Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 15 16 18
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Благодети Србије ~ Манастири Српске Православне Цркве  (Pročitano 211890 puta)
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 0.3.154.9
mob
Nokia 
Живот уз свјетлост петролејке манастира Увац
Datum: 31.08.2009 13:00
Autor: Радоје Тасић



До манастира Увац, задужбине Немањића, стиже се пјешице од истоименог насеља "за три сата хода", познатим кањоном ријеке усјеченим у литице црног камена из кога расту закржљали борови самотњаци.


Пјешачки пут вијуга кроз царство камења и змија а слику пејзажа употпуњује понека напуштена пастирска колиба на бреговима, скоро зарасле ливаде а поред пута стабла шљива yенарика и ораха коштуњаваца.
Кад се, са ливаде Бостаниште око, након крша привикне на питому омању долину, пукне поглед на здање манастира Пресвете Богородице, или Увац.

Легенда говори да је манастир подигао велики жупан Стефан Немања својој сестри Јањи да се ту замонаши али кад је са обронака Златибора кршевитим стазама стигла у светињу и видјела гдје су је браћа заточила данима је лелекала и клела да су околна брда одјекивала. И данас се, кажу, уочи великих православних празника чује њен лелек.

То каже легенда. A најстарији писани трагови су из 1622. године, у њему је као монах био и каснији митрополит темишварски Јосиф који је познат и по томе што да је био заслужан за скривање ризнице од турских освајача  у манастиру Прибојска Бања.
Монах Христифор Димитријевић, "слуга овог манастира" касније је постао бечки владика што говори да је светиња вијековима била значајно мјесто српске духовности и писмености.
Манастир Увац је више пута паљен и обнављан а посљедње рушење забиљежено је 1694. године од када је скоро пао у заборав.

Народни музеј у Ужицу је четири године радио на пројекту обнове манастира чије су зидине биле затрпане а он зарастао у шибље. Пословима је руководио тадашњи директор Музеја историчар умјетности Драгиша Милосављевић а након његове обнове и конзерваторских радова освештан је на Малу Госпојину, након 300 година од рушења, 21. септембра 1998. године - каже монах Урош.
У манастирској порти царује тишина коју ремети једино шум ријеке Увац. Шапуће и лишће младе лозе поред зида манастирског, оне која је израсла из пања старог стотинама година и пречника од једног метра. Пањ је из времена кад су Немањићи саградили цркву.

Као и око свих великих и значајних грађевина народ је и о овој вијековима испредао легенде. Једна од њих каже да турски војници  нису никако могли да сруше зидине манастирске јер би онај  који је то радио чудом страдао па су натјерали фамилију Токовић да сруши крст и куполу. Урађено је како је наређено али је ту лозу стигло проклетство и нису јој се рађала мушка дјеца.

У близини манастирског здања још постоји запуштено село Стубло са нахереним дрвеним кућицама фамилија Живковић, Лазаревић, Бакића и Љубојевића.
Монах Урош каже да на служби божијој недјељом и православним празницима "буде по петнаестак душа" а бројни су они који пјешице, као поклоници, посебно љети долазе до ове светиње.

Многи од њих, са ранцом на леђима, прођу и поред воденице Спиридона Дидановића, која се налази на сувом, у камењару, као са Марса.
- Та воденица меље жито само кад прољетне воде надођу и набуја поток а понекад и у јесен. И манастирско жито се ту мљело - објашњава монах Урош.

Старјешина манастира Увац али и од њега удаљеног пет километара манастира Дубраве је игуман Данило.
Овај, као и Увац затрпани манастир, постао је познат по томе што су у вјешто изграђеној скривници, у зидинама срушене цркве археолози краљевачког Завода за заштиту културе открили 260 млетачких златника.
Занимљива је прича како је откривен православни манастир Дубрава и како су пронађени златници.
Монаху Данилу у испосници Светог Саве манастира Студеница у сну се јавио покојни патријарх Герман и рекао му да дође до Дубраве, да пронађе затрпани манастир са фрескама и огромним благом.

Испосник је дошао до мјеста гдје је било манастирско здање, саградио колибицу и годинама се молио Богу да му помогне да из пепела никне манастир.
- Дошао сам овдје са кандилом и тамјаном, окадио мјесто гдје се налазио манастир и доживио чудну предосјећање. Знао сам да ће овдје, уз помоћ свевишњег и  српских добротвора поново нићи манастир - рекао је тада Данило. 

Добротвори су се заиста јавили, а кад су откривени златници стари монах је, само испосницима својственом мирноћом рекао:
"Ето, видите, сад с Божјом помоћу можемо обновити цркву".   
До обновљеног манастира Дубраве данас се стиже макадамским путем.

У манастиру Увац још нема електричне енергије. Монах Урош у њему живи уз свјетлост петролејке као што су његови претходници вијековима живјели. Ових дана иноватор Петар Лаловић из Штрбаца инсталисаће на потоку електричну  турбину од 10 киловата. Многи ходочасници који походе овај манастир причају да су, док су се у њему молили Богу, доживјели осјећај чудесне грмљавине. 

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 0.3.154.9
mob
Nokia 
Традиција
Манастир Жупа Никшићка

 

Тридесетак монахиња, уз молитве и богослужење, израђује ручне и машинске везове, иконописе, дуборезе, грнчарију...

На левој обали Грачанице, у живописној Никшићкој жупи, налази се манастир Светог апостола и евангелисте Луке. Смештен је између села Југовића и Ливеровића. По народном предању, далеке 1235. године подигла га је кћерка Стефана Првовенчаног. Од тада па све до данас, манастир Жупа Никшићка је духовни центар читавог овог краја. Грађен, рушен, па поново грађен, успео је да одоли свим недаћама које су га пратиле кроз историју.

Првобитно се манастир налазио на десној обали Грачанице, испод брда Градине; на том месту је био све негде до Косовског боја.
– Велика стена која се налазила изнад самог манастира, после једног земљотреса, одвалила се, пала на манастир и порушила га. У судбини манастира народ је предосећао и своју несрећу. И заиста, није много времена прошло, а пропало је српско царство на Косову – причају монахиње.
За време деспота Стефана Високог, људи из овог краја решили су да обнове манастир. Из пепела га је, заједно са народом, подигао Раде Неимар.
И касније је манастир пролазио кроз бурна времена. Скрнавиле су га и палиле многе војске, долазили и одлазили властодршци, одузимали манастиру оно што је његово. После Другог светског рата, манастирски конак био је преуређен у мотел, али су монаси и то се издржали.
Рај за очи, спокој за душу

Чују се црквена звона. Разлеже се у свитање њихов резак звук далеко низ никшићку долину. Гаврила, Теофила, Евдокија, Анфилохија, Ксенија, Теодора и остале монахиње лагано крећу ка храму на богослужење. У рукама бројанице, на лицима блажени мир, у сваком покрету и погледу скромност.
Минулог лета било је десет година откако је овај манастир поново оживео и постао место где се радо долази. Својим радом и гостопримством, монахиње су учиниле да се посета богомољи дуго памти. Онај ко једном дође овде, сигурно ће доћи поново. Путник намерник остаће задивљен пред иконама, везеним пешкирима, ешарпама, бројаницама, посудама од глине и још многим детаљима које ове монахиње израђују. Свака радионица је права ризница, сваки комад грнчарије или тканине израђен је са посебном пажњом, уз молитву.

– У манастиру је више радионица. Бавимо се уникатним везом, иконописом, шивењем, израдом кутијица за тамјан и кандила и других предмета од керамике, на које смо посебно поносне... Много тих, да кажем заната, научиле смо овде у манастиру, и сада готово да нема сестре која не ради бар у једној радионици – објашњава монахиња Теодора.
Сестринство манастира има око тридесет монахиња, међу којима су неке, пре доласка, биле професорке, лекарке, новинарке. Сада, захваљујући својим вештим рукама, постале су прави мајстори са бојама, иглом и на разбоју.
– Све што израдимо, то и продамо и, заправо, од тога манастир живи. Своје рукораде највише продајемо у манастиру Острог, мада је последњих година све већи број посетилаца из земље и иностранства и овде, и они се интересују за наше производе. Преко лета их је највише. Радује нас што је све више оних који долазе да напоје своју душу и да погледају оно што ми радимо. Сваки гост нам је добродошао – каже сестра Анфилохија.

Човек снује, а Бог одлучује
Немојте се зачудити ако видите монахињу која коси траву или орезује воћке. У манастирском комплексу налази се и нешто имања, тако да се сестре марљиво баве и пољопривредом. На јабучару, који је код самих манастирских капија, могу им позавидети и врсни воћари.
– Обучене смо да све радимо, од оних, како се то каже „финих” послова, па до грубих, физичких. Имамо много идеја и планова, предстоји нам још доста рада – говори монахиња Гаврила.
Од када је манастир, пре десетак година, поново оживео, урађено је много захваљујући, како сестре истичу, помоћи и других манастира и доброчестивих људи. Ипак, недостаје још ствари, мало је келија и соба за госте.

– Све госте желимо да дочекамо на прави начин, да им пружимо праву хришћанску добродошлицу. Дођу људи са далеког пута, али често нема места да сви остану и преноће. Надамо се да ће доћи, уз божју помоћ, дан када ће овде бити довољно простора и за радионице и за госте, али видећемо. Знате како се каже: човек снује, а Бог одлучује – кажу нам сестре, а то схватамо као прави тренутак за крај прве новинарске посете од обнављања манастира.
Настављамо пут ка Србији, а монахиње остају да у Жупи Никшићкој на, како кажу, ветрометини и раскршћу две цивилизације, чувају православну веру, раде прелепе рукотворине и моле се за спасење рода свога.
-------------------------------------
Гроб новомученика
У манастирској потри сахрањен је и новомученик свети Гаврило. Страдао је на Благовести 1942. године. После литургије, изведен је из цркве, мучен и испитиван у партизанском штабу, а затим жив бачен у Драговољовића јаму, где је у мукама предао своју душу Богу. Крај његовог гроба, причају у манастиру, десила су се многа исцељења.
-----------------------------------
Црквени дечји хор
Захваљујући ангажованости сестринства овог манастира, пре неколико година основан је дечји црквени хор Светог апостола Луке. Добитник је бројних награда на фестивалима у земљи и у иностранству.

Текст и снимци Драгана Милошевић

Текст и слике преузети са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 0.3.154.9
mob
Nokia 
Традиција
Свети камен из Стубла

У капелици уз цркву манастира Св. Петке у којој се чувају јастучница и покров ове светитељке, налази се и стуб за који многи верују да је чудотворан

Ако сте у близини Врњачке Бање, Трстеника или Краљева, осим манастира Жиче и Љубостиње, свакако посетите и онај посвећен св. Петки у селу Стублу. У овом селу 11 километара удаљеном од Бање, на падини обронка Гледићких планина, бели се, као коцка шећера, црква посвећена овој светитељки.

      

Манастир у Стублу је по много чему посебан. Осим прелепих фресака којима је иконописана црква, а чији је аутор протосинђел Стефан Ђорђевић, у манастиру се сваког петка у 17 часова служи молебан, а потом верници пролазе испод раширеног покрова светитељке, добијеног из града Јашија.
У Стублу се осмог августа слави и света Петка Римљанка, која је живела између 1. и 2. века, а коју народ назива и Трнова, јер се верује да већ од прве половине августа лето почиње да „трне“, тј. полако да нестаје, и на тај дан се одржава традиционални народни сабор. На Дан св. Петке 27. октoбра сабора нема, али се свечано обележава.

С олтара древне цркве
Уз манастирску цркву се налази и Капела светог камена, у којој се чува део олтара о којем постоји занимљива прича. Претпоставља се да је „свети камен” олтарски део неке древне црквице – вероватно од трошног материјала, јер ни у темељима нису сачувани њени трагови, од које је једино он остао. Годинама је био непокривен, изложен свим ћудима времена. Почетком прошлог века са њега је нетрагом нестала и хоризонтална плоча која се ту налазила, па отад подсећа на четвороугаони стуб укопан у земљу.

Власник ливаде на којој се налазио био је извесни Арсеније, ожењен 1875. удовицом Руменом, која је имала сина Тихомира Милосављевића. Народ се одвајкада уз молитве окупљао око тог камена, што власнику ливаде није било по вољи, па га је једног дана извадио и бацио у поток. Кад се вратио кући, затекао је пасторка тешко болесног. Покајао се и вратио камен на старо место, а младић је одмах оздравио.

Потом су обојица 1906. године подигла на ливади црквицу дашчару. Ливаду је, заједно са црквицом, после Арсенијеве смрти 1930. наследио Тихомир а од њега је 1965. године купио Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, који је желео да на том месту подигне нову, већу цркву и манастир, тежећи и сам монашком животу. Камен темељац је положен 1972. године. У пролеће 1975, кад је била скоро завршена, стигла је наредба да братство напусти манастир. Сви су отишли на разне стране, остао је само Стојан, сада већ монах Сава, који је продао своје две краве и од тог новца набавио камен и песак, да би подасуо пут од аутобуске станице ка ливади, у дужини од 300 метара. На Дан свете Петке 1978. владика Стефан је свечано освештао цркву и дао благослов.

Од дашчаре до капеле
Црквица од дасака је, нажалост, изгорела у пожару 1986. године, па је камен опет остао на отвореном, све до 1988, кад је Драгиша Гојковић подигао о свом трошку данашњу капелу. Повод је био чудесно спасење на његовом имању на Косову, где га је од сигурне смрти спасла „жена у црном“ у којој је, по његовом уверењу, препознао лик свете Петке.
Преселивши се у Врњачку Бању где је купио кућу, Драгиша је чуо за пожар у Стублу, појавио се у манастиру, испричао братству причу о чуду које му се десило и предложио да плати и материјал и раднике, како би се подигла капелица посвећена светитељки која му је помогла. Ту је смештен и камен који је отад на сигурном, под кровом осмоугаоне куполе црквице назване Капела светог камена. У капели се не врше богослужења – место је искључиво поклоничко. Камен посећују многи који уз веру и молитве очекују да Бог преко њега чудотвори.
------------------------------------------------
Покров свете Петке
Као што је познато, тело свете Петке почива у румунском граду Јашију. Велики углед који света Петка ужива у православном свету подстиче народ на поклоничка путовања. Са једног од таквих, манастиру из Стубла су тамошњи монаси, чувари кивота свете Петке, 1998. поклонили најпре јастучницу на којој је почивала глава светитељке, а следеће године и покров.

Пренето са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Pocetnik

"Kad se hleb pojede, i društvo se raziđe." M.S.

Zodijak Capricorn
Pol Muškarac
Poruke 7
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.5.7
mob
Motorola 
« Poslednja izmena: 19. Jan 2010, 12:33:56 od mrgudina »
IP sačuvana
social share
Nikad se mržnja ne uklanja mržnjom. Samo blagost briše svaku mržnju.To je zakon večan i
nepromjenjiv. - Buda
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Pocetnik

"Kad se hleb pojede, i društvo se raziđe." M.S.

Zodijak Capricorn
Pol Muškarac
Poruke 7
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.5.7
mob
Motorola 
Manastir Ozren


Manastir Ozren se nalazi 7 kilometara južno od Petrova, u prelijepom planinskom okruženju kroz koje protiče rijeka Usora (na planini Ozren između rijeka Bosne, Spreče i Krivaje-prim.mrgudina).      Manastir je posvećen Svetom ocu Nikolaju, a samo ime je dobio po istoimenoj planini na kojoj se nalazi.     

Datiranje manastira Ozren, kao i ostalih manastira u sjeveroistočnoj Bosni, krije se negdje u sjenkama daleke prošlosti.      Prvi pisani pomen Ozrena je natpis uklesan iznad vrata, gdje se spominje 1587.      godina, kadaje otac Jakov patosao hram.      U narodu ovog kraja vlada vjerovanje da je manastir Ozren kao i ostali manastiri zadužbina slavne loze Nemanjića.      Da narodno predanje ima osnova potkrepljeno je i narodnom poezijom gdje se nabrajaju zadužbine velikog župana Stefana Nemanje a po riječima Svetog Save:


"Nije babo raskovao blago

na nacake i na buzdovane,

ni dobrije konjgša naratove

već je babo poharčio blago

sve gradeći mnoge zadužbine.      "

"Raču crkvu ukraj vode Drine,

IPapraću blizu Borogova,

I Vozuću kraj vode Krivaje,

Ozren crkeu nasred Bosne slavne,

I Gomelju na granici suvoj,

Moštanici u Krajini ljutoj.     .     .     "(Kašić, 1982.      str.     54).     



Stariji istoričari smatraju da je manastir Ozren zadužbina kralja Dragutina, što donekle ima oslonac u istorijskoj činjenici jer je kralj Dragutin zaista u periodu 1284-1316.      godine upravljao teritorijom na kojoj se manastir i nalazi.     

Kada je kralj Stefan Dragutin 1284.      godine primio naupravu sjeveroistočnu Bosnu, kao zet i vazal mađarskog kralja, zatekaoje ovdje trojaku vjersku situaciju.      Kao zet rimokatoličkog dvora u duhu Nemanjićke politike, Stefan Dragutin nije dirao u rimokatoličku crkvu gdje je ona imala dugu tradiciju.      On je u ovoj oblasti Usora i Soli težio da iskorijeni trećujeretičku tzv.      "crkvu bosansku" koja se krajem HP vijeka pojavljuje kao utočište mnogih jeretika koji su pobjegli iz pravoslavnih i rimokatoličkih zemalja.      Arhiepiskop Danilo u "Životima kraljeva i arhiepiskopa srpskih" opisuje kako je kralj Dragutin mnoge jeretike obratio u hrišćansku vjeru i prisajedinio ih svetoj sabornoj i apostolskoj crkvi.      Koliko je u to vrijeme podignuto crkava i manastira svjedoči i činjenica da je ovaj dio Dragutinove države imao i zasebnog episkopa "bosanskog".     

Prema "Tronoškom rodoslovu"'u komeje zabilježeno predanje o zadužbinama kralja Dragutina ne spominje se manastir Ozren, nego manastiri Rača, Lovnica i Papraća.     

Ipak prema podacima Ilariona Ruvarca (1878.     ) smatra se da su svi ovi manastiri mogli biti podignuti i prije turske uprave.      Manastir Tavnu i završetak Papraće svojim graditeljstvom ostvarili su sinovi kralja Dragutina.      Prema pisanim istorijskim izvodima zaključuje se da manastir Ozren svoj procvat doživljava upravo u drugoj polovini XVI i početkom XVII vijeka.      Graditeljske odlike ozrenske crkve, naročito arhitektonska dekoracija, govore o nastanku građevine u periodu posle 1557.      godine što potvrđuje podatak o procvatu u periodu XVI i XVII vijeka.     

S punom sigurnošću se ne može konstatovati da li je sadašnjoj crkvi Svetog oca Nikole prethodila neka starija, možda Dragutinova zadužbina.     

Da li je taj period bio preporod u istoriji Ozrena ili obnova dva i po vijeka starijeg manastira ostaće pitanje na koje se odgovor može naći samo detaljnijim arheološkim istraživanjem.      Arhitekturu ozrenske crkve karakteriše srpsko crkveno graditeljstvo XVI vijeka.      U to vrijeme vladala je uredba turske vlasti gdje je dozvoljena obnova hrišćanskih bogomolja samo tamo gdje su one postojale prije turske okupacije.      Po toj uredbi, sve novosagrađene crkve trebalo je porušiti, sveštenstvo strogo kazniti, a kadije u čijem se kadiluku podigne crkva ili znamenje krsta, odmah svrgnuti sa vlasti.     

Te odredbe su neposredno uticale na pravoslavnu crkvenu arhitekturu, pa se i natpis uklesan iznad vrata manastira Ozren smatra za potvrdu da je otac Jakov postavio patos na obnovljenoj, oštećenoj ili uništenoj manastirekoj crkvi.     

O tome da je na planini Ozren već 1557.      godine postojao manastir, svjedoči podatak da se otac Jakov te ili sljedeće godine zamonašio, te kao iguman Joakim postao starješina manastira.      Pojedina sela u okolini Ozrena (između Grapske i Gračanice) nose naziv Prnjavor, pa se pretpostavlja da su ona bila manastirska imanja.      Monah Timotej u svom zapisu u "panegiriku" 1589.      godine u Ozrenu spominje igumana Joakima.     

Sljedeće godine taj isti monahje pisao u Ozrenu minej, a tri godine kasnije (1592) jedan "Metafrast", u vrijeme igumana Joakima, gdje se potpisivao kao jerođakon.     

Postoji vjerovanje da je monah Timotej bio gluv i da se Božijom milošću izliječio od gluvoće.      To napominje u svom zapisu iz 1592.      godine, gdje kaže da je: ".     .     .     dvanaest godina bio gluv i da muje u ušima lupalo kao da čuje gromove i strašna ratna oružja.     "

Budući daje postao jerođakon, a kasnije jeromonah, ovo se potvrđuje, jer daje ostao gluv ne bi bio sposoban za vršenje svetih bogosluženja.     

Prema manastirskim podacima, ozrenska crkvaje živopisana između 1605.      i 1606.      godine, o čemu govori natpis u kojem se navode imena igumana Joakima i sedam jeromonaha.     

Ktitor freskopisa upravo je bio iguman Joakim što se potvrđuje na jednoj fresci koja ga prikazuje sa svitkom koji predaje Svetom ocu Nikolaju, patronu hrama.      Tehnologija živopisa koja je analizirana pri utvrđivanju datiranja svete crkve upravo govori da fresko-elikarstvo nije oslikao isti majstor što potvrđuju razlike u kvalitetu između gornjih i donjih dijelova naosa.      Smatra se da su godine 1605.      i 1606.      vezane za Apesko-slikaostvo oca Stoahinje.      a da živopis u zoni sokla datira iz ranijeg perioda, gdje se zapaža kvalitetnija malterska podloga i gdje je više pažnje posvećeno tehnologiji tradicionalnog vizantijskog freskopisa.      Tokom 1608.      i 1609.      godina freskamaje ukrašena i priprata ozrenske crkve.      a za majstora se smatra isti onaj koji je oslikao crkvu manatria Žitomislića.     

O razlikama u kvalitetu živopisa, kao i predanju o Dragutinom ktitorstvu, moguće je još uvjek govoriti samo rječnikom pretpostavki, te i samo datiranje Ozrena, do nekih pouzdanijih otkrića, ostaje otvoreno pitanje.     

Burna istorijska dešavanja ovog kraja nisu zaobišla ni manastir Ozren.      Naime, tokom 17.      vijeka, u ovom manastiru bilo je brojno monaštvo, a samo manastrisko imanje bilo je ogromno, sa dosta stoke i vinograda.      Austrijsko-turski rat 1690.      godine primoraoje ozrenske monahe da napuste manastir.      Dvadeset monaha koji su ostali, zločestivi Turci su posjekli pred samom svetom crkvom.     

Tokom XVIII vijeka manastir je zapustio i o njemu se brinulo vrijedno i pobožno stanovništvo okolnih naselja.      Stradanje pravoslavnog sveštenstva kao i samih vjernih koji su brinuli o manastiru nastavljenoje i tokom XVIII vijeka.      Tako su npr.      oca Ignjata iz Mičijevića odveli u Travnik, raspeli ga, gdje je ovaj stradalnik šestoga dana predao svoju mučeničku dušu svome Tvorcu kome je vjerno služio.     

Obnova manastira započeta je 1775.      godine i vezuje se za trebinjske kaluđere Joanikija i Josifa.      Nakon Prvog srpskog ustanka Ozrenje ponovo napušten, a turska osveta pala je i na tadašnje sveštenstvo.     

Prva polovina XIX vijeka (1834, 1842.      i 1848.     ) ovom kraju donosi seljačke bune, a najpoznatija je bila tzv.      pop Jovičina buna 1834.      godine.      Turska odmazda je bila velika, a pojedini podaci govore da su Turci posjekli ili objesili 758 hrišćana.      To je trajalo sve do 1839.      godine kada je hatišerifom uspostavljen nešto povoljniji status hrišćana.     

To je bio dovoljno snažan povod da sveštenici sa svojim napaćenim narodom započnu ponovo obnovu svoga Ozrena.      O ovoj obnovi postoji zapis i u Trebniku moskovskog izdanja, za koji se smatra daje dar cara Aleksandra sveštenstvu i monaštvu manastira.     

Da je i u to vrijeme, naizgled povoljnijih prilika za hrišćane, dolazilo do stradanja sveštenstva, govori podatak o svešteniku Risti Kovačeviću koji je išao Omer-paši Latasu da obezbijedi bolje uslove života i rada u svom kraju.      Smatrajući ovo kao optužbu, lokalni begovi su ga pozvali u Maglaj odakle se nikad nije ni vratio.     

Zvanična obnova počinje 1842.      godine, kada je dobijena dozvola od turskih vlasti.      Obnovuje predvodio prota Marko Marijanović, dok su 1849.     godine otac Ignjat i otac Mijat sagradili predivnu manastirsku česmu - Kaluđericu.      U to vrijeme se oko česme nalazilo 80 drvenih koliba za smeštaj vjernika o velikim crkvenim svetkovinama.     

Narodno prosvjećivanje je u turskom carstvu (a i u ostalim srednjevekovnim hrišćanskim državama) spadalo u domen crkve pa su mnoge crkvene opštine imale svoje škole gdje su djecu učili sveštenici ili posebno plaćeni učitelji tzv.      "daskali".      Škola je postojala i u manastiru Ozren, ali zbog istorijskih stradanja arhivski materijal nije sačuvan.      Pisci s kraja XIX vijeka opisuju kako je ovdje okolno sveštenstvo s narodom 1856.      godine obnavljalo drevne manastirske ćelije iz 1775.      Godine, gdje nabrajaju daje u donjem dijelu bila školska dvorana i učiteljev stan.     

Učitelj iz tog perioda je Danilo Blagojević.      Na zapisu kojije ostavio 1858.      godine na manastirskom triodu učitelj Danilo šaljivo kaže: "Ovdje učio đake godinu dana, samo mu je jedno mana, zašto je dobro pio rakiju samo da ima, kamo sreće" (Kašić, 1982.      str.      41).     

Kasnije je otišao za učitelja u Osječane a od 1870.      godine u zapisima se sreće kao jeromonah, iako se tačno ne zna gdje se i kada zamonašio.      U blizini manastira nalazi se voda "Danilovac" kojaje prema predanju ime dobila po učitelju Danilu.     

Manastir je 1878.      godine dobio novu fizionomiju kada mu je dograđen zvonik, a od 1885.      godine u manastiru se ponovo skupilo monaško bratstvo koje je odmah oformilo školu.     

Nikola Dimšić, novosadski slikar, 1895.      godine izradio je novi ikonostas za sveti hram u Ozrenu.      Taj ikonopis se sad nalazi u crkvi sela Boljanić.      U Drugom svjetskom ratu crkva je oštećena bombardovanjem, manastirska riznica opljačkana, a arhiva spaljena.      Igumana Gavrila i jeromonaha Serafima Ljubojevića ustaše su 1941.      godine odvele u logor.      Jeromonah Serafim se vratio u svoj Ozren te teške 1945.      godine.      Odmah je i započeo, po četvrti put, okupljati manastirsko bratstvo.      Sama crkva manastira Ozrena je jednodobna, sa oltarskom apsidom i isturenim pravougaonim pjevnicama uz naos.      Kupolu nad nose slobodno stojeći stubovi, što jasno definiše srednjovjekovni raški stil graditeljstva.      Manastirska crkva je inače građena od materijala koji se u to vrijeme mogao naći u neposrednoj blizini.      Zidovi su izrađeni od serpentina, a spoljašnje ivice na njima od dobro otesanih blokova tvrdog pješčara koji je donošen iz sela Krtove.      Portali su izrađeni od tvrđeg blijedo-crvenkastog krečnjaka kako bi dobio svečaniji izgled a istoričare umjetnosti podsjećaju na one raskošne portale crkava Studenice, Sopoćana, Morače, Dečana te se i na taj način potvrđuje veza ovih manastira i manastira Ozren.      Prvobitna crkva je bila prekrivena šindrom a sada je bakrom.     

Otac Strahinja iz Budimlja je imao veliki značaj ne samo zbog živopisa crkve u Ozrenu nego i zbog povezivanja ovog manastira sa širokim srpskim duhovnim prostorima.      Naime otac Strahinjaje živopisao manastir Pivu i crkve u Pljevljima, Bijelom Polju, Morači, Podvrhu kod Bijelog Polja, Dobrunu i Gradištu u Paštrovićima i dr.     , i na ovaj način definisao cjelovitost našeg nacionalnog stvaralaštva u teškim vremenima robovanja pod Turcima.      Otac Strahinja je njegovao prepoznatljiv stil fizionomije sa dominantnim glavama na kojima se ističu krupne oči smještene ispod izraženih obrva.      Stručnjaci kažu da ovakav stil karakteriše veliko ikonografsko znanje i zavidno teološko obrazovanje.      To najbolje dokazuje kompozicija "Očinstva", freske Svete Trojice, a koja je smještena u samom svodu oltara.     

S obzirom da je crkva manastira posvećena Svetom ocu Nikolaju, prije ulaska u lađu crkve (naos), na vratima u polukrugu timpanona nalazi se naslikan lik Svetog Nikole, manastirskog patrona i molitvenika pred Bogom.      Na zapadnom zidu prikazane su scene velikih isposnika i podvižnika kao što je starac Zosim kada pričešćuje Svetu Mariju Egipćanku.      Na drugom zapadnom zidu naslikan je iguman Joakim kao neko ko je brinuo o dovršavanju i ukrašavanju crkve.     

Životu Svetog Nikole posvećen je najveći dio prostora na zidovima priprate.      U timpanonu iznad ulaznih vrata nalazi se dobro očuvana freska Presvete Bogorodice sa mladencem Hristom, tzv.      "'Bogorodica Umiljenija".      Odmah pored vrata su naslikani likovi Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila.      Lik Svetog arhanđela Gavrila je znatno oštećen dok se kod lika Svetog arhanđela Mihaila nalazi i tekst na svitku koji govori o njetovoj uzvišenoj službi u nebeskoj jerarhiji.      U prevodu tekst glasi;


"Božji sam vojnikja,

arhistratig mačenosac,

visoko uzdižem oružje

sve koji ne prilaze

s vjerom u dar Božji

nemilosrdno ćuposjeći" (Kašić, 1982.      str.      64)


Upravo ovaj tekst upućuje na neophodnost iskrene vjere pri ulasku u sveti hram Božiji.      U oltaru koji predstavlja "svetinju nad svetinjama", jer se tu dešava sveta evharistija, najviša hrišćanska sveta tajna, oslikano je "Pokloljelje Agnegu" kao odavanje časti evharistiji, beskrvnoj žrtvi Hristovoj.      Tu se Hristos ponovo oblači u materiju i pod vidom hljeba i vina fizički se sjedinjuje sa sveštenicima i vjernima.      Ova kompozicija predstavlja crkveno-zidno slikarstvo XIII vijeka i najprije se sreće u Sopoćanima.     

Ozrensku pripratu je radio drugi majstor čiji stil se pomalo razlikuje u odnosu na oca Strahinju.      On upotrebljava pastelne boje i likovi su nešto skladniji, vitkiji sa mirnim pokretima što u oku stručnjaka pokazuje manire kritskih slikara.      Stare carske dveri iz XVII vijeka prenesene su nešto kasnije u muzej eparhijskog dvora.      Na njima nema duboreznih ukrasa a oštećeno slikarstvo je preslikano rukom nepoznatog majstora.      U ovaj isti muzej iz Ozrenaje prenesena i ikona "PeŠ" rad čuvenog slikara s početka XVII vijeka Emanuela Lambardosa.     

Umjetničku vrijednost ikona dopunjuje i čuveni srpski slikar iz Temišvara Sava Petrović kojije 1847.      godine oslikao na platnu ikonu Vaznesenja Hristovog.      Sve ovo upućuje na ne samo duhovnu nego i umjetničku, istorijsku i nacionalnu vrijednost ovog manastira, te stoga nameće potrebu za mobilnost svih kako bi se ona sačuvala, nadgradila, a manastir što više posjećivao.     

Opis manastira Ozren ne bi bio potpun ako se ne bi spomenuo "veliki narodni sabor" o Velikoj Gospojini (28.      avgust), kada Njegovo Preosveštenstvo episkop zvorničko-tuzlanski gospodin Vasilije, služi svetu arhijerejsku liturgiju uz sasluženje brojnog sveštenstva.      Sabor počinje u predvečerje praznika i traje sutradan, a nekoliko hiljada okupljenih vjernih svjedoče neraskidivu vezu i neuništivost duha koji ovaj manastir ima sa pobožnim i napaćenim narodom ovog kraja (Kašić, 1982.     ).     

U manastiru Ozren danas se odvijaju veliki graditeljski poduhvati.     

Naime, po blagoslovu Njegovog Preosveštenstva episkopa zvorničko-tuzlanskog gospodina Vasilija, koji je inače i nosilac i idejni inicijator projekta, vrši se planska rekonstrukcija manastirskog posjeda uz gradnju novih objekata.      Plan je, prema riječima jeromonaha oca Danila, da kompletno manastirsko okruženje preraste u jedan duhovni sportsko-rekreativni centar.      U izgradnji su nove kancelarije, biblioteke, veliki impresivni ekonomski objekat (počet avgusta 2002.      godine), nova ograda i mnogo toga što na prvi pogled daje sveobuhvatnu i brižljivo planiranu graditeljsku novinu.

http://www.ozren.eu/index.php/manastir-na-ozrenu     




« Poslednja izmena: 19. Jan 2010, 12:39:49 od mrgudina »
IP sačuvana
social share
Nikad se mržnja ne uklanja mržnjom. Samo blagost briše svaku mržnju.To je zakon večan i
nepromjenjiv. - Buda
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16345
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 4.1.249.1045
mob
Nokia 
Država upropastila Manastir SV.Bogorodice !!


Manastir SV Bogorodice u Kuršumliji

Мanastir presvete Bogorodice u Kuršumliji je najstarija zadužbina Stefana Nemanje, koju je, zajedno sa obližnjim manastirom posvećenom Svetom Nikoli,

+++

podigao između 1159-1166 godine. Nalazi se u blizini ušća Kosanice u Toplici, nedaleko od ostataka Vizantiske bazilike, a podignuta je na temeljima ranovizantiskog hrama, datiranog u V ili VI veku. Sama građevina je jednobrodna sa osnovom trikonhosa i kamenim ikonostasom. Manastirska crkva je danas ruševinama, a od 1979.godine se nalazi pod zaštitom države kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.I bez obzira na to Država se o vom manatiru uopšte ne stara pa u njemu sada nema ni jednog sveštenika i monaha što mnogi građani Kuršumlije ocenjuju nedopustivim i sramnim činom Države Srbije. Turističko preduzeće “Planinka” iz Kuršumlije uputilo je Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Nišu zahtev da se obnovi manastir Svete Bogorodice u Kuršumliji,ali kao portal Novinar.de saznaje taj zahtev je odbijen. Direktor sektora za razvoj turizma “Planinke” Radovan Tanasković rekao je da će, ukoliko Zavod prihvati taj zahtev, “Planinka” uložiti u obnovu manastira i dodao da su i brojni donatori spremni da to učine.

On nije naveo iznos koji “Planinka” može da izdvoji za obnovu manastira. “Cilj nam je da se manastir u potpunosti rekonstruiše, da se pored crkve izgradi i konak u kojem će boraviti monahinje i da manastir oživi”. Izjavio je za naš portal Tanasković. U turističkom preduzeću “Planinka” kažu da bi obnova mogla da počne za mesec dana i da će nakon potpune rekonstrukcije manastir Sveta Bogorodica biti jedna od važnih turističkih destinacija u Srbiji kao što je nekada i bio. Manastir Sveta Bogorodica je prva zadužbina Stefana Nemanje koju je on sagradio dok mu je prestonica bila u današnjoj Kuršumliji, nekadašnjoj Toplici. Sagrađen je između 1152. i 1166. godine i prvi je od 200 manastira izgrađenih u epohi Nemanjića.Stefan Nemanja je taj manastir posvetio svojoj ženi Ani i ona je bila nastojnica manastira do kraja života. O tom manastiru se u prvoj polovini 15. veka brinula sultanija Mara, žena turskog sultana Murata II, a ćerka Srpskog despota Đurđa Brankovića. Manastir je zapušten posle velike seobe Srba , nakon čega su mu Osmanlije skinule olovni krov, čime je otpočelo njegovo zarušavanje. Vremenom su ostale manastirske građevine porušene, kao i sama crkva od koje su opstali samo delovi, koji su istraženi 1921 godine.

Manastir je u u lokalnom narodu poznat pod nazivom Petkovača i oko nje se svake godine na Veliki Petak okuplja više hiljada vernika kao što je bio slučaj i ove godine. Ipak vernici koje smo ankentirali nisu krili ne zadovoljstvo i razočarenje prema Državi koja je ovaj manastir u potpunosti zapustila i koja se o njemu uopšte ne stara.Razočarani su i bili i u sektoru za razvoj turizma ,,Planinka’’ kada smo im saopštili informaciju da je Zavod za zaštitu spomenika kulture u Nišu odbio njihov zahtev za obnovu manastira.

Polako,ali sigurno prva zadužbina Stefana Nemanje probada a za to je jedini i glavni krivac Država Srbije u čijoj nadležnosti se manastir nalazi. Pa neka našim političarima ovo služi na čast !!

http://www.novinar.de/2010/04/06/drzava-upropastila-manastir-svbogorodice.html
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


http://www.youtube.com/watch?v=vTKEnyClayw

Zodijak Taurus
Pol Muškarac
Poruke 85
OS
Windows XP
Browser
Safari 5.0.375.70
mob
Nokia N70
Hilandar (gr. Χιλανδαρίου) je srpski manastir koji se nalazi u severnom delu Svete gore Atonske (gr. Aγιoν Oρoς), države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Sveta gora je smeštena na Atosu (gr. Aτoς), trećem kraku poluostrva Halkidiki u severnoj Grčkoj, a manastir se nalazi na 2,5 kilometara od mora.[1]Posmatran spolja manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su dugački 140 m i okružuju površinu koja je skoro 75 m široka. Manastir je ovako utvrđen s obzirom da je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom.
Manastir Hilandar su u rangu carske lavre podigli Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1200. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao Saborna crkva. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u XVI veku, a srpski patrijarsi iz Peći u XVII veku. Početkom XIX veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, a u toku je obnova oštećenih građevina.
Hilandar predstavlja jedno od nazjnačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona, fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih devetnaest svetogorskih manastira, nalazi na UNESKO-voj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom Planina Atos.[2]
IP sačuvana
social share
Za krst casni i slobodu zlatnu!
Do pobede,sloboda ili smrt!!!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


http://www.youtube.com/watch?v=vTKEnyClayw

Zodijak Taurus
Pol Muškarac
Poruke 85
OS
Windows XP
Browser
Safari 5.0.375.70
mob
Nokia N70
Istorija [uredi]

XII vek – Osnivanje manastira [uredi]


Ikona - Sv. Sava i sv. Simeon ktitori Hilandarski
Manastir Hilandar su u rangu carske lavre podigli Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine. [3] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđeo izdao povelju Simeonu i Savi kojom se manastir Hilandar i svetilište u Milejama daruju „da Srbima budu na večni poklon“. [4] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom XI veka. [5] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira, a to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija. [6] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli crkvu Vavedenja Bogorodice, koja danas ne postoji, pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona. [7] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana. [8] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 06. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu. [9]
Sa završetkom izgradnje Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena kao metoh. U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori, i daje manastiru jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanicu, u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki). [10]


Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru
Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1200. godine[11], a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji. [12] Prema predanju iz groba svetog Simeona potiče „čudesna loza“ koja uvek daje plod. [13] Nakon očeve smrti Sava se 1199. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao „Karejski tipik“ 1199. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao „Hilandarski Tipik“ kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice. [14]
IP sačuvana
social share
Za krst casni i slobodu zlatnu!
Do pobede,sloboda ili smrt!!!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija


http://www.youtube.com/watch?v=vTKEnyClayw

Zodijak Taurus
Pol Muškarac
Poruke 85
OS
Windows XP
Browser
Safari 5.0.375.70
mob
Nokia N70
Manastir Privina Glava
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije


Manastir Privina Glava
Privina (Pribina) Glava je najzapadnije smešten manastir od svih 16 Fruškogorskih manastira. Manastir se nalazi u krajnje zapadnom delu Fruške gore, u opštini Šid, pokrajina Vojvodina.
Manastir je poslvećen Saboru Svetih Arhanđela.
Položaj [uredi]

Manastir Privina Glava nalazi se oko 5 kilometara severoistočno od grada Šid, a pored istoimenog sela Privina Glava, nekadašnjeg prnjavora, u čijem se hataru danas nalazi.
Istorija [uredi]

Ovaj manastir je dobio je ime po osnivaču vlastelinu Privi (Pribi) iz 12. veka. Obnovljen je verovatno 1496. godine od strane Jovana I vladika Maksima Brankovića, ali se prema turskim dokumentima njegovo osnivanje ili obnova vezuje za sredinu 16. veka. Privina glava se spominje u 17. veku povodom obnove iluminiranog rukopisa iz 14. veka, poznatijeg kao "Minhenski psaltir". Prema ovom rukopisu, manastir Kovilj osnovali su monasi Privine Glave na svom imanju.
Na kraju tursko-austrijskih ratova manastir je opusteo zbog čestih nemira, pa su se monasi u manastir vratili tek posle zaključenja Karlovačkog mira 1699. godine. Na mestu starije crkve iz kasnog srednjeg veka 1741. godine sagrađena je nova crkva, posvećena Sv. Arhanđelima Gavrilu i Mihajlu, dvospratni konaci sa južne i istočne strane.
Monahe su iz manastira proterale ustaše 1941. godine, isti su opljačkali, ali na sreću nisu razarali manastir. Zahvaljujući tome rekonstrukcijom manastira, započetom 1987. godine, brzo je vraćen u prvobitno stanje, čak se danas rade i novi objekti. Najveća pažnja poklonjena je restauraciji i konzervaciji ikonostasa.
Današnje stanje [uredi]

Hram ima trikonhalnu osnovu sa kupolom na slobodnim stupcima. Priprata je posebna prostorna jedinica, a na njenu zapadnu fasadu krajem 18. veka dozidan je barokni zvonik. Oslikavanje ikonostasa, ikona na stubovima pred oltarom i ikona na prestolima, kao i zidne slike u crkvi izveo je 1786/91. godine Kuzman Kolarić.
IP sačuvana
social share
Za krst casni i slobodu zlatnu!
Do pobede,sloboda ili smrt!!!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svakodnevni prolaznik


Zodijak Taurus
Pol Muškarac
Poruke 261
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 3.6.8
mob
Nokia E72
Da li neko zna u koliko sati uveče se završava post sredom i petkom?
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 15 16 18
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  
Upozorenje:ova tema je zaključana!
Samo administratori i moderatori mogu odgovoriti.
web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.113 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.