Манастир Соколица је манастир Српске православне цркве посвећен светом великомученику Георгију, код Сокоца на Равној Романији. Зидови манастирског храма су обложени спомен-плочама на којима су исписана имена 4.000 погинулих српских бораца.
Соколица
Манастирски храм светог великомученика Георгија на Равној Романији, познат као Соколица, је освећен 11. августа 2002. године. Храм је осветио Митрополит дабробосански Николај и установио црквену општину и парохију Равна Романија. Изградња храма је почела 1996, храм је настањен 2001, а радови су потпуно завршени 2003. године. У порти цркве се налази капела посвећена светом Петру Зимоњићу. Цркву је пројектовала Љубица Бошњак, архитекта из Београда. Црквено звоно је поклон Генералштаба Војске Републике Српске. Зидови манастирског храма су обложени спомен-плочама на којима су исписана имена 4.000 погинулих српских бораца, највећим дијелом припадника Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске. Поред имена бораца Војске Републике Српске, на спомен-плочама се налазе и имена солунских добровољаца, као и имена српских хајдука са подручја Сарајевско-романијске регије Републике Српске. Између осталих, уклесано је и име Старине Новака.
Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик
Поред храма се налази војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик, гдје је сахрањено преко 1.000, од 3.800 погинулих бораца Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске. Комплекс гробља је изграђен по угледу на српско војничко гробље на Зејтинлику. У марту 2011. године је на идеју министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, градоначелник Источног Сарајева и начелника општине Соколац покренута иницијатива да се српско војничко гробље „Мали Зејтинлик“ прогласи за спомен-подручје Републике Српске.
Историјат
Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик је настало по завршетку Отаџбинског рата 1996. године, односно по потписивању Дејтонског споразума. Након потписивања Дејтонског споразума, један дио територије Српског Сарајева је припао Федерацији БиХ, након чега је дошло до масовног егзодуса 150.000 Срба из Вогошће, Грбавице, Добриње, Хаџића, Илиџе, Рајловца, Илијаша и других дијелова Српског Сарајева. Тада је дошло до масовног ископавања и преношења гробница српских бораца, од чега је један дио био организовано пренесен на данашњу локацију српског војничког спомен-гробља Мали Зејтинлик на Сокоцу.
Дан одбране сарајевско-романијског региона
Република Српска обиљежава Дан одбране сарајевско-романијског региона у Отаџбинском рату 16. јуна, када је 1992. почела офанзива Армије БиХ на Сарајевско-романијску регију Републике Српске. Овај дан се традиционално обиљежава у манастиру Соколица, односно на српском војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик. Овоме догађају присуствују највиши званичници Републике Српске, Борачке организације Републике Српске и други.
Манастир Успења Пресвете Богородице (Храм Успенија Пресвете Богородице) је манастир Српске православне цркве посвећен Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у центру Чајнича. Стара манастирска црква потиче из 15. вијека.
Историјат
Стара црква
Најранији сачувани запис о старој чајничкој цркви потиче из 1492. године, када се на чајничком Прологу помиње име храма и година 1492, што указује да је храм постојао и раније. У рукописној књизи Пролог у којој је дат кратак опис живота светаца, храм се помиње као Чајничка црква Успенија Пресвете Владичице наше Богородице 1492. године. Храм се поново помиње 1804. године када је на њему вршена поправка, затим 1820. године када је у храму почела да ради школа за српску дјецу, и 1837. када је грађена црквена ограда. Храм је страдао од експлозије током Другог свјетског рата између 11. и 12. априла 1943. године, а сачувани су само зидови. Црква је обновљена 1946. године у истим пропорцијама, и 20. јула 1946.
Нова црква
Градња нове и веће цркве почела је 1857. године у периоду када су европске велике силе Ујединјено Краљевство, Француска и Русија, вршиле притисак на Османско царство да дозволи вјерске слободе својим грађанима, односно да да дозволу за изградњу цркава. Самој изградњи храма претходио је Париски мир 1856. године којим је Турска, на инсистирање других земаља, признала равноправност муслимана и хришћана. Ово је у пракси значило да се дозвољава зидање нових и обнова старих цркава, као и отварање школа. У овом периоду пред крај вишевјековне владавине Османског царства, на простору југоисточне Европе који су насељавали Срби, изграђен је велики број српских православних храмова, док се изградња великих саборних храмова ограничавала на градске средине и дотадашња сједишта митрополија и епархија Српске православне цркве. У овом периоду пред крај владавине Османског царства, и остваривања вјерских слобода након вишевјековне окупације, су изграђене Саборна црква у Београду (1837-1845), Саборна црква у Новом Саду (1851), Саборна црква у Нишу (1856-1872), Саборна црква у Никшићу (1875-1880), Саборни храм светог великомученика Георгија у Смедереву (1850-1854), Саборна црква у Мостару (1863-1873), те Саборна црква у Сарајеву (1859-1874).
Нову цркву је зидао неимар Петар Тодоровић из Велеса, а изградња је трајала од 1857. до 1863. године. Цркву је освештао Митрополит дабробосански Игњатије 1863. године. Звоник је накнадно подигнут у периоду (1893-1897) године. За вријеме Другог свјетског рата, Италијани су подметнули експлозив у црквену порту, што је довело до већег оштећења храма. Обнова храма је почела педесетих година двадесетог вијека у вријеме тадашњег пароха јеромонаха Василија Домановића. Обнова храма је трајала до 1959. године, када је на Малу Госпојину освјештао Патријарх српски Герман.
Манастирске вриједности
Поред чајничке Краснице, у цркви се чува икона Светог Георгија са 12 сцена које илуструју његово житије, рад анонимног сликара друге половине 16. вијека, затим икона Светог Николе рад Андрије Раичевића из 17. вијека и иконе Свете Тројице, рад непознатог војвођанског сликара, која је дарована 1848. године. Најстарија рукописана књига је четворојеванђеље из 14. вијека, као и јеванђеље из манастира Папраће са записом свештеника Оливера из 1513. године
Манастир Кнежина је манастир Српске православне цркве који се налази у селу Кнежина, 11 километара од Сокоца. Манастир је посвећен пресветој Богородици, а манастирска црква носи назив храм светих равноапостола цара Константина и царице Јелене.
Историјат
Према предању о чему свједоче темељи, пријашњи манастир је изграђен у 14. вијеку код извора Кнежине. Градитељ манастира је био Андријаш, брат Краљевића Марка, а манастир су уништиле Османлије. Садашњи храм је саграђен 1962. године на темељима дрвене цркве која је уништена за вријеме Другог свјетског рата. Пријашња пострадала дрвена црква је саграђена 1926. године. Црква је у вријеме владике Василија, 1989. године у присуству 100.000 вјерника канонизована и проглашена у манастир Кнежина.
У непосредној близини храма се налазе неистражени стећци, термоминерални извор Топлик, и неистражена пећина из које извире ријека Биоштица
Манастир Свете Тројице или манастир Возућа или Возућица је манастир Српске православне цркве у Митрополији дабробосанској. Посвећен је Светој Тројици. Манастир се налази у Возући, у долини ријеке Криваје и подножју планине Озрен. Изграђен је у 14. вијеку као задужбина српског краља Драгутина.
Историја
Манастир Свете Тројице у Возућици, општина Завидовићи, подигнут је у XIV веку, задужбина је краља Драгутина. Манастир је подигнут подно планине Озрен, у долини реке Криваје, на левој обали доњег тока. Имао је важну улогу у очувању православља у овим крајевима. Доказ за то су српска села на левој обали Криваје, која су се сачувала све до етничког чишћења 1995. године.
Под турским претњама монаси су напустили манастир крајем XVII века. Преко 160 година, манастир је био пуст. Тако дуго неодржавање учинило је да се горњи део манастирске цркве до прозора срушио. Манастирска црква је обновљена 1859, а освећена је на Духове 1865. године, када је и посвећена Светој Тројици. Манастир је у ХХ веку доста страдао. У Првом светском рату 1917. године аустријски војници однели су манастирско звоно. Септембра 1941. године возућки НДХ жандари су опљачкали цркву. Фебруара 1942. године муслиманска милиција је запалила зграду основне школе, дрвени звоник и 20 дрвених колиба на Црквеној луци.
После Другог светског рата манастир је обновљен, дограђен му је звоник, који је касније срушен због нарушавања аутентичности. Године 1970. манастир Возућа је проглашен спомеником културе прве категорије. Нови дрвени звоник је подигнут 1989. године а електрична струја је уведена 1991. године.
У рату у БиХ војска муслиманско-хрватске федерације 10. септембра 1995. године окупирала је српска села у долини реке Криваје и јужни део планине Озрен. Становништво је протерано, а манастир је поново опустошен. Звоник је запаљен а звоно однесено. Црква је споља изрешетана мецима. Бакарни кров је скинут и однет. Свети престо је поломљен а унутрашњи зидови су оштећени и исписани разним графитима, углавном муслиманским именима. Према сачуваним подацима у Возући су службовали следећи свештеници: Стеван Васиљевић 1905; Никола Гајић 1908; Јован Јанковић 1910; Димитрије Текић 1912; Иноћентије Брајић 1913; Димитрије Текић 1914; Јован Зечевић 1928; Ратко Госпић 1949-1952; Владимир Лазаревић 1953-1972; Голуб Митровић 1973-1975; Милош Шаренац 1975-1994.
Митрополија загребачко-љубљанска је епархија Српске православне цркве са седиштем у Загребу, где се и налази Саборна црква. Надлежни архијереј је господин Јован. Митрополија загребачко-љубљанска је надлежна за православне вернике у северној Хрватској и целој Словенији. До 2011. године под датом митрополијом биле су и српске црквене општине у Италији, које су потом додељене новооснованој Епархији аустријско-швајцарској.
Историјат
Претече митропололије
На подручју ове епархије православно свештенство спомиње се у време Катарине Бранковић која је била кћерка српског деспота Ђурђа Бранковића. Године 1434. она се удала за грофа Улриха II Цељског, те је са собом повела свештеника из Смедерева. На њен је захтев у Вараждину 1454. преписана богослужбена књига „Апостол“ на српско-словенском језику, а чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду.
Марчанска епархија: Након обнове Пећке патријаршије 1557, док је патријарх био Макарије Соколовић, православно становништво северне Хрватске водио је пожешки митрополит који је имао седиште у манастиру Ораховици. У октобру 1595. митрополит Василије прелази ближе турској граници, како би се приближио тамошњим верницима, те поставља своје седиште у манастиру Марчи. Марчанска епархија била је живећа током прве половине 17. века. Касније ће овај манастир бити средиште борби око уније с Католичком црквом.
Лепавинска епархија: Уз манастир Марчу, средиште православља на овим просторима постаје и манастир Лепавина. Године 1734. успостављена је Лепавинско-северинска епископија са првим седиштем у манастиру Лепавина, а потом у Северину. Године 1754. ова је епархија сједињена са Костајничко-зринопољском епархијом, а 1771. и са Пакрачком.
Звање митрополије
Године 1931. основана је Загребачка епархија у рангу митрополије, са седиштем у Загребу. Први митрополит био је Доситеј Васић. Дана 11. маја 1941. усташке су власти ухапсиле митрополита Доситеја, те га у затвору у Петрињској улици мучиле, а онда и отпремиле у Београд, где је 14. јануара 1945. и умро.
Након Другог светског рата епархија дуго није имала сопственог митрополита, него су њоме управљали епископи других епархија, све док на заседању Светог архијерејског сабора 1977. године није поверена тадашњем епископу лепавинском Јовану Павловићу, који је 1982. изабран и за митрополита загребачког. На његов предлог, следеће године митрополија је преименована у Загребачко-љубљанску.
Након што је овој митрополији 1994. поверена брига и за православне Србе у Италији, названа је „Митрополијом загребачко-љубљанском и целе Италије“. Каснијим арондацијама епархија, Италија је изузета из њене надлежности и стављена под управу Епархије средњоевропске, а потом Епархије аустријско-швајцарске.
Митрополија од 2007. додељује орден Кантакузине Катарине Бранковић, од 2005. у Загребу постоји Српска православна општа гимназија истог имена.
Загребачко, Бјеловарско, Грубишнопољско и Љубљанско.
У Загребачко намесништво спадају црквене општине: Загребачка, Војаковачка и Сисачка.
Митрополиту у управљању епархијом помажу Епархијски савет и Епархијски управни одбор. Усто, ту је и Епархијски црквени суд. Свим овим телима на челу је митрополит.
Саборни храм
Саборна црква Митрополије загребачко-љубљанске је Црква Преображења Господњег на тзв. Цвјетном тргу или Тргу Петра Прерадовића у Загребу. Ради се о некадашњој римокатоличкој Цркви Св. Маргарете која је припадала Загребачкој бискупији, а спомиње се на овом месту од 1334. као жупна црква уз коју су се одржавали „маргаретски сајмови“ (одржавали су се од 1337). Касније је црква припала жупи Св. Марка, а 1794. продана је грчким православним трговцима који су тада као трговци и новчари боравили у Загребу. Кад Грка више није било, црква је почела служити православним Србима. Због овакве историје саборног храма, улица која пролази иза цркве и данас се зове Маргаретска, а она која пролази испред ње зове се Преображенска.
Дана 4. маја 2007. довршен је иконопис у унутрашњости цкрве, а израдио га је руски иконописац Николај Александрович Мухин.
Манастири
На подручју Митрополије загребачко-љубљанске налази се више манастира од којих неки више нису у употреби. Најпознатији је манастир Лепавина. Ту је, потом, женски манастир Свете Петке у Загребу, те ненасељени манастири Марча, Бршљанац и манастир у Бојанцима.
Загребачко-љубљанска епархија обухвата српска насеља на подручју Горње Славоније, односно данашње северне Хрватске. Од XVI до XIX века ови простори били су у саставу (аустријске) Славонске крајине, односно Вараждинског генералата, а данас ову Епархију чини и читаво подручје Словеније и Италије, тако да се Загребачко-љубљанска епархија простире од реке Илове до јужних и западних граница Италије.
Поменуту територију (изузев Италије) углавном су насељавали Срби из Босне и Србије који су долазили у ове крајеве са својим духовним вођама, свештеницима и калуђерима. Због новопридошлих Срба, папа Еуген ИВ шаље 1438. године на просторе старе Славоније свог мисионара Јакова де Марћија, да те „шизматике“ преобрати у „римску веру", а ако у томе не успије, да их прогна.
На просторима данашње Загребачко-љубљанске епархије, српско православно свештенство среће се у вријеме Катарине Бранковић, кћери српског деспота Ђурђа Бранковића. Удајом (1434. године) за грофа Улриха ИИ Цељског, она је повела из Смедерева, поред пратње и дворјана, себи духовника-свештеника. Њеним заузимањем, преписана је 1454. године у Вараждину богослужбена књига Апостол, прва до сада позната српско-словенска књига написана на тим просторима. У Вараждинском апостолу, који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду, сачуван је и запис у којем је, поред осталог, записано да је ова богослужбена књига написана „при благочестивој и христољубивој госпођи и кнегињи Кантакузини, кћери деспота Ђурђа, самодршца српског.“
Од обнове Пећке патријаршије 1557. године, у време српског патријарха Макарија Соколовића, над православним Србима Старе Славоније духовни надзор врши пожешки митрополит, који столује у манастиру Ораховици. Митрополит пожешки Василије, због турског зулума, прелази почетком октобра 1595. године из манастира Ораховице на подручје Горње Славоније и остаје у Ровишту, близу турске границе, како би био што ближе свом народу под Турцима. Владика Василије је на новим просторима основао епископију, са седиштем у манастиру Марчи, по којем је и прозвана Марчанском епархијом. У историјским изворима, ово Владичанство се још назива: Свидничка, Вретанијска, Ускочка епархија. Марчански архијереји водили су тешку борбу против агресивног римокатоличког прозелитизма и њиховог програма уније.
Поред манастира Марче, друго духовно средиште православних Срба тог подручја био је и остао манастир Лепавина. Игуман лепавински Кондрат убијен је 1716 . године, бранећи чистоту Православне вере. Убили су га разјарени унијати на вратима лепавинског храма.
Под великим притиском Римокатоличке цркве, посебно загребачког бискупа, Срби су изгубили манастир Марчу, али су сачували своју Православну веру и национални понос. Као духовни наставак Марчанске епархије, 1734. године устројена је Лепавинско-северинска епископија, са седиштем у манастиру Лепавини, а касније у Северину. Ово Владичанство сједињено је 1754. године са Костајничко-зринопољском епархијом, да би касније, 1771. године, територија Лепавинско-северинске епархије била сједињена са Пакрачким владичанством. Ово јединство остало је до 1931. године, када је основана Загребачка епархија, у рангу митрополије, са седиштем у Загребу.
За првог митрополита изабран је Доситеј Васић, учени богослов, човек широких погледа и разумевања у односима са другим народима и вероисповестима. На самом почетку Другог светског рата, 7. маја 1941. године, митрополита Доситеја усташе су ухапсиле и држале заточеног у полицијском затвору у Петрињској улици.
О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8. видевши телесно унакаженог митрополита Доситеја, рекао: „Но, богами, ово је дивљаштво шта ови људи раде.“ По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, „Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд“. Као тешког болесника, Немци га пребацују у Београд, где је од задобијених физичких и психичких рана преминуо 14. јануара 1945. године.
После Другог светског рата, Загребачком епархијом као и осталим владичанствима на територији Хрватске управљао је све до 1947. године викарни епископ Арсеније Брадваревић. Њега је наслиједио Дамаскин Грданички, пре тога владика банатски; а после његове смрти 1969. године овом епархијом је администрирао славонски владика Емилијан Мариновић.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора 1977. године, духовни надзор над овом епархијом поверен је епископу лепавинском Јовану (Павловићу) који је, 1982. године, изабран за Митрополита загребачког. На приједлог митрополита Јована, ова епархија је 1983. године проширила свој назив у Загребачко-љубљанска епархија.
Некадашњи Манастир Бршљанац налазио се у планини Гарићу (Мославачка гора ) између села Бршљанице, Кутинице, Подгарића и Малог Прокопа.
Овај Манастир звао се најпре Кутина или Кутиница јер је првобитно био саграђен између села Крајишке и Паорске Кутинице на паорском земљишту. Кад се Манастир преселио овамо, где се данас налази капела а то је било четрдесетих година XVIII века, почиње се он због близине села Бршљанице називати Бршљанцем. Манастир се понекад звао и Гарјевица по планини у којој се налазио.
Српска насеља ојачала су у Мославини 1690, кад је генерал Капара у мају те године доселио овамо многе Србе из наших јужних крајева. Највећа група од 6000 Срба кренула је из ужичке околине, па је врло вероватно један део тих Срба насељен у Мославини заједно са оним досељеницима који су дошли из Босне. Тада су насељена села око Вуковја, Ступоваче, Пашијана и Миклеушке. 1715. године појављује се у овом крају калуђер Гаврило Поповић који сам у планини између две Кутинице поче градити мали манастир од дрвета на земљишту грофа Ердели. Цркву је посветио Светом Ђурђу.
Не признавајући јурисдикцију тадашњег марчанског унијатског епископа, Гаврило се обратио карловачком митрополиту Викентију Јовановићу, који му је 4. децембра 1719. дао грамату на парохију при цркви Св. Ђурђуа са селима Миклеушка, Селиште, Ступовача, Вуковје, Чаире, Бршљаница, Дишник, Поповац, Подгорје, Пашијан и Кутина.
К овоме ретко духовном и честитом калуђеру придружио се и млади калуђер Василије Полимац-Паприца родом из села Грмушани на Банији а постижен у манастиру Комоговина. Чим су изградили црквицу и најнужније зграде отворили су Гаврило и Василије 1724. у свом манастиру школу у којој се учило око тридесеторо српске деце. Ту се није радило само о учењу и спремању монашког подмлатка већ о обучавању писмености деце из ширих народних слојева. Из њихове школе свакако ће бити онај Симеон ђак из Бршљанице, као и кувеждински ђакон Анатолије Петковић.
Подизањем цркве Светих Арханђела у Малој Бршљаници и цркве Светог Томе у Дишнику сужавала се манастирска парохија и свела на села Подгарић, Чаире и Кутиницу. Међутим то није умањило значај манастира, који се 1741. године немајући мира на грофовском земљишту ни могућности за економски развој, сели односно премешта, на крајишко земљиште дубље у планину Гарјевица између села Подгарића и Мале Бршљанице. Калуђер Василије говори да се на том земљишту уз помоћ верног народа подиже црква. 1745. године Принц Хилдбургсхаузена како га назива Василије признаје и допушта оснивање манастира.
Међе манастира у том писму биле су између међе кутинске, Подгарића и Бршљанице. Нова манастирска црква била је посвећена Светом Николи а ранија црква Светог Ђурђа постала је манастирска капела. Духовних Гаврило скупљао је помоћ током градње манастира и по другим епархијама Темишварској, Бачкој. 1750 године добили су дозволу од Митрополита да могу скупљати прилоге и у Арадској епархији. Када је манастир био саграђен Гаврило је умро а на његовом месту наследио га је Василије Полимац.Тако је 1755. у манастиру Бршљанац било чеитри калуђера који су заједно са својим духовником Василијем изграђивали и улепшавали манастир.
Манастир је имао доста прриложника међу којима је био имућни цинцар Андрија Месале-Месаревић из Иванић града који је приложио часну трпезу чија плоча лежи на пет врло укусно урађениг стубова од црвенкасто-смеђег мермера. Приложио је и златни путир који се касније налазио у сеоској цркви у Бршљаници, где се данас налази и часна трапеза. Иконостас је 1773. године израдио « молер « Лазар који је касније био и у манастиру Пакри и тамо помагао Василију Остојићу на изради иконостаса. Управо када је уређивање манастира привођено крају умро је и други оснивач духовник Василије Полимац 29.децембра 1773 године.
Управу је добио јеромонах Теофило Божић који се из писаних докумената потписивао као « наследник јеромонах «. Овај манастир, у овом периоду свог постојања имао је јак духовни центар и стециште свих жељних религиозне утехе чиме је и стекао велики углед и многе прилоге за своје издржавање. После смрти јеромонаха Теофила, у манастиру је остао сам јеромонах Рафаило као једино свештено лице.
У време аустријске царице Марије Терезије већ се увелико радило на редукцији манастира, којој ни овај у истину духовни центар није одолио. Манастир Бршљанац није испуњавао ниједан од два главна услова: нити је имао осам монаха нити довољно земље за њихово издржавање. Генерал Клефелд око 1769. године узео је сво земљиште које је манастир уживао. Манастиру је 1776. године узета и парохија и припојена бршљаничкојпарохији.
На Синоду држаном 1774. предвиђени су Пакрачкој епархији за укидање манастири Света Ана, Дреновац и Бршљанац. Неколико пута свештенсто овог краја слало је молбу за укидање одлуке о укидању манастира Бршљанац али без успеха. Апарат апсолутистичке државе није марио за молбе свештенста и народа овога краја иако су давали гаранције за опстанак манастира тако да је генерал Гурецки из Бјеловара тражио од Митрополита Видака 1779, да се калуђери манастира Бршљанца коначно преселе у Манастир Лепавину. Акт о припајању Бршљанца Лепавини сачињен је 9. септембра 1779. године. Манастир је после пресељења калуђера опустио, служило се само о храмовним славама.
Тако 1840. већ у Бршљанцу није поред цркве било више никакве зграде где би се народ склонио кад тамо дође. Ћелијско здање је порушено и материјал од њега употребљен је за градњу официрске штације у Ступовачи. Комисија, које се те године састала имајући у виду само материјалне интересе, одлучила је да се црква сруши. Комисија је наредила сељанима да дођу да руше манастир, сељани су дошли без потребног оруђа одбивши да то ураде, те су били бичевани. На крају власт је сама срушил цркву манастира Бршљанац.
Какав је био изглед манастира-не знамо. Зна се да је била зидана од тесаног камена. Била је дуга 8 хвати и једну стопу а широка 4. Имала је зидани звоник са два звона. Њен камен узидан је у данашњу цркву у Бршљаници у којој се налази и манастирска часна трпеза, иконостас и лош по неке иконе, утвари и књиге. Његов иконостас сликао је «молер» Лазар, веома је сродан са иконостасима Грабовановим и других нашим сликара тог времена.
На манастирском црквишту подигнута је капелица, а после рата 1991- 1995.г. обновљена је и служи се повремено. Свештеник из Велике Бршљанице подигао је дрвени трем испред капеле 2007.године.
По казивању једног старог лепавинског хроничара, манастир Лепавина је подигнут око 1550. године, дакле ускоро по формирању првих српских насеља у овом крају. Јос се каже да га је основао монах из манастира Хиландара поријеклом из Херцеговине - Јефрем (Вукодабовић), који склањајући се испред Турака криомице дође у овај крај.
Чувши за њега, два калуђера из Босне дођоше к њему и с њим се удружише. Видјевши да је околина плодна, они позваше и народ из Босне те се за кратко вријеме околина испуни новопридошлим народом. Тада се појавила и потреба за градњом манастира који би задовољавао вјерске потребе народа. Калуђери почеше крчити земљу и градити манастир уз помоћ народа. За крако вријеме саградише малу дрвену цркву и назваше је манастиром.Чувши за ово, Турци из Ступчанице, Пакраца и Бијеле у августу 1557. године нападоше на манастир под командом Зареп-аге Алије.
Манастир спалише, четири калуђера убише, а двојицу одведоше у ропство. Али, мисао о потреби манастира као духовног центра новодосељених Срба није била напуштена. Године 1598. у манастир је дошао јеромонах Григорије, такође пострићеник манастира Хиландара, са још два брата из манастира Милећева; они су са околним народом почели обнову манастира. Због несигурног времена и недостатка средстава, обнова је текла доста споро.
Тек кад су Срби 1630. године добили своје привилегије и постали важан фактор у обрани унутрашњих аустријских земаља, те доласком архимандрита Висариона 1635. године, стварају се услови за градњу манастира у правом смислу ријечи. Срби су под руководством архимандрита Висариона 1636. године почели темељну изградњу манастира Лепавине и 1642. године су са том изградњом били готови поред свих тескоћа на које су наилазили...
Септембра 1642. године потврдио је барон Иван Галер манастиру право власништва на све земље које су му поклонили сељани Брањске и Сесвечана. То исто су нарочитим писмима учинили и барон Зигмунд Ајбеславд, затим војвода Гвозден са Ђорђем Добројевићем , Блажом Пејасиновићем и војводом Радованом (5. фебруара 1644.), барон Хонорије Траутмансдорф (10. јула 1644.) и гроф Ђорђе Људевит Сварценберг (23. новембра 1644.). Тако је коначно осигуран живот овог манастира. Од тада у пуном замаху почиње његова вјерска, патриотска и културно-историјска улога у животу наших Крајишника.
Историја манастира Лепавине неодвојиво је повезана са историјом Срба у Вараждинском генералату. Од времена њене обнове водила се тешка борба против унијачења и покатоличења, а то је уједно значило и против покмећивања Срба Крајишника. У одбрани своје вере и народних привилегија (Статута Валахорум) лепавински калуђери су били уз народ, борећи се и страдајући са њим.
Године 1666. учествовали су они и страдали у великој Осмокруховићевој буни; 1672. су заједно са гомирским калуђерима (укупно њих 14) били у оковима послани на Малту, да доживотно робују на галијама, а 26./13. новембра 1715. године на прагу манастирске цркве је из пушака убијен игуман Кодрат.
Крајем 1692. године и почетком 1693. боравио је у Лепавини, као духовном центру Срба у Вараждинском генералату, патријарх Арсеније ИИИ. Чарнојевић. Ту је Патријарх окупљао народ и свештенство и из манастира одлазио у посјете околним крајишким војводама. Ова Патријархова посјета још је више подигла углед манастира Лепавине, нарочито у то вријеме кад су у Марчу уведени унијати. У Лепавини су се често састајали народни представници да са својим родољубивим калуђерима брину народну бригу и траже излаз из тешких ситуација.
Зато, кад су Срби из Вараждинског генералата успјели да 1734. године добију свог православног епископа, мимо унијатског (који је у Марчи сједио без пастве), било је одређено да сједиште новог епископа буде у Лепавини. Али, због њеног географског положаја, будући да се налазила на периферији генералата и српских насеља, коначно је одређено да сједиште епископа буде у Северину.
Због великог значаја Лепавине нова је епархија добила назив Лепавинско-северинска епархија. У Лепавини је и сахрањен први лепавинско-северински епископ Симеон (Филиповић), који је умро у истражном затвору у Копривници.Половином 18 вијека саграђена је данашња манастирска црква. Иницијатор је био ранији "протопоп хорвацки" Никола Поповић, који се као парох писанички овјековјечио градњом велике и лијепе цркве у Писаници, а тада је већ као лепавински архимандрит Никифор руководио градњом данашње цркве манастира Лепавине. Довршену цркву осветио је 25. марта 1753. костајничко-зринопољски епископ Арсеније (Теофановић), који је готово стално боравио у Северину. Црква извана има особине барока, али је у унутрашњој конструкцији сачувала много елемената старог српско-византијског стила. Црква је касније дотјеривана и уљепшавана.
За историју манастира Лепавине нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. вијека и дјело је непознатог аутора. Икони се с разлогом приписују чудотворне исцјелитељске моћи.Нарочиту вриједност добила је манастирска црква 1775. године јер је тада у њој умјетнички иконостас израдио један од најбољих сликара раног српског барока, Јован Цетиревић-Грабован.
Рад је углавном финансирао, поред осталих приложника, фелдмаршаллајтнан Михаил Микашиновић. У спомен на то, под иконом светог Јована био је извајан његов грб са натписом: "Михаил Микашиновић г. фелдм. лаит.". То је био један од најуспјелијих Грабованових иконостаса.
На жалост, он је уништен у вријеме II свјетског рата. Од његових икона сачувале су се само три, од којих су двије јако оштећене. Ипак, оне свједоче о високом умјетничким квалитетама тог иконостаса. Икона је остало и из ранијих времена, као сто су иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су израђене у Лепавини 1647. године.
Поред иконографских споменика, нарочиту вриједност у Лепавини представљају старе рукописне и штампане књиге. Међу најстарије спадају два четверојеванђеља, из 13. и 14. вијека, од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лијепим иницијалима.
У Лепавини нису само чуване донесене књиге, него и писане, преписаване и понављане. Другачије није могло ни бити кад је манастир морао задовољавати културне потребе одашњих Срба. Ту је била школа не само за образовање манастирског подмлатка, него и подмлатка свештенићког уопште, као и оних младића који су стекавши овде писменост и основна звања одлазили у војну службу или продужавали школовање у Бечу, Пешти и другдје.
Све је то високо подигло углед манастира Лепавине те је народ о великим празницима, а нарочито о храмовним славама, долазио у великом броју, ту се Богу молио и тако испуњавао душу своју благодаћу Божјом, која му је давала снагу да истраје.
У току вијекова улога манастира била је велика. Он је увијек дијелио тешку судбину свога народа, често страдајући са њим. Најтежи ударац примио је за време 2. свјетског рата. Одмах послије окупације братство је похапшено и одведено у логор. Јеромонах Јоаким (Бабић) је убијен, а остали монаси су протјерани у Србију.
Дана 27.октобра 1943.године манастир је по налогу Нијемаца бомбардован. Том приликом су готово сасвим уништене манастирске зграде, а цркве и конак тешко оштећени. Иконостас и намјештај у цркви био је сав уништен и спаљен, а у преосталом дијелу манастирског конака остао је сачуван дио манастирске библиотеке.
Доласком и залагањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита Јована (Павловића) на Епархију загребачко-љубљанску 1977. године, манастир Лепавина полако враћа свој некадашњи значај. Високопреосвештени, коме је ова светиња посебно драга, не жали ни труда ни времена да у њу врати истински манастирски живот. Веза са манастиром Хиландаром поново је оживјела 1984. године доласком оца Гаврила (Вучковића) - Хиландарца у манастир Лепавину, што је још више умножило заузимање и труд Митрополита Јована.
Свјетски савјет цркава, Евангелски омладински дио из Виртенберга и вјерници Евангелистичке цркве из Стутгарта на челу са сестром Урсулом изразили су жељу да учествују у обнови манастира, что им је Високопреосвећени и омогућио. Али, рат који је избио 1991. године спријечио их је да своју жељу спроведу до краја, одгодивши њено коначно остварење за нека боља времена. Данас је у манастиру Лепавини, захваљујући пожртвовном раду игумана Архимандрита Гаврила (Вучковића), духовни живот у успону. Братство Манастира заједно са игуманом издаје свој манастирски часопис "Пут, Истина и живот", као двомјесечно издање, којим настоји да врати вјеру у душе парохијана и свих оних који траже истински духовни живот.
Током 2007. године осликана је капела Тихона Задонског. Осликавање је урадио Николај Мухин познати руски фрескописац са својом екипом.
У малом селу Стара Марча између Чазме и Иванић Града има данас сасвим мала капелица саграђена 1925. на црквишту некадашњег манастира Марче. Ту где стоји капелица, био је некад олтар манастирске цркве.Темељи старе манастирске цркве назиру се и на северној и западној страни .
На месту некадашње припрате виде се два улегнућа , што потврђује да је вероватна народна претпоставка да су то гробови марчанских владика. Манастир Марча добио је име по шумовитом брду Марчи испод кога се налазио.
Када су у другој половини XVI века почела све више да јачају српска насеља у северној Хрватској долазили су овамо са народом и православни свештеници и калуђери, који су се одмах дали на организацију црквеног живота. Успеху њиховог настојања много је допринела појава дабробосанског митрополита Гаврила Аврамовића на овом подручју. Овај српски митрополит и егзарх пећког патријарха за Далмацију пребегао је овамо између 1578. и 1588. вели се, са седамдесет калуђера из манастира Рмња где је до тада боравио.
О митрополиту Гаврилу као оснивачу манастира Марче говори и марчанска хроника која се касније чувала у Лепавини, као и капелска хроника коју је 1840. према марчанској, написао у циркуларном протоколу српско-капелске парохије свештеник Лука Шешић. Међутим о самом раду Митрополиту Гаврила на подизању манастира Марче и на организацији православне цркве у овим крајевима не знамо ништа поближе. Врло мало знамо и о раду славонско-пожешког владике Василија који је овамо прешао 1595. боравио у Ровишту и онде почетком XVII века умро.Због тога свакако сретамо касније за марчанске епископе и назив « ровишки «.
Римокатоличка црква и држава улагале су све снаге да ове православне досељенике преведу у римокатоличку веру. За тај циљ требали су им људи између самих Срба, и то чим виђенијих. Нико, дакле, после смрти митрополита Василија није за тај посао био пожељнији од архимандрита Симеона. На њега утиче по упутама из Загреба и Беча суседни иванићки жупник Мартин Добровић, син православних родитеља, који је настојањем љубљанског бискупа Томе Хрена завршио у Грацу римокатоличке богословске науке са задатком да своје сународњаке Србе око Марче обраћа у римокатоличку веру.
Поред њега на Симеона је чинио јак притисак и бискуп загребачки, тражећи да га Симеон призна за свог старешину. Симеон је био у веома незгодној ситуацији , тим пре што је манастиру требало осигурати и извесну имовину за опстанак и издржавање. Довијао се на све начине. 1607. постао је он епископ. Рукоположио га је у Ђуру 20. октобра 1607. митрополит Козма за епископа Угарске, Славоније и Хрватске.Владика Симеон морао је ићи у Пећ, где му је Патријарх Јован са синодом, признавши у потпуности његово рукоположење, дао 28. јуна 1609. синђелију, којом га поставља за епископа поменутих земаља.
Тако је Симеон постао епископ вретанијски у саставу Пећке патријаршије. Када се као такав појавио у Крајини и Марчи, изазвао је велико незадовољсто представника римокатоличке цркве. Притисак је био тако јак да је нови епископ увидео да мора наћи компромисно решење. 1611. морао је отићи у Рим да призна папу, где му је 15. новембра сам Папа издао именовање за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Сва имања око Марче која су припадала цркви Свих Светих доделио је сада Папа манастиру Марчи.
Све што је Симеон Вретанијски као архимандрит и Епископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити цркву и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрђују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома леп посед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде.
Симеон Вретанијски умро је почетком 1630. а већ 8. маја 1630. именовао је цар Фердинанд II марчанског игумана Максима Предојевића за вретанијског епископа. Максим се налазио тада у Бечу на челу крајишке депутације, која је поднела цару нацрт устава за уређење њихове Крајине. Цар је 5. новембра издао закон који донесоше крајишници у Крајину и похранише га у манастир Марчу.
Тиме је Марча постала центар не само црквеног него и политичког живота православних Срба у Вараждинској крајини. Максим Предојевић није отишао у Рим, него у Пећ, где га је Патријарх Пајсије посветио за вретанијског епископа. Шта више, свакако на позив Максимов, видимо већ у фебруару 1631. патријарха Пајсија на овој крајини у пратњи софијског и влашког Архиепископа Јефтимија Цариграђанина. Максим (1630-1642) је као бескомпромисан православац, провео у борби за одбрану православља и народних права.
У време Максимова наследника и сродника Гаврила Предојевића (1642-1644) појачало се манастирско братство доласком нове групе калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића. Они су се настанили у манастирима Марчи и Лепавини.Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански архимандрит, а од 1684. и епископ. Био је човек предузимљив и веома активан. Како се већ од раније почео припремати материјал за изградњу зидане цркве и манастира дао се владика на посао и градња је почела од почетка маја 1654. до краја маја 1657. Ова изградња Марче свакако се продужила, али овако уређен манастир ишао је у сусрет тешким данима.
За време наследника владике Саве, владике Гаврила Мијакића (1663-1670) букнула је завера хрватског бана Петра Зрињског и шурака му Франа Крсте Франкопана. Владика Мијакић био је пријатељ Петра зрињског и покојног му брата Николе. Петар Зрињски припремио је диплому којом је намеравао именовати Мијакића православним епископом, а коју је оне ноћи кад је Петар отишао у Беч (13.априла 1670.) спалила његова жена Катарина. Међутим то још увек није доказ да је Мијакић активно учествовао у тој завери.
Ипак буде он у октобру 1670. ухапшен и спроведен у тамнице сењске тврђаве. Када је после погибије Зрињског и Франкопана 30-априла 1671. и после разарања и пљачке њихових градова, лансирана је вест о томе да је Зрињски хтео Хрватску предати Турцима, а да му је Мијакић у томе био главни сарадник, настала је у народу збуњеност и паника коју су вешто искористили бечки двор и пропагатори уније. Мијакић је био у тамницама Сењу, Грацу, тврђави Шотвин, Шлеску и тврђави Глац где је и умро 1686. године.
Чим је владика Гаврило Мајкић умро, у Марчу је доведен силом прави унијат Павле Зорчић. Он је био васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи где се школовао за спровођење уније. Зато је загребачки бискуп Мартин Борковић предложио у јануару 1671. Дворском ратном савету да се одмах из Крајине протерају калуђери и свештеници који су рођени у Турској и да се у Марчи инсталира Павле Зорчић. Цар Леополд је већ 28. фебруара 1671. именовао Зорчића за марчанског епископа. Његово устоличење се одгађало због бојазни од инцидента и устанка православних Срба. Марчански калуђери мрзели су Зорчића још док је био у Болоњи, знајући за какав се циљ спрема. Зато, чим се сазнало за комбинацију да Зорчић постане марчански епископ упутила су тројица марчанских калуђера представку крижевачком капетану грофу Траутмансдорфу у којој изјављују да неће Зорчића признати за свог епископа.
Неколико калуђера било је затворено због изазивачког понашања. После инсталације отишао је Зорчић у Рим на посвећење. Цар је наредио војним властима да до Зорчићевог повратка очисте Марчу од непокорених калуђера. Кад се Зорчић почетком 1672. вратио из Рима , марчански православни калуђери су му поручили да ће пре изгубити главу него признати Папу и њега за свог епископа.
Узбунио се и народ тако да је Зорчић док је био у Марчи живео у великом страху од атентата. Срби су заиста једне ноћи извршили атентат а он се пуким случајем спасио и побегао у Св. Иван. Гроф је тада дао да се шест калуђера окује и доведе у Крижевце. Тројица калуђера је успело побећи у Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа.
Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње.
Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи. Кад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче.
Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа. Одлуком из маја 1672. марчански калуђери су оковани одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. На место тих несрећних калуђера, довео је Зорчић у Марчу оне подобне-унијате. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње.
Србима у Крајини било је горе него у Турском царству. После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Ипак правда је била на страни Срба а сила на страни унијата чији је успех био ионако никакав. Једна комисија која је 1732. обишла све парохијске центре у Генералату , и утврдила да у читавом генералату нема унијата, осим тројице калуђера и њиховог епископа у Марчи.
Кад су после овога Срби коначно добили 1735. новог епископа који је немајући резиденције морао да ствара себи станак у Северину, почели су Срби енергично да захтевају поврат Марче. Како је у то време умро у Марчи унијатски епископ, били су Срби уверени да ће им Марча бити враћена за резиденцију епископа Симеона Филиповића. Међутим непосредно пред Филиповићев долазак био је у Марчи нови унијатски епископ Силвестар Ивановић. Кад су то крајишници сазнали скупи се 600 војника код Чазме да пођу да истерају унијатског епископа.
Захваљујући тактици пуковника Штрасолда избегнут је покољ, али правог мира више никад није било. У једној представци цару, српски поглавари су тражили поврат Марче говорећи да су манастир подигли њихови преци за богослужења православним монасима а не унијатима. Тражили су још протеривање Ивановића, и повратак Српског епископа Симеона Филиповића јер само њега признају за свог епископа.
Пошто молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код Крижеваца. Кад је чуо Ивановић да устаници долазе да узму манастир побегао је у Загреб где је и умро. Ослободивши се унијата, упутише марчански калуђери молбу епископу Симеону Филиповићу да их прими под своју јурисдикцију. Ову молбу су потписали игуман Атанасије Маргетић и калуђери Михаило Божичковић,Арсеније Бојчетић,Данило Станкић,Рафаило Огњанчевић, који је био парох ровишки и Атанасије Вуксановић. Нису је потписали Теофило Пашић, који је већ био именован за заступника умрлог унијатског бискупа и Симеон Булић.
Прибкижавао се Аранђеловдан 1736. Храмовна слава манастира Марче. Калуђери Арсеније и Атанасије били су ван манастира у народу са циљем да упознају људе са ситуацијом у Марчи. Уочи празника дођоше они до манастира, али је капија била затворена. Пашић им поручи да овде немају никаква посла. Ено им владике у Северину или у Лепавини, а Марча припада унијатима.
Кад је то изјутра чуо народ, који је у гомилама ишао манастиру, распали се као жива ватра. Тада Пашић видјевши да ће бити зла, баци кључеве са спрата, а маса појури горе, похвата њега и његове истомишљенике, затвори их и оде на службу. Овај случај је био повод да коначно изиђе царска комисија која је требала да испита узроке побуне од 1735. и да пресуди коме припада Марча. На челу комисије био је Хилдбургсхаузен.
Њему је ситуација била одмах јасна, јер му и католици крајишници изјавише да манастир припада православнима. Пошто није смео сам донети одлуку у корист православног свештенства , ствар је предао генералном аудитору лајтнанту Амброзију Фречнеру. Овај је 8 фебруара 1737. Издао пресуду којом је Марча предана српском епископу Симеону Филиповићу. Сада се могло очекивати да ће наступити мир у којем би се Марча потпуно обновила у сваком смислу. Али то нису хтели пропагатори уније из Загреба и Беча.
Још приликом комисије добили су крајишки команданти инструкције из Беча да је, додуше православнима слободно исповедати веру али да се сви команданти обраћају загребачком бискупу. Иако овај план није имао никакве реалне подлоге, јер је и сам загребачки бискуп у писму кардиналима јављао да је унија на пропасти. Царском заповешћу 3. Децембра 1738. Марча је поново одузета од православних и предана унијатима.
Оваква изненадна одлука запрепастила је Србе и марчанске калуђере. Они изјавише да никад неће признати загребачког бискупа нити да ће Марчу икада дати унијатима. Народни бол и огорчење добили су страшан израз: ноћу 28. (17) јуна 1739. Плану Марча и изгоре сва и црква и ћелије.
Упалише их Срби под вођством арамбаше Томашевића. Знајући какве Марча поседује драгоцености, Срби су пре паљења изнели све из манастира, народне привилегије, архиву и богослужбене утвари и књиге. Народне привилегије однели су у Северин, а богослужбене утвари и књиге у Лепавини.
За све ово окривио је загребачки бискуп владику Симеона Филиповића који је завршио у тамници због свих догађања. Коначно је био пуштен ,пошто се није доказала никаква кривица против владике Симеона. Загребачког бискупа Брањуга страшно је распаљивао против Филиповића иванићки жупник Влаховић. Док су се плеле замке епископу Симеону оставиле су власти марчанске калуђере на миру, те су они отпочели обнову свога манастира. Већ 3. августа 1739. јавља жупник Влаховић загребачком бискупу да Симеон скупља материјал за обнову манастира. Игуман Методије успео је већ 30.маја 1740. покрије цркву и сва друга здања.
Његов наследник игуман Григорије покрио је 1743. Средње труло и олтар, а игуман Ђорђе Петровић покрио је 1745. четири мала црквена кубета. Идуће године (1746) покрио је велику кулу (звонара) а 1747. набавио три велика звона, довршио крчму на Глоговници и сазидао малу цркву Светог Николе. Марча је била поново обновљена али владика Симеон то није дочекао.
На пожупском сабору 1741. на захтев хрватског племства донесен је фамозни 46. законски чланак, којим се епископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у Копривницу у тамницу где је и умро 16. марта 1743. Царица се није усудила да у ово ратно време насилно одузима Србима, манастир Марча.
Зато је позвала Архијерејски синод карловачке митрополије да се у име Српске цркве и народа за свагда одрекну манастира Марче. Митрополија је то одбила јер је народ као и свештенство било против такве одлуке. Свакако, не из уважавања ових разлога, већ због својих интереса у овом времену кад је Вараждински генералат био непресушни извор војничке снаге, царица се уздржавала од отмице Марче. Међутим, кад је хрватско племство и свештенство на пожупском сабору 1751. поново изнело захтев за ликвидацију православља у , царица је опет затражила од митрополита Павла Ненадовића да се Архијерејским синодом у име Српске православне цркве коначно одрекне манастира Марче.
Митрополит је и на поновљена и пооштрена тражења одговорио да се он и Синод на могу одрећи Марче без сагласности Народног сабора, а нарочито народа из онох крајева. 1753. израдила је Илирска дворска депутација план о спровођењу уније. Задатак је поверен генералу Петацију, заповеднику Вараждинског генералата. Петаци је био ватрени католик и свесрдно се примио извршења овог задатка. Када је тако ситуација око Марче била чишћа, сазове Петаци 1.августа 1753. најугледније српске официре из генералата у Чазму. Наслућујући да се нешто спрема о Марчи, изиђоше изјутра пред генерала сви српски официри под вођством потпуковника Михаила Микашиновића и замоле га да их не води у Марчу, ако је мисли одузети од Срба, јер ће радије изгубити главе него се назвати издајницима свога народа и цркве.
Али када им је Петаци прочитао царичин декрет којим се непокорним прети губитком главе, а целом народу губитком привилегија, они од два зла изабраше мање. Кад су стигли у Марчу сазове генерал Петаци игумана и калуђере и прочита им царски указ којим треба да напусте манастир који ће војска чувати.
Марчански калуђери склонише се у манастир Лепавину куда пренесоше многе књиге и утвари црквене. Чим су изашли православни калуђери из Марче, доведени су унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника. Капетан Мрзљак, коме је поверено да чува Марчу поставио је на шест страна страже, како нико од православних свештеника не би пришао Марчи. Све цркве у крају дао је позатварати и кључеве покупити. Једино му поручник Филип Радотић није хтео да преда кључеве од цркве Св. Вида у Грабовници, задужбине својих родитеља. Кад га је Мрзљак трећи пут позвао да то учини, запретио му је затвором, коме Радотић на крају крајева није умакао.
Кад је у Бечу примљен извештај о одузимању Марче, одредила је царица Марија Терезија 26. септембра 1753. да осморица изгнаних калуђера пређу у Плашки и Гомирје. На ово је митрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира,а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства. Митрополит се надао и даље да се ствар може исправити али узалуд. Царица је 5. новембра 1753. обавестила митрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама. Док су народни представници и Митрополит упирали очи у Беч и очекивали отуда помоћ, Генерал Петаци је систематски проводио гоњење православног свештенства и народа у околици Беча.
Поручник Филип Радотић успео је да побегне из затвора у Русију и приказао је тамо како Срби проживљавају страдање горе него хришћани у време Нерона. Како је уз ово верско гоњење 1754. изашао нови закон о Крајини који је уништио сваки траг о привилегијама препуни се чаша народног стрпљења и првих дана 1755. плану крвава Северинска буна. Побуњеници су поубијали најомрзнутије официре, многима су куће опленили и запалили, међу њима и кућу Капетана Мрзљака.
Све је то било узалуд. Вештом и испробаном тактиком буна је угушена. Срби су увидели да не могу повратити Марчу, јер је Беч славио победу над њима. Зато на једном збору у Северину 1755. донесоше одлуку да се народ са тешким болом одриче Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднета је царици Молба да се из Марче протерају унијати и да сеw манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. 1755. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали немачку и латинску школу.
Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи , школа није имала успеха јер су се Срби после горког искуства и према овим римокатоличким калуђерима односили са неповерењем. Зато је школа после пар година укинута а пијаристи су прешли у Бјеловар 1756. Марчу су задржали само као своје имање. После њиховог одласка, Марча је опустела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас жупни двор), манастир је полако рушен.
По сачуваној копији цртежа из 1755. марчанска црква била је грађена у духу наше средњовековне архитектуре са крстообразном основом и осмоугаоним кубетом. Била је дуга 26,6 м, а широка 7.6 метара. Иконостас је пренесен у парохијску цркву у Липовчанима, која је и патосана плочама пренесеним из Марче.
Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране, а све заједно, било је ограђено зидом са обрамбеним кулама. На северној страни поред порте била је црквица Светог Николе, која је настојањем протопопа Николе Поповића сазидана у време игумана Ђорђа Петровића (1746. или 1747.) а на јужној страни било је на брду гробље са гробљанском капелом.
Господарске зграде и зграде за чељад налазиле су се западно и северо-западно испод цркве, где се и данас још лако нађе цигле и полупаних комада од земљаног и финог порцуланског посуђа. Манастир је имао и два рибњака, јер наши стари монаси никад нису јели меса. Место где се налазио један рибњак и данас се зове Рибњачак, а други се налазио под брдом близу пута који води за Марчу па се то место зове Рибњак.
Читав век и по није место где је био манастир Марча ничим обележено. Тек 1925. подигнута је на самом црквишту, (народ вели на месту олтара), православна капелица и надстрешница код које се сваке године скупља о летњем Светом Аранђелу, народ овог краја.
Српски православни манастир Свете Петке у Загребу, основао је митрополит Доситеј 1936. године у ктиторском конаку Ђуре Авировића. Као дугоодишњи одборник и црквени тутор, он је 1888 године завјештао свој посјед од 7. јутара (737,7 хвати) СПЦО-загребачкој.
Пошто су посјед по опоруци имале на доживотно уживање његове двије рођакиње, данашњи манастирски посјед је прешао под црквену управу 1905. године. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сетринство манастира сачињавале су: Тасија (Прокопјух) игуманија, професорица философије, Сава (Николајевна -Војнович) схимна монахиња, Леонида (Иванова), монахиња, Евдокија (Макијевна), монахиња, Саватија, монахиња, Милева (Живковић) Искушеница.
Након проглашења НДХ-е, сестре које су биле рускиње, остале су у манастиру, а српкиња Саватија морала је побјећи у Србију. Покољом срба на Козари, хиљаде српске дјеце која нису побијана, страдала се у многим дјечијим логорима смрти, од којих је најпознатији логор Јастребарско. Из једног од таквих логора у манастир је доведено седам српских дјевојчица, које су захвањујући сестринству манастира преживјеле рат (Даринка Боровац, Ђурђица Крњак, Јованка Крњак, Зора Наранчић, Видосава Секулић, Анкица Станковић и Јованка Тадић).
Крај рата за малобројно сестринство био је почетак новог страдања. Половином маја 1945. у манастир долази група наоружаних партизана, предвођена србином Богољубом Рапајићем. «Ослободиоци» су прво полупали икону Св.Петке и кандило које је горило изна улазних манастирских врата. Полупана је и мермерна плоча са називом манастира.
Исте ноћи минахиње су насилно одведене из манастира уз јаку оружану пратњу. Руса Јакова (руски избјеглица из времена Октобарске револуције) манастирског радника са економије, послије неколико дана вратили у манастир. Како је убрзо манастир опљачкан, из њега су протјерали и Јакова. Тих дана нестаје сва манастирска архива. Убзо се у зграду манастира смјестила Народна милиција, а цијели манастирски комплекс служио је као стрелиште (милицијски полигон).
Средином 1955.год. манастир је враћен у посјед Српској православној цркви. Године 1958. ступа на снагу закон о национализацији.
У прољеће 1962.г. Митрополит Дамаскин, покреће поступак за изузимање од национализације манастирске зграде и имања. Власти оспоравају да је то икада и био манастир. Како је архива «нестала», слиједи дуготрајни процес како би црква вратила свој манастир.
1968.год. почиње обнова манастирске зграде и капеле. Чланови црквеног одбора који су руководили обновом манстира били су; Митропилит загребасчки Дамаскин, парох загребачки Јован Николић, адвокат Ђорђе Илијћ, адвокат Владимир Ивковић, Др.Анђелко Вујатовић и господин Гојко Бундало. Српкој православној цркви у Загребу, готово сва имовина била одузета, и није било средстава за најосновнију обнову манстира.
У то вријеме још увијек у Загребу је било приличан број побожнох рускиња, које су продавале свој стари наслијеђени накит, и прилагале га Светој Петки. Од тих прилога урађен је метални иконостас, те престолне иконе, иконе у олтару и на дверима. 1971. год. уређена је манастирска порта. Побожни загребачки срби, уређујући манастирску порту, испод сваког посађеног стабла, стављали су груде земље донијете са поклоничких путовања из многих српских манстира: Милешеве, Студенице, Грачанице, Пећке патријаршије, Дечана, Девича, Острога, Мораче, Савине, Крке, Крупе, Озрена, Драговића... Седамдесетих година манстир је имао двије монахиње: сестру Варвару и Ксенију. Болест сестара, те недостатак монашког подмлатка, учинио је да манастир остане без сестринства.
Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански Господин Г. Јован, након избора за викарног епископа лепавинског, неколико година столовао је у манстиру Свете Петке, који је и за монашке прилике, био више него скроман.
Од 2000 године, денационализацијом пословних простора СПЦО - загребачке, створени су материјални услови за обнову манастирског комплекса.
Физичка обнова Манстира Свете Петке у Загребу је готово завршена, и вјерујемо да ће молитвама преподобне мати наше Параскеве, ускоро отпочети и духовна обнова ове значајне светиње.
Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве са сједиштем на Цетињу. Саборна црква митрополије се налази у Подгорици.
Надлежни архијереј је господин др Амфилохије.
Митрополија црногорско-приморска је најстарија епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.
Историја
Претеча - Зетска епископија
Претеча данашње митроплије била је зетска епископија. Раздобље од стицања аутокефалности Српске Цркве 1219. године, обележено је двојаким утицајем и Цариграда и Рима. Први зетски епископ кога је поставио Сава Немањић, био је по свој прилици Иларион. Сједиште прве епископије убрзо се усталило у Манастиру Светог Михаила на Превлаци код Тивта. Ту се оно задржало преко 200 година.
Српска немањићка држава доживјеће врхунац за вријеме цара Душана Силног, кад је 1346. године Српска Црква уздигнута на ранг Патријаршије са ранга Архиепископије, а први српски Патријарх постао је пећки архиепископ Јоаникије. Исте те 1346.г. цар Душан и Патријарх Јоаникије уздигли су зетску епископију на степен Митрополије и она је као таква остала до данас.
Све до средине 15. вијека седиште Митрополије било је у Боки Которској, када је силом прилика преко Будве, Пречисте Крајинске, Манастира Врањине, Манастира Светог Николе на Ободу, пренијето на Цетиње. Митрополит Василије Петровић, у својој "Историји о Черној Гори", писаној у Русији, која је уједно и прва историја Црне Горе, биљежи историјски потврђено предање да су "Млечићи, послије одласка митрополита потровали превлачке калуђере. Том приликом потровано је 72 калуђера, а манастир срушен". Млечанима је овај манастир сметао као православно упориште на јужном Јадрану. Ово је уједно и било раздобље, када су Млечани преотели Балшићима, односно њиховим насљедницима Лазаревићима и Бранковићима, њихове приморске посједе, па су у њима настојали да потисну Православље. За манастир Светог Николе на полуострву Врањини се сматра да га је основао први зетски епископ Иларион. Доња Зета, у којој се налазио и овај манастир, у вријеме пресељавања Митрополије је потпала под власт господара Горње Зете Стефана Црнојевића.
Оснивање епархије на Цетињу
Зетски митрополити пренијели су своју столицу стално у Црну Гору, на Цетиње, 1485. године и настанили су се у Богородичином манастиру, задужбини црногорског господара Ивана Црнојевића. Они су и даље вршили духовну надлежност над цијелим својим старим подручјем, које је у приморју припало Млечићима, а у Доњој Зети и око Скадра Турцима. За ово подручје под Турцима држали су они и даље викарног епископа, који им је обично постајао и насљедник на митрополитској столици. У први мах живот ове црногорске митрополије почео је лијепо да се развија. У њој је 1493. уређена прва српска штампарија и штампане прве српске књиге. Послије коначне пропасти државне самосталности (1499), наступила су и по ову митрополију врло тешка времена. Митрополит је морао признати за старјешину охридског архиепископа, који је, у то време управљао српском црквом послије пада деспотовине (1459), па је црногорски митрополит Василије 1532. године учествовао и на охридском синоду, који се састао да осуди смедеревског митрополита Павла, када је овај покушао да обнови Пећку патријаршију. Али послије успјешног обновљења Пећке патријаршије, за Макарија 1557, Црногорска митрополија дошла је поново под њену духовну власт. Када је 1766. Пећка патријаршија поново укинута, Црногорска митрополија није подвргнута Цариградској патријаршији, као остали дијелови српске цркве под турском влашћу, већ се ослонила на руску цркву, која је сходно тадашњим приликама сматрала митрополију за аутокефалну.
Од аустријско-млетачких ратова с Турцима, крајем 17. вијека, почели су црногорски митрополити да играју све виднију и важнију улогу у народним покретима за ослобођење. Владика Висарион Бориловић (1685—1692) ослањао се је при тој акцији на Млечиће, а његов насљедник Данило Петровић-Његуш (1697—1735) успио је, преко српских емиграната у Русији, да веже трајно пријатељство између Русије и тадашње Црне Горе. Та околност много је допринијела, да су од сада за црногорске митрополите долазили само братственици из племена Његуша, који су успјели да уведу једну врсту теократске владавине у Црној Гори и готово потпуно ослободе је од Турака. Послије Данила велике заслуге су стекли за политички напредак и државно устројство Црне Горе викарни епископ Василије (1750—1766), митрополити Петар I Свети (1782—1830) и Петар II боље познат под именом владика Раде (1830—1851), творац Горског вијенца.
Раздвајање свјетовне и духовне власти - Цетињска архиепископија
Насљедник митрополита Петра II, Данило I (1851—1860), одлучио је, да се не калуђери и не посвећује за митрополита. Кад су му Русија и народ то одобрили, прогласио се је за насљедног кнеза црногорског и одвојио црквену власт од свјетовне. Отада је престало постављање црногорских митрополита из братства Петровић-Његуша, те су даљи митрополити обично били Бокељи. Први црногорски митрополит послије успостављења посебне свјетовне државне власти у Кнежевини Црној Гори био је образовани Далматинац Никанор Ивановић (1852—1860). Митрополитски двор остао је и даље на Цетињу, али сва непокретна манастирска и митрополитска имања узела је држава, а митрополиту, његовом придворном архимандриту и протођакону одредила је плату из државне благајне. Посебан духовни суд није био установљен још дуго, те су све брачне и свештеничке парнице ишле пред државни Сенат.
Црногорска митрополија проширена је ратовима од 1876. до 1878, те је, поред Цетињске архиепископије, основана још и Епископија захумско-рашка, са сједиштем у манастиру Острогу, за сва источна племена, од Никшића до Куча. А 1913., послије балканског рата, обновљена је Пећка епископија, за све крајеве од босанске до албанске границе, који су тада припали Црној Гори.
Црногорски митрополити, послије раздјељења свјетовне власти од црквене, настојавали су у више махова, да отворе богословију, дигну црквену просвјету и реорганизују цијелу црквену управу, али је у том раду могао да постигне већи успјех митрополит црногорски Митрофан Бан (1884—1920). За његово вријеме установљен је Синод Црногорске митрополије (1904), као највиша духовна власт и за сваку епархију је уређен конзисториј или епархијски духовни суд. Посебног устројства за управу митрополијом није било, те се управљало по општим одредбама православне цркве и старом утврђеном обичајном праву.
Јужнословенско уједињење
Послије уједињења Црне Горе са Србијом у Краљевину СХС ујединила се је и Црногорска митрополија 17. јуна 1920. са свима осталим српским црквеним областима у једну аутокефалну српску цркву, названу Српском патријаршијом. Том приликом је одлучено, да се и Црногорска митрополија, као и све друге дотадашње аутокефалне српске црквене области уђу у обновљену Српску православну цркву, а цетињском епископу остави да и даље може носити наслов „митрополит црногорско-брдски и приморски“.
Послије митрополита Данила (Дајковића), митрополит је постао Амфилохије Радовић, од 1991. године
Списак зетских епископа и црногорских митрополита
Епископи зетски:
Иларион (1220-1242), Герман (други по реду), Неофит (1261-1270), Јевстатије (1279-1286), Герман II (1286-1292), Михајло I (1293), Андрија (пре 1300-те), Јован (пре 1304-те), Михајло II (1305-1309),
Митрополити зетски:
Давид I (1391-1396), Арсеније (1396-1417), Давид II (1417-1435), Јефтимије (1434-1446), Јосиф (око 1453-те), Теодосије (после 1453-те), Висарион (1484-1494), Пахомије (после 1491), Вавила (1494-1520), Герман (1520),
Митрополити црногорско-приморски, од оснивања митрополије до данас:
Никанор Ивановић (1851—1860) Иларион Други Рогановић (1860—1882) Висарион Љубиша (1882—1884) Митрофан Бан (1885—1920) Гаврило Дожић (1920—1938) Јоаникије Липовац (1940—1945) администрирао митрополит скопски Јосиф Цвијовић (април 1945 — новембар 1946) [2] администрирао епископ Владимир Рајић (новембар 1946 — мај 1947) Арсеније Брадваревић (1947—1961) Данило Дајковић (1961—1991) Амфилохије Радовић (од 1991)
Манастири
Манастири Митрополије црногорско-приморске:
мушки манастири: Цетињски, Острог, Морача, Савина, Пива, Ђурђеви ступови, Прасквица, Режевићи, Градиште, Дајбабе, Косијерево, Бијела, Подмалинско, Старчева Горица, Врањина, Морачник, Дуљево, Доње Брчеле, Стањевићи, Подмаине, Михољска Превлака, Обод и Ком. женски манастири: Добрска Ћелија, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, Бања код Рисна, Подластва, Горње Брчеле, Жупа код Никшића, Дуга Морачка и Добриловина. стари манастири у обнови: Острос, Жањица, Војнићи, Орахово, Бешка, Светог Преображења, Светог Јована Крститеља, Шудикова, Урошевица, Мајсторовина, Вољавац, Блишкова, Светог Николе, Брезојевица, Подврх и Калудра. нови манастири у изградњи: Светог Кирила и Методија, Светог Преображења и Светих Арханђела.
Tema: 
