13.

     Kraljica Morgoza odavno je prestala da veruje kako ima Vid. Ipak, dva puta je poslednjih dana, dok je crveno lišće padalo na ledenom vetru koji je duvao Lotijom, sanjala svog usvojenog sina Gvideona; i nije se nimalo iznenadila kada joj je jedan sluga saopštio da se putem približava jahač.
     Gvideon je nosio ogrtač neobične boje, grub i sa koštanom kopčom kakvu nikada nije videla, i kada je pružila ruke da ga zagrli, povukao se.
     "Ne, majko..." Zagrlio ju je jednom rukom i brzo objasnio. "Dobio sam ranu od mača, ovde, u Britaniji - ne, nije ozbiljno", požurio je da je umiri. "Nije se zagnojila i možda neću imati čak ni ožiljak, ali na dodir me strašno boli!"
     "Znači, borio si se u Britaniji? Mislila sam da si bezbedan u Avalonu", pobunila se dok ga je vodila da ga smesti kraj vatre. "Nemam južnjačkih vina za tebe..."
     On se nasmejao. "Ionako su mi dosadila - sasvim će mi prijati pivo, ili neko jače piće, ako imaš... sa toplom vodom i medom, ako može. Ukočio sam se od jahanja." Pustio je da mu služavka izuje čizme i okači ogrtač da se suši, i zavalio se sa olakšanjem.
     "Kako je dobro biti ovde, majko." Prineo je pehar usnama i sa zadovoljstvom otpio.
     "I putovao si tako daleko, po zimi, ranjen? Imaš li da mi javiš neke velike vesti?"
     Odmahnuo je glavom. "Ne - samo sam se uželeo kuće. Tamo dole je sve tako zeleno, jedro i vlažno, sa maglom i crkvenim zvonima... čeznuo sam za svežim vazduhom bregova, za kricima galeba i za tvojim licem, majko..." Ponovo je pružio ruku ka peharu koji je bio spustio, i primetila je da oko doručja nosi zmije. Nije bila ozbiljno upućena u mudrosti Avalona, ali znala je da su one znak najvišeg svešteničkog ranga. Primetio je njen pogled i klimnuo je glavom, ali nije ništa rekao.
     "Jesi li u Britaniji nabavio taj ružni ogrtač, loše tkan i krojen, prikladan samo za slugu?"
     On se nasmejao. "Čuvao me je od kiše. Uzeo sam ga od velikog poglavara jedne strane zemlje, koji se borio u legijama onoga koji sebe naziva imperatorom Lucijusom. Arturovi ljudi su se brzo obračunali sa njim, veruj mi, i bilo je plena za sve - doneo sam ti u bisagama srebrni pehar i zlatan prsten, majko."
     "Borio si se u Arturovoj vojsci?" upitala je Morgoza. Nikada ne bi to očekivala; primetio je njeno čuđenje i ponovo se nasmejao.
     "Da, borio sam se pod tim velikim kraljem koji me je začeo", rekao je sa prezrivim osmehom. "Oh, ne plaši se, tako mi je naloženo u Avalonu. Pazio sam da budem među ratnicima Cerdiga, saksonskog poglavara koji me veoma voli, i nisam se pojavio pred Arturom. Gaven me nije prepoznao, a pazio sam da me Garet ne vidi osim kad sam imao ovakav ogrtač - svoj sam izgubio u boju, a plašio sam se da će, ako budem nosio ogrtač iz Lotije, Garet doći da obiđe ranjenog zemljaka, pa sam uzeo ovaj..."
     "Garet bi te svuda prepoznao", rekla je Morgoza, "i nadam se da ne misliš da bi te tvoj usvojeni brat ikada izdao."
     Gvideon se nasmešio, i Morgoza je pomislila da nimalo ne liči na onog dečačića koji joj je nekada sedeo u krilu. "Želeo sam da se javim Garetu, i kad sam sam ležao ranjen i bolan, umalo da to i učinim. Ali Garet je Arturov čovek, i voli svog kralja, to sam video, i nisam hteo da time opterećujem svog najboljeg brata", rekao je. "Garet - Garet je jedini..."
     Nije dovršio rečenicu, ali Morgoza je znala šta bi rekao; ma koliko svuda bio stranac, Garet mu je brat i voljeni prijatelj. Odjednom se nasmešio, onim retkim osmehom od koga je izgledao tako mlad. "Kuda god sam se kretao među Saksoncima, majko, svi su me pitali da li sam Lanseletov sin! Ja ne vidim neku veliku sličnost, ali zapravo slabo poznajem sopstveno lice... gledam u ogledalo samo kada se brijem!"
     "Ipak", rekla je Morgoza, "svako ko je video Lanseleta, pogotovo u mladosti, čim te pogleda zna da si mu neki rod."
     "Tako sam i ja odgovarao - ponekad sam glumio bretanjski naglasak i govorio da sam i ja rođak starog kralja Bana", rekao je Gvideon. "Ali spreman sam da pomislim kako je naš Lanselet, sa licem koje tako privlači žene, mogao da začne dovoljno kopiladi da ljudi prestanu da se čude kad sretnu nekoga ko liči na njega! A nije? Baš čudno... ali jedino što sam načuo o njemu bilo je da je napravio kraljici sina, i da je dete poslato da ga usvoji ona njena rođaka koju su udali za Lanseleta... Mnogo se priča o Lanseletu i kraljici, ali svi se slažu da za druge žene pod kapom nebeskom on ima tek po koju lepu reč. Ima čak i žena koje su se bacale na mene, govoreći da, kad već ne mogu da dobiju Lanseleta, mogu da uzmu njegovog sina... " Ponovo se nasmešio. "Plemenitom Lanseletu to mora da teško pada. Ja imam oko za lepe žene, ali kad mi se tako naturaju..." Slegnuo je ramenima, i Morgoza je morala da se nasmeje.
     "Znači, druidi te nisu lišili toga, sine moj?"
     "Nikako", odgovorio je. "Ali žene su uglavnom budale, pa više volim da se ne zamlaćujem sa onima koje očekuju da se ponašam prema njima kao da su nešto naročito ili da obraćam pažnju na to što govore. Ti si me naučila da se klonim glupih žena, majko."
     "Šteta što to ne važi i za Lanseleta", rekla je Morgoza, "jer svi se slažu da Gvenvir nema više pameti nego što je potrebno da se veže steznik, a što se Lanseleta tiče, mislim da nije imala ni toliko." Ti imaš Lanseletovo lice, dečko, pomislila je, ali i majčinu pamet!
     Kao da je čuo njene misli, on je spustio prazan pehar i pokretom ruke otpravio služavku koja je prišla da ga napuni. "Ne više, tako sam umoran da bih se opio od još jednog gutljaja! Radije bih večerao. Imao sam sreće u lovu, i dosta mi je mesa, zaželeo sam se domaće hrane - kaše i hleba... Majko, pre nego što sam pošao u Britaniju, u Avalonu sam sreo gospu Morganu."
     Zašto mi to govori, upitala se Morgoza. Bilo je jasno da ne oseća nikakvu ljubav prema svojoj pravoj majci, i osetila se kriva zbog toga. Postarala sam se da ne voli nikoga sem mene. Pa, učinila je onako kako je morala, i nije žalila zbog toga.
     "Kako izgleda moja rođaka?"
     "Ne naročito mlada", rekao je Gvideon. "Meni je izgledala starija od tebe, majko."
     "Ne", rekla je Morgoza, "Morgana je deset godina mlađa od mene."
     "Svejedno, izgleda izmoždena i stara, a ti..." nasmešio joj se, i Morgoza je osetila kako je obuzima sreća. Nijedan od mojih sinova ne voli me kao ovaj usvojeni, pomislila je. Morgana je dobro učinila što mi ga je prepustila.
     "Oh", rekla je, "pa i ja sam ostarila, momče... kad si se ti rodio, imala sam odraslog sina!"
     "Onda si dvaput veća čarobnica od nje", kazao je Gvideon, "jer čovek bi se zakleo da si živela u vilinskoj zemlji, gde ti vreme nije moglo ništa... meni izgledaš isto kao onog dana kad sam otišao u Avalon, majko." Uhvatio ju je za ruku, prineo je usnama i poljubio, a ona je prišla da ga zagrli, pazeći da ne dodirne ranu. Pogladila ga je po crnoj kosi. "Znači, Morgana je sada kraljica Velsa."
     "Tačno", rekao je Gvideon, "i čujem da je kralj Urijens veoma ceni. Artur je njenog pastorka Uvena proglasio za člana svoje lične straže, odmah uz Gavena, a on i Gaven su dobri prijatelji. Uven nije loš momak - pomalo liči na Gavena, čini mi se - obojica su čvrsti i istrajni, i toliko odani Arturu da, izgleda, smatraju kako sunce izlazi i zalazi tamo gde on mokri..." Morgoza je tu primetila kratak, mračan osmeh. "Ali taj nedostatak ima mnogo ljudi - i zato sam i došao da razgovaram sa tobom, majko. Znaš li nešto o planovima Avalona?"
     "Znam ono što su Ninijan i Merlin rekli kada su došli da te odvedu", odvratila je Morgoza. "Znam da ti treba da budeš Arturov naslednik, čak i ako on veruje da će ostaviti kraljevstvo onom Lanseletovom sinu. Znam da si ti mladi jelen koji će oboriti Kralja-Jelena..." Rekla je to starim jezikom, i Gvideon je podigao obrve.
     "Onda znaš sve", rekao je. "Ali ovo možda ne znaš... to ne može da se učini sada. Pošto je Artur porazio onoga što se proglasio za rimskog imperatora, Lucijusa, njegova zvezda plamti jače nego ikada ranije. Svako ko bi podigao oružje na Artura bio bi smesta rastrgnut, od naroda ili od njegovih vitezova - nikada nisam video da svet toliko voli jednog čoveka. Mislim da sam upravo zato morao da ga osmotrim izdaleka, da vidim kako izgleda kralj koga toliko vole..."
     Zaćutao je, i Morgoza je osetila nelagodnost. "I, jesi li?"
     Gvideon je polako klimnuo glavom. "On je zaista kralj... čak i ja, koji nemam razloga da ga volim, osetio sam čaroliju koja se širi oko njega. Ne možeš da zamisliš koliko ga obožavaju."
     "Čudno", rekla je Morgoza. "Ja, na primer, nikada nisam smatrala da je on nešto naročito."
     "Budi iskrena", rekao je Gvideon. "Nema ih mnogo - možda čak nema nikoga u ovoj zemlji ko bi uspeo da ujedini sve struje tako kao on! Rimljani, Velšani, Kornvolci, zapadnjaci, Englezi sa istoka, Britanci, Devni Narod, narod Lotije... širom njegovog kraljevstva, majko, ljudi se zaklinju Arturovoj zvezdi. Čak i oni Saksonci koji su se nekada borili sa Uterom na život i smrt sada tvrde da je Artur i njihov kralj. On je veliki ratnik... ne, ne on lično, ne bori se ništa bolje od drugih, nije ni upola dobar kao Lanselet ili čak i Garet, ali je veliki vojskovođa. A to je nešto... nešto u njemu. Lako ga je zavoleti. I dok ga svi tako obožavaju, ja ne mogu da učinim ništa."
     "U tom slučaju", rekla je Morgoza, "treba nekako umanjiti njihovu ljubav. Moramo ga osramotiti. On nije bolji od bilo kog drugog čoveka, Bog to zna. Napravio je dete sopstvenoj sestri, a i ovde i po svetu se zna da se ne ponaša časno sa svojom kraljicom. Postoji reč za čoveka koji zadovoljno sedi dok se drugi muškarac udvara njegovoj ženi, a to ipak nije lepa reč."
     "Od toga bi se svakako moglo početi", rekao je Gvideon. "Mada se u poslednje vreme, kažu, Lanselet drži daleko od dvora i pazi da ne ostane nasamo sa kraljicom, kako se uz njeno ime ne bi vezao skandal. Ali kažu i da je ona plakala kao dete, a i Lanselet sa njom, kada je morao da ode i bori se uz Artura protiv tog Lucijusa, a ja nikad nisam video da se neko tako bori kao Lanselet. Čovek bi pomislio da jedva čeka da pogine. Ali nikada nije čak ni ranjen, kao da je zaštićen magijom. Pitam se... ipak je on sin Vrhovne sveštenice Avalona. Možda ima nekakvu natprirodnu zaštitu."
     "Morgana bi to znala", suvo je primetila Morgoza, "ali ne predlažem ti da je pitaš."
     "Znam da Artur ima magiju koja ga štiti", rekao je Gvideon, "jer nosi posvećeni Ekskalibur, mač druidskog Obreda, i magijske kanije koje ga štite od prolivanja krvi. Bez njih, tako mi je Ninijan rekla, iskrvario bi na smrt u Celidonskoj šumi, a posle toga... Prvi Morganin zadatak jeste da oduzme Arturu taj mač, osim ako ne položi novu zakletvu Avalonu. A ne sumnjam da je moja majka sposobna da to izvede. Ta ne preza ni od čega, majko. Od njih dvoje, ipak mi se više dopada otac - on, mislim, ni ne zna kakvo je zlo stvorio kad me je začeo."
     "Nije znala ni Morgana", oštro je rekla Morgoza.
     "Oh, dosta mi je Morgane... čak i Ninijan je dozvolila da je ona opčara", odgovorio je Gvideon jednako oštro. "Nemoj ti sad da je braniš, majko."
     Vivijen je bila takva, pomislila je Morgoza, mogla je svakoga da opčini da radi po njenoj volji, i muškarce i žene... Igrena je bez reči pristala da se uda za Gorloasa, a kasnije i da zavede Utera... a ja sam pošla za Lota... a sada i Ninijan čini ono što Morgana poželi. A činilo joj se da i njen usvojeni sin poseduje makar deo te moći. Setila se, obuzeta iznenadnim bolom, Morgane, pognute glave, i sebe kako je češlja kao dete, one noći kad se rodio Gvideon; Morgane, koja joj je bila kao kćer koju nikada nije imala; a sada je bila rastrzana između Morgane i Morganinog sina, koji joj je oduvek bio miliji od rođenih sinova. "Zar je toliko mrziš, Gvideone?"
     "Ne znam šta osećam", priznao je Gvideon, gledajući je tamnim, žalosnim očima toliko nalik na Lanseletove. "Čini mi se da nije u skladu sa zakonima Avalona mrzeti majku koja me je rodila i oca koji me je začeo... Voleo bih da sam odrastao na dvoru, kao očev sin i njegov zakleti pristalica, a ne kao njegov ogorčeni neprijatelj..."
     Pokrio je lice dlanovima i tako nastavio. "Umoran sam, majko. Umoran sam i dosta mi je borbe, a znam da tako misli i Artur... on je doneo mir na naša ostrva - od Kornvola do Lotije. Ne volim ni da pomislim da je taj veliki kralj, taj veliki čovek, moj neprijatelj, i da za dobro Avalona moram da ga srušim i uništim, ubijem ili obeščastim. Radije bih da ga volim, kao svi ostali. Voleo bih da pogledam svoju majku - ne tebe, majko, nego gospu Morganu - voleo bih da gledam onu koja me je rodila kao majku, a ne kao veliku sveštenicu koju sam se zakleo da u svemu slušam. Voleo bih da mi je ona majka, a ne Boginja. Voleo bih da, kad mi Ninijan leži u naručju, ona bude samo moja ljubav, koju volim zato što ima ljupko lice kao ti i umilan glas kao ti... tako sam umoran od bogova i boginja... voleo bih da sam tvoj i Lotov sin i ništa više, toliko sam umoran od svoje sudbine..." Dugo je ostao ćuteći, skrivenog lica, a ramena su mu se tresla. Konačno je podigao glavu i progovorio, uz gorak osmeh koji ju je sprečavao da iskoristi ovaj trenutak slabosti. "Sad bih popio još malo tog žestokog pića koje se peče u našim bregovima, i to bez vode i meda..." Kad ga je dobio, iskapio ga je, ni ne pogledavši vrelu kašu i meki hleb koji je devojka takođe donela. "Kako je ono pisalo u starim Lotovim knjigama, zbog kojih je kućni sveštenik lemao mene i Gareta do krvi ne bi li nam utuvio rimljanski jezik u glavu? Koji je to stari Rimljanin rekao 'Ne zovi čoveka srećnim dok ne umre'? Znači, moj je zadatak da donesem svom ocu tu najveću od svih sreća na svetu, i zašto onda da se bunim protiv svoje sudbine?" Dao je znak da mu se pehar opet napuni; kada je Morgoza oklevala, sam je dohvatio bocu.
     "Napićeš se, sine moj. Bolje prvo večeraj."
     "Pa napiću se", gorko je rekao Gvideon. "Neka bude tako. Pijem za smrt i beščašće... Arturovo i moje!" Opet je iskapio pehar i bacio ga u ugao, gde je pao uz metalni zvuk. "Neka bude kako je sudbina odredila - Kralj-Jelen će vladati šumom do dana koji Gospa odredi... jer sve životinje su rođene i združene sa svojom vrstom i žive i vrše volju životnih sila, a na kraju predaju svoje duše Gospi da se opet o njima stara..." Govorio je to na neobičan način, čudno naglašavajući reči, i čak je i Morgoza, koja nije poznavala druidske mudrosti, znala da su to obredne reči i zadrhtala je dok ih je slušala.
     On je duboko uzdahnuo. "Ali noćas ću spavati u majčinoj kući i zaboraviću i Avalon, i kraljeve, i jelene, i sudbine. Zar neću? Zar ne smem?" Kad ga je jako piće najzad savladalo, pao joj je pravo u naručje. Zadržala ga je tako, milujući ga po mekoj, crnoj kosi, toliko nalik na Morganinu, i spavao je sa glavom na njenim grudima. Ali čak i u snu se trzao i ječao i mrmljao kao da ga pohode noćne more, a Morgoza je znala da to nije samo od bola zbog nezaceljene rane.

Bredli Merion Cimer

MAGLE AVALONA 4
Prevod: Šelmić Zvezdana

Bradley Marion Zimmer MISTS OF AVALON (THE), 1982.

Serija "Avalon"
(6)


RUNE
1996.

Knjiga četvrta: ZAROBLJENIK U HRASTU

1.

     U dalekim bregovima Severnog Velsa kiša je padala već danima i zamak kralja Urijensa kao da je plivao u magli i vlazi. Putevi su se pretvorili u blato do kolena, sa planina su se slivale bujice i sve je bilo promrzlo i mokro. Morgana, umotana u ogrtač i debeli šal, osećala je kako joj se prsti koče i usporavaju čunak dok ga je provlačila preko razboja; odjednom se uspravila u stolici, i čunak joj je ispao iz ledenih ruku.
     "Šta je bio, majko?" upitala je Malina, trgavši se od oštrog zvuka u tihoj odaji.
     "Na putu je jahač", rekla je Morgana. "Moramo se pripremiti da ga dočekamo." Tek tada je primetila zabrinut izraz na licu svoje snahe i ugrizla se za jezik; opet je dozvolila sebi da zapadne u trans, što joj se u poslednje vreme sve češće dešavalo kada bi uzela da se bavi ženskim poslovima. Odavno je prestala da prede, ali tkanje, koje je volela, činilo joj se bezbedno, ukoliko se usmeri samo na to i ne prepusti se sanjivoj jednoličnosti pokreta.
     Malina ju je gledala pomalo oprezno, pomalo zabrinuto, kao i uvek kad bi Morgana pokazala da vidi nešto. Malina svakako nije mislila da u tome ima ičeg lošeg, pa čak ni magičnog - naprosto se njena svekrva ponekad čudno ponašala. Ali ona je o tome razgovarala sa sveštenikom, a kad čuje za ovo, sveštenik će opet doći i pokušati da diskretno sazna od nje otkuda joj se priviđaju stvari, a ona će morati da izigrava priglupu domaćicu i da se pretvara da nema pojma o čemu je on ispituje. Jednog dana biće suviše umorna ili neoprezna i reći će tom svešteniku šta misli o njemu. Onda će stvarno biti gužve...
     Pa, šta je tu je, nije mogla da se izvlači. Dosta dobro se slagala sa ocem Eianom, koji je bio Uvenov učitelj - za jednog sveštenika, bio je prilično obrazovan. "Reci ocu Eianu da će njegov učenik stići na večeru", rekla je Morgana i opet prekasno shvatila šta čini; znala je da Malina razmišlja o svešteniku i odgovorila je na njene misli, a ne na reči. Izišla je iz sobe, osećajući da mlada žena zuri za njom.
     Čitave zime, koja je bila teška, sa mnogo kiše, snega i oluja, nije im došao ni jedan jedini putnik. Morgana se nije usuđivala da prede; to je suviše brzo otvaralo kapije transa. Sada je, izgleda, i tkanje počelo slično da deluje. Vredno je šila, kako bi snabdela odećom sve članove domaćinstva, od Urijensa do Malinine nove bebe, ali to joj je smetalo očima; preko zime nije bilo svežeg bilja, pa nije mogla da se bavi ni pripremanjem melema i lekova. Nije imala društvo - njene dvorske dame bile su žene Urijensovih oficira i bile su gluplje čak i od Maline; nijedna nije umela da iščita ni jedan jedini redak iz Biblije, i bile su šokirane što Morgana ume da čita, piše i pomalo govori latinski i grčki. A nije mogla da večito sedi sa harfom. I zato je čitavu zimu provela u narastajućoj dosadi i očajanju...
     ...a najgore je, pomislila je, to što je uvek u iskušenju da sedne i prede, da se prepusti snovima, da pusti um da joj luta, da vidi Artura u Kamelotu, ili Akolona na njegovom pohodu - pre tri godine sinulo joj je kako bi Akolon treblo da provede neko vreme na Arturovom dvoru, da bi ga Artur dobro upoznao i počeo da mu veruje. Akolon je nosio zmije Avalona, i to bi se moglo pokazati kao dobra veza sa Arturom. Akolon joj je strašno nedostajao; u njegovom prisustvu, ona je uvek bila onakva kakvu ju je on video - visoka sveštenica, sigurna u svoje ciljeve i u sebe. Ali to je bila njihova tajna. Tokom dugih, usamljeničkih godišnjih doba, Morgani su se stalno vraćali strahovi i sumnje; možda je ona ipak samo onakva kakvom je smatra Urijens, usamljena kraljica, sve starija, sa telom i umom koji polako venu?
     Ipak je čvrsto vladala domaćinstvom, i u zamku i u okolim selima, i zato su joj se svi obraćali za savet. U okolini se govorilo: Kraljica ju mudra. Čak ni kralj ništa ne čini dok se ne posavetuje sa njom. Plemena i Drevni narod gotovo su počeli da je obožavaju; ipak, nije se usuđivala da se često pojavljuje na godišnjim svečanostima.
     Sada je u kuhinji izdavala naređenja za svečanu večeru - onoliko koliko se moglo pri kraju zime, dok su putevi zatvoreni. Iz ormana koje je lično držala pod ključem izdvojila je suvo grožđe i vođe, kao i malo začina da se skuva poslednji komad slanine. Malina će reći ocu Eianu da će Uven doći do večere. Urijensu će vesti odneti sama Morgana.
     Otišla je u njegove odaje, gde ga je zatekla kako dokono baca kockice sa jednim pažom; soba je bila zagušljiva, puna ustajalog vazduha i starosti. To njegovo dugo zapaljenje pluća ove zime barem me je poštedelo njegove postelje, pomislila je Morgana. Dobro je što je Akolon proveo ovu zimu kod Artura; verovatno bismo bili neoprezni i neko bi nas otkrio.
     Urijens je spustio kockice i pogledao je. Bio je mršaviji, izmožden od duge groznice. Morgana je u nekoliko navrata pomislila da neće preživeti i grčevito se borila da ga spase; zato što ga je ipak na neki način volela i nije želela da umre, a delom i zato što bi ga na prestolu istog časa nasledio Avaloh.
     "Nisam te video čitavog dana. Bio sam usamljen, Morgana", rekao je Urijens, gotovo dureći se. "Ovaj moj Hju nije ni upola tako lep za gledanje."
     "Zaista?" Morgana je namerno počela da se šali, onako kako je znala da Urijens voli. "A ja sam vas namerno ostavila same, misleći da si pod starost zavoleo lepe mladiće... ako ga ne želiš, mužu moj, mogu li ja da ga uzmem?"
     Urijens se nasmejao. "Teraš sirotana da pocrveni", dobroćudno je rekao. "Ali kad si me ostavila ceo dan samog, mogao sam da biram, da li da režim na njega ili na psa."
     "E, sad sam došla sa dobrim vestima. Večeras ćemo te preneti u salu - Uven se zaputio ovamo i stići će taman na večeru."
     "Bogu hvala", rekao je Urijens. "Ove zime sam mislio da ću umreti, a da više ne vidim moje sinove."
     "Pretpostavljam da će se Akolon vratiti za letnje svečanosti." Morgana je osetila duboko u telu ujed gladi, ogromne, i kao da je videla pred sobom Beltanske vatre, do kojih je ostalo još samo dva meseca.
     "Otac Eian opet me je spopao da zabranim svečanosti", požalio se Urijens. "Dosadilo mi je da ga slušam kako kuka. On hoće da posečemo gajeve, pa da se narod zadovolji blagosiljanjem useva i da odustane od Beltanskih vatri. Činjenica je da se svake godine javlja sve više starih obreda - a ja sam mislio da će ih biti sve manje, kako stari svet polako umire. Hteo sam da stari običaji odumru sa Drevnim narodom, koji ne može da se prilagodi novim običajima. Ali ako se sada i mladi svet okreće paganstvu, moramo da učinimo nešto - možda da zaista posečemo gajeve."
     Ako to učiniš, postaću ubica, pomislila je Morgana, ali pazila je da joj glas bude nežan i razuman. "To bi bila greška. Hrastovi daju hranu za svinje, a i za ljude. I mi smo morali da koristimo žirovo brašno zbog duge zime. A gaj je tu već stotinama godina - to drveće je sveto."
     "Zvučiš kao paganka, Morgana."
     "Zar ti misliš da hrastov gaj nije delo Božje?" uzvratila je. "Zašto bi kažnjavali nedužno drveće zbog toga što ga glupi ljudi koriste na način koji se ne dopada ocu Eianu? Mislila sam da ti voliš svoju zemlju."
     "Volim je", nadurio se Urijens, "a i Avaloh misli da treba poseći gaj, kako pagani više ne bi imali pribežište. Umesto njega mogli bismo da sagradimo crkvu ili kapelu."
     "Ali i Drevni su tvoji podanici", rekla je Morgana, "a kao mladić si sklopio Veliki Brak sa zemljom. Zar ćeš lišiti Drevni narod gaja koji im daje zaklon i hranu i koji je njihova crkva, građena rukama Boga, a ne ljudi? Zar ćeš ih osuditi da umru od gladi, što se dešavalo u drugim zemljama?"
     Urijens se zagledao u svoje čvornovate šake. Tetovirane zmije na njima toliko su izbledele da su predstvljale samo nejasne plave mrlje. "Pa, tebe zovu Morgana od vila - Drevni narod nije imogao steći boljeg zastupnika. Pošto moliš za njihov zaklon, gospo moja, poštedeću ga dok god sam živ, ali kad me Avaloh nasledi, on će činiti po svome. Hoćeš li da mi doneseš cipele i ogrtač, pa da večeram u glavnoj sali kao kralj, a ne kao starac u spavaćici i papučama?"
     "Svakako", rekla je Morgana, "ali ne mogu da te podignem. Neka te Hju obuče."
     Ipak, kad je oblačenje bilo ogotovo, očešljala je Urijensu kosu i pozvala gardiste koji su očekivali kraljev poziv. Dvojica su ga ponela, načinivši sedište od prepletenih šaka, i prenela ga u glavnu salu, gde je Morgana poređala jastuke po kraljevskom sedištu i nadgedala dok su smeštali u njih krhko staračko telo.
     Dotle je već primetila jurnjavu među pooslugom i čula je jahače u dvorištu... Uven, pomislila je, jedva pogledavši mladića koji je stupio u salu.
     Bilo je teško poverovati kako je ovaj mladi vitez, sa širokim ramenima i velikim ožiljkom preko jednog obraza, isti onaj mršavi dečačić koji bi se često došunjao do nje, nalik na pripitomljenu zverčicu, tokom njene prve, očajničke godine na Urijensovom dvoru. Uven je ocu poljubio ruku, a onda se naklonio pred Morganom.
     "Oče moj. Draga majko..."
     "Lepo je što si nam se vratio, momče", rekao je Urijens, ali Morgana je zapanjeno zurila u drugog čoveka, koji je u salu ušao posle Uvena. Za trenutak nije mogla da poveruje, kao da je videla duha - da je on stvarno tu, ostila bih ga Vidom... a onda je shvatila. Toliko sam se trudila da ne mislim na Akolona, kako ne bih poludela...
     Akolon je bio mršaviji od mlađeg brata i nije bio toliko visok. Nakratko je pogledao Morganu dok je klečao pred ocem, ali kada joj se obratio, glas mu je bio bezlično učtiv. "Drago mi je što sam se vratio kući, gospo..."
     "Lepo je što ste tu", mirno je odgovorila ona, "obojica. Uvene, ispričaj nam kako si stekao taj užasan ožiljak na obrazu. Mislila sam da su se, posle poraza imperatora Lucijusa, svi zakleli Arturu da više neće praviti nevolje!"
     "Kao i obično", olako je odgovorio Uven. "Neki bandit se uselio u napuštenu tvrđavu i zabavljao se napadajći seljake i nazivajući sebe kraljem. Lotov sin, Gaven, pošao je sa mnom i začas smo ga sredili, a Gaven je tom prilikom stekao i ženu - gospu udovicu, sa mnogo zemlje. Što se tiče ovoga", lako je dodirnuo ožiljak. "Dok se Gaven borio sa gospodarem, meni je pripao njegov pomoćnik - ružno kopile koje se borilo levicom i uspelo da me iznenadi. A bio je i trapav - radije bih se borio sa dobrim mačevaocem nego sa lošim! Da si bila tamo, majko, ne bih imao ovakav ožiljak - onaj što me je krpio imao je prste kao kobasice! Da li me je stvarno puno nagrdio?"
     Morgana je nežno pogladila pastorka po obrazu. "Meni ćeš uvek biti lep, sine. Ali možda bih još mogla da ti pomognem - vidim da je rana još otekla i upaljena; pre spavanja ću ti doneti obloge, kako bi bolje zacelila. Sada te sigurno boli."
     "Tako je", priznao je Uven, "ali i dalje mislim da sam imao sreće što nisam dobio trovanje krvi, kao jedan od naših vojnika. Joj, kakva smrt!" Stresao se. "Kada je rana počela da otiče, mislio sam da sam i ja gotov, a moj drug Gaven je rekao da dok god mogu da pijem vino nisam u opasnosti - i pazio je da budem dobro snabdeven. Kunem ti se da sam bio pijan pune dve nedelje, majko!" zakikotao se. "Bio sam spreman da dam sav plen iz tog razbojničkog zamka za jedan tanjir tvoje supe, majko - nisam mogao da žvaćem ni hleb ni suvo meso, i umalo sam umro od gladi. Doduše, izgubio sam i tri zuba..."
     Morgana je ustala da izbliza pogleda ranu. "Otvori usta. Da", rekla je i dala znak jednm slugi. "Donesi ser Uvenu čorbu i kuvano voće", naredila je. "Neko vreme ne smeš ni pokušavati da žvaćeš. Posle večere ću te previti."
     "Neću se buniti, majko. I dalje me strašno boli, a osim toga, na Arturovom dvoru postoji jedna devojka - ne bih želeo da odvrati pogled od mene kao da sam demon." Nasmejao se. No, uprkos svim bolovima jeo je neverovatno mnogo, pričajući priče sa dvora i sve ih zabavljajući. Morgana se nije usuđivala da skrene pogled sa svog pastorka, ali tokom čitave večere osećala je na sebi Akolonov pogled, kako je greje kao da je izišla na sunce posle zimskog mraza.
     Večera je bila vrlo vesela, ali Urijens je počeo da izgleda umoran i Morgana je pozvala njegovu gardu. "Danas si prvi put ustao iz kreveta, mužu moj - ne smeš da se premoriš."
     Uven je brzo ustao. "Dozvoli da te ja ponesem, oče." Sagnuo se i podigao starca kao da je dete. Morgana je pošla za njima dvojicom, ali se još jednom osvrnula ka sali. "Postraj se za stvari ovde, Malina - ja ću previti Uvenu obraz pre nego što pođem na počinak."
     Uskoro je Urijens bio ušuškan u svom krevetu, a Uven je ostao kraj njega dok je Morgana požurila u kuhinju da mu pripremi melem za ranu. Morala je da probudi kuvara koji je dremao i da ga pošalje da ugreje još vode... ako želi da se bavi ovim, morala bi da u svojim odajama drži mangal i mali bakrač vode... kako to da se nije ranije setila? Vratila se gore i namestila Uvena da sedi kako bi mogla da mu privije na obraz tkaninu natopljenu vrelim biljnim melemom, i mladić je uzdahnuo od olakšanja kada je melem počeo da izvlači bol iz zapaljene rane.
     "Oh, kako je ovo dobro, majko - ona devojka na Arturovom dvoru ne bi umela tako da me neguje. Kada se oženim njome, majko, hoćeš li je naučiti bar nekim stvarima? Zove se Šana i iz Kornvola je. Ona je jedna od dvorkinja kraljice Izote - kako to da Markus naziva sebe kraljem Kornvola, majko? Mislio sam da Tintagel pripada tebi."
     "To je tačno, sine, nasledila sam ga od Igrene i vojvode Gorloasa. Nisam znala da je Markus poverovao da je kralj", odgovorila je Morgana. "Da li se usudio da proglasi i Tintagel svojim vlasništvom?"
     "Ne, jer koliko sam čuo, uopšte nema tamo vitezove", rekao je Uven. "Ser Drustan je otišao u izgnanstvo, u Donju Britaniju..."
     "Zašto? Je li postao izdajnik zbog Lucijusa?" upitala je Morgana. Ovaj razgovor o dvorovima bio joj je kao dah života u mrtvilu ovog izolovanog mesta.
     Uven je odmahnuo glavom. "Ne... priča se da su on i kraljica Izota počeli suviše dobro da se slažu", rekao je on. "Mada ne mogu mnogo da je krivim... Kornvol je na kraju sveta, vojvoda Markus je star i gunđav, a njegovi komornici kažu i da je impotentan - što čini vrlo teškim život jedne sirote gospe; Drustan je, opet, lep i svira harfu, a gospa je lubitelj muzike."
     "Zar nam sa dvora nisi doneo nikakvu drugu priču osim o pokvarenim ženama?" pobunio se Urijens, mršteći se, i Uven se nasmejao. "Pa, rekao sam gospi Šani da njen otac može da ti pošalje glasnika, i nadam se, dragi oče, da ga nećeš odbiti kada dođe. Šana nije bogata, ali meni ni ne treba veliki miraz, jer imam mnogo plena iz Donje Britanije - pokazaću ti deo, a doneo sam i poklone majci." Podigao je ruku da pogladi Morganu po obrazu dok se naginjala nad njim da mu promeni oblog. "Ti svakako nisi kao gospa Izota, da okreneš leđa mom dobrom starom ocu i da počneš da ga varaš."
     Morgana je osetila da crveni; brzo se nagnula nad posudu sa melemom, mršteći nos zbog gorkog mirisa. Uven je mislio da je ona najboja žena na svetu, i njegovo poverenje joj je godilo, ali bilo je gorčine u saznanju da je to potpuno nezasluženo.
     Barem nikada nisam napravila budalu od Urijensa i nisam mu poturala pod nos svoje ljubavnike...
     "Ali trebalo bi da odeš u Kornvol, čim se otac dovoljno oporavi za putovanje", ozbiljno je nastavio Uven, trzajući se malo kada je melem iz obloga dopro do novog zapaljenog mesta na obrazu. "Moraš raščistiti sa Markusom, majko, da ne može polagati pravo na ono što je tvoje. Toliko dugo nisi bila u Tintagelu da je narod možda i zaboravio da ima kraljicu."
     "Siguran sam da nije baš tako", rekao je Urijens. "Ali ako mi ovog leta bude dobro, zamoliću Artura, kada odem na Duhove, da se postara o Morganinoj zemlji."
     "A ako se Uven oženi Korvolkom", rekla je Morgana, "neka on čuva Tintagel u moje ime - da li bi voleo da mi budeš namesnik, Uvene?"
     "To mi je najveća želja", rekao je Uven, "osim možda da makar jednu noć spavam bez četrdeset različitih bolova u vilici."
     "Popij ovo", rekla je Morgana, sipajući mu u vino još jedan lek, "i obećavam ti da ćeš spavati."
     "Spavao bih ja i bez toga, gospo, toliko mi je drago što sam u svojoj kući i u svom krevetu, i da me neguje moja majka." Uven se sagnuo da zagrli oca, a potom je poljubio Morganinu ruku. "Ali rado ću popiti tvoj lek." Iskapio je vino i pozvao jednog Urijensovog gardistu da mu osvetli put do sobe. Akolon je takođe prišao da zagrli oca. "I ja ću u krevet... gospo, ima li tamo jastuka i pokrivača, ili je soba prazna i gola? Toliko dugo nisam bio kod kuće, da me ne bi čudilo da zateknem golubove kako se gnezde u onoj staroj sobi koja je bila moja dok je otac Eian pokušavao da mi batinama utuvi u glavu malo latinskog."
     "Rekla sam Malini da se postara za sve što bi ti moglo biti potrebno", rekla je Morgana, "ali doći ću da proverim. Hoću li ti biti potrebna noćas, gospodaru?" obratila se Urijensu, "ili da i ja pođem na počinak?"
     Odgovorilo joj je samo tiho hrkanje, i paž Hju je požurio da namesti gospodareve jastuke. "Pođite, gospo Morgana. Ako se probudi, ja ću biti uz njega."
     "Šta je to sa mojim ocem?" upitao je Akolon kad su izišli.
     "Imao je zapaljenje pluća ove zime", rekla je Morgana, "a nije više mlad."
     "A ti si morala da ga neguješ potpuno sama", rekao je Akolon. "Sirota Morgana..." Pogladio ju je po ruci; na zvuk njegovog nežnog glsa, Morgana je morala da se ugrize za usnu. Nešto duboko u njoj, zaleđeno čitave zime, polako se topilo, i pomislila je da će se rasplakati. Brzo je pognula glavu, izbegavajući njegov pogled.
     "A ti, Morgana, zar nećeš ništa da mi kažeš, ni da me pogledaš...?" Pružio je ruku da je dodirne, a ona je odgovorila kroz stegnute zube. "Čekaj."
     Pozvala je slugu da donese čiste čaršave i dodatnu ćebad. "Da smo znali da dolaziš, čekala bi te najbolja posteljina i sveža slama u krevetu."
     "U mom krevetu nije najvažnija sveža slama", šapnuo je on, ali ona je pazila da ga ne pogleda pred slugom koji je nameštao krevet, pripremao toplu vodu i svetiljku i slagao Aolonovo oružje i odeću.
     Kad su na trenutak ostali sami, on joj se obratio šapatom. "Mogu li kasnije da dođem u tvoju sobu, Morgana?"
     Odmahnula je glavom i odgovorila takođe šapatom. "Doći ću ja kod tebe - mogu da smislim neki izgovor što nisam bila u sobi usred noći, ali otkad je tvoj otac bolestan, često dolaze da me zovu k njemu - ne smeju te zateći kod mene..." Na brzinu ga je stegnula za ruku. Njegova ruka kao da ju je opekla. Pošla je sa komornikom da poslednji put obiđe zamak i proveri je li sve zaključano i bezbedno.
     "Neka vam Bog podari miran san, gospo", rekao je komornik i udaljio se; Morgana se šunjala kroz salu u kojoj je spavala garda; pa uz stepenice, kraj sobe u kojoj je Avaloh spavao sa Malinom i mlađom decom, pa kraj sobe u kojoj je nekada spavao mali Kon sa svojim učiteljem i usvojenom braćom, sve dok ga nije odnelo zapaljenje pluća. U udaljenom krilu bila je Urijensova soba, i njena, pa soba koju su obično davali veoma važnim gostima i, na kraju hodnika, soba koju je ona odredila za Akolona. Šunjala se ka njegovoj sobi, suvih usta, nadajući se da je bio dovoljno razuman da ostavi odškrinuta vrata... zidovi su stari i debeli i nije bilo načina da čuje njene korake pred zatvorenim vratima.
     Zavirila je u svoju sobu; potom je brzo ušla i izgužvala posteljinu. Njena lična sluškinja, Rua, stara je i gluva, i tokom čitave zime Morgana ju je proklinjala zbog gluvoće i gluposti, ali sada će joj to koristiti... pa ipak, čak ni ona ne sme ujutro zateći Morganinu postelju nedirnutu; čak i stara Rua je svesna da kralj Urijens nije dovoljno zdrav da bi spavao sa svojom kraljicom.
     Koliko često sam govorila sebi da se ne stidim ovoga što činim... Pa ipak, morala je paziti da ne izazove skandal, jer tako ne bi postigla ništa. Ali mrzela je tajanstvenost i skrivanje.
     On je ostavio vrata odškrinuta. Morgana je skliznula unutra, osećajući kako joj srce bije, i čvrsto zatvorila vrata; osetila je oko sebe gladni zagrljaj koji joj je smesta probudio čitavo telo. Njegova usta su se sklopila preko njenih kao da je bio željan nežnosti koliko i ona... kao da su očajanje i usamljenost čitave zime prosto nestali, kao da se led otopio, kao da će je zahvatiti bujica... Privila se uz Akolona i pokušala da uzdrži jecaje.
     Sve njene odluke kako Akolon ne sme da joj bude ništa više nego sveštenik Boginje, da neće dozvoliti ličnu vezu između njih dvoje, naprosto su nestale pred ovolikom njegovom željom. Koliko se samo ljutila na Gvenvir, koja je ugrožavala dvor i kraljev ugled, jer svi preziru čoveka koji ne ume da obuzdava svoju ženu. A sada, u Akolonovom naručju, sve njene odluke su nestale. Utonula je u njegove ruke i pustila da je odnese u krevet.

2.

     Noć je već bila odmakla kada se Morgana izvukla iz Akolonove postelje. On je duboko spavao; provukla mu je prste kroz kosu, blago ga poljubila i iskrala se iz sobe. Nije spavala - bojala se da će se uspavati i da će je zateći svitanje. Ostao je još čitav sat do zore. Protrljala je oči; pekle su je. Negde napolju začuo se lavež psa, neko dete je zaplakalo i ućutalo, u bašti su se čule prve ptice. Još nedelju dana, pomislila je, gledajući napolje kroz uzani otvor u zidu, i u ovo doba će već biti dan. Za trenutak se naslonila na zid, obuzeta sećanjima na proteklu noć.
     Nikada nisam znala kako izgleda biti samo žena, pomislila je. Rodila sam dete, bila sam udata četrnaest godina, imala sam ljubavnike... ali ništa nisam znala, ništa...
     Iznenada ju je neko grubo uhvtio za mišicu. Začula je Avalohov promukli glas. "Zašto se šunjaš po kući u ovo doba, devojko?"
     Očito je od nje pomislio da je neka sluškinja; neke od njih su bile sitne i tamnopute, zbog krvi Drevnog naroda.
     "Pusti me, Avaloše", rekla je, gledajući u lice svog najstarijeg pastorka. Bio je težak i mek, očiju uraslih u salo. Akolon i Uven su bili lepi muškarci, a i na Urijensu se videlo da je nekada bio pristao. Ali za Avaloha to nije važilo.
     "Oh, moja gospa majka!" uzviknuo je on, uzmakavši i naglašeno se klanjajući. "Ponavljam, šta radiš u ovo doba?"
     I dalje ju je držao za mišicu; podigla je njegovu šaku kao da je neka gadna buba. "Zar moram da ti se pravdam? Ovo je moja kuća i mogu da idem kuda i kada hoću, i to je jedini moj odgovor." Ne voli me, pomislila je, gotovo isto koliko i ja ne volim njega.
     "Ne igraj se sa mnom, gospo", rekao je Avaloh. "Zar misliš da ne znam u čijem naručju si provela noć?"
     Prezrivo je odgovorila. "Znači, sad se igraš čarobnjaka i Vida?"
     On je spustio glas i sada joj se gotovo ulagivao. "Znam da ti je strašno dosadno, da si udata za čoveka koji bi mogao da ti bude otac - ali neću da povredim svog oca otkrivajući mu gde njegova žena provodi noći, pod uslovom", tu ju je zagrlio i silom je privukao uz sebe. Sagnuo se i gricnuo joj vrat, grebući je neobrijanim obrazima, "pod uslovom da poneku provedeš sa mnom."
     Otrgla se od njega i pokušala da zvuči vedro. "Ma hajde, Avaloše, zašto bi progonio svoju matoru maćehu kad imaš Prolećnu Devicu i sve lepotice iz sela..."
     "Ali ti si mi se oduvek dopadala", prekinuo ju je i opet pružio ruku da je pomazi po ramenu, a zatim ju je zavukao pod napola otkopčani ogrtač. Ona se opet otrgla i njegovo lice se pretvorilo u ružnu masku. "Zašto izigravaš čednost? Jesi li bila sa Akolonom ili Uvenom, ili možda sa obojicom zajedno?"
     Zapanjeno ga je pogledala. "Uven mi je sin! Ja sam jedina majka koju pamti!"
     "Zar da verujem da bi te to zaustavilo, gospo Morgana? Na Arturovom dvoru svi znaju da si bila Lanseletova ljubavnica i da si pokušala da ga preotmeš od kraljice, i da si spavala i sa Merlinom - da se nisi ustezala od vođenja ljubavi i sa sopstvenim bratom, i da te je zato kralj i oterao sa dvora, kako ga više ne bi izazivala i odvajala od hrišćanstva - zašto bi prezala od svog pastorka? Zna li Urijens kakvu je kurvu uzeo za ženu, gospo?"
     "Urijens zna o meni sve što treba da zna", rekla je Morgana, čudeći se koliko joj je glas miran. "Što se tiče Merlina, u to vreme nijedno od nas nije bilo u braku, a ni on ni ja nikada nismo marili za pravila hrišćanskog dvora. Tvoj otac to zna i ne zamera mi. Niko sem njega nema prava da mi zamera na ponašanju, a ako mi bude zamerio, pravdaću se njemu, a ne tebi, Avaloše. A sada idem u svoju sobu i preporučujem i tebi da učiniš isto."
     "Znači, pozivaš se na pagansko ponašanje u Avalonu", zarežao je Avaloh. "Kurvo, kako se usuđuješ da tvrdiš da si dobra..." Zgrabio ju je i silom poljubio. Morgana mu je zarila prste u trbuh, na šta je jeknuo i pustio je, psujući. "Ništa ja ne tvrdim", besno je rekla. "Ne moram da ti se pravdam za svoje ponašanje, a ako budeš razgovarao s Urijensom, reći ću mu da si položio ruke na mene na način kakav ne pristoji jednom pastorku, i videćemo kome će on verovati."
     Avaloh je frknuo. "Reći ću ti nešto, gospo: možeš da umiruješ mog oca kako god želiš, ali on je star, i onog dana kada postanem kralj ove zemlje, budi sigurna da neću imati milosti prema onima koji su preživeli samo zato što moj otac nije mogao da zaboravi da je nekada nosio zmije!"
     "Zamisli samo", prasnula je Morgana. "Prvo pokušavaš da odvučeš u postelju očevu ženu, a onda se hvališeš kako ćeš biti dobar hrišćanin kada naslediš očevo kraljevstvo!"
     "Ti si me prva začarala - kurvo!"
     Morgana je morala da se nasmeje. "Začarala? Tebe? Zašto? Avaloše, sve da ostaneš jedini muškarac na svetu, radije ih povela u postelju nekog psa! Tvoj otac je dovoljno star da mi bude deda, ali radije bih legla sa njim nego sa tobom! Zar misliš da sam ljubomorna na Malinu, koja peva po čitav dan kad siđeš u selo zbog žetve ili oranja? Kad bih i bacila čini na tebe, to ne bi bilo zato da uživam u tvojoj muškosti nego da je uništim! A sad sklanjaj ruke sa mene i idi negde gde će te primiti, jer ako me samo još jednom dodirneš, kunem se da ću ti uništiti muškost!"
     Poverovao je; videla je to po načinu na koji se povukao. No, otac Eian će svakako čuti za ovo, i doći će da je ispituje, i ispitivaće i Akolona, i sluge, a onda će se opet okomiti na Urijensa da poseče sveti gaj i time uništi staru veru. Avaloh se neće zaustaviti dok ceo dvor ne bude igrao kako on svira.
     Mrzim Avaloha! Iznenadila se kad je shvatila da je ta mržnja fizičko osećanje, bol pod grudnom kosti, drhtanje čitavog tela. Nekada sam bila ponosna; sveštenica Avalona ne laže. A sada moram da u najmanju ruku izbegavam istinu. Čak i Urijens bi mislio da sam preljubnica, da se tajno iskradam do Akolona da zadovoljim požudu... Plakala je od besa kad je opet osetila Avalohove ruke na ramenima i grudima. Optužiće je, ranije ili kasnije, i čak i ako joj Urijens poveruje, svi će je nadgledati. Oh, bila sam srećna, prvi put posle toliko godina, a sad je sve propalo...
     Pa, sunce je izlazilo, uskoro će se posluga probuditi, a ona mora da im izda uputstva za nastupajući dan. Da li Avaloh samo nagađa? Urijens mora da ostane u krevetu, Avaloh se svakako neće usuditi da ga baš danas uznemiri. Ona mora da pripremi sveži melem za Uvenovu ranu i da iskopa korenje da mu zaleči slomljene zube.
     Uven je voli - on svakako ne bi slušao Avalohove optužbe. Na tu pomisao osetila je novi nalet gneva, jer setila se Avalohovih reči: Jesi li bila sa Akolonom ili Uvenom, ili možda sa obojicom zajedno...? Ja sam Uvenu majka kao da sam ga rodila! Za kakvu me ženu on smatra? I je li moguće da se na Arturovom dvoru govorka kako je spavala sa kraljem? Kako sad da navedem Artura da prizna Gvideona za sina? Galahad je Arturov naslednik, ali moj sin mora biti priznat, jer potiče od kraljevske loze Avalona. Ipak, ne smem dozvoliti sebi nikakav skandal, pogotovo vezan za rodoskrvnuće sa pastorkom...
     Zamislila se nad sobom. Kada je shvatila da nosi Arturovo dete, zahvatio ju je očajnički gnev, a sada joj se to činilo nevažno; na kraju krajeva, ona i Artur uopšte nisu poznali jedno drugo. Ali Uven - koji joj nije rođak po krvi - bio joj je sin mnogo više nego Gvideon; Uvena je ona podigla...
     Pa, sada više nije mogla ništa da učini. Pošla je u kuhinju i saslušala kuvara kako kuka što je sva slanina potrošena i što su ostave prazne, pa će biti teško hraniti pridošlice.
     "Pa, moraćemo da pošaljemo Avaloha u lov još danas", rekla je Morgana i zaustavila Malinu na stepeništu dok je nosila mužu jutarnje kuvano vino.
     "Videla sam da si pričala sa Avalohom", rekla je Malina. "Šta ti je rekao?" Malo se mrštila, i Morgana, koja je tako glupoj ženi mogla sa lakoćom da čita misli, shvatila je da je se snaha plaši; smatrala je nepravednim što je Morgana još vitka i čvrsta dok je ona, Malina, debela i izmoždena od trudnoća i porođaja, i što Morgana uvek ima blistavo čistu crnu kosu dok Malina, neprekidno zauzeta oko beba, nema vremena da svoju uredi.
     Morgana je odgovorila istinu, ali je pazila i da ne povredi snahina osećanja. "Razgovarali smo o Akolonu i Uvenu. Ali ostave su prazne, i Avaloh će danas morati u lov na divlje svinje." Tog časa joj je sinulo šta mora da učini, i za trenutak je ukočeno stajala, slušajući u sećanju Ninijanine reči: Avaloh ne sme naslediti oca, i svoj odgovor... Malina je piljila u nju, čekajući da nastavi rečenicu, i Morgana se brzo pribrala. "Reci mu da mora da pođe u lov, još danas, najkasnije sutra, ili ćemo prebrzo potrošiti poslednje brašno."
     "Svakako ću mu reći, majko", odgovorila je Malina. "Jedva će dočekati izgovor da ode." I mada joj je glas bio žaloban, Morgana je znala da je osetila olakšanje što nije u pitanju ništa ozbiljnije.
     Sirotica, udata za tu svinju. Uznemirena, setila se šta joj je Avaloh tačno rekao: Onog dana kada postanem kralj ove zemlje, budi sigurna da neću imati milosti prema onima koji su preživeli samo zato što moj otac nije mogao da zaboravi da je nekada nosio zmije!
     Znači, to joj je posao: da se postara da Akolon nasledi oca, ne zbog svoje bezbednosti ili osvete, nego da bi očuvala staru veru koju su ona i Akolon vratili u ovu zemlju. Kad bih imala pola sata da sve ispričam Akolonu, on bi pošao u lov sa Avalohom, i ne sumnjam da bi sve sredio. Potom je postala hladna i proračunata. Da li da ostanem čistih ruku, da li da sve prepustim Akolonu?
     Urijens je star; ali može da poživi još godinu, ili još pet godina. Sada, kad Avaloh sve zna, udružiće se sa ocem Eianom da unište svaki uticaj koji bi Akolon i Morgana mogli da imaju, i sve što je do sada učinila propašće.
     Ako Akolon želi ovo kraljevstvo, možda bi on trebalo da se postara da ga stekne. Ako Avaloh umre od otrova, umreću i ja - kao čarobnica. Ali ako sve prepusti Akolonu, to bi sviše ličilo na onu staru baladu: U lov dva brata pođoše...
     Da li da kažem Akolonu, da li da pustim da pobesni i preuzme stvar u svoje ruke? Uznemirena, još ne znajući šta da učini, pošla je da potraži Akolona. Našla ga je u Urijensovoj sobi kako govori: "Danas Avaloh ide u lov na divlje svinje - ostave su gotovo prazne. Poći ću i ja sa njim. Odavno nisam lovio u svojoj zemlji..."
     "Ne", oštro je rekla Morgana. "Ostani danas sa svojim ocem. Bićeš mu potreban, a Avaloh ima lovce da mu pomažu."
     Moram mu nekako staviti do znanja šta nameravam, pomislila je, a onda se predomislila. Ako bude znao šta ona planira - mada ni sama još nije znala na šta će je nužda naterati - nikada neće pristati, osim možda u prvom naletu gneva kad čuje šta joj je Avaloh rekao.
     A ako i bude tako - mada mislim da ga dovoljno poznajem, možda me glad za njegovim telom zavarava, možda je manje častan nego što ja mislim - ako bi i pristao da učestvuje u ovome, postaće bratoubica, a to ne odgovara budućnosti koju sam predvidela za nas. Meni je Avaloh rod samo preko muža; nema krvne veze koja bi me osramotila. Da sam rodila Urijensu sina, bilo bi drugačije. Sada joj je bilo drago što nije rodila dete Urijensu.
     "Neka Uven ostane sa ocem", rekao je Akolon. "Pošto mu je rana na obrazu još zapaljena, on treba da sedi kraj ognjišta."
     Kako da ga navedem da shvati? Njegove ruke moraju ostati čiste; mora biti ovde kada stignu vesti... šta da mu kažem, kako da mu stavim do znanja koliko je ovo važno, jer to je možda najvažnije od svega što bih ikada mogla da tražim od njega? Zbog hitnje i nemogućnosti da kaže šta zaista misli, glas joj je bio oštar.
     "Možeš li da me poslušaš bez rasprave, Akolone? Ako treba da negujem Uvena, neću imati vremena da se staram i o vašem ocu, a u poslednje vreme je ionako prečesto bio prepušten posluzi!" A ako Boginja bude sa mnom, bićeš potrebniji svom ocu nego ikada ranije, pre nego što se ovaj dan završi...
     Petljala je sa rečima, u nadi da Urijens neće shvatiti šta se dešava. "Tražim to kao tvoja majka", rekla je, ali istovremeno se obraćala Akolonu svom snagom uma: Naređujem ti u ime Majke... "Poslušaj me", rekla je, a onda se okrenula od Urijensa tako da je samo Akolon vidi i dodirnula izbledeli plavi polumesec na svom čelu. Akolon ju je gledao - zbunjeno, ispitivački - ali ona se brzo opet okrenula, blago odmahujući glavom, nadajući se da je barem razumeo zašto ne mogu da otvoreno razgovaraju.
     On se namrštio. "Naravno, ako ti je toliko stalo. Nije mi teško da ostanem uz oca."
     Avaloh je izjahao sredinom prepodneva, sa četvoricom lovaca, i dok je Malina bila u donjoj sali, Morgana se ušunjala u njihovu spavaću odaju, prevrćući po razbacanim stvarima, dečijoj odeći i prljavim pelenama. Konačno je našla malu bronzanu narukvicu koju je često viđala na Avalohovoj ruci. U Malininom kovčegu bilo je i zlatnih predmeta, ali se nije usuđivala da ih uzme, jer bi Malinina služavka mogla da primeti da nešto nedostaje. I ovako ju je zatekla u sobi. "Šta želite, gospo?" upitala je služavka.
     Morgana je odglumila bes. "Neću da živim u kući koja više liči na svinjac! Gledaj sve ove prljave pelene, smrde do neba! Smesta ih nosi dole i daj ih praljama, a onda počisti i provetri sobu - ili treba ja da uzmem metlu u ruke?"
     "Nikako, gospo", rekla je sluškinja, prebledevši, i uzela iz Morganinih ruku gomilu odeće. Morgana je brzo sakrila bronzanu narukvicu pod haljinu i sišla u kuhinju po vrelu vodu za Uvenove obloge; to je bilo najvažnije, a danas mora tako urediti kućne poslove da po podne bude slobodna... Poslala je po najboljeg vidara, jer joj je bio potreban njegov alat, i posadila Uvena da sedne sa otvorenim ustima kako bi mogla da pronađe slomljeni koren zuba. On je stoički podneo čačkanje i čupanje (mada se koren opet slomio, pa je morala po drugi put da ga traži; srećom mu je čitava vilica bila utrnula i neosetljiva), i konačno je uspela da izvuče i poslednji ostatak, pa je posula ranu svojim najjačim melemom protiv bolova i ponovo stavila obloge na otekli obraz. Potom je napojila Uvena žestokim pićem i poslala ga u krevet; on se bunio, tvrdeći da je jahao i borio se i kad je bio u mnogo gorem stanju nego sad, ali ona mu je odlučno naredila da legne i pusti da lekovi što bolje deluju. Tako je i Uven bio sklonjen sa puta i biće van sumnje. A pošto je poslala sluškinje da peru, Malina je počela da se žali. "Ako treba da imamo novu odeću za Duhove i ako treba da završim Avalohov ogrtač - ti ne voliš da predeš, majko, ali ja moram da tkam Avalohov ogrtač, a sve žene greju vodu za pranje i spremaju prakljače..."
     "Oh, to sam potpuno zaboravila", rekla je Morgana. "Pa, tu se ništa ne može, moraću da predem - osim ako bi možda pristala da mi prepustiš tkanje." Još bolje od narukvice, pomislila je - ogrtač koji mu sprema njegova žena.
     "Hoćeš li, majko? Ali ti na razboju imaš novi ogrtač za kralja..."
     "Urijensu nije toliko potreban kao Avalohu", rekla je Morgana. "Uzeću da tkam Avalohov ogrtač." A kada završim, pomislila je i stresla se, ogrtač mu ionako više neće trebati...
     "Onda ću ja da predem", rekla je Malina, "i biću ti zahvalna, majko - ti tkaš lepše od mene." Prišla je i prislonila obraz uz svekrvin. "Uvek si tako dobra prema meni, gospo Morgana."
     Ali ti ne znaš šta ću danas tkati, dete.
     Malina je sela i uzela preslicu. Za trenutak je zastala, pritiskajući dlanovima leđa.
     "Nije ti dobro, snaho?"
     "Nije to ništa - mesečnica mi kasni četiri dana", rekla je Malina. "Bojim se da sam opet noseća, a nadala sam se da ću moći da dojim bebu još godinu dana..." Uzdahnula je. "Avaloh ima dovoljno žena u selu, ali mislim da se i dalje nada da ću mu roditi sina umesto sirotog Kona. On uopšte ne voli devojčice - čak nije ni plakao lane, kad je Meva umrla, baš pred moj porođaj. Ali opet sam rodila žensko, i on je bio strašno besan na mene. Morgana, ako se zaista razumeš u čarolije, možeš li mi dati neku amajliju da sledeći put rodim sina?"
     Morgana se nasmešila dok je provlačila čunak kroz potku. "Ocu Eianu se to ne bi dopalo. On bi ti rekao da se za sina moliš Devici Mariji."
     "Pa, njen sin je bio čudo, a i ja počinjem da verujem da bi bilo čudo kad bih opet uspela da rodim sina", rekla je Malina. "Ali možda je sve to samo zbog ovog strašnog, hladnog vremena."
     "Napraviću ti lekoviti čaj za to", rekla je Morgana. "Ako si zaista noseća, kunem ti se da ti neće naškoditi, a ako ti samo sve kasni zbog mraza, vratiće ti mesečnicu."
     "Je li to neka čarolija iz Avalona, majko?"
     Morgana je odmahnula glavom. "To je samo poznavanje lekovitog bilja", rekla je pre nego što je otišla u kuhinju da spravi čaj. "Popij ga što vrelijeg", rekla je kad ga je pružila Malini, "i umotaj se u šal dok predeš, pokušaj da se ugreješ."
     Malina je poslušno ispila napitak, kriveći lice zbog ukusa. "Oh, grozno je!"
     Morgana se nasmešila. "Trebalo je da stavim i malo meda, kao kad pravim čajeve za decu."
     Malina je uzdahnula i ponovo uzela preslicu u ruke. "Gvinet je dorasla do preslice - ja sam naučila da predem kad mi je bilo pet godina."
     "I ja sam", rekla je Morgana, "ali molim te, nemoj danas početi da je učiš. Ne volim buku dok tkam."
     "Dobro, onda ću reći dadilji da odvede svu decu na sprat", rekla je Malina, i Morgana je prestala da misli na nju, jer počela je da polako provlači čunak kroz potku i da se navikava na šaru. Ogrtač je trebalo da bude na zelene i smeđe kvadrate, što nije teška šara za dobru tkalju; dok god bude mogla da automatski broji niti, neće morati mnogo da misli na to... predenje bi bilo bolje. No, svi su znali koliko ona ne voli preslicu i primetili bi da se baš danas ponudila da prede.
     Čunak je leteo preko tkanine: zeleno, smeđe, zeleno, smeđe, menjala je čunak posle svakog desetog reda, uzimajući drugu boju niti. Ona je naučila Malinu kako da oboji vunu u ovu zelenu boju, jer ona je to naučila u Avalonu... zeleno kao mlado lišće u proleće, smeđe kao zemlja i trulo lišće po kome divlja svinja rije u potrazi za žirom... čunak je leteo preko razboja, i posle svakog reda sabijala je češljem niti; ruke su joj se kretale automatski, nalevo, pa nadesno, pa naniže, sabijajući, pa po drugi čunak... Kad bi Avalohov konj pao i slomio mu vrat, spasao bi me onoga što moram da učinim... Bilo joj je hladno, drhtala je, ali je naterala sebe da ne obraća pažnju, usmerivši se na čunak koji se provlačio ispod i iznad niti, ispod i iznad, puštajući da joj se slike slobodno pojavljuju u umu; Akolon u Urijensovoj sobi kako igra kockica sa ocem, Uven kako spava, nemirno se prevrćući u postelji, jer mu je bol iz obraza prodirao i u san, ali sada će sve lepo zarasti... Kad bi divlji vepar nasrnuo na Avaloha, i kad bi lovci bili prespori da mu pomognu...
     Rekla sam Ninijani da neću da ubijam. Nikada ne imenuj izvor iz koga ne želiš da piješ... Pred očima joj se pojavila slika Svetog kladenca u Avalonu, sa vodom koja je izvirala i prelivala se u jezerce. Čunak je proletao, gore pa dole, zeleno i smeđe, zeleno i smeđe, kao sunce kad prodire kroz zeleno lišće na smeđu zemlju, gde se prolećne plime bude, pa šuma bruji od života, sokovi se bude u smeđem drvetu... čunak je bio sve brži, sve brži, svet joj se zamaglio pred očima... Boginjo! Ti koja juriš kroz šumu sa jelenima... svi ljudi su u tvojim rukama, i sve zveri...
     Pre mnogo godina bila je Devica Lovac, blagosiljala je Rogatog i poslala ga da trči s jelenima i da ih pobedi ili umre, po Boginjinoj volji. Vratio joj se... sada više nije bila ta Devica, koja drži sve moći lovaca. Kao Majka, imala je moć plodnosti, satkala je čini kojima je odvela Lanseleta u Eleninu postelju. Ali materinstvo se za nju završilo u krvi pri Gvideonovom rođenju. Sada je sedela sa čunkom u rukama i tkala smrt, kao da je senka same Smrti. Svi su ljudi u tvojim rukama, da žive ili umru, Majko...
     Čunak je blistao, pojavljivao se i nestajao, zeleno, smeđe, zeleno kao lišće u šumi, gde trče zveri... divlji vepar koji njuška, rokće i rije svojim dugačkim kljovama, krmača sa prasićima okupljenim iza nje, ispod potke... čunak joj je leteo u rukama i nije videla ništa, samo je čula roktanje svinja u šumi.
     Ceridven, Boginjo, Majko, Smrti, Veliki gavrane... Gospo života i smrti... Velika Krmačo, ti koja jedeš svoje mlade... Zovem te, prizivam te... Ako si zaista tako odlučila, ti to treba da izvedeš... Vreme je klizilo i menjalo se oko nje, ležala je u bari i sunce joj je peklo leđa dok je trčala s Kraljem Jelenom, kretala se kroz šumu, polako, rokćući... osećala je život, lovce kako trupkaju i viču... Majko! Velika Krmačo...
     Morgana je nekim delićem svesti bila svesna da joj se ruke i dalje kreću, sasvim mirno, zeleno i smeđe, smeđe i zeleno, ali pod spuštenim kapcima uopšte nije videla sobu ni niti, nego samo prolećno zelenilo pod drvećem, blato i mrtvo lišće, smeđe od zime, i kao da je bila na sve četiri u mirisnom blatu... Život Majke ovde pod drvećem... iza sebe je čula tiho njuškanje i skičanje svojih mladih, i osećala je njihove njuščice kako riju u potrazi za korenjem i žirom... smeđe i zeleno, zeleno i smeđe...
     Šok joj je protresao čitavo telo kada je čula trupkanje u šumi i udaljene uzvike... telo joj je bilo nepokretno nad razbojem, tkajući smeđu nit i menjajući je za zelenu, čunak za čunkom, samo su joj prsti bili živi, ali u isto vreme je osećala nalet užasa i gneva, i jurnula je, puštajući da je zahvati život krmače... Boginjo! Ne dozvoli da nedužni pate... Lovci ti ništa ne znače... Nije mogla ništa da učini, samo je užasnuto gledala, drhteći od zadaha krvi, krvi svog para... krv je lila iz ogromnog vepra, ali to joj nije bilo važno, on je morao da umre, kao i Kralj Jelen... kada dođe vreme, njegova krv mora linuti na zemlju... iza sebe je čula skičanje svojih preplašenih prasića i iznenada kao da ju je obuzela Velika Boginja, i nije znala da li je više Morgana ili Velika Krmača, čula je svoje duboko roktanje - kao kada je, u Avalonu, podigla ruke i navukla na sebe izmaglicu Boginje, tako je sada zabacila glavu, drhteći, rokćući, jer čula je iza sebe strah svojih prasića... načinila je nekoliko kratkih, naglih koraka, mahala je glavom, počela je da trči u krug... zeleno i smeđe u njenim očima, nebitan čunak u tuđim prstima, neprimećen... a onda, izluđena od tuđinskih mirisa, krvi, gvožđa, nepoznatog, stranaca na dve noge, osetila je ubod metala i oči su joj se nalile krvlju kroz zeleno i smeđe u šumi, osetila je da joj se kljove zarivaju, osetila je vrelu krv kako teče dok je napušta život i onda više ništa nije osećala... a čunak je nastavljao dalje, olovno težak, tkajući zeleno i smeđe preko agonije u trbuhu i crvenila krvi u očima i srcu, vrisci su joj još odjekivali u ušima i u tihoj sobi, gde se čulo samo škripanje razboja i šuškanje vune na preslici... njihala se, ćutke, iscrpljena od transa... skljokala se preko razboja i ostala da leži na njemu, nepokretna. Posle nekog vremena začula je Malinin glas, ali nije se ni pokrenula ni odgovorila.
     "Ah! Gvinet, Morga - majko, jesi li bolesna? Oh, nebesa, ona hoće da tka, a zna da od toga uvek dobija ovakve napade! Uvene! Akolone! Hodite, majka se onesvestila za razbojem..."
     Osećala je kako je žene tapšu po rukama, kako je zovu po imenu, čula je Akolonov glas, osetila je kako ju je podigao i poneo. Nije se pokrenula, nije progovorila, nije mogla - pustila je da je položi u postelju, da donese vino da je povrati, osetila je kako joj curi niz vrat, i želela je da kaže, dobro sam, pusti me, ali umesto toga čula je sopstveno preplašeno skičanje i ostala je nepokretna, agonija ju je rastrzala, i znala je da će je Velika Krmača pustiti kad umre, ali će prvo morati da istrpi sve njene muke... i čak i dok je ležala, slepa, u transu, u agoniji, čula je zvuk lovačkog roga i znala je da to donose kući Avaloha, mrtvog na konju, jer proburazila ga je krmača, napavši ga trenutak pošto je ubio njenog vepra... a onda je on ubio krmaču... smrt, krv, ponovno rođenje i tok života mešali su se u šumi, kao što se čunak kreće preko razboja...

     Prošli su sati. I dalje nije mogla ni da se pomeri bez užasnog bola; to joj je gotovo prijalo. Nisam mogla da ostanem nedodirnuta njegovom smrću, ali Akolonove ruke su čiste... Pogledala ga je pravo u oči. Naginjao se nad njom, zabrinut i preplašen, i na trenutak su bili sami.
     "Možeš li sad da govoriš, ljubavi?" šapnuo je. "Šta se desilo?"
     Odmahnula je glavom, još nije mogla da govori. Ali njegov dodir bio je nežan i brižan. Znaš li šta sam učinila za tebe, ljubavi najdraža?
     Sagnuo se da je poljubi. Nikada neće saznati koliko je malo nedostajalo da budu otkriveni i pobeđeni.
     "Morao bih da se vratim kod oca", uznemireno je rekao on. "Stalno plače i ponavlja kako bi, da sam i ja pošao u lov, moj brat ostao živ - uvek će me kriviti zbog toga." U njegovim tamnim očima primećivao se nemir. "Ti si mi naredila da ne idem", rekao je. "Da li si magijom znala šta će se desiti, voljena?"
     Uspela je da smogne malo glasa u bolnom grlu. "To je volja Boginje", rekla je. "Kako Avaloh ne bi uništio ono što smo ovde stekli." Uprkos ogromnom bolu, uspela je da pokrene jedan prst i pogladila je tetoviranu zmiju na ruci koja joj je dodirivala lice.
     Njegov izraz se promenio i odjednom postao pun straha. "Morgana! Da li je ovo tvoje delo?"
     "Zar treba da pitaš?" šapnula je. "Čitavog dana sam tkala, videli su me i Malina i sluge i deca... to je njena volja i njeno delo, a ne moje."
     "Ali znala si, znala si da će...?"
     Polako je klimnula glavom, očiju punih suza, a on se saguo da joj poljubi usne.
     "Neka bude tako. Takva je volja Boginje", rekao je i izišao.

3.

     U šumi se nalazilo mesto gde se hitri potok širio među stenjem u duboko jezerce; Morgana je sela kraj njega, na pljosnati kamen sa koga se lepo videla voda, i naterala Akolona da sedne kraj nje. Tu ih niko neće videti, sem malog drevnog naroda, a oni nikada ne bi izdali svoju kraljicu.
     "Mili moj, koliko godina već radimo zajedno - reci mi, Akolone, šta ti misliš da radimo?"
     "Gospo, bio sam zadovoljan što sam znao da ti imaš cilj", rekao je, "i nisam želeo da te ispitujem. Da si tražila samo ljubavnika", pogledao ju je u oči i uhvatio ju je za ruku, "mogla si da biraš i među onima koji su spretniji od mene u takvim igrama... ja te volim, Morgana, i bio sam... zadovoljan i počastvovan... što si izabrala mene, makar i samo za sadruga i za nekoga ko će smeti da te nežno dodirne, ali nije me to privuklo tebi, kao sveštenika sveštenici." Oklevao je, i neko vreme je sedeo šarajući čizmom po pesku. "Bilo mi je jasno", nastavio je posle nekog vremena, "da imaš neku svrhu, da ti nije želja samo da obnoviš veru u ovoj zemlji, niti da ponovo dosegneš mesečeve plime - mada mi je bilo drago da ti pomažem u tome i da delim obrede sa tobom, gospo. Ti si istinski bila gospa ove zemlje, naročito drevnom narodu koji u tebi vidi Boginju. Neko vreme sam mislio da nam je dato samo da obnovimo staru veru. Ali sada mi je jasno, mada ne znam zašto", dodirnuo je zmije koje su mu se preplitale preko podlaktica, "da sam preko ovoga vezan za ovu zemlju, da patim, pa i umrem za nju ako bude trebalo."
     Iskorisitla sam ga, pomislila je Morgana, isto onako nemilosrdno kao i Vivijen mene...
     "Dobro znam", nastavio je on, "da se ta velika žrtva traži jednom u stotinu godina. Ipak, kad sam dobio ovo", opet je dodirnuo zmije, "bilo mi je jasno da mogu i ja biti taj koga će Gospa pozvati da izvrši drevnu žrtvu. Od tada sam na to pomišljao samo kao na maštariju nezrelog dečaka. Ali ako treba da umrem..." Glas mu je zamro, nalik na talasiće u jezercu. Sve je bilo mirno; mogli su da čuju neku bubu kako se probija kroz suvu travu. Morgana nije rekla ni reč, mada je osećala njegov strah. On će morati da bez ičije pomoći prevaziđe granice straha, baš kao što je to učinila ona... i Artur, i Merlin, i svako ko se suočio sa konačnom proverom. A ako i njega čeka takva provera, mora biti spreman za nju.
     "Da li se to traži od mene, gospo?" upitao je on. "Da umrem? Mislio sam - ako je potrebna žrtva u krvi - da je Avaloh već postao njen..." Primetila je kako mu se grče mišići na licu; stegao je vilicu i s mukom progutao knedlu. I dalje nije govorila, mada ju je srce bolelo dok ga je gledala. Ko zna zašto, setila se Vivijeninh reči: Doći će vreme kada ćeš me mrzeti onoliko koliko me sada voliš... I opet je osetila nalet ljubavi i bola. Ipak, stegla je srce; Akolon je stariji nego što je Artur bio na Ostrvu zmaja. I mada je Avaloh zaista bio žrtva krvi, prolivene u čast Boginje, ničija krv ne može da zameni neku drugu, niti bi Avalohova smrt oslobodila njegovog brata obaveze da žrtvuje svoj život.
     Utom je Akolon konačno duboko uzdahnuo. "Neka bude tako - dovoljno često sam u bitkama gledao smrti u oči. Zakleo sam joj se, do smrti, i neću da budem krivokletnik. Reci mi kakva je njena volja, gospo."
     Tek sad je smela da ga uhvati za obe ruke. "Mislim da nećeš morati da žrtvuješ svoj život, a svakako ne na oltaru. Ipak, potrebna je provera; a smrt nikada nije daleko od takvih provera. Hoće li te umiriti ako ti kažem da sam se i ja suočila sa smrću na taj način? A evo me ovde, kraj tebe. Reci mi: jesi li se zakleo na vernost Arturu?"
     "Ja nisam njegov vitez", rekao je Akolon. "Videla si da je Uven postao vitez, ali ja nisam, mada sam se uvek srčano borio rame uz rame sa njima."
     Morgani je to bilo drago, mada je znala da je sada spremna da iskoristi i takav zavet vernosti protiv Artura. "Slušaj me, mili moj", rekla je. "Artur je dva puta izdao Avalon; a samo iz Avalona može doći kralj koji će vladati čitavom ovom zemljom. Mnogo puta sam pokušavala da podsetim Artura na zavet koji je dao. No, on me ne sluša, a ipak je, u oholosti, zadržao sveti mač Ekskalibur, koji pripada Posvećenim sudovima Obreda, a ima i magijske kanije koje sam mu ja načinila."
     Primetila je da je on prebledeo. "Ti to zaista nameravaš - da srušiš Artura?"
     "Ne, ne nameravam - ukoliko bude prestao da uporno krši svoj zavet Avalonu", reka je Morgana, "a daću mu svaku moguću priliku da postane onakav kakav se zarekao da će biti. A Arturov sin još nije spreman za toliki izazov. Ti nisi dečak, Akolone, i učio si veštinu kraljevanja, a ne magije, uprkos ovome." Dodirnula je vrhom prsta njegove tetovirane zmije. "Reci mi sada, Akolone od Velsa, ako sve ostale mogućnosti propadnu, hoćeš li biti zaštitnik Avalona, hoćeš li izazvati izdajnika i oduzeti mu mač koji je stekao izdajom?"
     Akolon je duboko uzdahnuo. "Da izazovem Artura? Dobro je što si me prvo pitala jesam li spreman da umrem. Sve govoriš u zagonetkama. Nisam znao da Artur ima sina."
     "Njegov sin je sin Avalona i prolećnih vatri", rekla je Morgana. Misila je da je odavno prestala da se stidi zbog toga - ja sam sveštenica, ne moram da podnosim muškarcima račune o onome što smeram - ali nije smogla snage da pogleda Akolona u oči. "Slušaj, i sve ću ti ispričati."
     On je nemo sedeo dok mu je pričala o proglašenju kralja na Ostrvu zmaja, i o svemu što se dešavalo kasnije; ali kad je rekla da je pobegla iz Avalona i kako je rodila Gvideona, pružio je ruku i čvrsto je stegao za prste.
     "On je prošao svoje probe", govorila je dalje, "ali je mlad i neiskusan; niko nije ni pomislio da bi Artur pogazio svoj zavet. I Artur je bio mlad, ali je proglašen za kralja kada je Uter već bio star i na samrti, i ljudi su svuda tragali za kraljem koji bi bio poreklom sa Avalona. Sada je Arturova zvezda visoko i svi ga poštuju, i čak i uz pomoć svih moći Avalona, Gvideon ne bi mogao da izazove Artura kako bi mu preoteo presto."
     "Zašto misliš da ja mogu da uzmem Arturu Ekskalibur, a da me njegovi ljudi ne ubiju na mestu?" upitao je Akolon. "A nema mesta na svetu gde bih mogao da ga zateknem bez čuvara, pa da ga tada izazovem."
     "To je istina", rekla je Morgana, "ali ne moraš ga izazvati na ovom svetu. Postoje i druge oblasti, koje uopšte ne spadaju u ovaj svet, i u nekoj od njih možeš uzeti od njega mač Ekskalibur, na koji je izgubio i poslednji nagoveštaj prava, ko i magijske kanije koje ga štite od ranjavanja. Kad jednom bude razoružan, biće isti kao i svaki drugi čovek. Videla sam njegove prve vitezove - Lanseleta, Gavena, Gareta - kako ga sa lakoćom pobeđuju na turnirima. On nije najveći ratnik, niti mu je to ikada i bilo potrebno, pošto je imao taj mač i kanije. A kada Artur bude mrtav..."
     Morala je da prekine i umiri sopstveni glas, znajući da će zaslužiti kletvu bratoubice, istu onu koje je želela da poštedi Akolona kada je Avaloh morao da umre.
     "Kada Artur bude mrtav", ponovila je, "ja sam najbliža njegovom prestolu, jer sam mu sestra. Vladaću kao Gospa od Avalona, a ti ćeš biti moj par i vojskovođa. Istina, kada dođe vreme, i ti ćeš biti izazvan i ubijen kao Kralj Jelen... ali do tada ćeš biti kralj, moja desna ruka."
     Akolon je uzdahnuo. "Nikada nisam ni pomislio da ću biti kralj. Ali ako mi ti zapovedaš, gospo, vršiću njenu volju - i tvoju. Ali da izazovem Artura i uzmem mu mač..."
     "Nisam ni pomislila da te uputim, ne dajući ti svu pomoć koju mogu. Zašto sam inače provela duge godine u učenju magije, i zašto sam te učinila svojim sveštenikom? A postoji i neko veći od mene, ko će nam oboma pomoći kada dođe vreme za tvoju proveru."
     "Govoriš o onim magijskim područjima?" upitao je Akolon, gotovo šapatom. "Opet te ne razumem."
     To me ne čudi; ni sama ne znam šta nameravam da učinim, niti šta da kažem, pomislila je Morgana, ali je prepoznala neobičnu izmaglicu u umu i videla je kako se zgušnjava, u stanje u kome se stvaraju najjače čini. Sada moram verovati Boginji, i nek me ona vodi. Ne samo mene nego i njega koji stoji uz mene i koji će uzeti mač iz Arturovih ruku.
     "Veruj mi i pokori se." Ustala je i pošla kroz šumu, bez šuma, tražeći... šta je tražila? Upitala se u sebi i začula je svoj glas: "Raste li ovde leska, Akolone?"
     On je klimnuo glavom i odveo je u šumarak, koji je u ovo dovba godine razvijao tek pupoljke lišća i cvetova. Divlje svinje pojele su sve lešnike; po gustom pokrivaču starog lišća ostale su razbacane samo slomljene ljuske. No, videli su se i novi izdanci, od kojih će nastati mlada stabla, kako život šume ne bi nikada bio prekinut.
     Cvet, plod i seme. I sve se vraća i niče i raste i konačno predaje tela Gospi da ih ona ponovo čuva. Ali ona koja radi, ćutke i sama, u srcu prirode, ne može da razvije svoju magiju bez snage Njega, onog koji trči sa jelenima i sa letnjim suncem izvlači najveće bogatstvo iz njene materice. Ispod leskovog stabla se okrenula da pogleda Akolona, i dok je deo njenog uma bio svestan da joj je on ljubavnik, sveštenik koga je sama odabrala, znala je i da je on upravo pristao na probu koja prevazilazi njene pojedinačne moći.
     Leskov gaj bio je sveto mesto čak i pre nego što su Rimljani došli na ova ostrva u potrazi za olovom i kalajem. Na ivici gaja nalazilo se jezerce, oivičeno sa tri sveta drveta, leskom, vrbom i jovom - što je magija starija čak i od magije hrasta. Površina jezerceta bila je delimično zaklonjena opalim lišćem i grančicama, ali voda je bila bistra i tamna, smeđa kao šuma, i ugledala je u njoj odraz sopstvenog lica kad se sagnula da zagrabi vodu u dlanove, kako bi ovlažila čelo i usne. Odraz lica se talasao i menjao, i ugledala je na trenutak neobične, duboke oči žene iz onog starijeg sveta. A od onog što je videla u tim očima nešto duboko u njoj zgrčilo se od užasa.
     Svet se oko njih lagano menjao - bila je sigurna da neobični predeo u kome su se našli leži negde na granicama Avalona, a ne u dalkim pustarama Severnog Velsa. Ipak, u umu joj se javio glas: Ja sam svuda, i gde god se leska ogleda u svetom jezercu, tu sam i ja. Čula je Akolonov zadivljeni uzdah i okrenula se. Gospa iz vilinskog carstva bila je sa njima, nema i uspravna u onoj svetlucvoj odeždi, čela ovenčanog vrbom.
     Da li je govorila ona ili gospa?
     Postoje i druge probe, a ne smo trk sa jelenima... i odjednom se začuo rog, dalek i jeziv, odnekud iz leskovog gaja... ako je to bio leskov gaj. A onda se lišće podiglo i zašumelo, i začuo se nalet iznenadnog vetra, od koga su se grane zanjihale i zaškripale, i Morganino telo i krv obuzela je jeza straha.
     On dolazi...
     Polako, oklevajući, okrenula se i primetila da nisu sami u gaju. Na samoj ivici između svetova, stajao je on...
     Nikada nije pitala Akolona šta je on video... ona je videla samo senku jelenskog rogovlja, blistavo zlatno i purpurno lišće na istoj grani sa prvim prolećnim pupoljcima, tamne oči... jednom je legla sa njim, ovako u šumi, ali znala je da sada nije došao zbog toga. Sada i ona, pa čak i gospa, moraju da se povuku. Njegov korak, lak na lišću, ipak je nekako pokretao i vetar koji je prožimao čitav gaj, pa su joj lepršali i kosa i ogrtač. Bio je visok i crn, i izgledalo je da je istovremeno odeven u bogatu odeždu i u lišće, a mogla bi se zakleti da je u isto vreme videla i njegovo telo, glatko i nago. Dao je znak, podižući vitku ruku, i Akolon je poslušno pošao napred, korak po korak... i sada je videla i Akolona, sa krunom i ogrtačem, sa lišćem i rogovljem na čelu, kako svetluca u neobičnom, nepokretnom svetlu vilinskog sveta. Morgana je osećala da će je vetar svakog časa srušiti; osećala je da se u gaju nalaze obličja i lica koja nije mogla jasno da vidi; nije bila na probi ona, nego njen čovek. Činilo joj se da čuje uzvike i zvuk roga; da li to jahači jezde kroz vazduh, ili tutnjava njihovih kopita odjekuje po šumskom tlu, stvarajući tu strašnu buku od koje nije mogla jasno da misli? Znala je da Akolon više nije uz nju. Stajala je, stežući leskovo stablo, krijući lice; nije znala, nikada neće saznati, ni ne treba da zna u kakvom vidu će se odigrati Akolonovo proglašenje za kralja... to nije bilo u njenoj moći, ni da učini ni da zna. Prizvala je moći Rogatog preko gospe, a on je otišao tamo kuda neće moći da ga prati.
     Nije znala koliko dugo je tako ostala, držeći se za lesku, čela bolno pritisnutog o koru drveta... a onda je vetar zamro i Akolon je opet bio uz nju. Stajali su zajedno, sami u leskovom gaju, i čuli su samo odjeke grmljavine sa tamnog i vedrog neba, na kome je sunčeva ivica plamtela kao usijani metal iza tamnog kruga meseca u pomračenju, a zvezde su sijale u nepostojećoj noći. Akolon ju je obgrlio. "Šta je to, šta je to?" šaptao je.
     "Pomračnje." Nije mogla da poveruje koliko joj je glas miran. Osećala je da joj od dodira njegove ruke srce opet normalno kuca, jer grlio ju je, topao i živ. Tlo joj je bilo sasvim mirno pod nogama, čvrsta zemlja leskovog gaja, a kada je pogledala jezerce, ugledala je grančice, odlomljene na neprirodnom vetru koji je zahvatio gaj. Neka ptica kao da se požalila na iznenadnu tamu, a kraj njihovih nogu neko malo, ružičasto prase rovalo je po smeđem lišću. A onda se vratila svetlost, toliko blistava da je mogla da prati ivicu senke koja se udaljavala. Primetila je da Akolon zuri uvis i oštro ga opomenula. "Spusti pogled - sad, kad je pomračenje prestalo, možeš da oslepiš!"
     On je brzo poslušao i zagledao se u nju. Kosa mu je bila raščupana od nezemaljskog vetra, i u njoj je ugledala purpurni list od koga je zadrhtala, jer stajali su pod leskom koja tek što je počela da pupi.
     "Otišao je", šapnuo je Akolon, "i ona... ili si to bila ti? Morgana, je li se to desilo, je li to bilo stvarno?"
     Zagledana u njegovo ošamućeno lice, Morgana je primetila nešto u njegovom pogledu, nešto čega ranije tu nije bilo - dodir neljudskog. Pružila je ruku i sklonila mu purpurni list iz kose, pa mu ga pružila. "Ti, koji nosiš zmije... zar treba da pitaš?"
     "Ah..." Primetila je da se sav stresao. Oteo joj je crveni list iz ruke i bacio ga. "Kao da sam leteo visoko nad svetom i video sam stvari koje smrtnik nikada ne vidi..." A onda je pružio ruke ka njoj, cepajući joj haljinu u divljoj hitnji i povlačeći je na zemlju. Pustila ga je da radi šta želi i ošamućeno je ležala na vlažnom tlu dok se on slepo zarivao u nju, vođen silom koju nije mogao da razume. Dok je ležala nema pod tom ogromnom snagom, na trenutak joj se učinilo da se preko njegovog lica opet pojavila senka rogovlja i purpurnog lišća; ona u ovome nije učestvovala, bila je samo tlo pod kišom i vetrom, grmljavinom i munjama, i kao da se munja zarila kroz nju pravo u tlo na kome je ležala...
     Potom je tama potpuno nestala i dnevne zvezde su zgasle, a Akolonove ruke, nežne i pune izvinjenja, pomogle su joj da ustane i da uredi odeću; sagnuo se da je poljubi, pokušao je da nešto objasni, da se makar izvini, ali ona se nasmešla i položila mu dlan preko usana. "Ne, ne... dovoljno je..." U gaju je opet vladala tišina, i unaokolo su se čuli samo zvuci uobičajeni za tih, prolećni dan.
     "Moramo da se vratimo, ljubavi", mirno je rekla Morgana. "Neće znati gde smo, a sigurno vlada panika zbog pomračenja, kao da je to neki neverovatan i natprirodan događaj..." Tu se bledo osmehnula; danas su oboje videli nešto mnogo neverovatnije od pomračenja sunca. Akolonova ruka u njenoj bila je hladna i čvrsta.
     "Nisam imao pojma", šapnuo je Akolon, "da ličiš na nju, Morgana."
     Ja jesam ona. Morgana to ipak nije glasno rekla. On je tek počeo; trebalo je, možda, da bude bolje pripremljen za ovakvu probu. Ipak, pošto je morao, dočekao ju je, a prihvatilo ga je nešto što daleko prevazilazi njene male moći.
     Srce joj se zgrčilo kad se okrenula da pogleda njegovo nasmešeno, voljeno lice. Prihvaćen je. Ali to nije značilo da će pobediti; značilo je samo da sme da se okuša u konačnoj probi, za koju je ovo bio samo početak.
     Nisam se ovako osećala kad sam kao Prolećna Devica poslala Artura - mada nisam znala da je to Artur - da pođe na svoju probu. Oh, Boginjo, koliko sam mlada bila, koliko smo mladi bili oboje... srećom, jer nismo znali šta činimo. A sada sam dovoljno stara da znam šta činim, i kako da smognem hrabrosti da ga pošaljem da se suoči sa smrću?

4.

     U predvečerje Duhova, Artur i njegova kraljca pozvali su na večeru samo one koji su im rod. Sutra će se održati ogroman banket, kao i obično, za sve Arturove podređene kraljeve i sve vitezove, ali Gvenvir je, dok se pažljivo oblačila, osećala da će ova večera biti napornija. Odavno je prihvatila neizbežno. Njen muž i gospodar učiniće sutrašnjim činom javnim i neporecivim ono što se odavno znalo. Sutra će Galahad biti proglašen za viteza Okruglog Stola. Oh, godinama je ona to znla, naravno, ali Galahad je tada bio samo plavokosi dečačić koji raste negde u zemljama kralja Pelinora. Kad bi pomislila na njega, bivalo bi joj čak i milo; Lanseletov sin, koga je rodila njena rođaka Elena - sada odavno pokojna, umrla je na porođaju - bio je sasvim prihvaljiv naslednik kralja. Ali sada ga je osećala kao ovaploćeno prebacivanje ostareloj kraljici koja nije donela ploda.
     "Uznemirena si", primetio je Artur, gledajući je dok je nameštala dijademu u kosu. "Izvini, Gvenvir - mislio sam da bi to bio dobar način da upoznamo dečka, što mora biti ako on treba da nasledi moj presto. Da im kažem da si bolesna? Ne moraš se pojaviti - upoznaćeš ga neki drugi put."
     Gvenvir je stegla usne. "Svejedno je, sad ili kasnije."
     On ju je uhvatio za ruku. "Više ne viđam često Lanseleta - biće mi milo da opet razgovaram sa njim."
     Izvila je usne, ali bila je svesna da je to daleko od osmeha. "Čudi me da to kažeš - zar ga ne mrziš?"
     Artur se nelagodno nasmešio. "Tada smo svi bili tako mladi. Kao da se sve desilo u nekom drugom svetu, a Lans mi je sada samo najbolji i najstariji prijatelj, gotovo brat, isto koliko i Kaj."
     "Kaj ti jeste brat", rekla je Gvenvir, "a njegov sin Artur je jedan od tvojih najodanijih vitezova. Sve mi se čini da bi on bio bolji naslednik od Galahada..."
     "Mladi Artur je dobar čovek i vitez na koga se može osloniti. Ali on nije od kraljevske krvi. Sam Bog zna koliko sam puta za sve ove godine poželeo da mi je stari Ektorijus zaista bio otac... ali nije, i tu je kraj priče, Gven." Trenutak kasnije, oklevajući - nikada nije govorio o tome, još od onih užasnih Duhova - nastavio je: "Čuo sam da je... drugi momak, Morganin sin - sad u Avalonu."
     Gvenvir je podigla ruke kao da bi da se zaštiti od udarca. "Ne!"
     "Udesiću stvari tako da ne moraš da ga sretneš", rekao je, ne gledajući je, "ali kraljevska krv je kraljevska krv i moram nešto da učinim za njega. Ne može preuzeti moj presto, sveštenici ne bi pristali na to..."
     "Oh", rekla je Gvenvir, "znači, kad bi sveštenici pristali, svakako bi proglasio Morganinog sina za svog naslednika..."
     "Sigurno će se mnogi pitati zašto to nisam učinio", rekao je Artur. "Hoćeš da pokušam da im objasnim?"
     "Moraš ga držati daleko od dvora", zamislila se Gvenvir. Nisam znala da mi je glas toliko grub kad sam besna. "Gde bi na dvoru mogao da smestiš osobu koja je odrasla u Avalonu i učila za druida?"
     "Merlin od Britanije je jedan od mojih savetnika", suvo je odvratio Artur, "i to je oduvek bio, Gven. Oni koji veruju u Avalon takođe su moji podanici. Rečeno je: Imam i druge ovce, koje nisu iz ovog stada..."
     "To je svetogrđe, a ne šala", primetila je Gvenvir, pazeći da joj glas bude blaži, "i teško da priliči u predvečerje Duhova."
     "Pre Duhova oduvek je bila Dugodnevica, ljubavi", rekao je Artur. "Sada bar više nemamo vatre Dugodnevice, čak ni na Ostrvu zmaja, a koliko ja znam, na tri dana jahanja oko Kamelota ne pale se vatre - osim u samom Avalonu."
     "Sveštenici su postavili straže na ostrvu Glastonberi, u to sam sigurna", rekla je Gvenvir, "tako da niko iz te zemlje neće moći da dođe ili ode..."
     "Biće veoma žalosno ako dođe dan kada ta zemlja bude potpuno izgubljena", rekao je Artur. "Kao što je žalosno što seljaci više nemaju svoje svečanosti... onima u gradu, možda, stari obredi nisu ni potrebni. Da, da, znam, samo je jedno ime koje nas može spasti, ali možda onima koji žive u tako bliskom odnosu sa zemljom treba i nešto više od spasenja..."
     Gvenvir je zaustila da odgovori, ali se uzdržala. Kevin je bio samo užasni stari bogalj, i druid, a vremena druida su se sada činila davna kao i vremena Rimljana. Čak su i Kevina na dvoru više znali kao odličnog harfistu nego kao Merlina čitave Britanije. Sveštenici ga nisu poštovali kao dobrog i ljubaznog čoveka, kao nekada Talesina; Kevinov jezik bio je brz i u raspravama vrlo oštar.. Ipak, Kevin je o staroj veri znao više čak i od Artura, i Artur je navikao da mu se obraća za savet kad god se pojavi pitanje koje uključuje stare zakone i običaje koji nisu mogli da se ukinu.
     "Da ovo nije isključivo porodična večera, naredila bih Merlinu da dođe da nam svira."
     Artur se nasmešio. "Mogu poslati nekoga da ga zamoli, ako želiš, ali ne može se nikome narediti da svira tako kako on čini, čak i kralju. Mogu mu naložiti da večera za našim stolom, ali za pesmu bih morao da ga zamolim."
     Uzvratila mu je osmeh. "Znači, kralj moli svog podanika, umesto da bude obrnuto?"
     "U svemu mora postojati ravnoteža", rekao je on. "To je jedna od stvari koju sam nučio vladajući - kralj u mnogo čemu ne može da naređuje, nego mora da ubeđuje. Možda su zato rimski imperatori pali, jer počeli su da veruju kako mogu naređivati sve i svakome... Pa, gospo moja, gosti nas čekaju. Jesi li sada dovloljno lepa?"
     "Opet mi se podsmevaš. Znaš koliko sam stara."
     "Jedva da si starija od mene", rekao je Artur, "a moj komornik mi kaže da sam i dalje naočit."
     "Da, ali to je drugo. Muškarci ne stare tako kao žene." Zagledala mu se u lice, na kome su se jedva primećivle bore - on je bio muškarac u naponu snage.
     Uhvatio ju je za ruku. "Ne bi mi pristajalo da imam za kraljicu neku devojčicu. Ti si ono što mi treba." Pošli su ka vratima; prišao im je komornik i tiho nešto rekao, a Artur je pogledao Gvenvir. "Imaćemo još gostiju za svojim stolom. Gaven je javio da mu je došla majka, a ne možemo izbeći da pozovemo i Lamoraka, jer on joj je par i saputnik", rekao je. "Nisam video Morgozu godinama, ali i ona mi je rod. A kralj Urijens i Morgana došli su sa svojim sinovima..."
     "Onda će ovo zaista biti porodični skup."
     "Da, jer tu su i Garet i Gaven - Gaheris je u Kornvolu, a Agraven nije mogao da napusti Lotiju", nabrajao je Artur, i Gvenvir je opet osetila nalet stare tuge... Lot od Lotije imao je tako mnogo sinova. "Pa, draga moja, naši gosti su okupjeni u maloj sali. Hoćemo li im se pridružiti?"
     Velika sala sa Okruglim Stolom bila je Arturovo mesto - muško sastajalište, gde su se okupljali kraljevi i ratnici. Ali mala sala, sa zavesama koje je naručila iz Galije, i sa uglačanim stolovima i klupama - tu se Gvenvir najviše osećala kao kraljica. Iz dana u dan postajala je sve kratkovidija; u pravi mah, uprkos jakom svetlu, videla je samo pruge boja na haljinama gospi i ogrtačima muškraraca. Ona ogromna prilika, mora da ima barem dva metra ispod te ćube od kose, to je svakako Gaven - prišao je da se nakloni pred svojim kraljem, a onda se uspravio i čvrsto ga zagrlio kao rođaka. Za njim je prišao Garet, nešto uzdržaniji, a potom je došao Kaj da potapše Gareta po ramenu, da ga podseti na to kako su ga nekada zvali Lepi, i da se raspita za njegovo jato dece, i dalje premlade da bi došla na dvor - gospa Lionors još je bila u postelji posle rođenja najmlađeg, pa je ostala u njihovom dvorcu, na severu tik kraj starog rimskog zida. Koliko ih sada ima, osam ili devet? Gvenvir je svega dva puta videla gospu Lionors, jer je, barem prema Garetu, uvek ili bila trudna ili je dojila najmlađe dete. Garet više nije bio lepotan, ali je bio pristao kao i uvek, i kako su Artur, Gaven i Garet starili, tako je sličnost između njih postajala sve jača. Sada je Gareta zagrlio vitak muškarac crne, prosede kose, i Gvenvir se ugrizla za usnu; Lanseleta godine uopšte nisu izmenile, osim što je postao još lepši.
     Urijens nije bio tako otporan na proticanje godina. Izgledao je veoma star, mada je i dalje bio uspravan i čvrst. Kosa mu je bila potpuno seda, i čula ga je kako govori Arturu da se tek nedavno oporavio od zapaljenja pluća i da je tog proleća sahanio najstarijeg sina, koga je usmrtila divlja svinja.
     "Znači, ser Akolone, jednog dana ćeš ti postati kralj Severnog Velsa? Pa, neka bude tako - Bog dao, Bog uzeo, tako kaže u Svetom pismu."
     Urijens je pošao da se sagne da poljubi kraljičinu ruku, ali Gvenvir ga je pretekla nagnuvši se da ga poljubi u obraz. Bio je bogato obučen, uglavnom u zeleno, sa lepim ogrtačem zeleno-smeđih šara.
     "Naša kraljica postaje sve mlađa", rekao je on, dobroćudno se smešeći. "Čovek bi pomislio da si obitavala u vilinskoj zemlji, rođako."
     Gvenvir se nasmejala. "Možda bi trebalo da nacrtam bore na licu, inače bi biskupi i sveštenici mislili da sam naučila čarolije kakve ne dolikuju hrišćanki - ali takve šale ne pristoje u predvečerje velikog praznika. Pa, Morgana" - barem jednom je mogla da šalom dočeka svoju zaovu - "ti izgledaš mlađa od mene, a znam da si starija. U čemu je tvoja magija?"
     "Nema magije", odgovorila je Morgana svojim melodičnim, dubokim glasom. "Samo imam toliko toga na umu, u zemlji na kraju sveta, da mi se čini kao da vreme tamo ne protiče, i zato, možda, ni ne starim."
     Kada ju je pažljivije pogledala, Gvenvir je ipak mogla da na Morganinom licu primeti tragove starenja; koža joj je još bila sveža i glatka, ali oko očiju je imala sitne bore, i kapci su joj bili pomalo opušteni. Ruka koju je pružila Gvenviri bila je mršava i koščata, tako da je prstenje visilo. Morgana je barem pet godina starija od mene, pomislila je Gvenvir. Tog časa joj se pričinilo da njih dve nisu žene u srednjim godinama, nego one dve devojčice koje su se srele u Avalonu.
     Lanselet je prišao i prvo je pozdravio Morganu. Gvenvir nije mogla da poveruje da će opet osetiti onu strašnu ljubomoru... sad kad Elene više nema... a Morganin muž je toliko star da svakako neće dočekati naredni Božić. Čula je Lanseleta kako laska kroz smeh i Morganu kako smehom odgovara.
     Ali ona ne gleda Lanseleta kao ljubavnika... stalno gleda princa Akolona - i on je vrlo lep... pa, muž joj je gotovo dvostruko stariji od nje... i Gvenvir je osetila pravedan prezir.
     "Hajdemo za sto", rekla je, davši znak Kaju. "Galahad mora u ponoć da ode i bdi kraj svog oružja; a možda bi, kao mnogi mladići, voleo da se pre toga malo odmori kako ne bi bio sanjiv..."
     "Neću biti sanjiv, gospo", odgovorio je mladić, i Gvenvir je opet osetila ljubomoru. Tako bi volela da je ovaj plavokosi mladić njen sin. Bio je visok, širokih ramena, krupniji nego što je Lanselet ikada bio. Lice mu se naprosto blistalo od mnogo sapuna i duboke unutrašnje sreće. "Ovde mi je sve tako novo - Kamelot je divan grad, naprosto ne mogu da poverujem da je stvaran! A doputovao sam ovamo sa svojim ocem - majka mi je čitavog života govorila o njemu kao da je kralj ili svetac, sasvim iznad svih ostalih smrtnika."
     "Oh, Lanselet je ipak smrtan, Galahade", rekla je Morgana. "Kada ga bolje upoznaš, i tebi će to biti jasno."
     Galahad joj se učtivo naklonio. "Vas se sećam", rekao je. "Vi ste došli i odveli Nimui od kuće, i majka je plakala - je li moja sestra dobro, gospo?"
     "Nisam je videla nekoliko godina", rekla je Morgana, "ali da joj se nešto desilo, svakako bih čula."
     "Sećam se samo da sam bio besan na vas, jer ste mi govorili kako u svemu grešim - vi ste delovali tako sigurno, a moja majka..."
     "Majka ti je svakako rekla da sam zla čarobnica." Nasmešila se - kao mačka, pomislila je Gvenvir - na Galahada crvenog kao rak. "Pa, Galahade, nisi ti prvi koji me smatra za takvu." Nasmešila se i Akolonu, koji joj je tako otvoreno uzvratio osmeh da se Gvenvir zapanjila.
     "Pa jeste li vi čarobnica, gospo?" upitao je otvoreno Galahad.
     "Pa", odgovorila je Morgana, opet sa onim mačkastim smeškom, "tvoja majka je svakako imala razloga da me smatra za čarobnicu. Pošto je ona sada pokojna, mogu ti reći istinu - Lanselete, je li ti Elena ikada pričala kako me je molila i preklinjala za amajliju koja bi skrenula tvoju pažnju na nju?"
     Lanselet se zagledao u Morganu, i Gvenviri se na trenutak učinilo da mu je lice puno bola. "Zašto zbijaš šalu sa davno prošlim danima, rođako?"
     "Oh, nije to šala", rekla je Morgana, i na trenutak je pogledala i Gvenvir u oči. "Mislila sam da je vreme da prestaneš da slamaš srca po čitavoj Britaniji i Galiji. I tako sam udesila vaš brak, i nisam požalila, jer sada imate dobrog sina koji je naslednik kraljevstva mog brata. Da se nisam uplela, ti bi zauvek ostao neženja, i još bi nam svima lomio srca - zar ne, Gven?" značajno je upitala.
     Znala sam. Samo nisam znala da će to Morgana tako otvoreno priznati... Gvenvir je iskoristila povlasticu kraljice da promeni temu. "Kako je moja imenjakinja, tvoja mala Gvenvir?"
     "Verena je sa Lajonelovim sinom", rekao je Lanselet, "i jednog dana biće kraljica Bretanje. Sveštenik je rekao da je srodstvo suviše blisko, ali da se to može srediti velikim prilogom - skupo sam platio crkvi da se ne buni, a platio je i Lajonel - maloj je svega devet godina i venčanje će se održati tek kroz šest godina, ili više."
     "A tvoja starija kćer?" upitao je Artur.
     "Ona je u manastiru, ser", odgovorio je Lanselet.
     "Elena ti je tako rekla?" upitala je Morgana, i u očima joj se opet pojavio blesak zlobe. "Ona zauzima mesto tvoje majke u Avalonu, Lanselete. Zar nisi znao?"
     "Sve je to isto", pomirljivo je rekao on. "Sveštenica iz Kuće Devojaka nalik je monahinji svete crkve, žive čedno i u molitvama, i služe Bogu svaka na svoj način." Brzo se obratio kraljici Morgozi, koja im je prilazila. "Pa, tetka, ne mogu reći da se godine ne vide na tebi, ali svakako su bile veoma ljubazne."
     Koliko liči na Igrenu! Naslušala sam se šala o njoj i smejala sam joj se, ali sada zaista verujem da je mladi Lamorak mogao da se zaljubi u nju! Morgoza je bila krupna i visoka, još guste riđe kose, raspuštene preko zelene haljine - na koju je utrošena ogromna količina svile, izvezene biserjem i zlatnim nitima. U kosi joj je svetlucala tanka kruna sa blistavim topazom u središtu. Gvenvir je pružila ruke da zagrli rođaku. "Koliko ličiš na Igrenu, kraljice Morgoza. Volela sam je i često je se sećam."
     "Dok sam bila mlađa, takva izjava bi u meni izazvala napad ljubomore, Gvenvir - bila sam besna što je moja sestra Igrena lepša od mene i što joj se klanja toliko kraljeva i velikaša. Sada se sećam samo da je bila lepa i dobra, i milo mi je što još ličim na nju." Okrenula se da zagrli Morganu, i Gvenvir je primetila da se njena zaova naprosto izgubila u naručju kupne kraljice... Zašto li sam se ikada plašila Morgane? Ona je tako sićušna i samo je kraljica beznačajnog kraljevstva... Morgana je nosila haljinu od obične tamne vune, a jedini ukrasi bili su joj srebrna traka oko vrata i po jedna srebrna narukvica na svakoj ruci. Njena kosa, gusta i crna kao i uvek, bila je jednostavno začešljana oko glave.
     Artur je prišao da zagrli sestru i tetku. Gvenvir je uhvatila Galahada za ruku. "Ti ćeš sedeti kraj mene, rođače." Da, to je sin kakvog je trebalo da rodim Lanseletu - ili Arturu... "Sad kad si upoznao svog oca", rekla je pošto su seli, "jesi li otkrio, kao što reče Morgana, da on nije svetac, već čovek vredan ljubavi?"
     "Da, ali zar nisu i sveci takvi?" upitao je Galahad blistavih očiju. "Ne mogu da ga smatram za običnog čoveka, gospo, jer on je svakako više od toga. I on je kraljevski sin, i siguran sam, kad bi se za naslednika uzimao najbolji sin umesto najstarijeg, da bi on vladao Donjom Britanijom. Mislim da su srećni ljudi kojima je otac najveći uzor", dodao je. "Imao sam vremena da porazgovaram sa Gavenom - on je svog oca prezirao, ali o mom ocu svi govore samo sa divljenjem!"
     "U tom slučaju, nadam se da se nikada nećeš razočarati u njega", rekla je Gvenvir. Posadila je Galahada između sebe i Artura, kao što dolikuje usvojenom nasledniku kraljevstva; Artur je odlučio da kraj njega sedi kraljica Morgoza, kraj nje Gaven i Uven, Gavenov prijatelj i štićenik, kao što je Garet bio Lanseletov dok su svi bili mladi.
     Kraj njih su sedeli Morgana i njen muž, a zatim ostali gosti; svi su bili rod, ali nije mogla da im jasno razabere lica. Nakrivila je vrat i začkiljila da bi bolje videla, prebacujući sebi - od čkiljenja će poružneti - i brzo je protrljala bore oko očiju. Iznenada se upitala da nije njen nekadašnji strah od otvorenog prostora poticao upravo od kratkovidosti. Možda se plašila sveta samo zato što nije mogla da ga vidi?
     Obratila se Arturu preko Galahada, koji je uništavao hranu sa zdravim apetitom dečaka koji još raste. "Jesi li poručio Kevinu da večera sa nama?"
     "Da, ali poslao je odgovor da ne može da dođe. Pošto nije u Avalonu, možda je odlučio da ovaj sveti dan provede na svoj način. Pozvao sam i biskupa Patricijusa, ali on bdi u crkvi - srešćeš ga tamo u ponoć, Galahade."
     "Mislim da je proglašenje za kralja svakako pomalo nalik proglašenju za sveštenika", rekao je Galahad; tog časa je nastupilo zatišje za stolom, i njegov mladićki glas čuo se sa kraja na kraj stola. "Obojica se zaklinju da će služiti Bogu i ljudima i da će postupati pravedno..."
     "I ja sam uvek tako mislio, momče", odgovorio je Garet. "Neka bi Bog dao da uvek bude tako."
     "Oduvek sam želeo da moji vitezovi budu potpuno pravedni", rekao je Artur. "Ne zahtevam da budu i vernici, Galahade, ali nadam se da će svi biti dobri ljudi."
     Javio se i Lanselet. "Možda će ovi mladići živeti u svetu gde je lakše biti dobar", rekao je, a Gvenviri se učinilo da je zvučao žalosno.
     "Ali ti jesi dobar, oče", rekao je Galahad. "Širom i popreko ove zemlje priča se da si ti najveći vitez kralja Artura."
     Lanselet se nasmejao, nekako postiđeno. "Da - kao onaj saksonski junak koji je iščupao ruku čudovištu iz jezera. Moja dela su stigla u pesmu zato što nisu dovoljno uzbudljiva za pričanje kraj vatre, zimi."
     "Ali ti jesi ubio zmaja, zar ne?" upitao je Galahad.
     "Oh, da - i zaista je bio užasna zver. Ali tvoj deda je učestvovao u tome isto koliko i ja", rekao je Lanselet. "Gvenvir, gospo moja, nikada nismo imali tako dobru večeru za tvojim stolom..."
     "Suviše je dobra", veselo je rekao Artur, trljajući se po trbuhu. "Kad bi ovakve svečanosti bile češće, postao ih debeo kao neki od onih pivopija, saksonskih kraljeva. A sutra su Duhovi, i čeka nas još jedna gozba, za još više sveta - ne znam kako moja gospa to uspeva!"
     Gvenvir je osetila ponos. "Ova gozba je moj ponos, a sutrašnja će biti ser Kajev - meso za nju već se peče po dvorištima. Gospodaru Urijense, pa ti nisi ni probao meso..."
     Urijens je odmahnuo glavom. "Uzeo sam krilce od neke ptice. Otkako mi je sin poginuo, zarekao sam se da više ne jedem svinjsko meso."
     "Da li i tvoja kraljica deli tvoj zavet?" upitao je Artur. "Kao i uvek, Morgana kao da posti - nikakvo čudo što si tako niska i mršava, sestro!"
     "Nije mi teško da ne jedem svinjetinu."
     "Je li ti glas umilan kao i ranije, sestro? Pošto Kevin nije mogao da nam se pridruži, možda bi ti mogla da nam pevaš ili sviraš..."
     "Da si mi ranije rekao, ne bih ovoliko jela. Sada ne mogu da pevam. Možda kasnije."
     "Hajde, onda, ti, Lanselete", rekao je Artur.
     Lanselet je slegnuo ramenima i dao znak posluzi da donesu harfu. "Kevin će sutra pevati ovo - ja mu nisam ni prineti. Zapisao sam reči od jednog saksonskog pesnika. Jednom sam rekao da bih mogao da živim sa Saksoncima, ali ne i sa onim što oni smatraju muzikom. Ipak, kad sam lane živeo među njima, čuo sam ovu pesmu i plakao sam dok sam je slušao, a onda sam pokušao da je, ma koliko trpavo, prevedem na naš jezik." Ustao je da bi uzeo malu harfu. "Posvećujem je tebi, kralju moj", rekao je, "jer govori o tuzi koju sam upoznao dok sam živeo daleko od dvora i od svog kralja - ali muzika je saksonska. Ranije sam mislio da su sve njihove pesme o ratovima i bitkama."
     Počeo je da svira tihu, žalosnu melodiju; prsti mu nisu bili vešti kao Kevinovi, ali tužbalica je imala svoju moć, koja je postepeno utišala sve prisutne. Lanselet je pevao promuklim glasom čoveka koji nije učio pevanje:

     Koja tuga je nalik na tugu onoga ko je usamljen?
     Jednom sam bio u društvu kralja koga sam voleo,
     i ruke su mi otežale od poklona koje mi je dao,
     a srce mi je otežalo od zlata njegove ljubavi.
     Kraljevo je lice kao sunce svima oko njega,
     ali sada mi je srce prazno
     i lutam sam po svetu.
     Gajevi cvetaju,
     drveće i livade bujaju,
     ali kukavica, najtužnija ptica,
     jeca od usamljeničke tuge izgnanstva,
     a sada i moje srce luta,
     u potrazi za onim što više nikada neće videti;
     sva lica su mi slična ako ne mogu da vidim lice svog kralja,
     i sve zemlje su mi slične kada ne mogu da vidim jedra polja i livade svog doma.
     I zato ću ustati i poći za svojim srcem u lutanje
     za onim što je za mene blistava livada doma
     kada ne mogu da vidim lice svog kralja
     i kada mi je ruka opterećena samo zlatnom narukvicom,
     a srce mi je prazno bez njegove ljubavi.
     I tako ću lutati
     ribarskim stazama
     i stazama velikih kitova
     i dalje, kroz zemlje talasa
     bez ikoga da mi pravi društvo
     osim sećanja na one koje sam voleo
     i na pesme koje sam pevao kad mi je srce bio puno,
     i na usamljeni doziv kukavice.

     Gvenvir je sagnula glavu da sakrije suze. I Artur je pognuo glavu, sakrivši oči rukom. Morgana je zurila u prazno i Gvenvir je na njenom licu ugledala tragove suza. Artur je ustao i obišao oko stola; zagrlio je Lanseleta i obratio mu se drhtaivm glasom. "Ali sada si opet sa svojim kraljem i prijateljem, Galahade."
     Gvenvir je osetila staru gorčinu u srcu.

    Pevao je o svom kralju, a ne o svojoj kraljici i ljubavi. Njegova ljubav prema meni nikada nije bila više nego deo ljubavi prema Arturu. Zatvorila je oči da ih ne bi videla kako se grle.
     "Bilo je divno", tiho je rekla Morgana. "Ko bi i pomislio da saksonski grubijani mogu da stvaraju takvu muziku - mora da je to ipak Lanseletovo delo..."
     Lanselet je odmahnuo glavom. "Muzika je njihova. Reči su samo jadan odjek njihovih..."
     Javio se glas koji kao da je bio tihi odjek Lanseletovog. "Ima među Saksoncima i muzičara i pesnika, a ne samo ratnika, gospo." Gvenvir se okrenula ka glasu. Mladić u tamnoj odeći, vitak, crnokos, ostalo nije mogla da vidi; samo je glas, uprkos blagom prizvuku severnjačkog naglaska, zvučao potpuno isto kao Lanseletov, imao je isti ton i visinu.
     Artur mu je dao znk da priđe. "Za mojim stolom sedi neko koga ne poznajem - a na poorodičnoj večeri to nije u redu. Kraljice Morgoza...?"
     Morgoza je odmah ustala. "Nameravala sam da ti ga predstavim pre nego što sednemo za sto, ali bio si suviše obuzet razgovorom sa starim prijateljima, kralju moj. Ovo je Morganin sin, koji je odrastao usvojen na mom dvoru - Gvideon."
     Mladić je prišao i naklonio se. "Kralju Arture", rekao je, i dalje glasom toliko nalik na Lanseletov. Gvenvir je na trenutak osetila vrtoglavu radost: ipak je ovo Lanseletov sin, a ne Arturov - a onda se setila da je Morganina tetka, Vivijen, bila Lanseletova mati.
     Artur je zagrlio mladića. Govorio je nešto, ali toliko tihim i drhtavim glasom da se na dva koraka odatle nije ništa čulo. "Sin moje voljene sestre biće primljen na mom dvoru kao rođeni sin, Gvideone. Hodi i sedi kraj mene, momče."
     Gvenvir je pogledala Morganu. Imala je crvene mrlje na obrazima, jake kao da su nacrtane, i grizla je donju usnu sitnim, oštrim zubima. Zar je moguće da je Morgoza nije upozorila da će predstaviti njenog sina ocu - ne, zapravo kralju, oštro je podsetila sebe Gvenvir; nema razloga da misli kako dečko ima ikakvog pojma ko mu je otac. Mada, ako se ikada pogledao u ogledalu, svakako je zaključio, kao i svi koji ga vide, da je Lanseletov sin.
     Ipak nije dečak. Mora da mu je najmanje dvadeset pet godina; odrastao je čovek.
     "Tvoj rođak, Galahad", rekao je Artur, i Galahad je smesta pružio ruku.
     "Ti si bliži rod kralju nego ja, rođače - ti imaš veće pravo da budeš na mom mestu", rekao je sa dečačkom otvorenošću. "Čudim se kako to da me ne mrziš!"
     Gvideon se nasmešio. "A otkuda znaš da te ne mrzim, rođače?" a Gvenvir se prepala, sve dok nije ugledala njegov osmeh. Da, on je zaista Morganin sin, ima isti onaj mačiji osmeh kao ona ponekad! Galahad je žmirnuo, ali brzo je zaključio da je u pitanju šala. Gvenvir je naprosto mogla da mu čita misli - je li ovo sin mog oca, je li Gvideon kopile mog oca i kraljice Morgane? Delovao je i povređeno, kao kuče koje je prišlo mašući repom i bilo oterano.
     "Ne, rođače", rekao je Gvideon, "to što misliš nije istina." Gvenvir je osetila da joj dah zastaje u grlu kad je zaključila da momak ima isti osmeh kao Lanselet, od koga se mračno i ozbiljno lice pretovrilo u oličenje veselosti, kao da ga je obasjao zrak sunca.
     "Nisam... nije..." pokušao je da se brani Galahad.
     "Ne", ljubazno je rekao Gvideon, "nisi ništa rekao, ali vrlo je jasno šta si pomislio, i šta sigurno misle svi ovde prisutni." Podigao je glas, tek malo, glas toliko nalik na Lanseletov, uprkos blagom severnjačkom naglasku: "U Avalonu, rođače, srodstvo se računa po ženskoj liniji. Ja potičem od kraljevske loze Avalona, i to mi je sasvim dovoljno. Bilo bi glupo da neki muškarac tvrdi kako je otac deteta jedne visoke sveštenice Avalona. Ali naravno, kao i većina ljudi, voleo bih da znam ko mi je otac, a ono što ti misliš već sam često čuo - da sam Lanseletov sin. Na sličnost sa njim često su mi skretali pažnju - pogotovo među Saksoncima, gde sam proveo tri godine učeći da budem ratnik", dodao je. "Tvoj ugled među njima, ser Lanselete, uopšte nije opao sa godinama! Ne mogu da nabrojim koliko mi je ljudi reklo da uopšte nije sramota biti kopile takvog čoveka, ser!" Nasmejao se, smehom koji je bio jezivi odjek smeha čoveka kome je govorio, i kao da je i Lanseletu bilo neprijatno. "Ali na kraju sam uvek morao da im kažem kako nisu u pravu. Od svih ljudi u ovom kraljevstvu koji su me mogli začeti, za samo jednog znam da mi nije otac. I eto, moram vas obavestiti da je u pitanju samo porodična sličnost. Ja sam ti rođak, Galahade, a ne brat." Mirno se zavalio u stolici. "Hoće li te biti veoma sramota što će svi koji nas vide misliti da jesam? Na kraju krajeva, ne možemo svakome koga sretnemo da objašnjavamo istinu."
     Galahad je delovao zbunjeno. "Ne bi mi smetalo ni da si mi zaista brat, Gvideone."
     "Ali onda bih bio sin tvog oca i verovatno bih ja bio naslednik prestola", rekao je Gvideon i nasmešio se - i Gvenviri je sinulo da on istinski uživa u nelagodnosti koju je izazvao u čitavom društvu; zaista je Morganin sin, makar po tom prizvuku zlobe.
     Progovorila je Morgana, onim svojim tihim glasom koji se ipak svuda čuo. "Ni meni ne bi bilo neprijatno da te je začeo Lanselet, Gvideone."
     "Verovatno ne bi, gospo", rekao je Gvideon. "Oprosti mi, gospo Morgana. Oduvek sam majkom zvao samo kraljicu Morgozu..."
     Morgana se nasmejala. "Ako ti ja ne ličim na majku, Gvideone, znaj da ni ti meni ne ličiš na sina. Drago mi je zbog ovog porodičnog skupa, Gvenvir", rekla je. "Moglo mi se desiti da se sretnem sa svojim sinom sutra, pri velikoj gozbi, bez ikakvog upozorenja."
     "Mislim da bi svaka žena bila ponosna na ovakvog sina", rekao je Urijens, "a što se tiče tvog oca, ko god da je on bio, mladi Gvideone, ne ide mu u prilog što se nije oglasio."
     "Oh, ne bih baš rekao", odvratio je Gvideon, i Gvenvir je primetila da je na trenutak pogledao ka Arturu. Ko zna zašto govori da ne zna ko mu je otac, ali svakako laže. Ko zna zašto, osetila je nelagodnost. Ali koliko bi još neprijatnije bilo kad bi upitao Artura zašto on, njegov sin, nije proglašen za naslednika.
     Avalon, to prokleto mesto! Poželela je da čitavo ostrvo potone u more, kao zemlja Is iz drevne priče, i da više nikad niko ne čuje za njega!
     "Ali ovo je Galahadovo veče", rekao je Gvideon, "A ja mu otimam pažnju. Hoćeš li bdeti kraj oružja noćas, rođače?"
     Galahad je klimnuo glavom. "To je običaj pred proglašenje za Arturovog viteza."
     "Ja sam bio prvi", rekao je Garet, "i to je dobar običaj. Čini mi se da je to najbliže što običan vernik može prići svešteniku - da se zakune kako će uvek služiti svom kralju i svojoj zemlji i svom Bogu." Nasmejao se. "Kako sam bio glup madić - gospodaru Arture, jesi li mi ikada oprostio što sam odbio tvoju ponudu da me lično proglasiš za viteza, nego sam tražio da to učini Lanselet?"
     "Da ti oprostim? Ja sam ti zavideo, momče", nasmešio se Artur. "Zar misliš da ne znam da je Lanselet mnogo veći ratnik nego ja?"
     Prvi put se oglasio Kaj, a lice puno ožiljaka iskrivilo mu se od osmeha. "Rekao sam mu tada da je dobar borac i da će biti dobar vitez, ali da dvoranin od njega nikada neće postati!"
     "Utoliko bolje", odmah je rekao Artur. "Sam Bog zna da mi je takvih dosta!" Nagnuo se da bi se obratio Galahadu. "Da li bi više voleo da te za viteza proglasi tvoj otac, Galahade? On je proglasio mnogo mojih vitezova..."
     Dečko je pognuo glavu. "Ser, to treba da odluči moj kralj. Ali meni se čini da viteštvo potiče od Boga i da nije važno ko ga dodeljuje. Ja... nisam mislio tako kako zvuči, ser - hoću da kažem, zavet se daje kralju, ali je upućen i Bogu..."
     Artur je polako klimnuo glavom. "Znam šta si mislio, momče. Vrlo slično je i sa kraljem - on se zaklinje da će vladati svojim narodom, ali zavet se ne daje narodu već Bogu..."
     "Ili Boginji", dodala je Morgana, "koja je simbol zemlje kojom će kralj vladati." Pogledala je pravo Artura i ovaj je oborio pogled. Gvenvir se ugrizla za usnu... Morgana podseća Artura na zavet koji je dao Avalonu - prokleta bila! Ali to je odavno prošlost i Artur je sada hrišćanski kralj... i vlast nad njima ima samo Bog.
     "Svi ćemo se moliti za tebe, Galahade, kako bi postao dobar vitez, a jednog dana i dobar kralj", rekla je Gvenvir.
     "Kad polažeš takvu zakletvu, Galahade", rekao je Gvideon, "ti na neki način sklapaš Veliki Brak sa zemljom, kao nekadašnji kraljevi. Ali verovatno nećeš biti na tako teškoj probi."
     Mladić je porumeneo. "Moj kralj Artur osvojio je svoj presto u boju, rođače, ali ja sada ne mogu da se tako dokažem."
     "Moglo bi se nešto i upriličiti", tiho je rekla Morgana, "a ako ćeš vladati i Avalonom kao i hrišćanskim zemljama, jednog dana te i to čeka, Galahade."
     Galahad je odlučno stegao usne. "Neka bi to vreme došlo što kasnije - ti ćeš, gospodaru moj, svakako živeti još mnogo godina - a do tad će svi stari narodi koji još veruju da moraju da poštuju pagansku veru svakako nestati."
     "Ne verujem", rekao je Akolon, i to je bilo prvi put da je progovorio te večeri. "Sveti gajevi još stoje, a u njima se stara vera poštuje jednako kao i na početku sveta. Mi ne ljutimo Boginju uskraćivanjem poštovanja, jer bi se inače okomila na ljude, uništila žetvu i pomračila i samo sunce koje nam daje život."
     Galahad je bio zapanjen. "Ali ovo je hrišćanska zemlja! Zar do vas nisu stigli sveštenici da vam pokažu kako zli, stari bogovi među kojima obitava i Đavo više nemaju moći? Biskup Patricije mi je rekao da su svi sveti gajevi posečeni!"
     "Nisu", rekao je Akolon, "i neće ni biti dok god je moj otac živ, i ja posle njega."
     Morgana je zaustila da progovori, ali Gvenvir je primetila da joj je Akolon položio ruku na nadlanicu. Nasmešila mu se i oćutala. Gvideon je nastavio razgovor. "A nisu ni u Avalonu, gde Boginja živi. Kraljevi dolaze i odlaze, ali Boginja će biti večna."
     Kakva šteta, pomislila je Gvenvir, što je ovaj lepi mladić paganin! Pa, Galahad je dobar i pobožan hrišćanski vitez, i biće hrišćanski kralj! No, dok je pokušavala da se uteši time, osetila je talas jeze.
     Kao da su ga Gvenvirine misli uznemirile, Artur se nagnuo ka Gvideonu, naizgled uznemiren. "Da li si došao na dvor da bi postao moj vitez, Gvideone? Ne moram da ti kažem kako je sin moje sestre uvek dobrodošao među vitezove."
     "Priznajem da sam ga zato dovela", rekla je Morgoza, "ali nisam znala da će ovo biti Galahadova velika svečanost. Ne bih htela da mu umanjimo slavlje. Neka druga prilika će nam sasvim odgovarati."
     Galahad je bio velikodušan. "Neće mi smetati da bdim i zakunem se sa svojim rođakom."
     Gvideon se nasmejao. "Suviše si velikodušan, rođače", rekao je, "ali vidi se da malo znaš o kraljevanju. Kraljev naslednik mora biti proglašen sam, bez ikoga ko bi delio pažnju sa njim. Ako bi nas Artur obojicu proglasio za vitezove, a ja sam dosta stariji i veoma ličim na Lanseleta - pa, ionako se dovoljno govorka o mom poreklu; ne bi valjalo da time bacimo senku na tvoje proglašenje. Ni na moje", dodao je, smejući se.
     Morgana je slegnula ramenima. "Ionako će se svašta pričati o kraljevom rođaku, Gvideone. Daj im malo svežeg mesa za žvakanje!"
     "Još nešto", vedro je rekao Gvideon. "Ni slučajno ne nameravam da bdim kraj svog oružja u hrišćanskoj crkvi. Ja potičem iz Avalona. Ako me Artur primi među svoje vitezove ovakvog kakav sam, dobro; ako me ne primi, i to je dobro."
     Urijens je podigao čvornovate staračke ruke kako bi pokazao izbledele zmije. "Ja sedim za Okruglim Stolom bez ikakvog hrišćanskog zaveta, pastorče."
     "I ja", rekao je Gaven. "Mi smo svoju vitešku titulu osvojili u vreme ratova, i nisu nam bile potrebne ovakve svečanosti. Ima nas dosta kojima bi teško palo kad bi nas primoravali na te dvorjanske kerefeke."
     "Čak i ja bih", dodao je Lanselet, "pomalo oklevao da polažem te hrišćanske zavete, jer ja sam grešan čovek. Ipak, ja sam Arturov do smrti, i on to zna."
     "Bože sačuvaj da ikada zaboravim", nasmešio mu se Artur. "Ti i Gaven ste stubovi mog kraljevstva. Ako bih izgubio i jednog od vas, mislim da bi mi se presto raspao i srušio sa sve Kamelotom!"
     Podigao je glavu, jer su se utom otvorila vrata na drugom kraju dvorane, i ušao je sveštenik u beloj odeždi sa dvojicom mladića takođe obučenih u belo. Galahad je spremno ustao. "Sa tvojim dopuštenjem, gospodaru moj..."
     I Artur je ustao, zagrlivši svog naslednika. "Blagosloven bio, Galahade. Idi na svoje bdenje."
     Dečko se naklonio i okrenuo se da zagrli i oca; Gvenvir nije čula šta mu je Lanselet rekao. Pružila je ruku i Galahad se sagnuo da je poljubi. "Dajte mi svoj blagoslov, gospo."
     "Uvek, Galahade", rekla je Gvenvir, a Artur je na to dodao: "Videćemo se u crkvi. Moraš bdeti sam, ali doći ćemo da te obiđemo."
     "Suviše me počastvuješ, kralju moj. Zar ti nisi bdeo pred krunisanje?"
     "Jeste, još kako", nasmešila se Morgana, "ali na sasvim drugačiji način."

     Kada je čitavo društvo pošlo ka crkvi, Gvideon je malo zaostao kako bi se našao kraj Morgane. Ona je podigla pogled ka svom sinu - nije bio visok kao Artur, koji se uvrgao na Pendragona, ali u poređenju sa njom izgledao je veoma visok.
     "Nisam očekivala da te sretnem ovde, Gvideone."
     "Ni ja nisam očekivao da ću biti tu, madam."
     "Čula sam da si se borio u poslednjem ratu, i to među Arturovim saksonskim saveznicima. Nisam znala da si i ratnik."
     On je slegnuo ramenima. "Nisi imala prilike da saznaš mnogo šta o meni, gospo."
     "Da li me mrziš što sam te napustila, sine moj?" upitala je Morgana potpuno neočekivano, ni sama ne znajući šta će reći sve dok nije začula svoj glas.
     Gvideon je oklevao sa odgovorom. "Možda - možda, dok sam bio mnogo mlađi", konačno je odgovorio. "Ali ja sam dete Boginje, i to što nisam imao ovozemaljske roditelje kraj sebe nateralo me je da stvarno postanem takav. Sada ti ništa ne zameram, Gospo od Jezera."
     Morgana se na trenutak izgubila u izmaglici; kao da je kraj nje stajao mladi Lanselet... sin ju je blago pridržao da ne padne.
     "Pazi, ovde je staza neravna..."
     "Kako su svi u Avalonu?" upitala je Morgana.
     "Ninijan je dobro", rekao je on. "Sada više nisam u dodiru ni sa kim drugim odande."
     "Jesi li sreo tamo Galahadovu sestru, devojku po imenu Nimui?" Namrštila se, pokušavajući da proceni koliko Nimui sada ima godina. Galahadu je šesnaest - Nimui sada ima najmanje četrnaest, gotovo je odrasla.
     "Ne znam je", rekao je Gvideon. "Stara sveštenica-prorok - Ravena, zar ne? - odvela ju je u ćutanje i samoću. Nijedan muškarac ne sme da joj vidi lice."
     Pitam se zašto je Ravena to učinila. Morgana se iznenada stresla, ali je to prikrila. "Kako je Ravena? Je li dobro?"
     "Nisam čuo ništa loše", rekao je Gvideon, "mada, kad sam je poslednji put video na svečanostima, izgledala je starija i od samih hrastova. Ipak, glas joj je bio mlad i umilan. Ali nikada nisam nasamo razgovarao sa njom."
     "Sa njom nije razgovarao nijedan živi muškarac, Gvideone, a veoma malo žena. Živela sam tamo dvanaest godina, a glas sam joj čula svega pet ili šest puta." Nije želela da priča ni da misli o Avalonu, i zato je promenila temu, trudeći se da joj glas deluje opušteno: "Znači, ratovao si rame uz rame sa Saksoncima?"
     "Da, u Bretanji - proveo sam neko vreme na Lajonelovom dvoru. Lajonel je mislio da sam Lanseletov sin i tražio je da ga oslovljavam sa 'striče', a ja ga nisam razuveravao. Lanseletu neće ništa škoditi da se misli kako je napravio jedno-dva kopileta. A Saksonci oko Ceardiga dali su mi svoje ime. Lanseleta su nazvali Vilinska Strela - oni daju ime svakome ko postigne nešto naročito. Mene su prozvali Mordred - to bi na našem jeziku značilo nešto kao 'Smrtonosan Savet' ili 'Zao Savet', i sve mi se čini da posredi nije neki kompliment!"
     "Nije potrebna velika mudrost da bi ispao pametniji od Saksonaca", rekla je Morgana, "ali reci mi, šta te je navelo da dođeš ovamo pre vremena koje sam ja odabrala?"
     Gvideon je slegnuo ramenima. "Mislio sam da bi trebalo da vidim svog suparnika."
     Morgana se uplašeno osvrnula. "Ne govori to naglas!"
     "Nemam razloga da se plašim Galahada", tiho je nastavio on. "Ne izgleda mi kao neko ko će poživeti dovoljno dugo da bi vladao."
     "Je li to Vid?"
     "Nije mi potreban Vid da bih znao da je neophodan neko jači od Galahada da bi seo na presto Pendragona", rekao je Gvideon. "Ali ako će te to umiriti, gospo, tako mi Svetog Kladenca, Galahad neće umreti od moje ruke. Ni od tvoje", dodao je kad je video kako se stresla. "Ako ga Boginja ne želi na prestolu novog Avalona, mislim da to treba da prepustimo njoj."
     Na trenutak je položio ruku Morgani na rame; ma koliko dodir bio nežan, ona se opet stresla.
     "Hodi", rekao je on, i Morgani se učinilo da mu je glas jednako saosećajan kao kod sveštenika koji daje razrešenje. "Hajde da odemo i vidimo mog rođaka kako bdi. Ne bi bilo pravo da mu išta pokvari ovako lep trenutak u životu. Možda ih neće imati još mnogo."

5.

     Ma koliko često dolazila u Kamelot, Morgoza od Lotije nikada se nije umarala od dvorskog života. Sada je znala da će, kao Arturu podređena kraljica i majka jednog od prve trojice njegovih vitezova, dobiti počasno mesto na turniru. Sedela je u crkvi kraj Morgane; na kraju službe Galahad će biti proglašen za viteza, a sada je klečao kraj Artura i Gvenvir, bled, ozbiljan i sav blistav od uzbuđenja.
     Biskup Patricije lično je došao iz Glastonberija da odsluži misu za Duhove u Kamelotu; sada je stajao pred njima u beloj odeždi i pevao: "U Tvoje ime nudimo ovaj hleb, telo Tvoje..."
     Morgoza je zaklonila usta punačkom šakom, prikrivajući zevanje. Ma koliko često posećivala hrišćanske svečanosti, nikada nije razmišljala o njima; nisu bile čak ni zanimljive kao svečanosti u Avalonu, gde je živela kao dete. No, ona je još od svoje četrnaeste godine smatrala da su svi bogovi i sve vere samo igra za odrasle ljude. Ništa od toga nema veze sa stvarnim životom. Ipak, kad god je dolazila na Duhove redovno je bila na misi, najviše zbog Gvenvir - ona joj je bila domaćica, Vrhovna kraljica i rođaka, na kraju krajeva - i sada je, zajedno sa čitavom kraljevskom porodicom, pošla da primi pričest. Morgana, koja je sedela kraj nje, bila je jedina sa čitavog dvora koja nije pošla ka oltaru. Vrlo glupo od nje, dokono je pomislila Morgoza. Ne samo da se time izdvaja od običnih ljudi, nego i mnogi pobožni dvorjani smatraju da je ona veštica i čarobnica, a među sobom je nazivaju i gorim imenima. Uostalom, kao da je pričešće nešto strašno! Jedna verska laž ista je kao i druga, zar ne? Kralj Urijens imao je mnogo bolje osećanje za prikladnost, mada je Morgoza smatrala da on nije ništa veći vernik od Gvenvirine mačke ljubimice. Oko ruku je nosio zmije Avalona, pa ipak je, zajedno sa svojim sinom Akolonom, pošao ka oltaru.
     No, kada je došao red na završnu molitvu, uključujući i onu za mrtve, otkrila je da su joj se oči ispunile suzama. Nedostajao joj je Lot - njegova cinična veselost, njegova neobična odanost; uostalom, podario joj je četiri divna sina. Gaven i Garet su klečali u blizini, jer pripadaju Aturovom dvoru - Gaven je, kao i uvek, bio tik uz Artura, a Garet sa svojim bliskim prijateljem, Morganinim pastorkom Uvenom; čula je Uvena da se Morgani obraća kao majci i razabrala je u njenom glasu istinski materinski prizvuk dok je razgovarala sa njim - a oduvek je mislila da Morgana nije sposobna za tako nešto.
     Uz šuštnje haljina i tiho zveckanje mačeva u kanijama, svi prisutni su poustajali i pošli u crkvenu portu. Gvenvir, mada nekako izmoždena, i dalje je bila lepa, sa dugačkim, zlatnim pletenicama preko ramena i sa zlatnim pojasom na svilenoj haljini. I Artur je sjajno izgledao. O boku je nosio Ekskalibur u kanijama - onim istim starim, crvenim kanijama koje je imao već preko dvadeset godina. Gvenvir je svakako mogla da mu odavno izveze nove, mnogo lepše, pomislila je Morgoza.
     Galahad je kleknuo pred kralja; Atur je uzeo od Gavena veoma lep mač. "Ovo je za tebe, dragi moj rođače i usvojeni sine." Dao je znak Gavenu, koji je pričvrstio mač oko mladićevog pojasa. Galahad je podigao pogled i dečački se nasmešio. "Zahvaljujem ti, kralju moj. Nadam se da ću ga nositi uvek i samo u tvojoj službi."
     Artur mu je položio obe ruke na glavu. "Rado te primam u družinu Okruglog stola, Galahade, i proglašavam te za viteza. Budi uvek veran i pravedan, i služi prestolu i pravednim ciljevima." Podigao je mladića, zagrlio ga i poljubio. Gvenvir ga je takođe poljubila, i njih troje su pošli prema turnirskoj poljani, a ostali za njima.
     Gvenvir se našla između Morgane i Gvideona, a Urijens, Akolon i Uven bili su odmah iza njih. Poljana je bila okićena zelenim granjem i raznobojnim trakma, a organizatori su žurili na sve strane. Primetila je Lanseleta kako grli Galahada i predaje mu novi, sasvim beli štit. "Hoće li se Lanselet danas boriti?" upitala je.
     "Mislim da neće", odgovorio je Akolon. "Čuo sam da će biti glavni sudija; ionako je već previše puta pobeđivao na turnirima. Među nama rečeno, on više i nije tako mlad, a ugledu kraljičonog miljenika ne bi mnogo koristilo da ga iz sedla izbaci neki junoša što je tek postao vitez. Čuo sam da ga je Garet već više puta pobedio, a jednom i Lamorak..."
     Morgoza se nasmešila. "Lepo od Lamoraka što se uzdržava da se hvali tom pobedom - malo je ljudi koji bi ćutali o tome kako su nadjačali Lanseleta, makar i u turnirskom boju!"
     "A ja mislim da bi većina mladih vitezova bila veoma nesrećna pri pomisli da Lanselet više nije kralj turnira. On im je uzor i junak", tiho je rekla Morgana.
     Gvideon se nasmejao. "Hoćeš da kažeš da mladi jeleni ne žele da izazovu viteza koji je Kralj Jelen među njima?"
     "Mislim da za starije vitezove važi upravo to", rekao je Akolon, "a što se tiče mladih, malo koji ima dovoljno iskustva i znanja da bi smeo da ga izazove. On još ima čemu da ih nauči."
     "Ja ga ne bih izazivao", tiho je rekao Uven. "Mislim da nema viteza na ovom dvoru koji ne voli Lanseleta. Garet sada može da ga pobedi u svako doba, ali neće da ga sramoti na Duhove; a sa Gavenom je uvek bio ravan. Jednom su se na Duhove njih dvojica borili više od sata, i Gaven mu je jednom izbio mač iz ruke. Ne znam da li bih mogao da ga savladam prsa u prsa, ali on će ostati najbolji sve dok je živ, i svi ćemo se postarati da tako bude."
     "Izazovi ga jednog dana", nasmejao se Akolon. "Ja sam to jednom učinio, i isprašio me je za manje od pet minuta! On možda jeste star, ali je i dalje vešt i snažan."
     Otpratio je Morganu i Urijensa do sedišta koja su im određena. "Uz vašu dozvolu, idem da se prijavim za turnir dok ne bude kasno."
     "Ja takođe", rekao je Uven, saginjući se da poljubi oca u ruku. Potom se obratio Morgani. "Majko, ja nemam svoju gospu. Hoćeš li mi dati nešto da ponesem kao amajliju?"
     Morgana mu se sa ljubavlju nasmešila i dala mu traku sa rukava, a on ju je obmotao oko mišice. "Odlučio sam da izazovem Gvena na takmičenje u snazi."
     "Gospo Morgana", veselo je rekao Gvideon, "bolje povuci poklon - zar ćeš dozvoliti da ga tako lako izgubiš?"
     Morgana je pogledala Akolona i nasmejala se. Morgoza je primetila kako joj je lice oživelo. Uven je njen sin, mnogo više nego Gvideon; ali Akolon joj je, jasno se vidi, mnogo više od toga, pomislila je. Pitam se da li stari kralj zna - i da li mu je svejedno.
     Prišao im je Lamorak, i Morgoza je bila polaskana - na poljani je bilo mnogo lepih žena, mogao je uzeti amajliju od bilo koje, ali je ipak, pred svima, pred čitavim Kamelotom, njen dragi mladić prišao da se pokloni pred njom.
     "Gospo moja, hoćeš li mi dati amajliju?"
     "Sa zadovoljnstvom, mili." Dala mu je jednu ružu iz buketa koji je nosila na grudima. On je poljubio cvet; pružila mu je i ruku da je poljubi, prijatno svesna da je njen mladi vitez jedan od najlepših među prisutnma.
     "Ti kao da si začarala Lamoraka", rekla je Morgana, i iako mu je maločas javno dala amajliju, Morgoza je od njenog hladnog glasa porumenela.
     "Zar misliš da mi trebaju čini i čarolije, rođako?"
     Morgana se nasmejala. "Ja bih upotrebila sasvim drugu reč. Mladići, izgleda, najviše žele samo lepo lice."
     "Pa, Morgana, Akolon je mlađi od tebe, a svakako si ga opčinila do te mere da mu mlađe žene uopšte ne padaju na pamet - niti lepše. Ja sam poslednja koja bi ti prebacivala, mila. Udata si protiv svoje volje, a muž bi po godinama mogao da ti bude deda."
     Morgana je slegnula ramenima. "Ponekad mislim da Urijens zna - možda mu je milo što imam ljubavnika koji me neće nagovarati da ga ostavim."
     Pomalo oklevajući - nije postavila Morgani nijedno lično pitanje još otkako se rodio Gvideon - Morgoza je ipak morala da pita. "Znači, ti i Urijens ste u svađi?"
     Morgana je opet slegnula ramenima. "Misim da Urijensu nije dovoljno stalo do mene da bi bio u svađi."
     "Kako ti se dopada Gvideon?" upitala je Morgoza.
     "Plaši me", rekla je Morgana. "Ipak, bilo bi teško ne pasti pod njegove čini."
     "A šta si očekivala? Ima Lanseletovu lepotu i tvoju snagu umna - a i ambiciozan je."
     "Kako je čudno što ti poznaješ mog sina bolje nego ja", rekla je Morgana sa toliko gorčine u glasu da je Morgoza, kojoj je već navrh jezika bio oštar odgovor - Morgana ga je napusitla, zašto se sad čudi? - umesto toga samo potapšala rođaku po nadlanici. "Oh, mila, čim dečak preraste majčino krilo, svi ga poznaju bolje nego majka! Sigurna sam da i Artur i njegovi vitezovi, čak i tvoj Uven, poznaju Gavena bolje nego ja, a njega uopšte nije teško upoznti - tako je neverovatno jednostavan. I da si ti podizala Gvideona, opet ga ne bi poznavala - rado priznajem da ja nisam uspela da ga upoznam."
     Morgana se samo nelagodno nasmešila. Okrenula se da pogleda turnir, koji je upravo počinjao; klovnovi i dvorske lude izigravali su turnirsku bitku, mašući svinjskim bešikama umesto oružjem i donjim rubljem umesto štitovima, a publika se valjala od smeha. Na kraju su se naklonili svi zajedno, a Gvenvir im je, istim pokretom kao što će kasnije predati nagrade prvim pobednicima, bacila pune šake slatkiša. Pobili su se oko njih, izazvavši još smeha, a onda su otišli, jer u kuhinji ih je čekala obilna večera.
     Heraldi su oglasili da će prva na programu biti borba između kraljičinog miljenika, ser Lanseleta od Jezera, i kraljevog, ser Gavena od Lotije. Kad su izišli na poljanu, dočekao ih je gromoglasan pljesak - Lanselet je bio vitak, tamnoput i još tako lep, uprkos borama na licu i sedima u kosi, da je Morgani zastao dah.
     Da, pomislila je Morgoza, gledajući njeno lice, još ga voli, uprkos tolikim godinama. Možda ona to ni ne zna, ali voli ga.
     Borba je ličila na pažljivo uvežban ples; borci su kružili jedan oko drugog, a mačevi i štitovi resko su odzvanjali od udaraca. Morgoza nije primetila da je ijedan od njih imao i najmanju prednost, i kada su na kraju spustili oružje, nalonili se Kralju i zagrlili se, obojicu je opet pozdravio buran pljesak.
     Potom su došle igre na konjima: prikazivanje veštine jahanja, kroćenje divljeg konja - Morgoza se nejasno sećala kako je nekada Lanselet učinio nešto slično, možda na Arturovom venčanju - sve joj se činilo tako davno. Potom su došle pojedinačne borbe jahača, sa zatupljenim kopljima, ali i takva koplja mogu da izbace čoveka iz sedla i pošteno ga tresnu o ledinu. Jedan mladić je nezgodno pao na nogu i vrištao je od bolova dok su ga odnosili, a potkolenica mu je štrčala pod nemogućim uglom. To je bila jedina ozbiljna povreda, ali bilo je i mnogo modrica, slomljenih prstiju, ošamućivanja, a jedan jahač je jedva izbegao da ga loše obučeni konj ne ritne u glavu. Gvenvir je na kraju podelila nagrade, a Artur je pozvao Morganu da i ona učestvuje u podeli.
     Akolon je dobio jednu od nagrada za jahanje, i kada je prišao da klekne i primi nagradu od Morgane, Morgoza se zapanjila; odnekud iz gledališta čuo se tih, ali jasan šapat: "Veštice! Kurvo!"
     Morgana je pocrvenela, ali ruke joj nisu zadrhtale dok je predavala pehar Akolonu. Artrur se tiho obratio jednom komorniku. "Vidi ko je to bio!" i čovek je smesta otišao, ali Morgoza je bila sigurna da u ovakvoj masi nikad neće moći da prepoznaju glas.
     Kada se Morgana vratila da sedne pred početak drugog dela turnira, bila je bleda i besna; ruke su joj se tresle i teško je disala, valjda zbog stegnutog grla.
     "Nemoj brinuti zbog toga, mila", rekla je Morgoza. "Šta misliš, kako sve zovu mene kad nastupi nerodna godina, ili kad je neki razbojnik besan što smo ga uhvatili, pa ne može više da divlja okolo?"
     "Zar misliš da mi je stalo šta taj šljam misli o meni?" odvratila je Morgana, ali Morgoza je znala da je to samo gluma. "U mojoj zemlji me vole."
     Drugi deo turnira počeli su saksonski ratnici, prikazujući veštinu rvanja. Svi su bili krupni i maljavi, i to ne samo po licima nego i po čitavom gotovo nagom telu; stenjali su, napinjali se i znojili, stežući i cimajući jedni druge snagom od koje se lome kosti. Morgoza se nagnula napred, besramno uživajući u njihovoj muškoj snazi; ali Morgana je odvratila pogled, kao da se gadi.
     "Ma hajde, Morgana, postaješ čedna kao naša kraljica. Kakav izraz lica!" Morgoza je zaklonila oči od sunca i zagledala se ka poljani. "Izgleda da će glavna bitka uskoro početi - gledaj! Je li ono Gvideon? Šta to smera?"
     Gvideon je istrčao na poljanu, jednim pokretom oterao heralda koji je pošao ka njemu i oglasio se snažnim, jasnim glasom koji se dobro čuo po čitavoj poljani. "Kralju Arture!"
     Morgoza je primetila da se Morgana sva zgrčila, potpuno bleda, i da snažno steže ogradu. Šta je taj momak smislio? Zar će napraviti scenu ovde, pred pola Arturovog naroda, i zahtevati da ga prizna za svog sina?
     Artur je ustao, i Morgozi se učinilo da je i njemu nelagodno, ali glas mu je jasno odzvanjao.
     "Da, nećače?"
     "Čuo sam kako je običaj da se na ovakvim turnirima dozvoljavaju izazovi, ako ih kralj dopusti. Došao sam da izazovem na borbu ser Lanseleta!"
     Lanselet je jednom rekao - Morgoza se jasno sećala - da mu takvi izazovi zagorčavaju život; svaki junoša žudi da izazove kraljičinog miljenika. Artur je odgovorio ozbiljnim glasom. "Takav je običaj, ali ne mogu da govorim u Lanseletovo ime. Ako pristane na borbu, ne mogu da je zabranim, ali moraš izazvati njega lično i zadovoljiti se njegovim odgovorom."
     "Oh, prokleti dečak!" gunđala je Morgoza. "Nisam imala pojma šta namerava..." Ali Morgana je naslutila da njenoj rođaci ipak nije baš toliko neprijatno.
     Podigao se vetar, i turnirsku poljanu je zaklonila prašina. Gvideon je otišao do kraja niza paviljona, gde je na klupi sedeo Lanselet. Nije se čulo šta su govorili, ali Gvideon se ljutito okrenuo od njega. "Gospodo!" povikao je. "Uvek sam slušao kako je miljenikova dužnost da prihvati svaki izazov! Zahtevam da mi Lanselet iziđe na megdan ili neka mi preda svoju dužnost! Da li je stekao tu titulu vojničkom veštinom ili na neki drugi način, gospodaru Arture?"
     "Volela bih da je tvoj sin još dovoljno mali da mogu da mu isprašim tur!" rekla je Morgoza.
     "Zašto kriviš njega?" upitala je Morgana. "Zašto ne kriviš Gvenvir što je svog muža učinila tako ranjivim? Svi u čitavom kraljevstvu znaju da ona voli Lanseleta, ali njoj ne viču da je veštica i kurva kad dođe da deli nagrade!"
     Dotle je Lanselet ustao i prišao Gvideonu; odmerenim udarcem teške rukavice pogodio je mladića preko usta. "Sada si mi dao razloga da ti iziđem na megdan, mladi Gvideone. Sad ćemo videti ko se plaši borbe!"
     "Zato sam i došao", odgovorio je Gvideon kao da nije osetio ni udarac ni uvredu, mada mu se na licu videla krv. "Čak ti priznajem da si prvi zadao ranu, ser Lanselete. Prikladno je da čovek tvojih godina ima neku prednost."
     Lanselet je nešto rekao svojim pomoćnicima, i jedan od njih je zauzeo mesto glavnog sudije. Na tribinama se čulo mrmljanje dok su Lanselet i Gvideon uzimali mačeve i prilazili kralju da mu se obredno naklone, čime bitka zvanično počinje. Ako u publici ima ikoga ko ne misli da su njih dvojica otac i sin, pomislila je Morgoza, onda taj neko vrlo loše vidi.
     Obojica su podigla mačeve, lica skrivenih pod kacigama. Bili su u dlaku iste visine; mogli su se razlikovati jedino po oklopima, jer Lanseletov je bio izubijan od mnogih bitaka, a Gvideonov blistavo nov. Polako su kružili jedan oko drugog, a onda su jurnuli i Morgoza na trenutak uopšte nije mogla da prati pokrete mačeva, toliko su bili brzi. Ipak, odmah se videlo da je Lanselet daleko nadmoćniji od mladića, i trenutak kasnije uspeo je da zada strašan udarac. Gvideonu je pošlo za rukom da ga dočeka ivicom štita, ali mač je držala toliko snažna ruka da se on zateturao, izgubio ravotežu i pao punom dužinom. Lanselet je odmah spustio mač i prišao da mu pomogne da ustane. Morgoza nije čula šta mu je rekao, ali pokret je bio potpuno dobroćudan, u stilu: 'Je li ti sad dosta, momak?'
     Gvideon je pokazao tanak mlaz krvi na Lanseletovom ručnom zglobu, iz male posekotine koju je uspeo da mu nanese. Glas mu je bio jasan.
     "Ti si naneo prvu ranu, ser Lanselete, a ja drugu. Da pokušamo još jednom?"
     Nastupilo je opšte mrmljanje neslaganja; u ovakvim borbama uvek se prestajalo kod prve nanesene rane, pošto je oružje bilo potpuno naoštreno.
     Kralj Artur je ustao. "Ovo je svečanost i turnirska borba, a ne dvoboj! Ne dozvoljavam da se na ovakvom mestu izravnavaju stari računi, osim ako se borite pesnicama i močugama! Nastavite ako hoćete, ali upozoravam vas: ako nako bude ozbiljno ranjen, obojica ćete pasti u nemilost!"
     Borci su se naklonili i razdvojili, opet kružeći kako bi stekli prednost; potom su jurnuli kao jedan, i Morgoza je dahnula od žestine koju su obojica pokazivala. Činilo joj se da će svakog časa jedan od njih proburaziti onog drugog! Jedan borac je pao na kolena - na njegov štit se sručila kiša udaraca, mačevi su zveknuli i kao da su srasli oštricama, a onda je jedan počeo da se spušta sve niže i niže, vrhom ka tlu...
     Gvenvir je ustala i kriknula. "Ne dozvoljvam da se ovo nastavi!"
     Artur je bacio na poljanu svoje žezlo: to je uvek bio znak da se borba smesta prekine, ali borci ga nisu primetili, i sudije su morale da ih silom razdvoje. Gvideon je stajao odmoran i uspravan, smešeći se dok je skidao kacigu. Lanseletu je štitonoša morao da pomogne kako bi ustao; teško je disao, a niz lice su mu se slivali krv i znoj. Opet je nastupilo opšte mrmljanje u publici, čak i među ostalim vitezovima; Gvideonova popularnost nije nimalo porasla time što je osramotio opšteg ljubimca.
     No, on se ipak naklonio pred starijim vitezom. "Počastvovan sam, ser Lanselete. Došao sam na ovaj dvor kao stranac, čak nisam ni vitez, i zahvalan sam ti što si me podučio u mačevanju." Njegov osmeh je bio istovetni odraz Lanseletovog. "Hvala vam, ser."
     Lanselet je nekako smogao snage da se nasmeši. Tog časa su toliko ličili da je to bilo naprosto neprijatno. "Veoma odvažno si se borio, Gvideone."
     "Pa onda", rekao je Gvideon, kleknuvši pred njim u prašinu, "molim vas, ser, da me proglasite za viteza."
     Morgozi je zastao dah. Morgana je sedela kao okamenjena. No, sa mesta gde su sedeli Saksonci doprlo je glasno odobravanje. "Sjajan gest! Mudro, mudro - kako sad da ga odbije, kad ga je već pohvalio kao borca!"
     Lanselet je pogledao Artura. Kralj je nepomično sedeo, ali trenutak kasnije klimnuo je glavom. Lanselet je dao znak štitonoši, koji je doneo mač. Lanselet ga je uzeo i pričvrstio Gvideonu oko pojasa. "Uvek ga nosi u službi svog kralja i za pravedne ciljeve", rekao je stari vitez. Sada je bio smrtno ozbiljan. Sa Gvideonovog lica nestalo je podsmeha i cinizma; bio je ozbiljan i ljubak, netremice zagledan u Lanseleta, i Morgoza je primetila da mu usne drhte.
     Morgoza je odjednom bila puna saosećanja prema njemu - kopile, čak ga ni otac nije priznao, bio je usamljeniji nego i sam Lanselet nekada. Ko da ga krivi što je izveo čitavu predstavu kako bi ga rođaci primetili? Trebalo je odavno da ga dovedemo na Arturov dvor, pomislila je, Artur je mogao da ga prizna makar privatno kad ne sme javno. Kraljevski sin ne bi morao da radi ovakve stvari.
     Lanselet je položio ruke Gvideonu na čelo. "Uz dozvolu našeg kralja, primam te u časnu družinu Okruglog Stola. Uvek služi našem kralju, i pošto si ovu čast zaslužio više veštinom nego grubom snagom - mada si i toga pokazao dosta - proglašavam te članom družine, i dajem ti ime, ne Gvideon, nego Mordred. Sada zauzmi svoje mesto među Arturovim vitezovima."
     Gvideon - ne, Mordred, trgla se Morgoza, jer davanje imena novom vitezu podjednako je ozbiljan čin kao i samo krštenje - Mordred je ustao i uzvratio Lanseletu zagrljaj. Izgledao je duboko dirnut, kao da nije čuo uzvike i pljesak. Kad je progovorio, glas mu se gotovo slomio. "Sada sam osvojio najveću nagradu dana, ma koga proglasili za pobednika turnira, ser Lanselete."
     "Ne", tiho je rekla Morgana Morgozi, "stvarno ga ne razumem. Ovo je poslednje što sam mogla očekivati."

     Nastupila je duga pauza dok su se vitezovi raspoređivali za završnu borbu. Neki su otišli da piju vode ili da na brzinu pojedu malo hleba; drugi su se okupljali u grupicama, raspravljajući na koju stranu da se svrstaju; treći su pošli da provere konje. Morgoza je krenula na poljanu, gde je ostalo nekoliko mladića. Među njima je primetila Gareta - bio je za glavu viši od svih. Mislila je da on razgovara sa Lanseletom, ali kada je prišla bliže, videla je da su je oči prevarile; govorio je nešto Gvideonu, i glas mu je bio ljutit. Uspela je da čuje samo par poslednjih reči.
     "...čime ti je ikada naudio? Da ga tako osramotiš pred čitavim dvorom..."
     Gvideon se na to nasmejao. "Ako našem rođaku treba zaštita pred dvorom punim prijatelja, neka mu je Bog na pomoći kad se nađe među Saksoncima ili severnjacima! Ma hajde, usvojeni brate, ne sumnjam da Lanselet ume da čuva svoj ugled! Je li to jedino što imaš da mi kažeš posle toliko godina, brate, da me grdiš što sam uznemirio nekoga koga toliko voliš?"
     Garet se nasmejao i čvrsto zagrlio Gvideona. "Isti si mangup kao nekada - otkuda ti je samo tako nešto palo na pamet? Da si ga zamolio, Artur bi te odmah proglasio za viteza!"
     "Siguran sam da je tako", odgovorio je Gvideon, "on je uvek dobar prema svojim rođacima. Tebe bi, na primer, sigurno odmah proglasio za viteza zato što si Gavenov brat, ali ni ti nisi hteo tim putem, usvojeni brate." Nasmejao se. "A mislim da mi Lanselet ipak ponešto i duguje posle svih ovih godina koje sam proveo noseći njegovo lice!"
     Garet je slegnuo ramenima kao krivac. "Pa, čini mi se da se ne ljuti na tebe; onda valjda i ja moram da ti oprostim. Sada si i ti video koliko je on dobar čovek."
     "Aha", tiho je rekao Gvideon, "toliko je..." a onda je podigao pogled i primetio Morgozu. "Majko, otkud ti ovde? Mogu li da ti pomognem?"
     "Došla sam samo da pozdravim Gareta, koji mi se nije obratio čitavog dana", rekla je Morgoza, i krupajlija se sagnuo da joj poljubi ruku. "Na kojoj ćeš strani biti?" upitala je sina.
     "Kao i uvek, na Gavenovoj, među kraljevim ljudima", odgovorio ja Garet. "Imaš li ti bojnog konja, Gvideone? Hoćeš li se boriti na kraljevoj strani? Lako ćemo ti napraviti mesta."
     Gvideon je odgovorio uz onaj svoj zagonetni, mračni osmeh. "Pošto me je Lanselet proglasio za viteza, pretpostavljam da bi trebalo da se borim u vojsci ser Lanseleta od Jezera, uz Akolona, za Avalon. Ali ja danas neću više učestvovati na turniru, Garete."
     "Zašto?" upitao je Garet i položio mu ruku na rame, gledajući naniže u njega kao i uvek - Morgoza se na trenutak setila mnogo mlađeg Gareta kako isto ovako gleda svog malog brata. "To se očekuje od onih koji su tek proglašeni za vitezove - Galahad će se boriti, da znaš."
     "A na čijoj strani?" upitao je Gvideon. "Na strani svog oca Lanseleta ili na strani svog kralja koji ga je proglasio za naslednika čitavog kraljevstva? Zar to nije okrutna proba odanosti?"
     Garet ga je iznenađeno pogledao. "A kako bi ti podelio vitezove za turnirsku bitku, osim između dvojice najvećih vitezova među nama? Zar misliš da Artur ili Lanselet to smatraju probom odanosti? Artur neće izići na poljanu samo zato da se niko ne bi dvoumio da li da napadne svog kralja, ali Gaven je njegov vojskovođa još otkako je krunisan! Zar ćeš probuditi stari skandal? Ti?"
     Gvideon je slegnuo ramenima. "Pošto ionako ne nameravam da se pridružim nijednoj strani..."
     "Ali šta će svet misliti o tebi? Reći će da si kukavica, da zazireš od borbe..."
     "Dovoljno sam se borio u Arturovoj vojsci da mi ne bude važno šta će svet reći", odbrusio je Gvideon, "ali ako baš želiš, reci im da mi konj hramlje i da ne želim da ga izlažem ozbiljnijoj povredi - to je častan izgovor."

     "Ja bih ti pozajmio konja, ili Gaven", zbunjeno je odgovorio Garet, "ali ako želiš častan izgovor, radi šta hoćeš. Ali zašto, Gvideone? Ili treba da te zovem Mordrede?"
     "Ti, usvojeni brate, uvek smeš da me zoveš kako god želiš."
     "Ali zar mi nećeš reći zašto se plašiš borbe?"
     "Ti jedini smeš nekažnjeno da mi kažeš tu reč", rekao je Gvideon, "ali pošto si me pitao, reći ću ti. To je za tvoje dobro, brate."
     Garet se namrštio. "Kako to misliš, za ime Božje?"
     "Ne znam mnogo o tvom Bogu, niti mi je stalo do njega", rekao je Gvideon, oborenog pogleda. "Kao što znaš, brate - a odavno znaš - ja imam Vid..."
     "Da, pa šta?" nestrpljivo je upitao Garet. "Jesi li ružno sanjao, kako ću ti pasti pod konja?"
     "Ne šali se sa time", rekao je Gvideon, a Morgoza je osetila kako joj se krv ledi kad je pogledao Gareta. "Činilo mi se..." Progutao je knedlu, kao da mu se grlo steglo toliko da ne može da govori. "Video sam te kako ležiš na samrti - klečao sam kraj tebe, a ti nisi hteo da mi kažeš ni reč - i znao sam da je moje delo što ležiš tako, bez iskre života u sebi."
     Garet je nabrao usne i bezvučno zazviždao. No, odmah potom je pljesnuo usvojenog brata po ramenu. "Znaš, momče, ja ne verujem mnogo u snove i vizije. A od sudbine ionako niko ne može da pobegne. Zar te to nisu naučili u Avalonu?"
     "Jesu", tiho je rekao Gvideon. "I ako padneš od moje ruke na bojnom polju, onda je to sudbina... ali neću da iskušavam sudbinu u igri, brate. Neki nesrećan slučaj može povući moju ruku da pogrešno udari... Neka ostane ovako, Garete. Danas neću izlaziti u boj, ma šta svet rekao."
     Garet je i dalje delovao uznemireno. "Pa, čini kako želiš, momče. Ostani onda uz našu majku, pošto će se Lamorak boriti uz Lanseleta." Sagnuo se da poljubi majci ruku i udaljio se; Morgoza je, namrštena, zaustila da upita Gvideona šta je to tačno video, ali on se mrštio, zureći u tlo, pa je radije odustala. "Pa, ako ću imati mladog dvorjanina da sedi kraj mene", rekla je umesto toga, "možeš li mi doneti malo vode da popijem pre nego što se vratim na tribine?"
     "Svakako, majko", rekao je on i pošao ka buradima sa vodom.
     Morgozi je završna turnirska bitka uvek više ličila na zbrku; sada je od sunca počela da je boli glava i jedva je čekala da se sve završi. Bila je i gladna, a iz daljine je dopirao miris svežeg pečenja.
     Gvideon je sedeo kraj nje i sve joj objašnjavao, mada ona nije poznavala finese borbe i nije ni marila za to. Ipak, primetila je da se Galahad dobro držao i da je zbacio dva jahača; to ju je začudilo, jer delovao je tako nežno. S druge strane, njoj je i Garet delovao kao krhko dete, a bio je najubojitiji ratnik na poljani. Na kraju je on primio nagradu za najboljeg borca na kraljevoj strani, pod Gavenovom komandom. Niko se nije iznenadio što je nagradu na Lanseletovoj strani dobio Galahad; to je bio običaj kada je neko tog dana proglašen za viteza, i Morgoza je to i glasno rekla.
     "I ti si mogao da osvojiš nagradu, Gvideone", rekla je, ali on se samo nasmejao i odmahnuo glavom. "Ne treba mi, majko. Zašto da svom rođaku pokvarim dan? A Galahad se dobro borio - niko mu ne može zameriti što je nagrađen."
     Bilo je mnogo manjih nagrada, i kada su sve podeljene, vitezovi su pošli do svojih paviljona, gde su ih štitonoše čekale da ih poliju kofama vode i pomognu im da obuku čistu odeću. Morgoza je pošla sa gospama do odaje koja im je stavljena na raspolaganje, kako bi mogle da urede haljine i kosu, i da speru prašinu i znoj.
     "Šta misliš, Morgana", upitala je Morgoza, "je li Lanselet stekao neprijatelja?"
     "Mislim da nije. Zar nisi videla kako su se zagrlili?"
     "Izgledali su kao otac i sin. Volela bih da je zaista tako!"
     Morganino lice bilo je kao kamen. "Suviše je godina prošlo da bismo sada govorili o tome, tetka."
     Možda je zaboravila da ja znam čiji je on stvarno sin, pomislila je Morgoza. No, Morgana je i dalje bila ledeno mirna, pa je Morgoza odlučila da bude pomirljiva. "Hoćeš li da ti sredim pletenice na leđima?" Čim joj je Morgana okrenula leđa, uzela je četku i dala se na posao. "Mordred", mrmljala je dok je radila. "Pa, stvarno je vešt savetnik, Boga mi! Sada je stekao položaj hrabrošću i odvažnošću, i ne mora se pozivati na srodstvo sa Arturom. Saksonci su mu dali dobro ime. Ali nisam znala da je tako dobar borac. Stvarno je uspeo da postane događaj dana! Bez obzira na to što je Galahad odneo nagradu, svi će pričati samo o Mordredovom odvažom gestu."
     Prišla im je jedna od kraljičinih gospi. "Gospo Morgana, je li ser Mordred tvoj sin? Nisam znala da imaš sina..."
     "Rodila sam ga vrlo mlada", mirno je rekla Morgana, "a Morgoza ga je usvojila. I ja sam ga gotovo zaboravila."
     "Sigurno si veoma ponosna na njega! Zar nije naočit? Lep je gotovo kao Lanselet!" rekla je žena i oči su joj zasvetlucale.
     "Stvarno jeste, zar ne", složila se Morgana, toliko učtivim glasom da je jedino Morgoza, koja ju je dobro poznavala, znala koliko je, zapravo, besna. "To im obojici stvara neprijatnosti. Ali Lanselet i ja smo unuci iste bake, i kada sam bila mala, više sam ličila na njega nego na svog brata. Naša majka bila je visoka i crvenokosa kao kraljica Morgoza, ali gospa Vivijen pripadala je starom narodu Avalona."
     "Pa ko mu je onda otac?" upitala je žena, i Morgoza je primetila kako Morgana steže pesnice. No, uspela je da se ljubazno nasmeši. "On je dete Beltana, i sin je bogova, kao i sva deca začeta oko vatri. Sigurno se sećaš da sam kao vrlo mlada bila sveštenica kod Gospe od Jezera."
     Žena je pokušala da bude učtiva. "Zaboravila sam na to - tamo se još poštovala stara vera?"
     "I sada se poštuje", tiho je rekla Morgana. "I neka bi Boginja učinila da tako ostane do kraja sveta."
     Kao što je i nameravala, to je ućutkalo ženu, i Morgana se obratila Morgozi. "Jesi li spremna, rođako? Hajdemo u salu." Kada su izišle iz odaje, duboko je odahnula od olakšanja.
     "Brbljive glupače - slušaj ih samo! Zar nemaju ništa pametnije da rade sem da ogovaraju?"
     "Verovatno nemaju", rekla je Morgoza. "Njihovi pobožni hrišćani, očevi i muževi, postarali su se da nemaju čime drugim da se zaokupe."
     Vrata velike odaje Okruglog Stola, gde se održavala gozba na Duhove, bila su zatvorena, kako bi ušli svi zajedno.
     "Artur svake godine izmišlja neke nove otmenosti", rekla je Morgoza. "Sada ćemo praviti svečanu povorku?"
     "Pa šta si očekivala?" upitala je Morgana. "Sad kad nema ratova, mora nečim zagolicati maštu naroda, a dobro je izabrao da to čini velikim predstavama - čujem da mu je to savetovao Merlin. Običan svet - a, Boga mi, i plemići - voli velike predstave, i druidi to znaju još od vremena kada su zapalili prve beltanske vatre. Gvenvir je utrošila mnoge godine truda da od ovog načini najveću svečanost u svim hrišćanskim zemljama." Nasmešila se, i to je bio prvi iskreni osmeh koji je Morgoza videla na njenom licu čitavog dana. "Čak i Artur zna da ne bi mogao da ih okupi samo zbog mise i gozbe - ako nema nekog velikog čuda pri ruci, ne sumnjam da će Artur i Merlin da ga izmisle! Baš šteta što nisu uspeli da odlože pomračenje sunca za danas!"
     "Je li bilo pomračenje i u Velsu? Moj narod se poplašio", rekla je Morgoza, "a ove glupače od Gvenvirinih družbenica sigurno su vrištale i cičale kao da dolazi kraj sveta!"
     "Gvenvir, izgleda, voli da se okružuje glupačama", rekla je Morgana. "Ona sama, zapravo, i nije glupa, mada voli da se tako misli. Pitam se kako ih samo podnosi."
     "Trebalo bi da si malo strpljivija sa njima", upozorila ju je Morgoza, a Morgana je slegnula ramenima.
     "Nije me briga šta te glupače misle o meni."
     "Ne mogu da zamislim da toliko dugo živiš u Urijensovom kraljevstvu, a da si tako malo naučia o veštini vladanja", rekla je Morgoza. "Šta god o njoj mislili muškarci, žena zavisi od dobre volje ostalih žena - zar nisi to saznala još u Avalonu?"
     "Žene Avalona nisu takve glupače", oštro je odvratila Morgana, ali Morgoza ju je dobro poznavala i znala je da takvim tonom samo prikriva usamljenost i patnju.
     "Morgana, zašto se ne vratiš u Avalon?"
     Morgana je pognula glavu; znala je da će se slomiti i rasplakati ako joj Morgoza kaže još jednu ljubaznu reč. "Moje vreme još nije došlo. Naređeno mi je da ostanem sa Urijensom..."
     "I Akolonom?"
     "Da, i sa Akolonom. Mogla sam zanti da ćeš mi prebaciti zbog toga."
     "Ja imam najmanje prava da ti prebacujem. Ali Urijens neće još dugo živeti..."
     Morganin glas i lice bili su podjednako ledeni. "Tako sam i ja mislila kad smo se venčali, pre toliko godina. On će, izgleda, živeti koliko i Talesin, a Talesin je umro sa preko devedeset godina."
     Utom su stigli Artur i Gvenvir i počeli su da polako prolaze ka čelu kolone - Artur je bio sav u belom, a Gvenvir je blistala u beloj svili i draguljima. Velika vrata širom su se otvorila, pa su ušli prvo njih dvoje, a zatim Morgana kao kraljeva sestra, sa svojim mužem i njegovim sinovima, Akolonom i Uvenom; onda Morgoza sa porodicom, kao kraljeva tetka; potom Lanselet i njegovi, a za njima ostali vitezovi, jedan po jedan, i svi su išli oko Okruglog Stola do svojih sedišta. Neki vešt majstor još je pre više godina zlatom i purpurom ispisao imena svakog viteza na njegovoj stolici. Sada, čim je ušla, Morgoza je primetila da je stolica najbliža kraljevoj, čuvana toliko godina za naslednika, dobila natpis, Galahadovo ime. Ali to je videla samo krajičkom oka. Jer, na velikim prestolima, predviđenim za kralja i kraljicu, nalazilo se prebačno grubo belo platno, nalik na ono koje su umesto zastava koristili klovnovi na turniru. Platno je bilo iškrabano grubim crtežima - na jednom prestolu bio je nacrtan vitez kako stoji na glavama dve krunisane prilike, koje su đavolski ličile na Artura i Gvenvir; a na drugom je bila skaredna slika od koje je čak i Morgoza, inače nimalo čedna, morala da pocrveni, jer prikazivala je sitnu, crnokosu ženu, gotovo nagu, u zagrljaju ogromnog rogatog đavola, a svuda unaokolo, zauzeti raznim nastranim pozama, nalazili su se nagi ljudi.
     Gvenvir je počela da vrišti. "Isuse i Marijo! Bože sakloni!"
     Artur je stao kao ukopan, a onda se okomio na sluge. "Kako je ovo... ovo..." ostao je bez reči, pa je samo mahnuo rukom ka crtežima, "dospelo ovamo?"
     "S-ser", zamucao je komornik, "nije bilo tu kad smo završili pripremu sale - sve je bilo u redu, čak i cveće pred kraljičinim mestom..."
     "Ko je poslednji ulazio ovamo?" grmeo je Artur.
     Dohramao je Kaj. "Gospodaru i brate moj, ja sam bio poslednji. Došao sam da proverim je li sve u redu, i kunem ti se Bogom koji nas sigurno gleda, sve je bilo kako se samo poželeti može. I ako ikada nađem prokletog psa koji se ušunjao ovamo da ostavi te stvari ovde, ovako ću ga zgromiti!" I načinio je pokret kao da zavrće šiju piletu.
     "Postarajte se za kraljicu!" oštro je rekao Artur. Žene su počele da ciče i brbljaju kada je Gvenvir stala da pada u nesvest. Morgana ju je pridržala i tiho, oštro joj se obratila. "Gven, nemoj im pružiti to zadovoljstvo! Ti si kraljica - šta te se tiču nekakve gadosti našarane po platnu? Saberi se!"
     Gvenvir je počela da plače. "Kako su mogli - kako su mogli - kako neko može toliko da me mrzi?"
     "Svako živi mora da uvredi po koju budalu", rekla je Morgana, pomažući joj da priđe sedištu. Preko njega je još stajalo platno sa crtežima, i Gvenvir je ustuknula kao da je dodirnula nešto prljavo. Morgana ga je bacila na pod. Na stolu su bili spremni vinski pehari; Morgana je dala znak služavki da napuni jedan za kraljicu.
     "Ne daj da te to pogodi, Gven - pretpostavljam da je ovaj predstavljao mene", rekla je. "Zaista se šapuće kako dovodim đavole sebi u postelju, i zar misliš da me je briga?"
     "Nosite tu gadost odavde i spalite je", naredio je Artur, "i donesite mirišljavo drvo i tamjan da odagnamo zadah zla." Lakeji su požurili da ga poslušaju. "Naći ćemo ko je ovo učinio", rekao je Kaj. "Sigurno je to neki sluga koga sam otpustio, pa se vratio da me osramoti zato što sam pokazao koliko se ponosim lepotom sale ove godine. Ljudi, poslužite vino i pivo, i neka prvi pehar spere stid i zbrku i sruči ih na tu smrdljivu gnjidu koja je pokušala da nam pokvari slavlje. Zar da mu dopustimo? Hajde! Pijmo za kralja Artura i njegovu gospu!"
     Odgovorilo mu je tek nekoliko zbunjenih glasova, ali to se pretvorilo u opšti uzvik zadovoljstva kad su se Artur i Gvenvir svima naklonili. Svi su se smestili za sto. "Dovedite mi molioce", rekao je Artur.
     Morgoza je gledala kako dovode pred kralja nekog čoveka za žalbom koja je delovala glupo, odnosila se na međe. Potom je došao vlastelin koji se žalio kako je njegov vazal ubio jelena na njegovom lovištu.
     Morgoza je sedela blizu Gvenvir, pa se nagnula da se tiho obrati kraljici. "Zašto Artur lično rešava ovakve stvari? Svaki činovnik bi ih sredio, umesto da mu oduzimaju vreme.."
     Gvenvir je odgovorila tihim mrmljanjem. "I ja sam pre tako mislila. Ali on svake godine na Duhove reši jedan ili dva ovakva slučaja, da običan narod ne bi mislio kako on mari samo za veliku gospodu i za svoje vitezove."
     Pa, to je prilično mudro, pomislila je Morgoza. Bila su još dva ili tri sitna molioca, a onda je izneseno meso i došli su zabavljači. Jedan čovek je izvlačio male ptice i jaja iz najneverovatnijih mesta. Morgoza je pomislila kako je Gvenvir sada sasvim mirna, i pitala se da li će ikada uhvatiti onog ko je napravio crteže. Onaj što je prikazivao Morganu kao kurvu već je bio dovoljno gadan; ali drugi je, izgleda, bio mnogo ozbiljniji - pokazivao je Lanseleta kako gazi i kralja i kraljicu. Danas je kraljičinom miljeniku suđeno da bude napadan, pomislila je Morgoza. To što je ponižen na bojnom polju lako se popravilo time što je bio ljubazan prema mladom Gvideonu - ne, Mordredu - i što se kasnije lepo videlo da se ne ljute jedan na drugog. Ali, uprkos Lanseletovoj omiljenosti među vitezovima, sigurno ima i takvih koji ne vole što je Gvenvir toliko upadljivo vezana za njega.
     "Šta je sledeće?" upitala je Morgoza kraljicu.
     Gvenvir se nasmešila; šta god da je, bilo je jasno da ona unapred uživa.
     Začuo se zvuk roga, vrata su se širom otvorila i opet su se začuli rogovi, grubi saksonski rogovi. Trojica ogromnih Saksonaca, sa zlatnim narukvicama, obučenih u kožu i krzno, ušli su noseći ogromne mačeve o pojasu i rogate kacige u rukama. Oko čela su imali tanke zlatne trake. Dostojanstveno su ušli u dvoranu Okruglog Stola, svaki sa svojom pratnjom.
     "Gospodaru Arture", uzviknuo je jedan od njih. "Ja sam Adelrik, gospodar Kenta i Anglije, a ovo su moja braća kraljevi. Došli smo da ti odamo počast, jer ti si najveći hrišćanin od svih kraljeva, i da te zamolimo da sklopimo mir sa tobom i tvojim dvorom zauvek!"
     "Lot se sigurno prevrće u grobu", primetila je Morgoza, "ali Vivijen bi bila zadovoljna." Morgana joj nije odgovorila.
     Ustao je biskup Patricije i prišao saksonskim kraljevima da ih pozdravi. Potom se obratio Arturu. "Gospodaru moj, posle dugih godina ratovanja ovo je velika radost za mene. Molim te da primiš ove ljude kao podređene kraljeve i da prihvatiš njihov zavet, u znak da svi hrišćanski kraljevi treba da budu braća."
     Morgana je bila potpuno bleda. Umalo da ustane i progovori, ali Urijens ju je tako strogo pogledao da je odustala. Morgoza je nastavila da dobroćudno brblja. "Sećam se da su nekada biskupi odbijali čak i da pošalju nekoga da pokrsti ove varvare. Lot mi je pričao kako su tvrdili da neće da se sretnu sa Saksoncima čak ni u raju, i da zato neće da im šalju misionare - smatrali su da je najpravednije da svi Saksonci gore u paklu. No, to je ipak bilo pre trideset godina!"
     "Od kako sam došao na presto", počeo je Artur, "čeznuo sam za završetkom ratova koji su pustošili ovu zemlju. Godinama već živimo u miru, gospodaru biskupe, i sada vas pozdravljam dobrodošlicom, gospodo, na moj dvor i u moje društvo."
     "Naš običaj je", rekao je jedan Saksonac - nije bio Adelrik, primetila je Morgana, Adelrik je imao smeđ ogrtač, a ovaj je bio u plavom - da se zaklinjemo nad čelikom. Možemo li se zavetovati pred krstom tvog mača, gospodaru Arture, u znak da smo se sreli kao hrišćanski kraljevi, pod jedinim Bogom koji upravlja svima nama?"
     "Neka bude tako", tiho je rekao Artur, pa je sišao sa uzvišenja kako bi stao pred njih. Pod svetlošću brojnih baklji i svetiljki, Ekskalibur je blesnuo kao munja kad ga je isukao. Uspravio ga je vrhom naniže, i čitavom dužinom dvorane pružila se senka krsta. Svi vitezovi su kleknuli.
     Gvenvir je izgledala veoma zadovoljna; Galahad je porumneo od radosti. Morgana je bila bleda od besa, i Morgoza ju je čula kako šapuće sa Urijensom. "Usudio se da sveti mač Avalona ovako koristi! Ja sam sveštenica Avalona, ne mogu da sedim i da to mirno gledam!" Počela je da ustaje, ali Urijens ju je ščepao za ruku. Otimala se, ali Urijens je, ma koliko star, ipak bio ratnik, a Morgana je bila sitna; Morgoza je u jedan mah pomislila da će joj polomiti kosti, ali Morgana nije ni jeknula. Stegla je zube i uspela da se otrgne. Progovorila je, dovoljno glasno da je Gvenvir sigurno čuje. "Vivijen je umrla ostavivši posao nedovršen. A ja sam dokono sedela dok su tada nerođena deca odrastala i postajala vitezovi, i Artur je pao u ruke sveštenicima!"
     "Gospo", rekao je Akolon, naginjući se nad nju, "čak ni ti ne možeš da pokvariš ovaj sveti dan, inače ćeš proći isto kao druidi pod Rimljanima. Govori nasamo sa Arturom, prebaci mu tada ako moraš - siguran sam da će ti Merlin pomoći!"
     Morgana je oborila pogled, grizući usne.
     Artur je zagrlio saksonske kraljeve jednog po jednog i poveo ih do sedišta bizu svog. "Vaši sinovi, ako se pokažu valjani, biće dobrodošli u družinu mojih vitezova", rekao je i naredio slugama da donesu darove - mačeve i fine bodeže, kao i bogat ogrtač za Adelrika. Morgoza je uzela komad kolača, lepljiv od meda, i stavila ga pred Morganine stegnute usne.
     "Suviše voliš gladovanje, Morgana", rekla je. "Pojedi ovo! Bleda si, samo što nisi pala sa stolice!"
     "Nisam bleda od gladi", rekla je Morgana, ali je poslušno uzela zalogaj. Popila je i malo vina, i Morgoza je primetila da joj ruke drhte. Na jednoj je imala tamne modrice od Urijensovog stiska.
     Tek tada je Morgana ustala. Tiho se obratila Urijensu. "Ne brini, voljeni mužu moj. Neću reći ništa čime bih uvredila tebe, niti tvog kralja." Potom se glasno obratila Arturu. "Gospodaru i brate moj! Mogu li da te zamolim nešto?"
     "Moja sestra i žena mog odanog podređenog kralja Urijensa može da traži šta god želi", veikodušno je rekao Artur.
     "I najniži tvoj podanik, ser, može da traži da iziđe pred tebe", rekla je ona. "Molim te da primiš i saslušaš i mene." Artur je podigao obrve, ali je odgovorio zvanično kao i ona.
     "Večeras pre spavanja, ako ti odgovara. Primiću te u svojim odajama, zajedno sa tvojim mužem ako želiš."
     Volela bih da se pretvorim u muvu i čujem taj razgovor! pomislila je Morgoza.