13.

     Pred proleće naredne godine, kroz pljusak i oluju pozne zime, u Avalon je jedne noći stigao Merlin. Kada je Gospa čula vest, iznenađeno je podigla pogled.
     "Po ovakvoj noći i žabe bi se udavile", rekla je. "Šta ga dovodi po ovom vremenu?"
     "Ne znam, Gospo", rekao je mladi druid koji je doneo vest. "Čak nije poslao ni po barku, nego je sam došao skrivenim stazama i rekao da vas mora videti još večeras, pre nego što zaspite. Poslao sam po suvu odeću za njega - možete zamisliti kako njegova izgleda. Poslao bih mu i hranu i vino, ali je zamolio da večera sa vama."
     "Reci mu da je dobrodošao", kazala je Vivijen, pazeći da joj lice ostane neutralno - dobro je naučila veštinu prikrivanja misli - ali kada je mladić otišao, dopustila je sebi da začuđeno gleda za njim i da se namršti.
     Poslala je po dežurne služavke i naložila im da donesu za nju uobičajenu skromnu večeru, ali i hranu i vino za Merlina, i da ponovo raspire vatru.
     Posle nekog vremena, napolju su se začuli njegovi koraci, i kada je ušao, pošao je pravo ka vatri. Talesin je sada bio pogrbljen, potpuno sede kose i brade, i izgledao je nekako neprilično u zelenoj odeždi barda-početnika, koja mu je bila prekratka, pa su mu koščati članci nogu provirivali ispod ivice odeće. Posadila ga je kraj vatre - primetila je da i dalje drhti - i prinela mu jelo i piće, dobro jabukovo vino iz samog Avalona, u graviranom srebrnom peharu.
     Potom je sela na stoličicu kraj njega i stala da ga posmatra kako jede, grickajući hleb i suvo voće. Kada je odgurnuo tanjir i prihvatio se vina, progovorila je. "Sad mi reci sve, oče."
     Starac joj se nasmešio. "Nisam mislio da ću te ikada čuti da me tako zoveš, Vivijen. Ili misliš da sam pristupio nekom crkvenom redu?"
     Odmahnula je glavom. "Ne", rekla je, "ali bio si ljubavnik moje majke, koja je bila Gospa pre mene, i otac si dvema mojim sestrama. Zajedno smo služili Boginji i Avalonu duže nego što mogu da se setim, i možda mi noćas nedostaje uteha očinskog glasa... ne znam. Večeras se osećam tako stara, oč... Talesine. Misliš li da sam suviše stara da bih ti bila kćer?"
     Stari druid se nasmešio. "Ni slučajno, Vivijen. Ti si bezvremena. Znam koliko ti je godina - ili bih mogao da izračunam ako ustreba - ali meni i dalje izgledaš kao devojka. I sada bi mogla da imaš ljubavnika koliko poželiš, ako ushtedneš."
     Odmahnula je rukom. "Budi siguran da nikada nisam našla muškarca koji bi mi značio išta više od neophodnosti, ili dužnosti, ili zadovoljstva za jednu noć", rekla je. "A samo jednom, čini mi se, srela sam muškarca, osim tebe, koji mi je dorastao po snazi..." Nasmejala se. "Mada, da sam bila deset godina mlađa - šta misliš, kako bi mi pristajao tron žene Velikog Kralja i majke njegovog sina?"
     "Mislim da Galahad - kako sada želi da ga zovemo? Lanselet? - mislim da on nije građa za kralja. On je vizionar, trska koja se povija na vetru."
     "Ali da mu je otac Uter Pendragon..."
     Talesin je odmahnuo glavom. "On je sledbenik, Vivijen, nije vođa."
     "Svejedno. To mu je od odrastanja na Banovom dvoru, gde su ga odgajali kao kopile. Da je odgajen kao kraljevski sin..."
     "A ko bi vladao Avalonom za to vreme, da si odabrala krunu u hrišćanskom svetu?"
     "Da sam vladala uz Utera", rekla je, "ne bi to bio hriščanski svet. Mislila sam da će Igrena imati moć nad njim i da će je iskorititi Avalona radi..."
     On je odmahnuo glavom. "Nema smisla žaliti zbog lanjskih snegova, Vivijen. Došao sam da pričamo o Uteru. On umire."
     Podigla je glavu i zagledala se u njega. "Znači, već je vreme." Srce joj je ubrzano tuklo. "Premlad je da umre..."
     "Vodio je svoju vojsku u boj, mada bi mudriji čovek u njegovim godinama to prepustio generalima; ranjen je i dobio je groznicu. Ponudio sam mu svoje usluge kao iscelitelja, ali Igrena je to zabranila, baš kao i sveštenici. Ionako ne bih mogao da pomognem; njegovo vreme je došlo. Video sam mu to u očima."
     "Kako je Igrena?"
     "Baš onako kako si predvidela", rekao je stari druid. "Lepa je, dostojanstvena i pobožna, i uvek je u crnini zbog dece koju je izgubila. Rodila je još jednog sina na Sve Svete; poživeo je svega četiri dana. A njen domaći sveštenik ubedio ju je da je to kazna za njene grehe. Nije napravila ništa ni nalik na skandal otako se udala za Utera - osim što je prvo dete rodila tako brzo. Ali to je bilo dovoljno. Pitao sam je šta će biti sa njom posle Uterove smrti, i kad je prestala da plače zbog toga, rekla je da će se povući u manastir. Ponudio sam joj da dođe u Avalon, gde bi mogla da bude blizu kćeri, ali ona je rekla da to ne bi bilo prikladno za jednu hrišćansku kraljicu."
     Vivijenin osmeh malo je otvrdnuo. "Nikad ne bih pomislila da će Igrena reći tako nešto."
     "Vivijen, ne smeš je kriviti, čak ni u mislima, zbog onoga što si sama počinila. Avalon ju je izagnao kada joj je bio najpotrebniji; hoćeš li grditi sirotu devojku što je našla utehu u veri jednostavnijoj od tvoje?"
     "Nisam ni sumnjala - ti si jedina osoba u Britaniji koja može o Velikoj Kraljici da govori kao o devojci!"
     "Za mene, Vivijen, čak i ti si ponekad devojčica - ista ona devojčica koja mi se nekada pela u krilo i opipavala žice na harfi."
     "A sada jedva mogu da sviram. Prsti su mi sa godinama izgubili finoću dodira", rekla je Vivijen.
     On je odmahnuo glavom. "A, ne, draga moja", kazao je, pruživši svoje mršave, čvornovate staračke prste. "U poređenju sa ovim, tvoje ruke su mlade, a ja ipak svakog dana razgovaram sa svojom harfom, a i ti bi mogla. Tvoje ruke su odabrale da tkaju moć, a ne muziku."
     "A šta bi bilo sa Britanijom da sam odabrala drugačije?" planula je Vivijen.
     "Vivijen", rekao je on, pomalo strogo, "nisam te grdio. Samo sam rekao kako stvari stoje."
     Uzdahnula je i spustila bradu na dlanove. "Imala sam pravo kad sam rekla da mi je večeras potreban otac. Znači, već nas je snašlo ono čega smo se bojali i ono što smo planirali sve ove godine. Šta je sa Uterovim sinom, oče? Je li spreman?"
     "Mora biti spreman", odvratio je Merlin. "Uter neće doživeti dugodnevicu. I već se okupljaju krunisane glave, kao i kada je Ambrozije ležao na samrti. Što se tiče dečaka - ti ga nisi videla?"
     "Povremeno ga primetim u magijskom ogledalu", rekla je. "Izgleda mi zdrav i snažan, ali to mi ništa ne govori sem da može izgledati kao kralj ako do toga dođe. Ti si ga posećivao, zar ne?"
     "Po Uterovoj volji, odlazio sam povremeno da vidim kako raste. Postarao sam se da ima iste one latinske i grčke knjige iz kojih je tvoj sin toliko naučio o strategiji i ratovanju; Ektorijus je Rimljanin do srži, i Cezarova osvajanja i Aleksandrova istraživanja deo su njegovog bića. On je obrazovan čovek i pripremio je za ratovanje obojicu sinova. Mladi Kajus bio je u svom prvom boju prošle godine; Artur se bunio što ne ide i on, ali on je poslušan Ektorijusov sin i pokorio se ocu."
     "Ako je toliki Rimljanin", upitala je Vivijen, "hoće li Artur biti spreman da se pokori Avalonu? Jer on mora vladati Plemenima, baš kao i Piktima."
     "Postarao sam se za to", rekao je Merlin, "jer sam udesio da upozna neke pripadnike malog naroda, rekavši da su oni saveznici Uterovih vojnika u ovom ratu za odbranu našeg ostrva. Sa njima je naučio da gađa iz vilinskog luka, da se nečujno kreće preko močvare i..." malo je oklevao pre nego što je naglasio, "...ume da ubije jelena i ne plaši se da zađe među njih."
     Vivijen je na trenutak zatvorila oči. "On je tako mlad..."
     "Boginja uvek odabira najmlađe i najjače muškarce da vode njene ratnike", rekao je Talesin.
     Vivijen je pognula glavu. "Neka bude tako", kazala je. "On će biti iskušan. Dovedi ga ovamo, ako možeš, pre nego što Uter umre."
     "Ovamo?" Merlin je odmahnuo glavom. "Ne pre iskušavanja. Tek tada mu možemo pokazati put za Avalon i za dva područja kojima mora vladati."
     Vivijen je opet pognula glavu. "Onda na Zmajevo ostrvo."
     "Hoćeš li mu prirediti drevno iskušenje? Uter nije bio iskušan pred krunisanje..."
     "Uter je bio ratnik; bilo je dovoljno učiniti ga gospodarem zmaja", rekla je Vivijen. "Ovaj dečak je mlad i neiskusan. Mora biti iskušan."
     "A ako ne uspe..."
     Vivijen je zaškripala zubima. "Ne sme da ne uspe!"
     Talesin je sačekao da ga ona pogleda u oči. "A ako ne uspe..." ponovio je.
     Uzdahnula je. "Lot je svakako spreman za taj slučaj."
     "Trebalo je da uzmeš jednog od Morgozinih sinova i da ga odgajiš ovde, u Avalonu", rekao je Merlin. "Gaven je pristao dečak. Usijana glava, prznica - bik, dok je Uterov sin mladi jelen. Ali Gaven je ono od čega se prave kraljevi, čini mi se, a takođe je sin Boginje - i Morgoza je kćer tvoje majke, i njeni sinovi imaju kraljevsku krv."
     "Ne verujem Lotu", silovito je rekla Gospa, "a Morgozi verujem još manje!"
     "No, Lot ipak drži klanove sa severa, i mislim da bi ga Plemena prihvatila..."
     "Ali oni koji se drže Rima nikada ne bi", prekinula ga je Gospa, "a onda bi u Britaniji postojala dva kraljevstva, uvek zaraćena i nedovoljno snažna da odbiju Saksonce i divlje severnjake. Ne. To mora biti Uterov sin, i on ne sme da omane!"
     "Biće onako kako Boginja želi", strogo je rekao Merlin. "Postaraj se da ne mešaš svoju volju sa njenom."
     Vivijen je pokrila lice dlanovima. "Ako ne uspe - ako ne uspe, sve će biti uzalud", naglo je rekla, "sve što sam učinila Igreni, sve što sam učinila onima koje volim. Oče, jesi li predvideo da neće uspeti?"
     Starac je odmahnuo sedom glavom, a glas mu je bio pun saosećanja.
     "Boginja mi nije objavila svoju volju", rekao je, "a ti si predvidela da će ovaj dečak imati moći da vodi čitavu Britaniju. Upozorio sam te na ponos, Vivijen - misleći da ti znaš šta je najbolje za svakog živog muškarca i ženu. Dobro si vladala Avalonom..."
     "Ali sam stara", rekla je, podigavši lice, i videla je sažaljenje u njegovom pogledu. "i jednog dana, uskoro..."
     Merlin je pognuo glavu; i on je živeo po tom zakonu. "Kada dođe taj čas, znaćeš; ali još nije došao, Vivijen."
     "Ne", rekla je, savlađujući iznenadno očajanje koje ju je obuzelo, što joj se ponekad dešavalo - vrelina u telu, oluja u umu, "kada dođe, kada više ne budem mogla da vidim šta leži preda mnom, znaću da je vreme da predam vladavinu Avalonom nekom drugom. Morgana je još mlada, a Ravena, koju veoma volim, zavetovala se na ćutanje i na glas Boginje. Još nije vreme; ali ako dođe prebrzo..."
     "Kada god dođe, Vivijen, to će biti pravo vreme", rekao je Merlin. Ustao je, visok i nesiguran, i Vivijen je primetila da se teško oslanja o štap. "Znači, dovešću dečaka na Zmajevo ostrvo, čim počne prolećno otapanje, i videćemo da li je spreman da postane kralj. A onda ćeš mu predati mač i pehar, u znak večne veze između Avalona i spoljašnjeg sveta..."
     "Mač svakako", rekla je Vivijen "Za pehar... nisam sigurna."
     Merlin je pognuo glavu. "To prepuštam tvojoj mudrosti. Ti si, a ne ja, glas Boginje. Ali ipak, za njega nećeš biti Boginja..."
     Vivijen je odmahnula glavom. "Srešće Majku kada trijumfuje", rekla je, "i iz njene ruke će primiti mač pobede. Ali prvo mora da se dokaže i mora se sresti sa Devicom Lovcem..." Licem joj je preleteo nagoveštaj osmeha. "I bez obzira na to šta se potom desi", rekla je, "nećemo rizikovati kao sa Uterom i Igrenom. Postaraćemo se za kraljevsku krv, ma šta kasnije ispalo od toga."

     Pošto je Merlin otišao, dugo je sedela, zagledana u slike u vatri, videći samo prošlost, ne pokušavajući da pogleda kroz maglu vremena prema budućnosti.
     I ona je, pre više godina, toliko godina da se sada nije sećala tačnog broja, položila svoje devičanstvo Rogatom Bogu, Velikom Lovcu, gospodaru plesa spirale života. Jedva je i pomislila na devicu koja će učestvovati u tom delu predstojećeg krunisanja, nego je pustila da joj misli odlutaju u prošlost, ka drugim prilikama, kada je igrala ulogu Boginje u Velikom Braku...
     ...za nju je to uvek bila samo dužnost; ponekad prijatna, ponekad neprijatna, ali uvek dužnost, nalog Velike Majke koja je vladala njenim životom otkako je prvi put došla ovamo. Odjednom je pozavidela Igreni, i nešto duboko u njoj zapitalo se zašto zavidi ženi koja je izgubla svu svoju decu, jer neka su umrla, a neka su usvojena, a sada će postati udovica i okončati život iza manastirskih zidova.
     Zavidim joj na ljubavi koju je upoznala... Ja nemam kćeri, moji sinovi su mi strani i tuđi... Nikada nisam volela, razmišljala je. Niti sam saznala kako izgleda biti voljena. Strah, divljenje, poštovanje... to mi je ukazivano. Nikada ljubav. A bilo je vremena kada sam mislila da bih se svega odrekla za jedan pogled bilo kog ljudskog bića, onakav kakvim je Uter gledao Igrenu na venčanju.
     Duboko je uzdahnula, poluglasno ponovivši Merlinove reči. "Pa, nema smisla žaliti zbog lanjskih snegova." Podigla je glavu, i sluškinja je bešumno prišla.
     "Gospo...?"
     "Donesi mi... ne", rekla je, naglo se predomislivši; neka devojka spava. Nije tačno da nikada nisam volela ni bila voljena. Neizmerno volim Morganu, a ona voli mene.
     Sada će i to morati da se okonča. Ali i to mora biti po Boginjinoj volji.

14.

     Bledi srp mladog meseca stajao je zapadno od Avalona. Morgana je polako išla uzbrdo, pronalazeći put bosim nogama, bešumna i bleda kao mladi mesec. Kosa joj je bila raspuštena, jedina haljina neukrašena. Znala je da je stražari i sveštenice posmatraju, ćutke, kako neka nepozvana osoba ne bi uznemirila njeno ćutanje nepotrebnim rečima. Iza tamne zavese kose oči su joj bile oborene. Nepogrešivo je išla stazom, bez potrebe za gledanjem. Ravena je ćutke išla iza nje, bosonoga kao i Morgana, a raspuštena kosa zaklanjala joj je lice. Naviše i naviše kroz sve gušći sumrak, sa svega nekoliko bledih zvezda na sivoj kupoli neba. Prsten od kamenja bio je siv i senovit, a unutra se video usamljeni, bledi plamsaj - ne vatra; neka vilinska svetlost, čiji je plamen magično sijao iz začaranog kruga.
     Pod poslednjim svetlom zalazećeg meseca, za trenutak odraženim sa svetlucave površine Jezera u dubini, ka njima je ćutke pošla mlada sveštenica, zapravo devojčica, odevena u nebojenu vunu, sa kratkom kosom nalik na zgusnutu tamu. Ponudila je Morgani pehar i Morgana ga je prihvatila i ćutke otpila, a zatim ga je predala Raveni, koja je popila preostale kapi. Srebro i zlato svetlucali su na zamirućem sjaju. Morgana je iz nevidljivih ruku preuzela veliki mač sa unakrsnim balčakom, jeknuvši malo od njegove neočekivane težine. Bosonoga, smrzuta mada to nije osećala, pošla je u krug unutar prstena od kamenja. Ravena je iza nje primila dugačko koplje i zarila ga u srce začarane vatre. Svetlost je zahvatila vrh i ona ga je ponela, sledeći Morganu, duž istog kamenog kruga, a nejasni sjaj vilinske vatre ocrtavao je za njom liniju kroz tamu. Vrativši se do vatre u središtu, ugledale su Vivijenino lice; bezvremeno, večito, kako bestelesno lebdi u vazduhu - lice Boginje, svetlucavo. Mada je Morgana znala da je to učinak svetlucave materije nanesene na obraze i čelo, i okolne tame i tamne odeće, uvek je ostajala bez daha kad bi to videla.
     Bestelesne, svetlucave šake položile su nešto u ruke prvo njoj, pa Raveni. Morgana je zagrizla oštro, gorko drvo i primorala sebe da proguta zalogaj, uprkos mučnini. Spustila se tišina. Oči su svetlucale u tami, ali nisu se videla lica. Osećala se kao da stoji sred mnoštva sveta na vrhu Tora, ali nije uspevala da razabere ni jedno jedino lice. Čak je i Vivijenino bestelesno lice nestalo u tami. Osećala je toplotu Raveninog tela kraj sebe, mada se uopšte nisu dodirivale. Pokušala je da umiri um, da se udubi u meditaciju, zadubivši se u naučeno ćutanje, ne znajući zašto je dovedena ovamo.
     Vreme je proticalo; zvezde su postajale sve jače na sve tamnijem nebu. Vreme, pomislila je Morgana, vreme u Avalonu drugačije teče, ili možda i ne postoji. U mnogim noćima tokom dugih godina išla je zavojitom stazom uz Tor, okušavajući Misterije vremena i prostora unutar kamenog prstena. No, večeras je sve delovalo čudnije, tamnije, nekako opterećeno misterijom; nikada ranije druge sveštenice nisu je pozvale da igra glavnu ulogu u obredu. Znala je da je ono što je dobila, magijski obrok, zapravo biljka koja pojačava vid; to nije umanjivalo ni moć ni magiju.
     Posle nekog vremena, u tami, počela je da nazire slike u umu, male, obojene slike kao sa vrlo velike udaljenosti. Videla je krdo jelena u trku. Ponovo je videla veliku tamu nad zemljom kada je sunce zašlo i dunuo hladan vetar, i uplašila se da je to kraj sveta; ali starije sveštenice su joj objasnile, kad su se okupile u dvorištu, da je Bog Mesec umanjio sjaj Boginje, i stoga je veselo potrčala sa njima da se pridruži kricima kojima su ga žene terale. Kasnije su joj objasnili kako se kreću sunce i mesec, i kako, povremeno, jedno od njih prelazi preko lica drugog; to je bilo prirodno, a verovanja prostog sveta po kome su to lica bogova bilo je samo simbol, potreban čovečanstvu u ovoj fazi evolucije kako bi mogli da shvate veliku istinu. Jednog dana će svi muškarci i žene znati unutrašnju istinu, ali im neće biti potrebna.
     Posmatrala je unutrašnjim Vidom, kao što je činila čitavog života, kako se godišnja doba ponovo i ponovo kreću oko velikog kamenog prstena; pomatrala je rođenje, plodnost i umiranje Boga; videla je velike povorke kako zavojito krivudaju ka hrastovom gaju pre nego što je kamenje bilo tu postavljeno... vreme je bilo prozirno, prestalo je da ima značenje kada su sitni, obojeni ljudi došli, procvetali i bili posečeni, pa onda Plemena, pa Rimljani kad je na njih došao red, pa visoki stranci sa obala Galije, a za njima... vreme je nestalo, i videla je samo kretanje naroda i rast sveta, led se spuštao, povlačio i ponovo napredovao, videla je velike hramove Atlantide, sada zauvek potopljene pod pokrovom okeana, videla je nove svetove kako se izdižu i cvetaju... i tišinu i velike zvezde kako se njišu i okreću iza noći...
     Iza sebe je čula jeziv zvuk zavijanja i koža joj se naježila. Ravena je kriknula, Ravena čiji glas nikada nije čula; Ravena, koja je jednom, kada su zajedno služile u Hramu, uhvatila svetiljku iz koje se prelivalo ulje i, opečena zapaljenim uljem, sedela je prigušujući vriske dlanovima dok su joj previjali opekotine, kako ne bi prekršila zavet kojim je stekla glas Boginje. Zauvek će imati ožiljke; jednom je, pogledavši je, Morgana pomislila: Moj zavet je mali u poređenju sa njenim, a ipak sam bila toliko blizu da ga prekršim sa crnokosim muškarcem umilnog glasa.
     A sada je Ravena, u noći bez mesečine, glasno vrisnula, piskavim, strašnim vriskom, kao žena na porođaju. Tri puta je vrisak odjeknuo Torom, i Morgana je opet uzdrhtala, znajući da čak i sveštenici na drugom ostrvu koje odgovara njihovom mora da su se probudili u svojim usamljeničkim ćelijama i prekrstili se, čuvši taj krik progonjenog koji je odzvanjao između svetova.
     Posle krika nastupila je tišina, tišina koja se Morgani učinila puna dahtanja - premda je zadržavala dah - nevidljivih iskušenica što su sada okruživale strašnu samotnost u kojoj su se nalazile samo tri nepokretne sveštenice. Potom je, dahćući i gušeći se, kao da joj je glas uništen od dugog ćutanja, Ravena povikala:
     "Ah... sedam puta Točak, Točak sa trinaest paoka, okrenuo se na nebu... sedam puta je Majka rodila svog tamnog sina..."
     Opet ćutanje, još dublje, osim jecavog dahtanja proročice u zanosu. "Ah... ah... gorim", povikala je ponovo, "gorim... vreme je... vreme je..." pa opet potonula u duboko ćutanje, opterećeno užasom.
     "Oni trče! Trče prolećnom stazom, trče... bore se, biraju sebi kralja... ah, krv, krv... i najveći od svih njih, i on trči, i eno krvi na parošcima njegovog ponosa..."
     Opet se odužilo ćutanje, i Morgana, koja je u tami ispod kapaka videla prolećnu trku jelena, opet je ugledala ono što je uočila u davno zaboravljenom pogledu u srebrnu činiju - čoveka među jelenima, kako se otima i bori...
     "To je dete Boginje, on trči, trči... Rogati mora da umre... i Rogati mora da bude krunisan... Devica Lovac mora pozvati kralja sebi, mora položiti svoje devičanstvo Bogu... ah, stara žrtva, stara žrtva... gorim, gorim..." I reči su počele da se nagomilavaju jedna preko druge i da zamiru u dugom, jecavom vrisku. Iza sebe, čak i sklopljenim očima, Morgana je videla kako Ravena pada bez svesti i ostaje da leži, dahćući, i to je bio jedini zvuk u sve dubljoj tišini.
     Negde se javila sova: jednom, dva puta, tri puta.
     Iz tame su došle sveštenice, tmaste i neme, sa plavim sjajem na čelu. Nežno su podigle Ravenu i odnele je. Podigle su i Morganu, i osetila je da su joj bolnu glavu nežno položili na ženske grudi dok su je odnosili. Potom više ništa nije znala.

     Tri dana kasnije, kada je donekle povratila snagu, Vivijen je poslala po nju.
     Morgana je ustala i pokušala da se obuče, ali i dalje je bila slaba i prihvatila je pomoć jedne od mlađih sveštenica, zahvalna što je devojka pod zavetom ćutanja, pa nije mogla da joj se obrati. Dugi post, užasna mučnina od obrednog bilja, napetost obreda, još su joj držali telo; prethodno veče pojela je malo supe, a jutros malo hleba u mleku, ali i dalje joj je bilo muka i osećala se prazna od dugih napora, a glava joj je pulsirala, i mesečno krvarenje zahvatilo ju je snagom kakvu ranije nije poznavala. Znala je da i to može biti posledica svetog bilja. Bolesna i nimalo radoznala, poželela je da je Vivijen ostavi da se na miru oporavi, ali pokorila se Vivijeninoj volji kao što bi se pokorila Boginjinoj, da se Boginja nagnula sa nebesa i glasno joj se obratila. Kada je bila obučena i očešljana, kose povezane kožnom vrpcom, i kada joj je polumesec na čelu bio premazan svežim slojem boje, pošla je stazom ka kući u kojoj živi Velika Sveštenica.
     Sada je imala povlasticu da uđe bez kucanja ili najavljivanja. U ovoj kući uvek joj se činilo da je Vivijen čeka, sedeći na stolici nalik na presto, kao Boginja na svom tamnom prestolu, ali danas se Vivijen muvala u dnu sobe, a vatra nije gorela, nego je ognjište bilo hladno i tamno. Vivijen je nosila običnu haljinu od nebojene vune sa kapuljačom preko kose, i Morgana je prvi put jasno shvatila da je Vivijen sveštenica, ne devojka, niti Majka, nego drevna žena-mudrac - koja je takođe Stara Smrt. Lice joj je bilo izborano i izmoždeno, i Morgana je pomislila: Pa naravno, ako se od obreda razbolela i Ravena, i ja, a obe smo mlade i snažne, šta tek mora da se desilo Vivijeni, koja je ostarila u službi onoj kojoj sve služimo?
     A onda joj se Vivijen okrneula i nasmešila joj se, osmehom punim ljubavi, i Morgana je opet osetila nalet stare ljubavi i nežnosti. Ali kao što to pristoji mlađoj sveštenici u prisustvu Gospe, čekala je da Vivijen prva progovori.
     Vivijen joj je dala znak da sedne. "Jesi li se oporavila, dete?"
     Morgana se skljokala na klupu i znala je da je čak i od kratke šetnje potpuno iscrpljena. Odmahnula je glavom.
     "Znam", rekla je Vivijen. "Ponekad, kada ne znaju kako ćeš reagovati, daju ti previše. Sledeći put nemoj uzeti sve što ti daju - proceni koliko možeš da uzmeš - dovoljno da ti da Vid, ali ne dovoljno da se toliko razboliš. Sada imaš to pravo; stigla si do stepena kada se pokornost može umanjiti po tvojoj proceni."
     Te reči su zbog nečeg počele da odjekuju u Morganinom umu: pokornost se može umanjiti po tvojoj proceni, pokornost se može umanjiti po tvojoj proceni. Još sam bolesna od toga što su mi dali, pomislila je i odmahnula glavom, nestrpljivo, kako bi oterala zvuk i slušala dalje Vivijen.
     "Koliko si razumela od Raveninog proročanstva?"
     "Vrlo malo", priznala je Morgana. "Bilo mi je veoma tajanstveno. Nisam sigurna ni zašto sam bila tamo."
     "Delom", rekla je Vivijen, "da bi joj predala svoju snagu; ona nije snažna. Još je vezana za postelju, i brinem se za nju. Ona zna koliko trave sme da uzme, ali čak i to malo je, izgleda, bilo previše; povraćala je krv i još krvari. Ali neće umreti."
     Morgana je pružila ruku da se osloni; osećala se prazna, i opet ju je zahvatio talas mučnine, učinivši je bledom i ošamućenom. Bez reči je ustala, oteturala se napolje i počela da povraća, izbacivši hleb i mleko koje je jutros pojela. Čula je Vivijen kako je poziva po imenu, i kada se pribrala i uspravila, držeći se za dovratak i tresući se, prišla joj je mlada sveštenica da joj krpom obriše lice; tkanina je bila vlažna i blago je mirisala na slatko bilje. Vivijen joj je pomogla da uđe i pružila joj malu posudu.
     "Polako ispij", rekla je.
     Opeklo joj je jezik i na trenutak je pojačalo mučninu - bilo je to neko žestoko piće severnih Plemena, zvali su ga voda života. Okusila ga je samo jednom ili dva puta. Ali kad je ispila, osćala je snažnu toplotu kako joj se širi iz praznog stomaka, i posle nekoliko minuta bilo joj je bolje, bila je mirnija, gotovo opijena.
     "Još malo", rekla je Vivijen. "Od toga će ti ojačati srce. A sad, je li ti bolje?"
     Morgana je klimnula glavom. "Hvala."
     "Večeras ćeš moći da jedeš", rekla je Vivijen, i Morgani se u tom neobičnom stanju učinilo da je to naređenje, kao da Vivijen može narediti i njenom želucu da se pristojno ponaša. "Dobro. Hajde da popričamo o Raveninom proročanstvu. U drevna vremena, davno pre nego što su mudrost i vera druida stigli ovamo iz potopljenih hramova zapadnog kontinenta, vilinski narod - od koga potičemo i ti i ja - živeo je ovde, na obalama unutrašnjeg mora, i pre nego što su naučili da seju ječam i žanju ga, živeli su, sakupljajući voće i loveći jelene. A u ta vremena nisu imali kralja, nego samo kraljicu koja im je bila mati, mada nisu naučili da je smatraju za Boginju. A pošto su živeli od lova, njihove kraljice i sveštenice naučile su da im dozivaju jelene i da mole njihove duhove da im se žrtvuju i umru radi opstanka Plemena. Ali žrtva zahteva žrtvu - jelen je umirao za Pleme, i neko iz Plemena morao je zauzvrat da umre, ili makar da rizikuje kako bi jeleni, ako požele, mogli da uzmu njegov život u zamenu za svoj. Tako je održavana ravnoteža. Da li me razumeš, mila moja?"
     Morgana je čula neobično tepanje, i nejasno se upitala, onako bolesna i poluopijena: Da li to znači da ću ja biti žrtva? Je li moj život odabran za Pleme?
     Nije važno. Ja sam predata Boginji na život i smrt.
     "Razumem, Majko. Bar mislim da razumem."
     "Zato je Majka Plemena svake godine birala sebi para. I pošto se on složio da da svoj život radi Plemena, Pleme mu je davalo deo svog života. Čak i ako su mala deca na majčinim grudima gladovala, on je uvek imao svega u izobilju i mogao je da legne sa svakom ženom Plemena ako poželi, kako bi on, najbolji i najsnažniji, mogao da im usadi decu. Osim toga, Majka Plemena je često već prošla godine rađanja, i stoga je on morao da odabere mlade devojke, a nijedan muškarac u Plemenu nije se smeo buniti zbog njegovog izbora. A potom, kad bi prošla godina - otprilike u ovo doba - on bi stavio jelenje rogove i ogrnuo neuštavljenu jelensku kožu, kako bi jeleni mislili da je jedan od njih, i trčao bi sa krdom dok je Majka Lovac bacala na njih čini. Ali do tog časa krdo bi odabralo svog kralja, i ponekad bi taj kralj nanjušio stranca i okomio se na njega. I tada je Rogati umirao."
     Morgana je opet osetila jezu kao i na Toru, kad se taj obred odigravao pred njenim očima. Godišnji kralj će umreti kako bi njegov narod živeo. Da li je bilje još delovalo na njen um, kad sve tako jasno vidi?
     "Pa, vreme je proteklo, Morgana", tiho je nastavila Vivijen, "i sada nam ti stari obredi više nisu potrebni, jer ječam raste i žrtve su bez krvi. Samo u vremenima velike opasnosti Plemena zahtevaju takvog vođu. A Ravena je predvidela da je ovo vreme takve opasnosti. I stoga će se opet održati svečanost čoveka koji trči sa jelenima, rizikujući smrt za dobro svog naroda.
     Jesi li me čula kako pričam o Velikom Braku?"
     Morgana je klimnnula glavom; tako je rođen Lanselet.
     "Plemena vilinskog naroda, i sva plemena sa severa, dobili su velikog vođu, i odabrani će biti iskušan drevnim obredom. Ako preživi iskušavanje - što će, do izvesne mere, zavisiti od snage kojom Devica Lovac može da začara jelene - postaće Rogati, Kralj jelen, par Device Lovca, krunisan rogovima boga. Morgana, pre mnogo godina rekla sam ti da tvoje devičanstvo pripada Boginji. Sada ga ona zahteva na žrtvu Rogatom Bogu. Ti ćeš biti Devica Lovac i nevesta Rogatog. Ti si odabrana za tu službu."
     U sobi je sve bilo mirno, kao onda kad su stajale u središtu kamenog prstena tokom obreda. Morgana se nije usuđivala da prekine ćutanje. Konačno, znajući da Vivijen čeka nekakvu reč pristanka - kako su glasile one davne reči: To je pretežak teret da bi se nosio bez pristanka - pognula je glavu.
     "Moje telo i moja duša pripadaju njoj, da čini sa njima šta joj je volja", šapnula je. "A tvoja volja je njena volja, Majko. Neka bude tako."

15.

     Otkako je došla ovamo, Morgana je izbivala iz Avalona svega dva-tri puta, i to samo radi kratkih putovanja u male zemlje na ivicama Letnjeg mora, kako bi upoznala okolna mesta koja su sadržala, uprkos zanemarenosti, ranije stare moći.
     Vreme i mesto sada nisu bili njena briga. Odvedena je sa Ostrva u zoru, u tišini, ogrnuta plaštom i velom kako nijedno neupućeno oko ne bi videlo namenjenu, a nosili su je u zatvorenoj nosiljci kako joj ni sunce ne bi palo na lice. Za manje od dana putovanja od Svetog ostrva potpuno je izgubila pojam o vremenu, prostoru i pravcu, udubljena u meditaciju, nejasno svesna početka magijskog zanosa. Nekada se borila da nadvlada začetak ekstaze. Sada ga je jedva dočekala, potpuno otvarajući um Boginji, pozivajući je da je obuzme, kao oruđe, da joj uzme telo i dušu, kako bi u svemu mogla da se ponaša kao sama Boginja.
     Veče; mesec je bio gotovo pun kada je provirio kroz zavese nosiljke. Kada su trkači stali, osetila je kako je zapljuskuje hladnim svetlom, nalik na poljubac Boginje, i osetila je vrtoglavicu početka ekstaze. Nije znala gde se nalazi i nije joj bilo važno. Išla je tamo kuda je nose, pasivna, slepa, u zanosu, znajući samo da ide u susret svojoj sudbini.
     Nalazila se unutar kuće, gde su je predali u ruke nepoznatoj ženi, koja joj je donela hleba i meda, što Morgana nije ni okusila - neće prekinuti post pre obrednog obroka - kao i vodu, koju je žudno ispila. Bio je tu i krevet, tako postavljen da ga mesec osvetljava; nepoznata žena pošla je da zatvori drvene kapke, ali Morgana ju je zaustavila zapovedničkim pokretom. Veći deo noći ležala je u zanosu, osećajući mesečinu kao vidljivi dodir. Konačno je zaspala, ali nemirno, tonući u san i budeći se kao nesiguran putnik, a u umu su joj sjaktale neobične slike - njena majka, pognuta nad plavom kosom uljeza Gvideona, sa belim grudima i bakarnom kosom nekako zabranjenim umesto punim dobrodošlice; Vivijen, samo što je nekako Morgana bila žrtvena životinja, a Gospa od Avalona ju je vodila nekuda vezanu užetom, i čula je sebe kako nadureno govori: ne moraš da cimaš, idem; Ravena, kako bezvučno vrišti. Ogromna rogata prilika, pola čovek, pola životinja, naglo je sklonila zavesu i stupila u njenu sobu - probudila se i napola sela, ali nije bilo nikoga, samo mesečina, i nepoznata žena koja je tiho spavala kraj nje. Brzo je ponovo legla i zaspala, ovog puta duboko i bez snova.
     Probudili su je oko sat pre zore. Sada, za razliku od zanosa prethodnog dana, bila je potpuno budna i oštro svesna svega - hladnog, svežeg vazduha, ružičaste izmaglice tamo gde će sunce uskoro izaći, snažnog mirisa sitnih, tamnoputih žena u odeći od loše štavljene kože. Sve je bilo oštro ocrtano i blistavo obojeno, kao da je sve upravo izišlo ispod ruku Boginje. Tamne žene šaputale su među sobom, ne želeći da uznemire sveštenicu što stiže izdaleka; čula ih je, ali je razumela tek poneku reč njihovog jezika.
     Posle nekog vremena, najstarija od njih - ona koja ju je sinoć dočekala i uvela unutra - prišla je Morgani i donela joj svežu vodu. Morgana se zahvalila naklonom, što je pozdrav sveštenice sveštenici, a onda se upitala zašto je to učinila. Žena je bila stara; njena kosa, dugačka, zamršena i prihvaćena koštanom ukosnicom, bila je gotovo potpuno seda, a na tamnoj koži imala je izbledele plave mrlje. Odeća joj je bila od jednako loše uštavljene kože kao i kod ostalih, ali preko nje nosila je plašt od jelenjeg krzna, prošaran magijskim simbolima; oko vrata je imala dve ogrlice, jednu od divnih zrna ćilibara - ni Vivijen nije imala lepšu - a drugu od naizmenično nanizanih komadića roga i zlatinh pločica. Držala se dostojanstveno kao sama Vivijen, i Morgana je znala da je ovo Majka plemena i sveštenica svog naroda.
     Žena je svojim rukama počela da priprema Morganu za obred. Svukla ju je i obojila joj tabane i dlanove u plavo, i obnovila joj polumesec na čelu; na grudima i trbuhu iscrtala joj je pun mesec, nad tamnim trouglom između nogu ucrtala joj je tamni mesec. Nakratko, gotovo površno, rastavila je devojci noge i opipala je; Morgana, nimalo postiđena, znala je čemu to. Za ovaj obred sveštenica mora biti devica. No, plemenska sveštenica joj neće naći manu; Morgana je bila nedirnuta, ali osetila je iznenadan poluprijatan nalet straha, a istog trenutka postala je svesna da je užasno gladna. Pa, naučila je da zanemari glad, i posle nekog vremena glad ju je napustila.
     Sunce je upavo izlazilo kad su je izveli napolje, ogrnutu plaštom istim kao staričin, sa magijskim simbolima - mesecom i jelenjim rogovima. Bila je svesna krutosti sveže obojenog tela, a nešto duboko u njoj, vrlo daleko, iznenađeno se i na trenutak prezrivo zagledalo u te simbole misterija starijih od druidske mudrosti kojoj je bila tako pažljivo naučena. To je trajalo samo trenutak i smesta je nestalo; verovanja neznano drevnih pokolenja dala su ovom obredu svoje moći i svetost. Videla je iza sebe okruglu kamenu kuću; preko puta nje nalazila se druga, iz koje su upravo izvodili mladića. Nije ga jasno videla; suce na izlasku sijalo joj je u oči, i mogla je da razabere samo da je visok, plavokos i snažno građen. Znači da nije iz njihovog naroda? Ali to se nje nije ticalo. Muškarci iz plemena - naročito starci, sa čvornovatim mišićima kovača, crni kao metal koji su kovali - bojili su mladićevo telo od glave do pete plavim biljem, ogrnuvši ga plaštom od neštavljenih koža i premazujući ga jelenjom mašću. Na glavu su mu pričvrstili rogove; na tiho izgovoreno naređenje, on je mahnuo glavom kako bi proverio da mu neće spasti, ma kakav pokret načinio. Morgana je posmatrala ponosni pokret te mlade glave i iznenada je osetila kako joj telo zapljuskuje talas svesti, da joj obuzima butine i sliva se u tajne delove njenog tela.
     Ovo je Rogati, ovo je Bog, ovo je parnjak Device Lovca...
     Upleli su joj u kosu nisku purpurnih bobica i krunisali je prvim prolećnim cvećem. Dragocena ogrlica od zlata i kostiju skinuta je sa puno poštovanja sa vrata Majke plemena i postavljena oko njenog; osetila je njenu težinu kao težinu same magije. Oči su joj bile zaslepljene suncem na izlasku. Stavili su joj nešto u ruku - bubanj, napetu kožu razapetu preko drvenog rama. Kao da dopire ko zna otkud, čula je svoju ruku kako ga gladi.
     Stajali su na padini, gledajući u dolinu prekrivenu gustom šumom, praznom i nemom, ali mogla je da oseti život u njoj - jelene kako se tiho kreću, vitkih nogu, životinje kako se penju po drveću, ptice kako se gnezde i lepršaju, pune života prve plime punog meseca proleća. Osvrnula se na trenutak i pogledala padinu iza sebe. Nad njima, ocrtana belom kredom, nalazila se ogromna prilika, nije znala da li muškarca ili životinje, jer oči su joj bile zaslepljene; je li to bio jelen u trku, ili muškarac u hodu, ili falus, uspravan i takođe pun prolećne plime?
     Nije videla mladića kraj sebe, osećala je samo život u njemu. Čitavu padinu prekrilo je ozbiljno ćutanje puno iščekivanja. Vreme je nestalo, sve je bilo prozirno, nešto u čemu se kretala, kupala, slobodno koračala. Bubanj je ponovo bio u rukama stare sveštenice, ali nije se sećala kad joj ga je predala. Oči su joj bile zaslepljene suncem i osećala je glavu Boga među dlanovima, koji ju je blagosiljao. Nešto na tom licu... pa naravno: pre nego što su se bregovi podigli, poznavala je to lice, tog muškarca, svog para, od pre početka sveta... nije čula svoje obredne reči, samo je osećala snagu u njima: Pođi i pokori... trči sa jelenima... brz i snažan kao prolećne plime... neka su zauvek blagoslovene noge koje su te ovamo donele... Nije bila svesna reči, samo moći, svojih ruku u blagoslovu, sile koja joj je tekla iz tela, kroz telo, kao što je sila samog sunca tekla kroz nju i kroz muškarca pred njom. Sada je moć zime slomljena i novi život proleća ići će sa tobom i odvešće te do pobede... život Boginje, život sveta, krv zemlje naše Majke, prolivena za naš narod...
     Podigla je ruke, bacajući blagoslov na šumu, na zemlju, osećajući nalet moći kako joj teče kroz šake kao vidljivo svetlo. Mladićevo telo blistalo je kao i njeno pod sunčevom svetlošću; niko oko njih nije se usudio da progovori sve dok, naglo privukavši ruke, nije osetila talas moći kako ih sve zahvata, oslobađajući napev koji se podigao svuda unaokolo. Nije čula reči, samo tutnjavu moći u njima:
     Život narasta u proleće, jeleni trče u šumi, i naš život trči sa njima. Kralj Jelen sveta će ih dovesti, Kralj Jelen, Rogati koga je blagoslovila Majka pobediće...
     Stigla je do poslednjeg čvora napetosti, tetiva luka napeta strelom snage koja će je odaslati. Dodirnula je Rogatog, oslobađajući moć, i dok ih je sve prožimala, pošli su, trčeći kao vetar niz padinu, jureći kao da ih nose prolećne plime. Iza njih, sluteći da je moć napušta, Morgana se sklupčala i legla na zemlju, osećajući njenu hladnu vlagu kako joj prožima telo. Ali nije bila svesna toga, bila je obuzeta Vidom.
     Ležala je gotovo beživotno, ali deo nje pošao je sa njima, trčeći uz njih, jureći niz padinu, trkajući se sa muškarcima iz plemena, za petama Rogatom. Lajavi uzvici, kao da su psi, vili su se nad njima, i nešto u njoj znalo je da to uzvikuju žene, ubrzavajući trk.
     Sunce je odskočilo, veliki Točak Života koji se okreće na nebesima, neuspešo hitajući za njenim božanskim parnjakom, Tamnim Sinom...
     Život zemlje, tutnjeće plime proleća, zapljuskivali su i odjekivali u srcima trkača. Potom, kao mir koji sledi za talasom, sa osunčane padine nad njima sklopila se tama šume i progutala ih, i brzo su sa trka prešli na bešuman korak, oponašajući pažljive korake jelena; i bili su jeleni, prateći rogove svog Rogatog, noseći ogrtače koji će opčarati jelene, ogrlice koje simbolišu beskrajan lanac života, život, jelo, teret i smrt kako bi se nahranila deca Majke.
     ...čuvaj svoju decu, Majko, tvoj Kralj Jelen mora umreti kako bi nahranio život njenog Tamnog Sina...
     Tama, unutrašnji život šume, sklopila se oko njih; tišina, tišina jelena... Morgana, sada svesna šume i jelena u svom srcu bacila je svoje moći i svoj blagoslov kroz šumu i preko nje. Deo nje ležao je na osunčanoj padini, u zanosu, iscrpljen, puštajući da je život sunca zapljuskuje, njeno telo i krv i unutrašnje biće, a deo nje trčao je s jelenima i muškarcima dok nisu svi postali jedno... stopili se u jedno... plime života bili su tihi jeleni u gustišu, male srne, vitke i spretne, život je kipteo u njima baš kao što je kipteo u njenom telu, plime života u muškarcima, koji su nemo i napeto stupali kroz senke... ...
     Negde u šumi osetila je Kralja Jelena kako podiže glavu, njušeći vazduh, svestan mirisa neprijatelja, jednog od svoje vrste, jednog iz tuđinskog plemena života... nije znala je li blagosiljala četvoronogog Kralja Jelena ili dvonogog, bili su jedno u životu Majke Zemlje, i njihova sudbina počivala je u rukama Boginje. Rogovlje je odgovorilo na njihanje rogovlja, njuškanje je upijalo mirise šume, tragajući za tuđincem, za plenom, za grabljivcem, za suparnikom tamo gde ga nije moglo biti.
     Ah, Boginjo... pošli su, probijali su se kroz grmlje, ljudi za njim bili su još tiši, trčali su, trčali... trči dok ti srce tuče kao da će pući u grudima, trči dok ti život u telu ne preplavi sve znanje i misli, trči, tražeći i krijući se, trči sa jelenima koji beže i ljudima koji gone, trči sa kovitlacem života velikog sunca i plimom proleća, trči sa tokom života ...
     Nepokretno ležeći, lica zagnjurenog u zemlju, sa sunčevom toplotom u leđima, vreme se naizmenično vuklo i letelo, Morgana je počela da vidi - i nekako izdaleka joj se činilo da je sve ovo već videla, u viziji, nekada, negde, vrlo davno - visokog, žilavog mladića, kako steže nož, kako pada, pada među jelenima, među razmahnutim kopitama - znala je da je glasno vrisnula i istovremeno je znala da je njen vrisak odjeknuo svuda, pa je čak i Kralj Jelen zastao usred juriša, uplašen, kad ga je čuo. U tom času sve se zaustavilo, i u tom strašnom trenutku ćutanja videla je da se mladić nekako uspravio, dahćući, da je jurnuo pognute glave, zamahujući rogovljem, jurišajući glavom napred, da se njiše i upire, rvući se sa jelenom, svojim snažnim šakama i mladim telom... nož je blesnuo naviše; krv je linula na zemlju, i on je krvario, Rogati, krv na njegovim rukama, krv iz duboke posekotine na boku, krv kako lije na zemlju, žrtva prolivena Majci kako bi se život hranio njenom krvlju... a onda je krv Kralja Jelena potekla preko njega u bujici kad je nož našao srce, i ljudi oko njega su jurnuli sa kopljima...
     Videla je kako ga donose nazad, prekrivenog krvlju njegovog blizanca i suparnika, Kralja Jelena. Svuda unaokolo muvali su se mali, tamnoputi ljudi, prebacujući mu preko ramena toplu, sirovu kožu. Vraćali su se u trijumfu, vatre su buknule u sve gušćoj tami, i kada su žene podigle Morganu, videla je, bez čuđenja, da sunce zalazi, i zeteturala se, kao da je i ona čitavog dana trčala sa lovcima na jelene.
     Ponovo su je krunisali trijumfalnim purpurom. Doneli su pred nju Rogatog, koji je krvario, i blagoslovila ga je i označila mu čelo krvlju jelena. Doneli su glavu sa rogovljem koje će oboriti narednog Kralja Jelena; rogovlje koje je nosio Rogati, izlomljeno, bačeno je u vatru. Uskoro se osetio miris pečenog mesa i ona se upitala je li to meso muškarca ili jelena...
     Postavili su ih da sede jedno uz drugo, i prve zalogaje doneli su njima, još pune krvi i masnih sokova. Morgana je osećala da joj se vrti u glavi, bogati ukus mesa nadjačao ju je posle dugog posta; za časak se pobojala da će joj opet pozliti. On je kraj nje gladno jeo, i u svetlosti vatre primetila je da ima lepe, snažne šake... žmirnula je, setivši se u trenutku udvojenog vida da su se oko tih ruku uvijale zmije, a onda su opet nestale. Svuda oko njih muškarci i žene iz Plemena učestovali su u obrednoj gozbi, pevajući trijumfalni napev na starom jeziku koji je Morgana samo napola razumela:

     On je likovao, on je ubio...
     krv naše Majke prolivena je na zemlju...
     krv Boga prolivena je na zemlju...
     i on će ustati i vladati zauvek...
     on je likovao, likovaće zauvek, sve do kraja sveta...

     Stara sveštenica, koja ju je tog jutra oslikala i opremila, podigla joj je do usana srebrnu posudu; osetila je kako joj žestoko piće pali grlo i žari je čitavim putem naniže. Vatra, sa snažnim ukusom meda u pozadini. Već je bila pijana od krvi u mesu - u proteklih sedam godina svega nekoliko puta je okusila meso. U glavi joj se vrtelo dok su je odvodili, svlačili i ponovo joj ukrašavali nago telo bojom i vencima, bojeći joj bradavice i čelo krvlju ubijenog jelena.
     Boginja prima svog para i ponovo će ga ubiti na kraju vremena, rodiće svog Tamnog Sina koji će ubiti Kralja Jelena...
     Devojčica, obojena u plavo od glave do pete, sa širokom posudom u rukama, trčala je preko uzoranih polja, rasipajući tamne kapi u trku, i Morgana je čula snažan uzvik koji se uzdizao iza nje.
     "Polja su blagoslovena; daj nam hranu, o Majko naša!"
     Na trenutak, nešto duboko u Morgani, ošamućeno i pijano i samo napola prisutno u njoj, hladno je primetilo kako mora da je poludela; ona, civilizovana i obrazovana žena, kneginja, sveštenica i pripadnica kraljevske loze Avalona, koju su obučili druidi, čuči ovde obojena kao divljak i zaudarajući na sveže prolivenu krv, i trpi ovo varvarsko paradiranje...
     ...a onda je sve opet nestalo, i puni mesec, ozbiljan i ponosan, podigao se iznad oblaka koji su ga zaklanjali od vida. Naga i okupana mesečinom, Morgana je osetila svetlost Boginje kako pada preko nje, kroz nju... više nije bila Morgana, bila je bezimena, sveštenica, devica i majka... ovenčali su je oko slabina vencem od purpurnih bobica; gruba simbolika ispunila ju je iznenadnim strahom, i osetila je punu težinu devičanstva kako se uliva u nju i preplavljuje je kao prolećna plima. Buktinja joj je plamtela u oči dok su je vodili u tamu, u odjeke tišine iznad i pozadi, u pećinu. Svuda oko sebe, po zidovima, videla je svete simbole, oslikane na početku vremena, jelena i rogovlje, muškarca sa rogovima na čelu, nabrekli stomak i pune grudi One Koja Daje Život...
     Sveštenica je položila Morganu na ležaj od jelenjih koža. Na trenutak joj je bilo hladno i uplašila se, zadrhtavši, a staričino čelo naboralo se od saosećanja; privukla je Morganu u naurčje i poljubila je u usta, a Morgana se na trenutak privila uz staricu, grleći je u iznenadnom užasu, kao da je njeno naručje zapravo majčino... a onda se žena nasmešila, ponovo je poljubila, dodirnula joj grudi pokretom blagosiljanja i otišla.
     Ležala je tako, osećajući život zemlje oko sebe; kao da se širila, ispunivši pećinu, mali grubi crteži bili su joj oslikani na grudima i trbuhu, a nad njom se nalazila ogromna prilika od krede, muškarac ili jelen, u trku sa podignutim penisom... nevidljivi mesec spolja zapljuskivao joj je telo svetlošću dok se Boginja javljala u njoj, u telu i u duši. Protegla je ruke i znala je da se na njeno naređenje, van pećine, pod svetlom plodonosnih vatri, spajaju muškarci i žene, privučeni jedni drugima pulsiranjem života. Malu, u plavo obojenu devojku, koja je raznosila poljima oplođujuću krv, zgrabio je mišićavi stari lovac, i Morgana ju je videla kako se nakratko otima i uzvikuje, kako nestaje pod njegovim telom, šireći noge pred nepopustljivom silom prirode u njima. Videla je bez vida, očiju sklopljenih zbog sjaja baklje, čujući samo uzvike.
     Sada se on nalazio na ulazu u pećinu, bez rogovlja na čelu, umrljane kose, tela obojenog u plavo i umrljanog krvlju, sa belom kožom nalik na kredu kojom je bila nacrtana ogromna prilika iznad pećine... Rogati, njen par. I on se nesigurno kretao, nag, osim venca oko slabina nalik na njen, i videla je uspravni život kako buja u njemu, kao na onoj prilici od krede. Kleknuo je kraj nje, i kraj baklje, ošamućen, i sad je videla da je tek nešto stariji od dečaka, da ne pripada malom, tamnoputom narodu, nego je visok i plavokos... Zašto su izabrali kralja koji nije od njihovog naroda? Pomisao joj je proletela kroz um kao zrak mesečine i nestala; više nije razmišljala.
     Sada je trenutak da Boginja dočeka Rogatog dobrodošlicom - klečao je na ivici ležaja od kože, njišući se i žmirkajući pod svetlošću baklje. Pružila je ruke ka njemu, stegla ga za mišice, povukla ga na sebe, osećajući meku toplotu i težinu njegovog tela. Morala je da ga vodi. Ja sam Velika Majka koja zna sve stvari, koja je devica i majka i žena-mudrac, koja vodi devicu i njenog para... ošamućena, užasnuta, oduševljena, samo napola prisebna, osetila je silu života kako ih oboje obuzima, krećući njeno telo bez učešća volje, krećući i njega, vodeći ga da snažno prodre u nju, i oboje su počeli da se kreću ne znajući kakva ih je sila zahvatila. Čula je svoj krik kao iz velike daljine, čula je njegov glas, visok i drhtav u tišini, ne znajući da je i jedno od njih uzviknulo tog časa. Baklja je dogorela i ugasila se, a kad ih je obavila tama, sva divlja snaga njegove mladosti planula je i slila joj se u matericu.
     Jeknuo je i pao preko nje, beživotan osim što je promuklo dahtao. Malo ga je odigla, njišući ga u naručju, grleći ga sa umornom toplinom. Osetila je da joj je poljubio grudi. Potom se polako, umorno, njegovo dahtanje svelo na obično disanje, i ubrzo je shvatila da joj je zaspao u naručju. Poljubila ga je u kosu i obraz sa divljom nežnoću, a onda je i sama zaspala.
     Kada se probudila, noć je već odmakla; mesečina je prodrla u pećinu. Bila je užasno umorna, čitavo telo ju je bolelo, i posegnula je između nogu i utvrdila da krvari. Zabacila je vlažnu kosu i pod mesečinom pogledala ispruženo beloputo telo koje je kraj nje još spavalo premorenim snom. Bio je visok, snažan i divan, mada pod mesečinom nije mogla da mu razabere lice, a magijski Vid ju je napustio; sada je imala samo mesečevu svetlost i sjaj, a ne ubedljivo lice Boginje. Ponovo je bila Morgana, a ne senka Velike Majke; bila je ponovo ono što jeste, potpuno svesna onoga što se dešavalo.
     Na trenutak je pomislila na Lanseleta, koga je volela i kome je čeznula da pruži ovaj dar. Sada je došao on, ne ljubavnik nego stranac bez lica... ne, ne sme tako da razmišlja. Ona nije žena nego sveštenica, i dala je snagu svog devičanstva Rogatom, kao što joj je bilo određeno za sudbinu pre nego što su položeni temelji sveta. Prihvatila je svoju sudbinu onako kako mora jedna sveštenica Avalona i osećala je da se protekle noći desilo nešto užasno važno.
     Bilo joj je hladno, pa je legla, pokrivši se jelenskom kožom. Malo je nabrala nos od njenog zadaha; bili su je natrljali slatkim travama, pa barem nema buva u njoj. Vešta u procenjivanju plime, pretpostavila je da je ostao još jedan sat do svitanja. Mladić kraj nje je osetio njeno meškoljenje i sanjivo je seo.
     "Gde smo to?" upitao je. "Ah, da, sećam se. U pećini. Pa, već je skoro svanulo." Nasmešio se i pružio ruke ka njoj; pustila ga je da je povuče k sebi i da je poljubi, grleći je snažnim rukama. "Noćas si bila Boginja", promrmljao je, "ali sad kad sam budan, vidim da si žena."
     Tiho se nasmejala. "A ti nisi Bog, nego muškarac?"
     "Mislim da mi je dosta da budem Bog, a osim toga, čini mi se da je to suviše uobraženo za čoveka od krvi i mesa", rekao je. "Sasvim mi odgovara da budem samo čovek."
     "Možda postoji vreme kada treba biti Bog i Boginja, i vreme kada treba biti od krvi i mesa", rekla je ona.
     "Sinoć sam te se bojao", priznao je. "Mislio sam da si Boginja, veća od života... a zapravo si tako sićušna!" Iznenada je zažmirkao. "Pa, ti govoriš mojim jezikom. Nisam primetio - ti, znači, nisi iz ovog plemena?"
     "Ja sam sveštenica sa Svetog ostrva."
     "A sveštenica je žena", rekao je, nežno joj gladeći grudi koje su se naglo probudile od njegovog dodira. "Misliš li da će se Boginja naljutiti na mene ako mi se žena više dopada?"
     Nasmejala se. "Boginja je mudra i razume se u muškarce."
     "A njena sveštenica?"
     Odjednom se postidela. "Ne... nisam bila sa muškarcem pre ovoga", rekla je, "a i to nisam bila ja, nego Boginja..."
     Privukao ju je još bliže. "Pošto su Bog i Boginja upoznali zadovoljstvo, zar ne bi trebalo to da učine i muškarac i žena?" Ruke su mu postale smelije, i povukao ju je na sebe. "To mi se čini sasvim prikladno", odgovorila je.
     Ovog puta mogla je da uživa pri punoj svesti, u mekoći i čvrstini, u snažnim, mladim rukama i neobičnoj nežnosti ispod grubog pristupa. Oduševljeno se smejala neočekivanom zadovoljstvu, potpuno mu se otvorivši, osećajući njegovo uživanje kao svoje. Nikada u životu nije bila toliko srećna. Iscrpljeni, legli su prepletenih udova, blaženo i umorno milujući jedno drugo.
     Konačno, kad je svetlo postalo primetno, on je uzdahnuo.
     "Uskoro će doći po mene", rekao je, "i čeka me još mnogo čega - odvešće me nekuda da mi daju mač i još mnogo šta." Seo je i nasmešio joj se. "A voleo bih da se operem, i da obučem odeždu dostojnu civilizovanog čoveka, i da se oslobodim sve ove krvi i plave boje... kako sve prolazi! Sinoć nisam ni znao da sam sav umazan krvlju - vidi, i ti si zamazana jelenjom krvlju tamo gde sam ležao na tebi..."
     "Mislim da će uskoro doći i po mene, pa će me okupati i dati mi čistu odeću", rekla je, "a to važi i za tebe, u nekom potoku."
     On je uzdahnuo sa blagom, dečačkom setom. Glas mu je podrhtavao, nesigurni bariton; kako može biti tako mlad, taj mladi div koji se borio sa Kraljem Jelenom i ubio ga običnim nožem?
     "Pretpostavljam da se više nikada nećemo sresti", rekao je, "jer ti si sveštenica i posvećena si Boginji. Ali hoću da ti kažem nešto..." sagnuo se da je poljubi između grudi. "Ti si mi bila prva. Bez obzira na to koliko žena budem imao, čitavog života ću te se sećati i voleću te i blagosiljaću te. Obećavam ti."
     Niz obraz mu je skliznula suza. Morgana je posegnula za uglom odeće i nežno je obrisala, privivši mu glavu na grudi.
     Na taj pokret on kao da je prestao da diše.
     "Tvoj glas", šapnuo je, "I to što si upravo učinila - zašto mi se čini da te poznajem? Je li to zato što si Boginja, a u njoj su sve žene jedno? Ne..." Ukočio se, ustao, obuhvatio joj lice dlanovima. Pod sve jačim svetlom videla je kako se dečačko lice menja u lice muškarca. Još samo napola svesna zašto joj se činilo da ga poznaje, začula je njegov promukli uzvik. "Morgana! Ti si Morgana! Morgana, moja sestra! Oh, Bože, Device Marijo, šta smo to učinili?"
     Polako je pokrila oči dlanovima. "Moj brat", šapnula je. "Ah, Boginjo! Brat! Gvideon..."
     "Artur", promrmljao je on.
     Čvrsto ga je zagrila, i on je gotovo odmah zajecao, još je grleći. "Nikakvo čudo što mi se činilo da te poznajem od pre nego što je svet stvoren", plakao je. "Oduvek sam te voleo, a ovo... oh, Bože, šta smo to učinili..."
     "Nemoj plakati", bespomoćno je rekla, "nemoj plakati. Mi smo u rukama one koja nas je dovela ovamo. Nije važno. Ovde nismo brat i sestra, nego muškarac i žena pred Boginjom i ništa više."
     I nikad te više neću upoznati. Brate moj, dete moje, ti koji si mi kao malo dete ležao na grudima. Morgana, Morgana, rekla sam ti da paziš na bebu, i otišla je i ostavila nas, a on mi je plakao u naručju dok nije zaspao. A ja nisam znala.
     "U redu je", ponovo je rekla, njišući ga, "ne plači, brate moj, voljeni, mali moj, ne plači, u redu je."
     Ali, dok ga je tešila, obuzimalo ju je očajanje.
     Zašto si nam to učnila? Velika Majko, Gospo, zašto?
     I nije znala obraća li se Vivijeni ili Boginji.

16.

     Čitavim putem do Avalona Morgana je sedela u svojoj nosiljci, bolne glave, i to pitanje joj je odjekivalo u umu: Zašto? Bila je iscrpljena posle tri dana posta i dugog dana obreda. Nejasno je bila svesna da je noćašnja gozba i vođenje ljubavi trebalo da oslobode tu silu, i da su to i učinili, vraćajući je u normalno stanje, osim jutrošnjeg šoka.
     Dovoljno je poznavala sebe da bi znala da će, kada šok i iscrpljenost prođu, za njima uslediti gnev, i želela je da stigne do Vivijen pre nego što gnev pokulja, dok još bude mogla da održi nešto makar nalik smirenosti.
     Ovog puta išli su preko Jezera i dozvolili su joj, na njen vatreni zahtev, da deo puta prevali pešice; više nije bila obredno zaklonjena Devica za svetkovinu, nego samo jedna od sveštenica sa Jezera. Dok su klizili barkom preko Jezera, zatražili su od nje da prizove maglu kako bi otvorila kapiju ka Avalonu; ustala je i obavila to gotovo bez razmišljanja, toliko je prihvatila tu Misteriju kao deo svog života.
     No, dok je podizala ruke u prizivanju, obuzeo ju je nagli, parališući trenutak sumnje. Promena u njoj činila joj se tako velika; je li zadržala snagu potrebnu za otvaranje kapije? Ta pobuna bila je tako snažna da je na trenutak oklevala, a veslači su je pogledali sa učtivom zabrinutošću. Osećala je da je njihovi pogledi peku, i u trenutku dubokog srama učinilo joj se da je ono što joj se noćas desilo ostavilo na njenom licu trag jezikom požude. Zvuk crkvenih zvona blago se pronosio preko Jezera, i Morgana se iznenada vratila u detinjstvo i čula je oca Kolumbu kako gorljivo govori o čednosti kao najbližem putu ka Mariji, Majci Božjoj, koja je čudom rodila svog Sina bez i trenutka ovozemaljskog greha. Čak i u ono vreme Morgana je pomislila: Kakva je to glupost, kako žena da začne dete, a da nije upoznala muškarca? Ali na zvuk crkvenih zvona kao da se nešto u njoj zdrobilo i povuklo, i osetila je kako joj niz lice klize suze.
     "Gospo, jeste li bolesni?"
     Odmahnula je glavom i čvrsto odgovorila: "Ne, samo sam na trenutak osetila slabost." Duboko je uzdahnula. Artur nije bio u čamcu - ne, pa naravno, njega je Merlin odveo na Skriveni Put. Boginja je Jedna - Devica Marija, Velika Majka, Devica Lovac... i ja imam udela u Njenoj veličini. Ponovo je podigla ruke, brzo navlačeći zavesu magle kroz koju će stići do Avalona.
     Noć se spuštala, ali, mada je Morgana bila umorna i gladna, smesta je otišla do Gospine kuće. No, na vratima, kad je htela da uđe, zaustavila ju je sveštenica.
     "Gospa sada nikoga ne može da primi."
     "Glupost", rekla je Morgana, osećajući začetak besa kako se probija kroz prijatnu neosetljivost i nadajući se da će tako ostati dok se ne suoči sa Vivijen. "Ja sam joj rođaka; pitaj je mogu li da uđem."
     Sveštenica je ušla i brzo se vratila. "Gospa kaže: Reci Morgani da odmah ide u Kuću Devojaka, a ja ću razgovarati sa njom kada dođe pravi čas."
     Morganin gnev na trenutak je toliko buknuo da je umalo odgurnula ženu u stranu i silom upala u Vivijeninu kuću. No, ipak se uzdržala. Nije znala kakva bi kazna snašla sveštenicu koja prekrši zavet poslušnosti, ali uprkos naraslom gnevu, neki tih, hladan i racionalan glas rekao joj je da to ni ne želi da otkrije na ovaj način. Duboko je uzdahnula, pribrala se koliko da postavi na lice izraz smirenosti dostojan sveštenice, poslušno se naklonila i udaljila se. Suze koje je uspela da savlada kad je čula crkvena zvona nad Jezerom počele su da se probijaju, i na trenutak je umorno poželela da sme da im se prepusti. Kada konačno ostane sama u Kući Devojaka, u svojoj tihoj sobi, moći će da plače ukoliko bude morala; ali suze neće doći, samo stid, bol i bes koje nije mogla ničim da pokaže. Kao da su joj čitavo telo i duša bili upleteni u veliki čvor bola.

     Tek kroz deset dana Vivijen je poslala po nju; puni mesec koji je sijao nad likovanjem Rogatog smanjio se na nebu do naizgled bolesnog, bledog srpa. Kada je jedna od mlađih sveštenica donela poruku da Vivijen zahteva njeno prisustvo, Morgana se prepustila tinjajućem gnevu.
     Poigrala se sa mnom kao što se ja poigravam harfom. Reči su joj toliko odzvanjale u umu da je isprva, kad je začula svirku na harfi iz Vivijenine kuće, pomislila da je to odjek njenih mračnih misli. Potom joj se učinilo da to Vivijen svira. Ali za sve godine koje je provela u Avalonu naučila je mnogo o muzici, i poznavala je zvuk Viijanine harfe; Gospa je, u najboljem slučaju, bila prosečan svirač.
     Sada je ponovo oslušnula, pitajući se ko bi to mogao da svira. Talesin? Pre nego što je postao Merlin, znala je da je bio najveći od svih bardova, poznat širom čitave Britanije. Dovoljno često ga je slušala kako svira u danima velikih proslava i na najozbiljnijim obredima; ali njegove ruke sada su ostarile. Veština se nije umanjila, ali čak ni u najboljem izdanju ne bi mogao da proizvede ovakve zvuke - ovo je bio novi harfista, znala je da ga nije ranije čula. A znala je, i pre nego što ga je videla, da ima harfu veću čak i od Talesinove, i da prsti nepoznatog muzičara razgovaraju sa žicama kao da ih je začarao.
     Vivijen joj je jednom ispričala neku staru priču iz dalekih zemalja, priču o sviraču čije su žice mogle da nateraju kamenje u prstenu da zapleše, a drveće da odbaci lišće od žalosti, a kada je sišao u zemlju mrtvih, stroge sudije su se pokolebale i pustile njegovu umrlu voljenu da iziđe. Morgana je nepokretno stajala pred vratima, a sve što je bilo u njoj nestajalo je u muzici. Iznenada je osetila da sve suze koje je suzdržavala proteklih deset dana mogu sada da joj poteku, da će joj bes slabiti, ako dopusti, i izliti se suzama koje će ga sasvim sprati, ostavljajući je slabu kao devojčicu. Naglo je povukla vrata i ušla bez najave.
     Talesin, Merlin, bio je tu, ali nije on svirao; ruke su mu bile pažljivo sklopljene u krilu dok je sedeo nagnut napred, slušajući. I Vivijen je sedela, u jednostavnoj kućnoj odeći, ne na uobičajenom mestu, nego dalje od vatre; počasno mesto je prepustila nepoznatom harfisti.
     Nio je to mlad čovek, u zelenoj odeždi barda; glatko obrijan na rimljanski način, kovrdžave kose tamnije od zarđalog gvožđa. Oči su mu bile duboko usađene pod čelom koje je izgledalo gotovoo preveliko za njega, i mada je Morgana zbog nečeg očekivala da budu crne, pokazalo se da su zapravo zaslepljujući plave. Namrštio se zbog njenog upada i zaustavio ruke usred melodije.
     I Vivijen je izgledala nezadovoljna, ali je prešla preko njene neučtivosti. "Hodi ovamo, Morgana, i sedi kraj mene. Znam da voliš muziku, i pomislila sam da bi volela da čuješ Kevina Barda."
     "Slušala sam napolju."
     Merlin se nasmešio. "Hodi onda da ga slušaš. On je nov u Avalonu, ali mislim da bi imao čemu da nas nauči."
     Morgana je prišla i sela na stoličicu kraj Vivijen. "Ovo je moja rođaka Morgana", rekla je Gospa od Avalona. "I ona je potomak kraljevske loze Avalona. Pred sobom vidiš, Kevine, buduću Gospu od Jezera."
     Morgana je načinila iznenađen pokret; Vivijen joj nikada ranije nije rekla šta planira za nju. No, nalet zahvalnosti brzo je bio ugušen gnevom. Misli da može jednom laskavom reči da me natera da dotrčim i ližem joj stopala kao kuče.
     "Neka taj dan što kasnije dođe, Gospo od Avalona, i neka nas tvoja mudrost još dugo vodi", smesta je rekao Kevin. Govorio je njihovim jezikom kao da ga je dobro naučio - ali bilo je jasno da mu nije maternji; malo oklevanje i razmišljanje pre nekih reči, mada mu je naglasak bio gotovo besprekoran. Pa, on svakako ima savršen sluh. Morgana je procenila da mu je oko trideset godina, možda malo više. Ali nije ga pažljivije pogledala posle onog prvog iznenađenja zbog plavih očliju; pogled joj je bio uperen u veliku harfu koju je držao na kolenu.
     Kao što je i pretpostavila, bila je veća čak i od harfe na kojoj je Talesin svirao na velikim svečanostima. Bila je načinjena od tamnocrvenog, sjajnog drveta, sasvim različitog od bledog vrbovog drveta od koga se harfe prave u Avalonu; upitala se da li joj to daje taj svetlucavi, svilasti ton. Povijena ivica se izvijala u liniji ljupkoj kao oblak, sa držačima žice izrezbarenim od neobične, blede kosti, i bila je obojena i ukrašena runskim slovima nepoznatim Morgani, koja je naučila, kao svaka obrazovana žena, da čita i piše grčkim pismom. Kevin je pratio njen ispitivački pogled i delovao je nekako manje nezadovoljno kad je progovorio: "Diviš se mojoj gospi." Nežno je previkao rukama preko tamnog drveta. "Nazvao sam je tako kada su mi je načinili - to je bio dar od kralja. Ona je jedina žena, stara ili mlada, čije milovanje me nikada ne umori i čiji glas mi nikada ne dosadi."
     Vivijen se nasmešila harfisti. "Malo muškaraca se može pohvaliti tako odanom ljubavnicom."
     Njegov osmeh je postao ciničan. "Oh, kao i svaka žena, ona je spremna da odgovori na milovanje svake ruke, ali mislim da zna da je moj dodir najviše uzbuđuje, a kako je kao i sve žene sujetna, siguran sam da mene najviše voli."
     "To mi zvuči kao da nemaš lepo mišljenje o ženama od krvi i mesa."
     "Pa, i nemam, Gospo. Osim Boginje..." izgovoio je te reči uz neobičan naglasak, ne baš sasvim nalik na šeretluk. "Zadovoljan sam što nemam ljubavnice osim ove ovde moje gospe, koja mi nikada ne prebacuje ako je zanemarim, nego je uvek ljupka i spremna za mene."
     Morgana je podigla pogled. "Možda se prema njoj ponašaš bolje nego prema ženama od krvi i mesa, a ona te nagrađuje prema zasluzi."
     Vivijen se namrštila, i Morgana je znala da je govorila suviše drsko. Kevin je naglo podigao glavu i pogledao Morganu u oči. Na trenutak su se gledali, i iznenadilo ju je njegovo duboko neprijateljstvo i osećanje da razume razlog njenog gneva, kao da je nekada osetio i savladao nešto slično.
     Možda bi progovorio, ali Talesin mu je klimnuo glavom, pa se opet nagnuo nad harfu. Sada je primetila da svira drugačije od većine muzičara, koji drže mali instrument preko tela i sviraju levom rukom. On je postavio harfu između kolena i nagnuo se ka njoj. To ju je zbunilo, ali kad je muzika ispunila sobu, kao da mesečina kaplje sa žica, zaboravila je na to, jer videla je kako mu se lice menja i postaje mirno i daleko, bez cinizma. Zaključila je da joj se više dopada kada svira nego kada govori.
     U sobi nije bilo drugog zvuka, samo harfa koja ju je ispunjavala do tavanice, kao da su slušaoci utišali čak i disanje. Zvuk je zbrisao sve drugo, i Morgana je spustila veo preko lica i pustila suze da joj teku. Činilo joj se da u muzici čuje bujanje prolećnih plima, slatku svest koja joj je ispunila telo dok je te noći ležala pod mesečinom, čekajući nailazak zore. Vivijen je pružila ruku, što je činila samo dok je Morgana bila dete, i počela nežno da joj gladi jedan po jedan prst. Morgana nije uspevala da zaustavi suze. Podigla je Vivijeninu ruku i poljubila je. Pa ona je stara, pomislila je uz strašno osećanje gubitka, ostarila je otkako sam došla ovamo... Sve do sada Vivijen joj se činila bezvremenom, nepromenljivom, kao sama Boginja. Ah, ali i ja sam se promenila, nisam više dete... jednom mi je rekla, tek što sam došla ovamo, da će doći dan kada ću je mrzeti isto onoliko koliko je i volim, a ja tada nisam mogla da joj poverujem... Borila se sa suzama, bojeći se da će ispustiti zvuk koji bi je odao ili, još gore, prekinuo tok muzike. Ne, ne mogu da mrzim Vivijen, pomislila je, i sav njen gnev pretopio se u tugu, toliku da je na trenutak pomislila da će početi grčevito da jeca. Zbog sebe, zbog promena u sebi, zbog Vivijen koja je bila tako lepa, oličenje same Boginje, i koja je sada bila bliža Smrti, i zbog saznanja da će i ona, kao i Vivijen, tokom neumoljivih godina jednog dana stati pred lice Smrti; zbog dana kada se penjala na Tor sa Lanseletom i ležala tamo na suncu, gladna njegovog dodira, ne znajući jasno šta želi; i zbog nečega što je izgubila, nepovratno. Ne samo devičanstvo, nego poverenje koje nikada ponovo neće steći. Morgana je znala da kraj nje Vivijen takođe tiho plače ispod vela.
     Podigla je pogled. Kevin je bio nepokretan, samo su mu prsti preletali preko žica; potom je uzdisanje muzike zadrhtalo i stoplio se sa tišinom, i on je podigao glavu, pa ponovo zahvatio žice, prešavši na vedru melodiju, pesmu koju pevaju sejači u njivama, u ritmu plesa i sa nimalo učtivim rečima. Sada je i pevao. Glas mu je bio snažan i jasan, i Morgana je, pod zaklonom vedre muzike, sela tako da mu gleda ruke, odgurnuvši veo u stranu i zaboravivši da pri tom obriše izdajničke suze.
     Tada je primetila da, ma koliko vešte bile, sa njegovim šakama nešto nije u redu. Delovale su nekako izobličeno, i kad se pažljivije zagledala, primetila je da na jednom ili dva prsta nedostaje drugi zglob, tako da je zapravo vešto svirao patrljcima, a da mu na levoj ruci potpuno nedostaje mali prst; a po čitavim šakama, divnim i veštim dok je svirao, bilo je neobičnih belih mrlja. Kad je spustio harfu, nagnuvši se da je umiri, rukav mu se zasukao sa doručja, ugledala je na njemu stašne bele ožiljke, nalik na ožiljke od opekotina ili neke strašne, nezarasle rane. Sada kad ga je pažljivije pogledala, videla je da i na licu nosi čitavu mrežu tankih ožiljaka, preko brade i vilice. Primetio je njen pogled i podigao glavu, ponovo je pogledavši u oči grubim, ljutitim očima. Morgana je odvratila pogled, pocrvenevši; posle muzike koja joj je uznemirila čitavu dušu, nije smela da mu ovako povredi osećanja.
     "Pa", iznenada je rekao Kevin, "moja gospa i ja smo uvek spremni da pevamo za one koji vole njen glas, ali pretpostavljam da me niste pozvali ovamo samo da bih vas zabavljao, gospo; a to važi i za vas, gospodaru Merline."
     "Ne sasvim", odgovorila je Vivijen svojim raskošnim, dubokim glasom, "ali pružio si nam leppotu koje ću se sećati još mnogo godina."
     "I ja", rekla je Morgana. Sada je bila pred njim stidljiva onoliko koliko je do maločas bila drska. Ipak se nagnula kako bi pažjivije pogledala veliki instrument. "Nikada nisam videla ovako načinjenu harfu."
     "To mi je jasno", rekao je Kevin, "jer je načinjena po mom nacrtu. Harfist koji me je naučio mojoj veštini digao je ruke u užasu kao da sam načinio svetogrđe pred njegovim bogovima, i zakleo se da će proizvoditi nepriličnu buku, prikladnu samo da otera neprijatelje. Kao velike ratne harfe, dvostruko više od čoveka, koje vuku na taljigama uz galske planine i ostavljaju tamo na vetru da stvaraju avetinjske zvuke, kakvi bi poplašili čak i rimske legije. Pa, svirao sam na jednoj od tih ratnih harfi, i zahvalni kralj mi je dopustio da steknem harfu načinjenu tačno onako kako sam želeo..."
     Talesin ga je prekinuo. "Govori istinu", rekao je Vivijeni, "mada ni ja nisam poverovao kad sam ga prvi put čuo - koji bi čovek i smrtnik mogao da svira na jednom od onih čudovišta?"
     "Ja jesam", rekao je Kevin, "i zato je kralj naložio da mi načine moju gospu. Imam i jednu manju, napravljenu na isti način, ali ne tako finu."
     "Zaista je divna", rekla je Morgana. "Od čega su to držači žice? Je li to fokina kost?"
     Odmahnuo je glavom. "Rekli su mi da su izrezbareni od zuba ogromne životinje koja živi u toplim predelima, daleko na jugu", kazao je. "Znam samo da je materijal fin i gladak, ali ipak čvrst i izdržljiv. Skuplji je od zlata, mada je manje upadljiv."
     "Držiš je drugačije od svih drugih svirača koje sam videla..."
     "Da", rekao je Kevin uz onaj svoj neobični osmeh, "imam samo malo snage u rukama i morao sam da isprobavam kako da je najbolje iskoristim. Video sam da mi gledaš šake. Kada sam imao šest godina, kuću u kojoj sam živeo spalili su Saksonci, a mene su prekasno izvukli. Niko nije ni pomislio da ću preživeti, ali sve sam ih iznenadio, i pošto nisam mogao ni da hodam ni da se borim, smestili su me u ugao i odlučili da sa tako izlomljenim rukama" - skoro bezosećajno je raširio prste - "možda mogu da naučim da predem i tkam sa ženama. Ali to mi nije išlo, a jednog dana u selo je došao harfista i za činiju supe seo je da zabavlja bogalja. Kada mi je pokazao žice, pokušao sam da sviram. I svirao sam, ne neki način, pa je on te zime zarađivao hleb učeći me da sviram i pevam, i rekao je da bih mogao da zarađujem za život od toga. I tako sam deset godina samo sedeo u uglu i svirao, sve dok mi konačno noge nisu dovoljno ojačale da sam mogao ponovo da učim da hodam." Slegnuo je ramenima, izvukao iza nedara parče tkanine, umotao harfu i smestio je u kožnu kutiju ukrašenu simbolima. "A onda sam postao harfista u selu, a na kraju i kod kralja. Kada je stari kralj umro, njegov sin nije imao uho za muziku, i pomislio sam da bi bilo najbolje da se izgubim iz kraljevstva pre nego što se polakomi na zlato na mojoj harfi. Tako sam dospeo na Ostrvo druida, i tu sam učio za barda, i konačno su me poslali u Avalon - i evo me tu", slegnuo je ramenima, "ali i dalje mi niste rekli zašto ste naložili da dođem, gospodaru Merline, kod vas i ovih gospa."
     "Zato", rekao je Merlin, "što sam star, a događaji koje smo pokrenuli ove noći možda neće doneti ploda još čitavo pokolenje. A kada to vreme dođe, mene više neće biti."
     Vivijen se nagnula napred. "Jesi li dobio upozorenje, oče?"
     "Ne, ne, draga. Ne bih traćio Vid na takvu stvar; ne savetujemo se sa bogovima da bismo znali hoće li naredna zima doneti vejavice. Kao što si ti dovela ovamo Morganu, tako sam ja doveo Kevina Barda, kako bih imao nekog mlađeg od sebe ko će pratiti događaje kada mene ne bude više bilo. Sad čujte moje vesti: Uter Pendragon leži na samrti u Karleonu, a kada lav padne, skupljaju se hijene. Uz to, stigla nam je vest da se vojske okupljaju u kentskim zemljama, gde su ugovorni narodi odlučili da je došao trenutak da se podignu i otmu nam ostatak Britanije. Poslali su po plaćenike preko mora, sa severa Galije, kako bi im pomogli da zbace naš narod i poruše sve što je Uter načinio. I ovo je ćas da se svi naši narodi bore pod zastavom koju smo se toliko godina trudili da podignemo. Nema mnogo vremena - oni moraju dobiti kralja, i to sada. Ne smemo čekati još jedan mesec, ili će se obrušiti na nas. Lot želi presto, ali južnjaci ga neće slediti. Tu su i ostali - vojvoda Markus od Kornvola, Urijens u Severom Velsu - ali nijedan od njih nema podršku van sopstvenih zemalja, i možemo postati kao onaj magarac koji je umro od gladi između dva plasta sena, ne mogavši da se odluči od koga prvo da jede... Moramo uzeti Pendragonovog sina, ma koliko da je mlad."
     "Nisam znao da Pendragon ima sina", rekao je Kevin. "Ili je priznao onog sina koga je njegova žena rodila u Kornvolu, ubrzo pošto su se venčali? Uter mora da je strašno žurio sa ženidbom, kad nije ni sačekao da ona rodi svoje dete pre nego što ju je odveo u krevet..."
     Vivijen je podigla glavu. "Mladi princ je Uterov sin", rekla je, "neka niko ne sumnja u to, ili će prestati da sumnja kada ga vidi."
     "Je li tako? Onda je Uter dobro učinio što ga je krio", rekao je Kevin, "jer sin žene drugog čoveka..."
     Vivijen ga je ućutkala jednim pokretom. "Igrena je moja sestra i potomak je kraljevske loze Avalona. Uterov i Igrenin sin je onaj čiji je dolazak predskazan, kralj koji je bio i koji će biti. Već je uzeo rogove i krunisan je među Plemenima..."
     "Koji će britanski kralj prihvatiti dečaka od sedamnaest godina za svog Vrhovnog Kralja?" skeptično je upitao Kevin. "Može da bude hrabar kao legendarni Kučulen, ali oni će želeti veštog ratnika."
     "Što se toga tiče, on je obučen za ratovanje i za sve što treba da radi kraljevski sin", rekao je Talesin, "mada ne zna da je od kraljevske krvi. Ali mislim da je za vreme ovog punog meseca stekao predstavu o svojoj sudbini. Uter je bio poštovan kao nijedan kralj pre njega; njegov Artur postići će još i više. Video sam ga na prestolu. Pitanje nije hoće li ga prihvatiti, nego šta možemo učiniti da ga opremimo svim mogućim odlikama Vrhovnog Kralja, kako bi se svi zaraćeni kraljevi udružili protiv Saksonaca umesto da ratuju među sobom!"
     "Našla sam načina da se to uradi", rekla je Vivijen, "i to će i biti urađeno za vreme mladog meseca. Imam mač za njega, mač iz predanja, mač koji još nije držala ruka živog junaka." Zastala je na trenutak, a onda je polako nastavila. "A u zamenu za taj mač, zahtevaću od njega obećanje. Zakleće se na vernost Avalonu, uprkos svemu što bi hrišćani mogli da učine. Tada će se možda plima okrenuti, i Avalon će se vratiti iz magle, a monasi i njihov mrtvi Bog nestaće u senkama i magli, dok Avalon bude ponovo sijao u svetlosti spoljašnjeg sveta."
     "Ambiciozan plan", rekao je Kevin, "ali ako se Vrhovni Kralj Britanije zaista zakune Avalonu..."
     "To je planirano otkako se rodio."
     "Dečak je odgajen kao hrišćanin", polako je rekao Talesin. "Hoće li pristati na takav zavet?"
     "Šta dečaku mogu značiti reči bogova, u poređenju sa legendarnim mačem sa kojim će voditi svoj narod, i sa slavom velikih mrtvaca?" Vivijen je slegnula ramenima. "Šta god ispalo, suviše smo daleko otišli da bismo sada stali; svi smo upleteni. Za tri dana biće mlad mesec, i u tom trenutku on će dobiti svoj mač."

     Nije bilo mnogo šta više da se kaže. Morgana je tiho sedela i slušala, istovremeno uzbuđena i zgrožena. Suviše sam dugo u Avalonu, pomislila je, suviše dugo sam bila zaklonjena među sveštenicama, usmerena samo na svete stvari i tajne mudrosti. Zaboravila je da napolju postoji svet. Ranije nekako nije shvatala da je Uter Pendragon, majčin muž, Vrhovni Kralj člitave Britanije, i da će njen brat to postati jednog dana. Bez obzira, pomislila je uz prizvuk onog novog cinizma, na mrlju na rođenju. Možda će suparnički kraljevi jedva dočekati kandidata koji nije dužan nijednoj njihivoj struji, sina Pendragona, lepog i skromnog, koji bi poslužio kao simbol na koji bi se svi oslanjali. Kandidat za Vrhovnog Kralja koga su Plemena već prihvatila, kao i Pikti, kao i Avalon... i tu se Morgana trgla, setivši se svog udela u tome. To joj je ponovo probudilo gnev, a kad su se Kevin i Talesin spremili da pođu, setila se zašto je želela, pre deset dana, kad joj je još sve bilo vrlo sveže u umu, da suoči Vivijen sa svojim gnevom.
     Kevinovu harfu u ukrašenoj kožnoj kutiji bilo je teško nositi, pošto je bila mnogo veća od običnih harfi, i kada ju je natrovario na sebe, izgledao je čudno, sa jednim ukočenim kolenom i vukući stopalo. Ružan je, pomislila je, ružan i nakazan čovek; ali kad zasvira, ko bi na to i pomislio? U ovom čoveku ima više nego što iko od nas sluti. A onda se setila šta je rekao Talesin; znala je da gleda sledećeg Merlina Britanije, kao što je Vivijen nju nazvala sledećom Gospom od Jezera. Objava nije izazvala reakciju, mada, da je Vivijen to rekla pre putovanja koje joj je izmenilo život, bila bi uzbuđena i ponosna. Sada je sve bilo zasenjeno onim što joj se desilo.
     Sa mojim bratom, mojim bratom. Nije bilo važno dok smo bili sveštenik i sveštenica, Bog i Boginja, dok smo se spajali pod moćima obreda. Ali ujutro, kad smo se probudili i kad smo bili samo muškarac i žena... to je bilo stvarno, to je bio greh...
     Vivijen je stajala na vratima, gledajući ih kako odlaze. "Za toliko povređenog čoveka, on se dobro kreće. Sreća za svet što je preživeo i što nije postao ulični prosjak ili pijačni tkač prostirki. Takva veština ne bi smela da se krije u tami, čak ni na kraljevskom dvoru. Takav glas i ruke pripadaju bogovima."
     "Svakako je nadaren", rekla je Morgana, "ali pitam se - je li mudar? Merlin od Britanije ne treba da bude samo učen i nadaren, nego i mudar. I - i čestit."
     "To prepuštam Talesinu", rekla je Vivijen. "Ono što će biti, mora biti; to nije moje da zapovedam."
     Morganu je iznenada zaokupio gnev. "Da li to zaista izjavljuješ da postoji nešto na licu zemaljskom što ti se čini da ne možeš da zapovediš, Gospo? Mislila sam da veruješ da je tvoja volja ujedno volja Boginje, i da smo svi mi lutke koje te služe!"
     "Ne smeš tako govoriti, dete moje", rekla je Vivijen, iznenađno je pogledavši. "Sigurno nisi htela da budeš tako drska prema meni."
     Da je Vivijen na njene reči odgovorila gnevom, to bi samo još više razljutilo Morganu; ova nežnost ju je umirila. "Zašto, Vivijen?" upitala je i osetila, posramljena, da je suze ponovo guše.
     Sada je Vivijenin glas bio hladan. "Jesam li te ipak ostavila predugo među hrišćanima, koji stalno govore o grehu?" upitala je. "Razmisli, dete. Ti si od kraljevske loze Avalona; i on je. Je li trebalo da te dan nekom običnom muškarcu? Ili da budućem Vrhovnom Kralju dam običnu ženu?"
     "A ja sam ti verovala kad si rekla.... verovala sam da je to delo Boginje...."
     "Pa, i bilo je", nežno je rekla Vivijen, ne shvatajući, "ali čak i tako, nisam mogla da te dam nekome ko te nije dostojan, Morgana moja." Glas joj je bio nežan. "On je bio tako mlad kad ste se rastali - mislila sam da te nikako ne može prepoznati. Žao mi je što si ga prepoznala, ali na kraju krajeva, ranije ili kasnije svakako bi shvatila. A on još dugo ne mora da sazna."
     Morgana se ukočila, pokušavajući da nadvlada bes. "On već zna. Zna. I mislim da mu je bilo još strašnije nego meni."
     Vivijen je uzdahnula. "Pa, tu više ništa ne možemo da učinimo", rekla je. "Što je učinjeno, učinjeno je. A u ovom trenutku nada Birtanije je važnija od tvojih osećanja."
     Morgana se okrenula i nije čekala da sluša dalje.

17.

     Mesec je bio taman na nebu; u ovo doba, tako su pričali mladim sveštenicama u Kući Devojaka, Boginja sakriva svoje lice od čovečanstva, savetujući se sa samim nebesima i sa bogovima koji leže iza bogova koje mi znamo. I Vivijen se držala kuće za vreme tamnog meseca, a samotnost su joj čuvale dve mlade sveštenice.
     Veći deo dana ostala je u krevetu, ležeći sklopljenih očiju i pitajući se da nije ipak onakva kakvom ju je Morgana nazvala - pijana od moći, uverena da joj je sve na raspolaganju kako bi se poigravala po svom nahođenju.
     Ono što sam učinila, razmišljala je, učinila sam da spasem ovu zemlju i ovaj narod od patnji i uništenja, od povratka varvarstva, od razaranja većeg nego što su Goti priredili u Rimu.
     Htela je da pošalje po Morganu, željna njihove nekadašnje bliskosti. Ako ju je devojka zaista omrznula, to će biti najveća cena koju je ikada platila za nešto što je uradila. Morgana je bila jedino ljudsko biće koje je ikada zaista volela. Ona je kćer koju dugujem Boginji. Ali, što je učinjeno, učinjeno je, i ne može se opozvati. Kraljevska loza Avalona ne sme se uprljati običnom krvlju. Razmišljala je o Morgani sa tužnom nadom da će je mlada žena jednog dana razumeti; ali bilo tako ili ne, Vivijen je znala da je učinila ono što je morala i ništa više.
     Te noći je malo spavala, zapadajući u haotične snove i vizije, misleći na sinove koji su se udaljili od nje, na spoljašnji svet u koji je mladi Artur odjahao sa Merlinom; je li na vreme stigao do umirućeg oca? Šest nedelja je Uter Pendragon ležao bolestan u Karleonu, tonući i isplivavajući; ali nije se činilo verovatno da će još dugo poživeti.
     Kako se bližila zora, ustala je i obukla se, toliko tiho da se nijedna od mladih sveštenica nije ni promeškoljila. Da li Morgana spava u Kući Devojaka, ili i ona leži budna, nemirnog srca, i plače? Morgana nikada nije zaplakala pred njom, sve do dana kada im je Kevinova harfa uzburkala srca, a čak je i tada krila suze.
     Što je učinjeno, učinjeno je! Nisam mogla da je poštedim. Ali čitavim srcem želim da je moglo biti drugog načina...
     Tiho je izišla u baštu iza svoje kućice. Ptice su se budile; cvetovi jabuke, meki i slatkog mirisa, padali su drveća po kome je Avalon dobio ime.
     Doneće plod kada dođe vreme, kao što će ono što ja sada radim doneti ploda kada bude vreme za to. Ali ja više neću cvetati, niti ću doneti ploda. Teret godina joj je teško ležao na umu. Starim; čak i sada, ponekad, Vid me izdaje, Vid koji mi je dat kako bih vodila ovu zemlju.
     Njena mati nije dočekala ove godine. Doći će vreme - zapravo, već je skoro došlo - kada će morati da se odrekne svog tereta i službe, predajući stvarnu vlast nad Avalonom narednoj Gospi, stojeći kraj nje u senci kao žena-mudrac - ili kao sama Smrt.
     Morgana još nije spremna. Ona još živi po vremenu sveta i još drhti i plače zbog onoga što se nije moglo izbeći. Preletela je u mislima preko niza sveštenica, mladih i starih. Nijednoj ne bi poverila vladavinu zemljom. Morgana će jednog dana dorasti do te zrelosti; ali još nije. Ravena - Ravena bi možda imala potrebnu snagu. Ali Ravena je posvetia svoj glas bogovima; Ravena je bila za božansko ludilo dalekih svetova, a ne za ozbiljna savetovanja i procene na ovom svetu. Šta će biti sa Britanijom ako ona umre pre nego što Morgana doraste do svojh punih moći?
     U visinama je još bilo mračno, mada se na istoku magla prosvetljavala od svitanja. Svetlost je narastala pred njenim očima; crveni oblaci polako su se stvarali, uvijajući se u oblik crvenog zmaja, kolutajući se nad čitavim obzorjem. Potom je preko neba blesnula velika zvezda padalica, od čega je crveni zmaj izbledeo; njen sjaj je na trenutak zaslepeo Vivijen, a kada je opet mogla da pogleda, crveni zmaj je nestao, a promenljivi oblaci bili su beli od izlazećeg sunca.
     Vivijen je osetila da joj se kičmom uspinje drhtaj. Ovakav znak ne viđa se dvaput u životu - mora da se video u čitavoj Britaniji. Znači, nema više Utera, pomislila je. Zbogom zmaju koji je raširio krila nad našim obalama. Sada će se Saksonci obrušiti na nas.
     Uzdahnula je, i tada, bez upozorenja, pojavilo se talasanje u vazduhu, i pred njom se u bašti obreo čovek. Zadrhtala je, ne od straha kakav bi u kući odrasla žena osetila pred neznancem - Vivijen se nije plašila nijednog živog čoveka - nego zato što je odavno iskusila pravu Poruku ove vrste. Vizija koja joj se nametnula, nepozvana, morala je imati ogromnu moć.
     Moć kao zvezda padalica, znak kakav se viđa samo jednom u životu...
     U prvi mah nije prepoznala čoveka koji je stajao pred njom; iscrpljujuća bolest izbledela mu je plavu kosu, sakupila široka ramena, povila kičmu; koža mu je bila žućkasta, a oči upale od bola. Čak i tako, Uter Pendragon je izgledao, kao i uvek, krupniji od većine muškaraca; i mada je u zaklonjenoj bašti bilo malo zvukova, tako da je čula cvrkut ptica kroz njegov glas - da, i videla je procvetalo drveće kroz njegovo telo - činilo joj se da govori kao i uvek kad joj se obraćao, grubo, bez topline.
     Dakle, Vivijen, srećemo se poslednji put. Postoji veza između nas, ne onakva kakvu bih voleo; nismo bili prijatelji, svastiko. Ali verujem tvojim vizijama, jer ono što si govorila uvek je ispadalo tačno. A ti si jedina koja se može postarati da naredni Vrhovni Kralj Britanije uzme ono što mu po pravu pripada.
     Sada je videla da preko grudi nosi trag velike rane. Kako to da je Uter Pendragon, ležeći bolestan u Karleonu, umro od rane, a ne od duge bolesti?
     Umro sam onako kako treba da umre ratnik; ugovorne trupe ponovo su prekršile zavet, i moje vojske nisu mogle da im se suprotstave dok nisam naredio da me odnesu tamo, kako bih se pojavio na bojnom polju. Tada su se povukli, ali Esk, saksonski poglavica - neću počastvovati tog krvoločnog divljaka titulom kralja - probio se i ubio trojicu mojih stražara; a ja sam ga ubio pre nego što je njegov čuvar stigao da ubije mene. Ali dobili smo tu bitku. Narednu bitku će voditi moj sin. Ako dospe do prestola.
     Vivijen je začula svoj glasan odgovor u tišini. "Artur je kralj preko stare kraljevske loze Avalona. Nije mu potrebna Pendragonova krv da bi zauzeo presto Vrhovnog Kralja."
     Ali to, od čega bi živi Uter planuo od gneva, izazvalo je samo mračan osmeh, i začula je njegov glas poslednji put.
     Verujem da je potrebno više čak i od tvoje magije, svastiko, da bi manji kraljevi Britanije to uvideli. Možeš loše misiti o Pendragonovoj krvi, ali na nju će Merlin morati da se pozove kako bi posadio Artura na moj presto.
     I tada, na njene oči, obličje Utera Pendragona je izbledelo, a pred njom se stvorio drugi muškarac iz sveta živih koga je Vivijen viđala samo u snovima. I u razdirućem trenutku Vivijen je shvatila zašto je za nju svaki muškarac bio samo dužnost, ili put ka moći, ili zadovoljstvo za jednu noć; na trenutak je stajala na vlažnoj ravnici pre nego što je kamenje postavljeno na vrh Tora, i oko ruku je nosila žive zlatne zmije... izbledeli polumesec zaplamteo je na čelu kao strašni rogati mesec, i poznala ga je, saznanjem van vremena i prostora... Glasno je kriknula, krikom ogromne žalosti kakvu nije iskusila u životu, u agoniji lišavanja kakvu nije ni slutila sve do ovog časa. Potom je bašta bila prazna i ptice su beslovesno cvrkutale u vlažnom ćutanju magle koja je prikrila sunce na izlasku.
     A daleko u Karleonu, Igrena, saznavši da je udovica, plače za svojom ljubavi... sada je na njoj da ga oplakuje... Vivijen se oslonila na orošenu koru velikog drveta, zgrčena od neočekivane tuge. Nisu se zaista poznavali. On je nije voleo, i nije joj verovao sve do trenutka sopstvene smrti, kada je smrtnički plašt jednog života morao da spadne. Neka Boginja bude milostiva... prošao je život, a ja ga nisam poznala... prošao, ponovo prošao, i hoću li ga poznati kada se ponovo sretnemo ili ćemo opet biti slepi, prošavši jedno kraj drugog kao stranci? Ali tu nije bilo odgovora, samo ćutanje, i nije mogla čak ni da plače.
     Igrena će plakati za njim... ja ne mogu...
     Brzo se pribrala. Nije bio trenutak da stoji i oplakuje ljubav nalik na san u snu; vreme je ponovo počelo da teče, i sada je pomislila na viziju sa blagom strepnjom. Nije mogla da nađe u sebi žaljenje za mrtvim čovekom, nikakvo osećanje osim ogorčenja; mogla je znati da će uspeti da umre u najnepogodnijem mogućem trenutku, pre nego što je imao prilike da proglasi svog sina naslednikom pred suparničkim kraljićima koji bi svi želeli da postanu Vrhovni Kralj. Zašto nije ostao u Karleonu, zašto je popustio pred ponosom koji ga je naveo da se još jednom pokaže u bici? Da li je uopšte video svog sina, je li Merlin stigao na vreme?
     Poruka je nestala iz sećanja; nije bilo načina da je prizove i postavi joj ovozemaljska pitanja. Uter joj je zaista došao u trenutku smrti - baš dobro što Igrena to neće saznati. Ali sada ga više nije bilo.
     Vivijen je pogledala naviše. Na nebu se još nije video mesec; možda bi još stigla da vidi nešto u svom ogledalu. Da li da pozove Ravenu? Ne, nije bilo vremena, a Ravena možda ne bi pristala da prekine ćutanje radi vizije u vezi sa poslovima u spoljašnjem svetu. Morgana? Trgla se od pomisli na Morganin pogled.
     Hoće li proživeti život kao ja, sa mrtvim srcem unutar tela?
     Duboko, drhtavo je udahnula i okrenula se da ode iz bašte. I dalje je bilo veoma vlažno i hladno; izlazak sunca još je bio zaklonjen izmaglicom. Nije bilo nikoga da je vidi dok je hitala tajnim putem ka Svetom Kladencu, gde se pognula da pije, zabacivši kosu, zagrabivši vodu šakama. Potom je prišla jezercu-ogledalu. Toliko godina je dolazila ovamo da je uzimala moć viđenja zdravo za gotovo; ali sada se, ipak, pomolila.
     Boginjo, ne oduzimaj mi moć, još ne, još samo malo... Majko, znaš da ne tražim to zbog sebe, već samo da bi ova zemlja bila bezbedna dok je ne predam u ruke koje sam pripremila da je čuvaju.
     Na trenutak je videla samo talasiće preko jezerca i stegnula je šake kao da će time podstaći viziju. Potom su, polako, počele da se stvaraju slike: videla je Merlina kako hodi zemljom svojim tajnim putevima, čas kao druid i bard, kako priliči Glasniku bogova; čas kao stari prosjak ili torbar, ili kao običan harfist. Lice je počelo da se talasa i menja, i videla je Kevina Barda, čas u beloj odori Glasnika Avalona, čas u otmenim haljinama, suočenog sa hrišćanskim sveštenicima... a iza njegove glave lebdela je senka, bio je okružen senkama, senkama hrastovog gaja, senkom krsta; videla ga je sa svetim peharom posvećenih sudova Obreda... videla je mladog Artura, čela još umrljanog krvlju jelena sa kojim se borio i ubio ga, i Morganu kako se smeje, krunisanu cvećem, lica takođe umrljanog krvlju... Nije htela da to vidi, i divlje je poželela da odvrati pogled, ali nije se usudila da prekine tok vizija. Videla je rimljansku vilu, i Artura kako stoji između dvojice dečaka - jedan je bio njen Lanselet, njen mlađi sin; pretpostavila je da je stariji Arturov usvojeni brat, Kajus, Ektorijusov sin... videla je Morgozu okruženu sinovima; jedan po jedan su se spuštali na kolena pred Arturom. Potom je ugledala barku za Avalon, optočenu crnim kao plaštom, i Morganu na pramcu, samo što je Morgana bila starija.... starija, i u suzama.
     Vivijen je nestrpljivo prešla rukom preko površine vode. Nije bilo vremena da tako stoji, tražeći savet od vizija koje kao da nisu imale značaja u ovom trenutku. Brzo je pošla nizbrdo, prema svojoj kućici, i prizvala sveštenicu-služavku.
     "Obuci me", kruto je rekla, "i pošalji po Merlina; mora poći za Karleon, i dovesti mi mladog Artura ovamo pre nego što mladi mesec ostari za jedan dan. Nema vremena za gubljenje."

18.

     Ali Artur nije došao u Avalon za vreme mladog meseca.
     Morgana, u Kući devojaka, videla je rađanje mladog meseca, ali nije prekinula post. Bila je slaba, i znala je da bi joj od jela samo bilo muka. Pa, možda se to i može očekivati. Ponekad se tako osećala kada bi trebalo da dobije mesečnicu; kasnije će joj biti bolje. I kasnije, tokom dana, zaista se osetila bolje i popila je malo mleka i uzela hleba; a to popodne Vivijen je poslala po nju.
     "Uter leži mrtav u Karleonu", rekla je. "Ako misliš da treba da budeš uz svoju majku..."
     Morgana je na trenutak razmišljala o tome, ali na kraju je odmahnula glavom. "Nisam volela Utera", rekla je, "i Igrena to dobro zna. Neka bi Boginja dala da je njeni sveštenici uteše bolje nego što bih ja mogla."
     Vivijen je uzdahnula. Izgledala je umorno i izmoždeno, i Morgana se upitala da nije i njoj možda zlo od posledica mladog meseca. "Žalim što moram tako da kažem", rekla je Vivijen, "ali bojim se da si u pravu. Odrekla bih se tebe, nje radi, da ima potrebe. Bilo bi dovoljno vremena da se vratiš u Avalon pre..." tu je prekinula. "Znaš da je Uter, za života, držao Saksonce pod kontrolom, mada uvek u bitkama; nikada nismo imali više od nekoliko meseci mira. Sada će, bojim se, biti još gore; mogu se pojaviti čak i pred vratima Avalona. Morgana, ti si sada prava sveštenica, videla si sveto oružje..."
     Morgana je odgovorila znakom, i Vivijen je klimnula glavom, "Možda će doći dan kada će taj mač morati da se podigne u odbranu Avalona, a možda i Britanije."
     Zašto mi to govori? upitala se Morgana. Ja sam sveštenica, a ne ratnik; ne mogu podići mač u odbranu Avalona.
     "Sećaš se mača."
     Bosonoga, smrznuta, ići u krug sa težinom mača u ruci, čuti Ravenu, nemu, kako glasno i užasnuto vrišti...
     "Sećam se."
     "Onda imam zadatak za tebe", rekla je Vivijen. "Kada se taj mač ponese u bitku, mora biti okružen svom magijom koju imamo. Ti ćeš načiniti kanije za mač, Morgana, i ugradićeš u njih sve čarolije koje znaš, kako onaj ko ga ponese u bitku ne bi izgubio krv. Možeš li to?"
     Zaboravila sam, pomislila je Morgana, da će to biti posao za sveštenicu koliko i za ratnika. A Vivijen je, starim trikom praćenja misli, odgovorila: "Znači, i ti ćeš imati udela u bici za odbranu tvoje zemlje."
     "Neka bude tako", rekla je Morgana, pitajući se zašto Vivijen, velika sveštenica Avalona, ne uzme taj posao na sebe. Gospa joj nije odgovorila. "Za ovo moraš raditi sa mačem pred sobom; hodi, i Ravena će ti služiti, u ćutanju magije."
     Mada je pokušala da se spomene kako predstavlja samo posudu moći, a ne samu moć, da moć dolazi od Boginje, Morgana je bila dovoljno mlada da iskusi zanos kada su je ćutke odveli na tajno mesto gde se mora obavljati takav posao, okruženu sveštenicama koje će predosetiti svaku njenu potrebu kako ne bi morala da prekine ćutanje u kome će nakupiti moć potrebnu za tvorenje čarolija. Mač je položen pred nju, na lanenu tkaninu; kraj njega je bila plitka posuda sa vodom, izrađena od srebra sa zlatnim ukrasima oko ivice. Bila je ispunjena vodom iz Svetog Kladenca; ne za piće - voda i hrana bili su posebno spremljeni - nego da bi mogla da pogleda u nju i vidi stvari koje su joj potrebne za posao koji mora da obavi.
     Prvog dana je iskrojila, koristeći se upravo mačem, postavu od tanke jelenje kože. Prvi put je imala fini alat za takav posao, i uživala je u naročitoj gvozdenoj igli koja joj je data da načini šavove; osetila je ponos, mada je znala koliko je to detinjasto, što nije ni na trenutak uzviknula od bola kada se nekoliko puta ubola. Nije mogla da uzdrži tihi uzdah zadovoljstva kada su joj pokazali neprocenjivi komad purpurne kadife, obojene bojom koja, kao što je jednom čula, košta po unci više nego što je potrebno da se kupi vila i unajme radnici na imanju za godinu dana. To će pokriti jelenju kožu, i na njoj će morati da uradi, zlatnim i svilenim nitima koje su je čekale, magijske čarolije i njihove simbole.
     Krojeći oblike od kože i kadife koja će doći preko nje utrošila je prvi dan; i pre nego što je zaspala, udubljena u meditaciju o onome što mora da učini, gotovo u zanosu, malo je posekla ruku i pokapala jelenju kožu svojom krvlju.
     Boginjo! Veliki Gavrane! Krv je prolivena na ove kanije, kako ne bi morala da bude prolivena kada kanije budu ponesene u bitku.
     Nemirno je spavala, sanjajući kako sedi na visokom bregu sa koga se vidi ćitava Britanija i kako veze čarolije, utiskujući ih kao vidljivo svetlo u tkaninu same zemlje. Pod njom je trčao Kralj Jelen, a uz brdo je ka njoj išao muškarac i uzeo joj je mač iz ruke...
     Naglo se probudila. Artur! pomislila je. Artur će nositi mač, on je Pendragonov sin... I ležala je u tami, shvativši da joj je zato Vivijen poverila ovaj zadatak, da načini magijske kanije za mač koji će on nositi kao simbol svih svojih naroda. Artur je prolio krv njenog devičnstva, a ona će, takođe poreklom od svete loze Avalona, stvoriti magijske kanije za njegovu bezbednost, čuvajući kraljevsku krv.
     Čitavog tog dana ćutke je radila, pogledajući u činiju, puštajući da se slike podižu, povremeno zastajući u iščekivanju nadahnuća u toku meditacije; izvezla je rogati mesec, kako bi Boginja uvek nadgledala mač i čuvala svetu krv Avalona. Bila je toliko obuzeta magijskim ćutanjem da je svaki predmet na kome bi joj se zaustavio pogled, svaki pokret njenih zaposlenih ruku, postajao moć čarolije. Povremeno joj se činilo da vidljiva svetlost teče iz njenih prstiju dok je za rogatim mesecom sledio puni mesec, pa potom mladi mesec, jer sve stvari imaju svoja razdoblja. Potom, pošto je znala da Vrhovni Kralj Britanije mora vladati hrišćanskom zemljom, i pošto su prvi Hristovi sledbenici došli u Britaniju ovde, kod druida, izradila je simbol hrišćanstva i druidstva u prijatlejstvu, krst unutar trostrukog krilatog kruga. Izvezla je na purpurnoj kadifi znake magijskih elemenata, zemlje, vazduha, vode i vatre, a potom se zagledala u posudu pred sobom, u kojoj su se vizije kretale i preplitale, pomaljajući se iz tame i nestajući u njoj; palicu i zemljani tanjir, zmiju isceljenja i krila mudrosti i plameni mač moći... povremeno joj se činilo da igla i konac prolaze kroz njeno telo i kroz telo zemlje, probijajući zemlju i nebo i njenu krv i telo... znak za znakom i simbol za simbolom, svaki označen njenom krvlju i vodom Svetog Kladenca. Radila je tri dana, malo spavajući, pojevši tek nekoliko komadića sušenog voća, pijući samo vodu iz Kladenca. Povremeno je, iz velike daljine unutar uma, gledala sopstvene prste kako rade bez svesnog napora, magiju kako se sama tka, krv i kosti zemlje, krv njene nevinosti, snagu Kralja Jelena koji je umro i prolio krv kako junak ne bi umro...
     Do trećeg zalaska sunca je završila; svaki delić kanija bio je prekriven prepletenim simbolima, od kojih neke nije ni poznavala; svakako su poticali pravo iz ruku Boginje, samo prolazeći kroz njene ruke. Podigla ju je i ubacila mač u nju; odmerila ga je u ruci; potom je progovorila, prekinuvši obredno ćutanje: "Završeno je."
     Sada, kad je duga napetost popustila, bila je svesna da je iscrpljena, potresena i bolesna. To su mogle biti posledice obreda i produžene upotrebe Vida; što je svakako poremetilo i njenu mesečnicu, koju je morala dobiti na dan mladog meseca. Govorilo se da je to sreća, jer sveštenice se u to vreme odvajaju od svojih moći, isto kao i u obredima mladog meseca, kada se Boginja povlači kako bi sačuvala izvor svoje moći.
     Vivijen je došla da uzme kanije. Nije mogla da obuzda tihi uzvik divljenja kada ih je pogledala, i zaista, čak i Morgani, koja je znala da ih je izvezla svojim rukama, činilo se da prevazilaze ljudske moći, da su prepune magije. Vivijen ih je samo nakratko dodirnula pre nego što ih je umotala u dugačku, belu, svilenu traku.
     "Dobro si radila", rekla je, i Morgana je osetila da joj se vrti u glavi. Kako to da misli da me može proceniti? zapitala se. I ja sam sveštenica, prevazišla sam njene nauke... I sopstvene misli su je zaprepastile.
     Vivijen ju je nežno pogladila po obrazu. "Idi i spavaj, najdraža moja; izmorila si se ovim velikim poslom."
     Morgana je spavala dugo i duboko, bez snova; ali posle ponoći, iznenada, probudila ju je glasna zvonjava zvona za uzbunu, crkvenih zvona, užas iz detinjstva. Saksonci su nas napali! Ustani i naoružaj se!
     Činilo joj se da se istog časa probudila, ali nije se nalazila u Kući Devojaka, nego u crkvi, gde je na kamenom oltaru počivalo oružje; a na nogarama kraj njega ležao je naoružan muškarac, pokriven plaštom. Nad glavom je i dalje čula zvonjavu upozorenja, od koje bi se probudili i mrtvi... ne, jer mrtvi vitez nije se ni pomerio, i ona se brzo pomolila za oproštaj i zgrabila mač... i sada se zaista probudila, u osvetljenoj sobi i u tišini. Čak ni crkvena zvona sa drugog ostrva nisu remetila tišinu njene kamene odaje. Sanjala je zvona, mrtvog viteza i kapelu sa upaljenim kandilima, oružje na oltaru, mač, sve. Otkuda da sam to videla? Vid mi nikad ne dolazi bez poziva... je li to bio samo san?
     Kasnije tog dana bila je pozvana; svesnim delom uma setila se delova vizija koji su joj lebdeli kroz um, poluviđeni, dok je vezla kanije sa mačem pred sobom. Padanje na zemlju zvezde padalice, udar groma, veliki plamen; vučenje još zadimljene padalice da je prekuju mali tamnoputi kovači koji su obitavali u zemunicama pre nego što je podignut prsten od kamenja; moćno, oružje za kralja, slomljeno i prekovano, ovog puta u dugački, listoliki mač, okupan i prekaljen u krvi i vatri, očvrsnut... mač tri puta prekovan, nikada izvađen iz zemljine materice i stoga dvosturko svet...
     Znala je ime mača. Ekskalibur, što znači seći čelik. Mačevi od meteoritskog gvožđa su retki i dragoceni. Ovaj bi mogao koštati koliko celo kraljevstvo.
     Vivijen joj je naložila da se pokrije velom i dođe. Dok su polako silazile nizbrdo, ugledala je visoku priliku Talesina, Merlina, a uz njega Kevina, kako korača svojim nesigurnim, nakaznim korakom. Činio joj se trapav i ružan više nego ikada ranije, nepriličan kao grudva loja na ivici filigranskog svećnjaka. A kraj njih - Morgana se ukočila, prepoznavši to vitko, mišićavo telo, tu svetlucavu, srebrnastu kosu.
     Artur. Pa naravno, znala je da je mač za njega. Zar nije najprirodnije da dođe kako bi ga primio?
     On je ratnik, kralj. Mali brat koga sam držala u krilu. Sve joj se činilo nestvarno. Ali kroz tog Artura, ozbiljog dečaka koji je sada kročio između dvojice druida, naslutila je mladića koji je nosio rogovlje Rogatog Boga; onako tih i ozbiljan, videla je kako je zamahnuo rogovljem, u smrtonosnoj, očajničkoj borbi, i kako je stigao do nje okrvavljen jelenjom krvlju - ne dete nego mučkarac, ratnik, kralj.
     Na Merlinov šapat, kleknuo je na jedno koleno pred Gospom od Jezera. Lice mu je bilo puno poštovanja. Pa naravno, pomislila je, on još nije video Vivijen, samo mene, a ja sam bila u tami.
     Ali potom je ugledao Morganu; primetila je kao mu licem preleće izraz prepoznavanja. I njoj se naklonio - barem su ga, pomislila je bez potrebe, tamo gde je odgajen naučili lepom ponašanju dostojnom kraljevskog sina - i promrmljao: "Morgana."
     Pognula je glavu pred njim. Poznao ju je uprkos velu. Možda bi trebalo da klekne pred Kraljem. Ali gospa iz Avalona ne povija koleno pred ljudskom moći. Merlin bi kleknuo, kao i Kevin, da se to tražilo od njih; Vivijen nikad, jer ona nije samo sveštenica Boginje, nego otelotvorenje Boginje, onako kako sveštenici muških bogova ne mogu ni da pojme. Tako ni Morgana više nikada neće kleknuti.
     Gospa od Jezera mu je pružila ruku, zapovedivši da ustane. "Dugo si putovao", rekla je, "i umoran si. Morgana, odvedi ga u moju kuću u daj mu nešto da pojede pre nego što ovo učinimo."
     On se nasmešio, ne kao budući kralj, ne kao Odabrani, nego kao gladan dečak. "Zahvaljujem, gospo."
     U Vivijeninoj kući zahvalio se sveštenici koja mu je donela jelo, i gladno je navalio. Kada je utolio prvu glad, obratio se Morgani. "Da li i ti živiš ovde?"
     "Gospa obitava sama, ali je naizmenično služe sveštenice. Stanovala sam ovde sa njom kada je na mene bio red da služim."
     "Ti, kraljičina kćer! Ti služiš?"
     Strogo je odgovorila. "Moramo služiti pre nego što počnemo da naređujemo. I ona je služila u mladosti, i u njoj ja služim Boginji."
     Razmislio je o tome. "Ne poznajem tu Veliku Boginju", konačno je rekao. "Merlin mi je rekao da ti je Gospa... rođaka."
     "Ona je sestra Igreni, našoj majci."
     "Pa, onda mi je tetka", rekao je Artur, oprobavajući reči na jeziku kao da nisu sasvim prikladne. "Sve ovo mi je tako čudno. Uvek sam nekako pokušavao da zamislim da mi je Ektorijus otac, a Flavila mati. Naravno, znao sam da postoji nekakva tajna; i pošto Ektorijus nije hteo da priča o tome, mislio sam da je svakako u pitanju nešto sramotno, da sam kopile ili nešto još gore. Ne sećam se Utera - svog oca; uopšte. Niti majke, mada sam ponekad, kad bi me Flavila kaznila, sanjao kako živim negde drugde, sa ženom koja me mazi, a onda me odguruje - je li Igrena, naša majka, nalik na tebe?"
     "Ne, ona je visoka i crvenokosa", rekla je Morgana.
     Artur je uzdahnuo. "Pa, onda znači da je se uopšte ne sećam. Jer sanjao sam uvek nekoga nalik na tebe - to si bila ti..."
     Prekinuo je, jer glas mu je zadrhtao. Opasno tlo, pomislila je Morgana, ne usuđujemo se da govorimo o tome. "Uzmi još jednu jabuku", mirno je rekla. "One rastu na ostrvu."
     "Hvala." Uzeo je jednu i zagrizao. "Sve mi je tako novo i neobično. Toliko stvari mi se desilo od... od..." Glas ga je izdao. "Stalno mislim na tebe. Ne mogu drugačije. Istina je ono što sam rekao, Morgana - sećaću te se čitavog života jer si mi bila prva, i uvek ću misliti na tebe i voleću te..."
     Znala je da bi trebalo da kaže nešto grubo i bolno. Umesto toga, reči su joj bile ljubazne i daleke. "Ne smeš tako misliti o meni. Za tebe ja nisam žena, nego predstavnica Boginje koja ti je došla, i svetogrđe je sećati me se kao obične smrtnice. Zaboravi me i pamti Boginju."
     "Pokušao sam..." Prekinuo je, stežući pesnice, a onda je ozbiljno nastavio. "U pravu si. Tako treba da mislim o tome - samo još jedna od čudnih stvari koje su mi se desile otkako su me otpravili iz Ektorijusove kuće. Tajanstvene, magične stvari. Kao bitka sa Saksoncima..." Ispružio je ruku i zasukao rukav tunike kako bi pokazao zavoj, debelo premazan već pocrnelom smolom. "Tamo sam ranjen. Samo, sve je bilo kao u snu, u mojoj prvoj bici. Kralj Uter..." oborio je pogled i progutao knedlu. "Stigao sam prekasno. Nisam ga ni upoznao. Ležao je u crkvi, i video sam ga mrtvog, sa oružjem položenim na oltar - rekli su mi da je to običaj, da kada hrabar vitez leži mrtav, njegovo oružje počiva sa njim. A onda, dok su sveštenici još pevali Nunc Dimitis, zazvonila su zvona na uzbunu, napali su Saksonci - stražari su upali pravo u crkvu i oteli konopce od zvona iz ruku sveštenika koji su oglašavali mrtvaca, a svi kraljevi ljudi su zgrabili oružje i istrčali. Ja nisam imao mač, samo bodež, ali sam zgrabio koplje jednog od vojnika. Moja prva bitka, pomislio sam, ali Kaj - moj usvojeni brat, Kajus, Ektorijusov sin - rekao mi je da je ostavio mač u kući gde smo odseli, i poslao me je da otrčim i donesem ga. Znao sam da je to samo da bi me udaljili od bitke; Kaj i moj usvojeni otac rekli su da još nisam spreman za krv. I umesto da otrčim u svratište, ušao sam u crkvu i uzeo kraljev mač sa oltara... Pa", rekao je, braneći se, "on se njime borio protiv Saksonaca dvadeset godina i svakako bi mu bilo milo da se mač i dalje bori, umesto da beskorisno leži na kamenu! I tako sam otrčao i taman sam hteo da ga dam Kaju kad se pojavio Merlin i rekao najstrašnijim glasom koji sam ikada čuo: 'Otkuda ti taj mnač, dečače?'
     Bio sam besan jer me je nazdvao dečakom, posle svega što sam učinio na Zmajevom ostrvu; rekao sam mu da je to mač za borbu sa Saksoncima, a ne za ležanje po starom kamenju, i onda je došao Ektorijus i video me sa mačem u ruci, i onda su i on i Kaj kleknuli pred mene, samo tako! Osećao sam se veoma čudno - rekao sam: 'Oče, zašto klečiš, zašto teraš mog brata da kleči? Oh, ustani, ovo je strašno', a Merlin je rekao onim glasom: 'On je Kralj, i pravo je da uzme mač'. I onda su Saksonci stigli preko zida - čuli smo njihove rogove - i nije bilo vremena za priču o mačevima niti o bilo čemu drugom; Kaj je zgrabio koplje, a meni je ostao mač i krenuli smo. Ne sećam se mnogo bitke - valjda je uvek tako. Kaj je ranjen, ozbiljno je ranjen u nogu. Posle, dok mi je Merlin previjao ruku, rekao mi je ko sam, zapravo. Mislim, ko mi je, u stvari, bio otac. I Ektorijus je došao i kleknuo i rekao da će biti dobar vitez meni kao što je bio mom ocu i Ambroziju pre njega, i bilo mi je tako neprijatno... i jedino što me je zamolio bilo je da uzmema Kaja za komornika kada budem na dvoru. I naravno da sam rado pristao - uostalom, Kaj mi je brat, hoću da kažem, uvek sam o njemu mislio kao o o bratu. Bilo je mnogo gužve oko tog mača, ali Merlin je rekao svim vitezovima da je sudbina uredila da ga uzmem, i zamisli, poslušali su ga." Nasmešio se, i Morgana je osetila plimu ljubavi i sažaljenja pred njegovom zbunjenošću.
     Zvona koja su je probudila... videla je, ali nije znala šta vidi.
     Oborila je pogled. Sada će između njih uvek postojati spona. Hoće li svaki udarac koji ga snađe tako padati, kao mač u njeno otvoreno srce?
     "A sada izgleda da ću dobiti novi mač", rekao je Artur. "Prvo uopšte nisam imao mač, a sad ću imati dva naročita!" Uzdahnuo je i rekao gotovo kao da se žali. "Ne razumem kakve veze ima sve ovo sa postavljanjem kralja."

     Ma koliko često viđala Vivijen u odeždi Velike Sveštenice Avalona, Morgana se nikada nije navikla na taj prizor. Spazila je Artura kako gleda čas jednu čas drugu, i po njegovom pogledu primetila je koliko su slične. Ćutao je, ponovo zadivljen. Morgana je opet osetila praznu mučninu. Barem ga nisu naterali na magijski post, pomislila je. Možda je trebalo da jede sa njim, ali od pomisli na hranu zavrtelo joj se u glavi. Produženi magijski rad može da to učini; nikakvo čudo da je Vivijen tako ispijena.
     "Hodi", rekla je Vivijen i pošla napred - Gospa od Avalona, ovde, ide čak i ispred kralja - povevši ih od kuće, pa duž obala Jezera, u zgradu u kojoj obitavaju sveštenici. Artur je tiho išao uz Morganu, i na trenutak je napola očekivala da će pružiti ruku kao kada je bio sasvim mali i da će se uhvatiti za nju... ali sada je ta mala šaka koju je nekada držala bila šaka ratnika, veća od njene, ogrubela od dugog vežbanja mačem i drugim oružjem. Iza Artura i Morgane išao je Merlin, a uz njega Kevin.
     Sišli su uskim stepeništem, i okružio ih je vlažan miris podzemlja. Morgana nije videla nikoga da pali svetiljku, ali iznenada se pojavio sićušan plamen u tami i oko njih je blesnula bleda svetlost. Vivijen se zaustavila, tako naglo da su naleteli na nju, i Morgana se na trenutak iznenadila što je Vivijen mala i meka, kao obična žena, a ne daleka slika Boginje. Gospa je pružila ruku i uhvatila Artura za doručje; nije uspela da ga obuhvati.
     "Arture, sine Igrene od Avalona i Pendragona, nasledni kralju Britanije", rekla je, "pogledaj najsvetije predmete u čitavoj svojoj zemlji."
     Svetlo je palo na zlato i dragulje u peharu i tanjiru, na dugačko koplje, na purpur, zlato i srebro kanija. A iz kanije Vivijen je izvukla dugačku, tamnu oštricu. Na balčaku su se mutno presijavali dragulji.
     "Mač posvećenih sudova Obreda druida", tiho je rekla. "Zakuni mi se sada, Arture Pendragone, Kralju Britanije, da ćeš, kada dođeš do krune, jednako postupati sa druidima i hrišćanima, i da će te voditi sveta magija onih koji su te postavili na presto."
     Artur je posegnuo za mačem, razrogačenih očiju; Morgana je u njegovom pogledu videla da zna kakakv je to mač. Vivijen ga je sprečila brzim pokretom.
     "Dodirnuti svete predmete nepripremljen, to znači smrt", rekla je. "Arture, zakuni se. Sa ovim mačem u ruci nema poglavice ni kralja, paganskog ni hrišćanskog, koji će moći da ti se suprotstavi. Ali to nije mač za kralja koji će slušati samo hrišćanske sveštenike. Ako se ne zakuneš, možeš odmah da odeš, noseći oružje kakvo možeš da dobiješ od svojih hrišćanskih sledbenika, ali narodi koji slušaju Avalon slediće te tek kada budeš mogao to da im zapovediš. Ili ćeš se zakleti, pa ćeš steći njihovo savezništvo preko svetog oružja Avalona? Odaberi, Arture."
     Zurio je u nju, malo se mršteći, a slabo svetlo presijavalo mu se u kosi, koja je izgledala gotovo bela. "U ovoj zemlji može postojati samo jedan vladar", rekao je. "Avalon ne sme vladati nada mnom."
     "Niti smeju sveštenici koji bi te pretvorili u ruku svog mrtvog Boga", tiho je rekla Vivijen, "ali nećemo te terati. Odaberi hoćeš li uzeti ovaj mač ili nećeš, hoćeš li ga odbiti i vladati u svoje ime, prezrevši pomoć Starih bogova."
     Morgana je videla da je to uspelo - onog dana kada je trčao sa jelenima i kada su mu Stari bogovi omogućili pobedu, tako da je priznat za kralja u tom narodu, prvom koji ga je priznao. Brzo je odgovorio. "Bože sačuvaj da prezrem..." i tu se zaustavio, progutavši knedlu. "Kako da se zakunem, Gospo?"
     "Samo ovako: da ćeš postupati jednako sa svim ljudima, bili oni poštovaoci hrišćanskog Boga ili ne, i da ćeš uvek ukazivati poštovanje bogovima Avalona. Jer ma šta govorili hrišćani, Arture Pendragone, i ma kako zvali svog Boga, svi bogovi su jedan Bog, i sve Boginje su jedna Boginja. Zakuni se samo da ćeš poštovati tu istinu, i da se nećeš držati jednog Boga i prezreti ostale."
     "Video si", rekao je Merlin, glasom dubokim i zvučnim u tišini, "da ja iskreno poštujem Hrista i da sam klečao pred oltarom i primio njihov sveti zalogaj."
     Artur je delovao uznemireno. "Pa, to je istina, gospodaru Merline. A ti si, čini mi se, savetnik kome treba da verujem više nego ikom drugom. Da li mi nalažeš da se zakunem?"
     "Gospodaru i kralju moj", rekao je Talesin, "ti si vrlo mlad, i možda će tvoji sveštenici i biskupi smatrati da treba da upravljaju savešću čak i jednog kralja. Ali ja nisam sveštenik; ja sam druid. I reći ću ti samo da mudrost i istina nisu svojina nijedne vrste sveštenika. Upitaj svoju savest, Arture, da li bi bilo pogrešno zakleti se da ćeš postupati pošteno prema svim ljudima i svim bogovima koje poštuju, umesto da se prepustiš samo jednom bogu."
     "Pa, onda ću se zakleti", tiho je rekao Artur, "i primiću mač."
     "Onda klekni", rekla je Vivijen, "u znak da je kralj samo čovek, i da je sveštenica, čak i velika sveštenica, samo žena, a da su bogovi iznad svih nas."
     Artur je kleknuo. Svetlost u njegovoj plavoj kosi, primetila je Morgana, bila je nalik na krunu. Vivijen mu je položila mač u šaku; čvrsto je stegao balčak. Duboko je udahnuo.
     "Primi ovaj mač, kralju moj", rekla je Vivijen, "i pravedno ga nosi. Ovaj mač nije načinjen od gvožđa otetog iz tela zemlje, naše majke; svet je, iskovan od metala koji je pao sa nebesa, toliko davno da čak ni druidsko predanje ne zna tačan broj godina, jer iskovan je pre nego što su druidi došli u ove zemlje."
     Artur je ustao sa mačem u ruci.
     "Šta ti se više dopada?" upitala je Vivijen. "Mač ili kanije?"
     Artur je sa divljenjem pogledao bogato izvezene kanije, ali je odgovorio: "Ja sam ratnik, Gospo. Kanije su divne, ali meni se više dopada mač."
     "Svejedno", rekla je Vivijen, "uvek nosi kanije sa sobom; u njih su utkane sve magije Avalona. Dok nosiš te kanije, čak i ako budeš ranjen, nećeš izgubiti toliko krvi da ti život bude u opasnosti; začarene su magijom za zaustavljanje krvi. To je retka i dragocena stvar, i čarobna."
     Nasmešio se - gotovo se nasmejao što je prekinuta duga napetost. "Voleo bih da sam ga imao kada sam dobio ovu ranu od Saksonaca; krvario sam kao ovca na klanici!"
     "Tada nisi bio kralj, gospodaru. Ali sada će te magijske kanije štititi."
     "Čak i tako, kralju moj", javio se Kevin melodičnim glasom, zaklonjen iza Merlina, "ma koliko verovao kanijama, savetujem ti da dovedeš majstore borbe i da ne prestaješ da vežbaš sa oružjem!"
     Artur se nasmejao dok je pripasivao mač u kanijama. "Ne sumnjaj u to. Moj usvojeni otac doveo je starog sveštenika da me nauči da čitam, a on mi je čitao iz jedne od svetih knjiga o tome kako je đavo iskušavao Gospoda Isusa, govoreći mu kako mu je Otac dao anđele da ga čuvaju; a Isus je rekao da je loša zamisao dovoditi Boga u iskušenje. A kralj je samo od krvi imesa - seti se, svoj prvi mač sam uzeo kraj Uterovog mrtvog tela. Nemoj misliti da ću tako iskušavati Boga, druidu."
     Sa opasanim posvećenim mačem Obreda, Artur je izgledao nekako viši, dostojanstveniji. Morgana je mogla da ga zamisli krunisanog i kraljevski odevenog, posađenog na visoki presto... i na trenutak je izgledalo da je mala prostorija oko njega prepuna drugih ljudi, senovitih, naoružanih, bogato obučenih, otmenih, postavljenih tik oko njega. Njegovi sadruzi... a onda su oni nestali, i on je ponovo bio samo mladić koji se nesigurno smeši, još se osećajući pomalo nelagodno zbog položaja koji je upravo stekao.
     Okrenuli su se i izišli iz podzemne kapele. Ali pre nego što su potpuno napustili odaju, Artur se okrenuo na trenutak i pogledao ostale posvećene sudove, koji su ostali u senci. Na licu mu se primećivala nesigurnost, gotovo vidljivo pitanje. Jesam li dobro postupio, da li sam učinio svetogrđe prema Bogu koga su me naučili da poštujem kao Jedinog?
     Talesinov glas bio je tih i nežan. "Znaš li koja mi je najveća želja, gospodaru i kralju moj?"
     "Koja, gospodaru Merline?"
     "Da jednog dana - ne sada, jer zemlja još nije spremna, kao ni oni koji poštuju Hrista - ali jednog dana druid i sveštenik bi trebalo da služe zajedno; u njihovoj velikoj crkvi, njihove velike pokore trebalo bi da se slave ovim peharom i tanjirom za hleb i vino, u znak da su svi bogovi Jedan."
     Artur se prekrstio i odgovorio gotovo šapatom. "Amin, gospodaru Merline, i neka bi Isus omogućio to jednog dana na ovim ostrvima."
     Morgana je osetila kako joj se ježe podlaktice i začula je svoj glas, ni ne znajući da je progovorila sve dok Vid se nije oglasio kroz nju. "Taj dan će doći, Arture, ali ne onako kako ti misliš. Pazi se tog dana, jer bi mogao dobiti znak da je tvoj posao gotov."
     Artur je odgovorio prigušenim glasom. "Ako taj dan ikada dođe, gospo, to će mi zaista biti znak da sam obavio ono zbog čega sam došao na presto, i biću zadovoljan time."
     "Pazi šta govoriš", vrlo tiho je rekao Merlin, "jer reči koje izgovaramo stvaraju senke onoga što će doći, i izgovarajući ih izazivamo događaje, kralju moj."
     Morgana je zažmirkala kad su izišli na sunce. Zateturala se i Kevin je pružio ruku da je pridrži.
     "Jesi li bolesna, gospo?"
     Nestrpljivo je odmahnula glavom, zapovedivši vrtoglavici da nestane. Artur ju je uznemireno gledao. Ali dotle su već svi bili na suncu, i um mu je ponovo bio zaokupjen trenutnim poslom.
     "Krunisaće me u Glastonberiju, na Ostrvu sveštenika. Da li je moguće da napustite Avalon, Gospo, kako biste otišli tamo?"
     Vivijen mu se osmehnula. "Mislim da nije. Ali Merlin će poći sa tobom. A i Morgana će posmatrati tvoje krunisanje ako želiš, i ako ona želi", dodala je, a Morgana se upitala zašto Gospa tako govori i zašto se smeši. "Morgana, dete moje, hoćeš li poći sa njima u barci?"
     Morgana se naklonila. Stala je na pramac barke koja je pošla ka obali, noseći sada samo Artura i Merlina, a kad su se približili obali, primetila je da ih čeka nekoliko naoružanih ljudi. Videla je zaprepašćenje u njihovim očima kad su ugledali zaogrnutu barku Avalona kako se iznenada pojavljuje iz magle, a jednog od njih je prepoznala. Lanselet se nije promenio od onog dana pre dve godine, samo je bio viši, lepši, bogato odeven u tamni purpur, i imao je mač i štit.
     I on je nju prepoznao, i naklonio joj se. "Rođako", rekao je.
     "Poznaješ moju sestru, gospu Morganu, vojvotkinju od Kornvola, sveštenicu Avalona", rekao je Artur. "Morgana, ovo je moj najboji prijatelj, naš rođak."
     "Upoznali smo se." Lanselet se nagnuo nad njenom rukom, i Morgana je ponovo, kroz nelagodnost i mučninu koji su je obuzimali, osetila iznenadan talas one čežnje koja je nikada neće sasvim napustiti.
     On i ja smo suđeni jedno drugom; trebalo je da imam hrabosti onog dana, pa makar to značilo kršenje zaveta... Videla je u njegovom pogledu da se setio, videla je po nežnosti sa kojom joj je dodirnuo ruku.
     Potom je uzdahnula, podigla pogled i pustila da joj predstave ostale.
     "Moj usvojeni brat, Kaj", rekao je Artur. Kaj je bio krupan, tamnokos i Rimljanin do srži, a kada se obratio Arturu, sa prirodnom opuštenošću i ljubavlju, videla je da Artur ima dvojicu čvrstih vođa koji će mu voditi vojske. Ostali vitezovi predstavljeni su joj kao Bedvir, Lukan i Balin; pri pomenu imena ovog poslednjeg iznenađeno je podigla pogled, baš kao i Merilin; to je bio usvojeni brat Vivijeninog starijeg sina, Balana. Balin je bio plavokos i širokih ramena, u pohabanoj odeći, ali kretao se graciozno kao i njegov polubrat, Lanselet. Odeća mu je bila siromašna, ali oružje i oklop su blistali, dobro održavani, i delovali su kao da se često koriste.
     Morgana je bila zadovoljna što prepušta Artura njegovim vitezovima; ali prvo je ceremonijalno podigla njegovu ruku da je poljubi.
     "Dođi na moje krunisanje ako budeš mogla, sestro", rekao je.

19.

     Nekoliko dana kasnije Morgana je pošla, sa još nekoliko žitelja Avalona, na Arturovo krunisanje. Za sve godine provedene u Avalonu - osim nekoliko trenutaka kada je otvorila izmaglicu kako bi odvela Gvenvir u njen manastir - nikada nije stupila na tlo Ostrva sveštenika, Inis Vitrin, Ostrvo Stakla. Činilo joj se da sunce sija neobično grubo, za razliku od blagog i maglovitog sjaja nad Avalonom. Morala je da se podseti kako je za gotovo sve ljude u Britaniji ovo stvarni svet, a da Avalon predstavlja samo začarani san, kao i kraljevstvo vila. Za nju je Avalon bio stvaran, a ovaj svet je bio grubi san iz koga se, ko zna zašto, sada nikako nije budila.
     Prostor oko crkve bio je ispunjen šarenim šatorima i paviljonima, nalik na neobične pečurke. Morgani se činilo da crkvena zvona odjekuju danju i noću, sat za satom, zveketavim zvukom koji joj je pritiskao živce. Artur ju je pozdravio, i prvi put je upoznala Ektorijusa, dobrog viteza i ratnika koji je odgajio njenog brata, i njegovu ženu Flavilu.
     Za ovo putovanje u spoljašnji svet, na Vivijenin savet, odbacila je plave haljine sveštenice Avalona i tuniku od jelenje kože, i obukla je jednostavnu haljinu od crne vune, sa lanenom košuljom i belim velom preko upletene kose. Ubrzo je shvatila da u toj odeći izgleda kao matrona; među britanskim ženama mlade devojke išle su raspuštene kose i nosile su jarko obojene hajine. Svi su je smatrali za pripadnicu manastira na Inis Vitrinu, nedaleko od crkve, gde su sestre nosile tako ozbiljne haljine; Morgan se nije potrudila da ih razuveri. A nije ni Artur, mada je podigao obrve i značajno joj se nasmešio.
     "Pomajko", rekao je Flavili, "mnogo stvari treba da se uradi - sveštenici žele da razgovaraju sa mnom o mojoj duši, a kraljevi Orknija i Severnog Velsa žele da ih primim. Hoćeš li da povedeš moju sestru do naše majke?"
     Do naše majke, pomislila je Morgana; ali naša majka nam je oboma postala stranac. Potražila je u umu nekakav nagoveštaj radosti zbog predstojećeg susreta, ali nije uspela da ga nađe. Igrena je mirno pustila oboje dece da odu, dete iz prvog braka bez radosti, i dete iz drugog punog ljubavi; kakva žena to može da uradi? Morgana je uhvatila sebe kako se priprema da bude stroga u prvom susretu sa Igrenom. Čak joj se ne sećam ni lica, pomislila je.
     Ali kada je videla Igrenu, shvatila je da bi je svakako prepoznala.
     "Morgana!" Zaboravila je, ili se sećala samo u snovima, koliko je Igrenin glas bogat i topao. "Drago moje dete! Pa ti si već odrasla žena. U srcu te uvek vidim kao devojčicu - i kako si umorna i neispavana - jesu li ti sve ove svetkovine teško pale, Morgana?"
     Morgana je poljubila majku, opet osećajući kako je suze guše u grlu. Igrena je bila prelepa, a ona - opet su joj se u sećanju pojavile poluzaboravljene reči: mala i ružna kao da je od vilinskog naroda - da li je i Igrena mislila da je ona ružma?
     "Ali šta je to?" Igrenine lake ruke dodirnule su polumesec na njenom čelu. "Obojena si kao da si od vilinskog naroda - je li to prikladno, Morgana?"
     Morganin glas bio je strog. "Ja sam sveštnica Avalona i sa ponosom nosim znak Boginje."
     "Onda ga pokri velom, dete, ili ćeš uvrediti opaticu. Stanovaćeš sa mnom u manastiru."
     Morgana je stegla usne. Da li bi opatica, da je došla u Avalon, krila svoj krst kako ne bi uvredila mene, ili Gospu? "Ne želim da te vređam, majko, ali ne bi bilo prikladno da obitavam među zidovima manastira; opatica to ne bi volela, a ne bi ni Gospa, a ja sam podređena Gospi i živim po njenim pravilima." Od pomisli na obitavanje unutar tih zidova, čak i samo tokom tri noći krunisanja, uz stalno oglašavanje tih paklenih zvona, ledila joj se krv.
     Igrena je izgledala uznemirena. "Pa, neka bude po tvome. Možda bi želela da odsedneš kod moje sestre, kraljice od Orknija. Da li se sećaš Morgoze?"
     "Rado ću primiti svoju rođaku Morganu", rekao je blagi glas, i Morgana je podigla pogled, suočivši se sa slikom sopstvene majke, onakve kakvom je se sećala iz detinjstva; ponosna, raskošno odevena u jarku svilu, sa draguljima i bogato upletenom kosom oko čela. "Pa, ti si bila tako mala devojčica, a sad si odrasla i postala si sveštenica!" Morgana se našla u njenom toplom i mirisnom naručju. "Dobro došla, rođako, hodi da sedneš kraj mene. Kako je naša sestra Vivijen? Čujemo velike stvari o njoj, da je ona glavna pokretačka snaga svih velikih događaja koji su doveli Igreninog sina na presto. Čak ni Lot nije mogao da se suprotstavi onome koga podržavaju i Merlin i vilinski narod i sva Plemena i svi Rimljani. I tako će tvoj mali brat postati kralj! Hoćeš li doći na dvor, Morgana, da ga savetuješ, kao što bi Uter dobro uradio da je primao savete Gospe od Avalona?"
     Morgana se nasmejala, opustivši se u Morgozinom zagrljaju. "Kralj će učiniti onako kako smatra da treba, to je prvi nauk koji moraju znati svi oko njega. Pretpostavljam da Artur dovoljno liči na Utera da bi to znao."
     "Pa, sada više nema mnogo sumnje u to ko mu je otac, s obzirom na to koliko se o tome govorilo u poslednje vreme", rekla je Morgoza i na trenutak ljupko uzdahnula. "Ne, Igrena, ne smeš ponovo da plačeš - treba da se raduješ, a ne da žališ, što tvoj sin toliko liči na oca i što je prihvaćen u čitavoj Britaniji zato što se latio vladanja svim njenim zemljama i narodima."
     Igrena je zatreptala; poslednjih dana je preterala sa plakanjem, pomislila je Morgana. "Drago mi je zbog Artura", počela je, ali glas joj se prekinuo i nije mogla da nastavi. Morgana ju je pogladila po ruci, ali je osetila nestrpljenje; uopšte nije mislila na decu, samo na Utera, na Utera... Čak i sada, kad je bio mrtav i sahranjen, njena majka će odbaciti nju i Artura radi sećanja na čoveka koga je toliko volela da je zaboravljala na sve ostalo. Sa olakšanjem se ponovo obratila Morgozi.
     "Vivijen kaže da imaš sinove..."
     "Istina je", rekla je Morgoza, "mada su gotovo svi dovoljno mali da budu ovde, među ženama. Ukoliko Artur pogine u boju - a čak ni Uter nije bio imun na tu sudbinu - moj Gaven mu je najbliži rođak, osim ako ti imaš sina, Morgana - ne? Zar su sveštenice Avalona postale čedne kao monahinje, kad u tvojim godinama nisi podarila Boginji ni sina ni kćer? Ili si podelila sudbinu svoje majke i izgubila mnogo dece na porođaju? Oprosti mi, Igrena - nisam htela da te podsetim..."
     Igrena je savladala suze. "Ne treba da plačem zbog Božje volje; imam više od većine žena. Imam kćer koja služi Boginji uz koju sam odrasla, i sina koji će sutra biti krunisan očevom krunom. Moja ostala deca su u Hristovom naručju."
     Za ime Boginje, pomislila je Morgana, kakav način da se zamišlja Bog, sa pokolenjima mrtvih koji se veru po njemu! Znala je da je to samo izraz, uteha ožalošćenoj majci, ali uznemirila ju je bogohulna zamisao. Setila se da joj je Morgoza postavila pitanje i odmahnula je glavom.
     "Ne, nisam rađala decu, Morgoza - sve do ovog Beltana čuvala sam devičanstvo za Boginju." Naglo je prekinula; ne sme reći više. Igrena, koja je postala veća hrišćanka nego što bi Morgana i pomislila, bila bi užasnuta i od same pomisli na obred u kome je igrala ulogu Boginje pred rođenim bratom.
     A onda ju je zapljusnuo novi užas, gori od prvog, toliko da je osetila nalet mučnine. To se desilo pod punim mesecom, i mada je od tada mesec rastao, opadao i ponovo rastao, ona još nije dobila svoju mesečnicu, niti je bilo ikakvog predznaka o tome. Bila je zadovoljna što neće imati problema sa njom tokom krunisanja i mislila je da je to reakcija na veliku magiju; sve do ovog trenutka nije ni pomislila da bi moglo postojati drugo objašnjenje.
     Obred obnavljanja i plodnosti useva i zemlje, i materica žena iz plemena. To je znala. A bila je toliko slepa i toliko ponosna da je pomislila kako sveštenica, kako Boginja može biti izuzeta iz smisla čitavog obreda. Gledala je druge mlade sveštenice kako trpe mučninu posle sličnih obreda, sve dok ne počnu da narastaju od svog zrelog ploda; gledala je rađanje dece, nekima je pri tome i pomogla svojim veštim rukama sveštenice. A ni jedan jedini put, glupa i slepa, nije ni pomislila da bi i ona mogla da iz obreda iziđe otežale materice.
     Primetila je Morgozin oštar pogled, pa je namerno zevnula kako bi prikrila ćutanje. "Putovala sam od praskozorja", rekla je, "i nisam doručkovala; gladna sam." Igrena se brzo izvinila i poslala svoje žene po hleb i pivo koje je Morgana silom pojela, mada joj je od jela bilo muka, a sada je znala i zašto.
     Boginjo! Majko Boginjo! Vivijen je znala da se ovo može desiti, a nije me poštedela! Znala je šta mora da učini i znala je da to mora učiniti što pre; ali neće moći da se time pozabavi tokom tri dana Arturovog krunisanja, jer nije mogla da dođe do trava i korenja kakvo bi lako našla u Avalonu, a i nije se usuđivala da se sada razboli. Osetila je da se grozi od pomisli na bol i bolest, ali to se mora učiniti, bez odlaganja, ili će sredinom zime roditi sina sinu svoje majke. Osim toga, Igrena ne sme znati ništa o tome - to bi joj se učinilo kao nepojmljivo zlo. Morgan je naterala sebe da jede i da razgovara o sitnicama, i da ogovara kao svaka žena.
     Ali um joj je neprekidno radio. Da, lepo rublje koje nosi izrađeno je u Avalonu, nigde nema takvog rublja, možda je to zbog grebenanja u Jezeru, koje daje snažnija i duža vlakna, i belja nego igde drugde. Ali u srcu je mislila drugo. Artur nikako ne sme saznati, ima dovoljno briga na srcu oko krunisanja. Ako mogu da ponesem ovaj teret i ćutim kako bih njemu olakšala, učiniću tako. Da, naučila je da svira harfu - oh, pa glupo je, majko, misliti da je grešno da žena ume da svira. Čak i ako Sveta knjiga kaže da žene u crkvi moraju ćutati, strašno je i pomisliti kako bi Božje uho povredio glas žene koja peva njemu u slavu; zar nije i Njegova mati povala njemu u slavu kada je saznala da će poneti dete Duha Svetog? Potom, kad je Morgana uzela harfu i zapevala majci, ispod napeva ležalo je očajanje, jer je znala, kao i Vivijen, da će ona biti naredna Gospa od Avalona i da duguje Boginji makar jednu kćer. Bilo bi nepromišljeno otarasiti se deteta začetog u Velikom Braku. Ali kako da postupi drugačije? Majka hrišćanskog Boga radovala se što joj je Bog dao dete, ali Morgana je mogla samo da besni u nemom ogorčenju zbog Boga koji je uzeo oblik njenog neprepoznatog brata... Navikla je da živi na dva nivoa svesti, ali usne su joj ipak prebledele, i glas joj je bio napet, i bilo joj je milo kad ju je Morgoza prekinula.
     "Morgana, tvoj glas je divan, nadam se da ću ga čuti i na svom dvoru. I, Igrena, nadam se da ćemo se još dosta viđati dok traje krunisanje, ali sada moram da se vratim i vidim kako mi je beba. Ne volim crkvena zvona i molitve, a čini mi se da je Morgana umorna od puta. Mislim da ću je povesti do svojih šatora i naterati je da legne, pa će ujutro biti sveža i odmorna da vidi Artura krunisanog."
     Igrena nije ni pokušala da prikrije olakšanje. "Da, a ja treba da budem na podnevnoj službi", rekla je. "Znajte, obe, da ću, kada Artur bude krunisan, ja preći u manastir u Tintagelu. Artur me je zamolio da ostanem uz njega, ali nadam se da će uskoro steći svoju kraljicu, pa mu ja neću biti potrebna."
     Da, zahtevaće da se Artur oženi, i to što pre. Morgana se pitala koji će od ovih sitnih kraljeva osvojiti čast da bude kraljev tast. A moj sin bi mogao da bude naslednik prestola... ne. Ne, neću čak ni da mislim na to.
     I opet ju je obuzeo ogorčeni bes, nalik na gušenje; zašto, zašto joj je Vivijen ovo učinila? Pokrenula je nebo i zemlju da bi njih dvoje, Artur i Morgana, izigravali bogove i boginje... zar se sve svodi na to?
     Igrena ih je obe zagrlila i poljubila, obećavši da će se ubrzo ponovo videti. Dok su išle ka blistavom nizu paviljona, Morgoza je prva progovorila. "Igrena se toliko promenila da je ne bih poznala - ko bi i pomislio da će postati tako pobožna? Očito će pred kraj života biti strah i trepet gomili časnih sestara; mada to nije lepo reći, milo mi je što neću biti među njima. Nimalo mi se ne dopada manastirski život."
     Morgana je naterala sebe da se nasmeši. "I meni se čini; izgleda da ti brak i materinstvo prijaju. Procvetala si kao divlja ruža u živici, tetka."
     Morgana se lenjo nasmešila. "Moj muž je dobar prema meni, i odgovara mi da budem kraljica", rekla je. "On je severnjak i zato ne misli da je loše savetovati se sa ženom, kao što to tvrde one budale Rimljani. Nadam se da Artura nije pokvarilo vaspitavanje u rimljanskoj porodici - to bi ga možda učinilo moćnim ratnikom, ali ako prezire Plemena, neće dugo vladati. Čak je i Uter bio dovoljno mudar da to zna i da dozvoli da ga krunišu na Zmajevom ostrvu."
     "I Artura su tamo krunisali", rekla je Morgana. Više nije smela da govori.
     "Tako je. Čula sam nešto o tome i mislim da je mudro postupio. Što se mene tiče, ja sam ambiciozna; Lot me pita za savet, i u našoj zemlji sve ide dobro. Sveštenici su veoma ljuti na mene i kažu da se ne držim onako kako doliči jednoj ženi - sigurno misle da sam nekakva zla čarobnica ili veštica, zato što ne sedim skromno u uglu, predući i tkajući. Ali Lot ne obraća mnogo pažnje na sveštenike, iako je njegov narod uglavnom hrišćanski... iskreno rečeno, većina sveta tamo ne mari mnogo da li je bog u njihovoj zemlji beli Hrist, ili Boginja, ili Rogati, ili saksonski Bog-Konj, samo dok im usevi uspevaju i dok su im trbusi puni. Mislim da je to sasvim u redu - zemlja kojom vladaju sveštenici puna je tirana, i na zemlji i na nebesima. Uter se malo previše oslanjao na njih poslednjih godina, ako mene pitaš. Neka bi Boginja dala da Artur bude razumniji."
     "Zakleo se da će jednako postupati prema bogovima Avalona, pre nego što mu je Vivijen dala druidski mač."
     "Dala mu ga je?" upitala je Morgoza. "Otkuda joj samo ta pomisao? Ali dosta smo pričale o bogovima i kraljevima i tome slično - Morgana, šta te muči?" Pošto Morgana nije odgovorila, nastavila je. "Zar misliš da ne mogu da poznam noseću ženu kad je vidim? Igrena ništa nije primetila, ali ona ima oči samo za svoju tugu."
     Morgana je naterala sebe da olako odgovori. "Pa, možda je i tako; učestvovala sam u obredima Beltana."
     Morgoza se nasmejala. "Ako ti je to bilo prvi put, možda nećeš znati još mesec dana, ali želim ti sreću. Već si prošla najbolje godine za rađanje - ja sam u tvojim godinama imala troje. Savetujem ti da ne kažeš Igreni - ona je sad tolika hrišćanka da bi joj bilo teško da prihvati dete Boginje. Pa, pretpostavljam da sve žene vremenom ostare. I Vivijen mora da je već dosta zašla u godine. Nisam je videla otkako se rodio Gaven."
     "Meni se čini ista kao i uvek", rekla je Morgana.
     "I tako nije došla na Arturovo krunisanje. Pa, možemo i bez nje. Ali mislim da se neće zadovoljiti da dugo ostane u pozadini. Jednog dana, nimalo ne sumnjam, odlučiće da na naše oltare postavi Boginjin pehar umesto hleba i vina hrišćanske ljubavi, i priznajem da neću plakati kada dođe taj dan."
     Morgana je osetila proročku groznicu kad je u umu ugledala sveštenika kako podiže pehar Misterija pred Hristovim oltarom; jasno je videla Lanseleta kako kleči, lica osvetljenog kako nikad dotle nije videla... odmahnula je glavom da otera neželjeni Vid.

     Dan Arturovog krunisanja svanuo je sunčan i blistav. Čitave noći su pristizali, uzduž i popreko Britanije, da vide krunisanje Vrhovnog Kralja ovde na Ostrvu sveštenika. Bile su tu grupice sitnih, tamnoputih ljudi; pripadnici Plemena obučeni u kožu i grubu odeću ukrašenu tamnim kamenjem sa Severa, crvenokosi, visoki i bradati; a više od svih ostalih bilo je Rimljana iz civilizovanih zemalja. A bili su tu i visoki ljudi širokih ramena i plave kose, Angli i Saksonci iz ugovornih trupa, postavljenih južnije, u Kentu, koji su došli da obnove prekinuti savez. Padine su bile prepune sveta; Morgana čak ni na Beltanskim svečanostima nije videla toliko ljudi na jednom mestu i osetila je strah.
     Ona je imala povlašćeno mesto, sa Igrenom, Lotom, Morgozom i njenim sinovima, i sa ektorijusovom porodicom. Kralj Lot, vitak, tamnokos i prijatan, poljubio joj je ruku i zagrlio ju je, pa je napravio čitavu predstavu nazivajući je rođakom i nećakom, ali Morgana, koja je videla ispod površinskog osmeha, primetila je u Lotovom pogledu ljutnju i gorčinu. On je planirao i spletkario da spreči ovakav dan. Sada će njegov sin, Gaven, biti proglašen Arturovim najbližim naslednikom; hoće li to zadovoljiti njegovu ambiciju, ili će nastaviti da podriva vlast Vrhovnog Kralja? Morgana je začkiljila u Lota i zaključila da joj se uopšte ne dopada.
     A onda su zazvonila crkvena zvona i duž svih padina oko nje proneo se uzvik, a kroz vrata crkve izišao je vitak mladić, sa suncem u blistavoj kosi. Artur, pomislila je Morgana. Njihov mladi kralj, kao junak iz predanja, sa tim velikim mačem u ruci. Mada sa svog mesta nije mogla da čuje reči, videla je kako mu sveštenik stavlja na glavu tanki zlatni krug Uterove krune.
     Artur je podigao mač i rekao nešto što nije čula. No, pronosilo se od usta do usta, i kada je čula reči, Morgana je osetila isto uzbuđenje kao kada joj je došao, pobedonosan i krunisan, posle pobede nad Kraljem Jelena.
     Za sve narode Britanije, rekao je, moj mač da vas štiti, i moja ruka da donese pravdu.
     Pojavio se Merlin u svečanoj beloj odeždi; kraj časnog biskupa od Glastonberija delovao je blago i smireno. Artur se kratko naklonio obojici, uhvativši ih za ruku. Boginja mu ga je podstakla da to učini, pomislila je Morgana - i tog časa je začula Lotov glas.
     "Prokleto pametno, da tako stane zajedno sa Merlinom i biskupom, u znak da će ga obojica savetovati!"
     "Ne znam ko ga je tome naučio", rekla je Morgoza, "ali verujte mi da Uter nije ni mogao imati glupog sina."
     "Na nas je red", rekao je Lot i ustao, pruživši ruku Morgozi. "Hodi, gospo; ne brini da li ćeš uznemiriti tu gomilu matorih bradonja i sveštenika. Ne stidim se da priznam da si mi ti desna ruka i da si mi ravna u svemu. Utera bi trebalo da je stid što nije tako postupao sa tvojom sestrom."
     Morgozin osmeh bio je malo mračan. "Možda je naša sreća što Igrena nije imala dovoljno snage volje da to zahteva."
     Morgana je ustala, vođena iznenadnom pomišlju, i pošla sa njima. Lot i Morgoza učtivo su je propustili pred sebe. Mada nije kleknula, lako je naklonila glavu. "Donosim ti pozdrave Avalona, gospodaru Arture, i onih koji služe Boginji." Iza leđa je čula mrmljanje sveštenika i videla je Igrenu među sestrama iz manastira, umotanim u crno. Mogla je da nasluti šta je Igrena pomislila: Smela i otvorena, i kao dete je bila tvrdoglava. Pravila se da ništa ne primećuje. Ona je sveštenica Avalona, a ne neka od tih kvočki koje služe Bogu!
     "Želim ti dobrodošlicu, i tebi i Avalonu, Morgana." Artur ju je uzeo za ruku i postavio je kraj sebe. "Ukazujem ti čast kao jedinoj sestri, i kao vojvotkinji od Kornvola po rođenju, draga sestro." Pustio joj je ruku, a ona je morala da pogne glavu kako se ne bi onesvestila, jer pred očima joj se maglilo i vrtelo joj se u glavi. Zašto baš sada moram ovako da se osećam? To je Arturovo delo. Ne, nije njegovo, nego je delo Boginje. To je njena volja, a ne naša.
     Pristupio je Lot, kleknuo pred Arturom, a Artur ga je podigao. "Dobro došao, dragi tečo."
     Isti taj dragi teča, pomislila je Morgana, ako ne grešim, želeo je da umreš kao dete.
     "Lote od Orknija, da li ćeš braniti svoje obale od severnjaka i hoćeš li mi doći u pomoć ako obale Britanije budu ugrožene?"
     "Hoću, rođače, kunem se."
     "Onda ti naređujem da zadržiš presto Orknija i Lotije u miru, i nikada neću pokušavati da ti ga oduzmem, milom ili silom", rekao je Artur i sagnuo se da poljubi Lota u obraz. "Neka bi ti i tvoja gospa vladali dugo i mudro na severu, rođače."
     Lot je ustao. "Dozvoli da ti predložim jednog viteza za tvoju družinu; preklinjem te da ga učiniš jednim od svojih sadruga, gospodaru Arture. Moj sin, Gaven..."
     Gaven je bio krupan, visok i snažno građen, prilično nalik na Igrenu i Morgozu. Crvenkaste kovrdže okruživale su mu glavu, i mada nije bio mnogo stariji od Artura - zapravo, pomislila je Morgana, morao bi da bude malo mlađi, jer Morgoza se udala za Lota tek posle Arturovog rođenja - već je bio mladi div, preko metar i osamdeset. Kleknuo je pred Artura, a Artur ga je podigao i zagrlio ga.
     "Dobro došao, rođače. Rado ću te učiniti prvim od mojih sadruga; nadam se da ćeš se pridružiti mojim najdražim prijateljima i da će te lepo dočekati", rekao je i klimnuo glavom trojici mladića koji su stajali kraj njega. "Lanselete, Gaven nam je rođak. Ovo je Kaj, a ovo je Bedvir; oni su mi usvojena braća. Sada imam sadruge, baš kao Aleksandar Veliki."
     Morgana je čitavog dana stajala i gledala kako kraljevi iz čitave Britanije prilaze da izjave odanost prestolu Vrhovnog Kralja i da se zakunu da će mu se pridružiti u ratu i da će braniti svoje obale. Plavokosi kralj Pelinor, gospodar Jezerske zemlje, došao je da klekne pred Artura i da ga zamoli za dozvolu da ode pre kraja svečanosti.
     "Šta, Pelinore", nasmejao se Artur. "Ti, za koga sam misio da će mi biti najčvršća uzdanica, napuštaš me tako brzo?"
     "Dobio sam loše vesti od kuće, gospodaru. Tamo besni nekakav zmaj. Zakleo sam se da ću ga naći i ubiti."
     Artur ga je zagrlio i predao mu zlatan prsten. "Neću da zadržavam nijednog kralja kada ga narod zove u nevolji. Idi i postaraj se da zmaj umre, a onda mi donesi njegovu glavu."
     Već se bližilo veče kada su se izređali svi kraljevi i velikaši koji su došli da se zakunu na savezništvo sa svojim Vrhovnim Kraljem. Mada je bio samo dečak, Artur je izdržao dugo popodne uvek jednako učtiv, obraćajući se svakoj osobi koja mu je prišla kao da je prva po redu. Samo Morgana, u Avalonu naučena da čita lica, videla je na njemu znakove umora. Ali konačno je bilo gotovo, i sluge su počele da donose gozbu.
     Morgana je očekivala da će Artur sesti da večera sa mladićima koje je označio kao svoje sadruge; dan je bio dug; on je bio mlad i čitavog dana je vrlo smerno obavljao svoju dužnost. No, on je seo sa biskupima i starijim kraljevima koji su bili članovi Veća njegovog oca - Morgani je bilo drago što vidi da je i Merlin među njima. Na kraju krajeva, Talesin mu je, zapravo, deda, mada nije bila sigurna da li Artur to zna. Kada je završio sa jelom (a trpao ga je u sebe kao izgladneli dečak koji još raste) ustao je i zašao među goste.
     U svojoj jednostavnoj beloj tunici, sa tankom zlatnom krunom kao jedinim ukrasom, isticao se među blistavo obučenim kraljevima i plemićima kao beli jelen u tamnoj šumi. Njegovi sadruzi su ga pratili; ogromni mladi Gaven, i Kaj, crn, sa rimskim orlovskim crtama lica i sarkastičnim osmehom - kada je prišao bliže, Morgana je videla da u uglu usana ima ožiljak, još crven i ružan, od koga mu se ta strana lica krivila u neprijatan kez. To je bila šteta; pre toga je verovatno bio pristao. Lanselet je bio lep kao devojka - ne; kao nešto divlje, muževno i divno, možda kao divlja mačka. Morgoza ga je pohlepno posmatrala.
     "Morgana, ko je taj lepi mladić - onaj između Kaja i Gavena, onaj u purpuru?"
     Morgana se nasmejala. "To ti je nećak, tetka; Vivijenin sin Galahad. Ali Saksonci su ga nazvali Vilinska strela, a uglavnom ga oslovljavaju sa Lanselet."
     "Ko bi pomislio da Vivijen, koja sasvim obično izgleda, može da ima tako lepog sina! Njen stariji sin Balan - on nije lep; grub je, snažan i izdržljiv, i veran kao stari pas, ali liči na Vivijen. Niko živi nju ne bi mogao da nazove lepom!"
     Te reči pogodile su Morganu pravo u srce. Kažu da ja ličim na Vivijen; znači li to da svi misle da sam ružna? Ona devojčica je rekla da sam mala i ružna kao neko iz vilinskog naroda. Hladno je odgovorila. "Ja mislim da je Vivijen veoma lepa."
     Morgoza je šmrknula. "Lako je videti da si odrasla u Avalonu, koji je još izdvojeniji od većine manastira. Mislim da ne znaš šta muškarci smatraju lepotom žene."
     "Ma hajde", umirujuće je rekla Igrena, "ima i drugih vrlina sem lepote. Ovaj Lanselet ima majčine oči, a niko nikada nije porekao da Vivijen ima divne oči; ona je toliko ljupka da niko ne zna i ne mari je li lepa, toliko ih začara svojim lepim očima i blagim glasom. Lepota nije jedino u kraljevskom stasu, bledoj koži i plavim kovrdžama, Morgoza."
     "Ah, nisi dovoljno prefinjena, Igrena", odvratila je Morgoza. "Ti si kraljica, a svi uvek misle da su kraljice lepe. A bila si udata za čoveka koji te je voleo. Većina nas ostalih nije te sreće, i utešno je znati da se drugi muškarci dive tvojoj lepoti. Da si provela čitav život sa starim Gorloasom, i tebi bi bilo milo što imaš bledo lice i divnu kosu, i trudila bi se da zaseniš one žene koje imaju samo šarm, lepe oči i mio glas. Muškarci su kao deca - vide samo ono što im najviše treba, punu dojku..."
     "Sestro!" planula je Igrena, i Morgoza je odgovorila uz mračan osmeh. "No, dobro, tebi je bilo lako da budeš puna vrlina, jer je čovek koga si volela bio kralj. Većina nas ostalih nije te sreće."
     "Zar ne voliš Lota posle svih ovih godina, Morgoza?"
     Morgoza je slegnula ramenima. "Ljubav je razonoda za izlete u polju i sedenja kraj ognjišta u zimu. Lot se savetuje sa mnom o svemu, i u vreme rata mi prepušta da vladam domaćinstvom; i kad god donese plen od zlata ili dragulja ili lepe odeće, ja prva biram. Zato sam mu zahvalna. Uz to, on nikada nije došao u priliku čak ni da pomisli da podiže tuđeg sina. Ali to ne znači da treba da se pravim slepa kada neki mladić ima lepo lice i ramena kao mladi bik - ili kada mu se dopadne njegova kraljica."
     Nimalo ne sumnjam, pomislila je Morgana, pomalo zgađena, da se Morgozi to čini kao velika vrlina i da sebe smatra za vrlo čednu kraljicu. Prvi put posle mnogo godina osetila se zbunjena, znajući da se čednost ne može tek tako odrediti. Hrišćani su je cenili više od svih drugih vrlina, dok je u Avalonu najveća vrlina bila prepustiti svoje telo Bogu ili Boginji, u skladu sa tokovima prirode; i jedni i drugi su vrlinu onih drugih smatrali za najcrnji grehi i nezahvlanost prema svom Bogu. Ako su jedni u pravu, onda su drugi svakako stašno zli. Njoj se činilo da hrišćani odbacuju najsvetiju stvar pod kapom nebeskom, ali oni bi nju smatrali za kurvu. Ako bi govorila o vatrama Beltana kao o svetoj dužnosti prema Boginji, čak i Igrena, koja je odrasla u Avalonu, zapiljila bi se u nju i pomislila bi da ju je opseo neki demon.
     Ponovo se zagledala u mladiće koji su se približavali; Artur, plavokos i sivook; Lanselet, vitak i gibak; i krupni, crvenokosi Gaven, koji je nadvisivao ostalu dvojicu kao što bi bik nadvisio par španskih konja. Artur je prišao da se pokloni pred majkom.
     "Gospo", počeo je, ali se brzo popravio. "Majko, je li ti dan bio dug?"
     "Ništa duži nego tebi, sine. Hoćeš li da sedneš sa nama?"
     "Samo na trenutak, majko." Dok je sedao, Artur, mada se dobro najeo, rasejano je uzeo šaku slatkiša koje je Morgana sklonila sa svog tanjira. Od toga je Morgana ponovo shvatila koliko je on još mlad. I dalje je žvakao krem od badema kad je progovorio. "Majko, da li želiš da se ponovo udaš? Ako želiš, naći ću najbogatijeg - i najljubaznijeg - kralja da se oženi tobom. Kralj Urijens od Severnog Velsa je udovac; on bi svakako bio srećan da nađe dobru ženu."
     Igrena se nasmešila. "Hvala ti, dragi sine. Ali pošto sam bila žena Vrhovnog Kralja, ne želim da budem žena nekog nižeg. A volela sam tvog oca; ne želim da ga zameni neko drugi."
     "Pa, majko, neka bude kako ti želiš", rekao je Artur, "samo sam se bojao da ćeš biti usamljena."
     "Teško je biti usamljen u manastiru, sine, sa drugim ženama. A i Bog je tu."
     "Ja bih radije živela u pustinjačkoj izbi usred šume nego u kući punoj brbljivih žena!" rekla je Morgoza. "Ako je Bog tamo, mora da mu je teško da dođe do reči!"
     Kada joj je Igrena odgovorila, Morgana je na trenutak u njoj prepoznala nekadašnju veselu majku. "Pretpostavljam da, kao i svaki uviđavan muž, provodi više vremena slušajuči svoje neveste nego govoreći im - ali ko se potrudi da oslušne, ustanoviće da glas Božji nije daleko. Ali jesi li ti ikada ćutala dovoljno dugo da oslušneš i čuješ ga, Morgoza?"
     Morgoza se nasmejala i načinila pokret kojim borac priznaje poraz. "A ti, Lenselete?" upitala je, izazivački se smešeći. "Jesi li već krunisan, jesi li možda i oženjen?"
     On se nasmejao i odahnuo glavom. "Oh, ne, tetka. Moj otac, kralj Ban, svakako će mi naći ženu. Ali za sada želim samo da sledim svog kralja i da mu služim."
     Artur se nasmešio svom prijatelju i pljesnuo ga po ramenu. "Sa ovakva dva snažna rođaka, biću jednako bezbedan, potpuno sam siguran, kao oni nekadašnji imperatori!"
     Igrena mu se tiho obratila. "Arture, mislim da je Kaj ljubomoran; reci nešto lepo i o njemu." Morgana, koja je to čula, podigla je pogled ka nadurenom, ožiljcima izbrazdanom Kaju. Njemu je ovo zaista teško padalo; pošto je godinama smatrao Artura za posvojče svog oca, sada mu zapoveda mlađi brat - koji je postao kralj - i okružen je novim prijateljima kojima je predao svoje srce.
     "Kada mir dođe u ovu zemlju", rekao je Artur, "naći ćemo žene i zamkove za sve vas, nimalo ne sumnjam. Ali tebe ću, Kaje, zadržati kod sebe da mi budeš komornik."
     "Zadovoljan sam time, brate - oprosti, trebalo je da kažem gospodaru i kralju moj."
     "Ne", odvratio je Artur, smesta se okrenuvši da zagrli Kaja. "Neka me Bog kazni ako ikada budem zahtevao od tebe da me tako zoveš, brate!"
     Igrena je progutala knedlu. "Arture, kada tako govoriš, čini mi se kao da čujem glas tvog oca."
     "Voleo bih, sebe radi, da sam ga bolje poznavao, gospo. Ali znam da kralj ne može uvek da postupa po svojoj volji, baš kao ni kraljica." Podigao je Igreninu ruku da je poljubi, i Morgana je pomislila: Znači, već je to naučio o kraljevanju.
     "Verovatno su ti već kazali da bi trebalo da se oženiš", rekla je Igrena.
     "Pa, izgleda." Artur je slegnuo ramenima. "Valjda svaki kralj ima kćerku koju bi voleo da uda za Vrhovnog Kralja. Mislim da ću pitati Merlina kojom od njih treba da se oženim." Potražio je pogledom Morganu i na trenutak je izgledao strašno ranjiv. "Ionako ne znam mnogo o ženama."
     Lanselet je vedro upao. "Pa, onda da ti nađemo najlepšu i najotmeniju ženu u kraljevstvu."
     "Ne", polako je rekao Kaj. "Pošto Artur kaže, vrlo razumno, da su njemu sve žene slične, naći ćemo mu onu sa najvećim mirazom."
     Artur se nasmejao. "Prepuštam to tebi, Kaje, i ne sumnjam da ću biti oženjen jednako brzo kao što sam bio krunisan. Predlažem da se posavetuješ sa Merlinom, a svakako će i njegova svetost, nadbiskup, imati šta da kaže o tome. A šta je sa tobom, Morgana? Da li da ti nađem muža, ili ćeš biti jedna od dvorskih dama moje kraljice? Ko bi imao viši položaj na dvoru i u kraljevstvu nego kćer moje majke?"
     Morgana je jedva uspela da odgovori. "Gospodaru moj i kralju, ja sam zadovoljna u Avalonu. Molim te, ne uznemiravaj se oko traženja muža za mene." Čak ni onda, divlje je pomislila, čak ni ako nosim dete! Čak ni onda!
     "Neka onda bude tako, sestro, mada ne sumnjam da će nadbiskup imati da kaže nešto i o tome - on smatra da su sve žene Avalona zle čarobnice ili veštice."
     Morgana nije odgovorila, a Artur je pogledao ostale kraljeve i savetnike gotovo kao krivac; uhvatio je Merlinov pogled i brzo rekao: "Izgleda da sam proveo koliko sam smeo sa svojom majkom, sestrom i sadruzima; moram ponovo da se vratim kraljevanju, gospo." Naklonio se Igreni, pa Morgozi, ali kada se približio Morgani sagnuo se da je poljubi u obraz. Ukočila se.
     Majko, Boginjo, kakvu smo zbrku napravili. On kaže da će me uvek voleti i čeznuti za mnom, a upravo to ne sme da učini! Da je barem Lanselet tako osećao... Uzdahnula je, i Igrena je prišla da je uhvati za ruku.
     "Umorna si, kćeri. Dugo stajanje na suncu te je izmorilo. Jesi li sigurna da nećeš da se vratiš sa mnom u manastir, gde je tako mirno? Ne? Pa, onda, povedi je u svoj šator, Morgoza, hoćeš li?"
     "Da, draga sestro, idi i odmori se." Pratila je pogledom mladiće dok su se udaljavali. Artur je uviđavno podešavao korak prema Kajevom hramanju.

     Morgana se vratila u šator sa Morgozom; bila je umorna, ali morala je da ostane na oprezu dok je Lot govorio o nekom planu koga je pomenuo Artur, o borbi na konjima, sa taktikom napada kakva bi smoždila naoružane bande saksonskih jahača i pešaka, od kojih većina nije obučena za bitku.
     "Dečko je majstor strategije", rekao je Lot. "To bi moglo da uspe; na kraju krajeva, upravo grupice Pikta i Škota, i Plemena, boreći se iz zaklona, mogli su da obeshrabre rimske legije, kako sam čuo - Rimljani su bili toliko navikli na uredno ratovanje po pravilima, i na neprijatelje koji se lepo grupišu na bojnom polju. Konjanici uvek imaju prednost nad svakim pešakom; rimljanske konjičke jedinice, kako su me učili, uvek su odnosile najveće pobede."
     Morgana se setila Lanseleta kako zaneseno govori o svojim teorijama ratovanja. Ako Artur deli to oduševljenje i ako je spreman da sa Lanseletom radi na stvaranju konjičkih jedinica, možda će zaista doći vreme kada će saksonske horde biti isterane iz ove zemlje. Tada će zavladati mir, duži od legendarnih dvesta godina Rimskog mira. A ako Artur ponese mač Avalona i druidske sudove obreda, onda će im predstojati vreme čuda... Vivijen je jednom govorila o Arturu kao o kralju koji dolazi iz legende, noseći legendarni mač. A Boginja će možda ponovo vladati ovom zemljom, a ne mrtvi Bog hrišćana, sav od patnje i smrti... Zanela se u sanjarenje i trgla se tek kad ju je Morgoza blago prodrmala za rame.
     "Draga moja, gotovo da si zaspala, idi lepo u krevet; izvinićemo te mi", rekla je i poslala je svoju služavku da pomogne Morgani da se svuče, da opere noge i uplete kosu.
     Spavala je dugo i duboko, bez snova, jer umor mnogih dana iznenada se sručio na nju. Ali kada se probudila, jedva je shvatila gde se nalazi i šta se desilo, znala je samo da joj je strašno muka i da se mora iskobeljati iz šatora da povraća. Kada se ispravila, dok joj je u glavi sve zvonilo, Morgoza je bila kraj nje, čvrsta i ljubazna ruka da joj pomogne da se vrati unutra. Tako je se Morgana sećala iz najranijeg detinjstva, naizmenično ljubazne i grube. Sada joj je obrisala znojavo čelo vlažnim peškirom i posadila je kraj sebe, naloživši služavki da donese njenoj rođaci čašu vina.
     "Ne, ne, neću, ponovo će mi pozliti..."
     "Popij to", strogo je rekla Morgoza, "i pokušaj da pojedeš ovaj komad hleba, tvrd je i neće ti smetati - sada moraš imati nešto u stomaku." Nasmejala se. "Zapravo, i imaš nešto u stomaku što ti priređuje sve ove nevolje."
     Postiđena, Morgana je odvratila pogled.
     Morgozin glas ponovo je bio ljubazan. "Hajde, devojko, sve smo mi prošle kroz to. Znači, noseća si - pa šta? Nisi ni prva ni poslednja. Ko je otac - ili ne treba da pitam? Videla sam kako gledaš Vivijeninog lepog sina - je li on taj srećnik? Ko bi te krivio? Nije? Znači, dete Beltanskih vatri? Mogla sam da pomislim. A zašto da ne?"
     Morgana je stegla pesnice pred Morgozinom dobroćudnom otvorenošću. "Neću ga; kada se vratim u Avalon, znam šta treba da uradim."
     Morgoza ju je uznemireno pogledala. "Oh, draga, zar moraš? U Avalonu bi rado dočekali dete Boga, a ti si pripadnik kraljevske loze Avalona. Neću da kažem da nisam i sama tako postupala - rekla sam ti da sam pazila da nikada ne rodim dete koje nije Lotovo, što ne znači da sam spavala sama kad god je bio negde daleko u ratovima. A i zašto bih? Kao da je on spavao sam! Ali jedna stara babica mi je rekla, a ona se razume u svoj posao, da žena nikada ne sme pokušati da pobaci prvo dete koje začne, jer bi time mogla da povredi matericu i da više nikada ne začne ponovo."
     "Ja sam sveštenica, a Vivijen stari; ne želim da mi dete smeta u dužnostima u hramu." Čak i dok je to govorila, znala je da prikriva istinu; u Avalonu je bilo žena koje su vršile svoju dužnost sve do poslednjih meseci trudnoće, a tada su ostale žene pažljivo raspoređivale poslove tako da može da se odmara pre porođaja; a potom su imale vremena da neguju bebu pre nego što bi je poslale na usvojenje. Neke od kćeri bile su podignute među sveštenicama, kao Igrena. Morgoza je do svoje dvanaeste godine rasla u Avalonu kao Vivijenina usvojena kćer.
     Morgoza ju je pažljivo pogledala. "Da, mislim da se svaka žena tako oseća kada prvi put ponese dete u materici - kao da je u zamci, ljuta zbog nečega što ne može da izmeni i čega se plaši. Znam da je tako bilo sa Igrenom, bilo je i sa mnom, pretpostavljam da je isto sa svakom ženom." Pružila je ruke i zagrlila Morganu, čvrsto je privivši uz sebe. "Ali, drago dete, Boginja je dobra. Kako dete bude raslo u tebi, Boginja će ti u srce uliti ljubav prema njemu, makar da ti nije bilo stalo do čoveka koji ti ga je napravio. Dete, udala sam se sa petnaest godina za daleko starijeg čoveka; onog dana kad sam shvatila da sam noseća bila sam spremna da se bacim u more - činilo mi se da je to kraj moje mladosti, kraj mog života. Ah, nemoj plakati", dodala je, gladeći Morganu po kosi, "uskoro ćeš se osećati bolje. Ni ja ne volim da idem okolo sa ogromnim stomakom i da se teturam kao dete koje uči da hoda, ali to će proći, a beba na grudima je toliko zadovoljstvo da vredi malo trpeti zbog toga. Rodila sam četvoro i rado bih rodila još jedno - toliko često sam poželela da imam makar jednu devojčicu. Ako ti ne bi volela da tvoje dete raste u Avalonu, ja ću ga usvojiti - šta misliš o tome?"
     Morgana je duboko, drhtavo uzahnula i podigla glavu sa Morgozinog ramena. "Izvini - pokvasila sam ti čitavu haljinu."
     Morgoza je slegnula ramenima. "Dobro je ako joj se ne desi ništa gore. Vidiš? Mučnina je prošla, i čitavog dana ćeš se dobro osećati. Šta misliš, da li bi te Vivijen pustila da mi dođeš u goste? Možeš se vratiti na Orkni sa nama, ako želiš - nisi još bila tamo, a promena će ti prijati."
     Morgana se zahvalila, ali je rekla da se mora vratiti u Avalon, a pre toga još mora da ode i pozdravi se sa Igrenom.
     "Ne bih ti savetovala da joj se poveravaš", rekla je Morgoza. "Postala je tolika hrišćanka da bi bila šokirana - ili bi mislila da joj je dužnost da bude šokirana."
     Morgana se bledo nasmešila - nije nameravala da se poverava Igreni, kao ni bilo kome drugom. Pre nego što Vivijen sazna, neće saznati niko drugi. Bila je zahvalna Morgozi na savetima, ali nije nameravala da ih se pridržava. Odlučno je rekla u sebi da ima moć odlučivanja; ona je sveštenica, i šta god bude učinila biće to po njenoj proceni.
     Dok se opraštala od Igrene, stalno prekidana prokletim zvonima koja su pozivala kaluđerice na dužnosti, razmišljala je kako Morgoza više nego Igrena liči na majku kakve se sećala. Igrena je postala stara, neosetljiva i pobožna, i sa olakšanjem se oprostila od nje. Kad se vrati u Avalon, znala je, vratiće se kući; sada više nije imala drugu kuću.
     Ali ako joj Avalon više nije dom, šta će onda?

20.

     Morgana se rano ujutro iskrala iz Kuće Devojaka i uputila u divlju močvaru iza Jezera. Zaobišla je Tor i zašla u šumu; uz malo sreće, naći će ono što joj je potrebno bez mnogo lutanja po magli.
     Znala je šta joj je sve potrebno - određeni koren, zatim kora sa jednog grma i dve trave. Sve se moglo naći u Avalonu. Mogla je to da uzme i iz skladišta u Kući Devojaka, ali bi morala da objasni šta će joj, a toga se grozila. Nije želela ni zavitlavanje ni saučešće ostalih žena; bolje da ih sama nađe. Ne mora da se radi ovoga izlaže milosti neke druge osobe.
     Jedna od trava koje su joj bile potrebne rasla je u baštama Avalona; uzbrala ju je neprimećena. Za ostale je morala napolje, i prešla je priličan put pre nego što je primetila da još nije zašla u maglu. Osvrnula se i zaključila da se našla u delu Avalona koji ne poznaje - a to je bilo potpuno besmisleno. Živela je u Avalonu preko deset godina, poznavala je svaku udolinu i brdašce, svaku stazu i gotovo svako drvo. Nemoguće je da se izgubila u Avalonu, ali ipak joj se upravo to desilo; zalutala je u gušći deo šume, gde je drveće starije i zbijenije nego što je igde videla, i primetila je potpuno nepoznato drveće, grmlje i trave.
     Je li moguće da je nekako prošla kroz maglu ne primetivši je, i da se sada nalazi na kopnu koje okružuje Jezero i ostrvo u njemu? Ne; u mislima je ponovo prešla svaki korak. Nije bilo magle. U svakom slučaju, Avalon je gotovo ostrvo, i da je došla do njegovog kraja, naišla bi na vode Jezera. Postojala je skrivena, gotovo suva staza za jahače, ali nije joj prišla ni blizu.
     Čak i onog dana kada je sa Lanseletom našla Gvenvir u magli, bili su okruženi močvarom, a ne šumom. Ne, ne nalazi se na Ostrvu sveštenika, a osim ako nekako nije stekla čudesnu moć hodanja po vodi, nije mogla biti ni na kopnu. A nije bila ni u Avalonu. Podigla je pogled, pokušavajući da se orijentiše po suncu, ali nije mogla da ga vidi; bilo je gotovo podne, ali svetlost je bila kao blagi sjaj na nebu, kao da je dopirala sa svih strana istovremeno.
     Morgana je počela da oseća ledeni strah. Znači, nije se nalazila u poznatom svetu. Je li moguće da u druidskoj magiji koja je uklonila Avalon iz sveta postoji još jedna nepoznata zemlja, svet oko ili iza Avalona? Pogledala je gusto drveće, drevne hrastove i leske, paprat i vrbe, i znala je da se ne nalazi u svetu koji bi joj bio poznat. Primetila je čvornovati hrast, neizmerno star, koga bi inače svakako morala da poznaje. Ovako staro i dostojanstveno stablo druidi bi proglasili za sveto. "Boginje mi! Gde sam to?"
     Gde god da je bila, nije mogla da stane. Ili će dolutati na neko poznato mesto, naći neki znak koji bi je uputio kuda da krene, ili će doći do početka magle kroz koju bi se vratila u svoj svet.
     Polako je išla kroz sve gušću šumu. Učinilo joj se da se pred njom nalazi čistina, pa je pošla tamo. Bila je okružena leskovim stablima; nagonski je osetila da nijedno od njih nikada nije dodirnuo metal druidskog noža kako bi odsekao rašlje za nalaženje vode, skrivenog blaga ili otrova. Na ostrvu Avalon postojao je leskov gaj, ali poznavala je sve drveće u njemu; i sama je tamo sekla rašlje, pre više godina kada se učila tome. Ovo nije bilo to mesto. Na samoj ivici gaja primetila je busen travke koja joj je bila potrebna. Pa, može i da je uzme, neka bar nešto dobro ispadne od ovolikog lutanja. Prišla je i kleknula, podvivši suknju pod kolena, i počela da kopa za korenom.
     Dvaput je, dok je kopala, osetila da je neko posmatra, ono neobično peckanje među lopaticama koje osećaju svi što su živeli u divljini. Ali kada bi podigla pogled, mada je primetila senku pokreta među drvećem, nije videla nikoga da je gleda.
     Treći put je sačekala sa podizanjem pogleda koliko je god mogla, govoreći sebi da ionako neće videti nikoga. Otrgla je travku iz zemlje i počela da čisti koren, mrmljajući čaroliju namenjenu njegovoj upotrebi - molitvu Boginji da obnovi život iščupane biljke, da umesto jednog uzetog grma uvek na njegovo mestu izrastu novi. Ali osećanje da je posmatraju postalo je jače, i Morgana je konačno podigla pogled. Gotovo nevidljiva na ivici drveća, stojeći u senci, posmatrala ju je žena.
     Nije bila sveštenica; Morgana je nikada ranije nije videla. Nosila je sivozelenu haljinu, boje vrbovog lišća kada u pozno leto ostari i postane prašnjavo, i nekakav taman ogrtač. Na grlu joj se primećivao odsjaj zlata. Morgana je na prvi pogled pomislila da je to pripadnica malog, tamnoputog naroda sa kojim je iščekivala smrt Kralja Jelena. No, žena se držanjem potpuno razlikovala od pripadnica tog naroda; držala se kao sveštenica ili kraljica. Morgana nije mogla da joj proceni godine, ali duboko usađene oči i bore oko njih govorile su joj da žena nije mlada.
     "Šta to radiš, Morgano od vila?"
     Osetila je ježenje duž kičme. Kako je žena znala njeno ime? No, veštinom sveštenice prikrila je strah dok je odgovarala. "Ako znaš moje ime, gospo, svakako vidiš i šta radim." Odlučno je otrgla pogled od njenih tamnih očiju i posvetila se guljenju kore. Kada je podigla pogled, napola očekujući da nepoznata žena iščezne kao što se i pojavila, ona je još bila tu, mirno je gledajući kako radi. Progovorila je, pogleda uperenog u Morganine ogrubele ruke i nokat slomljen od kopanja. "Da, vidim šta radiš i šta nameravaš da učiniš. Zašto?"
     "Šta se tebe to tiče?"
     "Mom narodu život je dragocen", rekla je žena, "jer mi se ne rađamo i ne umiremo lako kao vi. Ali čudi me da ti, Morgana, koja nosiš kraljevsku krv Starog Naroda, i stoga si mi daleka rođaka, želiš da pobaciš jedino dete koje ćeš ikada roditi."
     Morgana je progutala knedlu. Podigla se na noge, svesna svojih grubih i prljavih ruku, napola oguljenog korena u šaci, suknje izgužvane od klečanja na vlažnoj i blatnjavoj zemlji - kao da je mala guščarica pred Velikom Sveštenicom. Odgovorila je braneći se. "Zašto tako govoriš? Još sam mlada. Zašto misliš da, ako pobacim ovo dete, neću roditi desetoro drugih?"
     "Zaboravila sam da je vilinska krv u tebi razređena, da ti Vid dolazi izmenjen i nepotpun", rekla je nepoznata žena. "Neka ti bude dovoljno ovo: videla sam. Dvaput razmisli, Morgana, pre nego što odbiješ ono što ti je Boginja poslala od Kralja Jelena."
     Morgana je odjednom ponovo počela da plače. Progovorila je mucajući. "Ne želim ga! Ne želim ga! Zašto mi je Boginja to učinila? Ako dolaziš od nje, možeš li da mi odgovoriš?"
     Žena ju je tužno pogledala. "Ja nisam Boginja, Morgana, niti njen izaslanik. Moj narod ne poznaje ni bogove ni boginje, samo grudi naše majke koja je pod našim nogama i nad našom glavom, od koje potičemo i kojoj se vraćamo kada nam vreme istekne. Stoga cenimo život i plačemo kada vidimo da se uništava." Prišla je i uzela od Morgane koren. "Ovo ti ne treba", rekla je i bacila ga na tlo.
     "Kako se zoveš?" uzviknula je Morgana. "Kakvo je ovo mesto?"
     "Ne možeš izgovoriti moje ime na svom jeziku", rekla je gospa, a Morgana se iznenada upitala na kojem to jeziku govore. "Što se tiče ovog mesta, to je leskov gaj, i samo je to što jeste. On vodi ka mom mestu, a ona staza tamo", pokazala je, "odvešće te na tvoje mesto, u Avalon."
     Morgana je pratila pogledom pruženu ruku. Da, tamo je bila staza; zaklela bi se da nije bila tamo kada je došla u gaj.
     Gospa je još stajala kraj nje. Neobično je mirisala, ne snažnim mirisom neopranog tela kao ona plemenska sveštenica, nego neobičnim, neuhvatljivim mirisom, kao na neku nepoznatu travku ili list, čudnim, svežim, gotovo gorkastim mirisom. Kao od obrednog bilja za Vid, Morgana je osetila da joj pada čarolija na oči, tako da je videla više nego ikada ranije, kao da je sve novo i čisto, a ne obično i svakodnevno.
     Gospa je progovorila tihim, opčinjujućim glasom. "Možeš ostati ovde, sa mnom, ako želiš; učiniću da zaspiš, pa ćeš roditi svoje dete bez bola, a ja ću ga uzeti zbog snažnog života koji je u njemu, i živeće duže nego što bi živeo u tvom narodu. Jer vidim sudbinu za njega, u tvom svetu - pokušaće da čini dobro, kao i većina vas, a činiće samo zlo. Ali ako ostane ovde, sa mojim narodom, živeće dugo i dugo, ti bi rekla skoro zauvek - možda kao naš čarobnjak, živeći sa drvećem i divljim stvarima koje čovek nikada nije ukrotio. Ostani ovde, malena; daj mi bebu koju ne želiš da rodiš, a onda se vrati svom narodu, znajući da je on živ i da mu niko neće nauditi."
     Morgana je osetila strašnu jezu. Znala je da ova žena pred njom nije sasvim ljudsko biće; i u njoj je teklo pomalo te drevne vilinske krvi - Morgana od vila, ime kojim ju je Lanselet nekada zavitlavao. Istrgla se iz ženinih ruku i potrčala, stazom koju joj je ova pokazala, potrčala divlje kao da je goni demon. Iza sebe je čula ženin glas. "Onda pobaci dete, ili ga zadavi kad se rodi, Morgano od vila, jer tvoj narod ima svoju sudbinu, a šta zapada sinu Kralja Jelena? Kralj mora umreti kada na njega dođe red da padne..." Ali glas joj je zamirao dok je Morgana zalazila u maglu, trčeći, spotičući se, otržući se od granja koje ju je kačilo i usporavalo dok je panično bežala, sve dok nije izbila iz magle na blistavo sunce i u tišinu i shvatila da ponovo stoji na poznatim obalama Avalona.

     Mesec je ponovo bio mlad. Avalon je bio prekriven izmaglicom i letnjom maglom, ali Vivijen je bila sveštenica već toliko godina da je poznavala mesečeve mene kao da joj teku u plimama sopstvene krvi. Ćutke je koračala podom svoje kućice, i posle nekog vremena se obratila jednoj od sveštnica. "Donesi mi moju harfu." Ali kada je sela sa bledom vrbovom harfom na kolenu, samo je dokono dodirnula strune, bez želje u srcu da svira.
     Kako je noć pred jutro počela da bledi, Vivijen je ustala i uzela malenu svetiljku. Sveštenica-služavka brzo je izišla iz unutrašnje sobe gde je spavala, ali Vivijen je bez reči odmahnula glavom i dala joj znak da se vrati u krevet. Izišla je, tiho kao utvara, pošla stazom ka Kući Devojaka i ušunjala se unutra, krećući se tiše od mačke.
     U sobi gde je spavala Morgana prišla je krevetu i zagledala se u uspavano lice toliko nalik na njeno. Morgana je, u snu, imala lice one devojčice koja je došla u Avalon pre toliko godina i koja je stekla mesto u najdubljem delu Vivijeninog srca. Pod tamnim trepavicama videli su se podočnjaci nalik na modrice, a ivice kapaka bile su joj crvene, kao da je plakala pre nego što je zaspala.
     Podigavši svetiljku, dugo je gledala svoju mladu rođaku. Volela je Morganu više nego što je ikada volela Igrenu, ili Morgozu koju je hranila na svojim grudima; kao što nije volela ni jednog od muškaraca sa kojima je delila postelju za jednu noć ili razdoblje. Čak ni Ravenu, koju je od sedme godine obučavala za sveštenicu, nije toliko volela. Samo jednom je osetila tako silovitu ljubav, takav unutrašnji bol kao da je svaki udisaj voljene osobe agonija - prema kćeri koju je rodila prve godine kad se zarekla za sveštenicu, koja je poživela jedva šest meseci i koju je, plačući poslednji put, Vivijen sahranila pre nego što je napunila petnaestu godinu. Od trenutka kad su joj spustili tu kćer u naručje, pa do trenutka kad je krhko detence ispustilo poslednji dah, Vivijen je udisala svaki svoj dah u mešavini delirijuma ljubavi i bola, kao da je voljeno dete deo njenog tela, i kao da oseća svaki trenutak njenog zadovoljstva i bola kao svoj sopstveni. To je bilo na početku njenog života, i Vivijen je znala da je žena kakvom je rođena ostala sahranjena u leskovom gaju u Avalonu. Žena koja je bez suza otišla od tog malenog groba bila je potpuno drugačija osoba, daleka od svakog ljudskog osećanja. Ljubazna, da; zadovoljna, čak i srećna, ponekad; ali ne ista žena. Volela je svoje sinove, ali od trenutka kada su rođeni pomirila se sa pomišlju da će ih predati drugim majkama na usvajanje.
     Dopustila je sebi da malo voli Ravenu... ali Vivijen je ponekad osećala, u najdubljim ponorima srca, da joj je njena umrla kćer poslata nazad dobrotom Boginje kao Igrenino dete.
     Sada plače, i kao da mi svaka njena suza peče srce. Boginjo, dala si mi ovo dete da ga volim, a ipak moram da je prepustim ovim mukama... Čitavo čovečanstvo pati, sama Zemlja ječi od muka svojih sinova. U svojoj patnji, Majko Ceridven, postajemo bliži tebi... Vivijen je brzo prinela ruku očima, odmahujući glavom kako bi jedina prolivena suza nestala bez traga. I njoj je određeno šta mora biti; njene patnje nisu još ni počele.
     Morgana se promeškoljila i okrenula na bok, a Vivijen, iznenada uplašena da će se Morgana probuditi i da će ponovo morati da se suoči sa optužbom njenih očiju, brzo se iskrala iz sobe i tiho se vratila u svoju kuću.
     Legla je na krevet i pokušala da zaspi, ali nije zatvorila oči. Jednom, pred jutro, ugledala je senku kako se kreće preko zida, i uspela je da u tami razabere lice; bila je to Smrt, koja ju je čekala, u obličju stare žene obučene u krpe i komadiće tame.
     Majko, jesi li došla po mene?
     Ne još, kćeri moja, ti koja jesi ja. Čekam ovde kako bi se setila da te čekam, kao što čekam svakog smrtnika...
     Vivijen je žmirnula, a kad je otvorila oči ugao je bio taman i prazan. Sada mi svakako više ne treba podsećanje da me čeka...
     Tiho je ležala, čekajući kao što je bila naučena da čeka, sve dok se u sobu nije prokralo svitanje. Pa i dalje, dok se nije obukla, a post mladog meseca prekinuće tek doveče, kada se prvi srp bude video na večernjem nebu. Potom je pozvala služavku. "Dovedi mi gospu Morganu", rekla je.
     Kada je Morgana došla, primetila je da se obukla kao sveštenica najvišeg stepena, visoko začešljane i upletene kose, sa malenim srpolikim nožem na tamnoj uzici oko pojasa. Vivijen se mračno nasmešila, a kada su se pozdravile i kad je Morgana sela kraj nje, rekla je: "Dvaput je mesec bio mlad; reci mi, Morgana, je li Rogati u gaju ubrzao tvoju matericu?"
     Morgana ju je hitro pogledala, pogledom malene životinje uhvaćene u zamku. Potom je odgovorila kao da se brani: "Sama si mi rekla da treba da postupam po svojoj proceni; pobacila sam ga."
     "Nisi", rekla je Vivijam, umirivši glas da bi zvučao što ravnodušnije. "Zašto me lažeš? Kažem ti da nisi."
     "Ali hoću!"
     Vivijen je u devojci osetila moć; na trenutak, kad je Morgana brzo ustala sa klupe, učinilo joj se da je odjednom postala visoka i preteća. Ali to je bio trik sveštenica i Vivijen je to znala.
     Prevazišla me je, ne mogu je više kontrolisati. Ipak je rekla, prizivajući svu svoju vlast. "Nećeš to uraditi. Kraljevska krv Avalona ne sme se odbacivati."
     Morgana je odjednom pala na tle, i Vivijen se načas uplašila da će se devojka slomiti i divlje zajecati. "Zašto si mi to učinila, Vivijen? Zašto si me ovako iskoristila? Mislila sam da me voliš!" Lice joj se grčilo, ali nije zaplakala.
     "Boginja zna, dete, da te volim onako kako nisam volela nijedno drugo ljudsko biće na svetu", mirno je rekla Vivijen, uprkos probodu bola u srcu. "Ali kada sam te dovela ovamo, kazala sam ti: doći će vreme kada ćeš me mrzeti onoliko koliko si me tada volela. Ja sam Gospa od Avalona; ne moram da pravdam svoje postupke. Radim ono što moram, ništa više i ništa manje, a tako ćeš činiti i ti kada dođe tvoje vreme."
     "Taj dan nikada neće doći!" povikala je Morgana, "jer, kažem ti, ovde i sada, da si me poslednji put iskoristila i poigrala se sa mnom kao sa lutkom! Nikada više - nikada!"
     Vivijen je pazila da joj glas ostane miran, glas obučene sveštenice koja ostaje smirena makar nebesa pala na nju. "Pazi kako me proklinješ, Morgana; reči izgovorene u besu umeju da se na zao način vrate kada su ti najmanje potrebne."
     "Da te prokunem - nisam ni pomislila na to", brzo je rekla Morgana. "Ali neću više da budem tvoja igračka. Što se tiče deteta zbog čijeg si začinjanja pokrenula nebo i zemlju, neću ga roditi u Avalonu da bi se ti naslađivala svojim delom."
     "Morgana..." zaustila je Vivijen, pruživši ruku ka devojci, ali Morgana je ustuknula. Progovorila je u potpunoj tišini. "Neka Boginja postupi sa tobom kao što si ti postupila sa mnom, Gospo."
     Ne rekavši više ni reč, okrenula se i izišla iz sobe, ne čekajuči na dozvolu. Vivijen je ukočeno sedela, kao da su Morganine poslednje reči zaista bile kletva.
     Kada je konačno opet mogla jasno da misli, pozvala je jednu sveštnicu; dan je već odmakao, i mesec, najtanji mogući srp, video se, tanak i srebrnast, na zapadnom nebu. "Reci mojoj rođaci, gospi Morgani, da dođe ovamo; nisam joj dala dozvolu da ode."
     Sveštenica je otišla i dugo se nije vraćala; već se smračilo kada je Vivijen poslala drugu služavku da joj donese hranu kako bi prekinula dugi post, i tek tada se prva vratila.
     "Gospo", rekla je i naklonila se, a lice joj je bilo belo.
     Vivijeni se grlo steglo, i zbog nečega se setila kako se nekada davno jedna sveštenica, obuzeta dubokim očajanjem, pošto je rodila dete koje nije želela, obesila o sopstveni pojas za jedno drvo u hrastovom gaju. Morgana! Je li zato Smrt došla da me upozori? Zar će položiti ruke na njen život? Jedva je progovorila suvim usnama. "Naložila sam ti da mi dovedeš gospu Morganu."
     "Gospo, ne mogu."
     Vivijen je ustala sa stolice i lice joj je postalo užasno: mlada sveštenica ustuknula je toliko brzo da se gotovo saplela o svoje suknje. "Šta se desilo gospi Morgani?"
     "Gospo..." zamucala je mlada žena, "ona... ona nije u svojoj sobi, i svuda sam pitala. Našla sam... našla sam ovo u njenoj sobi", rekla je i pokazala veo i tuniku od jelenje kože, srebrni polumesec i mali srpoliki nož koji je Morgana dobila kada je postala sveštenica. "A na obali su mi rekli da je pozvala barku i otišla na kopno. Mislili su da ide po tvom nalogu."
     Vivijen je duboko udahnula, pružila ruku i uzela od sveštenice nož i polumesec. Pogledala je hranu na stolu i zahvatilo ju je strašno osećanje slabosti; sela je da brzo pojede malo hleba i popije čašu vode sa Svetog Kladenca. Tada je progovorila. "Nisi ti kriva, žao mi je što sam bila gruba prema tebi." Ustala je, sa Morganinim nožem i polumesecom u ruci, i ugledala pulsirajuću venu tamo gde bi mogla lako da prevuče nožem i pusti da život isteče iz nje. Tako će biti da je Smrt došla po mene, a ne po Morganu. Ako joj treba krv, neka uzme moju. Ali Morgana je ostavila nož; neće se obesiti niti preseći vene. Svakako je otišla kod majke po savet i utehu. Vratiće se jednog dana, a ako se i ne vrati, to je u rukama Boginje.
     Kada je opet ostala sama, izišla je iz kuće i, pod bledim sjajem mladog meseca, popela se stazom do svog ogledala.
     Artur je krunisan za kralja, pomislila je; sve na čemu sam radila proteklih dvadeset godina desilo se. A ipak sam ostala sama i napuštena. Neka bude Boginjina volja sa mnom, ali daj da još jednom vidim lice svoje kćeri, svog jedinog deteta, pre nego što umrem; daj da saznam da će sa njom sve biti u redu. Majko, u tvoje ime.
     Ali lice ogledala pokazivalo je samo tišinu i senke, a iza svega toga mač u rukama njenog sina, Balana.

     Govori Morgana...
     Sitni, tamni veslači nisu me dva puta pogledali; navikli su na Vivijenine dolaske i odlaske u odeći kakvu bi odabrala, i šta god sveštenica odlučila, njima se činilo u redu. Niko nije ni pokušao da mi se obrati, a što se mene tiče, odlučno sam držala lice okrenuto ka spoljašnjem svetu.
     Trebalo je da se iskradem iz Avalona tajnom stazom. Ovako, brodom, Vivijen će svakako čuti da sam otišla... ali čak ni sebi se nisam usuđivala da priznam strah koji me je sprečavao da pođem tajnom stazom, jer me možda koraci ne bi odveli na kopno, nego u onu čudnu zemlju gde raste nepoznato cveće i drveće, nedirnuto ljudskom rukom, i gde sunce nikada ne sija, i gde podrugljivi pogled vilinske žene vidi pravo u moju dušu. Još sam nosila bilje, vezano u vrećici za pojasom, ali kako se brod udaljavao, gonjen tihim veslima, u magle Jezera, odvezala sam vrećicu i pustila je da padne u vodu. Kao da je tamo pod površinom Jezera nešto blesnulo, nalik na senku... sjaj zlata, možda dragulja; ali odvratila sam pogled, znajući da veslači čekaju da podignem maglu.
     Avalon je ležao iza mene, napušten; Ostrvo je ležalo pod izlazećim suncem, ali nisam se okrenula da poslednji put pogledam Tor i prsten od kamenja.
     Neću da budem Vivijenina igračka, da rodim bratovljevog sina za neku tajnu svrhu Gospe od Jezera. Nekako uopšte nisam sumnjala u to da će biti sin. Da sam verovala da ću roditi kćer, ostala bih u Avalonu, podarivši Boginji kćer koju sam joj dugovala. Nikada, tokom svih proteklih godina, nisam prestala da žalim što mi je Boginja poslala sina, umesto kćer koja bi joj služila u hramu i u gaju.
     I tako sam poslednji put izgovorila magijske reči, bar sam tako verovala, i magle su se povukle, i stigli smo do obale Jezera. Osećala sam se kao da se budim iz dugog sna. Kada sam prvi put ugledala Avalon, upitala sam je li stvaran; setila sam se sada šta mi je Vivijen tom prilikom odgovorila: "Stvarniji je od svakog drugog mesta." Ali više nije bio stvaran. Gledala sam običnu trsku i mislila, samo ovo je stvarno, a godine u Avalonu su samo san koji će izbledeti i nestati kada se probudim.
     Padala je kiša; kapi su hladno pljuskale u Jezero. Prebacila sam teški ogrtač preko glave i stupila na stvarnu obalu, gledajući na trenutak kako brod ponovo zalazi u maglu, a onda sam se odlučno okrenula.
     Ni na trenutak se nisam dvoumila kuda ću poći. Ne u Kornvol, mada mi je duša čeznula za zemljom mog detinjstva, za dugačkim prstima stenja koje se proteže u tamno more, za dubokim i senovitim dolinama između strmih litica, za voljenom i poluzaboravljenom obalom oko Tintagela. Igrena bi me rado primila tamo. Ali ona je bila zadovoljna između manastirskih zidova, i meni se činilo dobro da tamo ostane neuznemiravana. A nisam ni pomislila da odem kod Artura, mada bi se svakako sažalio nada mnom i pružio mi zaklon.
     Boginja je postupala sa nama na svoj način. Osećala sam nekakvo nejasno žaljenje zbog onoga što se desilo onog jutra - ono što smo učinili kao Bog i Boginja moralo se zbog obreda, ali ono što se desilo u zoru, to smo učinili mi. Ali i to je bilo po volji Boginje. Samo ljudska vrsta pravi razlike zbog stepena srodstva; životinje ne znaju ništa o tome, i uostalom, muškarac i žena su samo životinje. Ali iz ljubaznosti prema Arturu, koji je odgajen kao hrišćanin, on nikada ne treba da sazna da je začeo sina pri onome što bi smatrao za strašan greh.
     Što se mene tiče, nisu me odgajili monasi, niti su uticali na mene. Dete koje sam nosila u materici - to sam čvrsto odlučila - ne potiče od nekog smrtnika. Poslao mi ga je Kralj Jelen, Rogati, i bilo je zakonito kao i svako dete zaklete sveštenice.
     I stoga sam pošla ka severu, bez straha od dugog putovanja preko močvara i pustara koje će me na kraju dovesti do kraljevstva Orkni, i do moje rođake Morgoze.

Bredli Merion Cimer

MAGLE AVALONA 2
Prevod: Šelmić Zvezdana

Bradley Marion Zimmer MISTS OF AVALON (THE), 1982.

Serija "Avalon"
(4)


RUNE
1996.

Knjiga druga: UZVIŠENA KRALJICA