Knjiga treća: KRALJ-JELEN

1.

     U ovo doba godine, u Lotiji je izgledalo da sunce jedva ikada zalazi; kraljica Morgoza se probudila kada su kroz zavese prodrli prvi zraci, ali bilo je toliko rano da su galebovi tek počeli da se meškolje. No, već je bilo dovoljno svetla kako bi razabrala maljavo, mišićavo telo mladića koji je spavao kraj nje... a tu povlasticu je uživao većim delom zime. On je bio jedan od Lotovih vlastelina i bacao je čežnjive poglede na kraljicu još i pre Lotove smrti. A tokom strašne tame protekle zime, bilo bi previše zahtevati od nje da spava sama u ledenim kraljevskim odajama.
     Nije Lot bio tako dobar kralj, razmišljala je, čkiljeći zbog sve jače svetlo. No, vladao je dugo - još otkako je Uter Pendragon preuzeo presto, i narod se navikao na njega; bilo je sveta dobro zašlog u srednje godine koji nije pamtio nikakvog drugog kralja. Već je bio na prestolu, pomislila je, kad se mladi Lohlan rodio... a i ona je tada bila na prestolu. Ali ta pomisao bila je manje prijatna, i brzo ju je odbacila.
     Oca je trebalo da nasledi Gaven, ali on je jedva posećivao svoju rodnu zemlju posle Arturovog krunisanja, i narod ga nije poznavao. Ovde, u Lotiji, gde je vladao mir, Plemena su bila sasvim zadovoljna vladavinom jedne kraljice, a ukoliko im zatreba vojskovođa, imali su mladog Agravena. Od pradavnih vremena narodom su vladale kraljice, kao što je Boginja vladala ostalim Bogovima, i bili su zadovoljni takvim poretkom.
     Ali Gaven je ostao uz Artura... čak i pošto je Lanselet došao na sever nešto pre Beltana - rekao je da proverava postavljanje svetionka duž obale kako se brodovi ne bi razbijali o stenje. Ali Morgoza je pre pomislila da je došao kako bi u Arturovo ime proverio šta se dešava u Lotiji, i ima li onih koji su nezadovoljni vladavinom Vrhovnog kralja.
     Tada je čula za Igreninu smrt - pre toga, vesti nisu stigle u Lotiju. Ona i Igrena nisu bile bliske ni kada je Morgoza bila mlađa, jer uvek je zavidela starijoj sestri na lepoti, i nikad joj nije oprostila što je Vivijen nju odabrala za Utera Pendragona; ona bi bila bolja Vrhovna kraljica od te glupače, tako pokorne, pobožne i pune ljubavi. A kad se sve kaže i učini, i kad se pogase svetla, svi muškarci su isti, i nad svima je smešno lako vladati, jer su dovoljno glupi da zavise od onoga što žena može da im da. Ona je dobro vladala iza Lotovog prestola; a vladala bi i bolje sa Uterom, jer se ne bi tako glupo spetljala sa sveštenicima.
     No, kada je čula za Igreninu smrt, iskerno ju je ožalila i požalila je što nije imala vremena da ode u Tintagel pre no što je ova umrla. Sada je imala tako malo prijateljica..,.
     Njene služavke uglavnom je birao Lot, i to po lepoti i spremnosti da mu uskoče u krevet, a naviše je cenio žene koje ne razmišljaju i ne pričaju mnogo; ona mu je, rekao je jednom, bila sasvim dovoljna u tome. Savetovao se sa njom o svemu i cenio je njenu mudrost, a pošto mu je rodila četiri sina, vratio se onome što je najviše voleo u krevetu - lepim ženama bez mnogo pameti. Morgoza mu nikada nije gunđala zbog toga i bilo joj je milo što je pošteđena daljih trudnoća. A ako bi poželela da se poigra sa nekom bebom, imala je uz sebe usvojenog Gvideona; Lotove žene uvek su bile trudne - Gvideon je imao sasvim dovoljno drugova kraljevske krvi!
     Lohlan se promeškoljio kraj nje, promrmljao nešto i sanjivo je zagrlio, i ona je za sada prestala da razmišlja. Nedostajao joj je - dok je Lanselet bio na dvoru, poslala je Lohlana da spava među ostalim mladićima. Mada, što se Lanseleta tiče, mogla je zadržati Lohlana u krevetu, ili spavati sa psima! Pa, sad se opet vratio; Lot joj nikada nije prebacivao zbog takvih razonoda, baš kao ni ona njemu.
     No, kada je uzbuđenje minulo i pošto se Lohlan spustio stepeništem do zahoda napolju, Morgoza je iznenada pomislila kako joj Lot nedostaje. On, doduše, u ovim aktivnostima nikada nije bio naročito dobar... bio je već star kad se udala za njega. Ali kad bi to obavili, umeo je da razumno priča sa njom, i ustanovila je da joj nedostaju godine u kojima su se budili zajedno, ležali u krevetu i pričali o svemu što treba obaviti i o svemu što se dešavalo u kraljevstvu, kao i u čitavoj Britaniji.
     Kada se Lohlan vratio odozdo, sunce se već podiglo i vazduh je bio pun galebova. Čula je razne zvuke u prizemlju, a odnekud je dopirao miris svežeg hleba. Privukla ga je koliko da ga na brzinu poljubi. "Pođi što pre, mili", rekla je. "Hoću da odeš pre nego što se pojavi Gvideon - on je sad već veliki momak i počinje da primećuje stvari."
     Lohlan se nasmejao. "Taj momak sve primećuje još od vremena kad ga je dadilja nosala okolo. Dok je Lanselet bio ovde, pratio je svaki njegov korak - čak i za vreme Beltana. Ali mislim da ne treba da se brineš - on nije dovoljno odrastao da misli na to."
     "Nisam baš tako sigurna", odgovorila je Morgoza i pogladila ga po obrazu. Gvideon je navikao da ništa ne učini dok nije siguran da ga neće ismejati kao premladog. Onako opsednut sobom, nije mogao da podnese da mu kažu kako je suviše mali za nešto - čak i kad su mu bile samo četiri godine, dobio je napad besa kad su mu zabranili da ide u potragu za ptičjim gnezdima po liticama. I umalo je poginuo pokušavajući da u stopu prati starije dečake. Setila se tog događaja, i drugih sličnih, kad mu je govorila kako to i to više nikada ne sme da radi, a on bi se uozbiljio, onako mali, i odgovarao: "Da, ali ja ću to ipak uraditi, i ne možeš me sprečiti." Jedini odgovor koji je pomagao bio je: "Nećeš, inače ću te lično istući." A zapravo nije ni bilo važno hoće li dobiti batine ili neće - samo je postajao još tvrdoglaviji, dok stvarno ne bi postala spremna da ga prebije; a jednom, kada se strašno iznervirala, uplašila se same sebe što je tako jako udarila bespomoćno dete. Nijedan njen sin, čak ni tvrdoglavi Garet, nije bio toliko nemoguć. Gvideon je radio po svome, uvek, i kada je postao stariji morala je da pređe na prefinjenije metode: "Ne smeš, ili ću reći tvojoj dadilji da ti skine pantalone i išiba te pred svima kao da si beba od četiri ili pet godina." To je pomagalo, neko vreme - jer mali Gvideon je veoma držao do svog dostojanstva. Ali sada je opet radio po svome i nije bilo načina da ga spreči u tome; bio bi potreban snažan muškarac da ga ispraši onako kako zaslužuje, a on je umeo da svakog ko bi mu naudio natera da zažali zbog toga, ranije ili kasnije.
     Pretpostavljala je da će postati ranjiviji kada počne da mari šta devojke misle o njemu. Bio je tamnoput, od vilinskog roda, kao i Morgana, ali sasvim pristao, baš kao Lanselet. A možda će se pokazati da je njegova nezainteresovanost za žene samo spoljašnjost, kao kod Lanseleta. Razmišljala je malo o tome, osećajući ubod poniženja. Lanselet... najlepši muškarac koga je godinama videla, i jasno mu je stavila do znanja da ni kraljica nije van njegovog domašaja... ali Lanselet se pravio da ne razume i namerno ju je sve vreme zvao 'tetka' - neko bi po njegovom ponašanju pomislio da je ona zaista zašla u godine, da je Vivijenina bliznakinja, a ne dovoljno mlada da joj bude kćer!
     Doručkovala je u krevetu, razgovarajući sa sluškinjama o onome što se tog dana mora obaviti. Dok se izležavala, zavaljena u jastuke - doneli su joj svežeg hleba, a u ovo doba godine bilo je puno maslaca - u sobu je ušao Gvideon.
     "Dobro jutro, majko", rekao je. "Bio sam napolju i doneo sam ti sveže jagode. A u kuhinji imaju pavlake. Ako hoćeš, otrčaću da ti donesem malo."
     Pogledala je jagode, još orošene u drvenoj činiji. "Baš lepo od tebe, sine", rekla je i uspravila se u krevetu da ga čvrsto zagrli. Dok je bio malo mlađi, voleo je da se uvuče među pokrivače kraj nje, a ona ga je hranila hlebom i medom, i ušuškavala ga u krzna kao malo dete; nedostajao joj je dodir toplog dečijeg tela, ali pretpostavljala je da je on to zauvek prerastao.
     On se ispravio i zagladio kosu - mrzeo je neurednost. Kao i Morgana, veoma je pazio na urednost.
     "Rano si izašao, mili", rekla je. "Zar samo zbog svoje stare, usvojene majke? Ne, ne želim pavlaku. Hoćeš li da se ugojim kao matora krmača?"
     On je malo nakrenuo glavu, nalik na krhku pticu, i zamšljeno pogledao Morgozu. "Svejedno", rekao je. "Ti bi bila lepa i da si debela. Ima na ovom dvoru žena - Mara, na primer - nije ništa krupnija od tebe, a svi drugi, i muškarci i žene, zovu je Debela Mara. Ali ti nekako ne izgledaš toliko krupna, jer ko god te pogleda, vidi samo tvoju lepotu. Možeš slobodno da jedeš pavlaku ako želiš, majko."
     Kako detaljan odgovor za jedno dete! No, on polako postaje muškarac. Verovatno će biti nalik na Agravena, neće biti mnogo visok - uvek će se videti da potiče od Drevnog Naroda. A, uostalom, u poređenju sa onim ogromnim Garetom uvek će izgledati kao dete, čak i kad mu bude dvadeset godina! Videlo se da se vrlo pažljivo umio i očešljao; a videlo se i da je sveže podšišan.
     "Kako lepo izgledaš, mili", rekla je dok je dečak pažljivo birao najlepšu jagodu iz činije. "Jesi li se sam ošišao?"
     "Ne", rekao je on. "Naterao sam komornika da to učini; rekao sam mu da mi je dosadilo da izgledam kao kućni pas. Lot je uvek bio podšišan i glatko obrijan, baš kao i Lanselet dok je bio kod nas. Hoću da izgledam kao čovek."
     "Ti uvek tako izgledaš, mili", rekla je, zagledana u malu, smeđu šaku koja je držala jagodu. Bila je sva izgrebana od trnja i gruba, kao kod svakog živahnog dečaka, ali primetila je da je pažljivo oribana, i da nokti nisu prljavi i izlomljeni, nego pažljivo podsečeni. "Ali zašto si jutros obukao prazničnu tuniku?"
     "Zar sam obukao prazničnu?" upitao je sa nedužnim izrazom lica. "Pa, izgleda da jesam. Znaš..." zastao je, i znala je da, ma kakve razloge imao, a svakako je imao dobre, ona ih nikada neće saznati. On je konačno mirno odgovorio. "Pokvasio sam moju svakidašnju u rosi dok sam ti brao jagode, gospo." Potom je naglo nastavio. "Mislio sam da ću mrzeti ser Lanseleta, majko. Garet je neprestano pričao o njemu kao o božanstvu." Morgoza se setila da je Gvideonu, mada nije plakao pred njom, prepuklo srce kada je Garet otišao na jug, u dvor kralja Artura. Nedostajao je i Morgozi - Garet je bio jedina osoba na svetu koja je imala nekakav uticaj nad Gvideonom, i mogao je da ga utera u red sa svega par reči. Otkako je Garet otišao, Gvideon nije hteo nikoga da sluša.
     "Mislio sam da će se pokazati kako je on uobražena budala", nastavio je Gvideon, "ali on to uopšte nije. Ispričao mi je o svetionicima više nego što je Lot ikada znao. I rekao je da, kada još porastem, treba da dođem na Arturov dvor i postanem vitez, ukoliko se pokažem kao dobar i častan čovek." Duboko usađene tamne oči zamšljeno su svetlucale. "Sve žene su rekle da ličim na njega - i pitale su, a ja sam bio ljut što nisam znao šta da im odgovorim. Majko", nagnuo se napred, otkrivši neobično ranjiv izraz lica, "reci mi istinu - je li Lanselet moj otac? Mislio sam da je to možda razlog što ga Garet toliko voli..."
     A ti nisi prvi koji postavlja sebi to pitanje, mili, pomislila je Morgoza, gladeći dečakovu meku kosu. Neobično detinjasto, njegovo lice ju je navelo da joj glas bude nežniji nego ikada.
     "Ne, mali moj. Od svih ljudi u kraljevstvu, Lanselet sigurno nije tvoj otac - postarala sam se da to proverim. Onu godinu kada si ti začet, Lanselet je proveo u Donjoj Britaniji, boreći se uz svog oca, kralja Bana. I ja sam na to pomislila, ali ti ličiš na njega zato što je Lanselet sestrić tvoje majke, isto kao što je i moj."
     Gvideon ju je sumnjičavo gledao, i Morgoza kao da je mogla da mu pročita misli: rekla mu je upravo ono što bi odgovorila i da mu Lanselet jeste otac. "Možda ću jednog dana otići u Avalon", rekao je Gvideon, "a ne na Arturov dvor. Da li moja prava majka sada boravi u Avalonu, pomajko?"
     "Ne znam." Morgoza se namrštila... taj njen usvojeni sin opet ju je naterao da govori sa njim kao da je odrastao; često joj je to činio. Sinulo joj je da je, posle Lotove smrti, Gvideon jedini u njenoj kući sa kojim povremeno razgovara kao jedna odrasla osoba sa drugom. Oh, da, Lohlan je dovoljno odrastao u krevetu, noću, ali sa njim nije mogla da razgovara ništa ozbiljnije nego kao sa pastirima i sluškinjama!
     "Iziđi sada, Gvideone, mili, treba da se obučem..."
     "Zašto bih izišao? upitao je on. "Dovoljno dobro znam kako izgledaš, znam to još od kako mi je bilo pet godina."
     "Da, ali sada si stariji", rekla je, i opet ju je obuzelo osećanje bespomoćnosti. "Neprikladno je da ostaneš u sobi dok se oblačim."
     "Zar ti je toliko stalo do prikladnosti, pomajko?" upitao je, značajno pogledavši udubljenje na jastuku gde je ležao Lohlan. Morgoza je osetila da je obuzimaju osujećenost i gnev - umeo je da je uvuče u takve rasprave kao da je odrastao, ili kao da je čak i druid! Oštro je uzvratila. "Tebi ne moram da podnosim račune o onome što činim, Gvideone!"
     "Zar sam rekao da moraš?" Pretvorio se u oličenje povređene nevinosti. "Ali ako sam stariji, onda treba da naučim više o ženama nego što sam znao kad sam bio beba, zar ne? Hoću da ostanem i da pričam sa tobom."
     "No, pa ostani, kad već hoćeš", rekla je, "ali okreni mi leđa, jer neću da piljiš u mene, ser Bezočni!" On se poslušno okrenuo, ali kada je ustala i dala služavki znak da joj donese haljinu, oglasio se: "Ne, obuci onu plavu haljinu, majko, onu što je tek sišla sa razboja, i uzmi ogrtač boje šafrana."
     "Sad ćeš mi još i savetovati kako da se oblačim? Šta se to dešava?"
     "Volim da te vidim odevenu kao pravu gospu i kraljicu", ubedljivo je odgovorio. "I reci im da ti naprave onu visoku frizuru, sa zlatnom dijademom, hoćeš li, majko? Meni za ljubav?"
     "Eto, hoćeš da se udesim kao za svečanosti Dugodnevice, pa da sedim i češljam vunu u svojim najlepšim haljinama - sve žene će mi se smejati, dete!"
     "Neka se smeju", uzvratio je Gvideon. "Zar se ne bi lepo obukla meni za ljubav? Ko zna šta se sve može desiti danas? Možda će ti kasnije biti milo što si me poslušala."
     Morgoza se nasmejala i predala se. "Oh, neka bude po tvome - ako hoćeš da se obučem kao da je praznik, neka bude tako... napravićemo svoj mali praznik! A sada mi se čini da će kuvari morati da spreme kolače sa medom za tu izmišljenu svečanost..."
     Ipak je on dete, pomislila je, i samo pokušava da mi izmami malo slatkiša. Ali doneo mi je jagode, zar ne? "Pa, Gvideone, da naredimo da za večeru bude kolača sa medom?"
     On se okrenuo. Morgoza nije stigla da se zakopča, i primetila je kako se njegov pogled za trenutak zadržao na njenim belim grudima. Znači, nije baš toliko dete. "Ja veoma volim kolače sa medom", rekao je, "ali možda bi trebalo spremiti i ribu."
     "Ako treba da imamo ribe", odgovorila mu je, "moraćeš opet da se presvučeš i da odeš da je sam upecaš. Muškarci su svi zauzeti setvom."
     On joj je brzo odgovorio. "Zamoliću Lohlana da ode - njemu će to biti provod. A i potreban mu je, zar ne, majko, jer zadovoljna si njime, čini mi se."
     Glupost! pomislila je Morgoza. Neću valjda da crvenim pred dečakom njegovih godina! "Ako hoćeš da pošalješ Lohlana u ribolov, učini tako, mili. Danas verovatno možemo i bez njega."
     Pomislila je da bi volela da zna šta Gvideon, zapravo, ima na umu, jer i sam se svečano obukao i zahtevao je da se i ona udesi i spremi dobru večeru. Pozvala je glavnu domaćicu. "Gospodar Gvideon bi za večeru želeo kolač sa medom. Postaraj se za to."
     "Dobiće kolač", odgovorila je domaćica i nežno pogledala dečaka. "Kako je sladak, pravi mali anđeo."
     Anđeo! Nikad ne bih ni pomislila da ga tako nazovem, pomislila je Morgoza, ali nije ništa rekla. Naredila je ženama da joj naprave visoku frizuru. Verovatno nikada neće saznati šta je Gvideon naumio.
     Dan je polako odmicao, sasvim običan. Morgoza se ponekad pitala ima li Gvideon Vid, ali nikada to ničim mije nagovestio, a kada ga je jednom otvoreno pitala, ponašao se kao da ne zna o čemu je reč. Ako ga i ima, pomislila je, barem jednom bi ga uhvatila kako se hvališe time.
     No, dobro. Iz ko zna kakvih detinjastih razloga, Gvideon je poželeo svečanost i ubedio ju je da pristane na to. Otkako nema Gareta, dečak je verovatno veoma usamljen - imao je malo čega zajedničkog sa ostalim Lotovim sinovima. A nije bio ni zaljubljen u oružje i viteške poslove kao Garet, nije imao ni Morganin dar za muziku, mada je imao lep glas, i ponekad je uzimao male gajde kakve sviraju pastiri i svirao neobične, žalobne melodije. Ali to nije bila strast kao kod Morgane, koja bi, kad god bi mogla, po čitav dan provela sa harfom, srećna i zadovoljna.
     Ipak, imao je brz i oštar um. Lot je pre tri godine poslao po učenog sveštenika iz Ione, i ovaj je živeo kod njih u učio dečaka da čita; trebalo je da u učenju učestvuje i Garet, ali Gareta knjige nisu zanimale. Poslušno se borio sa slovima i latinskim, ali kao ni Gaven - a bogami kao ni Morgoza - nije umeo da se usmeri na pisane znake niti na tajanstveni jezik onih starih Rimljana. Agraven je bio dovoljno brz - on je preuzeo da se bavi pisanijima i računima za čitavo imanje, jer imao je dara za brojeve; ali Gvideon je upijao svaku reč. Za godinu dana umeo je da čita jednako dobro kao sveštenik, a govorio je latinski kao da je sin nekog od drevnih imperatora, pa se tada Morgoza prvi put upitala ima li ipak nečega u onome što govore stari druidi - da se svi rađamo ponovo i ponovo, i u svakom životu učimo sve više i više.
     Svaki otac bi bio ponosan na takvog sina, pomislila je. A Arturu njegova kraljica još nije rodila dete. Jednog dana - da, jednog dana ću imati šta da kažem Arturu, a tada ću držati u šaci našeg kralja. Uživala je u toj pomisli. Čudila se što Morgana nikada nije iskoristila uticaj koji je mogla imati na Artura - mogla ga je naterati da joj ugovori brak sa najbogatijim od nižih kraljeva, mogla je steći dragulje, moć... ali Morgani nije bilo stalo do takvih stvari, nego samo do njene harfe i do gluposti koje pričaju druidi. Barem ona, Morgoza, može bolje iskoristiti moć do koje je tako neočekivano došla.
     Sedela je u glavnoj dvorani, neobično fino odevena, češljala vunu od prolećne striže i odlučivala: Gvideonu je neophodan nov ogrtač - on tako brzo raste da mu stari jedva dopire do kolena, a ove godine će svakako rasti još više. Treba li možda da mu da Agravenov stari ogrtač, a da Agravenu napravi novi? Gvedon je došao, u svojoj prazničnoj tunici boje šafrana, i sa uživanjem počeo da njuška miris kolača sa medom, punog začina, koji je dopirao u odaju, ali nije ni pokušao da predloži da ga što pre načnu, što bi svakako učinio pre samo nekoliko meseci. U podne joj se obratio: "Majko, uzeću malo hleba i sira, pa idem da obiđem ograde - Agraven mi je rekao da proverim da li su sve čitave."
     "Ne u tim prazničnim cipelama", rekla je Morgoza.
     "Naravno. Ići ću bos", rekao je Gvideon, brzo otkopčavajući obuću da je ostavi kraj ognjišta; tuniku je podigao pod pojasom, pa mu je bila visoko iznad kolena, uzeo je štap i nestao, a Morgoza je ostala da se mršti za njim - uopšte nije ličilo na Gvideona da tako lako posluša, bez obzira na to šta je Agraven želeo! Šta je danas sa tim dečakom?
     Lohlan se vratio oko podneva sa lepom, krupniom ribom, toliko teškom da Morgoza nije mogla da je podigne; zadovoljno ju je pogledala - biće je dovoljno za sve koji sede za glavnim stolom, a ostaće i hladnog ribljeg pečenja za naredna tri dana. Očišćena, začinjena biljem, ležala je spremna za pećnicu kad se vratio Gvideon, opet čist i očešljan, i ponovo se obuo. Pogledao je ribu i nasmešio se.
     "Da, ovo će zaista ličiti na svečanost", zadovoljno je rekao.
     "Jesi li obišao sve ograde, brate?" upitao je Agraven, koji je upravo stigao iz štala gde se starao o jednom bolesnom konju.
     "Jesam, i uglavnom su sve u dobrom stanju", rekao je Gvideon, "ali na samom vrhu severnog kraja, gde smo jesenas napasali ovce, postoji veliki otvor, gde je sve kamenje iz ograde popadalo. Moraš uputiti ljude da to srede pre nego što ponovo pošalješ stoku na ispašu u taj kraj, jer sve će se razbežati pre nego što stigneš da vikneš na njih."
     "Išao si sam čak tamo?" Morgana se namrštila na njega. "Ti nisi koza - mogao si da padneš i slomiš nogu u ponoru, a niko te ne bi našao danima! Koliko puta sam ti govorila - kada ideš na severne litice, uvek povedi sa sobom i jednog pastira!"
     "Imao sam razloga da idem sam", odvratio je Gvideon sa onim tvrdoglavim izrazom lica, "i video sam ono što sam želeo da vidim."
     "Šta ima tamo da se vidi zbog čega vredi rizikovati da se povrediš i danima čekaš pomoć?" ljutito je upitao Agraven.
     "Nikad još nisam pao", rekao je Gvideon, "a kada se i to desi, samo ću ja patiti. Šta se tebe tiče koliko rizikujem?"
     "Ja sam ti stariji brat i glava ove kuće", rekao je Agraven, "i ima da me poštuješ, inače ću te prebiti!"
     "Možda bih ti pri tom razbio glavu, pa bi unutra ušlo i malo pameti", odvratio je Gvideon. "Činjenica je da se sama od sebe nikada neće naći tamo unutra."
     "Ti, pokvareni mali..."
     "Ah, samo kaži", povikao je Gvideon, "rugaj mi se zbog porekla, ti... ja ne znam ime svog oca, ali znam ko je tvoj otac, i ako mogu da biram, više mi se dopada moj položaj!"
     Agraven je zakoračio ka njemu, ali Morgoza je brzo ustala i zakolonila Gvideona. "Ne izazivaj dečaka, Agravene."
     "Ako se uvek bude krio iza tvoje suknje, majko, zar je čudno što ga ne mogu naučiti poslušnosti?" pobunio se Agraven.
     "Tome bi mogao da me nauči samo neko mnogo bolji od tebe", rekao je Gvideon, i Morgoza se trgla od gorčine u njegovom glasu.
     "Mir, dete - ne govori tako sa svojim bratom", brzo je rekla, i Gvideon se povukao. "Izvini, Agravene - nisam smeo da budem tako nepristojan."
     Nasmešio se, onim ljupkim, krupnim očima pod dugačkim trepavicama, slika i prilika poslušnog deteta. Agraven je i dalje gunđao. "Ja mislim samo na tvoje dobro, bezobrazniče mali - zar misliš da hoću da ti polomim kosti? I otkuda ti samo pomisao da se sam vereš po liticama?"
     "Pa", rekao je Gvideon, "inače ti ne bi znao za rupu u ogradi, i možda bi poslao tamo na ispašu ovce, ili čak i koze, i sve bi se razbežale. A ja nikada ne cepam odeću, zar ne, majko?"
     Morgoza je morala da se nasmeje, jer to je bilo tačno - Gvideon je umeo da čuva odeću. Ima takvih dečaka. Garet bi obukao novu tuniku i za jedan sat već bi bila izgužvana, zamrljana i prljava; Gvideon se verao po severnim liticama u svojoj svečanoj odeći, a izgledala je kao da je tog časa preuzeta od pralje. Gvideon je odmerio Agravena, koji je nosio radno odelo. "Ali ti ne možeš takav sesti za sto sa majkom, koja je obukla svoje najlepše haljine. Idi i uzmi svoju lepu tuniku, brate. Zar ćeš sesti da večeraš u tom odelu, kao seljak?"
     "Ne dam da mi zapoveda mali uobraženko", gunđao je Agraven, ali se ipak uputio ka svojoj sobi, a Gvideon se nasmešio od nekog tajanstvenog zadovoljstva. "Agravenu je potrebna žena, majko", rekao je. "U proleće je naprasit kao bik, a osim toga, ti više ne treba da mu tkaš i krpiš odeću."
     Morgozi je to bilo smešno. "Svakako si u pravu, ali ne želim još jednu kraljicu pod svojim krovom. Nijedna kuća nije dovoljno velika da bi u njoj vladale dve žene."
     "Onda mu nađi ženu niskog porekla, i vrlo glupu", rekao je Gvideon, "pa će jedva čekati da joj ti naređuješ šta da radi, jer će se bojati da će napraviti neku grešku pred otmenim svetom. Nijalova kćer sasvim bi odgovarala - veoma je lepa, a Nijalovi su bogati, mada ne previše, jer im je pre šest godina, u onoj strašnoj zimi, pocrkalo pola stoke. Donela bi dobar miraz, jer Nijal se plaši da neće moći da je uda. Devojka je imala boginje kad joj je bilo šest godina, i zato ne vidi dobro, a nije baš ni puno bistra. Ume sasvim lepo da tka i prede, ali nema vida ni pameti ni za šta bolje, pa joj neće smetati ako stalno bude bila trudna."
     "Vidi, vidi, ti si već postao pravi provodadžija", oprezno je rekla Morgoza. "Agraven bi trebalo da te postavi za svog savetnika, kad si tako pametan." Ali pomislila je da je dečak u pravu. Trebalo bi da uskoro porazgovara sa Nijalom.

     "Sasvim bi mogao", ozbiljno je odgovorio Gvideon, "ali ja se ne bih toga primio, majko. Hteo sam da ti kažem, dok sam bio na liticama, video sam... ali evo lovca Donilka, on će ti reći." I zaista, krupni lovac je upravo ulazio u odaju, i duboko se naklonio pred Morgozom.
     "Gospo", rekao je, "na putu su jahači, i približavaju se velikoj kući - imaju nosiljku opremljenu nalik na barku sa Jezera, a sa njima je grbavac sa harfom, i sluge u odeždi Avalona. Biće ovde za pola sata."
     Avalon! Morgoza je primetila Gvideonov potajni osmeh i znala je da se on spremao za ovo. Ali nikada nije ni pomenuo da ima Vid! Koje dete se ne bi hvallisalo time? Pomisao da je on to umeo da krije, da uživa utoliko više što je njegova veština samo njemu poznata, učinila joj se jeziva, toliko da se na trenutak trgla, gotovo u strahu od svog usvojenog sina. A znala je da je on to primetio i da mu nije neprijatno.
     "Baš dobro", rekao je, "što imamo kolač sa medom i ribu, i što smo svi odeveni svečano, pa možemo dostojno dočekati goste iz Avalona, zar ne, majko?"
     "Da", rekla je Morgoza, zureći u svog usvojenog sina. "Stvarno, baš dobro, Gvideone."

     Dok je stajala u glavnom dvorištu kako bi dočekala jahače, prisetila se dana kada su Vivijen i Talesin došli u daleki zamak Tintagel. Talesin je svakako odavno prestareo za takva putovanja, iako je još u životu. Čulo bi se da je umro. A Vivijen više nije putovala u pantalonama i čizmama kao muškarci, kako bi jahala punom brzinom.
     Gvideon je ćutke stajao kraj nje. U žutoj tunici, i tek očešljan, veoma je ličio na Lanseleta.
     "Ko su nam gosti, majko?"
     "Najverovatnije Gospa od Jezera", rekla je Morgoza, "i Merlin čitave Britanije, Glasnik Bogova."
     "Pričala si da je moja majka bila sveštenica Avalona", rekao je Gvideon. "Ima li njihov dolazak neke veze sa mnom?"
     "Ma hajde, samo nemoj izigravati kao da ima stvari koje ne znaš!" obrecnula se Morgoza, ali se brzo savladala. "Ne znam zašto su došli, mili; ja nemam Vid. Ali to je sasvim moguće. Hoću da ti poslužuješ vino, i da slušaš i učiš, ali da nisi progovorio ni reč dok te nešto ne upitaju."
     Pomislila je da bi tako nešto teško palo njenim pravim sinovima - Gaven, Gaheris i Garet bili su bučni i radoznali, i bilo je teško naučiti ih dvorskom ponašanju. Njih trojica liče na velike, dobroćudne pse, a Gvideon je više nalik na mačku, tih, brz, probirljiv i oprezan. I Morgana je kao dete bila takva... Vivijen je pogrešila što je odbacila Morganu, sve i ako je bila ljuta na nju što je zatrudnela... i zašto joj je to bilo važno? I ona je rađala decu, uklučujući i onog prokletog Lanseleta, koji je doveo Arturovo kraljevstvo u takav haos da smo čak i mi čuli koliko ga kraljica voli.
     Utom se upitala zašto stalno misli kako Vivijen nije želela da Morgana rodi to dete. Morgana jeste u svađi sa Avalonom, ali možda je to Morganino delo, a ne Gospino.
     Zadubila se u misli, i Gvideon je morao da joj dodirne ruku i poluglasno je podseti. "Tvoji gosti, majko."
     Morgoza se duboko naklonila pred Vivijen, koja je izgledala kao da se smanjila. Ranije je izgledalo da uopšte ne stari, ali sada je delovala izmoždeno, bila je izborana, a oči su joj duboko upale. Ali i dalje se onako ljupko smešila, a glas joj je bio dubok i milozvučan kao i ranije.
     "Ah, milo mi je što te vidim, sestrice", rekla je, privukavši Morgozu u zagrljaj. "Koliko je vremena prošlo? Ne volim da pomišljam na protekle godine! Kako si mladolika, Morgoza! Tako lepi zubi, a kosa ti je blistava kao i uvek. Upoznala si harfistu Kevina na Arturovom venčanju, pre nego što je postao Merlin čitave Britanije."
     Izgledalo je da je i Kevin ostario, jer bio je pogrbljen i čvornovat, nalik na drevno hrastovo drvo; što je sasvim prikladno, pomislila je, za nekoga ko toliko drži do hrastova; osetila je kako joj se usne izvijaju u blagi osmeh sitne pakosti. "Dobro nam došli, majstore hartfisto - trebalo je da kažem gospodaru Merline. Kako je časni Talesin? Je li još u svetu živih?"
     "Živ je", rekla je Vivijen pošto je još jedna žena izišla iz nosiljke. "Ali sada je star i osetljiv, i više ne može da pođe na ovakav put." Potom je nastavila: "Ovo je Talesinova kćer, dete hrastovih gajeva - Ninijan. Ona ti dođe polusestra, Morgoza."
     Morgoza se malo zbunila kad je mlada žena prišla da je zagrli, progovorivši umilnim glasom: "Radujem se što sam upoznala sestru." Ninijan je tako mlada! Imala je lepu, crvenkasto-zlatnu kosu i plave oči pod dugačkim, svilastim trepavicama. Vivijen je nastavila: "Ninijan putuje sa mnom, sad kad sam stara. Ona je jedina sem mene koja obitava na Avalonu, a da je od stare kraljevske krvi." Ninijan je bila odevena kao sveštenica; kosa joj je bila očešljana preko čela, ali plavi polumesec, oznaka sveštenice, sveže obojen, jasno se video. Govorila je kontrolisanim glasom sveštenice, punim moći; ali delovala je mlada i bespomoćna dok je stajala kraj Vivijen.
     Morgoza je pokušala da se priseti da je domaćica i da su joj ovo gosti; osećala se kao mala sudopera pred ovom sveštenicom i druidom. A onda se ljutito prisetila da su obe ove žene njene polusestre, a što se Merlina tiče, pa on je samo grbavac! "Budite dobrodošli u Lotiju i u moj dom. Ovo je moj sin Agraven, koji vlada ovde dok je Gaven na Arturovom dvoru. A ovo je moj usvojeni sin, Gvideon."
     Dečak se ljupko naklonio otmenim gostima, ali pozdravio ih je samo učtivim mrmljanjem.
     "Lep momak, i poodrastao", rekao je Kevin. "Znači, to je Morganin sin?"
     Morgoza je podigla obrve. "Vredi li išta poricati nekome ko poseduje Vid, gospodaru?"
     "Morgana mi je to rekla, kad je čula da sam se zaputio na sever, u Lotiju", rekao je Kevin, i licem mu je preletela senka.
     "Znači, Morgana sada obitava u Avalonu?" upitala je Morgoza, a Kevin je odmahnuo glavom. Morgoza je primetila da se i Vivijen uzmemirila.
     "Morgana je na Arturovom dvoru", rekao je Kevin.
     "Ima posla u spoljašnjem svetu", dodala je Vivijen, stežući usne. "Ali vratiće se u Avalon kada dođe vreme. Tamo je čeka položaj koji mora preuzeti."
     "Govorite li o mojoj majci, Gospo?" tiho je upitao Gvideon.
     Vivijen je pogledala pravo u njega i odjednom je delovala visoko i dostojanstveno - stara veština sveštenica, pomislila je Morgoza, ali Gvideon to još nije video. A kada je Gospa progovorila, glas joj je ispunio čitavo dvorište. "Zašto me pitaš, dete, kada sasvim dobro znaš odgovor? Ne zbijaj šale sa Vidom. Poznajem te bolje nego što slutiš, a na ovom svetu još ima stvari za koje ne znaš!"
     Gvideon je ustuknuo, otvorenih usta, i odjednom je opet postao samo dete. Morgoza je podigla obrve; znači, i dalje postoji nešto čega se on može uplašiti! Barem jednom nije pokušao da se izvuče ili pruži objašnjenje na svoj lukavi način.
     Ponovo se vratila u svoju ulogu. "Izvolite unutra", rekla je. "Sve je pripremljeno da vas dočekamo, sestre moje i gospodaru Merline." Kad je ugledala crveni stoljnjak na glavnom stolu, čaše i fine tanjire postavljene po njenom nalogu, pomislia je, čak i ovde, na kraju sveta, naš dvor nije svinjac! Povela je Vivijen ka svom sedištu, a Kevina je smestila do nje. Dok se Ninijan uspinjala na podijum, malo se saplela, i Gvideon se smesta stvorio kraj nje, spreman da pruži ruku i izgovori par učtivih reči.
     Vidi, vidi, naš Gvideon je konačno počeo da primećuje lepe žene. Ili je to samo lepo vaspitanje i želja da se iskupi pošto ga je Vivijen izgrdila? Bila je potpuno svesna da odgovor nikada neće saznati.
     Riba je bila savršeno spravljena, lako se odvajala od kostiju, a kolača sa medom bilo je toliko da će svi ukućani dobiti po malo; Morgoza je poslala po dodatno burence piva, kako bi i za manjim stolovima svi dobili po piće. Bilo je puno sveže ispečenog hleba, mleka, maslaca, kao i ovčijeg sira. Vivijen je jedva jela, kao i uvek, ali hvalila je hranu.
     "Dočekala si nas zaista kraljevski. Ni u Kamelotu me ne bi bolje ugostili. Nisam očekivala ovakvu dobrodošlicu, jer stigli smo bez najave", rekla je.
     "Jeste li bili u Kamelotu? Jesi li videla moje sinove?" upitala je Morgoza, ali Vivijen je odmahnula glavom i namrštila se.
     "Ne, još ne. Mada ću se uputiti tamo na dan koji Artur naziva Duhovi, po ugledu na sveštenike", odvratila je, a Morgozi se zbog nečega učinilo da joj se leđa ježe; ali zbog gostiju nije imala vremena da razmisli o tome.
     "Video sam vaše sinove na dvoru, gospo", rekao je Kevin. "Gaven je zadobio malu ranu na planini Badon, ali lepo se zacelila i ožiljak je sakriven bradom... počeo je da nosi kratku bradu po ugledu na Saksonce, ne zato što želi da liči na njih, nego da ne bi morao da se brije svakog dana i time ozleđuje ožiljak. Možda će na taj način uvesti na dvor novu modu! Gaherisa nisam video - on je na jugu, obezbeđuje obalu. Garet će postati vitez na velikoj svečanosti koju Artur priređuje na Duhove. On je jedan od najkrupnijih i najpoverljivijih ljudi na dvoru, mada ga ser Kaj i dalje podbada i naziva ga 'ser Lepi' zbog njegovog lepog lica."
     "Trebalo je da odavno postane Arturov vitez!" ljubomorno je rekao Gvideon, a Kevin je malo ljubaznije pogledao dečaka. "Tako, znači, spreman si da braniš svog rođaka, dečko? On svakako zaslužuje da postane vitez, i već sada se tako i ponašaju prema njemu. Ali Artur je želeo da mu ukaže čast na prvoj velikoj svečanosti u Kamelotu, pa će ga proglasiti vitezom uz sve počasti koje kralj može da ukaže. Budi miran, Gvideone, Artur dobro zna koliko je on častan, baš kao što zna i za Gavena. A on je jedan od najmlađih vitezova."
     Gvideon se oglasio još stidljivije: "Poznajete li moju majku, gospodaru harfisto? Gospu M-Morganu?"
     "Da, momče, dobro je poznajem", blago je odgovorio Kevin, i Morgoza je pomislila kako taj ružni čovek ima barem divan glas. "Ona je jedna od najlepših gospi na Arturovom dvoru, i jedna od najljupkijih, a svira na harfi dobro kao neki bard."
     "Hajde, hajde", rekla je Morgoza, smešeći se, iznenađena očitom ljubavlju u harfistovom glasu. "Lepo je pričati bajke da bi se zabavilo dete, ali mora se imati na umu i istina. Morgana lepa? Izgleda sasvim obično! Igrena je bila lepa dok je bila mlada, svi muškarci su to znali, ali Morgana uopšte ne liči na nju."
     Kevinov glas bio je pun poštovanja. "Druidi imaju jednu drevnu izreku... lepota nije samo u licu, nego leži iznutra. Morgana je zaista veoma lepa, kraljice Morgoza, mada njena lepota ne liči na vašu ništa više nego što vrba liči na zumbul. A ona je jedina osoba na dvoru čijim rukama bih ikada poverio Moju Gospu." Pokazao je rukom ka svojoj harfi, koja je bila otpakovana i postavljena kraj njega. Morgoza je shvatila znak i upitala Kevina da li bi ih počastvovao jednom pesmom.
     On je uzeo harfu i zapevao; neko vreme u dvorani je vladala potpuna tišina, tako da su se čuli samo harfa i bardov glas. Dok je pevao, svi iz druge sale su se primakli što su više mogli kako bi slušali pesmu. Ali kada je završio, i kad je Morgoza dala znak ostalima da se raziđu - mada je dopustila Lohlanu da ostane, pod uslovom da ćuti i ne miče se od vatre - rekla je: "I ja volim muziku, gospodaru Harfisto, i pružili ste nam zadovoljstvo kakvog ću se dugo sećati. Ali niste prešli sav taj dugi put od Avalona do severa samo da bih ja mogla da večeram sa harfistom. Molim vas, recite mi zašto ste tako neočekivano došli ovamo."
     "Nismo došli baš neočekivano", rekla je Vivijen, smešeći se, "jer zatekli smo vas svečano odevene i spremne da nas poslužite vinom, ribom i kolačima od meda. Znali ste za moj dolazak, a pošto ti imaš samo nagoveštaj Vida, mogu samo da nagađam ko je to mogao da te upozori." Ironično je pogledala Gvideona, a Morgoza je na to klimnula glavom.
     "Ali nije mi rekao zašto, jedino je tražio da pripremim sve što treba za svečanost, a ja sam mislila da je to samo dečiji hir."
     Gvideon je stajao tik uz Kevina kad je ovaj počeo da pakuje harfu, i pružio je ruku ka instrumentu, oklevajući. "Smem li samo da dodirnem strune?"
     "Smeš", blago je odgovorio Kevin, i Gvideon je dodirnuo nekoliko žica tako da su zabrujale. "Nikada nisam video tako finu harfu."
     "I nećeš više. Mislim da ne postoji bolja od ove, čak ni u Velsu, gde imaju čitavu školu bardova", rekao je Kevin. "Moja Gospa je dar od jednog kralja, i nikad se ne odvajam od nje. A baš kao i mnoge žene", dodao je, učtivo se naklonivši Vivijeni, "sa godinama postaje sve lepša."
     "Volela bih da mi glas postaje umilniji kako godine protiču", nasmešila se Vivijen, "ali Tamna Majka je odlučila drugačije. Samo njena besmrtna deca pevaju sve lepše svake godine. Neka Moja Gospa nikada ne peva slabije nego danas."
     "Voliš li muziku, gospodaru Gvideone? Umeš li da sviraš na harfi?"
     "Ja nemam harfu da učim", rekao je Gvideon. "Kol, koji je jedini harfista na dvoru, sada ima tako krute prste da retko kada dodirne strune. Nismo imali muziku već skoro dve godine. Pomalo sviram ma malim gajdama, a Aran - on je bio Lotov gajdaš u ratovima - naučio me je da sviram u gajde od roga... eno ih tamo. Otišao je sa kraljem Lotom na planinu Badon, i kao i Lot, nije se više vratio."
     "Donesi mi te gajde", rekao je Kevin, a kada ih je Gvideon doneo sa mesta gde su visile na zidu, obrisao ih je krpom, izduvao prašinu iznutra, a zatim ih primeo usnama i postavio izobličene prste na niz rupa izdubljenih u cevi. Odsvirao je kratku melodiju za ples, a potom je spustio instrument. "Nisam vešt u ovome", rekao je, "prsti mi nisu dovoljno brzi. Pa, Gvideone, ako voliš muziku, u Avalonu će te naučiti i tome - hajde, da čujem kako sviraš na ovim gajdama."
     Gvideonu su usta bila suva - Morgoza je primetila kako brzim pokretom oblizuje usne - ali uzeo je gajde i oprezno dunuo u njih. Potom je počeo da svira neku sporu melodiju, i Kevin je malo kasnije klimnuo glavom.
     "Dosta je", rekao je. "Ti si ipak Morganin sin - bilo bi čudno da uopše nisi nadaren. Mnogo čemu ćemo moći da te naučimo. Ima u tebi građe za barda, ali mnogo je verovatnije da ćeš postati sveštenik ili druid."
     Gvideon je zažmirkao i umalo nije ispustio gajde; uspeo je da ih prihvati krajem tunike.
     "Za barda? Kako to mislite? Recite mi jasnije!"
     Vivijen je prodorno osmotrila. "Kucnuo je čas, Gvideone. Ti si potomak druida i nosiš krv dve kraljevske loze. U Avalonu će ti biti pružena drevna znanja i tajne mudrosti, kako bi jednog dana mogao da poneseš zmaja."
     Morgoza ga je gledala kako guta knedle, privikavajući se na tu pomisao. Pretpostavljala je da će pomisao na tajna znanja privući Gvideona više od svega što bi mogli da mu ponude. Počeo je da muca. "Rekli ste... dve kraljevske loze..."
     Vivijen je blago odmahnula glavom kad je Ninijan zaustila da odgovori, pa je devojčin odgovor bio kratak. "Sve će ti biti objašnjeno kada dođe pravi čas, Gvideone. Ako treba da postaneš druid, prvo što ćeš naučiti jeste kada da ćutiš i da ne postavljaš nikakva pitanja."
     On ju je ćutke pogledao. Vredelo je truda - samo kad sam dočekala dan kada će Gvideon od divljenja ostati bez reči! pomislila je Morgoza. Pa, to je i nije čudilo; Ninijan je bila veoma lepa - ličila je na Igrenu u njenim godinama, pa i na nju, samo što joj je kosa bila plava, a ne riđa.
     "Ovoliko mogu odmah da ti kažem", tiho je rekla Vivijen. "Majčina majka tvoje majke bila je Gospa od Jezera, i poticala je od duge loze sveštenica. Igrena i Morgoza takođe nose krv plemenitog Talesina, pa tako i ti. Mnoge kraljevske loze na ovim ostrvima, i među druidima, postoje i dalje u tebi, i ako si dostojan, čeka te velika sudbina. Ali moraš se pokazati dostojan - nećeš postati kralj samo zato što si od kraljevske krvi, nego zbog hrabrosti, mudrosti i dalekovidosti. Pazi, Gvideone, onaj koji nosi zmaja mora biti veći kralj od onoga koji sedi na prestolu, jer presto se može osvojiti silom, oružjem ili veštinom, ili kao što ga je stekao Lot, rođenjem u pravom krevetu i začećem od pravog kralja. Ali Veliki Zmaj može se steći jedino sopstvenim naporima, ne samo u ovom životu, nego i u prethodnim. Ovo što ti govorim je Misterija."
     "Ja... ne razumem!" priznao je Gvideon.
     "Naravno!" oštro je odgovorila Vivijen. "Baš kao što sam rekla - to je Misterija, i mudri druidi su je ponekad proučavali tokom mnogih života, a razumeli su je ponekad manje i od tebe. Neću da kažem da bi trebalo da razumeš, nego da treba da slušaš i čuješ, i da naučiš da se pokoravaš."
     Gvideon je opet progutao knedlu i pognuo glavu. Morgoza je primetila kako mu se Ninijan smeši, a on je duboko uzdahnuo i seo kraj njenih nogu, ćutke slušajući, i prvi put ne pokušavajući da brzo i ma šta odgovori. Možda mu je upravo potrebna obuka za druida, pomislila je Morgoza.
     "Znači, došli ste da mi kažete da sam dovoljno dugo odgajala usvojenog Morganinog sina, i da je došlo vreme da pođe u Avalon i bude poučavan druidskim znanjima. Ali niste prešli čitav taj dugi put samo da mi to kažete - mogli ste poslati nekog nižeg druida da preuzme dečaka. Već godinama sam znala da Morganinom sinu ne bi pristajalo da provede život među pastirima i ribarima. A gde bi drugde ležala njegova sudbina do u Avalonu? Molim vas, recite mi i ostalo - oh, da, postoji još nešto, vidim vam po licima."
     Kevin je zaustio da odgovori, ali Vivijen je počela oštrim glasom. "Zašto bih ti govorila sve svoje misli, Morgoza, kad ti pokušavaš sve da preokreneš u svoju korist i korist svojih sinova? Čak i u ovom času, Geven je najbliži prestolu Vrhovnog kralja, ne samo zbog porekla, nego i po Arturovoj ljubavi. A još kad se Artur oženio sa Gvenvir, predvidela sam da mu ona neće rađati decu. Pomislila sam da će najverovatnije umreti na porođaju, pa nisam htela da se uplićem u onu kratku sreću koju bi Artur doživeo sa njom - a potom bismo mu našli pogodniju ženu. Ali predugo sam oklevala, a sada on neće da je otera, mada je jalova - a ti u tome vidiš samo prliku za napredovanje tvojih sinova."
     "Nemoj smatrati da je jalova, Vivijen." Kevinovo lice bilo je puno gorčine. "Bila je trudna pre planine Badon, i nosila je to dete punih pet meseci - mogla ga je i roditi. Mislim da je pobacila zbog vrućine, zbog zatvorenosti u zamku, kao i zbog svog straha od Saksonaca... i zato što ju je žalio; mislilm da je Artur izdao Avalon i odbacio zastavu sa zmajem."
     "Znači, nije u pitanju samo to što nema dece", rekla je Ninijan. "Gvenvir je i inače nanela veliko zlo Arturu. Ona je odana sveštenicima, i već je mnogo uticala na kralja. Ako se jednog dana desi da rodi dete koje uspe da odraste... to bi bilo najgore od svega."
     Morgoza je pomislila da će se ugušiti. "Gaven..."
     "Gaven je hrišćanin, kao i Artur", oštro je rekla Vivijen. "On samo želi da u svemu ugodi Arturu!"
     "Ne znam da li je Artur zasta odan hrišćanskom Bogu", rekao je Kevin, "ili je to sve samo zbog Gvenvir, kako bi joj ugodio, jer je žali..."
     "Je li za vladara pogodan čovek koji pogazi zakletvu zbog jedne žene?" upitala je ljutito Morgoza. "Je li Artur, znači, pogazio zakletvu?"
     "Čuo sam ga", odgovorio je Kevin, "kako kaže da su mu Hrist i Devica Marija podarili pobedu na planini Badon, pa sada više neće da ih odbacuje. A čuo sam i više, kada je razgovarao sa Talesinom - rekao je da je Devica Marija jednaka Velikoj Boginji, i da mu je ona podarila pobedu kako bi spasao zemlju... i da je zastava Pendragona pripadala njegovom ocu, a ne njemu..."
     "Ipak", rekla je Ninijan, "nije imao prava da je potpuno odbaci. Mi iz Avalona doveli smo Artura na presto, i duguje nam..."
     Morgoza ju je nestrpljivo prekinula. "Zar je važno koja zastava vijori nad kraljevom vojskom? Vojnicima je potrebno nešto da im raspali maštu..."
     "Kao i obično, propustila si srž stvari", rekla je Vivijen. "Upravo ono što postoji u njihovim snovima i mašti mi iz Avalona moramo da kontrolišemo, ili će borba protiv Hrista biti izgubljena, a njihove duše će robovati lažnoj veri! Simbol zmaja treba uvek da je pred njima, jer on označava težnju čovečanstva da se razvija, a ne da misli samo na grehe i pokajanje!"
     "Ne znam..." zamišljeno je rekao Kevin, "možda bi bilo dobro da postoje te niže misterije za neuke, a onda bi mudri mogli da se upute u viša znanja. Možda je čovečanstvu bilo suviše lako da dospe do Avalona, pa ga stoga nisu cenili."
     "Znači, ti bi pristao da sediš i gledaš kako Avalon nestaje sve dublje u magli, kao vilinska zemlja?" upitala je Vivijen.
     "Gospo", odlučno je počeo da se brani Kevin, "ja samo kažem da je možda već prekasno da se to spreči - Avalon će uvek postojati za ljude koji umeju da ga potraže, ma koliko vremena prošlo. Ako ne mogu da nađu put do Avalona, to je možda znak da nisu spremni za njega."
     "Ipak", rekla je Vivijen onim strogim glasom, "ja ću zadržati Avalon u spoljašnjem svetu, ili ću umreti pokušavajući to!"
     U sali je zavladala tišuina, i Morgoza je shvatila da se smrzla. "Potpali vatru, Gvideone", rekla je i počela da doliva vino. "Popij malo, sestro, hoćeš li? I vi, gospodaru harfisto."
     Ninijan je preuzela dolivanje, a Gvideon je nepomično sedeo, kao da sanja ili je u transu. Morgoza mu se obratila. "Gvideone, poslušaj šta sam ti rekla...". Ali Kevin je pružio ruku da bi joj naredio da ćuti. Šapatom je progovorio. "Dečko je u transu. Govori, Gvideone."
     "Sve je u krvi", šapnuo je on, "krv, prosuta kao žrtva na drevnim oltarima, krv prosuta po prestolu..."
     Ninijan se zateturala i prosula ostatak vina iz pehara pravo preko Gvideona u Vivijenino krilo. Brzo je ustala, uplašena, a Gvideon je zatreptao i stresao se kao kučence. "Šta..." počeo je da muca. "Izvinite... da vam pomognem." Uzeo je mešinu od Ninijan. "Oh, liči na prolivenu krv, idem da iz kuhinje donesem krpe". Žurno se udaljio, koračajući kao svaki živahan momak.
     "Pa, eto vam vaše krvi", gadljivo je rekla Morgoza. "Hoće li se i moj Gvideon izgubiti u snovima i bolesnim priviđenjima?"
     Vivijen je odgovorila, brišući lepljivo vino sa haljine. "Ne potcenjuj nadarenost drugih samo zato što ti nemaš Vid, Morgoza!"
     Gvideon se vratio sa krpama, ali kad se sagnuo da počne da briše vino, zateturao se, i Morgoza mu je uzela krpu i dala znak jednoj služavci da dođe i obriše sto i ognjište. Gvideon je izgledao bolestan, ali, mada bi u običnoj situaciji počeo da glumata kako bi privukao njenu pažnju, sada se brzo okrenuo kao da se stidi. Poželela je da ga zagrli i uteši, jer on je bio njena poslednja beba kad su svi ostali odrasli i otišli, ali znala je da joj se ne bi zahvalio i zato je ostala nepomična, zureći u svoje prepletene prste. Ninijan mu je pružila ruku, ali tek ga je Vivijen povratila, strogo i nepomično gledajući u njega.
     "Reci mi istinu: otkada imaš Vid?"
     On je oborio pogled. "Ne znam... nisam znao šta je to." Ušeprtljao se, pazeći da je ne gleda u oči.
     "I krio si to, zbog ponosa i zbog želje za moći, zar ne? Sada te je to nadvladalo, a moraš i ti da nadvladaš njega. Nismo došli prerano - nadam se da nismo zakasnili. Ne drže te noge? Onda sedi ovde i budi miran."
     Na Morgozino zaprepašćenje, Gvideon je ćutke seo kraj nogu dveju sveštenica. Ninijan mu je stavila ruku na teme, a on se naslonio na nju.
     Vivijen se obratila Morgozi. "Kao što sam ti već rekla, Gvenvir neće roditi sina Arturu, ali on neće da je otera. Najviše zato što je ona hrišćanka, a njihova vera zabranjuje mužu da otera ženu..."
     Morgoza je slegnula ramenima. "Pa šta? Ona je jednom pobacila, ili možda i više puta. A sada više nije tako mlada. Život žene je pun nesigurnosti."
     "Da, Morgoza", rekla je Vivijen. "Jednom si već pokušala da iskoristiš tu nesigurnost života, kako bi tvoj sin postao naslednik prestola - zar ne? Upozoravam te, sestro - ne uplići se u ono što su bogovi odredili!"
     Morgoza se nasmešila. "Sve mi se čini da si me dugo učila - ili je to bio Talesin? - da je sve što se dešava zapravo volja bogova. Da je Artur umro pre nego što je nasledio Uterov presto, ne sumnjam da bi bogovi našli drugog ko bi im služio umesto njega."
     "Nisam došla ovamo da raspravljam o teologiji, glupačo", planula je Vivijen. "Da je bilo po mome, zar misliš da bih ti poverila brigu o životu i smrti kraljevske loze Avalona?"
     Morgoza je odgovorila jednako žučno. "Boginja je odlučila da ne bude po tvome, sve mi se čini. Dosadio mi je ovaj razgovor o starim proročanstvima... ako uopšte postoje bogovi, u šta nisam nimalo sigurna, ne verujem da traće vreme uplićući se u ljudske poslove. I neću da čekam da oni učine ono što je meni jasno da se mora učiniti - ko može reći da Boginja ne dela mojim rukama?" Primetila je da je Vivijen šokirana - da, jednako je pobožna kao i Igrena, jer veruje u svu tu priču o bogovima. "Što se tiče kraljevske loze Avalona, možeš videti da sam je dobro odgajala."
     "Meni izgleda kao zdrav i snažan momak", rekla je Vivijen, "ali možeš li se zakleti da ga nisi okužila iznutra, Morgoza?"
     Gvideon je podigao glavu. "Moja pomajka je bila dobra prema meni", oštro je rekao. "Gospa Morgana je ta koja nije mislila na svog sina - ni jedan jedini put nije došla da vidi jesam li uopšte živ!"
     Kevin ga je strogo prekinuo. "Rečeno ti je da govoriš samo kad ti se neko obrati, Gvideone. A ti ne znaš ništa o Morganinim razlozima i namerama."
     Morgoza je oštro pogledala bogaljastog malog barda. Je li se Morgana poveravala ovom izobličenom nedonoščetu, dok sam ja morala da saznam njenu tajnu uz pomoć čini i Vida? Osetila je da je obuzima gnev, ali tada se oglasila Vivijen. "Dosta je. Dobro si ga odgajala dok ti je to odgovaralo, Morgoza, ali primećujem da nisi zaboravila da je on za jedno koleno bliži prestolu nego Artur u njegovim godinama, a za dva kolena bliži od tvog sina Gavena! Što se tiče Gvenvir, ne vidim da će ona odigrati ikakvu ulogu u sudbini Avalona - ne može biti da je potpuno lišena Vida, jer jednom je prodrla kroz maglu i našla se na obalama Avalona. Možda bi, kad bi dobila sina i kad bi shvatila da je to delo veštine i volje Avalona..." Pogledala je Ninijan. "Ona može da začne - uz pomoć dobre čarobnice, koja bi je sprečila da pobaci."
     "Za to je prekasno", rekao je Kevin. "Njeno je delo što je Artur izdao Avalon i odbacio zastavu sa zmajem. Činjenica je da ona nije preterano pametna."
     "Činjenica je da ti ne možeš da je smisliš, Kevine", rekla je Ninijan. "Zašto?"
     Harfista je oborio pogled i zagledao se u svoje zgrčene, ožiljcima prošarane šake. "Tačno je", konačno je rekao. "Ne mogu da pošteno sudim o Gvenvir - i ja sam samo čovek. Ali čak i kad bih je voleo, rekao bih da ona nije kraljica za kralja koji mora vladati uz pomoć Avalona. Ne bih žalio kad bi joj se desila neka nesreća. Jer kad bi i rodila Arturu sina, ona bi mislila da je to Hristova milost, makar i sama Gospa od Jezera stajala kraj njene postelje. Mogu samo da se molim da je ne zadesi takva sreća."
     Morgoza se nasmešila kao mačka. "Gvenvir pokušava da bude veća hrišćanka od samog Hrista", rekla je, "ali ja pomalo poznajem njeno Sveto Pismo, jer Lot je doveo ovamo sveštenika iz Ione kako bi poučavao dečake. Njena Biblija kaže da će biti proklet onaj ko otera svoju ženu, osim zbog neverstva. A čak i ovde, u Lotiji, čuli smo - da kraljica nije baš tako čedna. Artur je često odsutan zbog ratova, a svi znaju koliko ona voli tvog sina, Vivijen."
     "Ne znaš ti Gvenvir", rekao je Kevin. "Ona je neshvatljivo pobožna, a Lanselet je toliko dobar prijatelj Arturu da mislim da Artur ne bi preduzeo ništa protiv njih, osim ako bi ih zatekao u krevetu pred čitavim dvorom."
     "Čak i to bi se moglo udesiti", rekla je Morgoza. "Gvenvir je suviše lepa da bi je druge žene volele. Svakako neko iz njene blizine može da napravi otvoreni skandal, primoravši time Artura da..."
     Vivijen je gadljivo iskrivila lice. "Koja žena bi tako izdala drugu ženu?"
     "Ja bih", rekla je Morgoza, "ako bih bila ubeđena da je to za dobrobit čitavog kraljevstva."
     "Ja ne bih", oglasila se Ninijan, "a Lanselet je častan čovek, i Arturov najbolji prijatelj. Ne verujem da bi izdao Artura zbog Gvenvir. Ako želimo da uklonimo Gvenvir, moramo potražiti drugi način."
     "Ima još nešto", umorno je rekla Vivijen. "Gvenvir, koliko mi znamo, nije učinila ništa loše - ne možemo je odvojiti od Artura dogod se pridržava pogodbe, sve dok je Arturu verna žena. Ako se napravi skandal, u njemu mora biti istine. Avalon se zarekao na istinu."
     "Ali ako postoji istinski skandal?" upitao je Kevin.
     "Onda ona mora da snosi posledice", rekla je Vivijen, "ali ja neću da učestvujem ni u kakvim lažnim optužbama."
     "Ipak, ona ima barem jednog neprijatelja", zamišljeno je rekao Kevin. "Leodegranc od Letnje zemlje je nedavno umro, a za njim i njegova mlada žena, zajedno sa detetom. Sada je Gvenvir njihova kraljica; ali Leodegranc je imao rođaka - čoveka koji tvrdi da mu je sin, ali ja u to ne verujem - i mislim da bi taj voleo da postane kralj na stari način, koji poštuju Plemena - da spava sa kraljicom."
     "Dobro je što taj običaj ne vlada na Lotovom dvoru, zar ne?" oglasio se Gvideon. Ipak, govorio je tiho, pa su mogli da se pretvaraju da ga nisu čuli. Besan je što ne obraćamo pažnju na njega, pomislila je Morgoza. Treba li da se naljutim što me kuče grize tek izniklim zubima?
     "Po starim običajima", rekla je Ninijan, mršteći lepo čelo, "Gvenvir nije udata ni za koga dok mu ne rodi prvog sina, a ako drugi čovek može da je uzme od Artura..."
     "Da, to je pitanje", nasmejala se Vivijen. "Artur može da zadrži ženu, koristeći oružje. A nimalo ne sumnjam da bi to svakako i učinio." Naglo se uozbiljila. "Jedino u šta možemo biti sigurni jeste da će Gvenvir ostati jalova. Ako se desi da opet začne, postoje čarolije koje će obezbediti da ne iznese trudnoću do kraja. Što se tiče Arturovog naslednika..." zastala je i pogledala Gvideona, koji je i dalje sedeo kao sanjivo dete, glave položene u Ninijanino krilo. "Evo ovde sina kraljevske loze Avalona - i sina Velikog Zmaja."
     Morgoza je zadržala dah. Nijednom joj, tokom svih ovih godina, nije palo na pamet da to što je Morgana zatrudnela sa polubratom nije samo splet nesrećnih okolnosti. Sada je shvatila koliko je Vivijenin plan bio složen i bila je zapanjena tim lukavstvom - da se posle Artura na presto dovede Arturov sin, a pri tom i dete Avalona.
     Šta biva sa Kraljem Jelenom kada odraste mladi jelen...? Morgoza za trenutak nije znala je li to njena pomisao, ili odjek misli sveštenica Avalona koje su sedele kraj nje; često je imala te uznemirujuće, krnje trenutke Vida, mada nikada nije naučila da ih kontroliše - iskreno rečeno, nije joj ni bilo važno.
     Gvideon je raširio oči; nagnuo se napred, otvorenih usta. "Gospo", rekao je kao bez daha, "je li istina... da sam ja... sin Vrhovnog kralja?"
     "Jeste", odgovorila je Vivijen, stežući usne, "mada sveštenici to nikada neće priznati. Za njih je to najveći od svih grehova, da čovek napravi sina kćeri svoje majke. Oni su rešili da postanu svetiji od same Boginje, koja je majka svima nama. Ali tako je."
     Kevin se okrenuo; polako i uz napor, sbog obogaljenog tela, kleknuo je pred Gvideona.
     "Prinče i gospodaru moj", rekao je, "sine kraljevske loze Avalona i sine sina Velikog Zmaja, došli smo da te odvedemo u Avalon, gde ćeš se pripremiti za sudbinu koja te čeka. Ujutro moraš biti spreman za polazak."

2.

     'Ujutro moraš biti spreman za polazak...'
     Bilo je kao ružan san kad su otvoreno rekli ono što sam ja skrivala tolike godine, čak i tokom vremena kada niko nije ni pomislio da ću preživeti njegovo rođenje... Mogla sam da odem u smrt, a da niko ne sazna da sam rodila dete svog brata. Ali Morgoza je saznala moju tajnu, a Vivijen je znala... postoji stara izreka, troje mogu da sačuvaju tajnu samo ako dvoje od njih leže u grobu... Vivijen je planirala ovo, iskoristila me je kao što je iskoristila Igrenu!
     Ali san je sada počeo da se rastače, talasajući se i muteći kao da se sve dešava pod vodom. Borila sam se da ga zadržim, da čujem, ali činilo mi se da je tamo i Artur i da je isukao mač i krenuo na Gvideona, a dete je dohvatilo Ekskalibur i izvuklo ga iz kanija...
     Morgana je naglo sela u svom krevetu u Kamelotu, grčevito stežući ćebe. Ne, pomislila je, ne, to je samo san, samo san. Čak ne znam ni ko sedi uz Vivijen u Avalonu, verovatno Ravena, a ne ta plavokosa žena koja toliko liči na moju majku koju često viđam u snovima. A ko zna postoji li takva žena na ovom svetu ili u Avalonu, ili je to samo zbrkano sećanje na moju majku? Ne sećam se nikoga imalo nalik na nju iz Kuće Devojaka...
     Trebalo bi da sam tamo. Ja bi trebalo da sam uz Vivijen, a svojom voljom sam se odrekla toga...
     "Gledajte", doviknula je Elena od prozora. "Već dolaze jahači, a još su puna tri dana do Arturove velike svečanosti!"
     Ostale žene su se iskupile oko Elene, gledajući polje oko Kamelota; već je bilo prošarano šatorima i paviljonima. "Eno zastave mog oca", rekla je Elena. "Eno i njega, jaše sa mojim bratom, Lamorakom - on je dovoljno odrastao da postane Arturov vitez. Pitam se hoće li ga Artur primiti."
     "On nije bio dovoljno odrastao da se bori na planini Badon, zar ne?" upitala je Morgana.
     "Nije bio, ali se ipak borio, kao i svi muškarci dovoljno odrasli da drže mač, i svi dečaci", ponosno je odgovorila Elena.
     "Onda ne sumnjam da će ga Artur proglasiti za viteza, makar samo da bi ugodio Pelinoru", rekla je Mortgana. Velika bitka na planini Badon vodila se pre godinu dana, na Duhove, i Artur se zarekao da će na taj dan uvek održavati veliku svečanost i okupljati sve svoje vitezove; na Duhove će primati i sve molioce i deliti pravdu. I svi podređeni kraljevi iz malih zemalja dolaziće pred Vrhovnog kralja da obnove savezništvo.
     "Moraš otići kod kraljice da joj pomogneš da se obuče", rekla je Morgana Eleni, "a i ja moram da pođem. Čeka me mnogo posla, ako će velika svečanost početi za samo tri dana!"
     "Ser Kaj će se već postarati za sve", pobunila se Elena.
     "Da, on će se postarati za ishranu i smeštaj mnoštva gostiju", vedro je odvratila Morgana, "ali ja treba da obezbedim cveće za salu, i da se postaram da srebrni pehari budu uglačani, i najverovatnije ću ja morati da pravim kolače sa bademom i sve slatkiše - Gvenvir će imati druga posla."
     I zaista, Morgani je bilo drago što će imati toliko posla; tako neće misliti na onaj užasan san. U poslednje vreme, kada bi sanjala o Avalonu, očajnički ga je gonila od sebe... nije znala da je Kevin odjahao na sever, u Lotiju. Ne, pomislila je, a ne znam ni sada, jer to je bio samo san. Ali kasnije tokom dana, kada je u dvorištu srela starog Talesina, naklonila mu se, a kada je pružio ruku da je blagoslovi, stidljivo mu se obratila. "Oče..."
     "Da, drago dete?"
     Pre deset godina, pomislila je, naljutila bih se što mi se Talesin uvek obraća kao da sam dete od sedam godina, koje će mu se sledećeg časa popeti u krilo i početi da ga vuče za bradu. Sada ju je, začudo, to umirivalo. "Hoće li Kevin, Merlin, biti ovde za Duhove?"
     "Pa, ne znam, dete", rekao je Talesin uz prijatan osmeh. "Otišao je na sever, u Lotiju. Ali znam koliko te on voli i da će se vratiti čim uzmogne. Mislim da ga ništa ne može odvojiti od ovog dvora dok si ti tu, mala Morgana."
     Zna li čitav dvor da smo bili ljubavnici? Mislila sam da sam bila opreznija. Morgana je ljutito odgovorila starcu. "Da, svi na dvoru govorkaju kako Kevin harfista dolazi i odlazi kako mu ja naredim - a to uopšte nije tačno."
     Talesin se opet nasmešio. "Drago dete, nikada se nemoj stideti ljubavi. A to Kevinu mnogo znači, što neko tako ljubazan, ljubak i lep kao ti..."
     "Zar mi se podsmevaš, oče?"
     "Zašto bih, malena? Ti si kćer moje drage kćeri, i volim te; sigurno znaš da te smatram najlepšom i najnadarenijom od svih žena. A Kevin, nesumnjivo, misli o tebi još lepše, a ti si jedina na ovom dvoru sem mene, i svakako jedina žena, sa kojom može da razgovara o muzici. Ako ne znaš da za Kevina sunce izlazi i zalazi kad ti dođeš ili odeš, onda si jedina na dvoru koja to ne zna. Zaslužila si da budeš sjaj njegovih dana i noći. Merlinu od Britanije uopšte nije zabranjeno da se ženi, ukoliko to poželi. On nije kraljevske krvi, ali je plemenit u srcu, i jednog dana će biti Vrhovni druid, ukoliko ga hrabrost ne izda. A onog dana kada bude zatražio tvoju ruku, mislim da ga ni Artur ni ja nećemo odbiti."
     Morgana je pognula glavu i zagledala se u tle. Oh, pomislila je, kako bi to bilo dobro, samo kad bih mogla da volim Kevina onako kako on voli mene. Cenim ga, drag mi je, uživam i u krevetu sa njim, ali brak? Ne, pomislila je, ne, ma koliko mi bio odan. "Ne želim da se udajem, oče."
     "Pa, svakako ćeš učiniti po svojoj voji, dete", blago je rekao Talesin. "Ti si gospa i sveštenica. Ali nisi baš mlada, a pošto si napustila Avalon - ne, ne prebacujem ti, samo mi se čini da bi bilo dobro kad bi odlučila da se udaš i zasnuješ svoj dom. Ne bih voleo da čitavog života služiš Gvenvir. Što se tiče Kevina harfiste, on će svakako doći ovamo ako uzmogne, ali on ne jaše brzo kao drugi muškarci. Dobro je što ga ne prezireš zbog telesnih mana, drago dete."
     Kad je Talesin otišao, Morgana je pošla ka pivari, duboko zamišljena. Želela je da zaista voli Kevina onako kako je Talesin verovao da ga voli.
     Zašto sam prokleta osećanjima prema Lanseletu? Dok je pripremala mirisnu ružinu vodu kojom će gosti prati ruke i kojom će se zaslađivati slatkiši, razmišljala je o tome. Pa, kad je Kevin tu, barem neće imati razloga da čezne za Lanseletom - mada joj to ionako ne bi koristilo, mračno je pomislila. Želja mora biti obostrana ili je besmislena. Odlučila je da Kevina, kada ponovo stigne na dvor, dočeka toplo, kako bi samo mogao da poželi.
     Svakako neće smetati da pođem u krevet sa njim... Avalon sam zauvek izgubila... razmisliću o tome. Moj san se zasad pokazao tačan, on je u Lotiji... a mislila sam da me je Vid napustio...

     Kevin se vratio u Kamelot veče uoči Duhova; čitavog dana, reke naroda slivale su se u Kamelot i okolinu, kao da se istovremeno održavaju po dva prolećna i žetvena sajma. Bila je to najveća svečanost ikada održana u ovim krajevima. Morgana je dočekala Kevina zagrljajem i poljupcem od kojih su bardove oči sinule, i povela ga je u gostinske odaje, pomogla mu da skine ogrtač i putničke cipele, poslala ih po slugi da se očiste, i dala mu trake da ukrasi harfu.
     "Oh, Moja Gospa će biti lepša od kraljice", rekao je Kevin, smejući se. "Zar nisi ljubomorna na svoju jedinu suparnicu, Morgana, ljubavi?"
     Nikad ranije je nije tako nazvao, i Morgana je prišla tik kraj njega, pustivši ga da je zagrli oko struka. On je tiho nastavio. "Nedostajala si mi." Za trenutak joj je zagnjurio lice u grudi.
     "I ti meni, mili", rekla je, "i kada večeras svi odu na počinak, to ću ti i dokazati... šta misliš, zašto sam udesila da imaš sopstvenu gostinsku sobu, kad čak i Arturovi najdraži saputnici moraju da budu po dvojica u sobi, a ponegde i dvojica u krevetu?"
     "Mislio sam da je to zato što niko neće da deli sobu sa mnom."
     "Recimo da je to radi dostojanstva Avalona", rekla je Morgana, "mada čak i Talesin mora da deli sobu sa biskupom..."
     "Ne zavidim mu", rekao je Kevin. "Radije bih spavao u štali, sa ostalim magarcima!"
     "Ja bih najviše volela da Merlin od Britanije ima sopstvenu sobu, makar ne bila veća od pregrade za jednog od tih magaraca", rekla je Morgana. "Ali dovoljno je velika za tebe i Moju Gospu, i", nasmešila se i značajno pogledala postelju, "za mene, usuđujem se da kažem."
     "Uvek ćeš biti dobro došla, a ako Moja Gospa bude ljubomorna, okrenuću je licem prema zidu." Poljubio ju je i na trenutak čvrsto zagrlio svom snagom svojih žilavih ruku. Potom ju je pustio i nastavio. "Mislim da bi volela da znaš - putovao sam sa tvojim sinom u Avalon. On je napredan momak, bistar, i ima tvoj dar za muziku."
     "Sanjala sam ga pre neko veče", priznala je. "Sanjala sam ga kako svira u gajde, nalik na Gavenove."
     "Onda si sanjala istinu", rekao je Kevin. "Dopao mi se, a ima i Vid. U Avalonu će učiti za druida."
     "A potom?"
     "Potom? Oh, mila", rekao je Kevin, "stvari moraju da idu svojim tokom. Ali ne sumnjam da će od njega ispasti dobar bard i čuveni mudrac - ne brini za njega." Blago joj je dodirnuo rame. "Ima tvoje oči."
     Rado bi ga dalje ispitivala, ali žurno je potražila drugu temu. "Gozba će biti tek sutra", rekla je, "ali večeras će Arturovi najbliži prijatelji biti pozvani na večeru. Garet će sutra biti proglašen za viteza, a Artur, koji Gavena voli kao brata, odlučio je da mu priredi porodični prijem."
     "Garet je dobar čovek i dobar vitez", rekao je Kevin, "i rado ću mu ukazati počast. Ne volim previše kraljicu Morgozu, ali njeni sinovi su dobri ljudi i veliki Arturovi prijatelji."
     Iako je to bila porodična večera, za Arturovim stolom je bilo mnogo rodbine: Gvenvir i njena rođaka Elena, kao i Elenin otac, kralj Pelinor, i njen brat Lamorak; Talesin i Lanselet, i trojica Lanseletove polubraće - Balan, sin Gospe od Jezera, Bors i Lajonel, sinovi Bana od Donje Britanije. Bio je tu i Garet, a kao i uvek, Gaven je stajao iza Arturove stolice. Artur se bunio kad su ušli u salu. "Sedi bar večeras sa nama, Gavene - ti si mi rođak, i kralj Orknija, i ne volim što stojiš iza mene kao sluga!"
     Gaven je kratko odgovorio: "Ponosan sam što stojim i služim svog kralja i gospodara." Artur je na to pognuo glavu.
     "Osećam se kao jedan od onih drevnih imperatora", požalio se. "Zar mi treba danonoćna zaštita čak i u sopstvenom dvorcu?"
     "Zbog dostojanstva svog prestola, ser, vi ste jednaki tim imperatorima, pa i veći", bio je uporan Gaven, i Artur se bespomoćno nasmejao.
     "Svojim vitezovima ništa ne mogu da odbijem."
     "Znači", poluglasno je rekao Kevin Morgani, jer sedeli su jedno do drugog, "ne čini to iz uobraženosti ili ponosa, nego samo da bi udovoljio svojim vitezovima..."
     "Mislim da je zaista tako", tiho je odgovorila Morgana. "On upravo ovo najviše voli, da sedi u svojoj sali i posmatra mir koji je sam stvorio; ma koliko nedostataka imao, Artur zaista voli red i mir i vladavinu zakona."
     Kasnije je Artur zatražio tišinu i pozvao k sebi mladog Gareta. "Večeras ćeš bdeti u crkvi kraj svog oružja", rekao je, "a ujutro, pre mise, vitez koga sam odabereš proglasiće te za mog viteza. Dobro i časno si me služio, ma koliko da si mlad. Ako želiš, lično ću te proizvesti u viteza, ali razumeću ako poželiš da ti tu čast ukaže tvoj brat."
     Garet je nosio belu tuniku; kosa mu se kovrdžala oko lica kao zlatni oreol. Delovao je gotovo kao dete, visoko dete od gotovo metar i devedeset, sa ramenima poput mladog bika. Na obrazima je nosio meke zlataste malje, previše tanke da bi ih brijao. Kad je odgovorio, malo je mucao od žustrine. "Ser, molim vas - ne želim da uvredim ni vas ni mog brata, ali - ako se složi - može li me vitezom proglasiti ser Lanselet, kralju i gospodaru moj?"
     Artur se nasmešio. "Pa, ako Lanselet pristane, nemam ništa protiv."
     Morgana se setila dečačića koji je Lanseletom prozvao drvenu lutku što mu je ona izdeljala. Koliko malo ljudi, pomislila je, uspe da ostvari san svog detinjstva? "Biću počastvovan, rođače", ozbiljno je rekao Lanselet, i Garetovo lice je sinulo kao da ga je obasjala baklja. Potom se Lanselet naglašeno učtivo obratio Gavenu. "Ali i ti treba da mi daš dopuštenje, rođače - ti si ovom momku umesto oca, a ne želim da ti umanjim prava..."
     Gaven je u neprilici pogledao jednog, pa drugog, i Morgana je primetila da Garet grize usne - verovatno je tek sad shvatio da se njegova želja mogla shvatiti i kao uvreda brata; osim toga, sam kralj mu je ponudio da ga proizvede za viteza, a on je tu čast odbio. Ipak je on samo dete, uprkos svoj visini, snazi i veštini sa oružjem!
     "Ko bi želeo da ga ja proglasim vitezom", progunđao je Gaven, "kada je sam Lanselet pristao da to obavi?"
     Lanselet je zagrlio oba brata. "Učinili ste mi veliku čast, obojica. Hajde, momče, pođi", rekao je i pustio Gareta, "uzmi oružje i idi u crkvu, a ja ću posle ponoći doći da bdim sa tobom."
     Gaven je gledao mladića kako žurno odlazi, nespretnim dugim koracima. "Ti bi trebalo da si jedan od onih drevnih Grka", kazao je, "iz priča koje su nam pričali dok smo bili mali. Kako se ono zvao - Ahil, valjda - onaj koji je voleo samo mladog Patrokla, i nije mario za sve lepotice iz Troje - sam Bog zna da te svi mladići na dvoru obožavaju. Šteta što ne mariš mnogo za grčki način ljubavi!"
     Lanselet je strašno pocrveneo. "Ti si mi rođak, Gavene, i možeš to da mi kažeš - ne bih to otrpeo ni od koga dugog, čak ni kao šalu."
     Gaven se opet glasno nasmejao. "Da, šala - za nekoga ko priznaje odanost samo našoj čednoj kraljici..."
     "Kako se usuđuješ!" planuo je Lanselet, okomio se na njega i tako snažno ga ščepao za ruku da mu ju je mogao i slomiti. Gaven se otimao, ali Lanselet, mada je bio niži rastom, povukao je ruku unazad, režeći kao pobesneli vuk.
     "Mir! Bez svađe u kraljevskoj dvorani!" Kaj se ubaco između njih dvojice, i Morgana je požurila da pomogne. "Pa, Gavene, šta bi onda rekao svim onim sveštenicima koji tvrde da više od svega na svetu vole Devicu Mariju? Zar bi rekao da su na grčki način odani svom Hristu? Uostalom, kažu nam da se Isus nikada nije ženio i da je jednog od svoje dvanaestorice sledbenika zagrlio na poslednjoj večeri..."
     Gvenvir je tiho kriknula. "Morgana, molim te! Kakvo svetogrđe!" Lanselet je pustio Gavenovu ruku; Gaven je ostao da trlja modricu, a Artur ih je namršteno posmatrao.
     "Vas dvojica ste kao deca, bockate se i podbadate - zar da pošaljem Kaja da vas išiba u kuhinji? Hajde, lepo se pomirite! Nisam čuo kakva je šala bila u pitanju, ali ti, Lanse, svakako ne bi smeo da je tako ozbiljno primiš!"
     Gaven se nasmejao. "Samo sam se šalio, Lanse - znam da te juri toliko žena da ono što sam rekao ne može biti istina." Lanselet je na to slegnuo ramenima i nasmešio se, nalik na nakostrešenu pticu.
     Kaj se isto nasmejao. "Svi muškarci na dvoru zavide ti zbog lepote, Lanse." Protrljao je ožiljak koji mu je ružno izvijao gornju usnu. "Ali to možda i nije toliki blagoslov, a, rođače?"
     Sve se završilo dobroćudnim smehom, ali kasnije je Morgana u dvorištu videla Lanseleta kako šetka, još nakostrešen.
     "Šta je bilo, rođače, šta te muči?"
     Uzdahnuo je. "Voleo bih da odem sa dvora."
     "Kraljica te nikada neće pustiti."
     "Čak ni sa tobom, Morgana, neću da razgovaram o njoj", kruto je odvratio, i sad je na Morganu bio red da uzdahne.
     "Nisam je čuvar tvoje savesti, Lanselete. Ako ti Artur ne zamera, zašto bih ti ja prebacivala i jednom jedinom rečju?"
     "Ne razumeš!" planuo je on. "Ona je data Arturu kao roba sa pijace, kao deo pogodbe oko konja, jer njen otac je želeo da srodstvo sa kraljem uđe u cenu! A ona mu je suviše odana da bi se pobunila...
     "Nisam rekla ništa protiv nje, Lanselete", podsetila ga je Morgana. "Optužbe silaze sa tvojih, a ne sa mojih usana."
     Mogla bih ga navesti da me poželi, pomislila je, ali od toga joj je umalo pripala muka. Jednom je igrala tu igru, a on je se, uprkos želji, uplašio, kao što se plašio Vivijen; plašio je se toliko da ju je gotovo mrzeo, upravo zbog te želje. Ako mu kralj naredi, uzeće je, ali i to bi se uskoro pretvorilo u mržnju.
     Uspeo je da je pogleda u oči. "Proklela si me, i... i veruj mi, sad sam proklet."
     Stari bes i prezir iznenada su se istopili. On je takav kakav je. Uhvatila ga je za obe ruke. "Rođače, ne muči se zbog toga. To se desilo pre mnogo godina, i ne verujem da ijedan Bog ili Boginja slušaju ljutite reči mlade devojke koja misli da joj se neko podsmeva. A ja sam bila upravo to."
     On je duboko uzdahnuo i ponovo se ushodao. "Večeras sam mogao da ubijem Gavena. Drago mi je što si nas prekinula, makar i onom jeretičkom šalom. Ja... čitavog života sam morao to da trpim. Kao dečak, na Banovom dvoru, bio sam lepši nego Garet sada, a na dvoru Donje Britanije, kao i na mnogim drugim mestima, takav dečak mora više da se čuva od devojke. Ali nijedan muškarac to ne vidi niti razume ako nije sam doživeo, i misli da je to dobra stvar za prostačke šale. Nekada sam i ja tako mislio, a onda sam, neko vreme, čak smatrao da drugačije i ne može biti..."
     Nastupilo je dugo ćutanje dok je on mračno posmatrao popločano dvorište.
     "I zato sam počeo da se oprobavam sa ženama, bilo kakvim - Bože pomozi mi, čak i sa tobom, koja si mi rođaka i koja si zavetovala devičanstvo Boginji - ali malo koja je mogla makar malo da me uzbudi, sve dok nisam video... nju." Morgani je bilo milo što nije izgovorio Gvenvirino ime. "A od tog trenutka druge nisu postojale. S njom znam da sam muškarac."
     "Ali ona je Arturova žena..."
     "Bože! Bože!" Lanselet se naglo okrenuo i udario pesnicom o zid. "Zar misliš da me to ne muči? On mi je prijatelj; da je Gvenvir udata za bilo koga drugog na licu zemaljskom, oteo bih je i poveo sa sobom..." Po pokretima grla Morgana je videla da guta knedle. "Ne znam šta će biti sa nama. A Artur mora imati naslednika. Sudbina čitave Britanije važnija je od naše ljubavi. Volim ih oboje - i strašno se mučim, Morgana, strašno se mučim!"
     Kolutao je očima; Morgani se na trenutak učinilo da u njima nazire ludilo. Godinama kasnije se pitala. Jesam li mogla išta da kažem, išta da učinim te noći?
     "Sutra ću moliti Artura", rekao je Lanselet, "da me pošalje na nekakav težak pohod - da zauvek sredim Pelinorovog zmaja, da pokorim divlje severnjake iza Rimskog zida - svejedno šta, Morgana, bilo šta, bilo šta što će me odvesti odavde... " i na trenutak, pošto je u njegovom glasu naslutila tugu dublju od suza, Morgana je poželela da ga zagrli i njiše na grudima kao bebu.
     "Mislim da bih večeras umalo zaista ubio Gavena, da nas nisi prekinula", nastavio je Lanselet. "A on se samo šalio, mada bi umro od užasa da je samo znao..." Lanselet je odvratio pogled i nastavio šapatom. "Ne znam je li to što je on rekao istina. Poveo bih Gvenvir i otišao odavde, pre nego što se skandal pročuje po svim dvorovima sveta, da volim ženu svog kralja, pa ipak... zapravo ne mogu da ostavim Artura... ne znam da li je možda volim samo zato što sam se time približio njemu."
     Morgana je podigla ruku da ga prekine. Neke stvari nije želela da zna. Ali Lanselet je uopšte nije primećivao.
     "Ne, ne, moram nekome reći, inače ću umreti - Morgana, znaš li kako sam prvi put legao sa kraljicom? Odavno sam je voleo, još otkako sam je ugledao u Avalonu, ali mislio sam da ću provesti život, ne ostvarivši taj san - Artur mi je prijatelj i nisam hteo da ga izdam. A ona, ona - nemoj nikada pomisliti da me je izazivala! Ali... bilo je to po Arturovoj volji. Na sam Beltan..." I sve joj je ispričao, a Morgana je ukočeno stajala i mogla je da misli samo na jedno: Znači, tako je amajlija delovala... bolje da me je Boginja kaznila leprom umesto da sam to dala Gvenviri!
     "Ali još ne znaš sve", šaputao je on. "Dok smo ležali zajedno - nikad, nikad mi nije bilo tako, tako..." Mučio se da rečima izrazi ono što Morgana nije htela da zna. "Ja... ja sam dodirnuo Artura - dodirnuo sam ga. Volim je, o, Bože, volim je, nemoj me pogrešno shvatiti, ali da ona nije Arturova žena, da nije bilo toga... ne verujem da bi ona..." Zagrcnuo se i nije uspeo da završi rečenicu, a Morgana je nepokretno stajala, bez reči od užasa. Je li to osveta Boginje - da ona, koja beznadežno voli ovog čoveka, postane poverenica i njemu i ženi koju on voli, da joj budu povereni svi tajni strahovi koje on nikome drugome ne može reći, sve nerazumljive strasti koje se kovitlaju u njemu?
     "Lanselete, ne bi trebalo meni da govoriš sve to. Neki muškarac - možda Talesin, možda sveštenik..."
     "Šta sveštenik može znati o tome?" očajnički ju je upitao. "Mislim da se nijedan muškarac nikada nije ovako osećao - sam Bog zna da sam se naslušao muških želja, oni ne govore ni o čemu drugom, a ponekad neki muškarac otkrije neku svoju čudnu želju, ali nikada, nikada nešto ovako strašno i grešno! Ja sam proklet", kriknuo je. "To mi je kazna što želim ženu svog kralja, to što sam sapet tom strašnom vezom - čak i Artur, da zna, mrzeo bi me i prezirao. On zna da volim Gvenvir, ali ovo čak ni on ne bi mogao da mi oprosti, a Gvenvir - ko zna da me i ona, čak i ona, ne bi mrzela i prezirala..." Glas mu je zamro.
     Morgana je mogla da mu kaže samo ono što je naučila u Avalonu. "Boginja zna šta je u ljudskim srcima, Lanselete. Ona će ti pružiti utehu."
     "Ali od ovoga bi se čak i Boginja zgrozila", užasnuto je šaputao Lanselet. "I šta sa čovekom koji vidi lice Boginje čak i na ženi koja ga je rodila... ne mogu da se obratim njoj... Gotovo da sam u iskušenju da odem i bacim se Hristu pred noge. Njegovi sveštenici kažu da on oprašta svaki greh, ma koliko užasan, i da je izgovorio reči oproštaja čak i onima koji su ga razapeli..."
     Morgana je oštro odgovorila da ni po čemu nije primetila da su sveštenici tako meka srca prema grešnicima.
     "Da, svakako si u pravu", rekao je Lanselet, tupo zureći u prazno. "Nigde mi nema pomoći, sve dok ne padnem u bici ili odjašem i bacim se pred nekog zmaja..." Vrhom cipele je čačkao busen trave koja se probila kroz popločano dvorište. "A greh i dobro i zlo samo su laži koje koriste sveštenici i ljudi, dok je istina samo da rastemo i umiremo i venemo baš kao ova trava tu." Okrenuo se na peti. "Pa, idem da bdim uz Gareta, jer obećao sam mu... barem me on sasvim nedužno voli, kao da mi je mlađi brat ili sin. Trebalo bi da se plašim da kleknem pred oltar, kad bih verovao i jednu reč od onoga što njihovi sveštenici govore, jer proklet sam. Pa ipak - kako bih želeo da postoji Bog koji bi mi oprostio i dao mi do znanja da mi je oprošteno..."
     Već je pošao, ali Morgana ga je uhvatila za bogato izvezeni rukav svečane tunike. "Čekaj. Kakva je to priča o bdenju u crkvi? Nisam znala da su Arturovi vitezovi postali tako pobožni."
     "Artur često razmišlja o svom proglašenju za kralja na Ostrvu zmaja", rekao je Lanselet, "i jednom je rekao da su Rimljani, sa svojim mnogobrojnim bogovima, kao i drevni paganski narodi, imali nešto što je potrebno u životu, da muškarci, kada preuzimaju neku veliku obavezu, čine to uz molitve, pa im to usmerava misli na veliki cilj. I tako je razgovarao sa sveštenicima, i smislili su kao mali obred, da svaki mladi vitez koji se nije okušao u boju - gde bi bio iskušan suočavanjem sa smrću - kada se takav mladić proglašava za viteza, treba čitavu noć da bdi i moli se kraj svog oružja, a ujutro ispoveda sve svoje grehe, biva razrešen i tek tada proizveden u viteza."
     "Znači, to je neka vrsta uvođenja u Misterije. Ali on nije tvorac Misterija, nema nikakvog prava da koristi Misterije niti da nekoga posvećuje u njih, pogotovo ne u ime njihovog Hrista. Boginje mi, zar će nam i Misterije oduzeti?"
     Lanselet je odgovorio kao da se brani. "Savetovao se o tome sa Talesinom, koji je pristao." Morgana se zaprepastila što čak i jedan od najviših druida pristaje da okalja Misterije. No, postojalo je vreme, govorio je Talesin, kada su hrišćani i druidi zajedno služili bogovima.
     "U pitanju je ono što se dešava u čovekovoj duši", nastavio je Lanselet, "a nije bitno je li on hrišćanin, druid ili paganin. Ako se Garet suoči sa misterijama svog srca, i ako stoga postane bolji u duši, zar je bitno otkuda to potiče, od Boginje ili od Hrista ili od onog Imena koje druidi ne smeju da izgovore - ili možda iz njegove sopstvene dobrote?"
     "Pa, naučio si da ubeđuješ isto kao Talesin!" gorko je rekla Morgana.
     "Da, naučio sam da baratam rečima." Usne su mu se izvile u mračan osmeh. "Voleo bih da mi Bog - bilo koji Bog - pomogne da u svom srcu nađem nešto u šta bih verovao, i što bi mi pružilo utehu!"
     "I ja bih to volela, rođače. Moliću se za tebe."
     "Ali kome?" upitao je Lanselet i otišao, ostavljajući Morganu duboko uzmemirenu.
     Nije još bila ponoć. U crkvi se videlo svetlo, jer tamo su bdeli Garet i Lanselet. Pognula je glavu, setivši se noći kada je i sama bdela, i nagonski je rukom potražila na boku mali srpoliki nož koji je tu godinama visio.
     A ja sam ga odbacila. Kako smem da govorim o kaljanju Misterija?
     Utom se vazduh pred njom iznenada zatalasao i uskomešao kao u vrtlogu, i osetila je da će se onesvestiti, jer pred njom je na mesečini stajala Vivijen.
     Bila je starija i mršavija. Oči su joj gorele kao ugljevlje pod ravnim obrvama, a kosa joj je bila gotovo potpuno seda. Morgani se činilo da je gleda nežno i žalosno.
     "Majko..." zamucala je, ne znajući da li se obraća Vivijeni ili Boginji. A onda se slika zatalasala i Morgana je shvatila da Vivijen nije tu; bila je to samo Poruka.
     "Zašto si došla? Šta želiš od mene?" šapnula je Morgana, klečeći i osećajući njihanje Vivijeninih haljina na noćnom vetru. Oko čela je nosila venac vrbovog lišća, kao kraljica u vilinskoj zemlji. Priviđenje je pružilo ruku, i Morgana je osetila kako joj na čelu plamti izbledeli polumesec.
     Noćni stražar je prošao preko dvorišta, noseći upaljeni fenjer; Morgana je klečala, sama, zureći u prazno. Brzo je ustala pre nego što ju je čovek primetio.
     Odjednom je izgubia želju da pođe u Kevinov krevet. On će je čekati, ali ako se ne pojavi, neće ni pomisliti da joj prebaci zbog toga. Tiho se prokrala kroz hodnike do sobe koju je delila sa Gvenvirinim neudatim gospama, i uvukla se u krevet koji je delila sa mladom Elenom.
     Mislila sam da me je Vid zauvek napustio. No, Vivijen me je ipak našla i pružila mi ruku. Da li zato što sam potrebna Avalonu? Ili zato što, kao i Lanselet, polako ludim?

3.

     Kada se Morgana probudila, zamak je svuda oko nje već bio budan, pun buke i zbrke svečanosti. Duhovi. U dvorištu su se vijorile zastave, reka ljudi je proticala kroz kapiju u oba smera, sluge su pravile spiskove za turnir, paviljoni su prekrili čitav Kamelot i padine oko njega nalik na neobično i divno cveće.
     Nije bilo vremena za snove i vizije. Gvenvir je poslala po nju da joj uredi kosu - nijedna žena u Kamelotu nije imala tako vešte prste kao Morgana, i Morgana je obećala da će tog jutra napraviti kraljici frizuru na poseban način, sa četiri pletenice, kakvu je i sama nosila za velike svečanosti. Dok je češljala Gvenvirinu lepu plavu kosi i razdvajala pramenove za uplitanje, Morgana je ispod oka pogledala krevet iz koga je njena snaha ustala. Artura su sluge već obukle i odavno je izišao. Paževi i komornici su nameštali postelju, odnoseći prljavo odelo na pranje i iznoseći čiste haljine da ih Gvenvir odabere.
     Delili su tu postelju, pomislila je Morgana, njih troje, Lanselet, Gvenvir i Artur - ne, tako nešto nije bilo potpuno nepoznato; sećala se nečega iz vilinske zemlje, nečega što nije uspevala da tačno prizove. Lanselet se mučio, a ona nije imala pojma šta Artur misli o svemu tome. Dok su se njene sitne, brze šake kretale kroz Gvenvirinu kosu, pitala se šta o tome misli njena zaova. Misli su joj se odjednom ispunile erotskim slikama, sećanjima na onaj dan sa Arturom na Ostrvu zmaja, kad se probudio i privukao je u zagrljaj, i na noć kada je ležala u polju, u Lanseletovom naručju. Oborila je pogled i nastavila da upliće svilastu kosu.
     "Suviše zatežeš", požalila se Gvenvir. Morgana se brzo izvinila i naterala šake da se opuste. Artur je tada bio samo dečak, a ona je bila devica. Lanselet - je li dao Gvenviri ono što je njoj uskratio, ili se kraljica zadovoljila onim detinjastim milovanjima? Ma koliko pokušavala, Morgana nije uspevala da izbaci iz uma strašne slike koje su je proganjale, ali nastavila je da upliće kosu, lica pretvorenog u masku.
     "Evo, to će držati - daj mi srebrnu šnalu", rekla je, pričvršćujući poslednje pramenove. Gvenvir se ogledala, oduševljena, u bakarnom ogledalu koje je bilo jedna od njenih dragocenosti. "Divna je, draga sestro - puno ti hvala", rekla je, okrenuvši se i zagrlivši Morganu, koja se ukočila u njenom zagrljaju.
     "Ne zahvaljuj se - lakše je napraviti frizuru drugome nego sebi", rekla je Morgana. "Čekaj, šnala će ispasti..." i brzo ju je ponovo namestila. Gvenvir je blistala, bila je divna - i Morgana joj je uzvratila zagrljaj, naslonivši na trenutak svoj obraz na njen. Tog časa joj se činilo dovoljno da samo dodirne tu lepotu, pa da i na nju pređe malo ljupkosti. A onda se opet setila šta joj je Lanselet rekao. Nisam ništa bolja od njega, pomislila je. I ja gajim čudne i naopake želje, i otkuda mi pravo da ikoga prezirem?
     Zavidela je kraljici, koja se srećno smejala dok je naređivala Eleni da u njenim sanducima potraži pehare za nagradu pobednicima turnira. Gvenvir je jednostavna i otvorena, nikada je ne muče takve mračne misli; Gvenvirine tuge su jednostavne, tuge i jadi svake žene, strah za muževljev život, tuga zbog toga što nema decu - jer i pored amajlije nije bilo ni traga od trudnoće. Ako jedan muškarac nije uspeo da joj napravi dete, sasvim verovatno nisu uspela ni dvojica, otrovno je pomislila Morgana.
     Gvenvir se smešila. "Da siđemo? Nisam pozdravila goste - kralj Urijens je došao iz Severnog Velsa, sa svojim odraslim sinom. Da li bi volela da budeš kraljica Velsa, Morgana? Čula sam da će Urijens zamoliti kralja da mu nađe ženu..."
     Morgana se nasmejala. "Misliš da bih mu bila dobra kraljica zato što najverovatnije ne bih mogla da mu rodim sina koji bi bio Avalohov konkurent za presto?"
     "Istina, verovatno si prestara da prvi put rađaš", rekla je Gvenvir, "ali ja se i dalje nadam da ću moći da podarim svom kralju i gospodaru naslednika." Gvenvir nije znala da Morgana već ima dete, i nikada to neće ni saznati.
     Ali to je smetalo Morgani.
     Artur bi trebalo da zna da ima sina. On krivi sebe što Gvenvir ne rađa - trebalo bi da zna makar svog mira radi. A ako se desi da Gvenvir uopšte ne rodi, onda kralj ipak ima naslednika. Niko ne mora znati da ga je rodila njegova sestra. A Gvideon je potomak kraljevske loze Avalona. Sada je dovoljno odrastao da pođe u Avalon i postane druid. Zaista je trebalo da odem i pogledam ga, davno pre ovog dana...
     "Slušajte", rekla je Elena, "čuju se fanfare u dvorištu - stigao je neko važan, i moramo da požurimo - jutros se u crkvi služi misa."
     "I Garet će postati vitez", rekla je Gvenvir. "Šteta što Lot nije doživeo da vidi svog najmlađeg sina kao viteza..."
     Morgana je slegnula ramenima. "On nije preterano uživao u Arturovom društvu, kao ni Artur u njegovom." Tako, pomislila je, Lanseletov štićenik postaće vitez; a onda se setila šta joj je Lanselet pričao o obrednom bdenju pred proglašenje - o podsmevanju Misterijama. Je li moje da razgovaram sa Arturom o njegovim dužnostima prema Avalonu? U bitku na planini Badon poneo je sliku Device Marije; odbacio je zastavu sa zmajem; a sada je jednu veliku Misteriju predao u ruke hrišćanskih sveštenika. Posavetovaću se sa Talesinom...
     "Moramo da siđemo", rekla je Gvenvir dok je oko pojasa pričvršćivala pojas sa džepovima, nameštajući ključeve. Delovala je fino i otmeno sa novom frizurom, u haljini boje šafrana; Elena je nosila zelenu haljinu, a Morgana crvenu. Sišle su niz stepenište i pridružile se skupu pred crkvom. Gaven je pozdravio Morganu kao rođaku, a potom se naklonio pred kraljicom. Iza njega je primetila poznato lice i malo se namrštila, pokušavajući da se seti gde je ranije srela tog viteza; bio je visok, krupan, bradat, plav gotovo kao Saksonac ili severnjak, a onda se setila: Balanov usvojeni brat, Balin. Hladno mu se naklonila. On je glupa, uskogruda budala, ali ipak je u srodničkim vezama sa Vivijen preko tog usvojenja, a Vivijen je njena najbliža i najdraža rođaka.
     "Pozdravljam vas, ser Baline."
     On se malo namrštio, ali setio se lepog ponašanja. Nosio je izbledeo i odrpan kaput; očito je doputovao izdaleka i nije imao vremena da se presvuče i osveži. "Idete li na misu, gospo Morgana? Jeste li odbacili varke Avalona i odrekli se tog zlog mesta, i prihvatili našeg Gospoda i spasitelja Hrista, gospo?"
     Morgani je to pitanje predstavljalo uvredu, ali nije to rekla. Oprezno se masmešila. "Idem na misu da vidim kako će našeg rođaka Gareta proizvesti u viteza." Kao što se i nadala, to je navelo Balina da promeni temu.
     "Gavenov mlađi brat. Balan i ja ga poznajemo slabije od ostalih", rekao je. "Teško je misliti na njega kao na odraslog - uvek mi se čini da je još onaj mališa koji je poplašio konje na dan Arturovog venčanja, pa je Galahad umalo poginuo." Morgana se setila da je to Lanseletovo pravo ime - pobožni Balin se svakako plašio da izgovori ono drugo. Naklonio joj se i ušao u crkvu; Morgana ga je gledala, idući za Gvenvir, i mrštila se. Na njegovom licu video se fanatizam, i bilo joj je sasvim milo što Vivijen nije ovde, mada su oba Gospina sina bila ovde - i Lanselet i Balan; oni bi svakako mogli da spreče neku ozbiljniju nevolju.
     Crkva je bila iskićena cvećem, a ljudi su odreda nosili blistave svečane odore, pa su i sami ličili na gomilu cveća. Garet je nosio belu lanenu tuniku, a Lanselet, odeven u purpur, klečao je kraj njega - i primetila je koliko su različiti u još nečemu: Garet je bio srećan i nedužan, a Lanselet žalostan i izmučen. No, dok je klečeći slušao sveštenika koji je čitao o Duhovima, delovao je smireno, potpuno različito od onog izmučenog čoveka koji joj je otvorio dušu.
     "...i kada dan Duhova bi okončan, okupiše se svi na jednom mestu; i tada sa neba dopre zvuk silnog vetra, koji ispuni čitavu kuću u kojoj su se našli. I pojaviše se jezici kao od vatre, koji se podeliše i opkoliše svakog od njih. I svi behu ispunjeni Svetim Dahom, i počeše da govore drugim jezicima, jer Sveti Duh im to dade. U to vreme živehu u Jerusalimu čisti Jevreji, od svih naroda pod kapom nebeskom; i kada se taj zvuk zbi, mnoštvo ih dođe, zbunjeno, jer svaki ih slušaše kako govore na njegovom jeziku. A delovahu kao da izgubiše razum, govoreći jedni drugima: ' Gle! Nisu li ti propovednici Galilejci? Kako to da ih svaki od nas čuje kao da govore našim jezikom? Parćani, Medi, Elamiti i ljudi iz Mesopotamije, iz Judeje i Kapadokije, Azije, Frigije i Pamfilije, i gosti iz Rima, Jevreji, Krićani i Arapi; a čujemo ih kao da govore našim jezikom.' I svi behu zapanjeni, pitajući se šta to znači. Tada apostol Petar podiže glas i reče im: 'Judejci, i svi vi ostali, čujte moje reči; ovi ljudi nisu pijanice kao što mislite, jer tek je treći čas; nego je ovo kao što prorok Isaija reče: Bog reče, u poslednjim danima sveta, poslaću svoj Duh u sva tela, i vaše će kćeri prorokovati, i vaši sinovi imaće vizije, a starci će sanjati snove.'
     Morgana je klečala i razmišljala. Pa, oni su, zapravo, stekli Vid i nisu ga shvatili. I nisu ni želeli da shvate; njima je to samo dokazivalo da je njihov Bog veći od ostalih. Sveštenik je sada pričao o poslednjim danima sveta, kako će Bog deliti darove vizija i prorokovanja, ali pitala se zna li iko od ovih hrišćana koliko su ti darovi obična stvarr. Svako može savladati te moći kada mu se valjano pokaže kako. Ali to bi značilo da ne bi želeli da zadivljuju mase svojim veštinama. Druidi koriste svoje moći da čine pojedinačna dobra, a ne da okupljaju publiku!
     Kada su vernici počeli da prilaze kako bi dobili hleb i vino u znak sećanja na mrtve, Morgana je odmahnula glavom i povukla se, mada je Gvenvir pokušala da je povuče napred; ona nije hrišćanka i nije htela da se pretvara.
     Kasnije, pred crkvom, posmatrala je svečanost kad je Lanselet isukao mač i dodirnuo njime Gareta, govoreći svojim čvrstim, melodičnim, ozbiljnim glasom: "Ustani sada, Garete, Arturov viteže, koji si sada postao brat svima nama ovde, i svakom vitezu iz naše družine. Ne zaboravi da braniš svog kralja, i da živiš u miru sa svim vitezovima Arturovim i svim miroljubivim svetom, i uvek se seti da ratuješ protiv zla i da braniš one kojima je potrebna zaštita."
     Morgana se setila kako je Artur primio Ekskalibur iz Gospinih ruku. Bacila je pogled na njega, pitajući se seća li se i on toga, i da li je zato ustanovio ovu ceremoniju, kako bi mladići, proizvedeni pred njim u vitezove, imali čega se de sećaju. Možda ovo ipak nije ismevanje svetih Misterija, nego pokušaj da se očuvaju što je bolje moguće... ali zašto da se to čini u crkvi? Hoće li doći dan kada neće primati one koji nisu pravi hrišćani? Tokom službe, Garet i njegov rođak i zaštitnik Lanselet prvi su primili hleb i vino, čak i pre kralja. Zar to ne znači da će primanje u vitezove postati crkveni obred? Lanselet nije imao prava da to čini; on nije ništa upućeniji u Misterije od ostalih. Da li je ovo kaljanje ili iskren pokušaj da se Misterije uvedu u srce i dušu čitavog dvora? Nije znala odgovor.
     Posle službe nastupila je pauza pre turnira. Morgana je pozdravila Gareta i predala mu svoj poklon, fini pojas od bojene kože, o kome je mogao da nosi mač i bodež. On se sagnuo da je poljubi.
     "Oh, kako si porastao, maleni - verujem da te majka ne bi prepoznala!"
     "Svima nam se to dešava, draga rođako", nasmešio se Garet. "Ne verujem da bi i ti prepoznala svog sina!" Utom su ga opkolili drugi vitezovi, gurajući se da ga pozdrave i čestitaju mu; Artur je sklopio ruke i obratio mu se takvim glasom da je Garet sav sinuo.
     Morgana je primetila da je Gvenvir oštro posmatra. "Morgana, šta je to Garet rekao - tvoj sin?"
     Morgana je oštro odgovorila. "Ako ti nikad nisam poverila da ga imam, snajo, to je zbog tvoje vere. Rodila sam sina Boginje, posle obreda kraj Beltanskih vatri. Usvojen je na Lotovom dvoru; nisam ga videla otkako je napunio godinu. Jesi li sad zadovoljna, ili ćeš svima ispričati moju tajnu?"
     "Ne", odgovorila je Gvenvir, prebledevši. "Kolika je to tuga sigurno bila, napustiti svoje dete! Žao mi je, Morgana; neću reći čak ni Arturu - i on je hrišćanin i zgrozio bi se."
     Nemaš pojma koliko bi se zgrozio, mračno je pomislila Morgana. Srce joj je ubrzano tuklo. Može li Gvenvir da čuva njenu tajnu? Sada ih je već suviše mnogo znalo za to!
     Fanfare su objavile početak turnira; Artur je pristao da se ne prijavljuje za borbe, jer niko nije želeo da napada svog kralja, ali jednu stranu u velikom boju vodiće Lanselet, kao kraljev miljenik, a druga je kockom pripala Urijensu od Severnog Velsa, krupnom čoveku odavno zašlom u srednje godine, ali i dalje snažnom i mišićavom. Kraj njega je bio njegov drugi sin, Akolon. Dok je Akolon navlačio rukavice, Morgana je primetila da je otkrio podlaktice; na njima je nosio plave tetovirane zmije. Znači, prošao je ispit na Ostrvu zmaja!
     Gvenvir se svakako šalila kada joj je predlagala udaju za kralja Urijensa. Ali Akolon - on bi bio sasvim prikladan muž; ne računajući Lanseleta, svakako je bio najprivlačniji muškarac na bojnom polju. Morgana je uhvatila sebe kako se divi njegovoj veštini sa oružjem. Hitar i dobro građen, kretao se sa priodnom lakoćom čoveka kome su takve vežbe sasvim obične i koji je od detinjstva rukovao oružjem. Ranije ili kasnije, Artur će odlučiti da je uda; ako je ponudi Akolonu, da li bi odbila?
     Posle nekog vremena pažnja joj je popustila. Većina žena je odavno prestala da gleda bitku; radije su ćaskale o spletkama i vestima koje su čule; neke su igrale kocke na svojim zaklonjenim sedištima; samo nekolicina je pažljivo gledala, jer su uložile trake, šnale ili novčiće u opkladu na svoje muževe, braću ili dragane.
     "Uopšte se ne vredi kladiti", nezadovoljno je rekla jedna od njih, "kad ionako znamo da će Lanselet pobediti; uvek je tako."
     "Hoćeš da kažeš da nepošteno pobeđuje?" upitala je Elena neprijateljski, a nepoznata žena je požurila da odgovori. "Nikako. Ali trebalo bi da u ovakvim prilikama ostane po strani, jer ionako niko ne može da ga pobedi."
     Morgana se nasmejala. "Videla sam onog mladog Gareta, Gavenovog brata, kako ga glavačke baca u prašinu", rekla je, "a on je to sasvim lepo primio. Ali ako hoćeš, ulažem u opkladu purpurnu vrpcu da će nagradu odneti Akolon, da će pobediti čak i Lanseleta."
     "Dogovoreno", rekla je žena, i Morgana je na to ustala. "Ne volim da gledam muškarce kako se mlate zabave radi - bilo je toliko pravih bitaka da se umorim kad samo čujem za njih." Klimnula je glavom Gvenviri. "Sestro, mogu li da odem u dvoranu i proverim je li sve spremno za gozbu?"
     Gvenvir je klimnula glavom u odgovor, i Morgana je zašla iza sedišta i uputila se ka glavnom dvorištu. Velika kapija bila je otvorena, a na straži je ostalo svega nekoliko vojnika koji nisu želeli da učestvuju na turniru. Morgana je pošla u zamak i nikada nije shvatila kakvo predosećanje ju je okrenulo ka kapiji, niti zašto je stajala i gledala dva jahača kako se približavaju, kad je bilo jasno da su to samo zakasneli učesnici slavlja. Ali kada su se primakli, naježila se od predosećanja, a onda se dala u trk, i kad su projahali kroz kapiju, već je glasno plakala. "Vivijen", kriknula je, a onda je zastala, plašeći se da se baci u zagrljaj svojoj rođaci; umesto toga, kleknula je u prašinu i pognula glavu.
     Blagi, poznati glas, nimalo promenjen, upravo onakav kakav je čula u snovima, nežno je rekao: "Morgana, drago moje dete, to si ti! Koliko sam godina želela da te vidim. Hajde, hajde, mila, nikada ne moraš da klečiš preda mnom."
     Morgana je podigla lice, ali suviše je drhtala da bi mogla da ustane. Vivijen, lica zaklonjenog sivim velovima, naginjala se nad njom; pružila joj je ruku, koju je Morgana poljubila, a onda ju je podigla u zagrljaj. "Mila, koliko dugo..." rekla je, a Morgana se bezuspešno trudila da ne plače.
     "Toliko sam brinula zbog tebe", rekla je Vivijen, čvrsto stežući Morganu za ruku dok su išle ka ulazu. "Povremeno bih te videla, tek jedva, u jezercu - ali sad sam stara, i vrlo retko mogu da koristim Vid. Ipak, znala sam da si živa, da nisi umrla na porođaju, niti daleko preko mora... Čeznula sam da te vidim, malena." Glas joj je bio nežan kao da nikada nije bilo svađe među njima, i Morganu su zapljusnula stara osećanja.
     "Čitav dvor je na turniru. Morgozin najmlađi sin je jutros proglašen za viteza", rekla je. "Mislim da sam morala znati da dolaziš..." A onda se setila sinoćnjeg trenutka Vida; zaista je znala. "Zašto si došla, Majko?"
     "Mislila sam da si čula kako je Artur izdao Avalon", rekla je Vivijen. "Kevin je razgovarao sa njim u moje ime, ali bez uspeha. I zato sam došla da se pojavim pred njegovim prestolom i da zahtevam pravdu. Niži kraljevi u Arturovo ime zabranjuju staru veru, sveti gajevi se uništavaju, čak i u zemlji kojom vlada Arturova žena po nasleđu, a Artur nije učinio ništa..."
     "Gvenvir je preterano pobožna", promrmljala je Morgana i osetila da joj se usne prezrivo grče; da, pobožna je, a ipak je primila u postelju muževljevog rođaka i miljenika, uz dozvolu svog pobožnog kralja! Ali sveštenica Avalona ne prenosi dalje tajne koje joj se povere.
     Vivijen kao da joj je pročitala misli. "Ne, Morgana", rekla je, "ali možda će doći ćas kada će neka tajna postati oružje kojim ću naterati Artura da se drži zakletve. Jednu takvu već imam, ali tebe radi, dete, neću je koristiti na ovom dvoru. Reci mi..." Osvrnula se. "Ne, ne ovde. Povedi me nekuda gde ćemo nasamo razgovarati, i gde mogu da se osvežim i uredim kako bih dostojno stala pred Artura na njegovoj velikoj gozbi."
     Morgana ju je povela u sobu koju je delila sa Gvenvirinim gospama, jer sve su bile na turniru; sluge su takođe otišle, pa je sama donela Vivijeni vodu za umivanje, i vino, i pomogla joj da promeni prašnjavu odeću, otrcanu od puta.
     "U Lotiji sam videla tvog sina", rekla je Vivijen.
     "Rekao mi je Kevin." U srcu je osetila stari bol - znači, Vivijen je ipak dobila od nje ono što je htela: sina iz dvostruke kraljevske loze, za Avalon. "Hoćeš li u Avalonu od njega načiniti druida?"
     "Prerano je da bi se znalo od čega je stvoren", rekla je Vivijen. "Bojim se da je predugo bio ostavljen Morgozi. No, svejedno mora da ostane u Avalonu, kako bi bio odan starim bogovima, pa ako Artur nastavi da krši svoj zavet, moći ćemo da ga podsetimo kako postoji sin Pendragonove krvi koji će preuzeti njegovo mesto - nećemo trpeti kralja tiranina, koji primorava narod da poštuje tog njihovog boga robovanja, greha i stida! Mi smo ga doveli na Uterov presto, mi ćemo ga i srušiti ako uzmoramo, i utoliko pre ako postoji neko iz drevne kraljevske loze Avalona, sin Boginje, koji će ga zamenti. Artur je dobar kralj, i nerado bih mu pretila time; ali ako budem morala, pretiću - Boginja će me voditi."
     Morgana se stresla; hoće li njeno dete dovesti do smrti rođenog oca? Odlučno je odvratila lice od Vida. "Mislim da Artur neće toliko izdati Avalon."
     "Neka Boginja učini da bude tako", rekla je Vivijen, "ali i tada hrišćani ne bi prihvatili sina začetog u obredima Beltana. Moramo čuvati Gvideonu mesto blizu prestola, kako bi mogao da bude naslednik svog oca, i jednog dana ćemo ponovo imati kralja rođenog preko Avalona. Pazi, Morgana, hrišćani bi smatrali da je tvoj sin rođen u grehu; ali pred Boginjom on je najvišeg mogućeg roda, jer i majka i otac potiču od nje - on je svet, a ne zao. I mora i sam početi da tako misli o sebi, a ne da ga zalude sveštenici koji bi mu rekli da je njegovo začeće i rođenje sramotno." Pogledala je Morganu pravo u oči. "Misliš li i dalje da je sramotno?"
     Morgana je pognula glavu. "Uvek si mogla da mi čitaš iz srca, rođako."
     "Igrena je kriva", rekla je Vivijen, "a i ja, što smo te ostavile sedam godina na Uterovom dvoru. Onog dana kad sam shvatila da si rođena za sveštenicu, trebalo je da te odvedem odande. Ti si sveštenica Avalona, drago dete, zašto se nikada nisi vratila?" Okrenula se sa češljem u ruci, a dugačka, seda kosa visila joj je preko lica.
     Morgana je odgovorila šapatom, dok su joj se suze slivale kroz čvrsto stegnute kapke. "Ne mogu, ne mogu, Vivijen. Pokušala sam - nisam mogla da nađem put." Obuzelo ju je poniženje i stid zbog toga, i glasno je zaplakala.
     Vivijen je spustila češalj i privila Morganu na grudi, držeći je i njišući kao dete. "Mila, mila moja devojčice, ne plači, ne plači... Da sam znala, dete, došla bih po tebe. Ne plači sada - sama ću te povesti nazad, poći ćemo zajedno kada predam Arturu svoju poruku. Povešću te sa sobom pre nego što mu padne na pamet da te uda za nekog tupoglavog hrišćanskog magarca... da, da, dete, vratićeš se u Avalon... poći ćemo zajedno..." Obrisala je Morganino vlažno lice svojim velom. "Hajde, sad mi pomozi da se obučem, tako da mogu da stanem pred svog rođaka, Vrhovnog kralja..."
     Morgana je duboko uzdahnula. "Da, hajde da ti upletem kosu, Majko." Pokušala je da se nasmeje. "Jutros sam očešljala i kraljicu."
     Vivijen ju je odvojila od sebe i ljutito je pogledala. "Zar je Artur odredio tebe, sveštenicu Avalona i princezu po rođenju, da budeš služavka njegove žene?"
     "Ne, ne", brzo je rekla Morgana, "poštuju me koliko i samu kraljicu - uredila sam Gvenviri kosu samo iz prijateljstva; i ona bi uredila moju, ili bi mi zakopčala haljinu, kao sestra sestri."
     Vivijen je odahnula sa olakšanjem. "Ne bih volela da te ne poštuju. Ti si majka Arturovog sina. On mora naučiti da te poštuje zbog toga, baš kao i Leodegrancova kćer..."
     "Ne!" uzviknula je Morgana. "Ne, preklinjem te - Artur ne sme da zna, ne sme da sazna pred čitavim dvorom - slušaj me, majko", molila je, "svi oni su hrišćani. Zar da me posramiš pred njima?"
     "Mora naučiti da ne misli ružno o svetim stvarima!" neumoljivo je uzvratila Vivijen.
     "Ali hrišćani vladaju ovom zemljom", rekla je Morgana, "a to ne možeš izmeniti sa svega nekoliko reči..." U sebi se pitala da li je Vivijen zbog poodmaklih godina izgubila mudrost. Nije bilo načina da se samo tako zatraži ponovno uspostavljanje starih prava Avalona, čime bi bilo izbrisano dvesta godina hrišćanstva. Sveštenici bi je oterali sa dvora kao ludakinju i nastavili kao i dosad. Vivijen se svakako dovoljno razume u vladanje da bi to znala! I zaista, Vivijen je klimnula glavom. "U pravu si, treba polako da radimo", rekla je. "Ali moramo makar podsetiti Artura na obećanje da će štititi Avalon, a o detetu ću razgovarati sa njim nasamo, jednog dana. Ne možemo ga glasno pomenuti pred neznalicama."
     Morgana je pomogla Vivijeni da uredi kosu i da se obuče u dostojanstvenu odeždu sveštenice Avalona, spremne za veliku svečanost. Ubrzo potom začule su zvuke koji su govorili da je turnirska bitka okončana. Ovog puta će nagrade svakako biti predate unutra, tokom gozbe; pitala se da li ih je opet Lanselet osvojio sve odreda u čast svog kralja. Ili možda kraljice, mračno je pomislila. I ko bi to nazvao čašću?
     Spremile su se da napuste odaju, i kad su prošle kroz vrata Vivijen joj se nežno obratila. "Hoćeš li se vratiti u Avalon sa mnom, drago dete?"
     "Ako me Artur pusti..."
     "Morgana, ti si sveštenica Avalona, i ne moraš tražiti dozvolu, čak ni od Vrhovnog kralja, da ideš kuda poželiš. Vrhovni kralj je vođa u boju - on ne poseduje živote svojih podanika, pa čak ni podređenih kraljeva, kao oni istočnjački tirani koji misle da im pripada čitav svet i životi svih muškaraca i žena u njemu. Reći ću mu da si mi potrebna u Avalonu, pa ćemo videti šta će odgovoriti na to."
     Morgana je osetila da je guše suze. Oh, vratiti se u Avalon, otići kući... ali čak i dok je držala Vivijen za ruku, nije mogla da poveruje da će se vratiti tamo. Kasnije će reći Znala sam, znala sam, i shvatiće očajanje i predosećanje koje ju je zahvatilo na te reči, ali ovog časa bila je sigurna da su to samo njeni strahovi, osećanje da nije dostojna onoga što je svojom voljom odbacila.
     A onda su sišle u Arturovu veliku salu, gde se održavala gozba na Duhove.
     Ovo je Kamelot, pomislila je Morgana, kao da ga ranije nije videla i kao da ga možda više nikada neće videti. Veliki Okrugli sto, Leodegrancov venčani dar, sada je bio postavljen u salu koja mu je odgovarala po veličanstvenosti; zidovi su bili prekriveni svilom i zastavama, a zbog veštog rasporeda, pogled je smesta skretao ka mestu gde je sedeo Artur, na prestolu u dnu sale. Danas je kraj njega i kraljice sedeo Garet, a svi ostali vitezovi su bili oko njih, u finoj odeći i sa blistavim oružjem, dok su gospe bile lepe kao cveće. Jedan za drugim prilazili su niži kraljevi, i svaki bi kleknuo pred Artura i izneo mu darove; Morgana je posmatrala Arturovo lice, ozbiljno i nežno. Bacila je pogled na Vivjnan - svakako i ona vidi da je Artur izrastao u dobrog kralja, da ga niko ne može potcenjivati, čak ni Avalon i druidi. Ali otkuda njoj pravo da presuđuje između Artura i Avalona? Osetila je poznati, stari nemir, kao u ono vreme kada je u Avalonu učila da otvori um pred Vidom kako bi ga koristila, i uhvatila sebe kako, ko zna zašto, želi da je Vivijen ostala stotinama milja odatle.

     Pogledala je okupljene vitezove - Gaven, plavook i snažan kao buldog, smešio se na svog najmlađeg brata; Garet je sijao kao tek prekovano zlato. Lanselet je bio mračan i divan, i kao da su mu musli odlutale na drugi kraj sveta. Pelinor, sed i nežan, a uz njega njegova kćer Elena, koja ga je posluživala.
     A onda je Arturovom prestolu prišao neko ko nije bio vitez. Morgana ga nije videla ranije, ali primetila je da ga je Gvenvir prepopznala i zgrčila se.
     "Ja sam jedini živi sin kralja Leodegranca", rekao je on, "i brat tvoje kraljice, Arture. Zahtevam da priznaš moje pravo na Letnju Zemlju."
     "Na ovom dvoru se ne zahteva, Meleagrante", mirno je rekao Artur. "Razmotriću tvoju molbu i posavetovaću se sa kraljicom, i može biti da ću pristati da te proglasim za njenog namesnika. Ali ne mogu sada da donesem odluku."
     "Onda možda neću ostati da je čekam!" povikao je Meleagrant. Bio je ogroman rastom, a na gozbu je došao ne samo sa mačem i bodežom, nego i sa ogromnom bronzanom bojnom sekirom; bio je odeven u loše uštavljene kože i krzno, i delovao je divlje i bezočno kao neki saksonski razbojnik. Njegova dvojica pratilaca izgledala su još gore. "Ja sam jedini živi Leodegrancov sin."
     Gvenvir se nagnula da nešto šapne Arturu. "Moja gospa mi kaže", rekao je on, "da je njen otac poricao da te je začeo. Budi siguran da ćemo pažljivo razmisliti o celoj stvari, i ako je tvoja molba valjana, uslišićemo je. Za sada, ser Meleagrante, molim te da imaš poverenja u moju odluku i da mi se pridružiš na gozbi. Razgovaraćemo sa mojim savetnicima i učiniti najpravednije što se može."
     "Do đavola sa gozbom!" ljutito je povikao Meleagrant. "Nisam došao ovamo da se gostim đakonijama, da gledam gospe i da se divim odraslim ljudima koji se zabavljaju kao dečaci! Kažem ti, Arture, ja sam kralj te zemlje, i ako se usudiš da me odbiješ, utoliko gore po tebe - i po tvoju gospu!"
     Položio je ruku na držalje svoje ogromne sekire, ali Kaj i Garet stvorili su se u trenu kraj njega i zavrnuli mu obe ruke iza leđa.
     "U kraljevoj sali se ne poteže oružje", grubo je rekao Kaj, a Garet mu je izbio sekiru iz ruke i položio je pred Arturov presto. "Idi na svoje mesto, čoveče, i jedi. Za Okruglim stolom mora da vlada red, i ako je kralj rekao da će postupiti pravedno, ti imaš da čekaš na to!"
     Grubo su ga okrenulli, ali Melagrant je uspeo da im se istrgne. "Dođavola sa vašom gozbom i do đavola sa vašom pravdom! I do đavola sa vašim Okruglim Stolom i svim vitezovima!" Ostavio je sekiru i okrenuo se, udaljivši se korakom od koga se čitava odaja tresla. Kaj je zakoračio za njim, a Gaven je napola ustao, ali Artur mu je dao znak da ponovo sedne.
     "Neka ga", rekao je. "Postaraću se za njega kad dođe vreme. Lanselete, pošto si ti miljenik moje žene, možda će tebi biti određeno da se obračunaš sa tim samoživim razbojnikom."
     "Sa zadovoljstvom, kralju moj", rekao je Lanselet, trgavši se kao da je bio zadremao, a Morgana je naslutila da on nema pojma na šta je to upravo pristao. Glasnici na vratima i dalje su objavljivali da svi mogu prići i tražiti pravdu od kralja; nastupila je kratka, smešna pauza, kada je došao neki seljak i ispričao kako se gloži sa susedom oko male vetrenjače na granici između njihovih imanja.
     "I nikako ne možemo da se složimo, ser", rekao je, gužvajući u rukama svoju vunenu kapu, "pa smo rešili, on i ja, da je naš kralj učinio našu zemlju dovoljno bezbednom da u njoj vredi imati vetrenjaču, pa sam rekao da ću doći ovamo, ser, da saslušam vaše mišljenje i da mu se obojica pokorimo."
     Usred dobroćudnog smeha, pitanje je bilo razrešeno; ali Morgana je primetila da se jedino Artur nije smejao, nego je ozbiljno saslušao seljaka, presudio, i da je tek kada mu se ovaj zahvalio i udaljio se, uz mnogo naklona i reči, dozvolio sebi da se nasmeje. "Kaje, postaraj se da mu u kuhinji daju nešto za jelo pre nego što pođe kući, nahodao se dovde." Uzdahnuo je. "Ko je sledeći? Daj Bože da je nešto dostojnije moje mudrosti - hoće li uskoro dolaziti da me pitaju za savete o gajenju konja ili nečem sličnom?"
     "To pokazuje šta oni misle o svom kralju, Arture", rekao je Talesin. "Ali treba da saznaju da se sa time mogu obratiti i lokalnom vlastelinu, i da se postaraš da ti ljudi umeju da dele pravdu u tvoje ime." Podigao je glavu da vidi narednog molioca. "Ali ovo je verovatno vrednije kraljeve pažnje, jer dolazi jedna žena, i to, izgleda, u ozbiljnoj nevolji."
     Artur joj je dao znak da priđe. Bila je mlada, samouverena, ponosna, očito upućena u ponašanje na dvoru. Nije imala pratioca, osim jednog malog, ružnog kepeca, jedva metar visokog, ali širokih ramena i mišićavog, koji je nosio kratku i čvrstu sekiru.
     Naklonila se pred kraljem i ispričala svoju priču. Služila je gospu koja je ostala, kao i mnogi tokom godina ratovanja, sama na svetu; njeno imanje je na severu, blizu drevnog rimljanskog zida koji se proteže miljama, sa propalim tvrđavama i osmatračnicama, sada uglavnom sklonim padu. No, banda petorice braće, pravih razbojnika, obnovila je pet tih utvrđenja i sada su postepeno uništavali čitavu oblast. Jjedan od njih, koji je sebe prozvao Crvenim vitezom od Crvene zemlje, stao je da opseda njenu gospu; a njegova braća su još gora od njega.
     "Crveni Vitez, ha!", rekao je Gaven. "Znam tog gospodina. Borio sam se sa njim kad sam silazio na jug posle poslednje posete Lotovoj zemlji, i jedva sam izvukao živu glavu. Arture, bilo bi dobro poslati vojsku da raščisti te momke - u tom kraju zemlje nema nikakvog zakona."
     Artur se namrštio i klimnuo glavom, ali uto je sa svog mesta ustao mladi Garet.
     "Gospodaru Arture, to je na granici zemlje moga oca. Obećao si mi zadatak - održi obećanje, kralju moj, i pošalji me da pomognem ovoj gospi u odbrani imanja od tih zlikovaca!"
     Mlada žena je pogledala Gareta, za bezbradim blistavim licem, odevenog u belu svilenu tuniku koju je obukao radi proglašenja za viteza, i prsnula je u smeh. "Ti? Pa ti si još dete. Nisam znala da je veliki Vrhovni kralj počeo da prima naprednu decu da ga služe za stolom!" Garet je pocrveneo kao dete. On je zaista dopunjavao kraljev pehar - to su radili mnogi dečaci plemenitog porekla, usvojeni na dvoru. Garet se još nije dosetio da mu to više nije dužnost, a Artur, koji je voleo mladića, nije mu prebacio zbog toga.
     Žena se uspravila. "Kralju i gospodaru moj, došla sam da zamolim da odredite jednog ili više svojih čuvenih vitezova kako bi pobedili tog Crvenog Viteza - Gavena, Lanseleta ili Balina, jednog od onih koji su čuveni kao borci protiv Saksonaca. Zar ćete pustiti da me vaša posluga ismeva?"
     "Vitez Garet nije više posluga, madam", rekao je Artur. "On je brat Gavenov, i obećava da će postati jednako dobar vitez kao i njegov brat, ako ne i bolji. Zaista sam mu obećao prvi pohod koji mogu da mu dodelim i poslaću ga sa vama. Garete", nežno je rekao, "naređujem ti da pođeš sa ovom gospom, da je čuvaš od opasnosti na putovanju, a kada stignete u njenu zemlju, da joj pomogneš da upriliči odbranu od tih razbojnika. Ako ti ustreba pomoć, pošalji mi glasnika, ali ona svakako ima dovoljno vojnika - treba im samo neko vešt i vičan strategiji, a to si naučio od Kaja i Gavena. Madam, dodelio sam dobrog čoveka da vam pomogne."
     Nije se usudila da odgovori samom kralju, ali se ljutito namrštila na Gareta. "Zahvaljujem se, gospodaru Arture", rekao je on. "Uteraću strah u kosti razbojnicima koji seju strah po našim granicama." Naklonio se Arturu i okrenuo se prema gospi, ali ona mu je okrenula leđa i žurno izišla iz sale.
     "On je premlad za ovo, ser", tiho je rekao Lanselet. "Zar nije trebalo da pošalješ Balana ili Balina, ili nekoga iskusnijeg?"
     Artur je odmahnuo glavom. "Zaista mislim da Garet može ovo da izvede, i više bih voleo da nijedan od mojih vitezova ne bude popularniji od drugih - ova gospa bi morala da bude zadovoljna što je dobila viteza koji će pomoći njenom narodu."
     Artur se zavalio u sedištu i dao Kaju znak da mu napuni tanjir. "Deljenje pravde izaziva glad. Zar nema više molilaca?"
     "Ima još jedan, gospodaru Arture", rekla je tiho Vivijen i ustala sa mesta gde je sedela, među kraljičinim gospama. Morgana je pokušala da ustane sa njom, ali Vivijen ju je jednim pokretom vratila na stolicu. Delovala je viša nego što je bila, jer se držala veoma uspravno. A u tome je učestvovao i sjaj - sjaj Avalona... njena kosa, potpuno seda, bila joj je upletena visoko nad čelom; na boku je nosila mali srpoliki nož, nož sveštenice, a na čelu joj je blistao znak Boginje, plavi polumesec.
     Artur ju je na trenutak gledao, iznenađen, a onda ju je prepoznao i dao joj znak da priđe.
     "Gospo od Avalona, odavno niste počastvovali ovaj dvor svojim prisustvom. Hodi da sedneš kraj mene, rođako, i reci mi kako ti mogu pomoći."
     "Ukazujući poštovanje Avalonu, kao što si se zakleo da ćeš činiti", rekla je Vivijen. Glas joj je bio vrlo jasan i dubok, a pošto je bio glas sveštenice, mogao se čuti i u najdaljim uglovima sale. "Kralju moj, tražim da pogledaš mač koji i sada nosiš i da se setiš onoga ko ti ga je predao u ruke, kao i onoga na šta si se zakleo..."
     Godinama potom, sve što se desilo tog dana bilo je nadugačko i naširoko prepričavano, ali ni dvoje od nekoliko stotina prisutnih nije moglo da se složi šta se prvo desilo. Morgana je videla kako Balin ustaje i juri napred, i videla ga je kako grabi veliku sekiru koju je Meleagrant ostavio pred prestolom, a potom je nastupila gužva i vika, i začula je sopstveni vrisak kada se sekira sručila naniže. Ali nije videla sam udarac, nego samo Vivijeninu sedu kosu iznenada obojenu krvlju, i Vivijen kako pada bez glasa.
     A onda su svi počeli da viču; Lanselet i Gaven su ščepali Balina, koji im se otimao; Morgana je izvuklaj bodež i jurnula, ali Kevin ju je čvrsto uhvatio svojim deformisanim prstima.
     "Morgana, Morgana, ne, prekasno je..." rekao je, glasa izobličenog od jecaja. "Ceridven! Majko Boginjo...! Ne, ne, ne gledaj je sada, Morgana..."
     Pokušao je da je okrene, ali Morgana je ukočeno stajala, kao da se skamenila, i slušala Balina kako urla.
     "Pogledajte gospodara Talesina!" iznenada je rekao Kaj. Starac je ležao skljokan na stolici. Kaj se sagnuo da ga pridigne, a onda se, uz tiho izvinjenje Arturu, mašio kraljevog pehara kako bi usuo malo vina starcu u usta. Kevin je ostavio Morganu i nespretno se probio do vremešnog druida, gde se nagnuo nad njim. Treba da mu priđem, pomislila je Morgana, ali noge kao da su joj srasle sa podom, nije mogla ni da se makne. Zurila je u onesvešćenog starca, kako ne bi morala da pogleda užasnu crvenu mrlju na podu, jer bile su natopljene i haljine i kosa i dugački ogrtač. U svom poslednjem času Vivijen je ščepala svoj mali srpoliki nož. I sada joj je ruka tu počivala, umrljana njenom sopstvenom krvlju - bilo je tako mnogo krvi, tako mnogo. Lobanja - lobanja joj je bila rascepljena, i svuda je bila krv - krv na prestolu, prolivena kao kad se žrtvuje životinja, tu u podnožju Arturovog prestola...
     Arturu se najzad povratio glas. "Ti, zločinče", promuklo je rekao, "šta si to učinio? To je ubistvo, hladnokrvno ubistvo pred samim prestolom tvog kralja..."
     "Ubistvo, kažeš?" odgovorio je Balin izobličenim glasom. "Da, ona je bila najgori ubica u ovom kraljevstvu, zaslužila je da umre deset puta - oslobodio sam tvoje kraljevstvo jedne pokvarene, zle čarobnice, kralju moj!"
     Artur je bio više ljut nego žalostan. "Gospa od Jezera mi je bila prijatelj i dobročinilac! Kako se usuđuješ da tako govoriš o mojoj rođaki, o onoj koja mi je pomogla da sednem na presto?"
     "Pozivam gospodara Lanseleta da posvedoči kako je ona izazvala smrt moje majke", rekao je Balin, "dobre i pobožne hrišćanke, po imenu Priscila, koja je usvojila i odgajila njegovog brata Balana! A ubila je moju majku, tvrdim da ju je ubila svojim zllim činima..." Lice mu se grčilo; iako ogroman rastom, počeo je da plače kao dete. "Ubila je moju majku, kažem vam, i osvetio sam joj se, kao što pristoji svakom vitezu!"
     Lanselet je užasnuto zatvorio oči, lice mu se grčilo, ali nije plakao. "Gospodaru Arture, život ovog čoveka pripada meni! Dozvoli mi da osvetim svoju majku..."
     "I sestru moje majke", rekao je Gaven.
     "I moje", dodao je Gaheris.
     Morgana se najzad trgla iz transa. "Ne, Arture!" povikala je. "Daj ga meni! Ubio je Gospu od Jezera pred tvojim prestolom, dozvoli da žena iz Avalona osveti krv Avalona - gledaj kako gospodar Talesin leži bez svesti, to je kao da je ubio i tvog dedu..."
     "Sestro, sestro..." Artur je pružio ruke ka Morgani. "Ne, ne, sestro... ne, daj mi taj bodež..."
     Morgana je stajala, odmahujući glavom i čvrsto držeći bodež. Talesin je iznenada ustao i uzeo ga od nje drhtavim staračkim prstima. "Ne, Morgana. Ne prolivajmo još krvi - Boginja zna, to je dovoljno - njena krv je prolivena kao žrtva za Avalon u ovoj sali..."
     "Žrtva! Da, žrtva Bogu, jer Bog će zgromiti sve ove zle čarobnice i njihove bogove!" drao se Balin kao opsednut. "Dozvoli da ubijem i nju, gospodaru Arture, da očistimo ovaj dvor od njihovih zlih čarolija..." Toliko se otimao da su Lanselet i Gaven jedva uspevali da ga zadrže, pa su dali znak Kaju, koji je prišao da im pomogne kako bi oborili Balina pred presto, a on se otimao i dalje.
     "Tišina!" uzviknuo je Lanselet, osvrćući se. "Upozoravam vas, ako iko dodirne Merlina ili Morganu, odrubiću mu glavu, ma šta Artur rekao na to - da, gospodaru Arture, i umreću od tvoje ruke odmah potom ako poželiš!" Lice mu je bilo izobličeno od gneva i očajanja.
     "Kralju, gospodaru", urlao je Balin, "preklinjem te, dozvoli da pobijem sve čarobnjake i veštice u ime Hrista koji ih sve mrzi..."
     Lanselet je snažno udario Balina preko usta; ovaj je jeknuo i zaćutao, a krv mu je linula iz rasečene usne.
     "S tvojom dozvolom, gospodaru", rekao je Lanselet; otkopčao je svoj bogati plašt i njime nežno pokrio užasno, isceđeno telo svoje majke.
     Artur kao da je lakše disao sad kad se leš više nije video. Samo je Morgana i dalje iskolačenih očiju zurila u beživotnu masu pokrivenu purpurnim ogrtačem koga je Lanselet nosio o praznicima.
     Krv. Krv u podnožju kraljevog prestola. Krv prolivena preko ognjišta... činilo joj se da odnekuda čuje Ravenin vrisak.
     "Postarajte se za gospu Morganu, inače će se onesvestiti", blago je rekao Artur. Morgana je osetila kako joj pomažu da sedne a neko joj je prineo usnama pehar. Pokušala je da ga odgurne, a onda joj se učinilo da čuje Vivijenin glas. Popij. Sveštenica mora čuvati svoju snagu i volju. Poslušno je pila, slušajući Arturov strogi i ozbiljni glas.
     "Baline, ma iz kojih razloga... ne, dosta je, čuo sam sve što si imao da kažeš - ni reč više - ti si ili ludak ili hladnokrvni ubica. Šta god da si rekao, ti si ubio moju rođaku i isukao oružje pred svojim Vrhovnim kraljem na same Duhove. Ipak, neću da te ubiju na mestu - Lanselete, vrati mač."
     Lanselet je vratio mač u kanije. "Učiniću po tvojoj volji, gospodaru. Ali ako ne kazniš ovo ubistvo, molim te za dozvolu da smesta napustim dvor."
     "Oh, kazniću ga." Arturovo lice bilo je mračno. "Baline, jesi li se dovoljno urazumio da me čuješ? Onda čuj svoju sudbinu: Zauvek si prognan sa ovog dvora. Neka telo ove gospe bude pripremljeno i stavljeno na dvokolice, i naređujem ti da ga otpratiš u Glastonberi, i da ispričaš tvoju priču nadbiskupu, i da izvršiš pokajanje koje ti on odredi. Stalno si pominjao Boga i Hrista, ali nijedan hrišćanski kralj ne dozvoljava ličnu osvetu oružjem pred sopstvenim prestolom. Da li si čuo moje reči, Baline, nekadašnji moj viteže?"
     Balin je pognuo glavu. Lanseletov udarac mu je slomio nos; iz usta mu je tekla krv, i govorio je s mukom zbog razbijenih zuba. "Čuo sam, kralju i gospodaru moj. Poći ću." Seo je, pognute glave.
     Artur je dao znak slugama. "Molim vas, pozovite nekoga da ukloni njeno telo..."
     Morgana se otrgla od onih koji su je držali i klekla je kraj Vivijen. "Gospodaru, preklinjem te, dozvoli mi da je pripremim za sahranu..." Trudila se da zadrži suze koje se nije usuđivala da prolije. Ovo nije bila Vivijen, ovo slomljeno, mrtvo telo, ruka nalik na usukanu kandžu koja je još stezala bodež sveštenice. Uzela je bodež, poljubila ga i premestila ga za svoj pojas. Samo će to zadržati.
     Velika, milostiva Majko, znala sam da nikada nećemo zajedno stići u Avalon...
     Neće plakati. Osetila je da Lanselet kleči kraj nje. "Srećom, Balan nije ovde", promrmljao je. "Strašno je izgubiti majku i usvojenog brata u jednom trenutku ludila - ali da je Balan bio ovde, možda se ovo ne bi desilo! Ima li Boga, ima li milosti?"
     Srce ju je bolelo zbog Lanseleta. On se plašio svoje majke i mrzeo ju je, ali i obožavao kao oličenje same Boginje. Poželela je da zagrli Lanseleta, da ga uteši, da ga navede da plače; ali osećala je i gnev. Poricao je vlast svoje majke - kako se sada usuđuje da je žali?
     Talesin je kleknuo kraj njih i progovorio drhtavim, staračkim glasom. "Dajte da vam pomognem, deco. Imam pravo..." Sklonili su se u stranu kada je pognuo glavu i počeo da mrmlja drevnu molitvu za mrtve.
     Artur je ustao. "Danas više neće biti svečanosti. Imali smo previše tragedija. Oni među vama koji su gladni neka završe sa jelom i tiho se udalje." Polako je prišao mestu gde je ležalo telo. Položio je ruku Morgani na rame; uprkos tupom jadu, osećala ju je na sebi. Čula je goste kako polako odlaze, jedan za drugim, a čula je i tih zvuk harfe; samo jedan par ruku u čitavoj Britaniji umeo je tako da svira. Konačno se slomila i suze su joj potekle dok je Kevinova harfa svirala tužbalicu za Gospom; uz te zvuke je Vivijen, sveštenica Avalona, polako izneta iz velike sale u Kamelotu. Morgana, koja je išla kraj nosila, samo jednom se osvrnula na veliku odaju i Okrugli sto, i na usamljenu, pognutu Arturovu priliku, jer on je jedini ostao kraj harfiste. Uprkos tuzi i očajanju, pomislila je: Vivijen nije stigla da preda Arturu poruku iz Avalona. Ovo je sala hrišćanskog kralja, i sada više niko ne može da tvrdi drugačije. Kako bi se Gvenvir radovala tome.
     Artur je držao pružene ruke; nije znala zašto, možda se molio. Primetila je zmije tetovirane na njegovim podlakticama i setila se mladog jelena i tek proglašenog kralja koji joj je prišao sa krvlju Kralja-Jelena na rukama i licu, i na trenutak joj se učinilo da čuje podrugljivi glas vilinske kraljice. A potom se čuo samo žalobni zvuk Kevinove harfe i Lanseletov plač kraj nje, dok su nosili Vivijen na večni počinak.

     Govori Morgana...
     Pratila sam Vivijenino telo iz velike sale Okruglog stola, plačući drugi put u životu koji pamtim.
     A kasnije te noći posvađala sam se sa Kevinom.
     Radeći sa kraljičinim ženama, pripremila sam Vivijenino telo za sahranu. Gvenvir je poslala svoje žene, kao i platno, trave i pokrov od baršuna, ali ona sama nije došla. To je bilo sasvim u redu. Sveštenicu Avalona za poslednji počinak treba da pripremaju druge sveštenice. Čeznula sam za svojim sestrama iz Kuće devojaka; ali barem je neće dodirivati hrišćanske ruke. Kada sam završila, došao je Kevin da bdi nad telom.
     "Poslao sam Talesina da se odmori. Sada imam toliku vlast, jer sam Merlin od Britanije; on je veoma star i osetljiv - čudo da ga danas nije izdalo srce. Plašim se da je neće dugo nadživeti. Balin se sada smirio", dodao je. "Mislim da je možda svestan šta je počinio - ali svakako je to učinio u naletu ludila. Spreman je da prati njeno telo do Glastonberija i da izvrši pokajanje kakvo mu odredi nadbiskup."
     Besno sam ga gledala. "I ti ćeš pristati na to? Da je predaš u ruke crkvi? Nije me briga šta će se desiti ubici", rekla sam, "ali Vivijen mora biti odneta u Avalon." Progutala sam knedlu da se ne bih ponovo rasplakala. Trebalo je da zajedno otputujemo u Avalon...
     "Artur je odredio", tiho je rekao Kevin, "da ona bude sahranjena tamo, pred crkvom u Glastonberiju, gde je svi mogu videti."
     U neverici sam odmahnula glavom. Zar su danas svi poludeli? "Vivijen mora počivati u Avalonu", rekla sam, "gde su sahranjene sve sveštenice Majke, od početka vremena. A ona je bila Gospa od Jezera!"
     "Takođe je bila Arturov prijatelj i dobročinilac", rekao je Kevin, "i on će se postarati da njen grob postane mesto hodočašća." Pružio je ruku kako bi me sprečio da progovorim. "Ne, slušaj me, Morgana - ima dobrih razloga za to. Nikada za Arturove vladavine nije počinjen tako ozbiljan zločin. On ne sme sakriti njen grob daleko od očiju i sećanja. Mora biti sahranjena negde gde će sve ljude podsećati na kraljevu pravdu i na pravdu crkve."
     "I ti ćeš to dozvoliti!"
     "Morgana, najdraža moja", nežno je rekao on, "nemam šta ja da dozvoljavam ili zabranjujem. Artur je Vrhovni kralj, i u njegovom kraljevstvu se izvršava njegova volja."
     "A Talesin je to mirno podneo? Ili si ga zato i poslao da se odmori, kako ti ne bi bio na putu dok pripremaš ovo svetogrđe? Hoćeš li da Vivijen bude sahranjena po hrišćanskim običajima, ona koja je bila Gospa od Jezera - da je sahrane isti oni koji svog Boga okružuju kamenim zidovima? Vivijen je mene odabrala da posle nje budem Gospa od Jezera, i ja ti zabranjujem, zabranjujem, čuješ li me?"
     Kevin je tiho odgovorio. "Morgana. Ne, saslušaj me, mila. Vivijen je umrla ne odredivši svoju naslednicu..."
     "Bio si tamo onog dana kada je rekla da je odabrala mene..."
     "Ali ti nisi bila u Avalonu kad je umrla, i odavno si napustila to mesto", rekao je Kevin, a njegove reči pale su mi na glavu kao ledena kiša, tako da sam se stresla. Zurio je u nosiljku i u Vivijenino telo koje je ležalo na njoj, pod pokrovom; nisam mogla da učinim ništa čime bi joj lice postalo prikladno da se vidi. "Vivijen je umrla ne odredivši naslednicu svog položaja, i zato ostaje meni, kao Merlinu od Britanije, da odredim šta treba činiti dalje. A ako je ovo Arturova volja, samo Gospa od Jezera - i oprosti mi, mila, što ću to reći, ali u Avalonu sada nema Gospe - samo ona može da porekne ono što ja kažem. Vidim da kralj ima dobre razloge za ono što želi. Vivijen je provela čitav život pokušavajući da u ovoj zemlji uvede vladavinu mira i zakona..."
     "Došla je da prebaci Arturu što je zanemario Avalon!" očajno sam povikala. "Umrla je, ne obavivši to, i sada ti pristaješ da je zakopaju u hrišćansko tle, gde se čuju crkvena zvona, kako bi mogli da je pokore u smrti kao i u životu?"
     "Morgana, Morgana, sitrotice moja!" Kevin je pružio ruke ka meni, one izobličene ruke koje su me tako često milovale. "I ja sam je voleo, veruj mi! Ali ona je umrla. Bila je velika žena, čitav život je posvetila ovoj zemlji - zar misliš da je važno gde će ležati njena prazna ljuska? Otišla je na mesto koje nas sve čeka posle smrti, a, koliko je poznajem, siguran sam da je tamo čeka sve najbolje. Zar misliš da bi zamerila što će njeno telo počivati tamo gde će najbolje poslužiti svrhama kojima je posvetila ceo svoj život - da kraljeva pravda pobedi sve zlo u ovoj zemlji?"
     Njegov bogat, nežan, melodičan glas bio je tako ubedljiv da sam na trenutak oklevala. Vivijen više nije bilo; upravo hrišćani prave veliku razliku između posvećene i neposvećene zemlje, kao da nije sveta sva zemlja, koja je deo naše Majke. Poželela sam da mu padnem u naručje i da zaplačem za jedinom majkom koju sam ikada imala, da plačem nad uništenjem poslednje nade da ću se sa njom vratiti u Avalon, da plačem za svime što sam odbacila i za svojim uništenim životom...
     Ali ono što je tada rekao nateralo me je da se povučem, užasnuta.
     "Vivijen je bila stara", rekao je, "i živela je u Avalonu, daleko od stvarnog sveta. Ja sam, uz Artura, morao da živim u svetu gde se vode bitke i donose odluke. Morgana, najdraža moja, slušaj me. Prekasno je zahtevati da Artur poštuje svoju zakletvu Avalonu u istom obliku u kome ju je dao. Vreme prolazi, zvuk crkvenih zvona pokriva zemlju, i narod je time zadovoljan. Ko smo mi da kažemo kako to nije volja Bogova? Želeli mi to ili ne, najdraža ljubavi moja, ovo je hrišćanska zemlja, i mi koji poštujemo sećanje na Vivijen nećemo joj pomoći time što bismo svima objavili da je došla da postavlja kralju nemguće zahteve."
     "Nemoguće zahteve?" Raširila sam ruke. "Kako se usuđuješ?"
     "Morgana, saslušaj moje razloge..."
     "Nisu to razlozi, to je izdaja! Kad bi Talesin čuo ovo..."
     "Govorim ono što sam čuo i Talesina da govori", nežno je rekao on. "Vivijeni nije bilo suđeno da učini ono što je želela, da stvori zemlju mira - nije bitno da li bi bila hrišćanska ili druidska; volja Boginje biće ipak izvršena, ma kojim imenom je ljudi zvali. Ko smo mi da kažemo kako nije bila volja Boginje da Vivijen pogine pre nego što ponovo pokrene sukobe u zemlji koja je konačno doživela mir i uspeh? Opet ti kažem, ne smemo opet pokrenuti borbe, i da Balin nije ubio Vivijen, ja bih podigao glas protiv onoga što bi zatražila - a mislim da bi to učinio i Talesin."
     "Kako se usuđuješ da govoriš u njegovo ime?"
     "Talesin me je proglasio Merlinom od Britanije", rekao je Kevin, "i svakako mi je verovao da ću govoriti u njegovo ime kada on to ne bude mogao da čini."
     "Sad ćeš još reći da si postao hrišćanin! Zašto ne nosiš brojanice i raspeće?"
     Odgovorio je tako blagim glasom da sam se umalo opet rasplakala. "Zar zaista misliš da bi to bila velika razlika, Morgana?"
     Kleknula sam pred njim, kao što sam učinila i pre godinu dana, i privila njegove ruke na grudi. "Kevine, ja sam te volela. Zato te i molim - budi veran Avalonu i sećanju na Vivijen! Hodi sa mnom, večeras. Ne čini ovo svetogrđe, nego me otprati do Avalona, gde Gospa od Jezera treba da počiva, zajedno sa ostalim sveštenicama Boginje..."
     Nagnuo se nad mene; osećala sam bes i nežnost u njegovim izobličenim šakama. "Ne mogu, Morgana. Najdraža, zar ne možeš da se smiriš i da osetiš mudrost u onome što govorim?"
     Ustala sam, stresavši njegov dodir, i podigla sam ruke, prizivajući moć Boginje. Čula sam u svom glasu grmljavinu moći sveštenice. "Kevine! U njeno ime, u ime one koja me je navela da ti priđem, u ime muškosti koju ti je dala, pozivam te na poslušnost! Ti nisi podređen Arturu niti Britaniji, nego samo Boginji i svojim zavetima! Hodi, napustimo ovo mesto! Pođi sa mnom u Avalon, da odnesemo tamo njeno telo!"
     U tami sam videla da me okružuje sjaj Boginje; Kervin je na trenutak klečao, drhteći, i znala sam da će me sledećeg trenutka poslušati. A tada, ne znam šta se desilo - možda mi je kroz um proletelo da nisam dostojna, da nemam prava... odbacila sam Avalon, svojom voljom, otkuda mi pravo da zapovedam Merlinu od Britanije? Čarolija se prekinula; Kevin je načinio nagao pokret i nespretno ustao.
     "Ne zapovedaj mi, ženo! Ti, koja si odbacila Avalon, kojim pravom pokušavaš da naređuješ jednom Merlinu? Trebalo bi ti da klečiš preda mnom!" Odgurnuo me je obema rukama. "Ne izazivaj me više!"
     Okrenuo mi je leđa i othramao, a na zidovima su lelujale senke njegovog izobličenog tela; gledala sam ga kako odlazi, suviše potresena da bih čak i plakala.
     I četiri dana kasnije Vivijen je sahranjena, uz sve crkvene počasti, na svetom ostrvu Glastonberi. Ali ja nisam otišla tamo.
     Nikada, zaklinjala sam se, nikada neću stupiti nogom na Ostrvo sveštenika.

     Artur ju je iskreno žalio, i izgradio joj je veliku grobnicu, zaklevši se da će jednog dana on i Gvenvir biti položeni kraj nje.
     Što se tiče Balina, nasbiskup Patricije naredio mu je da ode na hodočašće u Rim i u Svetu zemlju; ali pre nego što je pošao u izgnanstvo, Balan je čuo priču od Lanseleta, našao je Balina, i dva usvojena brata borila su se među sobom, i Balin je smesta poginuo, od prvog udarca; ali Balan je dobio groznicu od rana i nije ga nadživeo ni za čitav dan. I tako je Vivijen - kažu da je o tome ispevana i pesma - bila osvećena; ali čemu to, kad je ostavljena u hrišćanskoj grobnici?
     A ja... nisam znala čak ni ko je odabran da posle nje bude Gospa od Jezera, jer nisam mogla da se vratim u Avalon.
     ...Nisam bila dostojna Lanseleta, nisam bila dostojna čak ni Kevina... nisam uspela da ga navedem da izvrši svoju dužnost prema Avalonu...
     ...Trebalo je da odem kod Talesina i da ga molim, makar i na kolenima, da me odvede natrag u Avalon, kako bih tamo iskupila svoje greške i opet se vratila pod okrilje Boginje...
     Ali pre kraja tog leta, i Talesina više nije bilo; mislim da nikada nije zasigurno shvatio da je Vivijen mrtva, jer čak i pošto je sahranjena, govorio je o njoj kao da će uskoro doći da se zajedno vrate u Avalon; a i o mojoj majci je govorio kao da je živa, kao da je devojčica koja obitava u Kući devojaka. Krajem leta je umro mirno i sahranjen je u Kamelotu, a čak ga je i biskup ožalio kao mudrog i učenog čoveka.
     A te zime smo čuli da se Meleagrant proglasio za kralja Letnje zemlje. U proleće, Artur je otišao na pohod na jug, a Lanselet je pošao da obiđe kraljev zamak u Karleonu, kada je Meleagrant poslao glasnika pod zastavom primirja, moleći svoju sestru Gvenvir da dođe i razgovara sa njim o vladanju tom zemljom na koju su oboje polagali pravo.

4.

     "Bolje bih se osećao, a mislim da bi i mome kralju bilo draže, kad bi Lanselet bio tu da te prati", ozbiljno je rekao Kaj. "Na Duhove je ta spodoba bila spremna da potegne oružje pred kraljevskim prestolom, i nije hteo da čeka kraljevu pravdu. Bio on tvoj brat ili ne, ne sviđa mi se što hoćeš da ideš sama, samo sa jednom pratiljom i komornikom."
     "Nije mi on brat", rekla je Gvenvir. "Njegova majka je neko vreme bila kraljeva naložnica, ali ju je oterao zato što ju je zatekao sa drugim. Ona je tvrdila, i možda je to rekla i sinu, da je Leodegranc njegov otac. Kralj ga ikada nije priznao. Da je častan čovek, čovek u koga se može imati poverenja, možda bi postao moj namesnik, i bio bi dobar kao i svako drugi. Ali neću mu dozvoliti da izvlači korist iz takvih laži."
     "Pa zar ćeš mu poći sa poverenjem, bez zaštite?" upitala je Morgana tiho.
     Gvenvir je pogledala Kaja, pa Morganu, odmahujući glavom. Zašto Morgana deluje tako smireno, kao da se ne plaši? Zar se Morgana nikada ničega ne plaši, zar ne postoje nikakva osećanja iza tog smirenog, neprozirnog lica? Znala je da Morgana, kao i svi od krvi i mesa, ponekad mora osetiti bol, strah, tugu, bes - ali samo dva puta ju je videla da ta osećanja i pokazuje, a i to je bilo davno; jednom kad je pala u trans i sanjala krv na ognjištu - tada je uplašeno kriknula - i jednom kad je Vivijen bila ubijena pred njenim očima i kada se umalo onesvestila.
     "Nimalo mu ne verujem", rekla je Gvenvir, "i smatram da je on pohlepni samozvanac. Ali, razmisli, Morgana. Njegov zahtev je zasnovan naj tvrdnji da mi je brat. Ako me ičim uvredi, ili ako se ne bude ponašao prema meni časno kao prema sestri, time će pokazati da je lagao. Stoga se neće usuditi da me ne dočeka kao svoju sestru i kraljicu, zar ne?"
     Morgana je slegnula ramenima. "Ja mu ne bih verovala ni toliko."
     "Ti, svakako, kao i Merlin, imaš čarolije koje su ti rekle šta će se desiti."
     Morgana je odgovorila gotovo ravnodušno. "Nisu mi potrebne čarolije da znam da je razbojnik uvek razbojnik, i nije natprirodno što ne dozvoljavam prvom nasilniku da me opljačka."
     Šta god da je Morgana govorila, Gvenvir je uvek osećala potrebu da joj protivureči; uvek joj se činilo da je Morgana smatra za glupaču bez dovoljno pameti i da se sama obuje. Zar Morgana misli da ona, Gvenvir, ne može srediti neki problem u Arturovom odsustvu? Ipak, još od onog zlosrećnog Beltana pre godinu dana, kada je molila Morganu da joj da nekakvu amajliju protiv jalovosti, retko se usuđivala da je gleda u oči. Morgana joj je rekla da amajlije često ne deluju onako kako želimo... a sada, kad god bi pogledala Morganu, pomislila bi da se možda njena zaova takođe seća tih reči.
     Bog me kažnjava; možda zbog petljanja sa čarolijama, možda zbog te naopake noći. Kao i uvek kad bi dozvolila sebi i najmanje sećanje na tu noć, osetila je da joj čitavo telo gori od mešavine oduševljenja i srama. Oh, lako je reći da su sve troje bii pijani, ili tvrditi da je sve što je činila te noći bilo uz Arturovu saglasnost, zapravo na njegovo navaljivanje. Ipak, to je bio strašan greh, preljuba.
     A od te noći je čeznula za Lanseletom, danju i noću; ipak, retko su bili u stanju da se pogledaju. Nije mogla da ga gleda u oči. Da li je mrzi kao grešnu ženu, preljubnicu? Mora da je prezire. A ipak, užasno, očajnički ga je želela.
     Posle tih Duhova, Lanselet je retko bivao na dvoru. Nikada nije ni pomislila da mu je stalo do majke, a još manje do brata, Balana, ali oboje ih je duboko ožalio. Sve to vreme je uglavnom bio van dvora.
     "Voleo bih da je Lanselet ovde", rekao je Kaj. "Ko da prati kraljicu na ovakav put, osim viteza koga je Artur proglasio za njenog miljenika i zaštitnika?"
     "Da je Lanselet ovde", rekla je Morgana, "mnoge naše nevolje bi se okončale, jer on bi umirio Meleagranta sa nekoliko reči. Ali nema svrhe pričati o onome što ne može biti. Gvenvir, da pođem sa tobom kao bih te štitila?"
     "Za ime Božje", rekla je Gvenvir, "nisam ja dete koje ne ume da načini ni korak bez dadilje! Povešću svog komornika, ser Lukana, kao i Braku da me češlja i oblači ako ostanem tamo duže od jedne noći, a ona će spavati kraj mog kreveta; zar mi je potrebno još nešto?"
     "Ipak, Gvenvir, moraš imati pratioca koji odgovara tvom položaju. Na dvoru ima još nekoliko Arturovih vitezova."
     "Povešću Ektorijusa", rekla je Gvenvir. "On je Arturov usvojeni otac, plemenitog je roda i veteran je iz mnogih Arturovih ratova."
     Morgana je nestrpljivo zatresla glavom. "Stari Ektorijus i Lukan koji je izgubio ruku na planini Badon - zašto ne povedeš i Kaja i Merlina, pa da okupiš oko sebe sve stare i kljaste? Treba ti pratilac vešt u borbi, koji može da te zaštiti, Gvenvir, u slučaju da je taj čvek smislio da te zarobi i traži otkup, ili i nešto još gore."
     Gvenvir je strpljivo ponovila. "Ako se ne bude ponašao prema meni kao prema sestri, njegov zahtev gubi snagu. A ko bi i čime ugrozio svoju sestru?"
     "Ne znam je li Meleagrant baš tako dobar hrišćanin", rekla je Morgana, "ali ako ga se ti ne bojiš, Gvenvir, znači da ga poznaješ bolje nego ja. Očito si rešena da u pratnju uzeš samo matore veterane - neka bude po tvome. Mogla bi da mu ponudiš da se oženi tvojom rođakom Elenom, kako bi njegov zahtev još dobio na težini, pa da ga postaviš za namesnika..."
     Gvenvir se stresla, setivši se ogromnog grubijana odevenog u loše štavljene kože i krzna. "Elena je otmena mlada gospa; nikad je ne bih dala nekom takvom", rekla je. "Razgovaraću sa njim - ako mi se učini da je pošten ratnik i da je u stanju da održava mir u kraljevstvu, onda će se zakleti na pokornost našem kralju Arturu, i neka vlada ostrvom - ni ja ne volim sve Arturove vitezove, ali čovek može da bude dobar kralj čak i ako ne voli da sedi sa gospama i čavrlja."
     "Čudno da to ti kažeš", rekla je Morgana. "Kad te čovek čuje kako hvališ mog rođaka Lanseleta, pomislio bi da veruješ kako dobar vitez mora biti lep i da se otmeno ponaša."
     Gvenvir nije htela da nastavlja svađu. "Hajde, sestro, ja volim i Gavena, a on je grubi severnjak koji se spotiče o samog sebe i ne ume da prozbori ni reč sa ženama. Koliko ja znam, Meleagrant je možda i dragulj u blatu, i zato i idem tamo - da ga lično procenim."
     I tako je narednog jutra Gvenvir pošla, u pratnji šestorice vitezova, sa Ektorijuson, Lukanom, služavkom i devetogodišnjim pažem. Nije posetila dom svog detinjstva od kako ga je napustila zajedno sa Igrenom, da bi se venčala sa Arturom. Nije bilo daleko; nekoliko milja niz brdo, pa do obala jezera, koje se u ovo doba godine pretvaralo u lepljivu močvaru, sa stokom koja se napasala po njemu i sa ostrvcima obraslim ljupkim cvećem. Na obali su čekala dva čamca, sa istaknutim zastavama njenog oca. Bilo je drsko od Meleagranta što ih koristi bez dozvole, ali na kraju krajeva, sasvim je moguće da on zaista veruje kako je Leodegrancov zakonti naslednik. Možda je to čak i istina; možda je njen otac lagao.
     Iskrcala se na ovoj istoj obali, na putu za Karleon, pre toliko godina... kako je mlada bila, i kako nevina! Lanselet je bio kraj nje, ali sudbina ju je dala Arturu - Bog zna da je pokušavala da mu bude dobra žena, mada joj Bog nije podario dece. A onda ju je opet obuzelo očajanje. Mogla je da rodi svom mužu trojicu ili petoricu ili sedmoricu sinova, a onda bi došla kuga, ili boginje, ili zaraza gnojnog grla, i svi njeni sinovi bi pomrli... to se dešavalo. I njena majka je rodila četiri sina, a nijedan nije napunio ni pet godina, a Alienorin sin je umro zajedno sa njom. Morgana... Morgana je rodila sina svom zlom, veštičjem bogu, i koliko je ona znala, taj sin je živeo i napredovao, a ona, verna hrišćanska supruga, nije mogla da rodi dete, a sada je možda bila i prestara za to.
     Na pristaništu ih je čekao lično Meleagrant, klanjajući se; pozdravio ju je kao sestru i pozvao je da uđe u njegov manji čamac. Gvenvir kasnije nije uspela da razabere kako se desilo da je čitava pratnja bila odvojena od nje, osim malog paža. "Sluge moje gospe mogu da pođu drugim čamcem, u ovom ću joj ja biti pratnja", rekao je Meleagrant, uzevši je za ruku sa preteranom prisnošću koja joj se nije dopala; no, morala je da se ponaša diplomatski i da ga ne ljuti. U poslednji čas, obuzeta trenutkom panike, dala je znak ser Ektorijusu.
     "Sa mnom će poći i moj komornik", zahtevala je, i Meleagrant se nasmešio, a njegovo ogromno, grubo lice je pocrvenelo.
     "Kako god želi moja sestra i kraljica", rekao je i pustio da Ektorijus i Lukan uđu sa njom u manji čamac. Počeo je da petlja oko prekrivača koji joj je raširio da sedne, a veslači su zaveslali na jezero. Bilo je plitko i gusto obraslo travom; ponekad je ovde bilo potpuno suvo. Iznenada, kad je Meleagrant seo kraj nje, Gvenvir je osetila kako je hvatra napad starog užasa; želudac joj se zgrčio, i na trenutak je pomislila da će povraćati. Obema rukama se uhvatila za sedište. Meleagrant joj je bio suviše blizu; odmakla se koliko je god mogla na uzanom sedištu. Bilo bi joj mnogo prijatnije da je Ektorijus blizu; njegovo prisustvo uvek ju je umirivalo, kao da joj je otac. Primetila je veliku sekiru koju je Meleagrant nosio za pojasom - ličila je na onu koju je ostavio kraj prestola, onu koju je Balin zgrabio kako bi ubio Vivijen... Meleagrant joj se obratio, nagnuvši se toliko blizu da joj se smučio od njegovog smrdljivog daha: "Je li mojoj sestri loše? Sigurno nemaš morsku bolest, jezero je tako mirno..."
     Opet se odmakla od njega, pokušavajući da se pribere. Bila je sama sa njim, ne računajući dvojicu staraca, i to nasred jezera, a svuda unaokolo bili su samo trava, voda i horizont zaklonjen trskom... zašto je došla ovamo? Zašto nije ostala u svojoj zidom zaklonjenoj bašti u Kamelotu? Ovde nije bilo bezbednosti, nalazila se napolju, pod ogromnim otvorenim nebom, i osećala se mučno, izloženo, kao da je naga...
     "Uskoro ćemo stići na obalu", rekao je Meleagrant, "i ako želiš da se odmoriš pre nego što pređemo na posao, sestro, naredio sam da se za tebe pripreme kraljičine odaje..."
     Čamac je zagrebao po plićaku obale. Stara staza još je bila tu, primetila je, uska i zavojita; vodila je naviše ka zamku i starom zidu sa koga je jednog popodneva gledala Lanseleta kako trči među konjima. Osetila je zbunjenost, kao da se to desilo koliko juče, kao da je ona još ona stidljiva devojčica. Stalno je pružala ruku da dodirne zid, da oseti njegovu čvrstinu, i sa olakšanjem je prošla kroz kapiju.
     Stara sala delovala je manja nego kada je živela tu; navikla se na ogromne prostorije u Karleonu i Kamelotu. Stari presto njenog oca bio je prekriven kožama kakve je nosio Meleagrant, a u podnožju se nalazilo veliko, crno medveđe krzno. Sve je izgledalo zapušteno, kože su bile izlizane i masne, sala nepočišćena, sa kiselkastim zadahom znoja; nabrala je nos, ali toliko joj je laknulo što je opet među zidovima da joj zadah i nije mnogo smetao.Upitala se kuda je nestala njena pratnja.
     "Hoćeš li da se odmoriš i osvežiš, sestro? Da te otpratim u tvoje odaje?"
     Nasmešila se. "Neću biti ovde dovoljno dugo da ih nazovem svojim, mada je istina da bih volela da se umijem i skinem ogrtač. Hoćeš li poslati nekoga da nađe moju služavku? Trebalo bi da imaš ženu ako nameravaš da postaneš namesnik ovde, Meleagrante."
     "Ima dovoljno vremena za to", odgovorio je, "ali pokazaću ti odaje koje sam pripremio za svoju kraljicu." Poveo ju je uz staro stepenište. I ono je bilo loše održavano i zapušteno; Gvenvir se mrštila i on joj se sve manje činio dobar za namesnika. Da se uselio u zamak i obnovio ga, da je doveo ženu i sluge da ga dobro održavaju, da je stavio nove tkanine i dobro ga očistio, da je doveo uredne stražare - ali njegovi vojnici su izgledali divljačnije čak i od njega, a nigde se nije videla ni jedna jedina žena. Počela je da je obuzima strepnja. Možda i nije bilo mudro što je došla ovamo, što nije zhtevala da pratnja svakog trenutka bude uz nju...
     Okrenula se na stepeništu. "Hoću da me prati moj komornik, ako nemaš ništa protiv, i hoću da odmah pošalješ po moju služavku!"
     "Kako god želiš", iskezio se on. Zubi su u bili vrlo duački, žuti i prljavi. Liči na divlju životinju, pomislila je i naslonila se na zid, užasnuta. No, odnekud je smogla snage da mu odlučno odgovori. "Odmah, molim te. Pozovi ser Ektorijusa, ili ću se vratiti u salu dok ne dođe služavka. Ne pristoji se Arturovoj kraljici da ide sama sa nepoznatim čvekom..."
     "Čak ni sa bratom?" upitao je Meleagrant, ali Gvenvir se sagla da izbegne njegovu pruženu ruku, ugledala ser Ektorijusa kako ulazi u salu i povikala: "Svekre! Pođi sa mnom, molim te! I pošalji ser Lukana da nađe moje sluge!"
     Starac se polako popeo uz stepenice do njih, obišavši Meleagranta, i Gvenvir je pružila ruku da se osloni o njega. Meleagrant je izgledao vrlo nezadovoljan. Stigli su na vrh stepeništa, do odaja u kojima je nekada obitavala Alienor; Gvenvir je imala malu sobu iza njene. Meleagrant je otvorio vrata. Iznutra ju je zapahnuo ustajao, vlažan vazduh, i Gvenvir je oklevala. Možda bi bilo bolje da odmah siđe dole i pređe na posao; teško da bi se mogla osvežiti i odmoriti u ovako zapuštenoj sobi...
     "Ne ti, starče", rekao je Meleagrant, naglo se okrenuvši i gurnuvši Ektorijusa niz stepenice. "Mojoj gospi tvoje usluge više nisu potrebne." Ektorijus se zateturao, izgubio ravnotežu, a u tom času Meleagrant ju je gurnuo u sobu i zalupio vrata za njom. Čula je kako pada reza i pala je na kolena; kad je uspela da ustane, bila je sama u sobi, i nikakva lupnjava o vrata nije dovela do odgovora s druge strane.
     Znači, Morgana je bila u pravu. Jesu li pobili njenu pratnju? I Ektorijusa i Lukana? Soba u kojoj je Alienor rađala decu, u kojoj je živela i umrla, sada je bila hladna i vlažna; na prostranom krevetu ostale su samo stare krpe, a slama je zaudarala na buđ. Alienorin stari rezbareni sanduk još je bio tu, ali drvo je delovalo masno i prljavo, a u njemu se ništa nije nalazilo. Ognjište je bilo zatrpano pepelom, kao da u njemu vatra nije paljena godinama. Gvenvir je lupala na vrata i vikala dok je nisu zaboleli i ruke i grlo; bila je gladna i premorena, bilo joj je muka od smrada i prljavštine. Ali nije mogla da razvali vrata, dok je prozor bio premali da bi prošla kroz njega - a sa druge strane je iponako bio ponor od pet metara. Bila je zatvorenik. Kroz prozor se videlo samo zapušteno dvorište sa jednom jedinom kravom koja je lunjala unaokolo i povremeno mukala.
     Sati su se vukli. Gvenvir je morala da prihvati dve činjenice: neće moći da sama iziđe iz sobe, a neće uspeti ni da privuče pažnju nekoga ko bi joj pomogao u tome. Pratnja joj je nestala - bili su mrtvi ili zatočeni, u svakom slučaju nisu mogli da joj pomognu. Sužavka i paž najverovatnije su ubijeni, a svakako neće moći da ih dozove. Bila je tu, sama, prepuštena čoveku koji će je verovatno iskoristiti kao taoca kako bi od Artura iskamčio nekakav ustupak.
     Ona lično je najverovatnije bila bezbedna. Kao što je objasnila Morgani, njegov zahtev zasnovan je na činjenici da je on jedini živi sin njenog oca; kopile, ali ipak od kraljevske krvi. No, kada se setila njegovog divljačkog osmeha i ogromnog tela, užasnula se; mogao bi lako da je prisili da ga prizna za namesnika ovog kraljevstva.
     Dan je polako odmicao; sunce je lagano ušlo u sobu kroz maleni prozor, a onda se povuklo, i konačno je počela da pada noć. Gvenvir je ušla u malu sobu iza ove, koja je pripadala njoj dok je bila dete; nekada je u Alienorinim odajama prebivala njena majka. Mračni, uzani prostor, jedva veći od ostave, delovao je utešno i bezbedno; ko bi joj tu naudio? Nije joj smetalo što je i tu bilo zagušljivo i prljavo, što je slama istrulila; uvukla se u krevet i umotala se u ogrtač. Potom se vratila u spoljašnju sobu i pokušala da odgura teški Alienorin sanduk na vrata. Utvrdila je da se strašno plaši Meleagranta, a još više njegovih razbojničkih vojnika.
     Svakako im ne bi dozvolio da je povrede - jedino čime može da se cenka jeste njena bezbednost. Artur bi ga ubio, ponavljala je u sebi, Artur bi ga ubio ukoliko joj nanese i najmanju povredu ili uvredu.
     Ali, upitala se, da li će Arturu uopšte biti stalo do toga? Mada je bio ljubazan i dobar prema njoj svih ovih godina, i ukazivao joj sve počasti, možda mu neće biti krivo da se otarasi žene koja ne može da mu rodi dete - žene koja je, osim toga, zaljubljena u drugog i ne ume to da sakrije od njega.
     Da sam ja na Arturovom mestu, ne bih preduzela ništa protiv Meleagranta; rekla bih mu da može slobodno da me zadrži, ukoliko smatra da bi mu to koristilo.
     A šta Meleagrant želi? Da je ona, Gvenvir, mrtva, niko drugi ne bi mogao da polaže pravo na presto Letnje zemlje; njene sestre su imale sitnu decu, ali su živele daleko i verovatno nisu marile za ovu zemlju. Možda je nameravao da je ubije ili da je ostavi da umre od gladi. Noć se vukla. Jednom je začula ljude i konje kako se muvaju u dvorištu; prišla je prozorčiću i provirila, ali videla je samo nekoliko baklji, i mada je vikala dok je grlo nije opet zabolelo, niko nije podigao pogled, kao da je nisu primetili.
     Jednom, usred noći, kada je zapala u kratak, košmaran dremež, trgla se, jer učinilo joj se da čuje Morganu kako je doziva; uspravila se na prljavoj slami, zureći u tamu, ali bila je sama.
     Morgana, Morgana, ako možeš da me vidiš svojim čarolijama, reci mom gospodaru kada stigne kući da je Meleagrant varalica, da je ovo bila zamka... a onda se upitala hoće li se Bog naljutiti na nju što priziva Morganine čarolije da je spasu. Počela je tiho da se moli sve dok je sopstveni jednolični glas nije ponovo uspavao.
     Ovog puta je duboko spavala, bez snova, i kada se probudila, suvih usta, shvatila je da je uveliko dan, a da je ona još zatvorenik u pustim i prljavim odajama. Bila je gladna i žedna, i bilo joj je muka od smrada, ne samo od trule slame i buđi, nego i od onog ugla koji je morala da upotrebi radi sebe. Koliko dugo će je ostaviti ovde samu? Jutro je odmicalo i Gvenvir više nije imala snage ni hrabrosti čak ni da se moli.
     Da li joj je ovo kazna što nije dovoljno cenila ono što je imala? Bila je verna Arturu, ali želela je i drugog muškarca. Petljala je sa Morganinim čarolijama. Ali ako je ovo kazna za neverstvo sa Lanseletom, očajno je mislila, za šta sam bila kažnjena dok sam još bila verna Arturu?
     Čak i da Morgana može da vidi, svojom magijom, da je Gvenvir zarobljena, hoće li se potruditi da joj pomogne? Morgana nije imala razloga da je voli; zapravo, Morgana je gotovo sigurno prezire.
     Je li ikome stalo do nje? Zašto bi iko mario šta joj se dešava?
     Prošlo je i podne kada je začula korake na stepeništu. Skočila je na noge, čvrsto se umotavši u ogrtač, i povukla se što dalje od vrata. Ušao je Meleagrant, i kad ga je videla, povukla se još dublje.
     "Zašto si mi ovo učinio?" upitala je. "Gde je moja služavka, gde su mi paž i komornik? Šta si učinio sa mojom pratnjom? Zar misliš da će ti Artur dozvoliti da vladaš ovom zemljom kad si tako uvredio njegovu kraljicu?"
     "Nisi više njegova kraljica", tiho je rekao Meleagrant. "Kada završim s tobom, neće te primiti nazad. U stara vremena, gospo, kraljičin ljubavnik bio je kralj zemlje, i ako te zadržim i ako mi rodiš sina, niko neće moći da mi porekne pravo da vladam."
     "Od mene nećeš dobiti sinove", rekla je Gvenvir, hladno se smejući. "Jalova sam."
     "Pih - bila si udata za bezbradog momka", rekao je on i dodao još nešto što Gvenvir nije sasvim razumela, ali bilo joj je jasno da je užasno prosto.
     "Artur će te ubiti", rekla je.
     "Neka proba. Napasti ostrvo mnogo je teže nego što misliš", rekao je Meleagrant, "a možda neće ni želeti da pokuša, pošto bi morao da te uzme nazad..."
     "Ne mogu da se udam za tebe. Već imam muža."
     "Niko u mom kraljevstvu neće mariti zbog toga", rekao je Meleagrant. "Ima ih mnogo koji preziru zakone sveštenika, a ja sam sve sveštenike prognao! Vladam ovde po drevnim zakonima i postaću kralj po tim zakonima, koji kažu da ovde vlada onaj ko spava sa tobom..."
     "Ne", šapnula je i ustuknula, ali on je skočio i privukao je sebi.
     "Nisi po mom ukusu", grubo je rekao. "Mršava, ružna, bleda - više volim žene koje imaju malo mesa na kostima! Ali ti si kćer starog Leodegranca, osim ako je tvoja majka imala vreliju krv nego što mislim! I zato..." Privio ju je uz sebe. Otimala se, uspela je da oslobodi jednu ruku i udarila ga je preko lica.
     On je kriknuo kad ga je pogodila laktom u nos, zgrabio ju je za ruku i grubo je protresao; potom ju je stegnutom pesnicom udario u bradu. Osetila je kako nešto puca i i kako joj u usta navire krv. Nastavio je da je udara pesnicama; podigla je ruke, užasnuta, da bi se zaštitila od udaraca, ali on je nastavio da je tuče. "Pazi", drao se, "ne pokušavaj to više, ima da znaš ko ti je gazda..." Opet ju je uhvatio za ruku i snažno je zavrnuo.
     "Oh, ne, ne - molim te, molim te, to me boli... Artur... Artur će te ubiti..."
     Odgovorio joj je psovkama, povukao je za ruku tako da se srušila na krevet, a onda je kleknuo kraj nje i počeo da se svlači. Otimala se i vrištala; opet ju je udario, pa se smirila, zgrčena u uglu kreveta.
     "Svuci haljinu!" naredio joj je.
     "Ne!" povikala je, obgrlivši se. On je ponovo pružio ruku, zavrnuo joj doručje i razderao joj haljinu do struka.
     "Hoćeš li sad da je skineš, ili da je pokidam na krpice?"
     Tresući se i jecajući, Gvenvir je drhtavim prstima skinula haljinu preko glave, svesna da bi trebalo da se opire, ali suviše užasnuta od njegovih pesnica i udaraca. Kada se svukla, cimnuo ju je da legne, pritisnuo je o prljavu slamu i grubo joj raširio noge. Otimala se sasvim malo, uplašena od batina, zgađena od njegovog smrdlivog daha, od njegovog dlakavog tela, od njegovog mesnatog uda koji se bolno zario u nju, upirući i upirući dok nije pomislila da će se raspasti od pritiska.
     "Ne povlači se od mene, prokleta bila!" proderao se on, upirući i dalje; kriknula je od bola i on ju je ponovo udario. Nepomično je ležala, jecajući, i pustila da čini sa njom šta želi. Činilo joj se da to večito traje, snažni ravnomerni trzaji, sve dok konačno nije osetila kako se on grči i zariva se još dublje u nju; onda se svalio sa nje, i ostavio je da se bori za dah, pokušavajući da prikupi odeću. Ustao je i pritegao pojas.
     "Zar me nećeš sad pustiti?" preklinjala je. "Obećavam ti... obećavam..."
     On se iskezio. "Zašto bih te pustio?" upitao je. "Ne, sad si tu i tu ćeš i ostati. Treba li ti nešto? Haljina umesto te?"
     Ustala je, plačući, posramljena i zgađena. Jedva je uspela da odgovori. "Mogu li... da dobijem malo vode... i nešto za jelo? I..." počela je još jače da plače, ovog puta od stida, "i noćnu posudu?"
     "Šta god želite, gospo", sarkastično je rekao Meleagrant i izišao, opet je zaključavši.
     Znatno kasnije, pojavila se neka grbava veštica i donela joj masno pečenje, komad heljdinog hleba, i vrčeve sa vodom i pivom. Donela je i ćebad i noćnu posudu.
     "Ako odneseš poruku mom gospodaru Arturu", rekla je Gvenvir, "daću ti ovo..." pokazala joj je zlatni češalj koji je imala u kosi. Staričino lice je sinulo pri pogledu na zlato, ali brzo je odvratila pogled, uplašena, i izgubila se iz sobe. Gvenvir se ponovo rasplakala.
     Konačno je uspela da se malo smiri, jela je i pila, i pokušala da se malo opere. Bilo joj je muka i sve ju je oblelo, ali najgore je bilo osećanje iskorišćenosti, stida, užasne prljavštine.
     Je li istina ono što je Meleagrant rekao - da je Artur neće primiti nazad, sad kad je neoprostivo ukaljana? Možda je tako... da je ona muškarac, ne bi želela da dodirne išta što je Meleagrant upotrebio...
     Ne, to nije pošteno; nije učinila ništa loše, uhvaćena je u zamku i prevarena, iskorišćena protiv svoje volje.
     Da, ali upravo to sam i zaslužila... ja nisam verna žena, volim drugoga... Bilo joj je muka od krivice i stida. Ali posle nekog vremena počela je da se smiruje i da razmišlja o svojoj sudbini.
     Nalazila se u Meleagrantovom zamku - starom zamku njenog oca. Bila je zarobljena i silovana, a Meleagrant je izjavio kako namerava da zadrži ostrvsko kraljevstvo u svojstvu njenog ljubavnika. Nije dolazilo u obzir da mu Artur to dozvoli; ma šta mislio o njoj lično, njegova čast Vrhovnog kralja zahtevaće da povede rat protiv Meleagranta. To neće biti lako, ali nije nemoguće osvojiti ostrvo. Nije znala kakav je Meleagrant u borbi - osim, pomislila je u retkom trenutku humora, osim protiv bespomoćne žene, koju je pretukao i naterao na pokornost. Ali ne dolazi u obzir da on može da se suprotstavi Vrhovnom kralju koji je porazio Saksonce na planini Badon.
     A onda će morati da ga pogleda u oči i kaže mu šta joj se desilo. Možda bi iblo jednostavnije da se ubije. Ma koliko pokušavala, nije mogla ni da zamisli sebe kako Arturu priča šta joj je Meleagrant učinio... Trebalo je da mu se više opirem; Artur se u bitkama suočavao sa smrću, jednom je ozbiljno ranjen i to ga je vezalo za krevet pola godine, a ja - ja sam prestala da se opirem posle nekoliko udaraca... Poželela je da ume da čara kao Morgana; pretvorila bi ga u svinju! Ali Morgana mu nikada ne bi pala u ruke, ona bi pogodila da je u pitanju zamka; i upotrebila bi onaj svoj mali bodež - možda ga ne bi ubila, ali bi izgubio želju, a možda i sposobnost da tako napada žene!
     Pojela je i popila koliko je mogla, oprala se i malo istresla prljavštrinu iz haljine.
     Opet je počelo da se smračuje. Nije imala čemu da se nada - niko neće posumnjati, niko neće poći po nju sve dok Meleagrant ne počne da se razmeće onim što je učinio, dok ne objavi da je on ljubavnik kćeri kralja Leodegranca. Pošla je svojom voljom, u odgovarajućoj pratnji dvojice Arturovih vitezova. Sve dok se Artur ne vrati sa južnih obala, a možda tek nedelju ili deset dana potom, pošto se ne vrati u dogovoreno vreme, on će početi da podozreva da nešto nije kako treba.
     Morgana, zašto te nisam poslušala? Ti si me upozorila da je on divljak... Na trenutak je gotovo mogla da vidi bledo, nepomično lice svoje zaove - mirno, pomalo podsmešljivo - i to toliko jasno da je morala da protrlja oči; Morgana joj se smeje? Ne, to je bila samo igra svetlosti i odmah je nestala.
     Kad bi mogla da me vidi svojom magijom... možda bi mogla da pošalje nekoga... ne, ne bi, ona me mrzi, smejala bi se mojoj nesreći... a onda se setila: Morgana se smejala i podsmevala, ali kada dođe do ozbiljne nevolje, niko nije ljubazniji od nje. Morgana ju je negovala posle pobačaja; pristala je, iako se bunila, da joj pomogne onom amajlijom. Možda je Morgana ipak ne mrzi. Možda je Morganina podsmešljivost samo odbrana od Gvenvirinog ponosa, od njenog mrštenja zbog magije Avalona.
     Nameštaj u sobi postao je teško vidljiv zbog sumraka. Trebalo je da traži nekakvu svetiljku. Sada joj je bio jasno da će provesti i drugu noć u zatočeništvu, a možda će se Meleagrant vratiti... od te pomisli joj je opet pripala muka; i dalje ju je sve bolelo od njegove grubosti, usne su joj otekle, i pojavile su joj se modrice na ramenima, i najverovatnije i na licu. I mada je, ovako sama, mogla sasvim smireno da razmišlja o načinima da mu se suprotstavi, možda i da ga otera, znala je, po užasu koji ju je od toga obuzeo, da će se, ako je on ponovo dodirne, samo zgrčiti od straha i da će ga pustiti da radi šta god želi, samo da bi izbegla nove udarce... toliko se bojala, toliko se bojala da će joj opet naneti bol...
     I kako Artur da joj oprosti, kad nije ozbiljno pretučena, nego se predala kao kukavica, posle svega par udaraca... kako da je primi nazad kao kraljicu, kako da je voli i poštuje, kada je dozvolila drugom čoveku da je ima...?
     Nije mu smetalo kada su ona i Lanselet... on je u tome učestvovao... ako je bilo greha, nije bio njen, učinila je ono što je želeo njen gospodar...
     Oh, da, ali Lanselet je njegov rođak i najbolji prijatelj...

     Začulo se kretanje u dvorištu; Gvenvir je prišla prozoru i provirila, ali videla je i dalje samo jedan ugao, i istu onu usamljenu kravu. Odnekuda se čula buka, vika i zveka oružja, ali nije mogla da vidi šta se dešava, a i zvuk je bio prigušen zidovima i stepeništem; možda se samo oni Meleagrantovi razbojici svađaju, ili možda - Oh, ne! Bože sačuvaj! - možda ubijaju njenu pratnju. Pokušala je da izvije vrat kako bi videla nešto više, ali nije videla ništa.
     Uto se spolja začuo zvuk. Vrata su se naglo otvorila i pojavio se Meleagrant, sa isukanim mačem u ruci. Mahnuo je na nju mačem. "Ulazi - u onu malu sobu", naredio je. "Smesta, i da nisam čuo ni glasa, gospo, ili ćeš gadno proći."
     Znači li to da je neko došao da me spase? Meleagrant je izgledao strašno, i znala je da od njega ništa neće saznati. Povukla se, polako, u malu unutrašnju sobu. On je pošao za njom, sa rukom na maču, i Gvenvir se zgrčila, drhteći čitavim telom u iščekivanju udarca... hoće li je sad ubiti, ili će je upotrebiti kao taoca kako bi uspeo da pobegne?
     Nikada nije saznala. Meleagrantova glava je iznenada eksplodirala u masu krvi i mozga; čudno, polako se skljokao, i Gvenvir za njim, upola onesvešćena, ali pre nego što je pala na pod, našla se u Lanseletovom naručju.
     "Gospo, kraljice moja... o, voljena..." Čvrsto ju je zagrlio, a potom je, tek napola svesna, Gvenvir shvatila da je on ljubi po čitavom licu. Nije se bunila; sve je bilo kao u snu. Meleagrant je ležao na podu u lokvi krvi, sa mačem kraj sebe. Lanselet je morao da je prenese preko leša pre nego što ju je postavio na noge.
     "Kako... kako si znao?" zamucala je.
     "Morgana", odgovorio je on. "Kada sam stigao u Kamelot, Morgana je rekla da je pokušala da te zadrži do mog dolaska. Osećala je da je u pitanju zamka - uzeo sam konja i pošao za tobom, sa desetak ljudi. Našao sam tvoju pratnju zarobljenu tu blizu, u šumi - bili su vezani i zapušenih usta - čim sam ih oslobodio, nije bilo teško - očito je smatrao da je sasvim bezbedan." Sada ju je Lanselet pustio koliko da vidi modrice, pocepanu haljinu, posečenu usnu. Dodirnuo ju je drhtavim prstima. "Sad mi je žao što je tako brzo umro", rekao je. "Rado bih ga naterao da pati tako kao ti - oh, sirota moja ljubavi, najdraža moja, tako si surovo iskorišćena..."
     "Ne znaš", šapnula je, "ne znaš ti..." i ponovo je zajecala, privijajući se uz njega. "Došao si, došao si, mislila sam da niko neće doći, da me niko više ne želi, da me više niko neće dodirnuti - sad kad sam tako okaljana..."
     On ju je čvrsto grlio, neprekidno je ljubeći sa zanesenom nežnošću. "Okaljana? Ti? Ne, to je on, on je, i platio je za to..." mrmljao je između poljubaca. "Mislio sam da sam te zauvek izgubio, mogao je da te ubije, ali Morgana je rekla da nije, da si živa..."
     Čak i u tom trenutku Gvenvir je osetila mešavinu straha i strepnje - zar Morgana zna kako je ona ponižena i napastvovana? Oh, Bože, kad samo Morgana ne bi znala! Ne bi mogla da podnese da Morgana zna za ovo!
     "A ser Ektorijus i ser Lukan?"
     "Lukan je dobro; Ektorijus nije mlad i pretrpeo je ozbiljan šok, ali nema razloga da ne preživi", rekao je Lanselet. "Moraš da siđeš, voljena, da bi te videli i znali da im je kraljica živa."
     Gvenvir je pogledala svoju pocepanu haljinu i dodirnula modrice na licu. Oklevala je. Jedva je progovorila kroz stegnuto grlo. "Mogu li samo malo da se upristojim? Neću da vide..." Nije mogla da nastavi.
     Lanselet je malo oklevao, a onda je klimnuo glavom. "Da. Neka misle da se nije usudio da te dodirne. Bolje je tako. Došao sam gore sam, jer znao sam da mogu sam protiv Meleagranta; ostali su dole. Hajde da pogledamo po drugim sobama - takav čovek ne bi živeo bez nekakve žene." Ostavio ju je na trenutak, i jedva je podnela njegovo odsustvo. Povukla se što dalje od Meleagrantovog tela na podu, gledajući u njega kao da je vuk koga je ubio neki pastir, čak i bez gađenja zbog krvi.
     Malo kasnije, Lanselet se vratio. "Našao sam jednu čistu sobu i sanduke sa haljinama kakve priliče gospi - mislim da je to soba starog kralja. Ima čak i ogledalo." Poveo ju je niz hodnik. Soba je bila počišćena, a slama u prostranom krevetu bila je sveža i čista, sa čaršavima, ćebadima i krznenim pokrivačima - ne suviše čistim, ali ni gadnim. Prepoznala je rezbareni sanduk, i u njemu je našla tri haljine; videla je Alienor u jednoj od njih, a ostale su bile sašivene za nekog višeg rastom. Dok ih je držala u rukama, oči su joj se ispunile suzama. Mora da su pripadale mojoj majci, pomislila je. Pitam se zašto ih otac nikada nije dao Alienori... Nikada nisam dobro upoznala oca. Nemam predstavu o tome kakav je čovek bio, bio mi je samo otac. To joj se učinilo tako tužno da umalo nije ponovo zaplakala.
     "Obući ću ovo", rekla je i bledo se nasmejala. "Ako uspem bez služavke..."
     Lanselet ju je nežno pogladio po licu. "Ja ću te obući, moja gospo." Počeo je da joj pomaže oko haljine. A onda mu se lice zgrčilo i podigao ju je u naručje, onako poluodevenu.
     "Kad samo pomislim na tu... tu životinju kako te dodiruje", rekao je, lica zagnjurenog u njene grudi, "a ja, koji te volim, jedva se usuđujem da te dodirnem..."
     Morala je da bude iskrena prema sebi: Bog ju je nagradio zbog vrline i obuzdavanja time što ju je predao Meleagrantu, da je siluje i zlostavlja! A Lanselet, koji je pun ljubavi i nežnosti, koji se pažljivo držao po strani kako ne bi izneverio svog rođaka - on je morao da bude svedok tome! Okrenula se da ga zagrli.
     "Lanselete", šapnula je, "najdraža ljubavi moja - ukloni mi sećanje na to što mi je on radio - hajde da još malo ostanemo ovde..."
     Oči su mu se ispunile suzama; nežno ju je spustio na postelju, milujući je drhtavim rukama.
     Bog me nije nagradio zbog vrlina. Zašto bih sad verovala da će me kazniti? A onda se uplašila: možda uopšte nema Boga, možda nema nijednog od svih bogova u koje veruju ljudi. Možda je to sve samo velika laž sveštenika, kako bi mogli da naređuju ljudima šta da rade, šta da ne rade, šta da veruju, pa čak i da naređuju kraljevima. Podigla se i povukla Lanseleta ka sebi, gladno ga ljubeći rasečenim usnama, milujući ga po čitavom telu, ovog puta bez straha i stida. Više nije marila, nije se uzdržavala. Artur? Artur je nije zaštitio od bezočnosti. Propatila je ono što je morala da propati, a sada, sad može makar ovo. Artur je kriv što je prvi put legla sa Lanseletom, a sada će raditi ono što sama želi.
     Napustili su Meleagrantov zamak dva sata kasnije, jedno uz drugo, ruku pruženih između konja kako bi se sve vreme dodirivali, i Gvenvir više nije pazila; gledala je pravo u Lanseleta, visoko podignute glave, radosna i zadovoljna. Ovo je njena prava ljubav, i više nikada se neće truditi da je skriva od bilo koga.

5.

     Na obalama Avalona sveštenice su lagano išle duž obale obrasle trskom, sa bakljama u rukama... Trebalo je da budem među njima, ali postojao je neki razlog što nisam... Vivijen bi se naljutila na mene što nisam tamo, ali ja sam, izgleda, bila na nekoj udaljenoj obali i nisam mogla da izgovorim reč koja bi me dovela do njih...
     Ravena je polako išla, njeno bledo lice bilo je izborano, a na slepoočnicama je imala sedo pramenje... kosa joj je bila raspuštena; je li moguće da je još devica, da je nije dodirnuo niko sem Boga? Njena bela odežda kretala se na istom vetru od koga su poigravale baklje. Gde je Vivijen, gde je Gospa? Sveti čamac se nalazio na obali večne zemlje, ali ona više neće doći da zameni Boginju... i ko je ono, sa velom i vencem Gospe?
     Nikada je nisam videla, osim u snovima...
     Gusta, bezbojna kosa, nalik na zrelo žito, bila je spletena nisko nad čelom; ali oko struka, tamo gde bi trebalo da visi srpoliki nož sveštenice... oh, Boginjo! Svetogrđe! Na boku njene blede odežde visi raspeće; borila sam se protiv nevidljivih veza kako bih jurnula i otkinula tu svetogrdnu stvar, ali Kevin je stupio između nas i uhvatio me za ruke šakama koje su se uvijale kao izobličene zmije... a onda je počeo da se uvija u mojim rukama... i zmije su pokušavale da me ujedu...
     "Morgana! Šta je bilo?" Elena ju je drmala za rame. "Šta je bilo? Plakala si u snu..."
     "Kevin", promrmljala je i sela, a raspletena kosa, crna kao gavranovo krilo, njihala se oko nje kao tamna voda. "Ne, ne, nisi bila ti - ali imala je svetlu kosu nalik na tvoju, i raspeće..."
     "Sanjala si, Morgana", rekla je Elena. "Probudi se!"
     Morgana je zatreptala i stresla se, a potom je duboko uzdahnula i pogledala Elenu smireno kao i uvek. "Izvini - ružan san", rekla je, ali oči su joj još bile uplašene. Elena se upitala kakvi to snovi progone kraljevu sestru; svakako su strašni, jer ona je došla ovamo sa onog strašnog ostrva veštica i čarobnjaka... pa ipak, Morgana joj se nikada nije činila zla. Kako žena može biti tako dobra, ako obožava đavola i odbija da primi Hrista?
     Odvratila je pogled od Morgane. "Moramo da ustanemo, rođako", rekla je. "Kralj se danas vraća, tako je rekao sinoćni glasnik."
     Morgana je klimnula glavom i iskobeljala se iz postelje, svlačeći spavaćicu; Elena je čedno odvratila pogled. Morgana kao da nije znala za stid - zar nikada nije čula da svi gresi stižu na ovaj svet preko ženskog tela?
     Sada je stajala besramno naga, preturajući po svom sanduku u potrazi za prazničnom haljinom; Elena se okrenula i počela da se oblači.
     "Požuri, Morgana, moramo kod kraljice..."
     Morgana se nasmešila. "Ne žuri toliko, rođako. Moramo dati Lanseletu vremena da se udalji. Gvenvir nam ne bi zahvalila kad bismo izazvale skandal!"
     "Kako možeš tako da govoriš, Morgana? Posle svega što se desilo, sasvim je razumljivo što se Gvenvir plaši da bude sama preko noći, pa želi da njen zaštitnik spava pred njenim vratima... i zaista, sreća je što je Lanselet stigao na vreme da je spase od još gore sudbine..."
     "Ne budi veća budala nego što moraš biti, Elena", umorno i strpljivo je rekla Morgana. "Zar zaista veruješ u to?"
     "Ti, naravno, znaš istinu preko svoje magije", planula je Elena, tako glasno da su ostale žene koje su spavale u istoj sobi okrenule glave da čuju oko čega se svađaju kraljičina rođaka i kraljeva sestra. Morgana je brzo spustila glas. "Veruj mi da ne želim skandal, baš kao ni ti. Gvenvir mi je snaja, a i Lanselet mi je rođak. Sam Bog zna da Artur ne bi smeo da prebacuje Gvenviri zbog onoga što se desilo sa Meleagrantom - sirotica, ona nije kriva za to, i svakako se moralo objaviti kako je Lanselet stigao na vreme da je spase. Ali nimalo ne sumnjam u to da će Gvenvir reći Arturu, barem u potaji, kako ju je Meleagrant iskoristio - ne, Elena, videla sam kako je izgledala kada ju je Lanselet doveo sa ostrva, i čula sam šta je rekla, da se strašno plaši da ju je onaj prokleti razbojnik oplodio!"
     Elena je strašno prebledela. "Ali on joj je brat", šapnula je. "Zar bi ijedan čovek počinio takav greh?"
     "Pobogu, Elena, kako si glupa!" rekla je Morgana. "Zar misliš da je to najstrašniji deo priče?"
     "A ti si rekla - rekla si da Lanselet leži u njenoj postelji dok je kralj odsutan..."
     "Ne čudim se tome i ne mislim da je to bilo prvi put", odvratila je Morgana. "Razmisli malo, Elena - zar joj zameraš? Posle onoga što joj je učinio Meleagrant, čudilo bi me da je Gvenvir uopšte ikada poželela da je dodirne ijedan muškarac, i zbog nje mi je milo što Lanselet možda može da joj pomogne da zaleči rane. A sada će je, možda, Artur oterati, kako bi mogao da ipak stekne sina."
     Elena se zagledala u nju. "Možda će Gvenvir otići u manastir - jednom mi je kazala da nikada nije bila sreća kao u manastiru na Glastonberiju. Ali hoće li je oni primiti ako se sazna da je bila ljubavnica muževljevog zapovednika konjice? Oh, Morgana, tako se stidim zbog nje!"
     "To nema nikakve veze sa tobom", rekla je Morgana. "Zašto bi ti marila?"
     Elena je samu sebe iznenadila kad je planula. "Gvenvir ima muža, udata je za Vrhovnog kralja, i njen muž je najčasniji i najljubazniji kralj koji je ikada vladao ovom zemljom! Nije joj potrebno da traži ljubav negde drugde! A kako da Lanselet pogleda ijednu drugu gospu kad ga je kraljica uzela za sebe?"
     "Pa", rekla je Morgana, "možda će sada ona i Lanselet otići sa dvora. Lanselet poseduje imanja u Donjoj Britaniji, a njih dvoje se odavno vole, mada mislim da do ove nesreće nisu spavali zajedno." Slagala je mirne duše; ono što joj je kazao izmučeni Lanselet ostaće zauvek pokopano u dubinama njenog srca.
     "Ali onda će se Arturu smejati svi hrišćanski kraljevi na našim ostrvima", primetila je Elena. "Ako njegova kraljica pobegne sa njegovim prijateljem i zapovednikom konjice, nazvaće ga rogonjom, a možda i gorim imenima."
     "Mislim da Arturu ne bi bilo važno šta govore o njemu", počela je Morgana, ali Elena je odmahnula glavom.
     "Ne, Morgana, mora da mu bude važno. Niži kraljevi moraju da ga poštuju, kako bi mu se pridružili kad ustreba. A kako to da učine ako dozvoli svojoj ženi da otvoreno živi u grehu sa Lanseletom? Da, znam da govorimo o ovih nekoliko dana. Ali možemo li biti sigurni da će se oni na tome zaustaviti? Moj otac je Arturov prijatelj i vazal, ali mislim da bi se čak i on podsmevao kralju koji ne može da vlada ni svojom ženom, i upitao bi se kako takav čovek može da vlada kraljevstvom."
     Morgana je slegnula ramenima. "Pa šta možemo da uradimo, osim da ubijemo krivce?"
     "Kakav razgovor!" stresla se Elena. "Ne, Lanselet mora da napusti dvor. Ti si mu rođaka, zar ne možeš da mu to objasniš?"
     "Avaj", rekla je Morgana, "bojim se da nemama toliko uticaja na svog rođaka." Duboko u sebi osetila je poznati ledeni ujed bola.
     "Kad bi se Lanselet oženio", rekla je Elena, izgledajući kao da se čudi sopstvenoj hrabrosti. "Kad bi se oženio mnome! Morgana, ti se razumeš u čini i magiju, možeš li mi dati amajliju koja bi skrenula Lanseletovu pažnju sa kraljice na mene? I ja sam kraljevska kćer, i svakako sam lepa koliko i Gvenvir - a barem nisam udata!"
     Morgana se gorko nasmejala. "Moje čini, Elena, mogu biti gore od beskorisnih - pitaj jednom Gvenvir kako se jedna takva amajlija okrenula protiv nje! Ali, Elena", rekla je, odjednom se uozbiljivši, "da li bi zaista pošla tim putem?"
     "Ako bi se stvarno oženio mnome", rekla je Elena, "mislim da bi shvatio da nisam manje dostojna ljubavi nego ona."
     Morgana je uhvatila devojku za bradu i zagledala joj se u lice. "Slušaj me, dete", počela je, i Elena je osetila da joj tamne oči čarobnice gledaju pravo u dušu. "Elena, to neće biti lako. Rekla si da ga voliš, ali ljubav u ustima devojke je samo stvar mašte. Da li zaista znaš kakav je on čovek? Da li bi tvoja ljubav opstala i posle godina braka? Ako želiš samo da legneš sa njim - to bih lako mogla da ti udesim. Ali kada nestanu opčinjenost i čini, on će te možda mrzeti što si ga izigrala. A šta onda?"
     Elena je počela da muca. "Čak... čak i to bih rizikovala. Morgana, moj otac me je nudio drugim proscima, ali obećao mi je da me nikada neće prisiljavati na udaju. Kažem ti, ako ne mogu da se udam za Lanseleta, poći ću u manastir, zauvek, kunem se..." Devojka je drhtala čitavim telom, ali nije zaplakala. "Ali zašto molim tebe, Morgana? Kao i svi mi, kao i Gvenvir, i ti bi rado uzela Lanseleta, za muža ili ljubavnika, a kraljeva sestra može sama da bira..."
     Tog časa je Elena pomislila da je oči varaju, jer u hladnom pogledu sveštenice kao da su na trenutak zasvetlucale suze. Od prizvuka u njenom glasu i Elenu su zaplekle oči. "Oh, ne, dete. Lanselet me ne bi uzeo, čak i kad bi mu Artur naredio. Veruj mi, Elena, malo ćeš sreće naći sa Lanseletom."
     "Mislim da žene i inače ne nalaze mnogo sreće u braku", rekla je Elena. "Samo mlade devojke maštaju o tome, a ja nisam baš tako mlada. Ali žena mora da se uda, ranije ili kasnije, a ja bih najradije pošla za Lanseleta. Ionako ne mislim da možeš da učiniš nešto tako!" otelo joj se. "Zašto mi se podsmevaš? Jesu li sve tvoje čini i amajlije samo priča za malu decu?"
     Očekivala je da će Morgana planuti, kako bi odbranila svoju veštinu, ali Morgana je samo uzdahnula i odmahnla glavom. "Ne bih se mnogo pouzdala u ljubavne čini, rekla sam ti to još na početku. One služe da usmeravaju volju neznalicama. Veština Avalona je sasvim drugačija i ne sme se prizivati olako, zato što bi neka devojka radije legla sa jednim muškarcem nego sa drugim."
     "Oh, uvek je tako sa veštinama mudraca", planula je Elena. "Mogu da uradim ovo ili ono, ali neću jer nije pravo da se uplićemo u Božije poslove, ili zvezde ne stoje dobro, ili uvek nešto tako..."
     Morgana je opet uzdahnula. "Rođako, mogu ti dati Lanseleta za muža, ako ga zaista želiš. Mislim da nećeš biti srećna, ali do sada si bila pametna i rekla si da u braku ni ne očekuješ sreću... Veruj mi, Elena, najviše bih volela da vidim Lanseleta dobro oženjenog i daleko od ovog dvora i od kraljice. Artur mi je brat, i ne želim da ga sustigne stramota, a to se mora desiti ranije ili kasnije. Ali moraš zapamtiti da si me sama molila. Pazi da ne počneš da jadikuješ kada se sve pretvori u gorčinu."
     "Kunem se da ću prihvatiti sve što se desi, samo ako mogu da ga dobijem za muža", rekla je Elena. "Ali zašto bi to učinila, Morgana? Samo da napakostiš Gvenvir?"
     "Veruj u to ako želiš, ili veruj i da suviše volim Artura da bih volela skandal koji bi uništio sve što je on postigao", mirno je rekla Morgana. "I zapamti još nešto, Elena: čini retko deluju onako kako misliš da će delovati..."
     Kada se bogovi odluče, zar je važno šta čine smrtnici, čak i činima i čarolijama? Vivijen je dovela Artura na presto... pa ipak, Boginja je sprovela svoju volju, a ne Vivijeninu, jer je uskratila Arturu sina koga bi mu rodila kraljica. A kada je ona, Morgana, pokušala da popravi ono što je Boginja propustila da učini, samo je bacila Gvenvir i Lanseleta jedno drugom u zagrljaj.
     Pa, barem će to moći da popravi, postaravši se da Lanselet bude dobro oženjen. A i Gvenir je u zamci; možda će i njoj biti drago da se nekako izvuče iz toga.
     Usne su joj se izvile u nešto nalik na osmeh. "Pazi, Elena, postoji mudra izreka: 'Pazi dobro za šta se moliš, jer to možeš i dobiti.' Mogu ti dati Lanseleta za muža, ali zauzvrat ću tražiti dar."
     "Šta ti ja mogu dati što bi ti vredelo, Morgana? Ti ne voliš dragulje, to znam..."
     "Ne trebaju mi dragulji ni blago", rekla je Morgana, "samo ovo. Rađaćeš decu Lanseletu, jer videla sam njegovog sina..." Tu je zastala, osećajući kako joj se koža ježi duž kičme, kao kada ju je obuzimao Vid. Elenine plave oči bile su razrogačene od čuda. Gotovo ju je čula kako misli: Znači, istina je, udaću se za Lanseleta i rađaću mu decu...
     Da, istina je, mada nisam to znala dok nisam progovorila... ako delujem u okvirima Vida, znači da se ne uplićem u poslove Boginje, i stoga ću uspeti.
     "Neću ti ništa reći o tvom sinu", mirno je rekla. "On mora sam dočekati svoj usud..." Odmahnula je glavom kako bi rasterala neobičnu tamu Vida. "Tražim samo da mi daš svoju prvu kćer kako bi se obrazovala u Avalonu."
     Elena je raširila oči. "Da bude čarobnica?"
     "Lanseletova majka je bila Vrhovna sveštenica Avalona", rekla je Morgana. "Ja nisam rodila Boginji kćer. Ako mojom zaslugom rodiš Lanseletu sina za kojim žudi svaki muškarac, moraš mi se zakleti - svojim Bogom - sa ćeš mi dati da odgajim tvoju kćer."
     Soba je prosto odzvanjala od tišine. Konačno je Elena progovorila. "Ako se sve to zbude, i ako rodim sina Lanseletu, kunem ti se da ćeš dobiti za Avalon njegovu kćer. Kunem se imenom Hristovim", rekla je i prekrstila se.
     Morgana je klimnula glavom. "A ja se zauzvrat kunem", rekla je, "da će mi ona biti kao kćer koju nikada nisam rodila i da će zalečiti veliko zlo..."
     Elena je zažmirkala. "Veliko zlo? O čemu to govoriš, Morgana?"
     Morgana se malo zanjihala; napeta tišina u sobi je prekinuta. Bila je svesna pljuštanja kiše pod prozorima i hladnoće u sobi. Namrštila se. "Ne znam - misli su mi odlutale. Elena, takvu stvar ne možemo udesiti ovde. Moraš tražiti dozvolu da pođeš u posetu ocu i moraš se postarati da i ja budem pozvana kako bih ti pravila društvo. Postaraću se da tamo bude i Lanselet." Duboko je uzdahnula i počela da oblači haljinu. "Kad smo već kod Lanseleta, do sada je imao dovoljno vremena da ode iz kraljičinih odaja. Hodi, Gvenvir će nas čekati."
     I zaista, kad su Elena i Morgana stigle kod kraljice, tamo nije bilo ni traga od Lanseleta, niti od bilo kog muškarca. Ali u jednom trenutku, kada je Elena bila dovoljno daleko, Gvenvir je pogledala Morganu u oči, i Morgana je pomislila da nikada nije videla toliko gorčine u njoj.
     "Prezireš me, Morgana, zar ne?"
     Konačno, pomislila je Morgana, konačno je Gvenvir postavila pitanje koje ju je već nedeljama mučilo. Poželela je da joj oštro odgovori: Ako te i prezirem, zar to nije zato što si ti prva prezirala mene? Ipak, odgovorila je što je blaže mogla. "Nisam ti ja ispovednik, Gvenvir, i ti, a ne ja, veruješ da će te Bog prokleti zato što si legla sa čovekom koji ti nije muž. Moja Boginja je blaža prema ženama."
     "Trebalo je..." počela je Gvenvir, ali se savladala. "Artur ti je brat, u tvojim očima on ne može da pogreši..."
     "Ja to nisam rekla." Morgana nije mogla da podnese bol na kraljičinom licu. "Gvenvir, sestro moja, niko te ne optužuje..."
     Ali Gvenvir je odvratila lice. Progovorila je kroz stegnute zube. "Ne, a ne treba mi ni tvoje sažaljenje, Morgana."
     Imaš ga, želela to ili ne, pomislila je Morgana, ali nije to rekla; ona nije iscelitelj, koji proseca stare rane kako bi ponovo krvarile. "Jesi li spremna za doručak, Gvenvir? Šta bi želela da jedeš?"
     Otkako više nema ratova, sve više se ponašam kao da sam sluškinja, kao da je ona višeg porekla od mene. Tu igru svi igraju, mirno je razmišljala Morgana, i ne može se zameriti Gvenviri zbog toga. No, u kraljevstvu postoji plemstvo koje bi i te kako zamerio; a ni njoj se nije dopadalo što Artur to prihvata, što sada, kad nema ratova, njegovi vitezovi postaju sluge, mada bi mogli da budu kraljevi i plemići po rođenju. U Avalonu je bila spremna da služi Vivijen, jer je ona bila živi predstavnik Boginje, i njena mudrost i magijske moći činili su je gotovo nadljudskom. Ali znala je da i sama može steći te moći, ukoliko se ozbiljno potrudi; a možda će doći dan kada će i nju tako služiti, ukoliko primi u sebe moć Boginje.
     Ali za vojskovođu jednog kraljevstva ili za njegovu ženu - ne, te moći su nedostižne osim u vreme ratova; ljutila se što je Artur tako uredio dvor, podrazumevajući da poseduje moć kakva pripada samo najvećim druidima i sveštenicama. Artur i dalje nosi mač iz Avalona, a ako ne održi zavet koji je Avalonu dao, oni će tražiti da im ga vrati.
     Uto se Morgani učinilo da se sve u sobi ukočilo i da se otvorila kao da je sve oko nje veoma udaljeno; i dalje je videla Gvenvir, usta napola otvorenih usred reči, ali istovremeno je videla i kroz nju, kao da se nalazi u vilinskom kraljevstvu. Sve je izgledalo daleko i sitno, a istovremeno se nadvijalo nad njom, dok joj je u glavi vladala duboka tišina. U toj tišini je ugledala zidove šatora, i Artura kako spava sa isukanim Ekskaliburom u ruci. I nagnula se nad njim - nije mogla da uzme mač, ali je Vivijeninim malim, srpolikim nožem presekla kaiše koji su držali kanije o pojasu; sada su bile stare, baršun se izlizao, a dragoceni metalni ukrasi su potamneli. Morgana je uzela kanije i našla se na obali velikog jezera, gde ju je zapljusnuo zvuk trske...
     "Rekla sam ne, ne želim vino, od vina za doručak sam ceo dan umorna", rekla je Gvenvir. "Možda bi Elena mogla da u kuhinji nađe sveže mleko - Morgana? Jesi li dobro?"
     Morgana je zažmirkala i zagledala se u Gvenvir. Polako se pribrala, pokušavajući da usmeri pogled. Ništa od toga nije bilo istina, nije nikad hitala duž obala jezera sa kanijama u ruci... ali sve oko nje delovalo je kao vilinski svet, i sve je videla kao kroz ustalasanu vodu, i ličilo je na san koji je jednom sanjala - kad bi samo mogla da se seti... i dok je uveravala kraljicu da joj je dobro i obećavala da će sama poći u mlekarnik po mleko ako ga u kuhinji nema, um joj je i dalje lutao lavirintima sna... kad bi samo mogla da se seti šta je to sanjala, sve bi bilo dobro...
     No, dok je izlazila na svež vazduh, hladan i usred leta, više se nije osećala kao da će se svet oko nje svakog časa pretopiti u vilinsko carstvo. Glava ju je bolela kao da će pući, i čitavog dana je bila opsednuta magijom tog čudnog sna. Kad bi samo mogla da se seti... bacila je Ekskalibur u Jezero, tako je, tako da ga se ne dočepa vilinska kraljica... ne, nije ni to... i ponovo bi počela da raspetljava složenu nit sna.
     No, iza podneva, kad je sunce stalo da se kloni ka zapadu, začula je trube koje su objavljivale Arturov dolazak i osetila je da se čitav Kamelot budi. Zajedno sa ostalim ženama, potrčala je na bedeme kako bi gledala približavanje kraljeve pratnje, pod razvijenim zastavama. Gvenvir je kraj nje drhtala. Bila je viša od Morgane, ali je nekako, sa onim njenim mršavim, vitkim rukama i krhkim ramenima, Morgani izgledala kao da je samo dete, visoko, mršavo dete, nervozno zbog neke vragolije za koju mora da bude kažnjeno. Drhtavom rukom je dodirnula Morganin rukav.
     "Sestro - mora li moj gospodar da sazna? Sad je gotovo, a Meleagrant je mrtav. Nema razloga da Artur ponovo povede rat. Zašto ne bi mislio da je Lanselet stigao po mene na vreme... na vreme da spreči..." Glas joj je podrhtavao kao u devojčice, i nije mogla da nastavi.

    "Sestro", odvratila je Morgana, "ti moraš da odlučiš hoćeš li mu reći ili ne."
     "Ali... ako čuje od nekog drugog..."
     Morgana je uzdahnula; zar Gvenvir ni jedan jedini put ne može da kaže šta misli? "Ako Artur i čuje nešto što bi ga uznemirilo, to svakako neće čuti od mene, a niko drugi nema prava da mu o tome govori. Ali svakako ne može da ti prebaci što si zarobljena, pretučena i primorana."
     Tog časa je znala, jasno kao da je lično čula, šta je sveštenik svakako govorio uzdrhtaloj Gvenvir - sada, ili dok je bila dete? Nijedna žena neće biti napastvovana osim ako je sama izazivala muškarca, kao što je Eva navela praoca Adama na prvi greh; mučenice Device Marije u Rimu radije su umirale nego da izgube čast... zato je Gvenvir drhtala. Negde duboko u umu, ma koliko pokušavala da zaboravi dodir Lanseletovih ruku, zaista je verovala da je ona kriva, da zaslužuje smrt zbog greha što je dozvolila da bude silovana. A pošto nije sama radije umrla, Artur ima pravo da je ubije zbog toga... nikakva umirivanja nikada neće utišati taj glas u Gvenvirinom umu.
     Oseća se kriva zbog Meleagranta kako ne bi osećala krivicu zbog ovoga sa Lanseletom...
     Gvenvir je drhtala kraj nje, uprkos toplom suncu. "Volela bih da što pre stigne, pa da uđemo unutra. Gledaj, eno sokola na nebu. Bojim se sokola, uvek se bojim da će se obrušiti na mene..."
     "Oni bi, mislim, smatrali da si suviše velika i žilava za njih, sestro", vedro je rekla Morgana.
     Sluge su otvarale veliku kapiju, kako bi kralj sa pratnjom ušao kroz nju. Ser Ektorijus još je ozbiljno hramao posle noći provedene u hladnom zatvoru, ali je izišao zajedno sa Kajem, a Kaj, kao čuvar zamka, naklonio se pred Arturom.
     "Dobro došao kući, kralju i gospodaru moj."
     Artur je sjahao i prišao da ga zagrli.
     "To je preterano zvanična dobrodošlica, Kaje, razbojniče jedan - je li sve u redu?"
     "Sada jeste, gospodaru", rekao je Ektorijus, "ali opet treba da budeš zahvalan svom komandantu konjice."
     "Tačno", rekla je Gvenvir, prilazeći, pod ruku sa Lanseletom. "Kralju i gospodaru moj, Lanselet me je spasao iz zamke izdajnika, i od sudbine kakvu ne sme da doživi nijedna hrišćanka."
     Artur je uhvatio jednom rukom Gvenvir, drugom Lanseleta za ruku. "Zahvalan sam ti kao i uvek, dragi moj prijatelju, baš kao i moja žena. Hodite, razgovaraćemo nasamo o tome." Pošao je u zamak, još između njih.
     "Pitam se kakvim lažima će mu napuniti glavu, ta čedna kraljica i njen najbolji vitez?" Morgana je začula reči, tiho i jasno izgovorene, odnekud iz mase; ali nije mogla da odredi ko ih je izgovorio. Možda mir i nije tako velika blagodet, pomislila je. Pošto nema rata, dvorani nemaju šta da rade, nego prenose sva moguća govorkanja i skandale.
     No, ako Lanselet ode sa dvora, onda će skandal biti izbegnut. Odlučila je da učini sve što može kako bi se to postiglo što pre.

     Te večeri, za stolom, Artur je zamolio Morganu da donese svoju harfu i da im peva. "Dugo nisam čuo tvoju muziku, sestro", rekao je i sagnuo se da je poljubi. Odavno to nije činio.
     "Rado ću pevati", rekla je, "ali kada će se Kevin vratiti na dvor?" Nerado se sećala njihove svađe; nikada, nikada mu neće oprostiti što je dozvolio izdaju Avalona! Ipak, uprkos svemu, nedostajao joj je i sa žaljenjem se prisećala vremena kada su bili ljubavnici.
     Dosadilo mi je da spavam sama, to je sve...
     Ali to ju je nateralo da razmišlja o Arturu, i o svom sinu u Avalonu... ako Gvenvir ode sa dvora, Artur će se svakako ponovo oženiti; ali ovog časa to nije izgledalo verovatno. A ako Gvenvir ne rodi sina, zašto njihov sin ne bi bio proglašen za očevog naslednika? On je svakako od kraljevske krvi, krvi Pendragona i Avalona... A Igrena je umrla i skandal joj ne bi naudio.
     Sela je na izrezbarenu stoličicu kraj prestola i položila harfu kraj nogu; Artur i Gvenvir su sedeli sasvim blizu jedno drugog, držeći se za ruke. Lanselet se pružio na podu kraj Morgane, zagledan u harfu, ali videla je kako povremeno pogleda u Gvenvir i zgrčila se od strašne čežnje u njegovim očima; kako samo može da tako otvara srce pred svakim ko ga pogleda? A onda je shvatila da samo ona razume njegovo srce - svi ostali su u njemu videli tek dvorjanina koji sa poštovanjem posmatra svoju kraljicu, smejući se i šaleći sa njom kao najbolji prijatelj njenog muža.
     Dok je prelazila rukama preko struna, svet kao da se ponovo udaljio i postao vrlo mali i dalek, a istovremeno ogroman i čudan; stvari su gubile obličje, tako da joj je harfa izgledala istovremeno kao dečja igračka i kao nešto čudovišno - ogromna, bezoblična stvar koja ju je pritiskala, a ona je bila negde visoko na prestolu i čkiljila je kroz uznjihane senke, zagledana u tamnokosog mladića, sa uzanom, metalnom trakom preko čela; i dok ga je gledala, osetila je oštar probod bola, pogledala ga je u oči i kao da joj je neka ruka dodirnula najprisniji deo tela, uzbuđujući je, izazivajući glad i čežnju... Osetila je da su joj prsti skliznuli sa struna, sanjala je nešto... ustalasano lice, mladića kako joj se smeši, ne, nije to bio Lanselet nego neko drugi... ne, sve je bilo samo senka...
     Začuo se Gvenvirin jasan glas. "Pomozite gospi Morgani", rekla je, "onesvestiće se!"
     Osetila je kako je Lanselet pridržava i podigla je pogled ka njegovim tamnim očima - bilo je kao u snu, obuzela ju je želja od koje je sva drhtala... ne, to je samo sanjala. To nije stvarnost. Zbunjeno je prinela ruku čelu. "To je zbog dima, dima sa ognjišta..."
     "Evo, popij ovo." Lanselet joj je dodao pehar. Kakvo je ovo ludilo? Jedva da ju je dodirnuo, a ona se gotovo razbolela od želje za njim; pomislila je da je to odavno zaboravila, da je želja tokom godina sagorela u njoj... pa ipak, od njegovog dodira, nežnog i bezličnog, ponovo je usplamtela. Znači li da je sanjala njega?
     On me ne želi, ne želi nijednu ženu osim kraljice, pomislila je i zagledala se kroz njega u ognjište, gde nije gorela vatra jer je bilo leto, nego je bilo prekriveno zelenim lišćem kako ne bi zjapilo, crno i prazno. Otpila je malo vina koje joj je prineo Lanselet.
     "Žao mi je - čitavog dana mi nije bilo dobro", rekla je, setivši se onoga jutros. "Neka neko drugi preuzme harfu, ja više ne mogu..."
     "Ako dozvolite, ja bih pevao", rekao je Lanselet i uzeo harfu. "Ovo je priča o Avalonu, koju sam čuo kao dete. Mislim da ju je načinio sam Talesin, mada ju je možda samo preradio od neke starije pesme."
     Počeo je da peva staru baladu. O kraljici Arianrod, koja je prešla preko potoka i od toga zatrudnela; proklela je svog sina čim ga je rodila, i rekla je da neće imati imena dok mu ga ona ne da, a on ju je prevarom naterao da mu da ime, i kasnije ga je ponovo proklela i rekla je da nikada neće imati ženu, ni od krvi i mesa, a ni od vilinskog naroda, pa je on načinio sebi ženu od cveća...
     Morgana je sedela i slušala, i dalje opsednuta snom, i činilo joj se da je Lanseletovo lice prepuno strašne patnje, i dok je pevao o ženi od cveća, Blodeuved, na trenutak je pogledao kraljicu. Ali onda se okrenuo Eleni, i učtivo pevao kako je kosa cvetne žene bila načinjena od lepih, zlatnih ljiljana, i kako su joj obrazi bili nalik na latice jabukovog cveta, i kako je bila odevena u haljinu svih cvetnih boja, plavu, purpurnu i žutu, nalik na letnju livadu...
     Morgana je nepomično sedela, oborivši bolnu glavu u dlanove. Kasnije je Gaven doneo gajde, pa je počeo da svira neku divlju tužbalicu, punu krikova morskih ptica i tuge. Lanselet je seo kraj Morgane i nežno je uhvato za ruku.
     "Je li ti sada bolje, rođako?"
     "Oh, da - dešavalo mi se to i ranije", rekla je Morgana. "Kao da sam zaspala i sve videla kroz senke..." Pa ipak, pomislila je, uopšte nije bilo tako.
     "Majka mi je jednom pričala o nečem sličnom", rekao je Lanselet, i Morgana je po tome videla koliko je tužan i umoran; nikada ranije nije govorio ni njoj, ni bilo kome drugom, koliko je znala, o svojoj majci niti o godinama provedenim u Avalonu. "Njoj se, izgleda, činilo da to dolazi zbog Vida. Jednom je rekla da je to kao da je dospela u vilinsku zemlju, i da gleda odande kao zatvorenik, ali ne znam je li ona ikada bila u vilinskoj zemlji ili se samo poslužila njome za poređenje..."
     Ali ja jesam, pomislila je Morgana, i uopšte nije tako... više kao da pokušavaš da se prisetiš zaboravljenog sna...
     "I meni se ponekad to dešavalo", nastavio je Lanselet. "Povremeno mi se desi da ne vidim stvari jasno, nego kao da je sve udaljeno i pomalo nestvarno... i ne mogu da dodirnem stvari ukoliko ne pređem veliku razdaljinu do njih... možda to ima veze sa vilinskom krvi koja nam teče u žilama..." Uzdahnuo je i protrljao oči. "Ponekad sam ti se podsmevao zbog toga, kad si bila sasvim mala, sećaš li se? Zvao sam te Morgana od vila, a ti si se strašno ljutila."
     Klimnuila je glavom. "Dobro se sećam, rođače", odvratila je, misleći kako je, uprkos umoru, novim borama i sedim kovrdžama, njegovo lice i dalje najlepše koje je ikada videla. Ljutito je zažmirkala; tako je kako je i tako mora biti; on je voli samo kao rođaku.
     Opet joj se učinilo da je svet nestao u senkama; nije bilo važno šta ona čini. Ovaj svet nije ništa stvarniji od vilinskog kraljevstva. Čak je i muzika bila daleka - Gaven je uzeo harfu i pevao je baladu koju je čuo od Saksonaca, o čudovištu koje je živelo u jezeru i o nekom njihovom junaku koji je zaronio u jezero i iščupao čudovištu ruku, a onda se suočio sa majkom čudovišta u njihovoj jazbini...
     "Grozna pripovest", poluglasno je rekla Lanseletu, a on se nasmešio i odgovorio: "Većina saksonskih pripovesti je takva. Ratovi, krvoprolića i junaci koji umeju da se bore, ali nemaju mnogo soli u glavi..."
     "A sada, izgleda, treba da živimo u miru sa njima", rekla je Morgana.
     "Da, tako će biti. Mogu da živim sa Saksoncima, ali ne i sa onim što oni nazivaju muzikom... mada su im priče dovoljno zabavne za duge večeri kraj ognjišta." Uzdahnuo je i gotovo nečujno nastavio. "Izgleda da ja nisam rođen da sedim kraj ognjišta..."
     "Rado bi ponovo pošao u boj?"
     Odmahnuo je glavom. "Ne, ali dvor mi je dosadio." Morgana je primetila da je pogledao Gvenvir koja je sedela kraj Artura i slušala Gavena, smešeći se. Lanselet je opet uzdahnuo, i taj uzdah kao da mu se oteo iz dubine duše.
     "Lanselete", rekla je tiho i žurno, "moraš otići odavde ili ćeš propasti."
     "Da, propašću i dušom i telom", odgovorio je on, ne podižući pogled.
     "O tvojoj duši ništa ne znam - to moraš pitati sveštenike..."
     "Kad bih samo mogao!" odgovorio je Lanselet, suzbijajući gnev; udario je pesnicom o pod kraj harfe, tako da su strune tiho zabrujale. "Voleo bih da mogu da verujem da postoji Bog u kakvog veruju hrišćani..."
     "Moraš otići odavde, rođače. Idi na neki pohod kao Garet, ubijaj razbojnike koji otimaju zemlju radi otkupa, ili ubijaj zmajeve, ili šta god hoćeš, ali idi!"
     Videla je kako on guta knedlu. "A šta će biti sa njom?" Sada se gorko smešio.
     "Ne moraš biti sveštenik da bi znao - kada su dva muškarca, a to važi i za žene, u zamci, kada ne mogu da pobegnu od samih sebe", rekla je Morgana. "Najlakše je okriviti nju za sve. Ali i ja znam kako izgleda voleti zabranjenom ljubavlju..." Brzo je prekinula i odvratila pogled, osećajući kako crveni; nije nameravala da mu toliko otkrije. Pesma se završila, i Gaven je ponovo podigao harfu. "Posle ove mračne priče treba nam nešto vedro - recimo, pesma o ljubavi, a to prepuštam plemenitom Lanseletu..."
     "Predugo sam sedeo na dvoru pevajući pesme o ljubavi", rekao je Lanselet, a onda je ustao i obratio se Arturu. "Sada kad si se vratio, gospodaru moj, i kad možeš sam da se staraš o svemu, molim te da me pošalješ sa dvora, na nekakav pohod."
     Artur se nasmešio svom prijatelju. "Zar ćeš tako brzo da odeš? Ne mogu da te zadržavam ako si rešen da pođeš, ali kuda bi išao?"
     Pelinor i njegov zmaj, pomislila je Morgana, oborenog pogleda, zagledana u odsjaje vatre, i uobličila je te reči u umu što je jasnije mogla, pokušavajući da ih dobaci Arturu. "Pomišljao sam na zmajeve..." rekao je Lanselet.
     Arturove oči su nestašno zaiskrile. "Možda bi bilo dobro da dokrajčiš Pelinorovog zmaja. Priča je svakog dana sve više, i ljudi se plaše da putuju u taj kraj! Gvenvir mi kaže da je Elena zamolila da ode u posetu ocu. Mogao bi da otpratiš gospu donde, i naređujem ti da se ne vratiš dok Pelinorov zmaj ne bude mrtav."
     "Avaj", nasmejao se Lanselet, "znači da si me prognao zauvek! Kako da ubijem zmaja koji postoji samo u snu?"
     I Artur se nasmejao. "Najbolje da nikada ne sretneš drugačijeg zmaja, prijatelju! Eto, naređujem ti da dokrajčiš tog zmaja jednom zauvek, pa makar to uradio sastavljajući smešnu baladu o njemu!"
     Elena je ustala i naklonila se kralju. "Ako dozvoljavate, gospodaru, molim vas da i gospa Morgana pođe sa mnom."
     Morgana je pazila da ne gleda Lanseleta. "Rado bih pošla sa Elenom, brate moj, ako tvoja gospa može bez mene. U njenoj zemlji postoji bilje o kome malo znam, a rado bih naučila nešto od njihovih travarki. Potrebno mi je za lekove i čarolije."
     "Pa", rekao je Artur, "idi ako želiš. Ali biću usamljen bez svih vas." Nasmešio se Lanseletu. "Moj dvor nije moj dvor bez mog najboljeg viteza. Ali neću da te zadržavam protiv tvoje volje, a to neće ni moja krljica."
     U to baš nisam sigurna, pomislila je Morgana, gledajući Gvenvir kako pokušava da se savlada. Artur je dugo bio odsutan; jedva je čekao da legne sa svojom ženom. Hoće li mu Gvenvir iskreno reći da voli drugoga, ili će pokorno poći u njegovu postelju i nastaviti da se pretvara?
     U tom času, Morgana je ugledala sebe kao kraljičinu senku... njena i moja sudbina su se nekako preplele... Ona, Morgana, legla je sa Arturom i rodila mu sina, za čime je Gvenvir čeznula; Gvenvir je imala Lanseletovu ljubav za koju bi Morgana rado prodala dušu... Ličilo bi na njihovog, hrišćanskog Boga da pravi takve zavrzlame - on ne voli ljubavnike. Ili se to Boginja okrutno šali sa nama?
     Gvenvir je pogledala Morganu. "Izgledaš bolesna, sestro. Je li ti još loše?"
     Morgana je klimnula glavom. Ne smem da je mrzim. Ona je žrtva, baš kao i ja... "Sva sam izmoždena. Uskoro ću u krevet."
     "A sutra", rekla je Gvenvir, "ti i Elena ćete nam uzeti Lanseleta." To je bilo rečeno olako, kao šala, ali Morgana je mogla da vidi duboko u Gvenvir i znala je da se i druga žena, baš kao i ona, bori protiv besa i očajanja. Da, Boginja je preplela naše sudbine, a ko može protiv nje? Ali stegla je srce pred Gvenvir. "Čemu služi kraljičin miljenik, ako nije obuzet borbom protiv nečega lošeg? Zar bi ga radije zadržala na dvoru, daleko od mesta na kojima može da stekne ugled, sestro?"
     "Niko od nas to ne bi učinio", rekao je Artur, prišavši iza Gvenvir i obgrlivši je oko struka. "Pošto je, dobrotom mog prijatelja i miljenika, moja kraljica bezbedno dočekala moj povratak. Laka ti noć, sestro."
     Morgana je stajala i gledala ih kako odlaze, a onda je osetila Lanseletovu ruku na svom ramenu. Nije govorio, samo je stajao i gledao Artura i Gvenvir. Dok su tako ćutke stajali, znala je da bi, bez ikakvog napora, mogla večeras da ima Lanseleta. Ovako očajan, pošto je video da se žena koja voli vratila svom mužu, i da mu je taj muž toliko drag da neće ni prstom mrdnuti da je povrati, poći će sa Morganom ako ga ona pozove.
     A dovoljno je častan da bi se potom i oženio mnome...
     Ne, dobiće ga Elena, možda, ali ne ja. Ona je nedužna; neće je omrznuti, kao što bi svakako omrznuo mene.
     Nežno je sklonila Lanseletovu ruku sa ramena. "Umorna sam, rođače. I ja idem u postelju. Laku noć, mili. Budi blagosloven." Znala je koliko je ironična kad je dodala i 'Lepo spavaj', jer bila je sigurna da on neće oka sklopiti. Pa, to je odgovaralo njenom planu.
     No, veći deo noći i ona je provela budna, gorko žaleći zbog onoga što nije učinila. Ponos je loše društvo u krevetu, smrknuto je mislila.

6.

     U Avalonu se uzdizao Tor, ovenčan kamenim prstenom, i u noći mladog meseca uz njega se polako pela procesija sa bakljama. Predvodila ih je žena svetle kose, upletene u krunu nad širokim, niskom čelom; bila je odevena u belo, sa srpolikim nožem o pojasu. Pod svetlošću baklji izgledalo je da traži Morganu, skrivenu u senkama oko kruga, i da je pogledom pita: Gde si ti koja bi trebalo da si na mom mestu? Zašto oklevaš? Tvoje mesto je ovde...
     Arturovo kraljevstvo se izmiče kontroli Gospe, i ti to dozvoljavaš. On se već za sve obraća sveštenicima, a ti, koja bi trebalo da za njega budeš Boginja, ti ne činiš ništa. On drži mač koji pripada posvećenim sudovima Obreda; hoćeš li ga primorati da živi dostojno njega, ili ćeš mu ga oduzeti i srušiti ga? Seti se, Artur ima sina, i njegov sin mora odrasti u Avalonu, kako bi Artur mogao da preda kraljevstvo Boginje svom sinu...
     A onda je izgledalo da je Avalon izbledeo, i ona je videla Artura u očajničkom boju, sa Ekskalibrom u ruci, i videla je kako pada, proboden drugim mačem, i kako baca Ekskalibur u Jezero kako ne bi pao u ruke njegovog sina...
     Gde je Morgana, koju je Gospa pripremala za ovaj dan? Gde je ona koja je u ovom času trebalo da zameni Boginju?
     Gde je Veliki Gavran? Odjednom mi se učinilo da jato gavranova kruži nada mnom, ponirući da mi kljuje oči, kružeći oko mene, dozivajući me Raveninim glasom. "Morgana! Morgana, zašto si nas napustila, zašto si me izdala?"
     "Ne mogu", uzviknula sam, "Ne mogu da nađem put..." Ali Ravenino lice se pretopilo u Vivijenino, a potom u lice same Smrti...
     Morgana se probudila, svesna da leži u osunčanoj sobi u Pelinorovoj kući; zidovi su bili okrečeni belo, na način starih Rimljana. Kroz prozore se čulo kako negde u daljini grakću gavranovi; uzdrhtala je od toga.
     Vivijen se nikada nije ustezala da se uplete u tuđe živote, ako je to bilo za dobro Avalona ili kraljevstva. Ne bi trebalo ni ona da se usteže. No, oklevala je tokom mnogih sunčanih dana. Lanselet je provodio dane po bregovima oko Jezera, tragajući za zmajem - kao da zmaj zaista postoji, pakosno je pomislila Morgana - a večeri kraj vatre, razmenjujući priče i pesme sa Pelinorom, pevajući Eleni dok je sedeo kraj njenih nogu. Elena je bila lepa i nevina, a i ličila je na svoju rođaku Gvenvir, mada je bila pet godina mlađa. Morgana je puštala da dani promiču, uverena da će svi postati svesni koliko je logično da se Lanselet i Elena venčaju.
     Ne, gorko je pomislila, da ijedno od njih ima dovoljno pameti, Lanselet bi se odavno oženio mnome. Sada je vreme da se deluje.
     Elena se okrenula u krevetu koji su delile i otvorila oči; nasmešila se i sklupčala uz Morganu. Ona mi veruje, pomislila je Morgana bolno; misli da joj iz prijateljstva pomažem da osvoji Lanseleta. Da je mrzim, ne bih mogla da joj nanesem veće zlo. "Sada je Lanselet imao dovoljno vremena da se uželi Gvenvir", tiho je rekla. "Kucnuo je tvoj čas, Elena."
     "Hoćeš li dati Lanseletu amajliju ili ljubavni napitak...?"
     Morgana se nasmejala. "Ne verujem mnogo u ljubavne napitke, mada ćemo mu večeras sipati u vino nešto od čega će biti spreman na svaku ženu. Večeras nećeš spavati ovde, nego u šatoru kraj šume, a Lanselet će dobiti poruku da je Gvenvir došla i poslala po njega. I tako će doći kod tebe, u tami. Mogu da učinim samo toliko - moraš biti spremna za njega..."
     "A on će misliti da sam ja Gvenvir..." Elena je progutala knedlu. "To znači da će..."
     "Neko kratko vreme će misliti da si ti Gvenvir", mirno je rekla Morgana, "ali brzo će se sabrati. Ti si devica, zar ne?"
     Devojka je strašno pocrvenela, ali je klimnula glavom.
     "Pa, posle napitka koji mu budem dala, on neće moći da se zaustavi", rekla je Morgana, "osim ako se ti upaničiš i pokušaš da se otmeš - upozoravam te, neće ti biti nimalo prijatno, pošto si devica. Kad jednom počnem neću moći da prekinem, zato mi bolje sada reci želiš li to."
     "Dobiću Lanseleta za muža, i Bože sačuvaj da odustanem dok se to ne ostvari."
     Morgana je uzdahnula. "Neka bude tako. A sad - znaš kakav miris Gvenvir koristi..."
     "Znam, ali meni se ne dopada, suviše je jak za moj ukus."
     Morgana je klimnula glavom. "Ja joj ga pravim - znaš da sam vešta u takvim stvarima. Kada budeš otišla da legneš u šator, moraš namirisati njime i sebe i postelju. To će ga podsetiti na Gvenvir i uzbudiće ga..."
     Devojka je nabrala nos. "Meni se čini nepošteno..."
     "I jeste nepošteno", rekla je Morgana. "Pomiri se sa tim. Ono što ćemo učiniti skroz je nepošteno, Elena, ali je u dobre svrhe. Arturovo kraljevstvo neće se dugo održati ukoliko se sazna da je kralj rogonja. Kada neko vreme budete venčani, pošto ti toliko ličiš na Gvenvir, svakako će se proneti glas da je Lanselet sve vreme zapravo voleo tebe." Pružila je Eleni bočicu sa mirisom. "A sad, ako imaš nekog od posluge kome veruješ, neka postave šator negde gde ga Lanselet neće videti do večeras..."
     "Verujem da bi čak i sveštenik odobrio ovo", rekla je Elena, "jer time spasavamo Lanseleta preljube sa udatom ženom. Ja sam slobodna za udaju..."
     Morgana je osećala da se neiskreno, napeto smeši. "Ako time možeš da umiriš savest, utoliko bolje... ima sveštenika koji kažu da je najvažnija posledica, i ma čime se koristili, da je opravdano ukoliko je u dobre svrhe..."
     Shvatila je da Elena još stoji pred njom, kao dete u školi. "Hajde sad, Elena", rekla je. "Idi i pošalji Lanseleta u još jedan dan potrage za zmajem. Moram da spremim čarolije."
     Gledala ih je kako za doručkom koriste isti pehar i tanjir. Lanseletu se Elena dopadala - onako kako bi mu se dopadalo umiljato kučence. Neće biti grub prema njoj kad se budu venčali.
     Vivijen je bila upravo ovako bezobzirna, nije se ustezala da pošalje brata u krevet rođene sestre... Morganu je sećanje zabolelo. Ovo je za dobro kraljevstva, pomislila je, i kad je pošla u potragu za travama, kako bi ih potopila u vino i dobila napitak koji će dati Lanseletu, pokušala je da izgovori molitvu Boginji koja spaja muškarce i žene u ljubavi, ili u običnoj požudi, kao životinje u žaru.
     Boginjo, dobro mi je poznata požuda... mislila je, pazeći da joj ruke budu mirne dok je lomila bilje i ubacivala ga u vino. Osetila sam njegovu želju, mada nije hteo da mi da ono što sam od njega želela...
     Sedela je i posmatrala lagano kuvanje bilja u vinu; podizali su se sitni mehurovi, polako se razbijali i ispuštali gorkoslatke pare oko nje. Svet je izgledao tako mali i dalek, boca je ličila na dečju igračku, svaki mehurić bio je dovoljno veliki da ponese i nju u sebi... čitavo telo ju je bolelo od želje za koju je znala da nikada neće biti utoljena. Osećala je da prelazi u stanje u kome se stvara moćna magija...
     Činilo joj se da se istovremeno nalazi i u zamku i napolju, da je deo nje napolju u bregovima, da prati Pendragonovu zastavu koju Lanselet povremeno nosi... uvijao se veliki crveni zmaj... ali zmajevi ne postoje, bar ne takvi, a Pelinorov zmaj je svakako samo šala, san, nestvaran koliko i zastava koja vijori negde, daleko na jugu, nad zidinama Kamelota, zmaj koga je neki umetnik izmislio za zastavu, kao što Elena pravi skice za tapiserije. A i Lanselet to svakako zna. Tragajući za zmajem, zapravo je uživao u prijatnom jahanju preko brda, prateći san ili maštu, što mu je davalo dovoljno vremena da sanjari o Gvenvirinom naručju... Morgana je spustila pogled na vino i bilje u malenoj boci, i dodavala je još vina, kap po kap, kako ne bi sve isparilo. On će sanjati o Gvenvir, a večeras će zagrliti ženu koja miriše kao Gvenvir. No, pre toga Morgana će mu dati napitak koji će u njemu probuditi divljaka, kako ne bi mogao da se zaustavi kada shvati da pred sobom nema iskusnu ženu, svoju ljubavnicu, nego zgrčenu devicu... Morgana je na trenutak počela da sažaljeva Elenu, jer ovo što joj sprema zapravo će biti obično silovanje. Ma koliko Elena želela Lanseleta, ona je devica i nema pojma kolika je razlika između romantičnih snova o njegovim poljupcima i onoga što je zaista čeka - uzeće je muškarac suviše opijen da bi znao šta radi. Ma koliko Elena to bude očekivala i ma koliko hrabro sve podnela, teško da će pamtiti događaj kao romantičan.
     Ja sam svoje devičanstvo dala Kralju-Jelenu... ali to je bilo drugačije. Od detinjstva sam znala šta me čeka i učila sam dok sam odrastala da obožavam Boginju koja spaja muškarce i žene u ljubavi ili požudi... Elena je odgajena kao hrišćanka, i naučili su je da misli kako je sama životna sila zapravo nekakav probitni greh zbog koga je čovečanstvo osuđeno na umiranje...
     Za trenutak je pomislila da potraži Elenu, da je pripremi, da je ohrabri da razmišlja o tome onako kako su mislile sveštenice: ogromna prirodna sila, čista i bezgrešna, koju treba dočekati dobrodošlicom kao strujanje života, koje ponese čoveka kao bujica... ali Elena bi mislila da je to još veći greh. E pa, neka se snađe kako ume; možda će zbog ljubavi prema Lanseletu uspeti da se izvuče bez mnogo patnje.
     Morgana se opet usmerila na tiho kuvanje bilja u vinu, ali u isto vreme joj se činilo i da jaše preko bregova... dan nije bio lep za jahanje; nebo je bilo tamno i oblačno, duvao je vetar, bregovi su bili goli i pusti. Ispod njih se videlo more, zapravo jezero, sivo i bezlično, kao sveže iskovani metal; i površina jezera kao da je polako ključala, ili je to bila samo tečnost u njenoj posudi? Tamni mehuri su se dizali i ispuštali grozan zadah, a onda se, polako, iz jezera promolio dug, tanak vrat sa konjskom glavom i grivom, dugo zmijoliko telo, koje se kretalo ka obali... raslo je, puzalo i presijavalo se, sve dok nije izišlo čitavom duživom na obalu.
     Lanseletovi psi jurnuli su ka njemu, zalećući se u vodu, panično lajući. Čula ga je kako ih doziva i videla ga je kako stoji, ukočen, zagledan u vodu, paralisan, nesposoban da poveruje sopstvenim očima. A onda je Pelinor dunuo u svoj lovački rog da dozove ostale, a Lanselet je obo konja, oslonivši koplje o sedlo, i vrtoglavom brzinom jurnuo niz brdo. Jedan od pasa je strašno zaskičao; potom je nastupila tišina, i Morgana je, sa svog udaljenog mesta, ugledala ljigavi trag od mesta gde je napola pojedeno telo psa ležalo u bari sluzi.
     Pelinor je takođe jurnuo, i čula je Lanseleta kako ga upozorava da ne krene pravo na zver... bila je crna, nalik na ogromnog crva, osim karikature konjske glave. Lanselet ju je napao, izbegavajući pokretljivu glavu, i zabio ogromno koplje pravo u njega. Obala se zatresla od divljeg urlika... ugledala je veliku glavu kako se njiše ogromnim pokretima, levo pa desno, levo pa desno... Lanselet je skočio sa propetog, preplašenog konja i potrčao ka čudovištu. Glava se spustila, i Morgana se trgla kad je videla ogromna otvorena usta. Lanseletov mač je pogodio zmaja u oko, i iz njega je linula masa krvi i neke crne, smrdljive tečnosti... a sve su to bili samo mehurići koji su se podizali iz vina...
     Morganino srce je divlje tuklo. Zavalila se u stolici i otpila malo nerazblaženog vina iz bočice. Je li to samo košmar, ili je zaista videla Lanseleta kako ubija zmja u koga niko nije istinski verovao? Sedela je neko vreme nepomično, ubeđujući sebe da je samo sanjala, a onda je naterala sebe da ustane, kako bi dodala malo slatkog sirupa u smešu, jer će slast prikriti ukus ostalog bilja. Za večeru će morati da bude slane govedine, kako bi svi ožedneli i popili mnogo vina, a pogotovo Lanselet. Pelinor je pobožan čovek - šta li će pomisliti kada svi po zamku počnu da se pare? Ne, bolje je da samo Lanselet pije začinjeno vino, a možda bi trebalo, iz sažaljenja, da da malo i Eleni...
     Usula je začinjeno vino u bočicu i sklonila ga. Istog časa se začuo uzvik, i u sobu je uletela Elena.
     "Oh, Morgana, dođi odmah, treba nam tvoje vidarsko umeće - otac i Lanselet su ubili zmaja, ali obojica su opečeni..."
     "Opečeni? Kakva je to glupost? Zar zaista veruješ da zmajevi lete i bljuju vatru?"
     "Ne, ne", nestrpljivo je rekla Elena, "ali to stvorenje je bacalo nekakvu sluz koja peče kao vatra - moraš doći da im previješ rane..."
     Morgana je u neverici pogledala u nebo. Sunce je zalazilo i bilo je tek za širinu dlana iznad zapadnog horizonta; provela je ovde skoro čitav dan. Brzo je pošla, dovikujući sluškinjama da donesu platno za zavoje.
     Pelinor je imao veliku opekotinu duž čitave ruke - da, zaista je ličila na opekotinu; prosto je progrizla kroz rukav, i kralj je zaurlao od bola kad je preko nje sunula melem. Lanselet je imao manju opekotinu na boku, a na jednoj nozi mu je sluz izjela čitavu čizmu, ostavljajući samo tanak sloj nečega nalik na pekmez. "Treba dobro da očistim mač", rekao je Lanselet. "Ako ovako deluje na kožu čizme, pomisli šta je moglo da mi uradi sa nogom..." Stresao se.
     "Toliko o onima koji su mislili da je moj zmaj samo mašta", rekao je Pelinor, podižući glavu da otpije vino koje mu je prinela kćer. "I hvala Bogu da sam imao dovoljno pameti da isperem ruku u jezeru, ili bi mi je ta sluz čitavu pojela kao što je pojela onog jadnog psa - jesi li video leš, Lanselete?"
     "Psa? Jesam", odgovorio je Lanselet, "i nadam se da više nikada neću videti takvu smrt... Najbolje ćeš ih uveriti ako postaviš glavu zmaja nad kapijom..."
     "Ne mogu", rekao je Pelinor i prekrstio se. "U toj zveri nije bilo nijedne poštene kosti, sva je bila meka i sluzava, kao kišna glista... i već se sva pretvorila u sluz. Pokušao sam da odsečem glavu, ali naprosto se rastvorila na vazduhu... Ne verujem da je to uopšte bila prava zver, nego nešto što je došlo pravo iz pakla!"
     "Ipak, mrtva je", rekla je Elena, "a ti si izvršio ono što ti je naredio kralj, jednom zauvek si dokrajčio očevog zmaja." Poljubila je oca. "Izvini, oče", nežno je rekla, "jer i ja sam mislila da je taj zmaj plod mašte..."
     "Daj Bože da je zaista bio", rekao je Pelinor i ponovo se prekrstio. "Više bih voleo da mi se smeju odavde do Kamelota nego da se ponovo suočim sa tako nečim! Nadam se da više nema takvih zveri... Gaven je pričao svašta o životinjama koje žive po jezerima." Dao je znak peharniku da mu naspe još vina. "Mislim da bi večeras trebalo da se napijemo, ili ću mesec dana sanjati to čudovište!"
     Da li bi to bilo najbolje? upitala se Morgana. Ne, ako svi u zamku budu pijani, to neće odgovarati njenom planu. "Ako se ja staram o vašim ranama, ser Pelinore, morate me poslušati. Ne smete više da pijete i morate pustiti da vas Elena odvede u krevet i da vam stavi vrele cigle kraj nogu. Izgubili ste dosta krvi, i morate piti supu i čaj, a ne vino."
     Gunđao je, ali je poslušao, i kada ga je Elena odvela uz pomoć slugu, Morgana je ostala sama sa Lanseletom.
     "Pa", rekla je, "kako ćeš proslaviti pobedu nad svojim prvim zmajem?"
     On je podigao pehar. "Molitvom da mi bude i poslednji. Zaista sam mislio da mi je kucnuo čas. Radije bih se suočio sa čitavom hordom Saksonaca, i to naoružan samo sekirom!"
     "Neka bi Boginja dala da takvih susreta više ne bude", složila se Morgana i napunila mu pehar začinjenim vinom. "Ovo sam napravila za tebe, lekovito je i zalečiće ti rane. Moram da odem i proverim je li Elena dobro smestila Pelinora..."
     "Ali vratićeš se, rođako?" upitao je, uhvativši je za ruku; videla je da vino već deluje. I ne samo vino, pomislila je. Susret sa smrću čini čoveka željnim žene...
     "Vratiću se, obećavam; a sad me pusti", rekla je, i obuzela ju je gorčina.
     Zar sam tako nisko pala da bih ga prihvatila i drogiranog i besvesnog? Elena će ga uzeti takvog... što bi ona bila bolja? Ali ona ga želi za muža, ma koliko je to koštalo. Ja neću to. Ja sam sveštenica, i znam da ovo što gori u meni nije od Boginje... jesam li toliko slaba da primam Gvenvirine odbačene haljine, a potom i odbačenog ljubavnika? I mada je um govorio ne, čitavo telo je vrištalo da, i obuzeo ju je prezir prema samoj sebi dok je išla hodnikom ka odajama kralja Pelinora.
     "Kako ti je otac, Elena?" Iznenadila se koliko joj je glas miran.