova, napola mrtva u ovom braku sa mrtvim čovekom i mrtvim životom? Akolon je podigao lice i poljubio je pravo u usta. Morgana, koja je čeznula za poljupcem, osetila je da se topi i otvara, drhteći, napola od bola, a napola od zadovoljstva, dok je dodir njegovog jezika budio sećanja u čitavom telu... tako dugo, tako dugo, čitave ove godine telo joj je bilo umrtvljeno, nije mu dozvoljavala da se probudi, samo da bude svesno onoga što Urijens čini... Ja sam svštenica, moje telo mi pripada da ga dajem kome hoću u znak poštovanja prema Njoj! Ono što sam činila sa Urijensom bilo je greh, popuštanje pred požudom! Ovo je istinsko i sveto...
     Osećala je da mu ruke drhte; ali kada je progovorio, glas mu je bio tih i praktičan.
     "Mislim da su svi u zamku legli. Znao sam da ćeš biti ovde i da ćeš me čekati..."
     Morgani je njegova sigurnost na trenutak zasmetala; a onda je pognula glavu. Oboje su u rukama Boginje, i ona neće odbiti strujanje koje je nosi, kao reka; dugo, dugo je plutala u mrtvaji, a sad je ponovo uletela u struju života. "Gde je Avaloh?"
     On se kratko nasmejao. "Otišao je u selo da legne sa Prolećnom Devicom... to je jedan od običaja za koje seoski sveštenik ne zna. Oduvek je bilo tako, još otkad je otac ostario, a mi postali odrasli. Avaloh misli da se to ne prepliće sa njegovim hrišćanskim dužnostima, jer on je otac svom narodu, što većem broju njih, kao što je i Urijens bio u mladosti. Avaloh mi je ponudio da bacamo kocku za večeras, i umalo sam prihvatio, a onda sam se setio kako si je blagosiljala, i znao sam sa kim treba da budem..."
     "Avalon je tako daleko", promrmljala je kao da se buni.
     Akolon joj je zagnjurio lice u grudi. "Ali ona je svuda."
     "Neka tako bude", šapnula je Morgana i ustala. Povukla je i njega da ustane i zakoračila prema stepeništu, ali onda je zastala. Ne, ne tamo; u ovom zamku ne postoji krevet u koji bi mogli da legnu. Sinula joj je izreka druida: Može li ono što nije čovekovo delo biti poštovano pod krovom načinjenim ljudskim rukama?
     Dakle, napolje, u noć. Dok su izlazili u prazno dvorište, preko neba je preletela zvezda padalica, takvom brzinom da se Morgani na trenutak učinilo da su se nebesa zanjihala, a zemlja pod njenim nogama pošla unatrag... a onda se sve smirilo, i ostala joj je samo vrtoglavica. Znak. Boginja mi želi dobrodošlicu nazad, sebi...
     "Hodi", šapnula je, držeći Akolona za ruku, i povela ga u voćnjak, gde su aveti belih cvetova lebdele u tami i padale oko njih. Raširila je svoj ogrtač u travu, kao magijski krug pod nebom; potom mu je prižila ruke. "Hodi."
     Tamna senka njegovog tela nadvila se nad nju i zaklonila nebo i zvezde.

     Govori Morgana...
     Čak i dok smo ležali zajedno pod zvezdama na tu Ravnodnevicu, znala sam da ono što smo upravo učinili nije toliko vođenje ljubavi koliko magijski čin ogromne moći; da su me njegove ruke, dodir njegovog tela, ponovo pretvorili u sveštenicu, i da je to bilo po njenoj volji. Ma koliko slepa za sve u tom času, čula sam u tami oko nas šapat i znala sam da nismo sami.
     On je želeo da me zadrži u naručju, ali ja sam ustala, vođena silom koja me je obuzela, i podigla ruke iznad glave, pa ih polako spustila, zatvorenih očiju, zadržavši dah u napetosti moći... i tek kad sam čula kako je on jeknuo sa strahopoštovanjem, usudila sam se da otvorim oči i ugledala njegovo telo oivičeno onim istim blagim svetlom koje se videlo i oko mene.
     Učinjeno je, i ona je sa mnom... Majko, nisam dostojna u tvojim očima... ali došlo je vreme... zadržala sam dah da ne bih počela divlje da jecam. Posle toliko godina, posle moje izdaje i bezverništva, ona mi se vratila i ja sam ponovo sveštenica. Bleda mesečina mi je pokazala, na ivici livade na kojoj smo ležali, mada nisam videla ni senku, svetlucanje očiju nalik na neku životinju u živici. Nismo bili sami, mali narod bregova znao je da smo tu i šta radimo, i došli su da prisustvuju spajanju nepoznatom u ovoj zemlji još otkako je Urijens ostario, a svet postao siv i hrišćanski. Čula sam odjek šapata i odgovorila sam na jeziku na kome sam znala samo desetak reči, jedva čujno, dok je Akolon još zadivljeno klečao.
     "Učinjeno je; neka bude tako!"
     Sagnula sam se i poljubila ga u čelo, ponavljajući: "Učinjeno je. Pođi, mili; blagosloven bio."
     Znala sam da bi on radije ostao, da sam bila ona ista žena sa kojom je pošao u baštu; ali pred sveštenicom se ćutke udaljio, ne dovodeći u pitanje reč Boginje.
     Te noći za mene nije bilo sna. Hodala sam baštom, sama, sve do svitanja, i već sam znala, drhteći od užasa, šta se mora učiniti. Nisam znala kako, ni da li, sama, mogu učiniti ono što sam započela, ali pošto sam pre mnogo godina postala sveštenica, a potom to odbacila, znala sam da moram sama poći tim putem. Te noći mi je ukazana velika milost; ali znala sam da ne mogu očekivati znake koji bi mi pomogli sve dok ne postanem sama, bez pomoći, sveštenica za kakvu sam učila.
     I dalje sam imala na čelu, izbledeo pod onim smešnim velom koji je Urijens zahtevao da nosim, znak njene milosti, ali to mi sada neće pomoći. Zagledana u sve bleđe zvezde, nisam znala hoće li me izlazak sunca iznenaditi u bdenju; sunčeve plime nisu tekle mojim venama već pola mog života, i više nisam umela da odredim tačno istok, kuda bi trebalo da se okrenem kako bih pozdravila sunce u trenutku izlaska. Više nisam znala ni kako mesečeve plime teku u mom telu... toliko sam se udaljila od Avalona. Sama, samo sa izbledelim sećanjima, moram se nekako setiti svega onoga što je nekada bilo deo mene.
     Pre zore sam se ušunjala u kuću, i dok sam se kretala kroz tamu, našla sam jedini simbol Avalona koji sam imala - mali srpoliki nož koji sam uzela sa Vivijeninog mrtvog tela, nož nalik na onaj koji sam nosila kao sveštenica i koji sam ostavila u Avalonu kad sam pobegla odande. Ćutke sam ga pričvrstila za pojas, ispod odeće; više ga nikada neću ostaviti, i biće i sahranjen sa mnom.
     Tako sam, skrivenu, nosila jedinu uspomenu na tu noć. Čak nisam ni osvežila bojom polumesec na čelu, delom zbog Urijensa - on bi me pitao zašto to činim - a delom i zato što sam znala da još nisam dostojna da ga nosim; nisam htela da nosim polumesec onako kako je on nosio izbledele zmije na rukama, kao ukras i poluzaboravljeni simbol na ono što je nekada bilo i više se neće ponoviti. Tokom narednih meseci, a potom i godina, deo mene se kretao kao obojena lutka, izvršavajući dužnosti koje se zahtevaju od mene - prela sam i tkala, pravila biljne lekove, starala se o potrebama sinova i unuka, slušala muževljeve priče, vezla mu lepu odeću i negovala ga u bolesti... sve to sam činila bez mnogo razmišljanja, samo površinom uma i neosetljivog tela, pogotovo onda kada bi me on nakratko i bezosećajno uzeo.
     Ali nož je bio tu, mogla sam da ga dodirnem kako bih se uverila da sam naučila da opet računam sunčeve plime, od kratkodnevice do kratkodnevice i opet... računala sam ih sa naporom, na prste, kao dete ili sveštenica-početnica; protekle su godine dok nisam uspela da ih opet osetim u krvi i da precizno i bez razmišljanja znam na kom mestu će izići sunce ili mesec kako bih ih pozdravila, čega sam takođe morala da se setim. Opet sam, u sitne sate dok su svi oko mene spavali, proučavala zvezde, puštajući da mi njihov uticaj prodre u krv, dok su se okretale oko mene, svc dok ne bih postala samo uporište nepokretne zemlje, središte kovitlave igre oko i iznad mene, spiralnih pokreta godišnjih doba. Rano sam ustajala i kasno legala kako bih imala vremena da se zaputim u brda, pod izgovorom da tražim bilje za lekove, i tamo sam tražila stare linije sile, prateći ih od drevnog kamenja do malih izvora... bio je to naporan posao, i protekle su godine dok nism pronašla svega nekoliko linija u okolini Urijensove kuće.
     Ali čak i tokom te prve godine, dok sam se borila se izbledelim sećanjima, pokušavajući da se setim onoga što sam znala pre toliko godina, uvidela sam da moji napori nisu neprimećeni. Nikada nisam bila bez pratnje, mada nikada nisam videla ništa više nego one prve noći, sjaj oka u tami, nagoveštaj pokreta negde na ivici vidnog polja... njih su vrlo retko viđali, čak i u dalekim brdima, a još ređe u selima i njivama; živeli su svojim životom, tajno, u napuštenim bregovima i šumama, gde su pobegli pred Rimljanima. Ali znala sam da su tu, da me čuva mali narod koji nikada nije izgubio dodir sa Njom.
     Jednom sam, u dalekim bregovima, našla prsten od kamenja, ne veliki kao onaj na Toru u Avalonu, niti kao onaj još veći koji je nekada bio hram Sunca na velikim ravnicama krede; ovde mi je kamenje dopiralo jedva do ramena (a ja nisam visoka), a krug je imao prečnik koliko visok čovek. Mala kamena ploča, izbledela i prekrivena lišajima, bila je napola pokrivena travom u samom središtu. Oslobodila sam je rastinja, i kad god sam mogla da neprimećena prođem kroz kuhinju, ostavljala sam njenom narodu stvari kakve su retko mogli da nađu - komad heljdinog hleba, malo sira, grudvu maslaca. A jednom, kad sam otišla tamo, našla sam u središtu prstena venac mirišljavog cveća kakvo raste na ivici vilinske zemlje; bilo je osušeno tako da nikada ne izbledi. Kad sam sledeći put povela Akolona pri punom mesecu, nosila sam to cveće oko čela dok smo se spajali onim ozbiljnim spajanjem koje poništava jedinku i čini nas samo Boginjom i Bogom, potvrđujući beskonačni život vaseljene, tok moći između muškog i ženskog kao između zemlje i neba. Potom sam imala pratnju kad god bih pošla dalje od bašte. Znala sam da ne treba da ih tražim pogledom, ali bili su tamo i znala sam da će biti tu i ako mi zatrebaju. Nisam uzalud dobila u detinjstvu ime Morgana od Vila... jer oni su me sada priznavali za svoju sveštenicu i kraljicu.
     Došla sam do kamenog prstena, hodajući noću, kada se žetveni mesec spustio nisko na nebu i kada je dah četvrte zime postao hladan u predvečerje Dana Mrrtvih. Tu sam, umotana u ogrtač i drhteći od hladnoće, bdela i postila; sneg je padao kad sam ustala i pošla ka kući, ali pošto sam izišla iz kruga, naišla sam na kamen koji nije bio tu kad sam dolazila, i kad sam se sagla, ugledala sam čitavu šaru od belog kamenja.
     ::
     :
     ::
     Premestila sam jedan kamen kako bih načinila naredni u nizu magijskih brojeva - plime su se promenile i sad su bile pod uticajem zimskih zvezda. Potom sam pošla kući, drhteći, da ispričam kako me je noć zatekla u brdima i kako sam prespavala u praznoj pastirskoj kolibi - Urijens se uplašio zbog snega i poslao je dvojicu ljudi da me traže. Sneg, dubok u planini, držao me je vezanu za kuću dobar deo zime, ali znala sam da će, kad se oluje smire i kad se usudim da rizikujem putovanje do kamenog prstena za Kratkodnevicu, kamenje biti čisto... sneg nikada nije ostajao u velikim prstenovima, to sam znala i pretpostavljala sam da to važi i za manje krugove, gde magija takođe deluje.
     I u samom središtu kruga ugledala sam mali zavežljaj - komadić kože uvezan likom. Prsti su mi postali vešti kao nekada i nisam bila nespretna dok sam ga odmotavala i istresala sadržaj na dlan. Izgledalo je kao nekoliko suvih semenki, ali to su bile malene gljive kakve se, ponekad, mogu naći oko Avalona. One se ne koriste za jelo, i većina sveta smatra ih otrovnim, ali kada se uzimaju po malo, uz post, mogu da otvore vrata Vida... to je bio dar dragoceniji od zlata. One uopšte nisu rasle u toj zemlji, i mogla sam samo da nagađam koliko daleko je mali narod morao da luta u potrazi za njima. Ostavila sam im ono malo hrane koju sam ponela, suvo meso, voće i saće, ali ne da bih uzvratila dar; poklon je bio neprocenjiv. Sada sam znala da ću moći da se zatvorim u svoju sobu na Kratkodnevicu i da ponovo potražim Vid koji sam odbacila. Ako uspem da otvorim kapije Vida, usudiću se da potražim prisustvo same Boginje i da je molim da mi vrati ono što sam odbacila. Nisam se plašila da će me odbiti. Ona mi je poslala ovaj dar, kako bih mogla da je potražim.
     Duboko sam se naklonila u znak zahvalnosti, znajući da su moje molitve uslišene, a moje pokajanje okončano.

10.

     Sneg je počeo da se topi na bregovima, i prvo rano divlje cveće pojavilo se u retkim dolinama kada je Gospa od Jezera pozvana na obalu da pozdravi Merlina od Britanije. Kevin je delovao bled i izmožden, ispijenog lica, a iskrivljene udove vukao je teže nego ikada, i morao je da se pomaže štapom. Ninijan je primetila, pazeći da prikrije sažaljenje, da je morao da preda Moju Gospu u ruke slugi, i pretvarala se da ne vidi, znajući koliki je to udarac bio njegovom ponosu. Usporila je korake stazom ka svom obitavalištu, i tu mu je poželela dobrodošlicu, pozvala žene da založe vatru i poslala po vino, od koga je on samo malo otpio, ozbiljno se naklonivši u znak zahvalnosti.
     "Šta te dovodi ovamo na samom početku godine, Prečasni?" upitala ga je. "Dolaziš li iz Kamelota?"
     On je odmahnuo glavom. "Bio sam tamo deo zime", rekao je, "i mnogo sam razgovarao sa Arturovim saveticima, ali početkom proleća pošao sam na jug, do ugovornih trupa - sada bih, verovatno, trebalo da kažem u saksonska kraljevstva. A pretpostavljam da znaš koga sa video tamo, Ninijan. Pitam se je li to Morgozino ili tvoje delo."
     "Ni njeno ni moje", tiho je odgovorila. "Gvideon je tako odabrao. Znao je da mora da stekne vojno iskustvo, ma koliko ga poučavali duridi - bilo je i pre njega druida-ratnika. A rešio je da pođe na jug, u saksonska kraljevstva - oni su sad Arturovi saveznici, ali tamo ga Artur neće primetiti. Nije želeo - iz razloga koje i ti i ja dobro znamo - da ga Artur vidi." Zastala je pre nego što je nastavila. "Ne bih mogla da se zakunem da Morgoza nije učestvovala u njegovoj odluci. On se savetuje sa njom, ako ikada poželi da se posavetuje sa nekim."
     "Je li?" Kevin je podigao obrve. "Pa, valjda - ona je jedina majka koju je ikada imao. A vladala je Lotovim kraljevstvom dobro kao muškarac, i još vlada, čak i sa novim ljubavnikom."
     "Nisam čula da je našla novog ljubavnika", rekla je Ninijan. "Ne uspevam da dobro vidim događaje u drugim kraljevstvima, ne kao Vivijen."
     "Da, ona je imala Vid da joj pomogne", rekao je Kevin, "a kada ju je Vid napustio, pomagale su joj devojke koje su ga imale. Zar ga ti nemaš, Ninijan?"
     "Imam - malo", uzvratila je, oklevajući. "Ali povremeno me izneveri..." Na trenutak je zaćutala, zagledana u ploče na podu. "Mislim da... da se Avalon sve više udaljava od sveta ljudi, gospodaru Merline. Koje je godišnje doba u spoljašnjem svetu?"
     "Prošlo je deset dana od ravnodnevice, Gospo", rekao je Kevin.
     Ninijan je duboko uzdahnula. "A ja sam tu svečanost održala pre sedam dana. Baš kao što sam mislila - zemlje se razdvajaju. Za sada tek po koji dan svakog meseca, ali bojim se da ćemo uskoro biti daleko od sunčevih i mesečevih plima koliko i ono vilinsko kraljevstvo o kome se priča... sve je teže prizvati magle i izaći iz ove zemlje."
     "Znam", rekao je Kevin. "Šta misliš, zašto sam došao u doba najveće plime?" Nasmešio se. "Trebalo bi da se raduješ - nećeš stariti kao žene u spoljašnjem svetu."
     "To me ne teši", stresla se Ninijan. "Pa ipak, u spoljašnjem svetu nema nikoga do čijeg bi mi usuda stalo, osim..."
     "Osim Gvideona", rekao je Kevin. "Tako sam i mislio. Ali postoji neko za čiju sudbinu bi takođe trebalo da brineš..."
     "Za Artura u njegovom dvorcu? On nas je odbacio", odvratila je Ninijan, "i Avalon mu više ne pomaže..."
     "Nisam mislio na Artura", rekao je Kevin, "a on ni ne traži pomoć od Avalona, sada." Oklevao je. "Čuo sam od naroda u bregovima - u Velsu opet postoje kralj i kraljica."
     "Urijens?" Ninijan se podrugljivo nasmejala. "Pa on je stariji od tih bregova, Kevine! Šta on može da učini za mali narod?"
     "Nisam mislio ni na Urijensa", uzvratio je Kevin. "Zar si zaboravila? Morgana je tamo, a Drevni narod ju je prihvatio za svoju kraljicu. Ona će ih štititi, čak i od Urijensa, sve dok je živa. Zar si zaboravila da je Urijensov sin učio ovde, i da nosi zmije oko ruku?"
     Ninijan je na trenutak nempomično ćutala. "To zam zaboravila. On nije najstariji sin, pa sam mislila da nikada neće vladati..."
     "Najstariji sin je budala", rekao je Kevin, "mada sveštenici misle da je dobar naslednik svog oca, i što se njih tiče, zaista je tako - pobožan je i prost, i neće se petljati u njihovu crkvu. Sveštenici ne veruju drugom sinu - Akolonu - baš zato što nosi zmije. A otkako je Morgana otišla tamo, on se setio svega i služi je kao kraljicu. A za narod u brdima ona je kraljica, bez obzira na to ko sedeo na prestolu koga su ustanovili Rimljani. Za njih, kralj je onaj ko svake godine umire sa jelenima, ali kraljica je večna. A može biti da će Morgana na kraju učiniti ono što je Vivijen ostavila nedovršeno."
     Ninijan je, iznenađena, začula gorčinu u sopstvenom glasu. "Kevine, ni jednog jedinog dana otkako je Vivijen umrla, a ja preuzela njeno mesto, nije mi bilo dozvoljeno da zaboravim da ja nisam Vivijen, da u poređenju sa njom nisam ništa. Čak me i Ravena prati onim svojim ogromnim očima koje uvek govore: Ti nisi Vivijen, ne možeš raditi ono čemu je Vivijen posvetila čitav život. Znam to dobro - odabrana sam samo zato što sam poslednja od Talesinove krvi i što nije bilo nikoga drugog, jer ja nisam od kraljevske loze Avalona! Ne, ja nisam Vivijen, i nisam Morgana, ali odano sam služila na mestu koje nisam želela i koje mi je nametnuto zbog Talesinove krvi. Bila sam verna svojim zavetima - zar to nikome ništa ne znači?"
     "Gospo", blago je rekao Kevin, "Vivijen je bila sveštenica kakva se rađa jednom u mnogo stotina godina, čak i u Avalonu. A njena vladavina dugo je trajala - bila je Gospa trideset devet godina, i malo je nas koji se sećamo vremena pre nje. Svaka sveštenica koja bi morala da je nasledi osećala bi se mala u poređenju sa njom. Nemaš zbog čega da prebacuješ sebi. Bila si verna svojim zavetima."
     "A Morgana nije", rekla je Ninijan.
     "Tačno. Ali ona je od kraljevske loze Avalona i rodila je naslednika Kralju-Jelenu. Nije na nama da je osuđujemo."
     "Braniš je, jer si joj bio ljubavnik", planula je Ninijan, a Kevin je podigao ruku. Nije ranije primetila; duboko usađene u tamno i izobličeno lice, njegove oči bile su plave, kao samo središte ognja. "Hoćeš li da počneš svađu sa mnom, Gospo? To je završeno pre mnogo godina, a kada sam poslednji put video Morganu, nazvala me je izdajnikom i oterala me je od sebe tako grubim rečima kakve ne bi mogao da oprosti nijedan čovek čijim žilama teče krv. Zar misliš da je suviše volim? Ali nije moje da je osuđujem, kao ni tvoje. Ti si Gospa od Jezera. Morgana je moja kraljica i kraljica Avalona. Ona radi svoj posao u svetu, baš kao što ga ti radiš ovde - a ja tamo kuda me Bogovi odvedu. A ovog proleća su me odveli na jug, gde sam, na dvoru kralja koji sebe smatra Arturovim podanikom, video Gvideona."
     Ninijan je odavno naučila da joj lice bude neprozirno; ali znala je da Kevin, koji je učio isto što i ona, može da vidi koliko joj je za to potrebno napora, i osetila je da njegove oštre oči mogu da proniknu duboko u nju. Želela je da ga upita za vesti, ali se uzdržala. "Morgoza mi je rekla da je naučio strategiju i da u borbi nije kukavica. Zašto se onda uputio među te varvare koji radije razbijaju jedni drugima glave močugama umesto da ih iskoriste za razmišljanje? Znala sam da je pošao na jug, u saksonska kraljevstva, zato što je jedan od njih poslao po druida koji bi umeo da čita i piše i razumeo se u račun i mape. A rekao mi je da želi da okusi bitku bez Arturovog prisustva, pa pretpostavljam da mu se to i ispunilo. Iako u zemlji vlada mir, uvek ima borbi među nižim kraljevima - zar nije saksonski vrhovni bog oličenje rata i bitaka?"
     "Gvideona tamo zovu Mordred, što na njihovom jeziku znači Zli Savetnik. To je kompliment - to znači da je zao prema onima koji bi im naudili. Oni svakom gostu daju ime; Lanseleta su nazvali Vilinska Strela."
     "Među Saksoncima svaki druid, čak i vrlo mlad, izgleda mudriji nego što jeste, u poređenju sa njihovim tvrdim glavama! A Gvideon je bistar. Čak i kao dečak mogao je da smisli deset odgovora na svako pitanje!"
     "Bistar je", polako je rekao Kevin, "i dobro zna kako da postane voljen, to sam već video. Mene je dočekao kao da sam mu u detinjstvu bio omiljeni ujak, i rekao je da je divno videti poznato lice iz Avalona, grlio me je i hvalio - sve kao da me strašno voli."
     "Svakako je bio usamljen, a ti si bio glasnik doma", rekla je Ninijan, ali Kevin se namrštio i otpio malo vina, a onda je spustio pehar i opet ga zaboravio. "Koliko je Gvideon odmakao u učenju magije?"
     "Nosi zmije", rekla je Ninijan.
     "To može da znači i mnogo i malo", uzvratio je Kevin. "To bi trebalo da znaš..." I mada je to zvučalo nedužno, Ninijan je osetila ubod; sveštenica koja nosi polumesec na čelu mogla bi da bude kao Vivijen - ili kao ona sama.
     "Treba da se vrati na Dugodnevicu", kazala je ona, "da postane kralj Avalona, što je položaj koji je Artur izgubio. A sada je odrastao muškarac..."
     "On nije spreman da bude kralj", upozorio ju je Kevin.
     "Zar sumnjaš u njegovu hrabrost? Ili odanost?"
     "Oh, hrabrost", prezrivo je rekao Kevin. "I bistrina - ali ja ne verujem njegovom srcu, jer ne mogu da ga razumem. A on nije Artur."
     "Za Avalon je dobro što nije", planula je Ninijan. "Ne trebaju nam više izdajnici koji se zaklinju na odanost Avalonu i zaboravljaju na to! Sveštenici mogu da postave na presto pobožnog prevrtljivca, koji će služiti ma kog boga koji im se u tom času učini koristan..."
     Kevin je podigao izobličenu ruku, tako odlučnim pokretom da je Ninijan zaćutala. "Avalon nije svet! Mi nemamo ni snagu, ni vojsku, ni veštinu, a Artur je veoma voljen. Ne u Avalonu, to znam, nego širom i popreko ovih ostrva, gde je Artur ona ruka koja je stvorila toliko željeni mir. U ovom treutku, svaki glas protiv Artura bio bi ućutkan za par meseci, ako ne i dana. Artur je voljen - on je oličenje čitave Britanije. A čak i da je drugačije, ono što činimo mi u Avalonu od male je važnosti u spoljašnjem svetu. Kao što si primetila, nestajemo u magli."
     "Utoliko pre moramo brzo da delamo, kako bismo srušili Artura i postavili na presto Britanije kralja koji će vratiti Avalon u svet, a Boginju...
     "Ponekad se pitam može li se to izvesti", tiho je rekao Kevin. "Možda smo proveli čitav život u snu bez stvarnosti."
     "Ti to kažeš? Ti, Merlin od Britanije?"
     "Bio sam na Arturovom dvoru, a ne zaklonjen na ostrvu koje se sve više udaljava od spoljašnjeg sveta" blago je rekao Kevin. "Ovo je moj dom, i umreću ovde, kao što sam se zakleo... ali sa Britanijom sam sklopio Veliki Brak, Ninijan, a ne samo sa Avalonom."
     "Ako Avalon umre", rekla je Ninijan, "onda će i Britanije ostati bez srca i takođe umreti, jer Boginja je povukla svoju dušu iz te zemlje."
     "Misliš li, Ninijan?" Kevin je uzdahnuo. "Bio sam uzduž i popreko tih zemalja, po svim vremenima u i svako doba - Merlin od Britanije, soko Vida, glasnik Velikog Gavrana - i vidim da u zemlji postoji novo srce, i da sija iz Kamelota."
     Zaćutao je. Posle duge pauze, oglasila se Ninijan. "Znači, to si rekao Morgani kad te je nazvala izdajnikom."
     "Ne - rekao sam nešto drugo", odvratio je on. "Možda, Ninijan, mi ni ne znamo volju Boginje, onako kako mislimo da znamo. Kažem ti, ako pokušamo da srušimo Artura, ova zemlja će zapasti u haos gori od onog kad je Ambrozije umro i Uter morao da se bori za krunu. Zar misliš da Gvideon može da se bori kao Artur da bi preuzeo zemlju? Arturovi vitezovi smesta će se obrušiti na svakoga ko ustane protiv njihovog kralja i junaka - on je za njih kao bog i ne može da pogreši."
     "Nikada nismo želeli", rekla je Ninijan, "da se Gvideon suoči sa ocem i bori se sa njim za krunu - nego samo da jednog dana, kada Artur shvati da neće imati naslednika, mora da se okrene sinu koji potiče od kraljevske loze Avalona i zaklet je na odanost Avalonu i pravim bogovima. A da bi se to zbilo, on mora biti proglašen Kraljem-Jelenom u Avalonu, kako bi, kada Artur potraži naslednika, bilo glasova koji će govoriti za njega. Čula sam da je Artur odabrao za naslednika Lanseletovog sina, pošto je kraljica jalova. Ali Lanseletov sin je samo dete, a Gvideon je već odrastao čovek. Ako se sada išta desi Arturu, šta misliš, koga će odabrati - Gvideona, odraslog čoveka, ratnika i druida - ili dete?"
     "Arturovi vitezovi neće podržati nepoznatog čoveka, pa bio on i dvaput ratnik i druid. Njverovatnije bi proglasili Gavena namesnikom u ime Lanseletovog sina dok ovaj ne odraste. A vitezovi su hrišćani, uglavnom, i odbacili bi Gvideona zbog načina na koji je rođen - incest kod njih važi za težak greh."
     "Oni ne znaju ništa o svetim stvarima."
     "Svakako. Moraju imati vremena da se priviknu na novu ideju, a to vreme još nije došlo. Ali ako Gvideon sada ne može da bude priznat za Arturovog sina, treba da se zna kako sveštenica Morgana, koja je Arturova sestra, ima sina, i da je taj sin bliži prestolu od Lanseletovog deteta. A ovog leta će opet biti rata..."
     "Mislila sam da je Artur zaveo mir."
     "Ovde u Britaniji, da. Ali u Donjoj Britaniji postoji neko ko će proglasiti Britaniju svojim carstvom."
     "Ban?" zapanjeno je upitala Ninijan. "On se odavno zakleo - sklopio je Veliki Brak pre nego što je Lanselet i rođen. On je svakako prestar da ratuje protiv Artura."
     "Ban je star i slab", rekao je Kevin. "Njegov sin Lajonel vlada u njegovo ime, a Lajonelov brat Bors jedan je od Arturovih vitezova, i obožava Lanseleta. Nijedan od njih ne bi ugrozio Arturovu vladavinu. Ali postoji neko ko hoće. Naziva sebe Lucijus; nekako se dokopao drevnih rimljanskih orlova i proglasio sebe za imperatora. On će izazvati Artura..."
     Ninijan je osetila da se ježi. "Je li to Vid?"
     "Morgana mi je jednom rekla", nasmešio se Kevin, "kako nije potreban Vid da bi se znalo ko je razbojnik. I nije potreban Vid da bi se znalo kako će ambiciozan čovek izazvati nekoga ako to podstiče njegovu ambiciju. Ima onih koji misle da je Artur ostario, zato što mu kosa više ne sija kao zlato i zato što više ne nosi zmaja. Ali ne potcenjuj ga, Ninijan. Ja ga poznajem, a ti ne. On nije budala!"
     "Mislim da ga suviše voliš, s obzirom na to da si se zarekao da ga uništiš."
     "Da ga volim?" Kevin se hladno nasmešo. "Ja sam Merlin od Britanije, glasnik Velikog Gavrana, i sedim uz njega u savetu. Artura je lako zavoleti. Ali zakleo sam se Boginji." Opet se kratko nasmejao. "Mislim da mi razum zavisi od toga - što znam da ono što koristi Avalonu mora na kraju koristiti i Britaniji. Ti vidiš da je Artur neprijatelj, Ninijan. A za mene je on Kralj-Jelen, koji štiti svoje krdo i svoju zemlju."
     "A šta biva sa Kraljem-Jelenom kada odraste mladi jelen?" upitala je Ninijan drhtavim šapatom.
     Kevin je zagnjurio lice u šake. Izgledao je star, bolestan i umoran. "Taj dan još nije došao, Ninijan. Ne pokušavaj da previše guraš Gvideona, jer će biti uništen, bez obzira na to što ti je ljubavnik." Ustao je i othramao iz sobe bez osvrtanja, ostavljajući Ninijan besnu.
     Kako li je samo saznao?
     Ja nisam pod zavetom kao hrišćanske kaluđerice, rekla je u sebi. Ako odlučim da povedem muškarca u krevet, to je moja odluka... čak i ako mi je taj muškarac bio učenik, i ako je bio samo dečak kada je došao ovamo!
     Već tih prvih godina prirastao joj je srcu, usamljeni dečak, izgubljen i jadan, bez ikoga ko bi ga voleo, pazio i pitao se kako mu je... Morgoza je bila jedina majka za koju je znao, a sada je bio odvojen i od nje. Kako je Morgana imala srca da napusti tako dobrog sina, pametnog, lepog i mudrog, i nikada da ni ne upita kako je on, ili da dođe da ga vidi? Ninijan nikada nije rodila dete, mada je ponekad, posle Beltana, mislila da joj je materica puna i da će roditi kćer Boginji. Ali to se nikada nije desilo, i nije se bunila protiv takvog usuda.
     Ali u tim prvim godinama pustila je da joj Gvideon priraste srcu. A onda je otišao od njih, kao što moraju svi muškarci, kada postanu prestari da uče od sveštenica; prešao je kod druida da uči umetnost ratovanja. A vratio se na Beltan, i mislila je da je slučajno što se našao blizu nje tokom obreda oko vatre, pa su se izdvojili zajedno...
     Ali nisu se rastali kad je to doba prošlo; i kad god bi ga, potom, put naveo u Avalon, jasno mu je stavljala do znanja da ga želi, a on je nije odbijao. Ja sam najbliža njegovom srcu, pomislila je, ja ga najbolje poznajem - šta Kevin zna o njemu?
     A sada je došlo vreme da se on vrati u Avalon, i da bude iskušan kao Kralj-Jelen...
     Zamislila se: gde da mu nađe devicu? U Kući Devojaka jedva da ima nekoga ko je makar napola dostojan te velike uloge, pomislila je, i iznenada ju je obuzeo bol i užas.
     Kevin je u pravu. Avalon nestaje i umire; tako ih malo dolazi ovamo po drevna znanja, i nema nikoga ko bi održao obrede... a jednog dana neće uopšte biti nikoga... i opet je osetila ono gotovo bolno ježenje koje joj se javljalo, povremeno, kao nagoveštaj Vida.

     Gvideon se vratio u Avalon nekoliko dana pred Beltan. Ninijan ga je zvanično pozdravila u barci, a on joj se s poštovnjem naklonio pred devojkama i okupljenim narodom Ostrva, ali kada su ostali sami, zagrlio ju je i poljubio, smejući se, sve dok oboje nisu ostali bez daha.
     Ramena su mu postala šira, a na licu je nosio crveni ožiljak. Videlo se da se borio; više nije imao mirni izgled sveštenika i đaka.
     Moj ljbavnik i moje dete. Da li zato Velika Boginja nema muža, kao kod Rimljana, nego samo sinove, kao što smo svi mi njena deca? A ja, koja sedim na njenom mestu, moram osećati da mi je muž istovremeno i sin... jer svi koji vole Boginju su i njena deca...
     "U svim zemljama vlada nemir", rekao je on, "ovde u Avalonu i među Drevnim narodima u bregovima, jer na Ostrvu zmaja Drevni narod će ponovo birati kralja... Zato si me pozvala ovamo, zar ne?"
     Pomislila je kako on ponekad naprosto izaziva bes, kao uobraženo dete. "Ne znam, Gvideone. Vreme možda još nije zrelo, a plime možda nisu spremne. A nigde u našim kućama ne mogu da nađem devojku koja bi bila Prolećna Devica."
     "Ali to će ipak biti ovog proleća", tiho je rekao on, "i na ovaj Beltan, jer to sam video."
     Ona je malo iskrivila usne. "A jesi li onda video i sveštenicu koja će te primiti u obredu kada osvojiš rogovlje, pod pretpostavkom da te Vid nije zaveo i odveo te u smrt?"
     Kad ju je pogledao, pomislila je da je postao još lepši, hladnog i smirenog lica, mračnog od skrivene strasti. "Jesam, Ninijan. Zar nisi znala da si to ti?'
     Iznenada ju je obuzela jeza. "Ja nisam devica. Zašto mi se podsmevaš, Gvideone?"
     "Video sam te", rekao je on, "i ti to vrlo dobro znaš. U njoj se stapaju Devica, Majka i Smrt. Biće stara ili mlada, onako kako joj odgovara, Devica, Zver, Majka, lice Smrti u munji, i teći će i menjaće se i opet će steći devičanstvo..."
     Ninijan je oborila pogled. "Gvideone, ne, to je nemoguće..."
     "Ja sam njen ljubavnik", nastavio je on neumoljivo, "i to ću opet postati... nije ovo vreme za device - sveštenici mnogo drže do te gluposti. Ja je pozivam kao Majku da mi da ono što mi pripada u životu..."
     Ninijan se osećala kao da pokušava da se suprotstavi moćnoj plimi koja je nosi. "Oduvek je bilo ovako: kada pođe za jelenima, Majka ga ispraća, ali Devica ga dočekuje..."
     Ipak, u njegovim rečima bilo je logike. Svakako je bolje uzeti za obrede sveštenicu koja zna šta radi, umesto nekog napola osposobljenog deteta koje je tek stiglo u hram i kome u prilog ide jedino to što je suviše mlada da bi osetila zov Beltanskih vatri... Gvideon je govorio istinu: Majka se uvek obnavlja, Majka, pa Smrt, pa ponovo Devica, baš kao i mesec koji se krije na noćnom nebu.
     Pognula je glavu. "Neka bude tako. Sklopićeš Veliki Brak sa zemljom i sa mnom u njeno ime."
     Ali kada je ostala sama, osetila je strah. Kako je mogla da pristane na to? Kakva je to moć u Gvideonu, kada uspeva svakoga da natera da radi po njegovom?
     Je li to nasledio od Artura, sa krvlju Pendragona? Opet je osetila jezu.

     Šta biva sa Kraljem-Jelenom... Morgana je sanjala...
     Beltan, i jelen koji juri u brdima... i život šume joj teče kroz telo, kao da je svaki deo šume i deo života u njoj... našao se među jelenima, u punom trku, nag muškarac sa rogovljem privezanim oko čela, i drugo rogovlje se spušta, i njegova tamna kosa je oblivena krvlju... ali opet je na nogama, juriša, nož sija na suncu kroz drveće, i Kralj-Jelen se ruši i zvuk njegove rike potresa šumu kricima očaja.
     A ona se našla u mračnoj pećini, tela prekrivenog islikanim simbolima, i jedno je sa pećinom, a svuda oko nje plamte Beltanske vatre, iskre lete u nebo - oseća ukus sveže krvi na usnama, a na ulazu u pećinu pojavljuje se senka od rogovlja... ne može biti pun mesec, ne vidi baš jasno da njeno nago telo nije vitko telo device, nego su joj grudi meke, pune i ružičaste kao što su bile kada je rodila dete, i kao da će iz njih svakog časa poteći mleko, a pre obreda su svakako proverili je li još devica... šta će joj reći, kada nije dočekala Kralja-Jelena kao Prolećna Devica?
     Kleknuo je kraj nje i ona je podigla ruke, pružajući mu dobrodošlicu u obredu i u svom telu, ali njegove oči su mračne i očajne. Njegov dodir je nežan, izazivački, poigrava se sa zadovoljstvom, odbijajući obred moći... to nije Artur, ne, ovo je Lanselet, Kralj-Jelen, koji će zbaciti starog jelena, ljubavnika Prolećne Device, ali kada ju je pogledao, oči su mu i dalje bile obuzete onim bolom koji ju je svu prožeo, i rekao je, da ne ličiš toliko na moju majku, Morgana...
     Užasnuta, osećajući kako joj lupa srce, Morgana se probudila u svojoj sobi, sa Urijensom koji je hrkao kraj nje. I dalje obuzeta strašnom magijom sna, protresla je glavom da bi nekako odagnala užas.
     Ne, Beltan je prošao... održala je obrede sa Akolonom kao što je znala da treba, nije ležala u pećini i čekala Kralja-Jelena... i zašto ju je sada posetio san o Lanseletu, pitala se, zašto nije sanjala Akolona, kada ga je učinila svojim sveštenikom i gospodarem Beltana, i svojim ljubavnikom? Zašto je, posle toliko godina, sećanje na odbijanje i svetogrđe moralo da je pogodi pravo u dušu?
     Pokušala je da se smiri i ponovo zaspi, ali san nije dolazio, i ležala je budna, potresena, sve dok u njenu sobu nisu prodrli prvi zraci letnjeg sunca.

11.

     Gvenvir je počela da mrzi praznik Duhova, od kada je Artur redovno stao da upućuje pozive starim vitezovima da dođu u Kamelot i obnove prijateljstvo. Kako je mir u zemlji jačao, a stari vitezovi se rasuli, svake godine ih je dolazilo sve manje, jer mnogi su bili vezani za porodicu i imanje. A Gvenviri je to bilo milo, jer sastanci na Duhove suviše su je podsećali da dane kada Artur nije bio hrišćanski kralj, nego je nosio omrznutu zastavu Pendragona. Na Duhove, dvor je pripadao njegovim vitezovima i ona uopšte nije učestvovala u njegovom životu.
     Sada je stajala iza njega dok je pečatom zatvarao dvadesetak poziva koje su načinili njegovi pisari, za svakog podređenog kralja i za mnoge stare vitezove. "Zašto šalješ poseban poziv ove godine? Oni koji nemaju druga posla svakako bi došli i bez toga."
     "Ali ove godine to nije dovoljno", rekao je Artur, okrenuvši se da joj se nasmeši. Shvatila je da je osedeo, mada je bio toliko plavokos da se to nije videlo osim ako se priđe sasvim blizu. "Hoću da znaju da će biti toliko turnira da će svi shvatiti kako je Arturova legija još u stanju da se dobro bori."
     "Zar misliš da iko sumnja u to?"
     "Možda i ne. Ali tu je onaj Lucijus iz Donje Britanije - Bors me je obavestio, i kao što su svi podređeni kraljevi došli da mi pomognu kad su Saksonci i severnjaci napali naše ostrvo, tako sam i ja obavezan da pomognem njima. Zamisli, naziva sebe rimskim imperatorom!"
     "A ima li ikakvog prava na to?" upitala je Gvenvir.
     "Zar moraš da pitaš? Svakako ga ima mnogo manje od mene", rekao je Artur. "Ženo moja, već više od stotinu godina nema rimskog imperatora. Konstantin je bio imperator i nosio je purpur, a posle njega Magnus Maksimus, koji je došao preko Kanala kako bi pokušao da postane imperator; ali nikada se nije vratio u Britaniju, i sam Bog zna šta mu se desilo i gde je umro. A posle njega, Ambrozije Aurelijanus podigao je narod protiv Saksonaca, pa potom Uter, i pretpostavljam da je svako od njih mogao da se proglasi za imperatora, kao i ja, ali ja sam zadovoljan što sam Vrhovni kralj Britanije. Kada sam bio dečak, čitao sam malo istorije Rima, i nije ništa novo što poneki nikogović stekne odanost par legija, pa prisvoji pravo da nosi purpur. Ali ovde, u Britaniji, simbol orla nije dovoljan da bi neko postao imperator. Inače bi Urijens to već bio! Pozvao sam ga da dođe - odavno nisam video sestru."
     Gvenvir nije odgovorila na to, bar ne direktno. Stresla se. "Ne želim da ponovo vidim rat u zemlji i da slušam o ubistvima..."
     "Ne želim ni ja. Mislim da svi kraljevi više žele mir."
     "Ja nisam tako sigurna. Među tvojim ljudima ima ih mnogo onih koji stalno govore o starim vremenima, kada su se neprekidno borili protiv Saksonaca. A sada zameraju Saksoncima što su postali hrišćani, bez obzir na to što kaže biskup..."
     "Ja mislim da oni ne žale za ratom", rekao je Artur, smešeći se svojoj kraljici. "Mislim da žale za vremenom kada su bili mladi i kada su svi bili bliski. Zar ti nikada ne čezneš za tim godinama, ženo moja?"
     Gvenvir je osetila da crveni, jer dobro se sećala... onih dana kada je Lanselet bio njen zaštitnik i kada su se voleli... hrišćanska kraljica ne bi smela tako da razmišlja, pa ipak nije mogla da se obuzda. "Zaista žalim, mužu moj. A, kao što kažeš, možda je to samo žal za madošću... nisam više mlada", uzdahnula je, a on ju je uhvatio za ruku. "Najdraža moja", rekao je, "za mene si jednako lepa kao i prvog dana kad smo legli zajedno." Znala je da govori istinu.
     Ali primorala je sebe da ostane mirna, da ne pocrveni. Nisam mlada, pomislila je, i ne pristoji se da mislim na te dane i da žalim, jer sam tada bila grešnica i preljubinca. Sada sam to okajala i pomirila se sa Bogom, a čak je i Artur okajao svoj greh sa Morganom. Primorala je sebe da misli na praktične stvari, kao što priliči kraljici čitave Britanije. "Pretpostavljam da ćemo imati više gostiju nego ikada - moram da se posavetujem sa Kajem i ser Lukanom gde da ih sve smestimo i kako da ih ugostimo. Hoće li doći i Bors iz Donje Britanije?"
     "Doći će, ako bude mogao", rekao je Artur, "mada mi je Lanselet poslao poruku - tražio je dozvolu da ode i pomogne svom bratu Borsu ukoliko je opsednut. Javio sam mu da dođe ovamo, jer može se desiti da svi pođemo.. Sad, kad Pelinora više nema, Lanselet je postao kralj kao Elenin muž, jer sin im je još mali. A Agraven će doći u ime Morgoze iz Lotije, i Urijens - ili možda neki od njegovih sinova. Urijens se sjajno drži za svoje godine, ali nije besmrtan. Njegov najstariji sin prilična je budala, ali Akolon je jedan od mojih starih vitezova, a Urijens ima Morganu da ga savetuje."
     "Meni se to ne čini pravo", rekla je Gvenvir. "Sveti apostol je rekao da žene treba da se pokoravaju mužu, a Morgoza ipak vlada Lotijom, dok je Morgana desna ruka svom kralju u Severnom Velsu."
     "Moraš se setiti, gospo moja, da ja potičem od kraljevske loze Avalona. Nisam kralj samo zato što sam sin Utera Pendragona, nego zato što sam Igrenin sin, a ona je kćer stare Gospe od Jezera. Gvenvir, od pamtiveka je Gospa vladala zemljom, a kralj je bio samo vojskovođa u vreme ratova. Čak i u doba Rimljana, legije su imale posla sa onima koje su nazvali podređenim kraljicama, koje su vladale plemenima, a neke od njih su bile sjajni ratnici. Zar nikada nisi čula za kraljicu Boadiceu? Ona je, pošto su joj legije silovale kćeri i pošto je i sama premlaćena kao pobunjenik protiv Rima, podigla vojsku i gotovo oterala Rimljane sa naših obala."
     "Nadam se da su je ubili", gorko je rekla Gvenvir.
     "Oh, jesu, i rastrgli je... ali to je bio znak da Rimljani ne mogu pobediti ukoliko ne prihvate činjenicu da u ovim zemljama vlada Gospa... Svaki vladar Britanije, sve do mog oca, Utera, nosio je titulu koju su Rimljani skovali za vojskovođu podređenog kraljici: dux bellorum, ratni vojvoda. Uter, i ja posle njega, držimo presto Britanije kao dux bellorum Gospe od Avalona, Gvenvir. Nemoj to da zaboraviš."
     "Mislila sam da si raskrstio sa time", nestrpljivo je rekla ona, "da si postao hrišćanski kralj i da si se pokajao zbog službe vilinskom narodu tog zlog ostrva..."
     Artur je odvratio jednako nestrpljivo. "Moj lični život i moja vera su jedno, Gvenvir, ali Plemena me podržavaju zato što nosim ovo!" Udario je po balčaku Ekskalibura, koji je nosio o pojasu, u starim purpurnim kanijama. "Preživeo sam ratove zbog magije ovog sečiva..."
     "Preživeo si ratove zato što te je Bog poštedeo da bi preveo ovu zemlju u hrišćanstvo", rekla je Gvenvir.
     "Jednog dana, možda. To vreme još nije došlo, gospo. U Lotiji je narod sasvim zadovoljan što živi pod Morgozinom vladavinom, a Morgana je kraljica u Kornvolu i u Severnom Velsu. Ako dođe vreme da sve ove zemlje priđu Hristu, zahtevaće da dobiju kralja umesto kraljice. Ja vladam ovom zemljom takvom kakva je, Gvenvir, a ne onakvom kakva bi biskupi želeli da bude."
     Gvenvir bi rado rapravljala dalje, ali primetila je u njegovom pogledu nestrpljenje i brzo se povukla. "Možda će jednom čak i Saksonci i Plemena prići krstu. Doći će dan, kao što je rekao biskup Patricije, kada će Hrist biti jedini kralj nad svim hrišćanima i kada će kraljevi i kraljice biti njegove sluge. Daj Bože da to bude što pre", rekla je i prekrstila se. Artur se nasmejao.
     "Rado ću biti Hristov sluga", rekao je, "ali ne i biskupov. Mada će biskup Patricije svakako biti među gostima, i ti ćeš ga ugostiti što bolje možeš."
     "A doći će i Urijens iz Severnog Velsa", rekla je Gvenvir, "a sa njim svakako i Morgana. A iz Pelinorove zemlje? Lanselet?"
     "Doći će", rekao je Artur, "mada se bojim, ako želiš da ponovo vidiš svoju rođaku Elenu, da ćeš morati da putuješ kod nje; Lanselet je javio da ona opet očekuje porođaj."
     Gvenvir se trgla. Znala je da Lanselet provodi malo vremena kod kuće za ženom, ali Elena je podarila Lanseletu ono što ona nije mogla - sinove i kćeri.
     "Koliko je godina Eleninom sinu? On treba da mi bude naslednik, treba da ga usvojimo na dvoru", rekao je Artur.
     "Ponudila sam to čim se rodio", odvratila je Gvenvir, "ali Elena je rekla da, bez obzira na to što će jednog dana biti kralj, treba da bude vaspitan jednostavno i skromno. Tebe je usvojio običan čovek, i to ti nije naudilo."
     "Pa, možda je u pravu", rekao je Artur. "Voleo bih bar jednom da vidim Morganinog sina. On je sada već odrastao - sedamnaest godina je prošlo. Znam da ne može da me nasledi, sveštenici to ne bi dozvolili, ali on je ipak jedini moj sin i voleo bih da ga jednom vidim i da mu kažem... ne znam šta bih mu rekao. Ali rado bih ga jednom video."
     Gvenvir se uzdržala od gnevnog odgovora koji joj je bio na vrh jezika; nova rasprava na ovu temu ne bi donela ništa. "Dobro mu je tamo gde je", mirno je rekla. Govorila je istinu, i kad je izgovorila reči, znala je da su tačne; bilo joj je milo što Morganin sin odrasta na čarobnjačkom ostrvu, gde hrišćani ne zalaze. S obzirom na to, bilo je još sigurnije da nikakav preokret neće moći da ga dovede na Arturov presto - sveštenici i narod sve su manje verovali magiji Avalona. Da je odrastao na dvoru, možda bi neka sitna duša i poverovala da je Morganin sin dostojniji naslednik od Lanseletovog.
     Artur je uzdahnuo. "Ipak, teško je kad znaš da imaš sina koga nikada nisi video", rekao je. "Možda jednog dana." Ali ipak je slegnuo ramenima. "Svakako si u pravu, draga. Šta ćemo sa gozbom? Znam da ćeš ti učiniti da bude nezaboravna, kao i uvek."

     Tako je i bilo, pomislila je Gvenvir tog jutra, gledajući mnoštvo šatora i paviljona. Veliko turnirsko polje bilo je raščišćeno i oivičeno konopcima i zastavama, a na letnjem vetru je lepršalo pedesetak zastava podređenih kraljeva i preko stotinu vitezova. Kao da se ulogorila čitava vojska.
     Potražila je Pelinorovu zastavu, belog zmaja koga je uzeo pošto je ubio zmaja iz jezera. Lanselet će biti tu... prošlo je više od godinu dana otkako ga je videla, a i to je bilo zvanično, pred dvorom. Prošle su godine otkako je ostala nasamo sa njim makar i na trenutak; dan pre no što će se oženiti Elenom, došao je da je potraži i oprosti se.
     I on je bio Morganina žrtva; nije je izdao, oboje su bili žrtva okrutnog Morganinog trika. Kada joj je ispričao, plakao je, a ona je čuvala uspomenu na njegove suze kao najveći kompliment koji joj je ikada dao... ko je još video Lanseleta da plače?
     "Kunem ti se, Gvenvir, uhvatila me je u zamku - Morgana mi je prenela lažnu poruku i maramicu sa tvojim mirisom. A mislm da me je i opila, ili je bacila neku čaroliju na mene." Pogledao ju je u oči, plačući, pa se i ona rasplakala. "A i Eleni je ispričala nekakvu laž, kako sam bolestan od ljubavi prema njoj... i bili smo zajedno. Isprva sam mislio da si to ti, jer bio sam kao opčinjen. A onda, kad sam shvatio da u naručju držim Elenu, ipak nisam mogao da se zaustavim. Tada su došli sa bakljama... šta sam mogao da učinim, Gven? Oduzeo sam devičanstvo kćeri svog domaćina. Pelinor je imao prava da me istog časa ubije..." Glas mu se slomio. "Bože, više bih voleo da sam se bacio na njegov mač..."
     Upitala ga je da li to znači da onda uopšte ne mari za Elenu. Znala je da je neoprostivo postaviti takvo pitanje, ali nije mogla da živi bez tog odgovora... ali iako je Lanselet bio spreman da joj govori o svom jadu, nije hteo da govori o Eleni; samo je kruto rekao da to nije Elenina krivica i da je vezan čašću da pokuša da je usreći koliko god može.
     Pa, to je bilo to. Morgana je učnila kako je želela. Ona će samo videti Lanseleta i dočekaće ga kao muževljevog rođaka, i ništa više. Ludilo je davno prošlo, ali ipak će ga videti i to je bolje nego ništa. Pokušala je da se umesto toga pozabavi mislima o gozbi. Ispečena su dva vola, hoće li to biti dosta? Pre nekoliko dana ulovljen je veliki divlji vepar, a sa okolnih imanja su donesene dve svinje, i sve je ispečeno pod žarom; već je tako dobro mirisalo da se grupa gladne dece motala okolo, udišući fine mirise. Bile su spremne stotine heljdinih hlebova, od kojih je dobar deo podeljen narodu koji je došao da se okupi po ivicama polja i gleda zabavu gospode, kraljeva i vitezova; bile su tu i jabuke pečene u pavlaci, puna vedra oraha, slatkiši za dame, kolači sa medom, zečevi i male ptice ukuvane u vinu... ako gozba ne ispadne uspešna, to svakako neće biti zbod nedostatka fine i obilne hrane!
     Okupili su se nešto iza podneva; duga kolona bogato odevenih plemića i gospi ulazila je u veliku salu i bivala odvedena na unapred određena mesta. Vitezovi su, kao i obično, smešteni oko velikog Okruglog stola; ma koliko veliki bio, za njime više nije bilo mesta za sve zvanice.
     Gaven, koji je uvek bio najbliži Arturu, predstavio je svoju majku, Morgozu. Oslanjala se o ruku mladića koga Gvenvir u prvi mah nije prepoznala; Morgoza je bila vitka kao i uvek, kose još tamne i guste, okićene draguljima. Naklonila se pred Arturom, koji joj je dao znak da ustane, a potom je zagrlio.
     "Dobro došla na moj dvor, tetka."
     "Čula sam da jašeš samo bele konje", rekla je Morgoza, "pa sam ti dovela jednog iz saksonskih zemalja. Tamo imam jednog usvojenog sina, koji ti ga je poslao na poklon."
     Gvenvir je primetila da Artur steže zube i mogla je da pogodi ko bi bio taj usvojeni sin. Ipak, Artur se uzdržao. "Zaista kraljevski dar, tetka", rekao je.
     "Nisam htela da uvedem konja u salu, kao što čujem da je običaj među Saksoncima", vedro je rekla Morgoza. "Ne verujem da bi gospa od Kamelota volela da njena sala, spremna za goste, postane staja! A tvoje sluge svakako već imaju puno posla, Gvenvir!" Zagrlila je kraljicu; obujmljena toplotom, Gvenvir je stigla da primeti da je Morgozino lice prekriveno debelim slojem šminke i da su joj blistave oči oivičene ugljem; ali ipak je bila veoma lepa.
     "Hvala na uviđavnosti, gospo Morgoza", rekla je Gvenvir. "Ne bi bilo prvi put da mom gospodaru dovedu ovamo poklonjenog konja ili psa, i znam da je to samo učtivost, ali ne sumjam da će konj biti sasvim zadovoljan da čeka napolju - gostoprimstvo Kamelota svakako ne znači mnogo čak ni najboljim konjima. On će radije jesti u štali! Mada nam je Lanselet pričao o nekom Rimljaninu koji je naredio da njegovog konja poje vinom iz zlatnog vedra i proglasio ga za plemića i ovenčao ga lovorom..."
     Mladić koji je pratio Morgozu se nasmejao. "Sećam se, Lanselet je pričao tu priču na venčanju moje sestre. Bio je to imperator Gaj Bogoliki, koji je proglasio svog omiljenog konja za senatora, a kada je umro, naredni imperator je rekao nešto u smislu da konj barem nije davao pogrešne savete i nije počinio ubistvo. Ali ne čini ništa slično, gospodaru Arture - mi nemamo sedišta dovoljno prostrana za takvog viteza, ukoliko odlučiš da unaprediš svog pastuva!"
     Artur se od srca nasmejao i uhvatio mladića za ruku. "Neću, Lamorače", rekao je, i Gvenvir se trgla kad je shvatila ko mora biti mladić kraj Morgoze: Pelinorov sin. Da, čula je govorkanja - da je Morgoza odabrala za miljenika mladića i da to ne krije pred dvorom - kako žena može deliti postelju sa muškarcem dovoljno mladim da joj bude sin? Lamoraku je i sada jedva dvadeset pet godina! Pogledala je Morgozu sa mešavinom divljenja, užasa i zavisti. Izgleda tako mlada, veoma je lepa uprkos tolikim bojama, i čini šta želi, nimalo ne marećii ako je zbog toga svi kritikuju! Kad je progovorila, glas joj je bio leden. "Hoćeš li da dođeš i sedneš kraj mene, rođako, a muškarci neka pričaju svoje priče?"
     Morgoza je uhvatila Gvenvir za ruku. "Hvala ti, rođako. Tako retko dolazim na dvor, da mi je strašno milo što ću barem jednom sedeti među gospama i ćaskati o tome ko se udao, ko je našao ljubavnika i kakva je nova moda! Toliko sam zauzeta vladanjem Lotijom da imam vrlo malo vremena za ženske stvari, i to mi je pravi lukrsuz i zadovoljstvo." Pogladila je Lamoraka po ruci, i kad je mislila da je niko ne gleda, poljubila ga je u slepoočnicu. "Ostavljam te sa vitezovima, mili."
     Njen teški miris, kojim su odisale i haljine i ukrasi, umalo da ošamuti Gvenvir kada je kraljica Lotije sela kraj nje na klupu. "Ako si toliko zauzeta državnim poslovima, rođako, zašto ne oženiš Agravena, pa neka on vlada umesto oca, a ti da se odrekneš tereta? Tvoj narod je svakako nesrećan što nema kralja..."
     Morgoza se veselo, toplo nasmejala. "Pa, onda bih morala da živim neudata, pošto je u toj zemlji kralj onaj koji se oženi kraljicom, a to mi, draga moja, uopšte ne bi odgovaralo! A Lamorak je premlad za kralja, mada ima druge dužnosti, i sasvim sam zadovoljna njime..."
     Gvenvir je slušala, zadivljena i zgađena; kako može žena Morgozinih godina da pravi od sebe budalu sa tako mladim čovekom? Pa ipak, on je pratio Morgozu pogledom kao da je najlepša i najdivnija žena na svetu. Jedva da je pogledao Izotu od Kornvola, koja se upravo klanjala pred prestolom uz svog matorog muža, vojvodu Markusa od Kornvola. Izota je bila tako lepa da se dvoranom proneo žamor; visoka i vitka, sa kosom boje tek iskovanog bakarnog novčića. Ali Makrus je svakako više cenio irsko zlato koje je nosila oko vrata i na kopči ogrtača, i irske bisere koje je uplela u kosu, nego blago njene lepote. Gvenvir je pomislila da je Izota najlepša žena koju je ikada videla. U poređenju sa njom, Morgoza je delovala isprano i naduvano, ali Lamorak ju je ipak netremice gledao.
     "Da, Izota je veoma lepa", rekla je Morgoza, "ali na dvoru vojvode Markusa priča se da je bacila oko na njegovog naslednika, mladog Drustana, više nego na samog Markusa, i ako bude imala dovoljno pameti da rodi dete starcu... mada, samo nebesa znaju da bi u tome bolje uspela sa mladim Drustanom." Nasmejala se. "Ne izgleda kao da je preterano srećna u bračnoj postelji. Ipak, ne verujem da Markus želi od nje mnogo više doli sina za Kornvol. Markus čeka samo sina, pa da objavi kako Kornvol pripada onome ko ga drži, a ne Morgani, koja ga je nasledila od Gorloasa - gde je moja rođaka Morgana? Jedva čekam da je zagrlim!"
     "Eno je sa Urijensom", rekla je Gvenvir, gledajući kralja Severnog Velsa koji se približavao prestolu.
     "Artur bi bolje postupio da je udao Morganu u Kornvol", rekla je Morgoza. "Ali verovatno je smatrao da je Markus suviše star za nju. Mada je lepo mogao da je uda za mladog Drustana - njegova majka je rođaka kralja Bana od Donje Britanije, i stoga je daleki rod i Lanseletu, i lepa je gotovo kao sam Lanselet, zar ne, Gvenvir?" Veselo se nasmešila. "Oh, gotovo sam zaboravila, ti si veoma pobožna, ti nikada ne gledaš nijednog muškarca osim svog muža. Pa, tebi je lako da budeš čedna, jer udata si za lepog, mladog i otmenog Artura!"
     Gvenvir je osetila da će poludeti od Morgozinog brbljanja. Zar žene ne misle ni na šta drugo? Morgoza je nastavljala. "Pretpostavjam da moraš malo popričati sa Izotom - ona je nova u Britaniji. Čula sam da slabo govori naš jezik, da mnogo bolje razume irski. Ali čula sam i da je u svojoj zemlji bila poznata po umeću sa magijom i biljem, i kada se Drustan borio sa irskim vitezom Marhausom, izlečila ga je kada su svi mislili da će umreti, i sada je on njen odani vitez i zaštinik - ili se barem priča da je to razlog. Mada, ona je tako lepa da se ne može znati... možda treba da je upoznam sa Morganom, i ona je vrlo vešta sa biljem i isceljivanjem. Imale bi o čemu da razgovaraju, a čini mi se da Morgana zna malo irski. I Morgana je udata za čoveka dovoljno starog da joj bude otac - stvarno mislim da je Artur tu pogrešio!"
     "Morgana se udala za Urijensa po svojoj volji", kruto je rekla Morgoza. "Zar misliš da bi Artur udao svoju dragu sestru bez njenog pristanka?"
     Morgoza je gotovo frknula. "Morgana je dovoljno puna života da bude nezadovoljna u krevetu jednog starca", rekla je, "a da ja imam posinka tako lepog kao Akolon, znam da se ne bih zadržala na tome!"
     "Hajde, pozovi gospu od Kornvola da sedne sa nama", rekla je Gvenvir, kako bi prekinula Morgozino ogovaranje. "I Morganu, ako hoćeš." Morgana je bila bezbedno udata za Urijensa; šta se tiče Gvenvir ako poželi da napravi od sebe budalu ili izloži besmrtnu dušu opasnosti, ležući sa nekim drugim muškarcem?
     Sa Morganom i dvojicom mlađih sinova, Urijens je prišao da pozdravi Artura, koji je uzeo starog kralja za obe ruke, pozdravio ga kao zeta i poljubio Morganu u oba obraza.
     "Nisi mi valjda doneo poklone, Urijense? Od rođaka mi nisu potrebni pokloni, dovoljna mi je njihova ljubav", rekao je.
     "Ne nosim ti samo poklon, želim i da te molim za nešto", rekao je Urijens. "Hoćeš li da primiš mog sina Uvena za viteza Okruglog stola?"
     Artur se nasmešio vitkom, tamnoputom mladiću koji je klečao pred njim. "Koliko ti je godina, mladi Uvene?"
     "Petnaest, kralju i gospodaru moj."
     "E pa, ustani, ser Uvene", veličanstveno je rekao Artur. "Noćas ćeš bdeti kraj svog oružja, a sutra ćeš biti proglašen za viteza."
     "S tvojom dozvolom", javio se Gaven, "mogu li ja da ukažem tu čast svom rođaku Uvenu, gospodaru Arture?"
     "Ko bi bio bolji za to od tebe, prijatelju i rođače moj?" odgovorio je Artur. "Ako ti to odgovara, Uvene, neka bude tako. Rado te primam za viteza tebe radi, i zato što si posinak moje drage sestre. Dajte mu mesta tamo za stolom, ljudi, a ti, Uvene, možeš sutra da učestvuješ na turniru u mojoj grupi."
     "H-hvala, gospodaru", zamucnuo je Uven.
     Artur se nasmešio Morgani. "Hvala ti na ovom poklonu, sestro."
     "To je poklon i meni, Arture", odgovorila je Morgana. "Uven mi je kao pravi sin."
     Gvenvir je okrutno pomislila kako Morgana konačno izgleda saobrazno svojim godinama; na licu su joj se primećivale bore, a u vranoj kosi imala je sede vlasi, mada su joj tamne oči bile duboke kao i uvek. A govorila je o Uvenu kao o rođenom sinu, i gledala ga je sa ponosom i ljubavlju. A njen rođeni sin mora da je još stariji od ovog...
     I tako Morgana, prokleta bila, ima dva sina, a ja nemam ni usvojenog!
     Morgana je, sedeći sa Urijensom malo dalje za stolom, bila svesna Gvenvirinog pogleda na sebi. Koliko me mrzi! Čak i sada, kada ne mogu da joj naudim! Ona, pak, nije mrzela Gvenvir; čak je prestala da se gnuša braka sa Urijensom, znajući da ju je upravo to na neki okolišan način vratilo onome što je nekada bila - sveštenica Avalona. Ipak, da nije Gvenvir, mogla sam se udati za Akolona, a ovako smo prepušteni na milost slugama koje nas uhode i koji bi nas izdali Urijensu samo radi nagrade... Ovde, u Kamelotu, moraju biti posebno oprezni. Gvenvir ni od čega ne bi prezala da je uvali u nevolje.
     Nije trebalo da dođe. No, Uven je želeo da ona prisustvuje njegovom proglašenju za viteza, a ona mu je bila jedina mati koju je ikada imao.
     Urijens ipak neće večito živeti - mada je ponekad, tokom ovih godina, pomišljala da je rešio da se takmiči sa drevnim kraljem Metuzalemom - a sumnjala je da bi čak i najgluplji svinjari Severnog Velsa prihvatili Avaloha za kralja. Kad bi mogla da rodi Akolonu dete, onda niko ne bi dovodio u pitanje njegovo pravo da vlada uz nju.
     Bila je spremna da rizikuje - Vivijen je, na kraju krajeva, bila starija od nje kada je rodila Lanseleta, a dočekala je da ga vidi odraslog. Ali Boginja joj nije poslala ni nagoveštaj nade u začeće, i iskreno rečeno, nije to mnogo ni želela. Uven joj je bio dovoljan kao sin, a Akolon joj nije prebacivao zbog toga što nema dece - svakako je smatrao da niko ne bi ni pomislio da je rodila Urijensovo dete, mada je Morgana bila uverena da bi lako ubedila matorog muža da prizna dete za svoje; verovao joj je u svemu, i dovoljno često je ležala u njegovoj postelji - čak i suviše često, za svoj ukus.
     Sada se obratila Urijensu. "Hajde da ti ja napunim tanjir. Ona pečena svinja preteška je za tebe, biće ti muka. Da uzmeš ovaj raženi hleb, recimo, pa ga umačeš u sok od pečenja, a evo i divnih, debelih zečijih leđa." Pozvala je slugu koji je nosio poslužavnik sa ranim voćem i odabrala svom mužu nekoliko jagoda i trešanja. "Evo, znam da ovo voliš."
     "Suviše si dobra prema meni, Morgana", rekao je on, a ona ga je potapšala po mišici. Vredelo je truda - sve vreme koje je provodila starajući se o njemu, pazeći na njegovo zdravlje, vezući mu košulje i ogrtače, pa čak povremeno nalazeći mlade žene za njega i dajući mu biljne napitke koji su mu makar nakratko vraćali pravu muškost; Urijens je ubeđen da ga ona obožava i nikada nije dovodio u pitanje njenu odanost niti joj je odbio išta što je tražila.
     Gozba je odmicala svojim tokom - ljudi su se kretali salom, grickali kolače i slatkiše, uzimali još vina i piva, razgovarali sa prijateljima i rođacima koje su viđali samo jednom ili dvaput godišnje. Urijens je još jeo jagode; Morgana je zamolila za dozvolu da ode i razgovara sa rođakama.
     "Kako god želiš, najdraža", promrmljao je on. "Trebalo je da mi podšišaš kosu, sada svi vitezovi nose kratku..."
     Pogladila ga je po ono malo preostalih kovrdža. "Oh, ne, mili. Mislim da ova dužina bolje odgovara tvojim godinama. Sigurno ne bi voleo da izledaš kao đačić ili kao monah." A osim toga, pomislila je, imaš toliko malo kose da bi, kad bih je skratila, ćela na temenu sijala kao svetionik! "Pogledaj, plemeniti Lanselet još nosi dugačku kosu, kao i Gaven i Garet - a njih niko ne bi proglasio starim."
     "U pravu si, kao i uvek", smesta je priznao Urijens. "Pretpostavljam da duža kosa pristaje zrelim ljudima. U redu je da dečak kao Uven ostriže grivu." Uven je, zaista, veoma skratio kosu, po novoj modi, tako da mu je vrat ostao go. "Vidim da i Lanselet ima sede u kosi - očito niko od nas ne postaje mlađi, mila."
     Kad se Lanselet rodio, ti si već bio deda, ljutito je pomislila Morgana, ali je samo promrmljala da su svi svakako stariji nego pre deset godina - istina sa kojim se svakako niko ne bi raspravljao - i udaljila se.
     Lanselet je i dalje, pomislila je, najlepši čovek koga je ikada videla; u poređenju sa njim čak je i Akolon delovao suviše savršeno, suviše preciznih crta lica. Imao je sede u kosi, to da, kao i u kratko podšišanoj bradi; ali u očima mu je svetlucao onaj stari osmeh. "Dobar ti dan, rođako."
     Začudila se njegovoj veselosti. Pa ipak, Urijens je rekao istinu, više nismo tako mladi, pomislila je, i malo ko se seća vremena kada smo svi bili dobri prijatelji. Zagrlio ju je, i osetila je svilasti doditr njegove brade po obrazima.
     "Zar Elena nije ovde?" upitala je.
     "Ne, pre tri dana mi je rodila drugu kćer. Nadala se da će roditi dete ranije, kako bi se dovoljno oporavila da dođe na Duhove, ali devojčica je lepa i krupna i potrajalo je dok se rodila. Očekivali smo je još pre tri nedelje!"
     "Koliko dece sad imate, Lanse?"
     "Troje. Galahad je velik momak, ima sedam godina, a Nimui je peta. Ne viđam ih baš često, ali dadilje kažu da su bistri i spretni za svoje godine, a Elena je odlučila da novu devojčicu krsti Gvenvir, prema kraljici."
     "Mislim da ću otići na sever da je posetim", rekla je Morgana.
     "Siguran sam da će ti se obradovati. Pomalo je usamljena", rekao je Lanselet. Morgana je bila sigurna da joj se Elena uopšte neće obradovari, ali to se ticalo samo njih dve. Lasnelet je pogledao ka podijumu, gde je Gvenvir dovela Izotu od Kornvola da sedi kraj nje, dok je Artur razgovarao sa vojvodom Markusom i njegovim nećakom. "Poznaješ li mladog Drustana? Čujem da je dobar harfista, mada ni prineti Kevinu, naravno."
     Morgana je odmahnula glavom. "Hoće li Kevin svirati na gozbi?"
     "Nisam ga video", rekao je Lanselet. "Kraljica ga ne voli - dvor je postao suviše hrišćanski za to, mada ga Artur ceni kao savetnika koliko i kao muzičara."
     "Jesi li i ti postao hrišćanin?"
     "Voleo bih da jesam", odgovorio je, duboko uzdahnuvši. "Ta vera mi se čini tako jednostavna - navodno, svi treba samo da verujemo da je Hrist umro radi naših grehova, jednom zauvek. Ali suviše dobro mi je poznata istina... o načinu na koji dejstvuje život, kako živimo živote jedan za drugim i kako samo sami možemo da pokrenemo uzroke i popravimo štetu koju smo načinili. Nije u moći jednog čoveka, ma koliko bio svet i blagosloven, da iskupi sve grehove svih ljudi, koji su ih pokolenjima stvarali. Kako drugačije da objasniš zašto neki ljudi imaju sve, a drugi tako malo? Ne, ja mislim da se sveštenici okrutno poigravaju ljudima, ubeđujući ih da oni u ime Boga mogu da saslušaju njihove grehove i da im oproste u njegovo ime - oh, voleo bih da je to istina. A neki njihovi sveštenici su dobri i pošteni ljudi."
     "Nikada nisam srela nijednog ni upola dobrog i učenog kao što je bio Talesin", rekla je Morgana.
     "Talesin je bio velika duša", rekao je Lanselet. "Možda jedan život služenja bogovima ne može stvoriti toliko mudrosti, a on je jedan od velikana koji su ih služili stotinama godina. U poređenju sa njim, Kevin je jednako nedostojan da bude Merlin kao što je moj sinčić nedostojan da sedne na Arturov presto i povede njegovu vojsku u boj. A Talesin je bio dovoljno veliki da se ne svađa sa sveštenicima, jer znao je da oni služe svom Bogu najbolje što umeju, a možda će, posle mnogo života, shvatiti da je njihov Bog veći nego što oni zamišljaju. A znam da je poštovao snagu volje koju ulažu u čedan život."
     "Meni se to čini kao svetogrđe i odbijanje života", rekla je Morgana, "a znam da je i Vivijen tako mislila." Zašto stojim ovde i raspravljam o veri sa Lanseletom, pomislila je, baš sa njim od svih ljudi na svetu?
     "Vivijen je, kao i Talesin, došla iz drugog sveta i iz drugog vremena", rekao je Lanselet. "Oni su u svoje vreme bili divovi, a mi sada moramo da se zadovoljimo onim što imamo. Ti toliko ličiš na nju, Morgana." Nasmešio se kao krivac, a njoj se zgrčilo srce; setila se kada joj je jednom već rekao nešto slično... ne, i to sam sanjala, ali ne mogu da se svega setim... On je nastavio: "Vidim da si došla sa mužem i dobrim pastorkom - on će biti dika među vitezovima. Oduvek sam ti želeo sreću, Morgana, a ti si mi se godinama činila nesrećna, ali sada si kraljica u svojoj zemlji i imaš dobrog sina..."
     Naravno, pomislila je, šta bi jedna žena još mogla da poželi?
     "Moram da odem i pozdravim kraljicu..."
     "Da", rekla je, i nije uspela da prikrije gorčinu u glasu. "To sigurno jedva čekaš da učiniš."
     "Oh, Morgana", žalosno je reko on, "toliko dugo se znamo, svi smo rođaci, zar ne možemo ostaviti prošlost na miru? Zar me toliko prezireš, zar je još toliko mrziš?"
     Morgana je odmahnula glavom. "Ne mrzim ni tebe ni nju", rekla je. "Zašto bih? Ali mislila sam, sad si oženjen - a i Gvenvir zaslužuje da je ostaviš na miru."
     "Nikada je nisi razumela", uspalio se Lanselet. "Siguran sam da je mrziš još od kako ste obe bile devojčice! To nije lepo od tebe, Morgana! Ona je okajala svoj greh, a ja - pa, oženjen sam, kao što kažeš, drugom. Ali neću je se kloniti kao da je gubava. Ako želi moje prijateljstvo, kao muževljevog rođaka, imaće ga!"
     Morgana je znala da je iskren; pa, njoj to ništa nije značilo. Sada joj je Akolon pružao ono što je tako dugo želela od Lanseleta... a, začudo, i to je bilo bolno, kao mesto odakle je izvađen bolan zub; toliko dugo ga je volela da je sada, kada je mogla da ga pogleda bez želje, osećala prazninu duboko u sebi. "Izvini, Lanse", tiho je rekla. "Nisam želela da te naljutim. Kao što si rekao, to je sve davno prošlo."
     On, izgleda, stvarno veruje da on i Gvenvir mogu da budu obični prijatelji... možda bi to i mogao, a Gvenvir je postala tako pobožna da za nju uopšte ne sumnjam...
     "Tako, dakle, Lanselete, kao i uvek, ćaskaš sa najlepšim gospama na dvoru", rekao je nečiji veseli glas, i Lanselet se okrenuo i čvrsto zagrlio pridošilcu.
     "Garete! Kako ti je, tamo na severu? Znači, sad si i ti oženjen i glava porodice... koliko ti je žena rodila dece, dvoje ili troje? Lepi, sad izgledaš bolje nego ikada - čak ni Kaj ne bi mogao da ti se podsmeva!"
     "Voleo bih da ga imam u kuhinji", nasmejao se Kaj, prilazeći da potapše Gareta po ramenu. "Četiri sina, je li tako? Gospa Lionors rađa blizance, kao divlje mačke u tvojoj domaji, zar ne? Morgana, ti kao da se podmlađuješ sa godinama", dodao je, sagavši se da joj poljubi ruku; oduvek ju je voleo.
     "Ali kada vidim Gareta odraslog, i to tako lepog, osećam se starija od planina", namejala se i Morgana. "Žena zna da je ostarila kada zagleda svakog visokog mladića i govori sebi, znala sam ga pre no što je prohodao..."
     "Avaj, u mom slučaju to je istina, rođako." Garet se sagnuo da je zagrli. "Sećam se kako si mi deljala drvene vitezove kad sam bio obična beba..."
     "Još se sećaš tih lutaka?" Morgani je bilo milo.
     "Naravno - jednog od njih Lionors još čuva", rekao je Garet. "Divno je obojen, crveno i plavo, i moj najstariji sin bi ga se rado dočepao, ali meni je suviše drag. Znaš li da sam ga, kao mališa, nazivao Lanseletom, rođače?"

    I Lanselet se nasmejao, a Morgana je pomislila kako ga nikada nije videla tako bezbrižnog i vedrog kao sada, među prijateljima. "Tvoj sin je otprilike kao moj Galahad, čini mi se. Video sam ga pre nekoliko dana, prvi put otkako je prohodao. A curice su lepe, ili mi se barem učinilo tako."
     Garet se opet obratio Morgani. "Kako je moj usvojeni brat Gvideon, gospo Morgana?"
     "Čula sam da je u Avalonu. Nisam ga viđala", kratko je odgovorila i požurila da se udalji, ostavivši Lanseleta okruženog prijateljima. Ali uto im se pridružio Gaven i sagnuo se da čvrsto zagrli Morganu.
     Gaven je bio ogroman, čudovišno težak, sa ramenima koja su izgledala - a verovatno su i bila - dovoljno široka da bi mogao da obori i bika; lice mu je bilo prekrivneo brojnim ožiljcima. "Tvoj sin Uven izgleda kao dobar momak. Mislim da će postati dobar vitez, a takvi će nam možda trebati - jesi li video svog brata Lajonela, Lanse?"
     "Ne - je li on ovde?" upitao je Lanselet, osvrćući se, i brzo je našao visokog, dežmekastog čoveka u pomalo neobičnom ogrtaču. "Lajonele! Kako stoje stvari u tvom maglovitom kraljevstvu sa one strane mora, brate?"
     Lajonel je prišao da ih pozdravi, govoreći sa tako neobičnim naglaskom da je Morgani bilo teško da ga razume. "Šteta što nisi tamo, Lanselete - možda ćemo imati ozbiljnih problema, jesi li čuo? Jesi li čuo šta javlja Bors?"
     Lanselet je odmahnuo glavom. "Poslednje što sam čuo o njemu bilo je da će se oženiti kćerkom kralja Hoela", rekao je. "Zaboravio sam joj ime..."
     "Izota - isto kao i kraljica Kornvola", rekao je Lajonel. "Ali do sada se još nisu venčali. Hoel, to sigurno znaš, spada u one koji nikada ne kažu ni da ni ne, nego beskrajno mozgaju o tome je li veća prednost imati za saveznika Donju Britaniju ili Kornvol..."
     "Markus nikome ne može predati Kornvol", suvo je rekao Gaven. "Kornvol je tvoj, zar ne, gospo Morgana? Koliko se sećam, Uter ga je dao gospi Igreni kada je došao na presto, pa si ga ti nasledila i od Igrene i od Gorloasa, mada ga je Gorloas izgubio zbog izdaje prema Uteru, ako dobro pamtim pripovest - sve se to desilo pre neo što sam se rodio, a ti si bila još dete."
     "Vojvoda Markus upravlja zemljom umesto mene", rekla je Morgana. "Nisam čula da polaže pravo na nju, mada sam jednom čula priču kako bi trebalo da se udam za vojvodu Markusa, ili za njegovog nećaka, Drustana..."
     "Bilo bi dobro da jesi", rekao je Lajonel, "jer Markus je pohlepan čovek - dobio je veliko blago uz svoju irsku gospu, a ne sumnjam da će pokušati da prisvoji i Kornvol i Tintagel, ako pomisli da bi mu to moglo uspeti, kao što lisici uspeva da pobegne sa kokoškom."
     "Više mi se dopadalo kada smo svi bili samo Arturovi vitezovi", rekao je Lanselet. "Ja sada vladam u Pelinorovoj zemlji, Morgana je kraljica u Severnom Velsu, a ti, Gavene, trebalo bi da si kralj u Londonu, kad bi se pozvao na svoja prava..."
     Gaven se na to iskezio. "Nemam ni dara ni volje za kraljevanje, rođače. Ja sam ratik, a život na jednom mestu i na dvoru ubio bi me od dosade! Sasvim sam srećan što će Agraven vladati uz moju majku. Mislim da su Plemena u tom pogledu u pravu - žene ostaju kod kuće i vladaju, a muškarci lunjaju okolo i vode ratove. Ne bih da se odvajam od Artura, ali priznajem da mi je dojadio život na dvoru. Ipak, turnirska bitka je bolja od nikakve."
     "Sigurna sam da ćeš ti biti pobednik", rekla je Morgana, smešeći se svom rođaku. "Kako ti je majka, Gavene? Nisam još razgovarala sa njom. Čula sam da joj osim Agravena još neko pomaže u vladanju", dodala je pomalo zlobno.
     Gaven se široko nasmešio. "Da, to je sad nova moda - i to je tvoje delo, Lanselete. Pošto si se ti oženio Pelinorovom kćerkom, pretpostavljam da je Lamorak pomislio da nijedan vitez ne može da bude čuven i galantan ukoliko nije postao ljub..." Brzo je prekinuo kad je video Lanseletovo lice i požurio da se ispravi, "miljenik i zaštitnik velike i lepe kraljice. Mislim da to nije samo poza - Lamorak, izgleda, zaista voli moju majku, i ne zameram mu zbog toga. Ona se udala za starog kralja Lota kad joj je bilo jedva petnaest godina, i čak i kad sam bio dečačić pitao sam se kako uspeva da živi sa njim, a da ipak uvek bude mila i dobra."
     "Morgoza je zaista mila i dobra", rekla je Morgana, "mada nije imala lak život uz Lota. On ju je, doduše, u svemu pitao za savet, ali dvor je bio toliko pun njegove kopiladi da uopšte nije morao da unajmljuje vojsku, i svaka žena koja bi se pojavila na dvoru bila je plen za njega, čak i ja, nećaka njegove žene. Smatra se da je takvo ponašanje u redu kod kralja, a ako neko zamera Morgozi zbog istih stvari, imaću šta da mu kažem!"
     "Znam da si ti prijatelj moje majke, Morgana", rekao je Gaven. "Znam i da je Gvenvir ne voli. Gvenvir..." Pogledao je Lanseleta, slegnuo ramenima i zaćutao. Umesto njega nastavio je Garet. "Gvenvir je toliko pobožna, a nikada nijedna žena nije morala da se požali na Arturovo ponašanje - možda je Gvenviri zato teško da razume kako žena može poželeti nešto više u životu od onoga što može da nađe u braku. Što se mene tiče, srećan sam što me je Lionors odabrala svojom slobodnom voljom i što je uvek zauzeta trudnoćama ili dojenjem, pa nema vremena da pogleda nekog drugog muškarca sve i kad bi to želela. Mada", dodao je, smešeći se, "nadam se da to i ne želi, jer ako bi poželela, misim da ništa ne bih mogao da joj odbijem."
     Lanselet se malo razvedrio. "Ne mogu da zamislim kako bi gospa udata za tebe, Garete, mogla da poželi još nekoga."
     "Sada moraš da misliš na druge stvari, rođače", rekao je Gaven, "jer, eno, kraljica te gleda, i treba da odeš i da joj izraziš poštovanje kao njen miljenik."
     I zaista, tog trenutka je jedna od Gvenvirinih gospi prišla da im se obrati gotovo dečijim lasom. "Vi ste ser Lanselet, zar ne? Kraljica vas je zamolila da dođete da razgovarate sa njom." Lanselet se na to naklonio Morgani. "Nastavićemo kasnije, Gavene i Garete", rekao je i udaljio se. Garet je namršteno gledao za njim. "Potrčao je čim mu je pružila ruku", promrmljao je.
     "Zar si očekivao nešto drugo, brate?" vedro je rekao Gaven. "On joj je miljenik otkako se udala za Artura, a da je bilo drugačije - znaš kako Morgana kaže: takve stvari se smatraju da pristoje kralju, pa zašto bi kritikovali kraljicu zbog sličnog ponašanja? Ne, sad je takva moda - zar nisi čuo priče o ovoj mladoj irskoj kraljici, udatoj za matorog vojvodu Markusa, i o tome kako joj Drustan peva pesme i sledi je u stopu... on je harfista, kažu, dobar koliko i Kevin! Jesi li ga čula kako svira, Morgana?"
     Odmahnula je glavom. "Nemoj nazivati Izotu kraljicom Kornvola", rekla je. "Ja sam jedina kraljica Kornvola. Markus je tamo samo moj namesnik, a ako je to zaboravio, vreme je da se podseti."
     "Mislim da je Izoti svejedno kako Markus naziva sebe", rekao je Gaven, okrenuvši se da pogleda dugi sto za kojim su sedele gospe. Morgoza se pridružila Gvenviri i irskoj krajici, a i Lanselet je razgovarao sa njima; Gvenvir mu se smešila, a Morgoza je rekla neku šalu na koju su se svi nasmejali, samo je Izota od Kronvola zurila u prazno, bleda i povučena. "Nikada nisam video tako nesrećnu ženu kao što je ova irska kraljica."
     "Da sam ja udata za starog vojvodu Markusa, sumnjam da bih bila srećna", rekla je Morgana, a Gaven ju je na to grubo zagrlio.
     "Artur je pogrešio što te je udao za matorog Urijensa, Morgana - sigurno si i ti nesrećna."
     Morgana je osetila da joj se grlo steže, kao da će se rasplakati od Gavenove ljubaznosti. "Možda nijedna žena ne može da nađe mnogo sreće u braku..."
     "Ne bih rekao", odvratio je Garet. "Lionors mi se čini sasvim srećna."
     "Da, ali Lionors je udata za tebe", nasmejala se Morgana. "A ja nisam bila te sreće, ja sam samo tvoja matora rođaka."
     "Svejedno", rekao je Gaven, "ne zameram ništa svojoj majci. Ona je bila odana Lotu sve dok je bio živ, i nikada se nije pred njim razmetala svojim ljubavnicima. Ona je dobra žena, a Lamorak je dobar čovek i dobar vitez. Što se tiče Gvenvir..." Iskrivio je lice. "Šteta što je Lanselet nije odveo nekuda daleko dok je još bilo vremena da Artur nađe sebi drugu ženu - mada mislim da će mladi Galahad biti dobar vladar, kada to vreme dođe. Lanselet potiče od stare kraljevske loze Avalona, a kralj je i po očevoj liniji, preko Bana od Donje Britanije."
     "Ipak", rekao je Garet, "ja mislim da je tvoj sin bliži prestolu od njegovog, Morgana". Tek sad se setila da je on bio dovoljno odrastao da se seća Gvideonovog rođenja. "A Plemena bi radije poklonila poverenje Arturovoj sestri - u davna vremena, sestrin sin bio je prirodan naslednik, u doba kada se vladavina prenosila ženskom krvlju." Namrštio se i zamislio na trenutak. "Morgana, je li on Lanseletov sin?" upitao je.
     Pretpostavljala je da je pitanje sasvim logično - njih dvoje su prijatelji od detinjstva. Ali odmahnula je glavom, pokušavajući da prikrije nervozu tako što će odgovoriti šalom. "Ne, Garete, da je tako, odavno bih ti rekla. Sve u vezi sa Lanseletom tebe je oduševljavalo. Oprostite mi, rođaci, moram da odem kod vaše majke - ona je uvek bila dobra prema meni." Okrenula se i polako pošla ka uzvišenju na kome su se nalazile gospe; odaja je bila sve zakrčenija kako su svi pozdravljali poznanike i stvarali grupice.
     Nikada nije volela pretrpane prostore, a u poslednje vreme je provodila toliko vremena na zelenim bregovima Velsa da se odvikla od zadaha zbijenih tela i dima sa ognjišta. Pokušavajući da se drži po strani, sudarila se sa čovekom koji se zateturao čak i od njenog lakog tela, pa je morao da se pridrži za zid, i tako se našla licem u lice sa Merlinom.
     Nije govorila sa Kevinom još od dana Vivijenine smrti. Hladno ga je pogledala u oči i okrenula se dalje.
     "Morgana..."
     Pravila se da ga ne čuje, ali Kevin je nastavio, glasom hladnim koliko i njen pogled. "Hoće li kćer Avalona odvratiti pogled kada joj se obraća Merlin?"
     Duboko je uzdahnula. "Ako mi naređuješ da te slušam u ime Avalona, tu sam. Ali to ne pristaje tebi, koji si predao Vivijenino telo hrišćanima. To je za mene izdaja."
     "A ko si ti da govoriš o izdaji, gospo, ti koja si kraljica u Velsu, dok je Vivijenin presto u Avalonu prazan?"
     Planula je. "Jednom sam pokušala da govorim u ime Avalona, a ti si mi naredio da ćutim." Pognula je glavu, ne čekajući njegov odgovor. Ne, on je u pravu. Kako se usuđujem da govorim o izdaji kada sam pobegla iz Avalona, suviše mlada i glupa da shvatim šta je Vivijen planirala? Tek sada počinjem da shvatam da mi je ona omogućila da vladam kraljevom savešću. A ja sam to odbacila i pustila da ga Gvenvir odvede u ruke sveštenicima. "Govori, Merline. Kćer Avalona te sluša."
     On je na trenutak ćutao, zagledan u nju, i ona se sa žaljenjem setila godina kad joj je on bio prijatej i saveznik na dvoru. "Tvoja lepota, kao i Vivijenina, raste sa godinama, Morgana", konačno je rekao. "U poređenju sa tobom svaka žena na ovom dvoru, uključujući i onu Irkinju koju nazivaju lepoticom, izgleda kao šarena lutka."
     Bledo se nasmešila. "Nisi me zaustavio imenom Avalona da bi sad sipao komplimente, Kevine."
     "Nisam? Loše sam se izrazio, Morgana - potrebna si u Avalonu. Ona koja sada tamo vlada..." Na trenutak je zbunjeno zaćutao. "Zar si toliko zaljubljena u svog postarijeg muža da ne možeš da se odvojiš od njega?"
     "Ne", rekla je, "nego tamo delam i u ime Boginje."
     "To znam", odgovorio je, "i to sam i rekao Ninijani. A ako Akolon bude nasledio oca, poštovanje Boginje tamo će rasti... ali Akolon nije naslednik prestola, a stariji sin je hrišćanska budala."
     "Akolon nije kralj, nego druid", rekla je Morgana, "a Avalohova smrt ne bi donela ništa - u Velsu sada poštuju rimljanske običaje, a Avaloh ima sina. Malog Kona, pomislila je, koji mi sedi u krilu i zove me bakom.
     Kevin je odgovorio na njene neizgovorene reči. "Život deteta nije siguran, Morgana. Mnoga ne dočekaju zrelost."
     "Neću da ubijam", rekla je, "čak ni u ime Avalona, i to im možeš slobodno preneti."
     "Kaži im to sama", rekao je Kevin, "Ninijan mi je kazala da ćeš ići tamo posle Duhova." Morgana je na to osetila praznu, hladnu mučninu i bilo joj je milo što je na bogatoj gozbi tek ponešto okusila.
     Znaju li onda sve? Da li me posmatraju i prosuđuju, dok varam starog muža koji mi veruje, i to sa Akolonom? Pomislila je na Elenu, uzdrhtalu i posramljenu pod svetlošću baklji koje su je zatekle nagu u Lanseletovom naručju. Znaju li šta planiram pre nego što i ja postanem sigurna u to? Ali radila je samo ono što joj je Boginja odredila.
     "Šta si došao da mi kažeš, Merline?"
     "Samo da je tvoje mesto u Avalonu još upražnjeno, i da Ninijan to zna jednako dobro kao i ja. Volim te, Morgana, i nisam izdajnik - boli me što tako misliš o meni, ti koja si mi toliko pružila." Pružio je izobličene ruke. "Vlada li mir među nama, Morgana?"
     "U ime Gospe, neka bude mir", rekla je i poljubila ga pravo u usta.
     Za njega Boginja ima moje lice... i prožeo ju je bol. Boginja daje život i muškost... i smrt. Kad su im se usne dodirnule, Merlin se trgao i povukao, a na licu mu se odražavao strah.
     "Zar me se gnušaš, Kevine? Kunem ti se životom, neću da činim ubistva. Nemaš čega da se plašiš", rekla je, ali on je pružio zgrčenu šaku da bi je prekinuo.
     "Ne zaklinji se, Morgana, jer ćeš platiti kaznu za krivokletstvo... niko od nas ne zna šta će Boginja zahtevati od njega. I ja sam sklopio Veliki Brak, i moj život je tog dana izgubljen. Živim samo po volji Boginje, i moj život nije tako sladak da bih odbio da ga žrtvujem", rekao je. Mnogo godina kasnije, Morgana će se setiti tih reči i one će joj olakšati najteži posao u čitavom životu. Nagnuo se ka njoj, u pozdravu koji pripada samo Gospi od Avalona ili Vrhovnom druidu, a onda se brzo okrenuo. Morgana je stajala, drhteći, i gledala ga kako odlazi. Zašto je to učinio? I zašto je se uplašio?
     Pošla je dalje kroz gomilu; kada je stigla do platforme, Gvenvir joj se ledeno osmehnula, ali Morgoza je ustala i primila je u topao, mirišljav zagrljaj.
     "Drago moje dete, izgledaš umorna - znam da ne voliš okupljenu masu!" Pružila joj je srebrni pehar, i Morgana je otpila malo vina, a onda je odmahnula glavom. "Ti kao da postaješ sve mlađa, tetka!"
     Morgoza se veselo nasmejala. "To je zato što se družim sa mladima - jesi li videla Lamoraka? Dok on misli da sam divna, i ja tako mislim, pa i izgledam tako... to je jedina čarolija koja mi treba!" Prešla je prstom preko bora koje je Morgana imala na slepoočnici. "Preporučujem ti to, mila, ili ćeš ubrzo postati stara i preka... zar nema lepih mladića na Urijensovom dvoru?"
     Morgana je preko ramena primetila kako se Gvenvir gadljivo mršti, mada je svakako mislila da se Morgoza šali. Barem moja veza sa Akolonom nije opšte poznata. A onda se naljutila. Za ime Boginje, neću se valjda stideti onoga što radim! Nisam ja Gvenvir!
     Lanselet je razgovarao sa Izotom od Kornvola. Da, on je uvek umeo da uoči najlepše gospe, i Morgana je videla da se to Gvenviri ne dopada; kraljica je progovorila sa nervoznom žurbom. "Gospo Izota, poznaješ li sestru mog muža, Morganu?"
     Irska lepotica je pogledala Morganu praznim pogledom i nasmešila se. Bila je veoma lepa, plavozelenih očiju i oštro srezanog lica. Mada je bila visoka, Morgana je primetila da su joj kosti tako sitne da izgleda kao dete okićeno draguljima, biserom i zlatom, koji su na njoj delovali preteški. Odjednom se sažalila na devojku i prećutala prve reči koje su joj pale na pamet: Znači, sada tebe zovu kraljica Kornvola? Moraću da porazgovaram sa vojvodom Markusom! Umesto toga, učtivo joj se obratila. "Rođaci mi kažu da si vešta sa biljem i lečenjem, gospo. Uskoro, ako budem imala vremena pre povratka u Vels, rado bih razgovarala sa tobom o tome."
     "Vrlo rado", učtivo je odvratila Izota. Lanselet je podigao pogled. "Rekao sam joj i da umeš da sviraš, Morgana. Hoćemo li te čuti danas?"
     "Kad je Kevin tu? Moja muzika nije ništa u poređenju sa njegovom", rekla je Morgana, ali Gvenvir se stresla i prekinula je.
     "Volela bih da me Artur posluša i otpravi tog čoveka sa dvora. Nimalo mi se ne sviđa da ovde borave čarobnjaci i veštice, a to strašno lice mora da pripada zloj duši! Ne znam kako možeš podneti da ga dodirneš, Morgana - ja bih pomislila da će se svaka pristojna žena razboleti od njegovog dodira, ali ti si ga ipak zagrlila i poljubila kao da ste rođaci..."
     "Sasvim je jasno", rekla je Morgana, "da mi potpuno nedostaje osećanje za pristojnost - i radujem se tome."
     Izota od Kornvola progovorila je tihim, umilnim glasom. "Ako spoljašnjost odaje stanje duše, znači da bi Kevinova muzika trebalo da nam bude znak, gospo Gvenvir, da je njegova duša ravna najvećim anđelima. Zao čovek ne bi mogao tako da svira."
     Uto im je prišao Artur, i čuo je poslednje reči. "Pa ipak", rekao je, "neću da vređam svoju kraljicu prisustvom nekoga ko joj je tako neprijatan - niti ću biti drzak da naredim jednom takvom umetniku da svira, kako bi ga slušali i oni koji ga ne poštuju." Zvučao je nezadovoljno. "Morgana, bi li nam ti svirala?"
     "Moja harfa je ostala u Velsu", odgovorila je. "Možda bih mogla da pozajmim jednu, malo kasnije. Sada je sala tako pretrpana i bučna da bi se muzika izgubila... Lanselet je jednako dobar u muzici kao i ja."
     Lanselet, koji je stajao iza njih, odmahnuo je glavom. "Oh, ne, rođako. Ja umem da razlikujem strune, jer sam odrastao u Avalonu i majka mi je dala harfu da učim čim sam mogao da je držim. Ali ja nemam dar za muziku kao ti, ili kao Markusov nećak - jesi li čula kako Drustan svira, Morgana?"
     Odmahnula je glavom. "Zamoliću ga da dođe da nam svira", rekla je na to Izota.
     Poslala je paža da ga dovede, i Drustan je brzo stigao, vitak i mlad, crne kose i očiju; zaista pomalo liči na Lanseleta, pomislila je Morgana. Izota ga je zamolila da svira, a on je poslao po harfu i seo na stepenik platforme, svirajući neke bretonske melodije. Bile su žalobne, u vrlo starim skalama, i navele su Morganu da razmišlja o drevnoj zemlji Lioneza, dalekoj i potonuloj negde iza obala Tintagela. On je zaista bio nadareniji od Lanseleta; čak i od nje, pomislila je. Mada nije bio ni prineti Kevinu, ipak je bio sjajan svirač. I glas mu je bio melodičan i umilan.
     Pod zaklonom muzike Artur se tiho obratio Morgani. "Kako si ti, sestro? Odavno nisi dolazila u Kamelot - nedostajala si nam."
     "Oh, je li?" upitlaa je Morgana. "Mislila sam da si me udao u Severni Vels upravo zbog toga - da moja gospa", ironično je pogledala Gvenvir, "ne bi morala da gleda ništa što joj je gadno, ni Kevina ni mene."
     "Kako možeš tako da govoriš?" pobunio se Artur. "Ja te veoma volim, to sigurno znaš, a Urijens je dobar čovek, i izgleda da se oslanja na tebe - svakako upija svaku tvoju reč! Želeo sam da ti nađem dobrog muža, Morgana, takvog koji ima sinove i neće ti prebacivati što ne možeš da mu rađaš decu. A danas sam rado primio u vitezove tvog lepog mladog pastorka. Šta bi još mogla da poželiš, sestro?"
     "Stvarno, šta? Šta bi žena mogla da želi osim dobrog muža, dovoljno starog da joj bude deda, i kraljevstva kojim će vladati, negde na kraju sveta - trebalo bi da padnem na kolena i zahvalim ti, brate!"
     Artur ju je uhvatio za ruku. "Zaista sam učinio ono što sam mislio da će ti odgovarati, sestro. Urijens jeste prestar za tebe, ali neće ni on večito živeti. Zaista sam mislio da sam te usrećio."
     On to, izgleda, zaista misli, zaključila je Morgana. Kako može da bude tako dobar i mudar kralj, a da uopšte nema mašte? Ili je upravo to tajna njegove vladavine, da se drži jednostavnih istina i ne traži ništa više? Da li ga je zato privukla hrišćanska vera, koja je tako jednostavna, sa tako malo jednostavnih pravila?
     "Želim da svi budu srećni", rekao je Artur, i znala je da je to osnovna crta njegove naravi; zaista je želeo da svakoga učini srećnim, sve do najnižeg od svojih podanika. Dozvolio je ono što se dešavalo između Gvenvir i Lanseleta zato što je znao da bi kraljica bila nesrećna kad bi ih razdvojio, a nije želeo ni da povredi Gvenvir uzevši drugu ženu ili ljubavnicu koje bi mu rodile sina.
     Nije dovoljno bezobziran za Vrhovnog kralja, pomislila je, dok je pokušavala da sluša Drustanove žalobne pesme. Artur je počeo da priča o olovu i rudnicima u Kornvolu - trebalo bi da ona pođe i obiđe ih, vojvoda Markus bi trebalo da shvati kako nije vladar te zemlje, a ona i Izota će se svakako sprijateljiti, pošto obe vole muziku - vidi kako pažljivo sluša Drustana.
     Ne voli ona muziku, drugi su razlozi što ne skida pogled sa njega, pomislila je Morgana, ali nije ništa rekla. Zamislila se o četiri kraljice koje su sedele za ovim stolom i uzdahnula; Izota ne može da odvoji oči od Drustana, i ko da joj zameri zbog toga? Vojvoda Markus je star i strog, sa brzim, drskim, zlovoljnim pogledom koji ju je podsetio na Lota od Orknija. Morgoza je poslala po svog mladog Lamoraka i sad su njih dvoje nešto šaputali. Pa, ko bi je i krivio? Bila je udata za Lota - a ni on nije bio premija - kada joj je bilo četrnaest godina, i sve dok je on bio živ pazila je na njegov ponos i nikada se nije razmetala svojim mladim ljubavnicima. A ja nisam ništa bolja od njih, jednom rukom negujem Urijensa, dok drugom mazim Akolona, a pravdam se time što Akolona nazivam svojim sveštenikom...
     Upitala se da li ijedna žena čini drugačije. Gvenvir je Vrhovna kraljica, a ona je prva našla ljubavnika... i na to se Morgani učinilo da joj se srce skamenilo u grudima. Ona, Morgoza i Izota su udate za stare ljude, i takav im je bio život. Ali Gvenvir je udata za lepog muškarca, gotovo vršnjaka, i pri tom još i Vrhovnog kralja - zašto bi ona bila nezadovoljna?
     Drustan je odložio harfu, naklonio se i uzeo rog sa vinom da osveži grlo. "Ne mogu više da pevam", rekao je, "ali ako bi gospa Morgana želela da uzme moju harfu, neka samo izvoli, mnogo sam čuo o njenoj veštini u muzici."
     "Da, pevaj nam, dete", rekla je Morgoza, a pridružio joj se i Artur.
     "Da, davno nisam čuo tvoj glas - to još je najumilniji glas koji sam ikada čuo... možda zato što je to prvi glas koji sam ikada čuo", rekao je. "Mislim da si mi pevala uspavanke pre nego što sam umeo da govorim, a i ti si tada bila samo dete. Uvek te se tako sećam, Morgana", dodao je, i pred bolom u njegovim očima Morgana je morala da pogne glavu.
     Da li zato Gvenvir ne može da mi oprosti, zbog toga što ja za njega nosim lice Boginje? Uzela je Drustanovu harfu i sagla se nad strune, dodirujući ih jednu po jednu.
     "Drugačije je podešena od moje", rekla je, a onda je podigla pogled, jer se u donjem delu sale osetilo komešanje. Javila se truba, oštro i prodorno unutar zidova, i začula se tutnjava koraka naoružanih ljudi. Artur je napola ustao, a onda je ponovo seo kad su četvorica naoružanih ljudi, sa mačem i štitom, ušli u salu.
     Kaj ih je presreo, buneći se - na Duhove nije dozvoljeno unositi oružje u kraljevu dvoranu. Grubo su ga odgurnuli u stranu.
     Nosili su rimljanske kacige - Morgana je videla par takvih, sačuvanih u Avalonu - kratke vojne tunike i rimljanske oklope, a crveni ogrtači lepršali su za njima. Morgana je žmirnula - kao da su posredi rimski legionari koji su stigli pravo iz prošlosti; jedan od njih nosio je na vrhu koplja pozlaćenu figuru orla.
     "Arture, vojvodo od Britanije", uzviknuo je jedan od njih. "Nosimo ti poruku od Lucijusa, imperatora Rima!"
     Artur je ustao i načinio jedan korak ka njima. "Ja nisam vojvoda, nego Vrhovni kralj Britanije", suvo je rekao, "i ne poznajem nikakvog impratora Lucijusa. Rim je odavno pao u ruke varvarima - i ne sumnjam da postoje mnogi samozvanci. Ipak, čovek ne ubija psa zato što ga gnjavi. Recite svoju poruku."
     "Ja sam Kastor, centurion legije Valerija Vitriksa", rekao je isti onaj koji je počeo da govori. "Legije se opet stvaraju u Galiji, pod zastavom Lucijusa Valerijusa, imperatora Rima. Lucijusova poruka je ovo: ti, Arture, vojvodo od Britanije, možeš da vladaš i dalje na isti način, pod uslovom da mu pošalješ, u roku od šest nedelja, imperatorski porez od šest vreća zlata, dva tuceta bisera i po tri tovara gvožđa, olova i bakra iz svoje zemlje, uz stotinu lakata tkane vune i stotinu robova."
     Lanselet je skočio i našao se pred kraljem..
     "Gospodaru Arture", uzviknuo je, "dozvoli mi da izbacim ove neposlušne pse i da ih pošaljem da se skičeći vrate svom gospodaru, i neka kažu tom idiotu Lucijusu ako želi danak od Engleske neka dođe i pokuša da ga uzme..."
     "Čekaj, Lanselete", blago je rekao Artur, smešeći se na svog prijatelja, "nije to način." Na trenutak je ispitivački gledao legionare; Kastor je napola isukao mač, i Artur mu se mračno obratio: "Na ovaj sveti dan u mom dvoru ne sme se potezati oružje, vojniče. Ne očekujem da varvari iz Galije poznaju ponašanje u civiizovanoj zemlji, ali ako ne vratiš mač u kanije, kunem ti se da ću dozvoliti Lanseletu da ti ga uzme kako najbolje ume. A svakako ste čuli za ser Lanseleta, čak i u Galiji. Ali ne želim da se pred mojim prestolom proliva krv."
     Kastor, iskežen od gneva, vratio je mač u kanije. "Ne bojim se tog tvog Lanseleta", rekao je. "Njegovo vreme je davno prošlo, još u doba ratova protiv Saksonaca. Ali ja sam poslat kao glasnik, i naređeno mi je da ne prolivam krv. Kakav odgovor da odnesem mom imperatoru, vojvodo Arture?"
     "Nikakav - ako odbijaš da mi se u mom dvoru obraćaš mojom pravom titulom", rekao je Artur. "Ali kaži Lucijusu ovako: Uter Pendragon je nasledio Ambrozija Aurelijanusa kada nije bilo Rimljana da nam pomognu u strašnoj borbi protiv Saksonaca, a ja, Artur, nasledio sam svog oca Utera, a moj nećak Galahad naslediće mene na prestolu Britanije. Niko ne može da polaže pravo na purpurnu odeždu imperatora - Rimsko carstvo više ne vlada Britanijom. Ako Lucijus želi da vlada u svojoj rodnoj Galiji i ako ga narod prihvati za kralja, svakako neću doći da mu to osporim; ali ako polaže pravo na makar pedalj Britanije ili Donje Britanije, od nas će dobiti samo trideset dobrih britanskih strela, i to tamo gde će mu najviše koristiti."
     Kastor je odgovorio bled od besa. "Moj imperator je predvideo da ćeš dati neki takav neposlušan odgovor, i naredio mi je da ti kažem ovako: Donja Britanija je već u njegovim rukama, a Banov sin Bors je zatvorenik u sopstvenom dvorcu. A kada imperator Lucijus opustoši čitavu Donju Britaniju, doći će u Britaniju, kao nekadašnji imperator Klaudije, i pokoriće ponovo i ovu zemlju, uprkos vašim obojenim divljačkim poglavicama što zaudaraju na balegu!"
     "Kaži svom imperatoru", rekao je Artur, "da moja ponuda od trideset britannskih strela i dalje stoji, samo ću je podići na tri stotine, i jedini danak koji će dobiti od mene pogodiće ga pravo u srce. Reci mu i da ću ga, ukoliko mom vitezu ser Borsu nedostaje i dlaka sa glave, prepustiti Lanseletu i Lajonelu, koji su Borsova braća, neka ga živog oderu i obese da visi na bedemima zamka. Sada se vrati svom imperatoru i prenesi mu moju poruku. Ne, Kaje, neka ih niko ne dira - glasnik je po svim običajima svet."
     Vladala je užasnuta tišina dok su legionari izlazili iz sale, a koraci im odzvanjali po kamenom podu. Kada su izišli, razlegao se žamor, ali Artur je podigao ruke i opet je zavladala tišina.
     "Sutra neće biti turnirske bitke, jer uskoro nas čeka prava", rekao je, "a što se tiče nagrada, nudim vam plen od ovog samozvanog imperatora. Vitezovi, hoću da u zoru budete spremni na put ka obali. Kaje, ti se postaraj za snabdevanje. Lanselete", nasmešio se, pogledavši svog prijatelja, "ostavio bih te ovde da čuvaš kraljicu, ali pošto je tvoj brat zarobljen, znam da bi radije pošao sa nama. Zamoliću sveštenike da održe misu za one koji žele da budu razrešeni grehova pre polaska u bitku, sutra u zoru. Ser Uvene", potražo je pogledom svog najnovijeg viteza, koji je sedeo među mladima, "sada ti umesto ratničkih igara nudim slavu ratnika. Molim te, kao sina svoje sestre, da putuješ uz mene i štitiš me od izdaje."
     "P-počastvovan sam, kralju moj", zamucao je Uven, blistavog lica, i tog časa je Morgana mogla da nasluti zašto su svi toliko odani Arturu.
     "Urijense, dragi moj zete", rekao je Artur, "prepuštam kraljicu tvojoj zaštiti - ostani u Kamelotu i čuvaj je do mog povratka." Sagnuo se da poljubi Gvenvirinu ruku. "Gospo moja, molim te da nas izviniš od dalje gozbe - opet nas čeka rat."
     Gvenvir je bila potpuno bela u licu. "Nema potreba da se izvinjavaš, gospodaru moj. Neka te Bog čuva, mužu moj." Nagnula se da ga poljubi. On je ustao i pošao iz sale.
     "Gavene, Lajonele, Garete - svi moji vitezovi, za mnom!"
     Lanselet je na trenutak oklevao pre neg što je pošao za njim. "Podari i meni blagoslov pre nego što pođem, kraljice moja."
     "Oh, Bože... Lanselete..." Ne misleći na brojne oči koje su ih posmatrale, Gvenvir mu se bacila u naručje. On ju je nežno zagrlio i rekao nešto tako tiho da Morgana nije mogla da čuje, ali videla je da Gvenvir plače. Ipak, kada je podigla glavu, lice joj je bilo suvo, bez suza. "Neka te Bog čuva, najdraža ljubavi moja."
     "Neka čuva i tebe, ljubavi srca mog", vrlo tiho je rekao Lanselet. "Vratio se ili ne, budi blagoslovena." Okrenuo se ka Morgani. "Sada se zaista radujem što ćeš posetiti Elenu. Prenesi mojoj daragoj ženi pozdrave od mene i reci joj da sam pošao sa Arturom kako bih izbavio svog rođaka Borsa od razbojnika koji je sebe proglasio za imperatora Lucijusa. Reci joj da ću moliti Boga da je čuva i štiti, i kaži deci da ih volim."
     Na trenutak je ćutke stajao, i Morgana je pomislila da će poljubiti i nju; umesto toga, samo se nasmešio i pogladio je po obrazu. "Neka Bog blagoslovi i tebe, Morgana - želela ti njegov blagoslov ili ne." Okrenuo se i pošao ka dnu sale, gde su se vitezovi okupljali oko Artura.
     Urijens se popeo na platformu i naklonio se pred Gvenvir. "U tvojoj sam službi, gospo moja."
     Ako se nasmeje starcu, ošamariću je! pomislila je Morgana, odjednom puna zaštitničkog osećanja. Urijens je mislio sve najbolje, a dužnost koju je dobio bila je samo zvanična, više počast zbog rođačkih veza; Kamelot je bio sasvim bezbedan u rukama Kaja i Lukana, kao i uvek. Ali Gvenvir je odavno navikla na dvorsku diplomatiju. Ozbiljno je odgovorila: "Zahvaljujem ti, ser Urijense. Budi dobrodošao ovde. Morgana mi je draga prijateljica i sestra, i biće mi milo da opet bude na mom dvoru."
     O, Gvenvir, Gvenvir, kakva si ti lažljivica! Morgana je odgovorila što je ljubaznije mogla. "Ali prvo moram da odem i posetim svoju rođaku Elenu. Lanselet me je zamolio da joj odnesem vesti."
     "Uvek si bila tako dobra", rekao je Urijens, "a pošto rat neće zahvatiti našu zemlju, nego će biti na drugoj strani kanala, možeš da pođeš kad god želiš. Zamoliću Akolona da te prati, ali on će najverovatnije morati da ide sa Arturom."
     On bi zaista prepustio Akolonu da me čuva; on o svima misli samo lepo, pomislila je Morgana i poljubila muža sa istinskom toplinom. "Kada završim posetu Eleni, gospodaru moj, mogu li da posetim i rođake u Avalonu?"
     "Uradi kako god želiš, gospo moja", rekao je Urijens, "ali pre nego što odeš, da li bi mi raspakovala prtljag? Moj sobar to ne ume ni izbliza ko ti. I bi li mi ostavila malo svojih biljnih melema i lekova?"
     "Naravno", rekla je, i kad je pošla da se sprema za put, mračno je pomislila kako će on svakako, pre rastanka, želeti da noćas spava sa njom. Pa, trpela je to i ranije, pa će moći još jednom.
     Kakva sam kurva postala!

12.

     Morgana je znala da će se odvažiti na ovakvo putovanje samo ako bude išla korak po korak, milju po milju, dan po dan. Prema tome, prvi korak je bio da ode do Pelinorovog zamka; gorka ironija, jer prvi zadatak bio joj je da prenese Lanseletovu poruku njegovoj ženi i deci.
     Čitavog prvog dana pratila je stari rimski put, ka severu, preko ustalasanih bregova. Kevin se ponudio da je prati, i bila je u iskušenju da prihvati; zahvatio ju je stari strah, da neće ni ovog puta naći put do Avalona, da se neće usuditi da prizove barku; da će opet zalutati u vilinsku zemlju i zauvek ostati tamo. Nije se usuđivala da pođe u nju posle Vivijenine smrti...
     Ali sada mora da se okuša, kao kada je bila tek proizvedena za sveštenicu... odbačena iz Avalona, morala je dokazati da je u stanju da se vrati... svojom snagom, a ne Kevinovom, mora zaslužiti pristup.
     I dalje je bila uplašena; toliko je vremena prošlo.
     Četvrtog dana ugledala je Pelinorov dvorac, i u podne, jašući duž močvarnih obala jezera u kome sada nije bilo ni traga od zmaja koji je nekada tu vrebao (mada je posluga drhtala, držala se na okupu i šapatom pričala užasne priče o zmajevima), spazila je nešto manju kuću koju je Pelinor dao Eleni i Lanseletu kad su se venčali.
     Bila je to više vila nego dvorac; u danima mira bilo je mnogo manje utvrđenja nego ranije. Prostrani travnjaci spuštali su se od puta, i kako se Morgana približavala kući, jato gusaka je nadiglo strašnu galamu.
     Dočekao ju je lepo odeven komornik, pitajući je za ime i svrhu.
     "Ja sam gospa Morgana, žena kralja Urijensa od Severnog Velsa. Nosim poruku od gospodara Lanseleta."
     Odveli su je u sobu gde je mogla da se umije i osveži, a zatim u veliku salu, gde je gorela vatra i gde su joj posluženi pšenični kolači, sa medom i bocom dobrog vina. Morgana je umalo počela da zeva od tolikih formalnosti - ipak je ona rođaka, a ne državnik u poseti. Posle nekog vremena, u odaju je provirio dečačić, i kada je video da je sama, ušao je. Bio je plavokos, plavook i pegav, i smesta je znala čiji je to sin, mada uopšte nije ličio na oca.
     "Jesi li ti gospa Morgana koju zovu Morgana od vila?"
     "Jesam. Ja sam uz to tvoja rođaka, Galahade."
     "Kako znaš moje ime?" sumnjičavo je upitao. "Jesi li ti čarobnica? Zašto te zovu Morgana od vila?"
     "Zato što potičem od stare kraljevske loze Avalona i što sam tamo usvojena i odrasla. A tvoje ime sam saznala ne zbog čarolija nego zato što ličiš na svoju majku, koja mi je takođe rođaka."
     "I moj otac se zove Galahad", rekao je mališa, "ali Saksonci ga zovu Vilinska Strela."
     "Došla sam da ti donesem pozdrave od njega, kao i tvojoj majci i tvojim sestrama", rekla je Morgana.
     "Nimui je smešna devojčica", rekao je Galahad. "Već je velika, ima pet godina, ali plakala je kada je otac došao i nije dala da je podigne i poljubi, jer ga nije prepoznala. Da li ti poznaješ mog oca?"
     "Poznajem ga", rekla je Morgana. "Njegova majka, Gospa od Jezera, bila mi je tetka i usvojena mati."
     On se mrštio sa nevericom. "Moj mama mi je rekla da je Gospa od Jezera zla čarobnica."
     "Tvoja majka je..." Morgana je prekinula u pola reči; ipak je on samo dete. "Tvoja majka nije poznavala gospu kao ja. Ona je bila dobra i mudra žena, i velika sveštenica."
     "Oh!" Videla je da se Galahad trudi da to razume. "Otac Grifin kaže da samo muškarci mogu da budu sveštenici, zato što su muškarci stvoreni po liku Božjem, a žene nisu. Nimui je rekla da želi da bude sveštenica kad poraste, i da nauči da čita i piše i svira na harfi, a otac Grifin joj je rekao da žene ne smeju to da rade."
     "Onda otac Grifin greši", rekla je Morgana, "jer ja umem sve to, a još i više."
     "Ne verujem ti", rekao je Galahad, neprijateljski je odmeravajući. "Misliš da svi greše osim tebe, je li? Moja mama kaže da deca ne smeju da se raspravljaju sa odraslima, a ti ne izgledaš mnogo starija od mene. Koliko ti je godina?"
     Morgana se nasmejala ljutitom detetu. "Starija sam od tvojih roditelja, Galahade, iako nisam veoma visoka."
     Uto su se začuli koraci i ušla je Elena. Postala je punačka, krupnih grudi - doduše, pomislila je Morgana, rodila je dosad troje dece i najmlađe još doji. Ali i dalje je bila ljupka, sa blistavom, zlatnom kosom, i zagrlila je Morganu kao da su se videle koliko juče.
     "Vidim da si upoznala mog sina", rekla je. "Nimui je u njenoj sobi, kažnjena je - bila je drska prema ocu Grifinu - a Gveni, Bogu hvala, spava - ona je svojeglava beba i noćas me je držala budnu. Jesi li došla iz Kamelota? Zašto moj gospodar nije stigao sa tobom, Morgana?"
     "To sam i došla da ti kažem", rekla je Morgana. "Lanselet neće dolaziti kući još neko vreme. Izbio je rat u Donjoj Britaniji, a njegov brat Bors zarobljen je u svom zamku. Svi Arturovi vitezovi pošli su da mu pomognu i da zbace čoveka koji se proglasio za imperatora."
     Elenine oči su se ispunile suzama, ali mladi Galahad se sav uzbudio. "Da sam stariji", rekao je, "i ja bih bio vitez i moj otac bi me poveo sa sobom, i borio bih se protiv Saksonaca - i protiv svih imperatora!"
     Elena je saslušala Morganinu priču. "Taj Lucijus mi se čini kao ludak!"
     "Bio lud ili ne, ima vojsku i tvrdi da je vladar Rima", rekla je Morgana. "Lanselet me je poslao da te posetim, i naložio mi je da poljubim decu - mada verujem da je ovaj mladić prerastao ljubljenje, nije on beba", dodala je, smešeći se Galahadu. "Moj pastorak Uven smatrao je da je prerastao ljubljenje kad je bio otprilike kao ti, a pre nekoliko dana postao je Arturov vitez."
     "Koliko je njemu godina?" upitao je Glahad, a kada je Morgana odgovrila petnaest, ljutito se namrštio i počeo da računa na prste.
     "Kako je izgledao moj dragi gospodar?" upitala je Elena. "Galahade, idi kod učitelja. Hoću da razgovaram sa svojom rođakom." Nastavila je tek kad je mališa otiao. "Pred Duhove sam imala više vremena da razgovaram sa mužem nego tokom čitavog braka. Ovo je prvi put za sve ove godine da je bio kod kuće više od nedelju dana!"
     "Barem ti ovog puta nije napravio dete", reka je Morgana.
     "Nije", složila se Elena, "i bio je vrlo uviđavan i nije me pozvao u krevet poslednjih nedelja dok smo očekivali Gvenino rođenje - rekao je da sam toliko krupna da mu to ne bi činilo zadovoljstvo. Ne bih ga odbila, ali, iskreno rečeno, mislim da mu i nije bilo stalo... i eto ti jedan trač, Morgana."
     "Zaboravljaš", rekla je Morgana uz mračan osmeh, "da sam čitavog života poznavala Lanseleta."
     "Kaži mi", rekla je Elena, "jednom sam se zaklela da te nikada neću pitati - ali je li ti Lanselet bio ljubavnik, jesi li ikada legla sa njim?"
     Morgana se zagledala u njeno ispijeno lice. "Ne, Elena. Bilo je vreme kada sam mislila... ali nikada nije došlo do toga. Nisam ga volela, a ni on nije voleo mene." I sama se iznenadila kad je shvatila da govori istinu, mada nikada ranije nije to pomislila.
     Elena je zurila u pod, gde je padalo sunčevo svetlo kroz komadić bezbojnog stakla zaostalog još od Rimljana. "Morgana - dok je bio tamo na Duhove, je li video kraljicu?"
     "Pošto Lanselet nije slep i pošto je ona sedela kraj Artura, pretpostavljam da ju je video", suvo je rekla Morgana.
     Elena je načinila nestrpljiv pokret. "Znaš o čemu govorim!"
     Zar je još toliko ljubomorna? Zar još toliko mrzi Gvenvir? Dobila je Lanseleta, rodila mu je decu, zna da je on častan, šta još želi od njega? Ali pred mladom ženom koja je kršila ruke, na ivici suza, morala je da omekša. "Elena, on je razgovarao sa kraljicom i poljubio ju je na rastanku kada je pošao u rat. Ali kunem ti se da je razgovarao onako kako priliči dvorjaninu, a ne kao ljubavnik. Njih dvoje se znaju od mladosti i ne mogu zaboraviti da su se nekada voleli onako kako se ne dešava dvaput u životu, ali zašto mu to zameraš? Ti si mu žena, Elena, i po načinu na koji mi je saopštio šta da ti kažem, videla sam da te veoma voli."
     "A ja sam se zaklela da ću se time zadovoljiti, zar ne?"
     Elena je opet oborila glavu, i Morgana je videla kako užurbano trepće, ali nije zaplakala, i konačno je podigla pogled. "Ti koja si imala toliko ljubavnika, jesi li ikada saznala šta znači voleti?"
     Morgana je na trenutak osetila kako je obuzima stari vihor, ludilo ljubavi koje je zahvatilo nju i Lanseleta, na osunčanom bregu Avalona, i bacilo ih u naručje jedno drugom, spajajući ih ponovo i ponovo, dok se nije sve okončalo gorčinom... uložila je ogroman napor da odagna to sećanje i da misli na Akolona, koji je ponovo probudio ženu u njoj kada se osećala stara, mrtva, zanemarena... koji ju je vratio Boginji, koji ju je ponovo načinio sveštenicom... Osetila je da crveni. Polako je klimnula glavom. "Da, dete, znala sam - znam šta je to ljubav."
     Videla je da Elena želi da joj postavi još stotinu pitanja, i pomislila je kako bi rado sve podelila sa ženom koja joj je bila prijateljica još otkako je napustila Avalon, čiji je brak ona udesila - ali ne. Tajanstvenost je deo moći sveštenice, a ako bi govorila o sebi i Akolonu, to bi značilo pokvariti čaroliju i pretvoriti se u nezadovoljnu ženu koja se uvlači u krevet sopstvenog pastorka. "Hajde, Elena", rekla je, "treba da razgovaramo o još nečemu. Seti se, nekada si mi se zaklela - ako ti pomognem da dobiješ Lanseleta, daćeš mi ono što budem tražila od tebe. Nimui je napunila pet godina, dovoljno je velika za usvajanje. Sutra idem za Avalon. Spremi je da me prati."
     "Ne!" Uzvik je gotovo ličio na vrisak. "Ne, ne, Morgana - ne misliš to ozbiljno!"
     Morgana se toga i bojala. Pazila je da joj glas bude strog i ozbiljan.
     "Zaklela si se, Elena."
     "Kako mogu da obećam dete koje se nije ni rodilo? Nisam znala šta to znači - oh, ne, ne moju kćer - ne možeš mi je uzeti, ne tako malu!"
     "Zaklela si se", ponovila je Morgana.
     "A ako odbijem?" Elena je ličila na nakostrešenu mačku spremnu da brani mačiće od ogromnog, besnog psa.
     "Ako odbiješ", rekla je Morgana, tiho kao i uvek, "kada Lanselet dođe kući, ispričaću mu kako je udešen ovaj brak, kako si plakala i preklinjala me da bacim na njega čini kako bi zaboravio Gvenvir i zagledao se u tebe. On misli da si ti nedužna žrtva moje magije, Elena, i krivi mene, a ne tebe. Treba li da sazna istinu?"
     "Ne bi, valjda!" Elen je prebledela od užasa.
     "Iskušaj me", reka je Morgana. "Ne znam koliko hrišćani poštuju zakletve, ali sigurna sam da se među onima koji poštuju Boginju do nje veoma drži. Tako sam primila i tvoju. Čekala sam da rodiš drugu kćer, ali Nimui je moja, jer si mi je obećala."
     "Ali - ali šta će biti sa njom? Ona je hrišćansko dete - kako da je pošaljem u... u svet paganskih čarolija?"
     "Ja sam joj ipak rođaka", blago je rekla Morgana. "Koliko me već poznaješ, Elena? Jesi li ikada videla da sam učinila nešto nečasno ili pokvareno, pa da zato oklevaš da mu prepustiš svoje dete? Neću da je prinesem zmaju na žrtvu, i davno su prošla vremena kada su čak i zločinci spaljivani na žrtvenim lomačama."
     "Pa šta je onda čeka u Avalonu?" upitala je Elena, toliko uplašeno da se Morgana upitala nije li i Elena ipak obdarena Vidom.
     "Postaće sveštenica, steći će svu mudrost Avalona", rekla je Morgana. "Jednog dana će umeti da čita zvezde i poznavaće sve što postoji na nebu i zemlji." Uhvatila je sebe da se smeši. "Galahad mi je rekao da je poželela da nauči da čita, piše i svira na harfi - a u Avalonu joj to niko neće zabraniti. Život će joj biti manje težak nego da je pošalješ da uči u nekom manastiru. Svakako ćemo od nje zahtevati manje postova i pokajanja dok ne odraste."
     "Ali... šta da kažem Lanseletu?" mucala je Elena.
     "Šta god hoćeš", odgovorila je Morgana. "Bilo bi najbolje da mu kažeš istinu, da si je poslala da uči u Avalonu, kako bi popunila prazno mesto koje je tamo ostalo. Ali odaberi sama - možeš mu reći i da se udavila u jezeru, ili da ju je odneo duh Pelinorovog zmaja, što se mene tiče."
     "A sveštenik? Kad otac Grifin čuje da će moja kćer postati čarobnica u paganskoj zemlji..."
     "Još manje me je briga šta ćeš njemu reći", kazala je Morgana. "Ako hoćeš, reci mu da si prodala dušu mojim čarolijama kako bi stekla muža, i zauzvrat mi obećala svoju prvu kćer... ne? Tako sam i mislila."
     "Ti si užasna, Morgana", rekla je Elena, i iz očiju su joj linule suze. "Zar ne mogu da dobijem nekoliko dana da je pripremim za rastanak, da joj spakujem sve što će joj trebati..."
     "Ne treba joj mnogo", rekla je Morgana. "Jedna rezervna haljina, i topla odeća za put, debeo ogrtač i čvrste cipele, i to je sve. U Avalonu će dobiti haljinu učenice. Veruj mi", blago je dodala, "prema njoj će se svi ponašati sa ljubavlju i poštovanjem, kao prema unuci najveće od svih sveštenica. Neće biti primoravana na telesna iskušenja dok ne odraste dovoljno da ih lako istrpi. Mislim da će biti srećna."
     "Srećna? Na ostrvu punom zlih čarolija?"
     Duboka ubeđenost Morganinog odgovora pogodila je Elenu pravo u srce. "Zaklinjem ti se - ja sam bila srećna u Avalonu, i svakog dana otkako sam otišla, čeznula sam , od zore do mraka, da se vratim tamo. Jesi li me ikada čula da lažem? Hodi - hoću da vidim dete."
     "Naredila sam joj da ostane u svojoj sobi i prede do mraka. Bila je gruba prema svešteniku i to joj je kazna", rekla je Elena.
     "Ja ukidam tu kaznu", rekla je Morgana. "Sad sam joj ja zaštitnik i usvojena majka, i više nema nikakvog razloga da bude učtiva prema sveštenicima. Povedi me kod nje."

     Pošle su na put narednog dana u zoru. Nimui je plakala dok se opraštala od majke, ali nije prošao ni sat, a već je počela da ispod kapuljače radoznalo virka u Morganu. Bila je visoka za svoje godine, pre kao Morgoza ili Igrena nego kao Vivijen, plavokosa, ali sa dovoljno bakarnih odsjaja u zlatnim vlasima da je Morgana bila uverena da će kasnije imati riđu kosu. A oči su joj imale gotovo istu boju kao male šumske ljubičice koje rastu kraj potoka.
     Pre polaska samo su popile malo vina i vode. "Jesi li gladna, Nimui?" upitala je Morgana. "Možemo da stanemo i doručkujemo čim nađemo neku čistinu, ako želiš."
     "Da, tetka."
     "U redu." Uskoro je sjahala i podigla devojčicu sa ponija.
     "Moram da..." Devojčica je pocrvenela i oborila pogled.
     "Ako moraš da piškiš, idi sa služavkom iza onog drveta", rekla je Morgana, "i nikada se više nemoj stideti da govoriš o onome što je stvorio Bog."
     "Otac Grifin kaže da nije pristojno..."
     "I nikada mi više ne ponavljaj išta što ti je rekao otac Grifin", blago je rekla Morgana, ali iza tih reči krila se gvozdena odlučnost. "To je prošlo, Nimui."
     Kada se devojčica vratila, bila je razrogačena od čuda. "Videla sam kako iza drveta viri neko veoma mali. Galahad kaže da su tebe zvali Morgana od vila - je li to bila vila, tetka?"
     Morgana je odmahnula glavom. "Ne, to je bio neko od Drevnog naroda iz bregova - oni su stvarni koliko i ti ili ja. Bolje je da ne razgovaramo sa njima, Nimui, i da ih ne primećujemo. Oni su veoma stidljivi i boje se ljudi koji žive u selima i na farmama."
     "Pa gde onda oni žive?"
     "U bregovima i šumama", rekla je Morgana. "Ne mogu da gledaju kako zemlju, koja je njihova mati, paraju plugom i teraju da rađa, i zato ne žive u selima."
     "Ako ne oru i ne seju, tetka, šta onda jedu?"
     "Samo ono što im zemlja daje svojom voljom", rekla je Morgana. "Korenje, bobice i trave, voće i semenje - meso jedu samo na velikim svečanostima. Kao što sam ti rekla, bolje je da ne razgovaraš sa njima, ali možeš im ostaviti malo hleba na ivici proplanka, mi ga imamo i previše." Odlomila je komad vekne i sačekala da ga Nimui odnese do ivice šume. Elena im je zaista spakovala dovoljno hrane za deset dana puta, umesto za kratko jahanje do Avalona.
     Ona je malo jela, ali je pustila da se dete najede, i sama joj je mazala hleb medom; biće dovoljno vremena da se nauči uzdržljivosti, a i bila je u godinama kada se brzo raste.
     "Ti ne jedeš meso, tetka", rekla je Nimui. "Je li danas post?"
     Morgana se odjednom setila kako je ispitivala Vivijen. "Ne, nego i inače retko jedem meso."
     "Zar ga ne voliš? Ja ga veoma volim."
     "Onda jedi koliko god želiš. Sveštenice retko jedu meso, ali nije im zabranjeno, pogotovo kad su deca kao ti."
     "Jesu li one kao monahinje? Da li stalno poste? Otac Grifin kaže..." Prekinula je, setivši se da ne treba da ponavlja sveštenikove reči, i Morgana je bila zadovoljna; dete je brzo učilo.
     "Htela sam da kažem kako njegove reči više ne moraš uzimati kao pravilo ponašanja. Ali možeš mi reći šta ti je kazao, i jednog dana ćeš naučiti da sama razlikuješ šta je u njegovim rečima bilo istina, a šta glupost ili nešto još gore."
     "On kaže da muškarci i žene moraju da poste zbog svojih grehova. Je li to tačno?"
     Morgana je odmahnula glavom. "Narod Avalona ponekad posti kako bi naučili svoje telo da čini ono što mora, ne zahtevajući ono čega nema - postoji vreme kada čovek mora da bude bez hrane, ili vode, ili sna, i telo mora da bude sluga umu, a ne njegov gospodar. Um se ne može usmeriti na svete stvari, ili mudrost, ili se upustiti u dugu meditaciju koja otvara uvid u druge svetove, ako telo viče 'Nahrani me!' ili 'Vode!'. Zato učimo da ga ućutkamo. Da li razumeš?"
     "P-pa ne baš", nesigurno je rekla mala.
     "Razumećeš kad budeš starija. Za sada, pojedi taj hleb, i spremi se da nastavimo put."
     Nimui je pojela hleb sa medom i obrisala ruke o busen trave. "Ni oca Grifina nisam uvek mogla da razumem, ali on se tada ljutio. Kaznio me je kada sam ga upitala zašto moramo da postimo i molimo se za oproštaj grehova kada je Hrist već umro da bi nam bilo oprošteno, a on je rekao da je to paganstvo i naterao mamu da me pošalje na spavanje bez večere. Šta je paganstvo, tetka?"
     "To je sve ono što sveštenici ne vole", rekla je Morgana. "Otac Grifin je budala. Čak i najbolji hrišćanski sveštenici ne gnjave decu, koja ne mogu da greše, prčama o takvim stvarima. Ima dovoljno vremena za priče o grehu, Nimui, kada budeš bila u stanju da zgrešiš, ili da biraš između dobra i zla."
     Nimui se poslušno popela na ponija, ali posle nekog vremena ponovo se oglasila. "Tetka Morgana - ja nisam baš tako dobra devojčica. Stalno grešim. Uvek sam radila pokvarene stvari. Nimalo se ne čudim što je majka želela da me otera. Zato me je i poslala na to pokvareno mesto, što sam bila nevaljala."
     Morgana je osetila da joj se grlo steže. Upravo se spremala da i sama uzjaše, ali je sada žurno prišla Nimui i čvrsto je zagrlila, ljubeći je. "Nikada nemoj tako da govoirš, Nimui! Nikad! To nije tačno, kunem ti se da nije! Tvoja majka nije želela da te otera, uopšte nije želela, a da je mislila da je Avalon pokvareno mesto, ne bi te pustila tamo, ma kako da sam joj pretila!"
     "Pa zašto me je onda oterala?" šapnula je devojčica.
     Morgana ju je i dalje čvrsto grlila. "Dala mi te je zato što si obećana Avalonu još pre nego što si se rodila, dete moje. Tvoja baka bila je sveštenica tamo, a ja nisam rodila kćer Boginji, i ti sad ideš u Avalon kako bi naučila mudrost i služila Boginji." Primetila je da joj suze padaju u Nimuinu plavu kosu. "Ko ti je rekao da je to kazna?"
     "Jedna služavka - dok me je pakovala... Čula sam kako kaže da mama ne treba da me šalje na to pokvareno mesto - a otac Grifin mi je često govorio da sam pokvarena devojčica..."
     Morgana je sela na zemlju, držeći Nimui u krilu i njišući je u zagrljaju. "Ne, ne", blago je govorila, "ne, mila moja, ne. Ti si dobra devojčica. Ako si ponekad neposlušna ili lenja ili drska, to nije greh, to je samo zato što nisi dovljno odrasla da se bolje ponašaš, a kada naučiš da budeš bolja, onda ćeš takva i biti." Kad joj se učinilo da je razgovor odmakao predaleko za tako malo dete, požurila je da promeni temu. "Gledaj onog leptira! Nikada ranije nisam videla tako šarena krila! Hodi, podići ću te na ponija", rekla je, i pažljivo je slušala devojčicu koja je nastavila da priča o leptirima.
     Sama bi stigla do Avalona za jedan dan, ali Nimuin poni svojim kratkim nogama nije mogao da savlada toliku razdaljinu, pa su noć proveli na proplanku. Nimui nikada ranije nije spavala na otvorenom, a kada su ugasili vatru, uplašila se mraka, pa je Morgana pustila da joj se malena zavuče u naručje i ležala je pokazujući joj zvezde.
     Devojčica je bila umorna od jahanja i brzo je zaspala, ali Morgana je ostala budna. Nimuina glava teško joj je ležala na mišici, i osećala je kako je hvata strah. Toliko dugo je bila van Avalona. Korak po korak, polako je povratila sva stečena znanja, ili barem sve čega je mogla da se seti; ali da nije zaboravila nešto veoma važno?
     Konačno je zaspala, ali pred jutro joj se učinilo da čuje korake na proplanku, i pred njom se pojavila Ravena. Nosila je tamnu haljinu i tuniku od srneće kože, i progovorila je: "Morgana! Morgana, najdraža moja!" Njen glas, glas koji je Morgana čula jedan jedini put tokom svih godina u Avalonu, bio je tako pun iznenađenja, radosti i čuđenja da se Morgana naglo probudila i osvrnula se po čistini, napola očekujući da vidi Ravenu od krvi i mesa. Ali proplanak je bio prazan, osim pramička magle koji je zaklanjao zvezde, i Morgana je opet legla, ne znajući je li sanjala, ili je, uz pomoć Vida, Ravena saznala za njen dolazak. Srce joj je tuklo; osećala ga je gotovo kao bol u grudima.
     Nije trebalo da budem odsutna tako dugo, trebalo je da pokušam da se vratim kad je Vivijen ubijena. Čak i da sam umrla pokušavajući, trebalo je da probam... Hoće li me primiti sada, ovako staru, umornu, iskorišćenu, dok polako ostajem bez Vida, sad kad nemam šta da im pružim...?
     Dete kraj nje nešto je promrmljalo u snu i promeškoljilo se; malo se pomerila i uvukla se dublje u Morganino naručje. Morgana ju je zagrlila. Dovodim im Vivijeninu unuku, pomislila je. Ali ako me prime samo zbog nje, to će biti gore od smrti. Zar me je Boginja zauvek prognala?
     Najzad je opet zaspala, i probudila se kad je jutro već odmaklo, praćeno retkom kišom. Posle tako lošeg početka, čitav dan im je pošao naopako; oko podneva Nimuin poni izgubio je potkovicu, i mada je Morgana bila nestrpljiva i rado bi premestila devojčicu da jaše sa njom - i ona sama je bila lak teret za životinju koja bi lako nosila i dvostruko težu osobu - nije želela da obogalji ponija, pa su morali da potraže najbliže selo i kovača. Nije htela da se po zemlji govorka kako kraljeva sestra putuje za Avalon, ali sada se tu ništa nije moglo. U ovom kraju zemlje bilo je tako malo novosti da je svaki događaj bio prenošen brzinom vetra.
     Pa, tu nije mogla ništa; siroti konjić nije bio kriv. Jedva su našli selo, podalje od glavnog puta. Kiša je padala čitavog dana; mada je bila sredina leta, Morgana je drhtala, a devojčica je bila mokra i nemirna. Morgana nije obraćala mnogo pažnje na nju; bilo joj je žao male, pogotovo kad je počela tiho da plače za majkom, ali ni tu se ništa nije moglo, a jedan od prvih naika koje stiču buduće sveštenice jeste upravo trpljenje usamljenosti. Moraće da plače dok sama ne nađe utehu ili nauči da živi bez nje, kao i sve devojke u Kući.
     Podne je odavno prošlo, mada su oblaci bili toliko gusti da se sunce nije moglo ni nazreti. Ipak, u ovo doba godine dani su dugi, a Morgana nije želela da još jednom noće na otvorenom. Odlučila je da jašu dalje sve dok vide put, i bilo joj je milo što je, čim su krenuli dalje, Nimui prestala da cvili i počela da se raspituje za mesta kraj kojih su prolazili. Sada su već bili vrlo blizu Avalona. Nimui je bila toliko sanjiva da se njihala u sedlu, i Morgana ju je na kraju podigla sa ponija i stavila pred sebe. Kada su stigli na obalu Jezera, dete se probudilo.
     "Jesmo li stigli, tetka?" upitala je čim ju je spustila na zemlju.
     "Ne, ali sad više nije daleko", odgovorila je Morgana. "Za pola sata, ako sve bude kako treba, bićeš spremna za večeru i spavanje."
     A ako ne bude kako treba? Morgana je odbila da misli o tome. Sumnja ubija moć, a Vid... Provela je pet godina u napornom prisećanju svega, od samog početka; sada je opet na prvom koraku, izbačena iz Avalona, i ovo je bila proba...Imam li moći da se vratim...?
     "Ništa ne vidim", rekla je Nimui. "Je li to ovde? Pa ovde ničega nema, tetka." Uplašeno je gledala muljevitu obalu i trsku koja se povijala pod kišom.
     "Poslaće nam barku", rekla je Morgana.
     "Ali kako će znati da smo tu? Kako da nas vide po ovoj kiši?"
     "Ja ću ih pozvati", rekla je Morgana. "Sad budi tiha, Nimui." U sebi je ponavljala uplašeni dečji uzvik, ali sada, kada je konačno stajala na obali doma, osećala je kako u njoj izvire staro znanje, kako je ispunjava kao pehar i preliva se preko ivice. Na trenutak je pognula glavu u najgrozničavijoj molitvi koju je ikada izgovorila, a onda je duboko udahnula i podigla ruke, prizivajući.
     Za trenutak, uplašena od poraza, nije videla ništa; a onda, kao zrak svetlosti koji je polako obasjava, osetila je moć, i čula je kako je devojčica kraj nje dahnula od čuda; ali nije imala vremena za to, osećala je sopstveno telo kao munju, most imeđu Zemje i Neba. Nije svesno izgovorila reč moći, ali je osetila kako pulsira u njoj... tišina. Tišina, Nimui bleda i nema kraj nje. A onda se u tamnim, mračnim vodama Jezera osetio pokret, kao kad se magla kreće... potom se pojavila senka, a onda, duga, tamna i blistava, iz magle je izronila barka Avalona. Morgana je ispustila dah, dug, nalik na jecaj.
     Klizila je bešumno kao senka sve do obale, ali zvuk nasukavanja bio je čvrst i stvaran. Nekoliko malih, tamnih ljudi izišlo je da prihvati konje, duboko se klanjajući Morgani. "Oni će poći drugom stazom, gospo", rekli su i nestali u tami. Ostali su namestili čamac tako da Morgana uđe prva, potom su preneli zapanjenu devojčicu i pomogli uplašenoj posluzi. I dalje bešumno, osim nekoliko poluglasnih reči muškarca koji je preuzeo konje, barka se ponovo otisnula na Jezero.
     "Kakva je ono senka, tetka?" šapnula je Nimui kad su ih vesla odgurnula od obale.
     "To je crkva na Glastonberiju", rekla je Morgana, čudeći se koliko joj je glas miran. "To je na drugom ostrvu, onom koje se vidi odavde. Tvoja baka, majka tvog oca, sahranjena je tamo. Jednog dana ćeš možda videti njen grob."
     "Idemo li tamo?"
     "Ne danas."
     "Ali čamac ide pravo tamo... čula sam da na Galstonberiju postoji manastir..."
     "Ne", rekla je Morgana, "ne idemo tamo. Čekaj pa ćeš videti, i budi tiha."

     Sada je dolazila prava proba. Možda su je videli iz Avalona, Vidom, i poslali joj barku, ali ako bude mogla da raskrili maglu nad Avalonom... To će biti proba svega što je činila proteklih godina. Ne sme pokušati i rizikovati da ne uspe, mora jednostavno ustati i učiniti to, ne zaustavljajući se da razmišlja. Sada su bili u samom središtu Jezera, i još jedan zamah vesla uvešće ih u struju koja ide pravo ka ostrvu Glastonberi... Morgana je brzo ustala, odeća se njihala oko nje, i podigla je ruke. Opet se setila... baš kao prvi put kad je to učinila, šokirana i iznenađena što je ogromni tok moći nem, kada bi trebalo da odjekuje kao grmljavina... Nije se usudila da otvori oči dok nije čula Nimuin uzvik straha i čuđenja...
     Kiša je nestala, i pod poslednjim zracima zalazećeg sunca, ostrvo Avalon ležalo je pred njima, zeleno i divno, okruženo osunčanim Jezerom, sa osunčanim kamenjem na vrhu Tora, sa suncem na belim zidovima hrama koji je Morgana jedva videla od suza; zanjihala se u barci i svakako bi pala da je neko nije pridržao za rame.
     Dom, dom, tu sam, stigla sam kući...
     Osetila je kako je čamac zastrugao po pošljunčanoj obali i pribrala se. Činilo joj se neprikladno što ne nosi odeždu sveštenice, mada je pod haljinom, kao i uvek, imala mali Vivijenin nož čvrsto privezan oko pojasa. Činilo joj se neprikladno... njeni svileni velovi, prstenje na tankim prstima... kraljica Morgana od Severnog Velsa, a ne Morgana od Avalona... pa, to se nije moglo promeniti. Ponosno je podigla glavu, duboko udahnuvši, i uzela je devojčicu za ruku. Ma koliko se promeila, ma koliko godina prošlo, ona je Morgana od Avalona, sveštenica Velike Boginje. Iza Jezera magle i senki, ona je možda žena postarijeg, smešnog kralja, u nekoj dalekoj zemlji... ali ovde je sveštenica, potomak drevne kraljevske loze Avalona.
     Nije se iznenadila kad je, iskrcavši se, ugledala pred sobom postrojene sluge a iza njih tamne haljine sveštenica... znale su i došle su da joj požele dobrodošlicu. Iza svih njih primetila je lice i priliku koju je viđala samo u snovima, visoku ženu, plavokosu i kraljevskog držanja, sa zlatnom kosom spletenom nisko nad čelom. Žena je brzo prišla Moragni i zagrlila je.
     "Dobro došla, rođako", tiho je rekla. "Dobro došla kući, Morgana."
     I Morgana je izgovorila ime koje je čula samo u snovima dok joj ga Kevin nije rekao, potvrđujući ih. "Pozdravljam te, Ninijan, i dovodim ti Vivijeninu unuku. Ona će biti usvojena ovde, i zove se Nimui."
     Ninijan ju je radoznalo zagledala; šta li je slušala svih ovih godina, upitala se Morgana. Ali brzo je odvratila pogled i sagnula se da osmotri devojčicu.
     "Znači, ti si Galahadova kćer?"
     "Ne", rekla je Nimui, "Galahad je moj brat. Ja sam kćer plemenitog viteza Lanseleta."
     Ninijan se nasmešila. "Znam", rekla je, "ali mi ovde ne koristimo ime koje su tvom ocu dali Saksonci, nego ono koje je imao od početka, isto kao tvoj brat. Pa, Nimui, jesi li došla ovamo da postaneš sveštenica?"
     Nimui se osvrnula po osunčanom predelu. "Tako mi je rekla moja tetka Morgana. Ja bih volela da naučim da čitam i pišem, i da sviram na harfi, i da znam sve o zvezdama i svemu što ona zna. Jeste li vi ovde zaista zle čarobnice? Mislila sam da su čarobnice stare i ružne, a ti si veoma lepa." Ugrizla se za usnu. "Opet sam nepristojna."
     Ninijan se nasmejala. "Uvek govori istinu, dete. Da, ja sam čarobnica. Mislim da nisam ružna, ali sama moraš odlučiti jesam li dobra ili zla. Pokušavam da vršim volju Boginje, a to svi treba da rade."
     "Pokušaću i ja, ako mi objasnite kako", rekla je Nimui.
     Sunce se spustilo iza obzorja, i obalu je iznenada zahvatio sivkasti sumrak. Ninijan je dala znak; sluga koji je držao baklju zapalio je još jednu, i svetlost se brzo prenosila od ruke do ruke sve dok obala nije bila potpuno osvetljena. Ninijan je pogladila devojčicu po obrazu. "Dok ne budeš dovoljno odrasla da sama uvidiš njenu volju, hoćeš li se pokoravati našim pravilima i ženama koje ti budu nadređene?"
     "Pokušaću", rekla je Nimui, "ali ja stalno zaboravljam stvari. I postavljam previše pitanja."
     "Možeš da postavljaš sva pitanja koja ti padnu na pamet, kada je pravo vreme za takve stvari", rekla je Ninijan, "ali jahala si čitavog dana i već je kasno, pa ti za večeras dajem prvo naređenje - da budeš dobra devojčica i da odeš da večeraš, okupaš se i spavaš. Pozdavi se sa svojom rođakom i pođi sa Leanom u Kuću Devojaka." Dala je znak zdepastoj ženi u haljini sveštenice.
     Nimui je malo šmrcnula. "Moram li sada da se oprostim sa njom? Zar nećeš doći da se pozdravimo sutra, tetka Morgana? Mislila sam da ću ovde biti sa tobom."
     Morgana je odgovorila što je nežnije mogla. "Ne, moraš poći u Kuću Devojaka i raditi ono što ti budu rekli." Poljubila je malu u meki obraz. "Neka te Boginja blagoslovi, mila. Srešćemo se opet kada ona to odredi." Dok je govorila, videla je ovu istu Nimui odraslu i visoku, bledu i ozbiljnu, sa plavim polumesecom na čelu i sa senkom Smrti... zanjihala se, i Ninijan je pružila ruku da je pridrži.
     "Umorna si, gospo Morgana. Pošalji dete da se odmori i pođi sa mnom. Razgovaraćemo sura."
     Morgana je još jednom poljubila Nimui u čelo i devojčica je poslušno otišla sa Leanom. Morgana je osećala da se oko nje sklapa sve tamnija magla; Ninijan joj je pružila ruku. "Osloni se o mene", rekla je. "Idemo u moje odaje, da se odmoriš."
     Odvela ju je do kućice koja je nekada bila Vivijenina, u malu sobu u kojoj su spavale žene na koje je došao red da služe Gospu od Jezera. Kad je ostala sama, Morgana je pokušala da se pribere. Na trenutak se upitala da li ju je Ninijan dovela ovamo kako bi naglasila da je ona, a ne Morgana, Gospa od Jezera... a onda je to odbacila; takvo ponašanje odgovara dvoru, a ne Avalonu. Ninijan joj je jednostavno pružila najpogodniju i najizdvojeniju sobu. Nekada je ovde živela Ravena, u svom posvećenom ćutanju, kako bi Vivijen mogla da je poučava...
     Morgana se oprala, onako umorna, i uzela ogrtač od nebojene vune koji je našla preko kreveta; čak je i pojela nešto hrane koja je stigla, ali nije ni dodirnula toplo, začinjeno vino. Kraj ognjišta je stajala kamena zdela sa vodom, i zahvatila je punu čašu odatle, pijući je sa suzama u očima.
     Sveštenice Avalona piju samo vodu sa Svetog kladenca... opet je bila mlada Morgana, i spavala je u svom domu. Otišla je u krevet i zaspala kao dete.
     Nije shvatila šta ju je probudilo. Čula je korak u sobi, a onda je nastuplla tišina. Pri poslednjim plamsajima zgasle vatre ugledala je priliku u velovima, i na trenutak je pomislila da je to Ninijan došla da razgovara sa njom; ali kosa koja je padala preko ramena bila je dugačka i tamna, a tamnoputo lice bilo je divno i mirno. Na jednoj ruci se video taman, ogrubeo ožiljak davne opekotine... Ravena! Sela je u krevetu. "Ravena! Jesi li to ti?"
     Ravena je dodirnula usne prstima, u drevnom gestu ćutanja; prišla je Morgani, sagnula se i poljubila je. Bez reči je zbacila dugačak ogrtač i legla uz Morganu, zagrlivši je. U polutami, Morgana je mogla da razabere ostatak ožiljka na čitavoj ruci i preko jedne blede dojke... nijedna nije izgovorila ni reč, ni tada, ni kasnije. Izgledalo je da su i stvarni svet i Avalon nestali, i opet se nalazila u senkama vilinske zemlje, zagrljena sa jednom gospom... Morgana je začula duboko u umu reči drevnog blagoslova Avalona, dok ju je Ravena dodirivala, polako, u obrednoj tišini, i zvuk kao da je odjekivao u njoj. Neka su blagoslovene noge koje su te donele ovamo... blagoslovena kolena na koja ćeš pasti pred njenim oltarom... blagoslovena kapija Života...
     A onda je svet počeo da se menja i kreće oko nje, i na trenutak kraj nje nije bila nema Ravena, nego prilika oivičena svetlošću, koju je videla jednom, pre mnogo godina, u vreme kada je završila svoje veliko ćutanje... i Morgana je znala da i sama blista u svetlu... ali je i dalje ćutala. A onda je kraj nje opet bila samo Ravena, privijena uz nju, kose namirisane biljem koje se koristi samo u obredima, dodirujući joj obraz nemim usnama. Morgana je u njenoj tamnoj kosi primetila sede vlasi.
     Ravena se promeškoljila i ustala. I dalje nije govorila, ali je odnekud izvukla srebrni polumesec, obredni ukras sveštenice. Morgana je zadržala dah, svesna da je upravo taj polumesec ostavila ovde onog dana kad je pobegla iz Avalona noseći u utrobi Arturovo dete... nemo, uzdržavši se od gotovo izgovorenog protivljenja, pustila je da joj ga Ravena stavi oko vrata; pri tom joj je na trenutak, pod poslednjom svetlošću zalazećeg meseca, pokazala nož koji je nosila oko pojasa. Morgana je klimnla glavom, znajući da se, dok je živa, neće rastati od Vivijeninog obrednog noža; bila je zadovoljna što će Ravena nositi njen sve dok ga jednog dana ne preuzme Nimui.
     Ravena je uzela mali, vlo oštar nož, i Morgana ju je gledala, ukočena kao u snu. Neka bude tako, pomislila je, čak i ako želi da prolije moju krv pred Boginjom od koje sam pokušala da pobegnem... ali Ravena je okrenula nož ka sopstvenom grlu; ubola se u vrh grudne kosti kako bi ispustila jednu jedinu kap krvi, i Morgana, pognuvši glavu, takođe je uzela nož i načinila mali ubod nad srcem.
     Stare smo, i Ravena i ja, i više ne lijemo krv iz materice nego iz srca... Kasnije se pitala šta je to značilo. Ravena se nagnula nad nju i olizala kapljucu krvi koja se pojavila; na to se i Morgana sagnula i spustila usne na malu posekotinu na Raveninim grudima, znajući da je ova zakletva mogo ozbiljnija od one koju je položila kad je postala žena. Potom ju je Ravena opet zagrlila.
     Dala sam svoje devičanstvo Rogatom. Rodila sam dete Bogu. Plamtela sam od strasti prema Lanseletu, a Akolon me je ponovo učinio sveštenicom u uzoranim njivama koje je blagoslovila Prolećna Devica. Pa ipak, nikada nisam saznala kako izgleda biti prihvaćen iz obične ljubavi... Morgani se činilo, kao u snu, da leži u majčinom krilu... ne, ne kod Igrene, nego opet u naručju Velike Boginje...
     Kada se probudila, bila je sama. Otvorivši oči i ugledavši sunce Avalona, zaplakala je od sreće i na trenutak se upitala da nije sve to sanjala. No, pod dojkom je imala malu posekotinu, a na jastuku kraj nje ležao je srebrni polumesec, obredni nakit sveštenice, koji je ostavila ovde kad je pobegla iz Avalona. Ali bila je sigurna da joj ga je Ravena stavila oko vrata...
     Morgana ga je čvrsto vezala oko vrata. Nikada ga više neće ostaviti; kao i Vivijen, biće sahranjena sa njim oko vrata. Prsti su joj drhtali dok je vezivala čvor na kožnoj vrpci, znajući da je ovo iskupljenje. Na jastuku je bilo još nešto, i na trenutak se zatalasalo i izmenilo, neotvoreni ružin pupoljak, rascvetala ruža, a kada ga je Morgana uzela u ruke, ostao je plod, šipak, nabubreo, obao i purpuran, pun oporog života ruže. Dok ga je gledala, uvenuo je, smežurao se i ostao joj na dlanu, potpuno suv; i Morgana je iznenada shvatila.
     I cvet i plod su samo početak. U semenu leži život i budućnost.
     Duboko uzdahnuvši, Morgana je umotala seme u komadić svile, znajući da će morati da opet ode iz Avalona. Njen posao nije dovršen, sama je odabrala mesto gde će raditi još kad je pobegla iz Avalona. Jednog dana, možda, moći će da se vrati, ali to vreme još nije došlo.
     I moram kriti ko sam i šta sam, kao što ruža leži skrivena u semenu. Ustala je i obukla odeću kraljice. Haljina sveštenice jednog dana će joj opet pripadati, ali tek je morala da zasluži pravo da je nosi. Potom je sela i čekala da je Ninijan pozove.

     Kada je ušla u središnju odaju, gde je tako često gledala Vivijen, vreme se zanjihalo, okrenulo i ustalasalo, pa se Morgani na trenutak činilo da će svakako videti Vivijen kako sedi, kako je često činila, umanjena ogromnim sedištem, a ipak upečatljiva, ispunjavajući čitavu sobu... a onda je žmirnula, i pred njom je bila Ninijan, visoka, vitka i plavokosa; Morgani se učinilo da je Ninijan samo dete, koje je selo da se poigra na prestolu.
     A onda ju je zapljusnulo ono što joj je Vivijen rekla dok je stajala pred njom, pre mnogo godina: dostigla si trenutak kada se poslušnost mora meriti sopstvenom procenom... i na trenutak joj se učinilo da bi u ovom času bilo najbolje skloniti se u stranu, govoriti Ninijani samo ono što će je umiriti. A onda ju je zahvatio talas prezira prema ovom detetu, ovoj običnoj, glupoj devojci u odeći sveštenice, koja želi da sedi na Vivijeninom mestu i izdaje naređenja u ime Avalona. Ona je odabrana samo zato što je od Talesinove krvi... Kako se usuđuje da sedi tamo i da mi izdaje naređenja...?
     Pogledala je devojku, znajući, ko zna kako, da je poprimila stari sjaj i veličanstvenost, a onda je, u naglom naletu Vida, izgledalo da može da čita Ninijanine misli.
     Ona bi trebalo da bude ovde, na mom mestu, mislila je Ninijan, kako da izdajem naređenja kraljici Morgani od vila... i misao se zamaglila, napola od čuđenja pred neobičnom i moćnom sveštenicom koja je stajala pred njom, a napola od običnog prezira. Da nije pobegla od nas i odbacila svoje dužnosti, ja ne bih morala da se trudim da ispunim mesto za koje, kako obe znamo, ja nisam pogodna.
     Morgana je prišla, pruženih ruku, i Ninijan se iznenadila koliko je blagim glasom progovorila.
     "Žao mi je, siroto dete, dala bih život da mogu da se vratim ovamo i preuzmem teret od tebe. Ali ne mogu, ne usuđujem se. Ne mogu da se krijem ovde i izbegavam zadatak koji mi je dat, samo zato što čeznem za domom." Više nije osećala bes, niti prezir prema devojci koja je gurnuta, bez svoje volje, na mesto koje je pripadalo njoj; sada ju je samo žalila. "Počela sam na zapadu posao koji moram da dovršim - ako ga ostavim na pola, bolje da nisam ni počinjala. Ti ne možeš preuzeti moje mesto tamo, i stoga, neka nam Boginja obema pomogne, moraš da zadržiš moje mesto ovde." Sagnula se i zagrlila devojku, čvrsto je stežući. "Sirota moja rođako, takva nam je sudbina, i ne možemo uteći... da sam ostala ovde, Boginja bi radila sa mnom nešto drugo, ali čak i kada sam pokušala da pobegnem od dužnosti na koju sam se zaklela, ona mi je našla posla i tamo... niko ne može da pobegne. Obe smo u njenim rukama, i prekasno je da kažemo kako je moglo biti drugačije... ona će činiti sa nama po svojoj volji."
     Ninijan se na trenutak ukočeno držala, a onda se njeno neprijateljstvo istopilo, i privila se uz Morganu, gotovo kao Nimui. "Želela sam da te mrzim..." šapnula je, napola u suzama.
     "I ja tebe, možda. Ali ona je želela drugačije, a pred njom smo sestre..." Oklevala je, usne su joj se opirale da izgovore reči koje su u njoj bile tako dugo, i rekla je nešto drugo, a Ninijan je pognula glavu i promrmljala prikladan odgovor. "Pričaj mi o svom radu na zapadu, Morgana", zamolila je. "Ne, sedi kraj mene, mi smo jednake po položaju, to znaš..."
     Kada joj je Morgana ispričala sve što je mogla, Ninijan je klimnula glavom. "Čula sam ponešto od Merlina", rekla je. "U toj zemlji, znači, ljudi se opet okreću staroj veri... ali Urijens ima dva sina, a stariji je očev naslednik. Dakle, tvoj posao je da udesiš da Vels dobije kralja iz Avalona - što znači da Akolon mora da nasledi oca, Morgana."
     Morgana je zatvorila oči i sedela pognute glave. "Neću da ubijam, Ninijan", konačno je rekla. "Suviše sam se nagledala ratova i krvoprolića. Avalohova smrt ne bi ništa rešila - na dvoru se poštuju rimljanski običaji, otkako su došli sveštenici, a Avaloh ima sina."
     Ninijan je odmahnla rukom. "Sina koji može biti vaspitan u staroj veri - koliko mu je godina, četiri?"
     "Toliko je imao kada sam došla u Vels", rekla je Morgana, misleći na dete koje joj je sedelo u krilu, prljalo je masnim prstićima i zvalo je 'bako'. "Dosta, Ninijan. Učinila sam sve ostalo, ali čak ni za Avalon neću da ubijam."
     Ninijan ju je oštro pogledala. "Nikada ne imenuj izvor iz koga nećeš da piješ!" upozorila ju je.
     Morgana je iznenada shvatila da je žena kraj nje takođe sveštenica, a ne samo nespretno dete; ne bi mogla da bude tu gde jeste, nikada ne bi prošla probe i zadatke koje zahteva proglašenje Gospe od Avalona, da nije bila prihvatljiva za Boginju. Neočekivano ponizno, shvatila je zašto je poslata ovamo. Ninijan je i dalje upozoravala: "Činićeš onako kako Boginja želi kada položi ruku na tebe, i znam to po simbolu koji nosiš..." Uperila je pogled na Morganine grudi, kao da može da vidi kroz haljinu seme koje je nosila, ili srebrni polumesec na kožnoj vrpci. Morgana je pognula glavu. "Svi smo u njenim rukama", šapnula je.
     "Neka tako bude", rekla je Ninijan, i na trenutak je u sobi vladala takva tišina da je Morgana mogla da čuje pljuskanje ribe u Jezeru. "Šta ćemo sa Arturom, Morgana?" upitala je Ninijan. "On i dalje nosi mač koji je deo Posvećenih sudova Obreda. Hoće li konačno poštovati datu zakletvu? Možeš li ga naterati na to?"
     "Ne znam šta mu je u srcu", rekla je Morgana, i to je bilo teško priznati. Imala sam moć nad njim, a bila sam prevelika kukavica da je iskoristim. Odbacila sam je.
     "Moraće ponovo da se zarekne na verost Avalonu, ili ćeš ti morati da mu oduzmeš mač", rekla je Ninijan, "a ti si jedina osoba kojoj se može poveriti takav zadatak. Ekskalibur, posvećeni mač Obreda, ne sme ostati u rukama Hristovog sledbenika. Ti znaš da Arturu njegova kraljica nije rodila sina, pa je za naslednika proglasio Lanseletovog sina, mladog Galahada, jer kraljica je postala prestara."
     Gvenvir je mlađa od mene, pomislila je Morgana, a ja bih i dalje mogla da rodim dete da nisam imala onako težak porođaj sa Gvideonom. Zašto su svi tako sigurni da više nikada neće zaneti? Ali pred Ninijaninom uverenošću nije želela da postavlja pitanja. U Avalonu ima dovoljno magije, i svakako su imali i oči i ruke na Arturovom dvoru; i stvarno, najmanje im je trebalo da hrišćanka Gvenvir rodi Arturu sina... pogotovo sada.
     "Artur ima sina", rekla je Ninijan, "i dok ne dođe njegov dan, može da preuzme drugo kraljevstvo - mesto odakle će početi da ponovo osvaja zemlju za Avalon. U davna vremena biti kraljev sin nije značilo ništa, bilo je važno biti Gospin sin, a naslednik je bio sin kraljeve sestre... shvataš li na šta mislim, Morgana?"
     Akolon mora naslediti presto Velsa, ponovila je u sebi Morgna, a onda je čula i ono što Ninijan nije rekla: A moj sin je sin kralja Artura. Sada je sve imalo smisla. Čak i njena jalovost posle Gvideonovog rođenja. "Šta će biti sa Arturovim naslednikom - Lanseletovim sinom?" upitala je.
     Ninijan je slegnula ramenima i Morgana se na trenutak upitala, užasnuta, da li je Nimui namenjeno da bude Galahadova savest onako kako je ona postala Arturova.
     "Ne mogu sve da vidim", rekla je Ninijan. "Da si ti bila Gospa ovde... ali vreme je proteklo i moraju se praviti drugačiji planovi. Artur još može da održi zakletvu Avalonu i da zadrži mač Ekskalibur, i onda ćemo postupati na jedan način. A ako ne učini to, moramo se pripremiti za nešto drugo, jer za svaki kraj se moramo pripraviti. U svakom slučaju, Akolon mora da vlada na zapadu, i to je tvoj zadatak. A naredni kralj će vladati iz Avalona. Kada Artur padne - mada zvezde kažu da će doživeti starost - doći će kralj Avalona. Ili će, kažu zvezde, ovom zemljom zavladati takva tama da će biti kao da on nikada nije ni postojao. A kada presto preuzme naredni kralj, Avaon će se vratiti u glavni tok vremena i istorije... a tada će u zapadnim zemljama postojati podređeni kralj, koji će vladati svojim Plemenima. Akolon će visoko dospeti kao tvoj par - a na tebi je da pripremiš zemlju za velikog kralja iz Avalona."
     Morgana je opet pognula glavu. "U tvojim sam rukama."
     "Sada moraš da se vratiš", rekla je Ninijan, "ali prvo treba da upoznaš nekoga. Njegovo vreme još nije došlo... ali imaćeš još jedan zadatak." Podigla je ruku, i kao da je samo to čekao, jedan mladić je otvorio vrata i ušao u sobu.
     Kad ga je Morgan ugledala, stao joj je dah od bola koji ju je čitavu obuzeo. Kao da je ponovo videla mladog Lanseleta - vitkog i gipkog kao živa vatra, sa kovrdžama oko obraza, nasmešenog... Lanseleta, onakvog kakav je bio onog dana kad su zajedno ležali u senci kamenog prstena, kao da je vreme skliznulo i vratilo se unazad, kao u vilinskoj zemlji...
     A onda je shvatila ko to mora da bude. Prišao je i sagnuo se da joj poljubi ruku. I hodao je kao Lanselet, glatkim pokretima koji su gotovo ličili na ples. Ali nosio je odeću barda, i na čelu je imao istetoviran mali hrastov list, a oko ruku su mu se uvijale zmije Avalona. Vreme joj se zakovitlalo u glavi.
     Ako će Galahad biti kralj zemlje, hoće li onda moj sin biti Merlin, mračna polovina, spreman za žrtvovanje? Na trenutak joj se činilo da se kreće među senkama kralja i druida, i da vidi blistavu senku koja sedi kraj Arturovog prestola kao kraljica, ona, koja je rodila Arturu sina u senci... Tamna Gospa moći.
     Znala je da bi sve što kaže zvučalo glupo. "Gvideone. Nimalo ne ličiš na oca."
     On je odmahnuo glavom. "Ne", rekao je. "Ja nosim krv Avalona. Jednom sam video Artura, kada je hodočastio u Glastonberi sa sveštenicima - otišao sam tamo skriven pod svešteničkim haljinama. On se suviše klanja sveštenicima, taj naš kralj Artur." Osmeh mu je bio preteći, kao kod mačke.
     "Nemaš razloga da voliš svoje roditelje, Gvideone", rekla je Morgna, stežući ga za ruku, ali ju je iznenadila ledena mržnja u njegovom pogledu... a onda je sve nestalo i on je opet bio nasmešeni mladi druid.
     "Moji roditelji su mi poklonili najbolje što sam mogao dobiti", rekao je, "kraljevsku krv Avalona. Imam nešto da te zamolim, gospo Morgana." Potpuno besmisleno, poželela je da je oslovi kao majku, makar samo jednom.
     "Reci mi; ako je u mojoj moći, učiniću."
     "Nije to velika stvar", reko je Gvideon. "Za manje od pet godina, kraljice Morgana, povešćeš me da vidim Artura i da mu kažeš da sam njegov sin. Svestan sam" - kratak, uznemirujući osmeh - "da me on ne može priznati za naslednika. Ali želim da barem jednom pogleda svog sina u lice. Samo to tražim."
     Ona je pognula glavu. "Toliko ti svakako dugujem, Gvideone."
     Neka Gvenvir misli šta god želi - Artur je već okajao ovo. Ko bi mogao da se ne ponosi ovim ozbiljnim i dostojanstvenim mladim druidom. Ni ona... sad je znala, posle toliko godina... bilo ju je stid zbog onoga što mu je učinila, a postala je i svesta da se tako osećala još otkako je pobegla iz Avalona. Sada kad je videla svog sina odraslog, nemo se poklonila pred neizbežnošću Vivijeninog Vida.
     "Kunem ti se da će taj dan doći", rekla je, "kunem ti se Svetim Kladencem." Oči su joj se zamaglile, i ljutito je zatreptala da suzbije izdajničke suze. Ovo nije njen sin; možda je Uven njen sin, ali Gvideon nije. Ovaj tamnoputi, lepi pladić toliko nalik na Lanseleta koga je volela kao devojka, on nije njen sin koji prvi put gleda majku što ga je ostavila pre nego što je prohodao; on je sveštenik, a ona je sveštenica Velike Boginje, i ako nisu jedno drugom ništa više od toga, barem nisu ni manje.
     Položila je ruke na njegovu pognutu glavu. "Budi blagosloven", šapnula je.