Манастир Крепичевац, посвећен успењу Пресевете Богородице

анастир Крепичевац (Црноречки), је манастир СПЦ и припада Тимочкој епархији. Налази се 4км северно од села Јабланице у клисури Радовањске реке.

Манастир је посвећен Успенију Пресвете Богородице (28/15 август)

Ктитор

За ктитора се сматра жупан Георгије, Јанов син, који на ктиторској композицији држи модел цркве, до њега је жена Зора, а до ње син Манојло. За Георгија се сматра да је унук Радул бега (1499 – 1508. године). Време изградње се везује крај XV и почетак XVI века.

Архитектура

Црква манастра подигнута је на старијем црквишту и представља омању грађевину са тролисном основом. Настала је под утицајем архитектуре моравске школе. Зидана је од камена и омалтерисана.

Живопис

Фреско–сликарство је веома вредно па се сам манастир убраја међу значајније споменике културе. Површина преосталог фреско-сликарства у манастиру је скромна и потиче из прве половине XVI века.

Сачувана је једна од најкаснијих средњовековних ктиторских композиција у Србији. Налази се на северном зиду припрате, у првој зони. Личности су обучене у богати костим свога доба. Лик ктиторове жене Зоре представља је као умну и одважну. Он се у антологији српских историјских портрета својом изузетном ликовном визијом упечатљиво издваја.

Натпис крај портрета ктитора гласи Прими моление својего, о пречистаја, малоје сије потштаније Георгија, Јанов син. На необично ретком моделу цркве који држи ктитор, уочава се знатно узвишени део храма.

У доњој зони унутар цркве налазе се неколоко фигура светитеља, Архангела Михаила, Светог Пахомија, Светог Константина и Јелене и Свете Марије Египћанке. У олтару је композиција Визије Светог Петра Александријског. У припрати се налазе композиције из Христовог и Богородичиног живота. Међу њима се издваја Бекство у Египат. На источном зиду припрате, насликана је композиција Деисис (Христос на престолу, лево стоји Богородица, а десно Свети Јован).

На западној фасади се налазе очувани фрагменти фресака говоре да је манастир био осликан и споља. У ниши, изнад уласка у цркву насликано је попрсје Богородице са Христом.

Уметничке вредности манастира повећава и розета од белог мермера, украшена флоралним орнаментом у плиткој пластици. Предпоставља се да је била на поду код амвона. Примећује се идентична орнаментика ове розете са оним у овчарско-кабларским манастирима.

У наосу у јужном зиду налази се удубљени простор за који се претпоставља да је гроб старца Јосифа, једног од синаита скраја XIV века.

Историја

Ретки су историјски списи о овом манастиру. Као активан се спомиње 1761. и 1780. године. М. Ђ. Милићевић у XIX веку помиње живопис унутар цркве из 1761. године, и да се испод њега виде фреске из непознатог доба.

Између зидања Крепичевца и оближњег манастира Лапушње није протекао дужи временски период, и претпоставља се да оба манастира имају исте ктиторе.

Почетком XIX века Хајдук Вељко са кнезом Милисавом поставља за старешину манастира Јеромонаха Акакија са Свете горе, који 1809. године постаје и игуман манастира о чему сведочи запис у једној богослужбеној књизи. Заједно са манастиром у Грлишту спада у најупорнија места у борби против Турака у данима Првог српског устанка.

Обнове

Не постоји податак када је запустео и зашто. Обновљен је 1679. године. У XVIII веку манастир обнавља кнез Голуб из Јабланице.

Данас нема житеља, а опслужују га парохијски свештеници.






Преузето са: Википедиа

Манастир Светог архангела Гаврила, код Јерменчића

Само је претпоставка да је црква Лозица некада била манастир. Иначе данас служи као парохијска црква селу Криви Вир иако је доста удаљена од насеља. Претпоставља се да је сазидана у XIV или XV веку. Посвећена је Светом Архангелу Гаврилу. Зна се да је први пут обновљена 1680. године, а други пут 1850. године и служи непрекидно од 1854. године. Не постоје никакви записи о њеном постању.
Унутрашњост храма је у доста лошем стању и захтева темељно реновирање.
У новије време, поред цркве је сазидан трем а планира се ускоро и изградња конака. На домак цркве је веома јак извор питке и хладне воде који само место, иначе прелепо, чини још живописнијим.

---

~ Епархија шабачка ~

---

.

Границе

Обухвата област у западној Србији око града Шапца.

Епархија шабачка се граничи са епархијама Зворничко-тузланском, Сремском, Београдско-карловачком, Шумадијском, Ваљевском и Жичком.

Свети архијерејски сабор СПЦ је на пролећном заседању у мају 2006. донео одлуку да се Шабачко-ваљевска епархија подели на две епархије: Шабачку са центром у Шапцу и Ваљевску са седиштем у Ваљеву. Дотадашњи епископ шабачко-ваљевски господин Лаврентије Трифуновић постао је шабачки епископ.

Историјат

После склапања Београдског мира 1739. дошло је до спајања две епархије, једна од њих је била у саставу Аустрије и имала седиште у Ваљеву (Ваљевска епархија), а друга је била у саставу Турске са седиштем у Ужицу (Ужичко-ариљска и зворничка епархија). Тако је настала једна велика епархија са седиштем у Ваљеву. Овакво стање је потрајало до 1831. када је успостављена ново устројство у српској цркви и поменута епархија подељена на три дела. Крајем 18. века је седиште епархије измештено из Ваљева у Шабац, па се првим шабачким епископом сматра Грк Данило I.

Када је 1831. српска црква добила право да сама поставља Србе епископе уместо дотадашњих Грка, дотадашња велика Ужичко-ваљевско-зворничка епархија подељена је на три епархије: на Ужичку, са седиштем у Чачку (касније названу Жичка епархија), на Ваљевску, која је прозвана Шабачком, пошто је седиште епископа коначно премештено у Шабац, и на Зворничку, чија је област остала под Турцима и добила посебног епископа (данашња Епархија зворничко-тузланска).

Једно време (1886-1898.) епархија је била укинута и припојена Београдској митрополији. По уставу СПЦ из 1947. епархија је носила назив Шабачко-ваљевска и има седиште у Ваљеву до 2006. године.

Године 2006. Шабачко-ваљевска епархија је престала да постоји и подељена на две нове епархије: Шабачку и Ваљевску. Последњи епархијски архијереј епархије био је епископ Лаврентије Трифуновић, који је по њеној деоби постао епископ шабачки.

Архијерејска намесништва

Епархија је подељена на архијерејска намесништва којим управља архијерејски намесник. Има их 10 и то су:

    азбуковачко,
    лозничко,
    мачванско,
    посавско-тамнавско,
    јадарско,
    поцерско,
    мачванско-поцерско,
    рађевско и
    шабачко.

Манастири

У Шабачко-ваљевској епархији налазе се следећи манастири:

    Илиње код села Очаге – Клење,
    Каона код Драгиња,
    Петковица,
    Радовашница,
    Читлук,
    Чокешина,
    Соко код Љубовије и
    Троноша код Лознице.

Преузето са: Википедиа

Манастир Илиње, код села Очаге, код Клења

Манастир Илиње налази се на једном живописном, лепом и шумовитом вису изнад манастира Благовештења. Управо изнад самог Благовештењског тунела, а испод Мечковог Брда. До њега се долази од Благовештења успореним узбрдо ходом, кроз младу храстову и грабову шуму, за четврт сата…
..Налази се на пропланку тога виса као на каквом седлу или тераси, одакле има леп поглед на околину Овчарско-кабларске клисуре, на манастир Благовештење, Свету Тројицу и Преображење. А кад погледате са запада и југа низ окомиту страну према Морави, ухвати вас језа.
Не зна се кад је настао и ко га је подигао. Пошто је близу Благовештења, вероватно је да су га благовештењски монаси у свом успону и подигли као свој метох. Не зна се какав је и колики био тај манастир. Вук Караџић, кад је 1820. године долазио у Благовештење, записао је: “И више овог манастира (то јест Благовештења) имају неке зидине на бријегу; калуђети мисле, да је и онђе била кула за писање књига као и више Јовање”. (1) Народно предање говори да је манастир Илиње порушен за време Хаџи-Проданове буне 1814/15. године. Веле да је Хаџи-Продан Глигоријевић ту у оближњем селу Тучкову имао насељене сроднике и да је приликом буне прво у том селу потукао Турке, па се због тога и село прозвало Тучково. (2) Данас у том селу нема Глигоријевића, а није познато ни да их је било, па се са сумњом може прихватити да је тачно такво предање, поготово што је Хџи-Продан дошао из Сјенице код Латифа у Чачак и настанио се у Травни. (3) Јер, ако би било тачно да је Илиње баш тада страдало, како су онда благовештењски калуђери тако брзо, за пет година, заборавили да кажу Вуку тачне податке о манастиру Илињу и његовом изгледу? И где су тако брзо нестале зидине од старог манасира, да му се готово и траг не зна?
Но, ипак, у свести и у памћењу народа тачно се знало место старог манастира Илиња.
Када је владика Николај завршавао радове на обнови Вазнесења, почео је са зидањем Преображења и Илиња. На Благовести 1939. владика Николај, видећи у младом јелендолском свештенику Миливоју Маричићу пуно ентузијазма, пуно свештеничке реалности и јаке воље на изградњи цркава, поверава му изградњу и новог манастира Илиња на старом месту. Свакако да је свештеник Маричић тада у том светом послу имао и добрих сарадника. (4)
Духовник никољски отац игуман Рафаило Топаловић сачувао је у рукопису своје сећања из оног времена када су обнављани овчарски манастири и када је често путовао с Владиком. Он у тим својим записаним сећањима о обнављењу Илиња отприлике овако каже: “Кад сам (1938) пошао са Дедом (владиком Николајем) у очи Илиндана у Ивањицу и у Бајину Башту за црквену славу, прошли смо кроз Овчар Бању , а на дан славе при повратку опет свратимо у Бању и у Благовештење. Народа и ту веома много беше, јер је саборни дан. Онда Владика рече да тај толики народ долази на Илиндан ради славе манастира Илиња, па како је манастир порушен од Турака, ипак, ето, народ и даље долази у Бању и у Благовештење на службу Божју и на сабор. Зато је ту толико света и данас. Него ја мислим да погледамо то место и да на њему опет манастир подижемо”. Зато у међувремену пошаље брат Бошка (игумана Рафаила) Топаловића да изађе горе на рушевине и покуша да види гробове и темеље цркве да ли се познају . Брат Бошко вели:” Узмем будак и изађем горе на брдо закопам и приметим да темељи местимично вире из земље. Кад сам видео да су темељи од цркве, сиђем у Благовештење те јавим Владици. Владика одмах устаде и пође да их види. Са њим пође и неки пуковник Паљић. Кад је Владика изашао, видео је да је то место старог манастира Илиња.” Онда задужи брата Бошка да одмах нађе раднике и откопају темеље пазећи поред темеља и на гробове на које могу наићи. Одмах је тако и учињено. Сакупио је неколико радника из богомољачког братства, откопавали темеље који су много већи него што је нова црква, али нигде гробова. Онда прокопају у близини темеља канал унакрст и нађу 9 гробова. У гробовима целе и жуте кости. Некима су у рукама били и крстови, што показује да су монаси и свештенослужитељи. “Онда поново одем, вели брат Бошко, у Краљево те јавим владици што смо учинили. Владика дође у Овчар са намесником из Чачка протом Милованом Милутиновићем. Кад су видели шта су радници откопали, Владика се прекрсти и поче да пева тропар светом пророку Илији. Тако се почело.” Владика затим задужи свештеника Миливоја Маричића да са братом Бошком и управом Благовештења организује одбор за изградњу и да прикупља прилог у народу. Отац Миливоје, по благослову Владичином, оде у Сарајево свом школском другу проф. Војиславу Настићу (који је одмах после рата 1947. као епископ много страдао од комуниста) . Преко њега добија велики прилог од народа из Сарајева, као и преко брата Бошка и осталих приложника. Сав посао око изградње повери главном јелендолском мајстору и извођачу црквених радова Михаилу Зарићу.
“Приликом копања темеља”, вели отац Миливоје, “нађено је доста људских костију, које смо доцније сахранили у Манастиру с десне стране како се уђе у цркву”. И још вели: “Темељи старог манастира Илиња били су већи од ових које ми спремамо”.
На Младог Светог Николу 22. В 1939. године позвао је отац Миливоје Владику да дође после подне из Никоља и освети темеље у Илињу. Владика је то радо прихватио, дошао и осветио темеље. Тада је настављено зидање и за три месеца црква је била готова. Позвао је Владику да је исте године на Илиндан освети, пошто је традиционални сабор ради старог манастира Илиња и у Овчар Бањи и у Благовештењу. Владика се одазвао и с народом на сам празник после Свете Литургије свечано изашао у Илиње, осветио водицу, пошкропио њоме цркву и народ и одржао лепу беседу.
Претходно је послао за Илиње иконостас из Жиче, који је израдио Драги Бајић, брат игуманије Јулијане. Тако је и Илиње сазидано народним прилозима. Владика је том приликом похвалио свештеника, градитеље и приложнике, а за освећење манастира рекао је да ће то учинити кад се поред њега подигне и конак за становање. Зато је Илиње још ненасељено и чека нове приложнике и нове градитеље као и Успеније.
Да ли је манастир имао кулу и какав и колики конак, то би се можда бар у неколико могло сазнати новим и стручним откопавањем и испитивањем око цркве темеља тих старих конака.
Претпоставља се да Илиње није био тако мали манастир, судећи по темељима цркве и по гробовима око њега. Вероватно да су у том тихом и лепом месту, немајући економије, монаси имали одличне могућности да поред молитве могу мирно и лепо у какавој кули безбедно преписивати књиге, и за себе, и за Благовештење, и за друге манастире. Јер, можда су се и ти благовештењски монаси преписивачи баш ту, у тој мирној природи Божјој, сем хучне Мораве, повлачили да преписују црквене књиге у илињској писарници, ако је то већ био њихов метох. Али, изгледа да како Турци тако и домаћи страни путописци помогоше да ми данас немамо готово ни једне рукописне књиге из тих настрадалих овчарских наших манастира, сем неких већ споменутих, нити знамо имена њихових преписивача

ул. М. Јокића 38, 15357 Клење,
тел. 015/270-919 и 064/22-00-270

Исаија Јокић, јеромонах

Манастир Каона, код Драгиња

Манастири су одувек били, и јесу, духовни центри, културна средишта и народна зборишта. У Србији постоји велики број таквих центара, светих цркава и манастира, који, вековима већ, зраче божанском светлошћу.

Један од таквих носилаца светлости је у Посавотамнави, манастир Каона. Настао је у 14-ом веку, а прва црква саграђена на овом месту датира из друге половине 11-ог века.
Народно предање каже да је ова светиња задужбина Иконије, сестре Милоша Обилића :
Две сестре Милошеве, Иконија и Вида, пратиле су брата на Косово. Кад су стигле до „Равне ливаде" (изнад садашње манастирске цркве), Иконија оде да донесе брату воде, и враћајући се, рече му : „О мој брате, што добра коња видех, још да је седло према њему". ( У народу се под добрим коњем подразумева место где би се могла црква саградити ).
„Благо имамо, сестро, одговори Милош, па му начини седло, а кад се ја вратим са Косова, помоћи ћу ти и ја."
Милош се није вратио. Иконија је саградила Каону, а Вида манастир у Видојевици.
У Првом српском устанку, манастир Каона је имао видног удела. Калуђери су учествовали у борбама, а манастирски конак је био претворен у болницу. С обзиром да је у цркви била смештена муниција за западно војиште, богослужење се обављало у једној соби конака, која је претворена у капелу и посвећена Успенију Пресвете Богородице.
О борби на Јеленчи 10-ог јануара 1806. године, прота Матеја Ненадовић је записао : „Карађорђе испод Цера дође близу Мишара, у Јеленчи око шљивика начини нешто шанчића од прошћа. Ујутру изађу и Шапчани с Мемедом Видајићем, нагло ударе на шанчић, но их храбро одбију тукући се вас дан и сав шанац оптекли, док пред вече неки калуђер из каонског манастира, Макарије са двадесет момака из шуме проспу пушке и повичу : Јуриш-јуриш, браћо ви одозго, побегоше Турци ! Тако се Турци поплаше и побегну Шапцу."
Садашња манастирска црква, посвећена Светом Архангелу Михаилу, подигнута је у византијском стилу, на темељима старе цркве 1892. године. Зидана је циглом на каменом темељу, у који су узидани сви споменици са монашког гробља које се налазило у манастирском кругу
Тако, на чудесан начин, у преплитању векова, на једној заравни усред шуме, у светињи каонској, и данас заједно присуствују служењу Богу Троједином.
Манастирски звоник удаљен је двадесетак метара од садашње цркве. Претпоставља се да су се до 1911. године, када је звоник подигнут, звона налазила у кубету цркве, изнад западних врата. Свакога јутра и вечери три звона различите величине, позивају богослужитеље на молитву и духовно узрастање у Господу.
У првом светском рату, црква је много страдала. Запаљена је црквена архива и протоколи и однета су два звона.
После Другог светског рата ( у коме је манастир био нека врста прихватилишта), црква је била у лошем стању, а законом о аграрној реформи одузето је 120 хектара манастирске земље.
Велика обнова ове светиње почела је постављањем оца Теофила за старешину манастира 1962. године. Овај велики духовник био је и вођа богомољачког покрета у епархији шабачко - ваљевској.
Најпре је подигнут нови конак, у чијем се саставу налази капела посвећена Успенију Пресвете Богородице. Радови су започети 1963. године, а освећење конака обавио је Његова Светост Патријарх Српски Герман на други дан Духова 1967. године.
С обзиром да се братство увећавало, а манастирске потребе бивале све веће, 1973. године започиње градња великог конака са трпезаријом. Овај конак је подигнут у року од две године и тиме су решени многи проблеми и монаха и народа.
С обзиром да је до 1977. године доста урађено на материјалној обнови и да су омогућени нормални услови за живот и рад, јеромонах Милутин је организовао веронауку у манастиру, где je неколико стотина деце добило је основе православне вере.
Од две малене речице које опасују манастир, 1982. године направљен је рибњак.
У ћутњи и сведочењу воде, чудесне творевине Божје, огледа се сваког јутра светиња каонска у својој ненаметљивој лепоти.
У жељи да сачува лепи обичај постављања крстова на раскршћима, манастирско братство обнавља дотрајали дрвени крст у центру Каоне 1983. Крст тежак око 150 килограма и дужи од једног и по метра, направљен је од мермер-праха и белог цемента. У њега је уграђен мали дрвени крст са Христовог гроба и још неколико светиња из Јерусалима. Постављен је на стуб дугачак четири метра, а освећење је обављено на Лазареву суботу. По освећењу у манастирској цркви ово свето знамење су на рукама носили младићииз Каоне, а испред њих су ишле девојчице са цвећем. Све време док се ходило са крстом на рукама, на путу дугом три километра, звонила су сва звона у манастиру.
Благословом епископа Лаврентија Каона је била домаћин главне и највеће прославе у Шабачко-ваљевској епархији поводом два миленијума од рођења Господа Исуса Христа. Добро припремљеном програму у режији Ненада Илића, уз присуство преко петнаест хиљада душа, приказан је спектакл игроказ: Витлајемска Ноћ.
По идеји тадашњег игумана, оца Милутина и вредне братије, а у знак сећања на ово вече саграђена је пећина- капела Рождества Христовог,којувећ сада на посебан начин доживљавају сви ходочасници.
У току топлих летњих дана, неретки манастирски гости време радо проводе у собрашици, коју је братство манастира пројектовало и подигло 1983. године. Велики округли сто, без предњег места, подсећа нас да смо сви заједно у истој борби и пре свега у љубави, једно у Христу Богу нашем.
Приликом постављања стубова собрашице, откривен је део старог зида из прошлих векова. Предвиђена су археолошка ископавања.
У подножју природног амфитеатра, налази се источник воде каонске, који је обновљен 1984. године и постављен ка истоку, уместо ка југу, како је до тада било. Посвећен је Источном Петку.
Анализом стручњака утврђено је да је ова вода, чија је температура увек 11 степени, једна од најквалитетнијих у Србији. Посебно је лековита за очи.
На зиду источника урађен је мозаик Господа Исуса Христа, Источника воде живе.
1984. године урађен је пројекат крстионице у ранохришћанском стилу, прве у Србији после седам векова, а по узору на крстионицу из Тебе Тесалијске. Радови су завршени следеће године, а свечано освећење извршила су три Епископа уз присуство великог броја свештеника, монаха и благочестивих хришћана.
Света тајна крштења обавља се потпуним погружењем у воду у крстоликом белом базену, што новокрштенима даје посебан осећај.

У Мровској, 1984. год., управа манастира је подигла малу цркву-капелу на сеоском гробљу. Посвећенаје Вазнесењу Христовом, јер цело село прославља овај празник.
Црква се види из готово сваке куће у Мровској, с обзир-ом да се налази на највећем узвишењу села
Нову цркву, у српско-византијском стилу, братство манастира гради у Белотићу посавотамнавском. Посвећена је Светом кнезу Лазару и свим косовским мученицима и новомученицима.
Крстионицу и обе цркве пројектовао је и радовима управљао професор Др. Предраг Ристић , инж. архитектуре, коме је додељен орден Светог Саве 1990. године, за доброчињење цркви српској, а на предлог управе манастира Каоне.
1992. године, 29-ог августа, прослављена су два јубилеја-шест векова манастира и стогодишњица садашње манастирске цркве.
Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле са два Архијереја, свештенством и свештеномонаштвом.
Тог дана уручено је око педесет грамата признања колективима и појединцима за несебичну помоћ у припреми прославе овог јубилеја, а Патријарх Павле је, на част и радост, даровао манастиру орден Светог Саве за његове заслуге кроз историју.
Од 1993. до 1995. године кроз манастир су прошле три генерације богослова првог разреда. Сва предавања су била редовна и добро организована. По завршетку прве године, ученици су настављали даље образовање у једној од наших богословија.
У свему овоме незабиолазна је улога доскорашњег игумана каонске светиње, а сада владике аустралијско-новозеландског, Милутина Кнежевића.
Чини част манастиру Каони што је њен старешина увршћен у сабор српских архијереја маја 2003. године. Хиротонисан је 20. јула, а 30. децембра исте године, уведен је у трон Епархије Аустралијско-новозеландске у манастиру св. Саве у Канбери од стране епископа банатског Никанора.
Вредно је помена да је отац Милутин дошао у манастир Каону 1963. године са својих 14 година и да је обављао значајне послове, како за манастир, тако исто и за епархију Шабачко-ваљевску. Први је почео са веронауком 1976. године. Био је архијерејски намесник посаво-тамнавски, Архијерејски заменик еп. Шабачко-ваљевски. Познат је као изванредан организатор и веома обдарен проповедник речи Божије. Био је први старешина манастира св. Николаја у Лелићу.

Ко год и кад год буде писао историјат каонске светиње, неће моћи мимоићи личност оца Милутина – како га памте житељи овога краја.
Манастир Каона данас доживљава свој највећи узлет, који прати благољепије-општа красота дома. У цркву је уведено подно грејање.
Наши најпознатији иконописци Драган Марунић и Никола Лубардић ђакон, завршили су велики и важан посао-фрескописање цркве.
Сав дуборез у цркви: иконостас, улазна врата, певнице, тронове и остало радио је јеромонах Доротеј, сабрат манастира каонског и Љубан Марић из Лелића..
У манастирској радионици израђују се свеће чистог воска, свих величина. Посебно су познате украсне славске свеће.
По потреби монаси раде ситоштампу.
Братство манастира каонског припрема про-јекат нове зграде, у којој ће бити смештене библиотека и ризница, и изложене иконе које су припадале иконос-тасу из 1766. године, богослужбене књиге ( од 1686. до 1855. године ) и други вредни сакрални експонати.
Овде се, као велика светиња, чува делић моштију Преподобне мајке Параскеве.
Жеља братства је да у трећи миленијум манастир уђе у пуном сјају, а најважнији задатак и даље је свакодневно служење Свете Литургије.
Наши преци подигли су ову светињу у славу Божју, а на спасење своје и својих потомака, нас, који се трудимо да манастир и даље светли кроз векове и буде путеводитељ народу овога краја и целом роду српском.

15226 Драгиње, тел. 015/565-100 и 015/565-186

Манастир Љубовија, код Љубовије

Манастир Љубовија се налази под брдом Немић, село Поднемић, Бела Вода. Подигао га је Карађорђе Ристановић приватник из Ирига, иначе родом из овог села. Прво је на темељима старе породичне куће подигао нову.
На гробовима родитеља, који се налазе на брдашцету изнад куће, заклео се да ће направити цркву. Цркву је подигао 2003. године, а затим конак 2005. године.
Српска Православна Црква свечано је примила и населила манастир у новембру 2005. године. Манастир слави славу другог дана Свете Тројице пошто манастир Читлук недалеко одатле слави први дан. Манастир је мушки.

Манастир Петковица (шабачка епархија), код Мачванског Прњавора

До манастра Петковице долази се магистралним путем Шабац-Лозница. На 35 км. код места Рибари скренете лево, до окретнице аутобуса, око 4 км. Па десно, узбрдо до манастира.
Није познат датум као ни ктитор, али по предању манастир је задужбина светог краља Драгутина из 13-ог века. Црква је посвећена Светој Петки чији се делић мошти чува у манастирској цркви. Први записи о манастиру потичу из 1561.год. Страдао је за време Првог српског устанка. Данасњи храм подигнут је 1887. Ктитор храма је Јосиф Кутуровић из Шапца. Иконостас је урадио Никола Марковић из Пожаревца. У манастиру се налази и света чудотворна лоза која расте из темеља храма и која лечи стерилитет код жена. Испод манастира налази се извор, за чију се воду каже да је лековита. У самој цркви се налази и урамљена, руком радјена посвета, дар Краљице Натаље из 1892.год. Манастир је женски и активан је.

Манастир Радовашница, код Поцерског Добрића

Први писани помен манастира је турски попис из 1548. године, док се у нашим изворима индиректно помиње 1541.дине. Свакако, манастир је саграђен пре доласка Турака и задужбина је неког нижег племића.
М. С. Милојевић у књизи НАШИ МАНАСТИРИ И КАЛУЂЕРСТВО, објављене  1881. год.  , под бр. 182. наводи:
''Манастир Радовашница, у истом округу и епархији као и горњи, — храм св. Арханђела Михаила, — задужбина из доба Неманића, — обновљен 1799. год. а по причању из доба цара Лазара ''.
У турским пописима из 1600. и 1624. године, налазимо и друго име овог манастира - Косаник. Име је можда везано за стари Косанин град, чије рушевине се налазе на врху Цера.
У старим записима се манастир назива и Храм Светог архангела Михаила, или Михаила и Гаврила, на реци Радованшчици или Радовантици.
Манастир се налази  испод планине Цер, на месту окрузеном столетним стаблима храстове, букове и липове суме, у селу Радовашница. Храм Светих архангела Михаила и Гаврила помиње се у најстаријим записима са реке Радоваснице.  Сматра се да је манастир задузбина краља Драгутина Немањица, којије владао од 1282. до 1316. године.
Манастир на Церу је пре турског времена заузимао видно место. Био је саградјен у рашком стилу од ломљеног камена, покривен шиндром.
 
У близини порушеног средњевековног храма, на месту где се некад налазила црква капелица посвећена Покрову пресвете Вогородице, 1988. године изградјена је и освештана садашња црква.
 
Сацуван је извор пијаце воде цију благодет називају светом. Саградјен је манастирски конак и економске зграде сто је део послова на обнављању древног манастира.
 
У остацима порушене светиње приликом ископавања пронадјен је, у другом темељу припрате, камен у виду надгробне плоче. Манастирско братство и верници сматрају да су под каменом кости - мочти непознатог богоугодника, чија је воља многима помогла да надју исцељење. 
 
Медју сачуваним документима је и минеј из 1550. године, у којем је дјак Растко написао: „Ако се неко дрзне наведен дјаволом отети ову књигу од овог светог храма да је проклет од господа Бога и његове пресвете матере и свих светих, амин".
 
Када је 1860. године путописац Феликс Каниц обилазио шумовите пределе Поцерине, гледајући са високе осматрачнице са северне стране Цера, у своју бележницу записао је и ово: ‘’У подножју Цера, у једном шумовитом кланцу, свио се прастари, 1799. године обновљени манастир Радовашница, са црквом Арханђела Михаила’’. Даље описује да у том манастиру живе један калудјер и један свештеник који ‘’одговарају потребама истоименог и још четири друга села’’, да манастир располаже годишњим приходом од 1.300 динара, да има 131 хектар оранице, шуме, ливаде, и тако редом...
 
‘’Манастир је делио судбину становника овог краја, рушен, паљен и обнављан, дочекао је и овај век, када је у току вероватно највећа обнова, која укључује и реконструкцију цркве из XИВ века, од које сада постоје само разрушени темељи.

Прича се да су у време Турака монаси манастира Радовашница имали посебне привилегије, које су вешто користили тако што су основали друге манастире и школу у којој су преписиване богослужбене књиге, а код њих су врло често боравиле избеглице из других манастира. (Тако се у манастир Радовашница, 1686. године склонило братство манастира Хопово,носећи са собом мошти светог великомученика Теодора Тирона.) За узврат, монаси су се обавезали да у планини око манастира брину о соколовим гнездима, да сакупљају младе соколове и дају их Турцима, који су их обучавали за лов, а од перја правили ордење.
 
Међу Србима који су под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића прешли Саву, налазило се и братство манастира Радовашница. Понели су са собом књиге и другу вредну имовину, а боравили су у манастиру Бешеново. По повратку, затекли су попаљени и опљачкани манастир, који су постепено обнављали, да би црква била живописана 1799. године. За време Првог српског устанка у манастиру је била смештена болница. А године1854, у манастирском воћњаку, основана је прва школа, која је радила скоро двадесет година.
 
У току Првог светског рата манастир се нашао у центру ратних збивања. Борбе су вођене, не само на подручју парохије, него и око самог манастира, који није много оштећен, али су однета оба манастирска звона. По завршетку рата у порти манастира, мештани су подигли два споменика у знак сећања на своје изгинуле сународнике, а 1925. манастир је од својих верника добио на поклон ново звоно. Друго, велико звоно подарио је манастиру краљ Александар. Потом је 1938. године саградјен нови, велики конак.

Тек што је манастир почео да живи уобичајеним животом, дошао је Други светски рат и све оно што је носио са собом. Због отпора који је пружан у том крају, немачки генерал Хингхоф упутио је у октобру 1941. године према Церу јаку казнену експедицију. Сва манастирска имовина је опљачкана, а потом је запаљен манастирски конак и све остале зграде. Минирана је и до темеља срушена манастирска црква.

Следећа обнова почела је тако што је саградјена мала капела, звонара и зграда за становање... И тако, годинама манастир Радовашница добија своје ново обличје. Године 1988. на месту некадашње капеле, изграђена је црква Покрова Пресвете Богородице. Испод њених темеља очуван је и уредјен извор благодатне свете воде, који народ веома поштује због његових благоделних својстава.

Манастир Радовашница има пет својих великих светиња: честице моштију светог Николе и светог великомученика Георгија, поклон руске цркве из Беча. У малом реликвијару налази се део ребра Божјег угодника Теодора Тирона, који су донели као поклон чланови братства манастира Хопово, 1965. године и обновили пријатељство ова два манастира. Четврта светиња су честице моштију превлачких великомученика, који се налазе у олтару манастирске цркве (70 монаха отрованих 1441. године, на дан своје славе). Пета светиња, копија иконе Тројеручице, поклон је манастира Хиландара.’’ (Делови текста са сајта СПЦ Алтена)
До манастира се долази из два правца са пута Шабац – Лозница. Од Шапца је удаљен 23 км. а преко села Липолист које је на половини пута измедју Шапца и Прњавора ближи сте Лозници

Манастир Соко, код Љубовије

Цркве су у најстарије време подизане на гробовима мученика. То нам је препоручио и свети апостол Јован Богослов, када каже: "Видјех под олтаром душе побијених за ријеч Божију и за свједочанство које имаху" (Откров. 6, 9). Можда је зато за цркву најповољније место град Соко, где је мучено, малтретирано, убијано и продавано српско робље у време када су у овим крајевима владали Турци, од 1521. до 1862. године, када је град предат Србима.

Град је срушен, али мучилиште је остало и ту, на гробовима мученика, на земљи натопљеној српском крвљу, епископ Шабачко-ваљевски Господин Лаврентије гради цркву, себи задужбину.

По примеру наших побожних владара, патријарха, архиепископа, епископа и других ктитора, а одмах по доласку за епископа Шабачко-ваљевске епархије, епископ Лаврентије отпочео је градити манастир. Посветио га је светом Николају, архиепископу Мирликијском, који се у овом крају доста слави, али и епископу Николају Велимировићу, кога народ већ сматра светитељем, иако он од цркве још није канонизован. Манастир ће се градити и његовом заслугом. Наиме, епископ Лаврентије је у четрнаест томова штампао дела епископа Николаја, а приход од књига је наменио градњи будућег манастира.

Још пре доласка за шабачког епископа, Лаврентије је имао визију будућег манастира. У честитки "Гласу Цркве", поводом петогодишњице његовог обнављања, он каже да нешто у Епархији треба подићи у спомен на епископа Николаја. То је желео и пре доласка у Шабац: "Ово ће бити највећи аманет мој, моје животно дело као епископа Шабачко-ваљевског".

Све док су у Соколу били Турци, није постојала могућност да се у близини сагради црква. И садашња црква у Грачаници, на чијој је територији град Соко, саграђена је 1903. године. Посебну заслугу за градњу цркве имају свештеник Драгољуб Поповић и Радисав Ранковић, бивши председник општине. Црквени одбор који је градио цркву сачињавали су: Аксо Живановић, бивши народни посланик, Милан и Тешо Симићи, Радо и Васо Марковићи, Милан С. Полић, Совро Миловановић, Панта Живановић, Светозар Г. Полић, Крста и Драго Марковићи, Марко Тадић, Милутин Јовановић, Ђока Тадић, Боја Полић, сви из Постења, Из Грачанице у Одбору су били: Сава Спасојевић, Самуило Милутиновић, Јанко Нешковић, Раде Цветковић, Живан Крсмановић, Милан Андрић, Михаило Степановић, Срећко и Лазар Николићи, Марко Степановић, Јеврем Спасојевић и Лука Милошевић. Највећи приложник је Тома Којић из Узовнице.

Црква је дуга петнаест, а широка осам метара. Грађена је у облику крста, са кубетом изведеним из кровне конструкције. Посвећена је Вазнесењу Господњем.

По предању, на месту садашње налазила се некада стара црква. Предање каже да је то био манастир Рача, који су Турци срушили, али су калуђери сачували књиге и друге црквене ствари, однели их и основали нови манастир на месту где се Рача и сада налази. Ово предање је нашло одраза и потврду у народној песми "Милош у Латинима", где се каже:

Да видите Рачу манастира,
Крај Сокола украј воде Дрине
Задужбину Краља Драгутина,
Да видите, па да се дивите.

Епископ Лаврентије је, најпре, 1993-94. године, уз помоћ војске, урадио пут до манастира. Исте године саграђена је звонара од дрвета и отпочела градња цркве. Црква има облик крста. Покривена је шиндром. Иконостас је радила Крстана Тасић уз материјалну помоћ и подршку Хорст Вробела из Гихорна у Саксонији. Овај Немац је власник Музеја ветрењача и воденица. На једном острву саградио је цркву–брвнару, копију руске цркве у Суздаљу, коју је осветио 24. новембра 1995. године руски патријарх Алексије.

Поред цркве, епископ Лаврентије је саградио конак од двадесет соба, са три двособна стана и трпезаријом. Изградио је рибњак, воденицу и чесму и у њих довео чисту изворску, планинску воду.

У плану је да се сагради један конак, ван манастирског дворишта, за цивиле, затим библиотека, музеј, атеље за сликаре, књижевнике и музичке ствараоце, као и да се продужи пут до Крупња. У манастиру живи православна Немица Сибила Лер.

Манастир Троноша, код Лознице

Манастир Троноша је био православни мушки манастир, сада је православни женски манастир који се налази код Тршића у селу Коренита, област Јадар, општина Лозница, епархија шабачка Српске православне цркве.

У Троношком летопису из 1791. као ктитор манастира спомиње се краљица Каталина Немањић, жена краља Драгутина. Сматра се да је манастир настао између 1276. и 1282. године. Страдао је од Турака крајем 15. века када је црква срушена до темеља. Манастир је обновљен је у 16. веку, црква посвећена Ваведењу Богородице подигнута је 1559. године.

Игуман Јован опремио је у манстиру преписивачку радионицу где су 1571. и 1581. године преписиване богослужбене књиге за Троношу и суседне манастире. Троношки игуман Михаило боравио је 1625. године у Русији, у периоду од 16. до 18. века руски Синод је помагао овом манастиру. Оловни покривач са манастирске цркве насилно је скинут крајем 17. века.

За време Кочине крајине, игуман манастира архимандрит Стефан Јовановић[1] био је на челу борбе. Вук Стефановић Караџић је учио школу у овом манастиру 1797. године. За време Првог и Другог српског устанка Троноша је место договора устаничких вођа, због чега доживљава нова разарања. У Првом светском рату у манастиру је била импровизована болница за негу рањеника. Последње разарање Троноше било је на почетку Другог светског рата. Уз велико оштећење објеката, тада су уништени вредни рукописи и предмети манастирске ризнице. После Другог светског рата црква је обнављана 1964. и 1987. године током прослава 100 година од смрти и 200 година од рођења Вука Караџића.

Манастирска црква у Троноши је подигнута као једнобродна грађевина рашког градитељског стила. 1987. изграђен је спомен-конак. Иконостас цркве дело је Николе Јанковића из 1834. године. Овај живописац из 19. века је на иконостасу насликао све иконе осим две које су урађене 1866. године. Манастир је по завршетку живописа и иконостаса освећен 1834. године. Тог дана је уведен обичај да се сваке године на Велики четвртак прилажу две свеће дуге 2m и пречника 20cm, њих прилажу мештани околних села и називају се ратарске свеће.

Испред манастира налази се чесма коју су по легенди саградили Југ Богдан и девет браће Југовића пред полазак у Косовски бој. Ову чесму обновио је архимандрит Методије и трговац из Лешнице Младен Исаковић 1894. године. Почетком Другог светског рата старешина манастира је био јеромонах Георгије Бојић који је учествовао у Бици за Лозницу 1941.

Последње обнављање капеле, уз коју је чесма, извршили су епископ шабачко-ваљевски Јован и игуман манастира Троноше Антоније Ђурђевић. Капела је посвећена светом Пантелејмону. Са спољашње стране капеле, изнад цеви за воду, изграђена је слика мозаик девет Југовића са Југ-Богданом у средини, сви на коњима пред полазак у бој на Косово.