Манастир Јошаница са црквом Светог Оца Николаја - Сиоковац

Манастир Јошаница, недалеко од Јагодине, у подножју Црнога Врха, подигнут је у време кнеза Лазара. Легенда да је манастир Јошаница у вези са преподобним Јошом Синаитом (кога је у лову ранио кнез Лазар), монахом који се подвизавао у пећини испод брда Шареника вероватно је делом утемељена.

На основу остатака ктиторске композицције може се закључити да је ктитор био локални великаш који се пред крај живота замонашио.

Турски пописи бележе га 1521. и 1522. године као манастир Светога Николе. Средином 16. века у њему обитавају два калуђера. Старадао је крајем 17. столећа. Обновили су га 1786. године јеромонах Аксентије Теодоровић, прптппрезвитер Јован Поповић и кнезови Добросав и Бошко. У време аустро-турског рата Јошаницу су спалили Турци, а по завршетку овог рата, после Свиштовског мира 1791. године, почела је његова обнова. Манастир је поново страдао од истог непријатеља у Првом српском устанку. Током Другог српског устанка у Јошаници су се састали (1815) кнез Милош и владика Мелентије са великим везиром Марашли Али-пашом ради договора о миру. Због удела у ослободилачим ратовима, кнез Милош је овом манастиру 1832. године подарио три звона. Године 1851. манастир је обновљен и дограђена је припрата, а 1885, обновљени су манастирски конаци. У српско-турском рату1876/77. године, у конацима је била болница.

Манастирска црква је грађена у духу моравског градитељства. Основа је једнобродна и издужена са главним кубетом. Мало кубе налази се изнад пронаоса. Засведена је полуобличасим сводом. Због дотрајалости припрата је срушена 1946. године. Манастирски конаци подигнути су  током 18. и 19. века.

Сачувани запис указује да је црква  манастира Јошаницебила „измолована изнутра као Каленић и Љубостиња“. Овај живопис прекривен је малтером у 19. веку. Фрагменти старог фреско сликарства с почетка 15. века очувани су у олтарској апсиди и наосу цркве. У олтарском делу приказане су композиције: Поклоњење Агнецу и Богородица шира од небеса. У наосу је циклус Христових мука. Посебно се издваја сцена Молитва у Гетсиманском врту, насликана на јужном зиду.

Конзервација овог сликарства почела је 1969. године. Иконостас је сликао академски сликар Илија Димитријевић 1864. године. Са јужне стране Јошаничког храма налази се гробница породице кнеза Милоја Теодоровића, војводе левачког из времена Карађорђа.

Историја, архитектура, сликарство

Манастир Јошаница, смештен у клисури истоимене речице, налази се у прибрежју планине Црни Врх, на свега десетак километара западно од Јагодине. Најстарији извори о настанку манастира нису сачувани, али народна традиција у ктитору Јошанице види кнеза Лазара: по једној легенди у јошаничкој цркви су венчани кнез Лазар и кнегања Милица, док је по другој кнез сазидао цркву ради искупљења греха јер је у лову нехотице погодио стрелом пустињака Јошу – Јована, који се у јошаничкој клисури подвизавао.

Истраживања манастирске прошлости, а пре свега архитектуре и фреско живописа у цркви, показују да је јошанички храм подигла једна властеоска породица, чији су портрети делимично очувани на јужном и западном зиду припрате. Монашко гробље око храма, будући старије од садашње цркве, доказ је да се на њеном месту налазило старије сакрално здање.

Чињеница да је храм био аскетирион колонији монаха анахорета, затим, остаци владарских портрета на северном зиду припрате, стилске и иконографске особине живописа, као и мала остава сребрњака нађена у близини манастира, одредељују настанак садашњег храма и његовог зидног сликарства у време између 1430. и 1435. године, дакле у прве године владе моћног и ученог српског деспота Ђурђа Бранковића. Како је црква првобитно била посвећена Светом Димитрију, властелин кога у ктиторској композицији грли свети Димитрије, вероватно је светитељев имењак. У том случају би се у ктитору Јошанице могао препознати Дмитар Јакшић, члан знамените племићке породице која је, судећи по изворима, средином XV века заиста управљала Јагодином, да би пред турским надирањем касније пребегли у Угарску.

Манастир данас чине два конака и економске зграде, док само језгро чине црква посвећена Светом Николи, и дрвена звонара. Храм окружује старија некропола из XIII века, која сведочи о знатној старини локалитета. Сама црква је правоугаона једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Зидови су зидани ломљеним каменом, сводови и куполе највећим делом су од опека, док су фасаде оплаћене пажљиво сеченим и фугованим квадерима сиге. У просторном погледу, храм чине истовремено саграђени наос и припрата над којима је конструисана по једна купола. По таквом, двокуполном решењу јошаничка црква припада ретком типу средњовековне архитектуре. Северна и јужна фасада храма обрађене су тростуком слепом аркадом, симболом станова праведника, а по остацима живописа на јужној фасади зна се да је црква била додатно украшена сликарством које је подражавало скупоцено зидање каменом и опеком, а с циљем означавања храма као Неба на земљи.

Најзначајнији културни слој у Јошаници чини зидно сликарство, које је доста  оштећено. Ипак, програмске идеје могуће је сагледати готово у целости. Поред устаљених тема у олтару и куполи наоса, везаних за Евхаристију и Оваплоћење, на зидовима наоса развијена су и два христолошка циклуса, Велики празници и Страдања Господа Исуса Христа. Међу фрескама посебно се истиче ретка тема старозаветних праотаца у лози, насликана у прстену главне куполе, као и неоубичајено велики број светих ратника и великомученика у приземном појасу, који непосредно сведоче о кобним годинама пред први пад Србије. Но, живопис Јошанице познат је светској византологији и медиевистици по необичном сдикарству у припрати. Осим ктиторских и владарских портрета, који су веома оштећени, од изузетног значаја је живопис који је у целости сачуван у куполи над припратом. У калоти куполе насликана је огњена представа визије Богородице с Христом, крај које је исписан епитет Оваплоћење, јединствен у целом средњем веку. Богородичино попрсје је окружено са два концентрична појаса, у првом је дванаест старозаветних пророка у теми Пророци су те наговестили, а у другом осамнаест фигура апостола којима су придружени пророк Захарија и свети Стефан Првомученик, као визија прве Христове цркве на земљи. Најзначајније сцене, од којих су неке сасвим јединствене, насликане су у вишим зонама зидова: оне представљају монашку елиту, пустињаке у различитим епизодама познатим из монашке литературе, као и сцену Небеског Јерусалима. Живопис је извела група од четири или пет веома искусних зографа, чије је порекло било у јужним областима Балкана, између Призрена, Скопља, Прилепа и Охрида. Сви натписи на фрескама изведени су српскословенским писмом.

Стари конак у манастиру такође представља значајан историјски белег. Обнављан је крајем XVIII века, потом 1885. године за време краља Милана Обреновића, као и 1991. Ово једноспратно здање са доксатом и спољним степеништем представља изванредан пример балканско-оријенталне архитектуре, у коме се данас чувају манастирска библиотека и архива.

У комплексу манастира посебно место припада породичној гробници кнеза Милоја Теодоровића, војводе левачког, који је предводио устанике јагодинског и беличког краја у оба српска устанка 1804-1815. Такође, у манастиру постоји и споменик српским ратницима из ратова 1912-1918, на коме су уклесани стихови Војислава Илића Млађег.





Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Каленић са црквом Ваведења Пресвете Богородице - Превешт

Манастир Каленић је задужбина протовестијера Богдана, његове жене Милице и његовог брата Петра. Црква је подигнута и живописана између 1407. и 1413. године. У турским пописима помиње се 1476/78. и 1516. године као манастир Пречисте у Левчу. Каленић је страдао у више наврата од Турака, а запустео је крајем 17. века.

Историја, архитектура, сликарство

Црква манастира Каленића, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, у Левчу, на источним огранцима Гледићких планина, задужбина је протовестијара Богдана, високог дворјанина деспота Стефана, и Богдановог брата Петра. Саграђена је крајем прве деценије XV века. О најранијој историји нема писаних и поузданих сведочанства. Сачувано је веровање, истакнуто и у записима XIX века, да је почетком XVII столећа Каленић био опљачкан, порушен и потом дуго напуштен, што новија истраживања не потврђују. Реалнија је претпоставка да у манастиру није било прекида континуираног живота дужег од највише неколико деценија. Од почетка XVIII века, када у Каленић долазе и обнављају га монаси из манастира Мораче, тече буран живот монашке заједнице који је увек био одређен историјом народа Србије. Крајем 1815. године из Фенека у Срему у манастир су пренете и положене мошти краља Стефана Првовенчаног – светог Симона монаха, да би 1839. биле враћене у Студеницу. Каленић је током XIX века био постриг двојице српских архијереја, Максима Савића и Јоаникија Нешковића. У њему је пред Први светски рат живео јеромонах Николај Велимировић, а током Другог светског рата јеромонах Хризостом Војиновић, потоњи Владика браничевски.

Манастир је значајније обновљен 1766. године и неколико пута касније, да би између 1928. и 1930. године био темељно рестауриран. После Другог светског рата, конзерваторски радови су обављени у два маха – између 1968. и 1970. године и током последње деценије XX века.

Манастир је сазидан у стилу такозване моравске архитектуре и једна је од најлепших грађевина свога времена у византијском свету. Има сажету тролисну основу, а са западне стране наосу је придодата припрата. Над средњим делом цркве је висока, издужена купола, а над припратом је такође купола без прозора. Храм, који стреми у висину, на фасади има и два хоризонтална испуста – кордонске венце, који обавијају грађевину. Спољашност цркве је врло живописна. Томе доприноси и начин зидања, јер је храм грађен од редова сивих камених тесаника и црвене опеке, између којих је дебео слој белог кречног малтера. Спољашњу кићеност још у већој мери увећавају украшени прозори, као и улазни портал. Око њих су плитки камени рељефи, маштовито испреплетани од двочлане траке. Каленић има и исклесане људске и животињске ликове над отворима дводелних прозора. Они претежно служе као украси, а приказују сцене из живота, фантастичне животиње, један догађај из Старог завета, чак и митолошког кентаура Хирона. Најупечатљивији је рељеф са ликом Богородице, малим Христом и два анђела. И ликови и орнаменти на фасади су некад били обојени, а трагови старих боја још су местимично видљиви.

Првобитне фреске, настале неколико година после подизања, добрим делом су очуване. Али, у оштећеној калоти куполе више нема живописа. Испод уништене представе Пантократора била је приказана Небеска Литургија. Два низа пророка боље су сачувани него избледеле представе четворице јеванђелиста, традиционално смештене у пандатифима. Између уништене Богородице с дететом у конхи олтарске апсиде и обавезног Причешћа апостола развија се циклус Јављања васкрслог Христа – укључујући и два призора везана за Васкрсење. Испод Причешћа апостола налази се Служба архијереја. Архијереји и ђакони насликани су и на зидовима олтара, пиластрима и на допрозорницима. За тај програм везује се и представа Мртвог Христа у ниши протезиса, изузетна у својој врсти. У оштеђеним сводовима и највишим зонама наоса био је приказан циклус Великих празника. Програм посвећен прослављању Христовог овоземаљског живота заузима, заједно с циклусом Чуда, средњу зону наоса, где се неке сцене – попут Свадбе у Кани – убрајају међу највиша достигнућа византијског сликарства. То се односи и на поједине ликове у доњој зони где се, међу стојећим фигурама светих личности и, посебно, светих ратника, неке издвајају изузетном лепотом. Међу стојећим фигурама у доњој зони припрате уочавамо велики Деизис, свете оце пустињаке и портрете ктитора. Све остале зоне до куполе садрже сцене циклуса Богородичиног и Христовог детињства.

Иако нису откривени потписи твораца фресака у Каленићу, сматра се да је сликар по имену Радослав, аутор минијатура у Четворојеванђељу духовника Висариона, био главни мајстор сликарске групе која је осликала храм. Његов оригинални цртачки дар, мајсторско владање бојом и хроматским ефектима, те смео приступ компоновању маса и преради старих иконографских схема, неки су од разлога што се каленићко зидно сликарство сматра врхунским уметничким остварењем. Одликује га лаки, светли колорит, пригушена пластичност човечијег лика и јако подвучена линија. Целина сликане декорација одаје савршено познавање теологије, односно истанчаност у тумачењу Светог писма.

Основна карактеристика каленићког сликарства – превладавање лирског и поетског над наративним, што се упоредо среће у истовременом руском сликарству, своје исходиште има у цариградској уметности XII века. На решењима комнинске уметности, која крајем византијске епохе оживљава у многим подручјима цариградског утицаја, заснована је сличност између каленићког живописа и сликарства Андреја Рубљова и његове школе.

Садашњи иконостас потиче из велике обнове у време кнеза Милоша Обреновића и састављен је од тридесет седам икона које преко низа записа сведоче о његовом постепеном формирању. Иконе су постављене у четири нивоа, а рад су различитих зографа.

Од недавно, у цркви манастира Каленића налази се светогорска чудотворна икона Богородице Герондисе која је постављена на посебан престо између олтара и јужне певнице.

Након великог пожара 1911. године, у коме су страдали конаци из Милошевог времена, подигнут је, заслугом игумана Никона Лазаревића Тинтора, велики конак који је после Другог светског рата био национализован. Враћен је пред крај XX века, да би 1997. године био обновљен. Нови велики конак подигнут је 2008. године, пред прославу шестогодишњице заснивања манастира.

У манастиру Каленићу се налази богата црквена ризница Шумадијске епархије и библиотека коју је опремила Српска академија наука и уметности.






Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Кастељан код Сопота

Историја, архитектура

Кастаљан је смештен на источној падини Космаја, у атару села Неменикућа, на месту које мештани зову Зидине или Манастир. Остаци манастира су евидентирани од службе заштите 1963. године, да би након архелошких ископавања током 1969-1971. године био откривен манастирски комплекс који се састоји од цркве, конака, трпезарије и остатака некрополе.

У најстаријој аритектонској структури Кастаљана, могу се уочити две грађевинске фазе, прва (крај XIII-почетак XIV века) и друга (крај XIV писа из 1322. године и самом архитектонском облику цркве (једнобродна грађевина правоугаоне основе, зидана каменом, са једним кубетом – што је карактеристика рашке школе) манастир је могао настати у време када овим областима управља српски краљ Драгутин. Пртпоставку да је деспот Стефан Лазаревић президао цркву, конак и трпезарију, поред народне традиције, потврђују остаци декоративне пластике карактеристични за моравску архитектуру и историјски извори о депотовој везаности за космајско подручје. Трајање манастира може се пратити кроз цео XVI и XVII век све до Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, да би после вероватно дошло до разарања.

Црква је зидана у камену као једнобродна грађевина правоугаоне основе (дугачка је 12 и по, а широка 6 метара), са полукружном апсидом на источној и правоугаоном припратом на западној страни. Са унутрашње стране зидови су ојачани масивним призиданим пиластрима, по три уз јужни и северни зид, што указује на могућност постојања кубета. Црква је зидана од ломљеног камена, а споља и изнутра је била малтерисана. Кров је био двосливан, а под од камених плоча. Трагови фресака нису констатовани у наосу, већ у северозападном делу припрате, у доњим зонама зида. То су фрагменти фресака са представама драперија, стилизованих орнамената, делова ћириличних слова и других елемената карактеристичних за декорацију средњовековних цркава у Србији.

Јужно од цркве на благој падини био је саграђен велики конак који је затварао јужну страну манастирског комплекса. То је била репрезентативна грађевина правоугаоне основе (28 Х 5 и по метара). Састојала се из приземља и спратног дела. Главни прилази приземљу били су са спољне стране што значи да је овај део конака био издвојен од порте и да је служио за смештај каравана и путика који нису имали потребу да улазе у сам манастирски простор. Према остацима портала и преградних зидова видљиво је да је било пет већих просторија са посебним улазима. Спратни део конака имао је улаз са нивоа цркве и из узаног издуженог трема улазило се у монашке ћелије. Конак је био саграђен од камена и имао је двосливни кров.

Трпезарија је саграђена западно од цркве и конака и са те стране затвара манастирски комплекс. Правоугаоне је основе већих димензија (21 Х 8 и по метара) и састоји се од приземља и спратног дела. У приземље се улазило кроз два улаза, од којих је већи портал био засведен полуобличастим сводом од опеке и камена. Спратни део имао је ходник, предворје и велику одају за обедовање. У северном делу била је смештена кухиња са ложиштем.

На простору испред цркве откривена су три монашка гроба без икаквих белега и гробних прилога. То је део млађе некрополе настале од почетка XV века до гашења манастира, док су старији гробови из времена градње цркве почетком XIV века нађени у слоју испод темеља конака.

(манастир је у  рушевинама)
с. Неменикуће  11450 Сопот
тел: 065/803-58-28
храм: Св. Георгија

Старешина манастира: крстоносни игуман Јефтимије (Јутрша), мана-
стир Јошаница.
У манастиру тренутно нема житеља.




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастирак код Рековца

Историја, архитектура

Не постоје поуздани подаци када је у Доњој Крушевици, неколико километара северно од Рековца подигнут Манастирак или Мали манастир, али према традицији, грађевина је настала почетком XV века у време деспота Стефана Лазаревића, истовремено са оближњим манастиром Каленићем. Како Манастирак по свом облику, начину градње и декорацији припада моравској градитељској традицији, односно по много чему подсећа на Каленић, ово предање може се сматрати веродостојним. Овакво датирање потврђује и недавно пронађена, приликом замене пода цркве, војничка кацига која одговара времену кнеза Лазара. Мада црква није испитана, у делу литературе (В. Ристић, Моравска архитектура, 175) овај триконхос сажете варијанте плана уписаног крста, чији се само попречни крак испољава у крововима, док је полуобличасти подужни свод спуштен знатно ниже, смешта се у моравске споменике млађег раздобља, ближе добу турске власти. Ово мишљење подупиру и облици веома узаних правоугаоних прозорских отвора на апсидама и тамбуру куполе, који би требали да буду из времена подизања храма.

На западној страни је велика правоугаона припрата. Изнад централног простора уздиже се витка осмострана купола која у односу на основу цркве има наглашену висину, што је постигнуто постављањем коцкастог постоља испод доње ивице кубета. На основу мањих истраживачких радова види се да су фасаде биле декоративно обрађене неизменичним редовима опеке, камена и кречног малтера, слично осталим грађевинама моравске уметности. Црква је несумњиво имала вајарску орнаментику сконцентрисану око портала и прозора.

Епископ шумадијски Господин Јован осветио је 13. јула 2008. године обновљени Светониколајевски храм манастира Манастирка.




Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Петковица код Страгара

На благим обронцима Рудника, изнад Сребреничке реке, а недалеко од Стргара, налази се манастир Петковица. Манастир је настао највероватније крајем 13. века,  а у време владавине краља Драгутина. На то указује фреско-сликарство које, по неким стилским особинама, посебно палеографским одликама натписа, припада последњој деценији 13. века.

Исто тако, надгробна плоча са натписом у коме се каже: „Лета 6887 (1379) умре раб Божи монах Доментијан звани…. Димитрије…“, сведочи да манастир Петковица постоји као мушки манастир у доба владавине  кнеза Лазара. Још један монах Доментијан сахрањен је на монашком гробљу 1443. године. Због свог истуреног положаја, манастир је био стално на удару многих освајача, посебно турских. После пада Деспотовине (1459), Петковица је запустела.

Тек 1968/69. године почела су археолошка истраживања овог манастира и том приликом је утврђено да је црква рађена у две фазе: наос,зидани иконостас и старији слој живописа су из последње деценије 13. столећа, а нартекс, јужни параклис и фреске на западном зиду цркве и источном зиду припрате су из друге половине 14. века.

Основа храма је правоугаона са полукружном олтарском апсидом. . Ђаконикон и проскомидион призидани су уз зидове олтара. Основа припрате је правоугаона и замишљена је као двоспратна кула са звонаром на врху. Уз јужни зид цркве је био мали параклис.

Од старијег живописа очувано је само попрсје Христа Пантократора у лунети изнад улаза из припрате у наос. Ово сликарство је дело врсног сликара и доброг познаваоца византијског сликарства. Млађи слој фресака настао је крајем 14. века, а делимично је очуван. Стилска одлика овог сликарства је наглашен цртеж и богат колорит.

Манастир је обновљен и освећен је 2004. године

Историја, архитектура, сликарство

Изнад Сребреничке реке, недалеко од Страгара, налази се обновљени манастир Петковица, изграђен почетком XXI века на остацима делимично очуване цркве, некрополе и дела оградног зида.

Нема тачних података када је манастир заснован, али, с обзиром да се налази у области богатој грађевинама насталим у периоду од краја XIII до почетка XV века, логично је да је и он саграђен у исто време. Највероватније да је настао крајем XIII столећа, у периоду владавине краља Драгутина, а да је темељно обновљен у првој деценији XV века, у доба деспота Стефана Лазаревића. За датирање Петковице веома су значајне првобитне фреске, очуване у ниши изнад улазног портала. Палеографска обележја у натпису, ликовна концепција и снажан колорит везују ово сликарство за уметност последње деценије XIII века. Млађи слој фресака рађен је у духу сликарства прве деценије XV века и сличан је остварењима у оближњим црквама. Овоме иде у прилог и једини поуздани писани податак о датирању манастира Петковице, натпис са једне надгробне плоче нађене приликом археолошких испитивања на којој је делимично очуван натпис да је један монах умро 1379. године. Из њега се види да је Петковица у доба кнеза Лазара била мушки манастир и да је преминули калуђер припадао другој или трећој монашкој генерацији која је основала манастир. Још један натпис на монашком гробљу, о смрти сабрата манастира 1443. године, потврђује да је Петковица живела до пада Србије под Турке.

Међу многобројним манастирима које турски пописи XVI века бележе на овом подручју, сигурно је и Петковица, која је, по свој прилици, била посвећена Арханђелима. Лоцира се, на пример, уз село Придворицу, како Турци називају средњовековну Сребрницу. Претпоставља се да због мале удаљености од овог важног града није дуже могла да се сачува, па је запустела заједно са Сребрницом.

Црква је рађена у две фазе, наос, зидани иконостас и старији слој живописа су са краја XIII века, а нартекс, јужни параклис и фреске на западном зиду цркве и источном припрате су са краја XIV или почетка XV века. Грађевина је скромних димензија, правоугаоне основе и засведена је полуобличастим сводом са полукружном апсидом на истоку. Ђаконикон и протезис призидани су уз зидове олтара. На западном делу је улазни портал лучног облика са сликаном лунетом.

Припрата је призидана крајем XIV века западно од цркве. Конципирана је као двоспратна кула са звонаром на врху. Основа је правоугаона са дрвеном међуспратном конструкцијом и четворосливним кровом. Уз јужни зид цркве прислоњен је мали параклис од којег су очувани само зидови до висине од метар и по.

Од старијег фреско сликарства очувано је само велико попрсје Христа Пантократора у лунети изнад улаза из припрате у наос. Лик је конпонован у духу сликарства краја XIII века и одликује се снажном моделацијом, оштрим цртежом и наглашеним пастелним колоритом. Чиста боја разлива се сликаном површином и даје лазурне светлосне одблеске. Млађем сликарству припадају остаци монументалне композиције Богородичиног Успења у наосу и Деизис и најасне сцене из Христовог живота у припрати. Снажан цртеж, оштра моделација и контрасни колорит главне су одлике овог значајног сликарства.

Несумњиво, средњовековни живот манастира Петковице био је блиско повезан са значајним политичким и привредним средиштем Деспотовине – оближњим градом Сребреницом у којем је одржан и последњи државни сабор у слободној Србији, када је за наследника деспоту Стефану Лазаревићу одређен Ђурађ Бранковић.





Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Прерадовац

Манастир подигнут у 13. веку. Обновљен је 1871. године, од стране епископа жичког Јанићија и братства манастира Каленић. Најновија његова обнова, започета је 1996. године, за време Епископа Саве,  Обнова је довршена 2004. године, када је црква фрескописана и освећена, од стране Епископа шумадијског Јована.
 

Историја, архитектура, сликарство

Скромни историјски извори, као и народно предање, постојање манастира у Прерадовцу везују за суседни манастир Каленић. Верује се да је црквица подигнута међу каленићким виноградима, да би монаси који су учествовали у радовима имали могућност учествовања у богослужењима. Остао је помен да су Турци 1788. године запалили манастирске зграде у селу Прерадовцу, односно да је црква запаљена током Хаџи Проданове буне 1814. године. У једној пригодној књижици поводом обнове и васпостављања манастира у XX и XXI веку пренето је мишљење, без научне потврде, стручњака који су радили на заштити манастира Каленића, да би он могао бити подигнут пре Каленића (!). Мада се у поменутој публикацији помиње да постоји запис (?) да је црква обнављана од 1857. године и да је 18. октобра 1861. године освећена од Митрополита српског Михаила, у храму се налази плоча са натписом да цркву подиже 1871. године Епископ ужички Јоаникије Нешковић (игуман Каленића средином XIX века) трудом каленићког братства. Посвета светом Симону монаху (краљу Стефану Првовенчаном) вероватно је у вези са склањањем његових моштију у манастир Каленић од 1815. до 1839. године.

Црква Светог Симона монаха у Прерадовцу била је парохијска за житеље села Волујка, Пуљака, Дубнице, Секурича, Белушића, Брајановца, Калудре, Лепојевића и Опарића и о томе су сачуване матичне књиге крштених, венчаних и опојаних. Монаси који ту служе везани су за манастир Каленић. Након Другог светског рата, са осталим пољопривредним поседима манатира Каленића, одузете су и парцеле (виногради) у околини некадашње прерадовачке цркве.

Иницијатива за обнову, односно оживљавање прерадовачке цркве покренута је 1988. године, да би права обнова започела 1995. године. Реконструисани храм осветио је 7. октобра (на дан храмовне славе), Епископ шумадијски Сава. Женски манастир Светог Симона монаха основао је 2003. године Епископ шумадијски Јован. Прерадовачкој цркви су враћени и земљишни поседи на којима је подигнут манастирски виноград. Конак је подигнут 2004. године, а постоји и звоник.

Храм је зидан ломљеним каменом у доњем делу, а опеком у горњим зонама. Кров је двосливан, црква је омалтерисана и обојена у бело. Јасно издвојене две фазе зидања као да представљају две различите замисли изградње цркве. Мада је у основи тролист, горњи део од опеке представља невешт покушај да се основа засведе као једнобродни објекат, без куполе.

Савремени зидни живопис рад је иконографа Слободана Јанићијевића из Јагодине. На иконостасу се налазе репариране иконе из XIX века. У цркви су постављене иконе Симона монаха и Симеона Мироточивог, рад академског сликара Милована Арсића, родом из Опарића.



Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Ралетинац код Рековца

На шумовитим обронцима Кременца, недалеко од села Великих Пчелица код Рековца, налази е манастир ралетинац посвећен Светим Апостолима. Нема поузданих података када је настао. Према народној традицији, подигнут је почетком 15. века као испосница оближњег манастира Денковца. По другом предању манастир је задужбина извесне Рале, једне од три кћери непознатог српског племића који је погинуо у Косовском боју.
По том предању и по именима ове три девојке Рале, Дене и Саре – сазидане су три цркве на подручју села Великих Пчелица. Ове светиње су по њиховим именима назване: Ралетинац, Денковац и Саринац.

Ово предање је и данас живо, а 1940, сликар Јанко Брашић из Опарића, насликао је у манастирској трпезарији три побожне сестре, међу којима је и Ралетина. Најстарија црква није сачувана. Све до 1870. године, манастир је био у рушевинама, а тада је манастирсу цркву почео да обнавља трговац Јован Ракић. На старом црквишту подигао је богомољу и конак. Нешто касније (1893), постављедн је иконостас, а потом призидана припрата и изграђени конаци. Коначно уређење – обнова манастира завршена је 1977. године.
Црква има изглед једнобродне грађевине правоугаоне основе са полукружном олтарском апсидом. Засведена је полуобличастим сводом. Кров је двосливан. На фасади су велики лучни отвори. Изнад припрате је мали квадратни звоник.
 

Историја, архитектура

О старијој историји манастира Светих апостола Петра и Павла, недалеко од Великих Пчелица, крај Ралетиначког потока, сведоче само легенде. По предању, или је настао у доба деспотовине као испосница манастира Денковца, или је задужбина једне од три девојке високог рода које су се после Косовске битке склониле у Левач. До 1870. године овде су биле рушевине цркве, да би тада Јован Ракић, трговац из овог краја, око гроба непознате, али у народу веома поштоване личности и остатака Часне трпезе, подигао скромну цркву и мали конак. У цркву је 1893. године постављен иконостас. Рад на уређењу манастира настављен је у XX веку зидањем припрате, подизањем конака и ограђивањем порте. Ови радови завршени су 1977. године.

Манастирска црква је једнобродна грађевина правоугаоне основе, засведена полуобличастим сводом. На истоку је велика, споља и изнутра полукружна олтарска апсида. Зидана је од ломљеног камена са омалтерисаним и бело окреченим фасадама. Црква је покривена двосливним лименим кровом. Десно од улаза уз јужни зид храма се налази лучни акросолијум са скромном надгробном плочом без икаквог натписа. То је вероватно гроб неког пустоножитеља или ктитора манастира.

Припрата је много декоративније обрађена од цркве, зидана је од опеке, а фасаде су оживљене великим лучним прозорима и улазним порталом на западној страни. Изнад припрате је мањи квадратни звоник од фуговане опеке завршен четворосливним лименим кровом. Западна фасада је украшена каменом архиволтом са стилизованим биљним орнаментима и моравском розетом.





Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Пиносава са црквом Светог архангела Гаврила - Кусадак

Историја

Црква Пиносава, по предању, из доба је деспотовине и у њој је причешћивана војска. У Селишту, где се налази манастир, северно од данашњег насеља, некада је било и село Кусадак.
Данашња црква Светог арханђела Гаврила у Кусадку грађена је од 1841. до 1847. године на темељима претходне цркве, која је била брвнара и служила је за сва околна села. Да ли је и првоподигнути манастир био од дрвета, није утврђено. Грдњу цркве средином XIX века помагали су мештани Ковачевца, Ратара, Велике Крсне, Азање и Кусадка. Високи звоник на западу упућује на утицај градитељства Карловачке митрополије.

У цркви се налазе појединачне иконе Јање Молера, из прве половине XIX века. Део унутрашњих зидова осликао је у другој половини XX века ђакон Добрица Костић. Поред цркве сахрањени су Милоје Поповић Ђак и Вујица Вулићевић.

У току је изградња новог манастирског конака.

Црква и собрашице у порти под заштитом су као непокретно културно добро.



Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Никоље са црквом Светог Оца Николаја - Доња Шаторња

На источним обронцима планине Рудник, а југозападно од Тополе, налази се манастир Никоље. Цркву је подигао 1425. године Никола Дорјеновић, угледни властелин деспота Стефана Лазаревића. О његовом ктиторству сведочи опширан натпис уклесан на каменом надвратнику западног портала припрате. Турски пописи помињу манастир Никоље са поседом током 16. века; 1528. године у манастиру су два калуђера.

Историја, архитектура, сликарство

Црква Светог Николе у саставу манастира Никоље, подигнута као баштинска задужбина, налази се на самој левој обали Никољског потока, на јужном крају села Доња Шаторња (5 километара северозападно од Страгара, 11 километара југозападно од Тополе). Ктиторски натпис над порталом, између куле и нартекса, прецизира да је манастир подигао 1425. године властелин деспота Стефана Лазаревића Никола Дорјановић који је умро пре завршетка задужбине. На основу записа који су урезани у камене блокове на северној фасади цркве (сада покривени малтером), закључује се да је у другој половини XV и почетком XVI века био развијен монашки живот. Како је у XVII веку, када је манастир поново живописан, дошло до знатније обнове, може се веровати да је пре тога, пред обнављање Пећке патријаршије, био оштећен и краће време запуштен.

Манастир Никоље је у XVIII веку био важан духовни и културни центар у овом делу Србије, па је због тога више пута страдао. Јоаким Вујић пише да су га Турци палили и пљачкали, али нису успели да растерају монахе и да га поруше. Зна се да су руднички Турци непосредно пред Први српски устанак овде извршили велики погром народа са много пострадалих. За време Карађорђа црква је темељно преправљена и препокривена дрвеном шиндром. Нешто касније, 1817. године на западу храма саграђена је монументална кула звонара.

Црква има план једнобродне грађевине са три неједнака травеја по дужини, куполом над средишњим простором и истовремено грађеном припратом квадратне основе. Западни травеј је двоструко дужи од источног. Апсида изнутра има облик половине елипсе, споља је полукружна. Проскомидија је обележена полукружном, лучно завршеном нишом у североисточном углу. Једна мања четвртаста ниша налази се на северном зиду источног травеја. Купола, коју носе пиластри преко сводова и прислоњених лукова, изведена је изнад правоугаоног простора, због чега је придодат још један пар прислоњених лукова, а прелаз ка унутрашњем кругу тамбура извршен је помоћу неправилних и веома истурених пандатифа.

Фасаде су нерасчлањене и без икаквог украса. На северној фасади, према западу, налази се полуобличасто засведен улаз. Тамбур куполе је споља осмостран, са узаним прозорским отворима на свакој страници. Црква је опасана сасвим плитким каменим соклом. Сви сводови су полуобличасти. У југозападном углу припрате сачувана је првобитна камена крстионица. Портали на припрати и наосу имају једноставну профилацију и исклесани су од мермера и зеленкастог трахита. Црква је озидана ломљеним и притесаним каменом (пешчар и сига), а затим је омалтерисана.

У унутрашњости цркве делимично су очувана три слоја живописа, у доњој олтарској зони је првобитни слој из 1425. године, у припрати је из првих година XVII века, а у горњим зонама наоса живопис је из 1850. године. Од фресака из доба градње цркве видљиви су само делови архијереја из Службе агнецу. Према оштром и прецизном цртежу, свежем колориту и сигурној моделацији фигура види се да је то било квалитетно сликарство.

Живопис из прве деценије XVII века сликан је на северном, источном и јужном зиду припрате. И ово сликарство поседује значајне уметничке квалитете. Рад је мајстора који су сродни уметницима који су радили у Благовештењу Рудничком, Ломници, Пустињи, на цркви у селу Штаве. Цртачки, живопис је веома солидно изведен, а колорит је богат и зналачки дат. Контраст светла и сенке на фигурама доприноси утиску разиграности и немира сликаних површина. Сликар је инсистирао на обради детаља, одеће, драперије, позадине, у чему је показао велику умешност.

Живопис из 1850. године је рад пожаревачког сликара Живка Павловића. Фреске испуњавају све зидне површине у цркви и олтару и веома су добо очуване. Ово доста невешто сликарство представља мешавину барокних и поствизантијских елеманата. Груб и немаран цртеж, жив колорит и оштра моделација главне су одлике ових слика.





Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске

Манастир Павловац са црквом Светог Оца Николаја - Пружатовац

Историја, архитектура

ПавловацНалази се на југоисточним обронцима Космаја, на заравни изнад источне обале Тихановачког потока, у атару села Кораћице (7 километра северозападно од Младеновца). Лоциран на неподесном терену, у узаној котлини, манастирски комплекс је издуженог облика са црквом у средини и темељним зидовима конака и трпезарије у северном делу. До пре две деценије остаци грађевина били су затрпани каменом, шутом и земљом, тако да су били делимично сагледиви. После детаљних археолошких и конзерваторских радова Павловац је истражен и већим делом обновљен.

На основу историјских извора (акт деспота Стефана Лазаревића Дубровчанима из 1425. године писан је „у Павловцима) и архитектонских одлика манастирске цркве поуздано се закључује да је манастир подигнут у другој или трећој деценији XV века. Саграђен је на важном стратегијском путу који је водио из Београда за Рудник и ибарску долину. Кроз цео XVI век турски пописи у Павловцу затичу монахе, тако да је запустео вероватно пред Велику сеобу, да би пропојао у наше време (освећен је од Епископа шумадијског Саве 31. октобра 1999. године).

ПавловацОснова грађевине је триконхална са октогоналном куполом изнад централног простора. Подужни брод је био засведен полуобличастим сводом рађеним од тесаника сиге и пљоснатог камена. Витка купола изнад наоса ослањала се преко полукружних лукова на четири снажна пиластра. Олтарска апсида је споља и изнутра полукружна, а бочне конхе су споља петостране, а изнутра полукружна. На западу је правоугаона припрата грађена истовремено са црквом, али са нешто тањим зидовима. Нартекс је био засведен крстастим сводом, а главни улаз је био на јужној страни.

Зидана је од ломљеног камена са фасадама притесаних квадера пажљиво састављених, вертикално слаганих и кречним малтером дерсованих. Од богате скулпторске декорације којом је црква била украшена, очувани су само фрагменти. Олтарска преграда са иконостасом била је рађена од камена са орнаментисаним стубићима од којих су очувани мањи фрагменти.

Унутрашњост цркве је пажљиво зидана и спојнице између камена су малтером равњане. Међутим, зидне површине нису биле малтерисане, него су само неколико пута биле окречене. На тако обрађеној подлози сликане су фреске чији су мањи фрагменти били видљиви почетком XX века. Данас на зидовима цркве нема никаквих сликарских трагова, јер овако припремљена подлога није могла да буде дуготрајна.

Северно од цркве налазе се остаци темељних зидова манастирских конака и осталих економских објеката.





Преузето са: Званични сајт Епархије шумадијске