Manastir Grgeteg na Fruskoj Gori, svima preporucujem da obidju manastir i poklone se Trojerucici...

Bogorodica Trojeručica je 24. jula 2002. iz Hilandara preneta u manastir Grgeteg. Po svemu verna kopija hilandarske čudotvorne ikone je na sam dan praznovanja presvete bogorodice Trojeručice, 25. jula, svečano ustoličena u tronu igumanije Fruške gore i svih fruškogorskih manastira. Kopiju Trojeručice su, uz neprestanu molitvu, živopisali i bogato ukrasili svetogorski monasi, koji su bili u njenoj pratnji prilikom prelaska u manastir Grgeteg.

Ovo je osma verna kopija originalne hilandarske Trojeručice, od kojih se sedam nalazi na prostorima koji su pod jurisdikcijom Srpske patrijaršje. Originalnu ikonu je doneo u Hilandar tadašnji arhiepiskop, a kasnije svetitelj Sava, vraćajući se sa puta iz Svete zemlje. Kralj Milutim podiže crkvu posvećenu ovoj ikoni u Skoplju, u kojoj je morala biti starija ili za tu priliku načinjena ikona. Dušan je Skopsku episkopiju u crkvi Trojeručici uzdigao na rang mitropolije i tim povodom je dao da se napravi nova ikona, koja ponavlja „obraz stare“.

Ikona je mogla biti prenesena u Hilandar u više prilika. Najizglednija je, svakako, bila boravak cara Dušana na Svetoj gori 1347-48, za vreme velike epidemije kuge. Dušan je, po svemu sudeći, bežeći pred kugom poneo ikonu sa sobom iz Skoplja, stavljajući se pod zaštitu čudotvornog lika Bogorodičinog.

S vremenom je ugled Trojeručice toliko porastao u pravoslavnom svetu da je njena kopija, po želji ruskog patrijarha Nikona 1661. sa naročitom svečanošću preneta iz Hilandara u Moskvu. Želeći da upozna svetogorske čudotvorne ikone, Ruska pravoslavna crkva se, u skladu sa duhom reforme pravoslavlja, posebno trudila da se ikonopisci vrate starinskim predlošcima, a da se zapadnjačke ikonografske novine izbace iz ikonopisačke prakse.

Prva kopija Trojeručice je u naše krajeve doneta na poklon Studenici, povodom osam vekova postojanja tog manstira. Jedna od kopija poslata je na Dalmatinsko Kosovo, ali je njena sudbina sada neizvesna. Mala ikona Trojeručice nalazi se u manastiru Slanci, pored Beograda, inače metohu manastira Hilandara. Kopija čudotvorne hilandarske ikone, kao dar svih svetogorskih monaha srpskom rodu, kojem bi trebalo da donese „dugo očekivani duhovni preporod i oboženje“, stigla je u Beograd 7. juna 1997.

Na redovnom saboru SPC, u maju 1999, doneta je odluka da čudotvorna ikona bude zaštitnica srpskih pesnika i pesništva. Tom prilikom je odlučeno da hilandarci 25. jula 1999, kada je u crkvenom kalendaru označen spomen ikone Bogorodice Trojeručice, donesu kopiju ikone, koja bi „od tad pa za buduća vremena“ stajala u domu srpskih pisaca, u Francuskoj 7. u Beogradu. Najnovija kopija ove čudotvorne ikone je 24. jula 2002. stigla u Grgeteg, gde trajno ostaje kao moćna zaštitnica Fruške gore i svih njenih manastira.

Pokupljeno sa sajta: Sam Svoj Vodic

Svetosavski dom u Nisu














Preuzeto sa link

Uspavana duša Homolja
Jelena ILIĆ

Manastir Zaova



MANASTIR Zaova, nadomak Malog Crnića u Braničevu, gotovo je zaboravljena istorijska vrlet, zapostavljena čak i na turističkoj mapi Srbije.
U blizini Velikog Sela i Toponice, na putu Požarevac- Petrovac, ušuškana živopisna kotlina čuva dragulj srpske istorije i kulture. Do Zaove se stiže pitomom stiškom dolinom, onom gde ne rađa samo što se ne poseje. Kroz senovitu cerovu šumu sa hiljade stabala, omeđenu izvorima lekovite vode, krivudava šljunkovita staza vodi pravo u duhovnu oazu, i avanturu staru pola milenijuma.
Manastir Zaova, u istorijskim izvorima prvi put pomenut 1467. godine, prema legendi, podignut je u drugoj polovini 14. veka, u doba vladavine Kneza Lazara (1371-1389). Za postanak manastira vezuje se legenda opevana u pesmi "Bog nikom dužan ne ostaje".
Jelica je bila sestra lokalnih vlastelina Pavla i Radula. Pavlova supruga toliko je bila ljubomorna na nju da je ubila svoje dete, i za ubistvo optužila zaovu. Braća su Jelici namenila strašnu kaznu. Vezala su je za repove četiri konja koji su je rastrgli na četiri strane sveta.
- Na mestu na kome je palo Jeličino telo nastala je crkva Zaova. Gde su pale oči nastao je manastir Sestroljin, tamo gde su pale ruke manastir Rukumija, a Bradača na mestu na koje je pala brada - prepričava legendu Goran Stokić, direktor Turističke organizacije Malo Crniće.
ČuvŠi za tragediju, knez Lazar ovde se dugo molio, a potom sagradio crkvu. Pokajanje su kasnije zatražila i braća podigavši manastir.
U crkvi, koja se otvara na zahtev vernika, nalazi se Jeličin grob i freska koja oslikava tragičan događaj. U blizini porte je lekoviti izvor, a narod veruje da je voda blagotvorna za vid. Crkva je od 1993. pretvorena u manastir Braničevske eparhije, a čitava okolina sada je manastirsko imanje.
Ovo svetilište danas miruje zaboravljeno u vekovnom snu. Retki vernici pohode manastir, većina se vraća redovno. Malo je i izletnika koji u vrele dane traže osveženje na obližnjem jezeru Zaova u blizini manastira do koga se dolazi kroz šumu.
Na stablima upozorenje "zabranjeno bacanje smeća - kazna 25.000 dinara". Ovde smeća nema, kao ni jelena lopatara. Lekovitog bilja, retkih ptica i ribljeg blaga u jezeru ima, što je dobra pozivnica za turiste.
Skrivena pod obodima Homoljskih planina, Zaova opominje na nepravdu prema ovom delu istočne Srbije. Prirodne lepote i kulturno nasleđe zaobilaze velike investicije, država je skoro na njih zaboravila, a dušu im još čuvaju lokalni turistički poslenici.
- Imamo velike planove da oživi seoski turizam. Netaknuta priroda, izvori, jezero, stiška ravnica, odlične su pretpostavke za razvoj opštine Malo Crniće. Jedino novac nedostaje - kaže Stokić.

RUŠEN I OBNAVLjAN
ZAOVA je građena u moravskom stilu. Posvećena je arhistratizima Mihailu i Gavrilu. Mnogo puta je rušena i obnavljana. Poslednji put u doba prve vladavine Miloša Obrenovića, kada su je seljaci iz Toponice rukama otkopavali iz zarušene zemlje. Živopis je iz doba kneza Aleksandra Karađorđevića. Radio ga je samouki, i u to vreme vrlo traženi slikar Živko Pavlović, dalji predak Milene Pavlović Barili.

Преузето са...

Manastiri premereni koracima
Šest srednjevekovnih srpskih svetinja, odskora nazvanih i Resavska Sveta gora, nalazi se na prostoru od Svilajnca do Jagodine, na desnoj obali Velike Morave, i do njih se najbolje stiže peške ili - čamcem



Tomić će uskoro biti mnogo pristupačniji; Jaković je posvećen apostolu Jakovu
Šest manastira na prostoru od Svilajnca do Jagodine podignuti su na desnoj obali Velike Morave, ali gradonačelnik prvopomenute varoši je smatrao da je poetičnije da ih nazove Resavska Sveta Gora i tako ih poveže sa Manasijom.
Smatra se da ih je bilo znatno više i da su bili posvećeni prvim Hristovim sledbenicima, apostolima. Na to upućuju imena manastira - Tomić i Jaković, posvećeni apostolima Tomi i Jakovu. Svih šest manastira nalazi se na samoj obali Velike Morave ili u njenoj neposrednoj blizini i nije im lako prići jer su od zaleđa odvojeni teško prohodnim brdima, ali kako su do njih putevi već probijeni ili se probijaju, za posetu ovim svetinjama više nije neophodno naporno hodočašće.
Turistička organizacija Svilajnca planira jednodnevne posete čamcima, a ovu uslugu vam mogu ponuditi i stanovnici sela Vojska, jer je ono dobra polazna tačka za obilazak manastira. Ako krenete automobilom, napravićete pristojnu kilometražu, jer putevi zaobilaze pomenuta brda.
Kroz moravski šiprag
Pešačka tura podrazumeva petnaestak kilometara prijatne šetnje pored Morave i dva kilometra neprijatnog provlačenja kroz moravski šiprag, a može početi ukrcavanjem na rani jutarnji voz koji polazi ka Nišu iz Beograda u 3.35 časova. U Bagrdanu se silazi u 6.50 i preko uzanog pešačkog mosta (preporučujemo brz prelazak zbog putničkih automobila koji tuda ponekad pokušavaju da prođu) prelazi u Vojsku, lepo moravsko selo u kome je logorovala vojska pred polazak na Kosovo 1389. godine i ostavila mu neobično ime.
Odatle, iz centra, u 7.30 polazi autobus do Svilajnca, odnosno Gložana, početne tačke pešačenja. Ovo mesto nije dobilo ime po nesložnim ljudima koji se stalno gložeoko nečega, već po nebrojenim žbunovima gloga koji ga okružuju.
U centru ovog velikog, lepog i bogatog sela nalazi se crkva posvećena prenosu moštiju svetog oca Nikolaja, koja je podignuta 1724, a obnovljena 1975. Trenutno pored nje oslikavaju i novu crkvu.
Put ka Svilajncu se nastavlja pravo, a ka manastirima se skreće levo, ka Moravi.
Gostoljubivost za primer
Prvi u nizu je Miljkov manastir koji je do 19. veka bio poznat pod imenom Bukovica. Pominje se u zapisima iz 1374, a kao ktitori su navedeni despot Stefan i karavlaški knez Đorđe Radulbegović. Današnje ime je dobio po svojim obnavljačima - gložanskom trgovcu Miljku Tomiću i popu Miljku Ristiću. Manastirska crkva je posvećena Vavedenju presvete Bogorodice. U neposrednoj blizini manastira nalazi se skela koja trenutno nije u funkciji, ali ako vam je ovo krajnja tačka u obilasku manastira, neko od ovdašnjih vikendaša će vas za minimalnu svotu novca prevesti do druge obale, gde se nalazi Lapovo. Mene su jednom prilikom prevezli besplatno.


Zlatenac je okružen gotovo neprohodnom šumom; Miljkov manastir

Seoskim putem uz tok Morave za desetak minuta stižete do manastira Dobreš. Manastirska crkva je posvećena svetom Nikolaju čudotvorcu i trenutno je u završnoj fazi izgradnje. Stanovnici Pomoravlja su gostoljubivi i predusretljivi prema putniku koji pokaže interesovanje za njihov kraj, pa me je tako od Gložana do Dobreša dovezao traktorom Branislav Milojević, koga sam samo pitao za put. Iako je pošao u njivu, batalio je posao da bi mi učinio uslugu. Hteo je da me vozi i do manastira Zlatenac, ali uzan blatnjav put je čak i za njegov traktor bio neprelazna prepreka.
Od Dobreša do Zlatenca vodi šumski put, i ako se ne zagubite, preći ćete ga za nepunih pola sata. Manastirska crkva je podignuta 1427. i smatra se da je to poslednja zadužbina despota Stefana. Pretpostavlja se da su ovde boravili prepisivači za koje u Manasiji nije bilo mesta. Crkva je posvećena Svetim vračima Kozmi i Damjanu a naziv mu je pozlatio vlastelin čija se bolesna kćerka oporavila u ovoj svetinji. Pored crkve se nalazi kapela sa, kako se veruje, isceljujućom vodom, a na reci je jedna od poslednjih moravskih vodenica. Monahinje su obnovile vodenicu i napravile malu prugu kojom su izvlačile brašno do manastira. Međutim, nebrojene šljunkare, koje bespoštedno prazne Moravu, odvukle su vodenu struju na drugu stranu i vodenica je ostala na mrtvaji koja nije kadra da pomeri vodenično kolo.

Radošin je podignut za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića; Crkva u manastiru Dobreš posvećena je svetom Nikolaju čudotvorcu
Manastir Zlatenac je podignut na strmoj obali Morave i okružen je teško prohodnom šumom. Visoka voda je poplavila stazu koju koriste ribolovci pa je deonica puta ka sledećem manastiru vrlo neprijatna. Srećom, posle dva kilometra provlačenja kroz gustiš i saplitanja o kupinovu lozu izlazi se na prostrano polje i lep poljski put.
Dva brata i Koča kapetan
Manastir Radošin se nalazi u ataru istoimenog sela i udaljen je oko pola kilometra od reke. Priča se da su braća Miloš i Radoš bežali pred Turcima - Miloš se nastanio na levoj rečnoj obali i tu je nastalo Miloševo, a Radošu je desna obala oivičena brdima bila pouzdanija i tu je nastao Radošin. Manastirska crkva, posvećena Bogorodici, podignuta je za vreme vladavine despota Stefana, a opustošena je tokom turske vladavine. Obnovljena je u vreme Drugog svetskog rata (1942), jer je seoski starešina predložio da je bolje popraviti crkvu nego ratovati.
Radošin i selo Vojsku spaja idiličan put dug tri kilometra, a još toliko je potrebno preći do manastira Tomić. Manastirski kompleks koji trenutno obnavljaju nalazi se u uzanom useku iznad Morave. Crkva potiče, kao i prethodne, iz doba Lazarevića, a status manastira je ponovo dobila pre 15 godina. Pored crkve se nalazi spomenik Moravcima poginulim u Prvom svetskom ratu.
Poslednja tri kilometra vode do manastira Jaković u ataru Jagodine. Crkva posvećena apostolu Jakovu nalazi se na seoskom groblju, a kao njen ktitor pominje se knez Lazar. Na drugoj obali Morave se nalazi Kočino selo, pa je Jaković poznatiji po aktivnostima Koče kapetana. To je ujedno i mesto gde bi pešačenje moglo i da prestane, jer do Jagodine voze lokalni autobusi. Ako su vam put skraćivali traktori ili neka druga vozila, imaćete vremena za posetu Đurđevom brdu ili Akva parku u Jagodini.

Tekst i fotosi Dragan Bosnić
Преузето са...

Манастир Ћелије уточиште архимандрита Јустина Поповића

Autor: Радоје Тасић

Aко је вјеровати народном предању краљ Драгутин Немањић (1282–1316) је, као ктитор, наредио да се манастир Ћелије код Ваљева изгради на скровитом мјесту, далеко од злонамјерника и рушитеља у кањону ријеке Градац, недалеко од у пећинама урезаних монашких испосница, келија или ћелија.

До ове светиње некад се стизало пјешице или на коњима, кроз стјеновите и шумовите предјеле а сад уским, стрмим и помало опасним асфалтним путем на крају кога, изненада, на пропланку бљесну зидови, манастирска црква и конаци.
У порти манастирској као зуј пчела шуме стољетни борови, чемпреси и јеле а изван зидина густа бјелогорична и црногорична шума.
И овај, као и остали српски манастири и богомоље био је центар духовности српског народа под дугим и тешким турским ропством па су га завојевачи често рушили и палили али је он, вољом и снагом народа убрзо васкрсавао на истом мјесту још љепши свјетлији и светији.
Духовник и архимандит Хаџи Рувим је записао: "Нека буде познато сваком брату (Србину) да у рату 1791. године дође паша од Скадра Бушатлија са Aрнаутом и поара предел ваљевску и цркве и манастире изгоре... Изгореше манастири Боговођа и манастир ћелије Светог Aрхангела..."
На улазу у цркву посвећену Светом арханђелу Михаилу налази се гроб са надгробним спомеником војводи Илији Бирчанину. Када су турске дахије на ваљевском мосту 1804. године организовале сјечу кнезова и посјеке кнеза Aлексу Ненадовића и Илију Бирчанина, војводино тијело је узео његов момак а касније јунак Првог српског устанка Милош Кедић и сахранио га у порти манастира Ћелије.
На споменику је непознати пјесник записао "Гроб твој светли свима светли, свима сјаји, и у тмини век столеће прође мину, клањају се плачу љубе нараштаји и диве се првој жртви Бирчанину".
Храм је поново спаљен 1810. године а владика Николај Велимировић је записао да су цркву обновили грађани Ваљева поријеклом Јермени када је направљено и оштро кубе у јерменском стилу.
Пуних девет година у манастиру Ћелије била је Карађорђева војна болница а у ослобођеној Србији Милоша Обреновића у њему је била основна школа интедантског типа.
У прекрасно уређеној порти, као неме сјенке промичу монахиње радећи свакодневне послове. Има их и на њиви изван манастирске ограде, на монашком гробљу поред мале капеле од сиге прошаране тракама црвеног камена. Сестринством од 25 монахиња годинама руководи мудра игуманија Гликерија Јањић, коју је, у вријеме ових посјета тешко видјети.
Са друге стране цркве је гроб архимандрита и духовника, богослова и филозофа Јустина Поповића. Горостасне фигуре интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти живио и стварао од 1947. до 1979. године.
Из његове богате биографије издвајамо да је рођен на Благовијести у Врању, завршио Богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију и Петровграду и Оксфорду, докторирао на Aтинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији као и у Чехословачкој.
Пред Други свјетски рат основао Српско филозофско друштво у Београду.
Послије рата затваран од власти а било је  планирано и његово стријељање.
Иза овог скромног човјека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома Сабраних дјела. Према његовом личном запису пред Други свјетски рат је имао визију распетог Христа.
У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посавјетује и излијечи. И данас на његов гроб, затрпан цвијећем долазе невољници тражећи помоћ од Aве Јустина.
У књизи "Преподобни Јустин Нови Ћелијски" коју је по благослову епископа Ваљевског Милутина издао манастир Ћелије записано је низ чудесних исцјељења вјерника док је Aве био жив али и на његовом гробу.
- Крстивоје Aнтонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Aвином гробу и без хируршког захвата оздравио - записано је у књизи.
 - Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Aвинвјечно почивалиште  да заблагодари чудотворцу -  стоји у књизи.
О животу и дјелу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно–играни филм "Aве Јустин". Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог гради нови храм који је скоро завршен. Ту ће бити пренесене и мошти оца Јустина.
Aрхимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовијести. Кажу да се, након срчаног удара, десетак дана прије упокојења, молио, да умре баш на Благовијести. Бог му је молитву услишио.
Дијете

Једна жена из Грчке није имала дјеце, била је на Aвином гробу и однијела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дијете. Било је то 1985. године, пише у књизи.

Оригинални текст...

Manastir Lovnica kod Šekovića, zadužbina kralja Dragutina Nemanjića

Autor: Slobodanka Savić
U Donjem Birču, na izvoru rječice Lovnice, po kojoj je i dobio ime, nalazi se manastir Lovnica, udaljen dva i po kilometra od Šekovića. U spomenicima i literaturi poznat je i izraz "Lomnica", ali je u narodu opšteprihvaćen naziv Lovnica.

Prema nekima, naziv Lovnica potiče zato što je mjesto gdje se nalazi "lomno i slomno", ali oba imena imaju zajedničko porijeklo u staroj zemljoradničkoj terminologiji i znače "naviljak" ili "mali plast".
U ovom ženskom manastiru žive i održavaju molitveno-monaška pravila četiri sestre, od kojih je jedna iskušenica.
Po predanju, ovaj je manastir zadužbina kralja Dragutina Nemanjića iz vremena (1284 - 1321), kada je on upravljao i sjeveroistočnom Bosnom. Predanje kaže da "tu Dragutin sazida manastir na mjestu gdje je lov lovio i mjestu koje ga je ljepotom zadivilo".
Prilikom turskog osvajanja Bosne i prvih decenija njihove vlasti stradale su stare građevine i od gradova postale su "gradine", a od crkava "crkvine".
Kod naroda su ostale uspomene, ali i želja za obnovom crkava i manastira i ta se želja ostvarila poslije obnove Pećke patrijaršije (1557), kad je zauzimanjem velikog vezira Mehmeda Sokolovića za patrijarha srpskog postavljen njegov brat Makarije. On je od sultana dobio odobrenje za obnavljanje crkava i manastira, ali je ova gradnja dozvoljavana samo tamo gdje je postojala crkva ili manastir u staroj državi.
Izgradnja novog manastira Lovnice, poslije obnove Pećke patrijaršije, učinjena je blizu starog crkvišta, ali na novoj lokaciji, da bi bio manje izložen očima često razuzdanih turskih četa koje su ovuda prolazile, pa je uvučen do samog izvora Lovnice, pod strmom i visokom planinom.
Monahinja Jovana kaže da tokom godine ovaj manastir posjeti više od 4.000 posjetilaca, među kojima je i veliki broj djece, a pokloničke grupe iz cijele Republike Srpske i Srbije dolaze naročito u maju.
- Manastir Lovnica je po isceljenjima odmah poslije manastira Ostrog. Imamo izvor ljekovite vode, svi vjerujući uzimajući tu vodu, da boluju od ne znam koje bolesti, dobiju isceljenje - priča monahinja Jovana.
Ona dodaje da posebno bračni drugovi koji nemaju djece, koji su kršteni i vjenčani u crkvi i koji su vjerujući, nakon uzimanja te vode, dobijaju potomstvo.
- Imamo više bračnih drugova, posebno naglašavam grad Brčko, ali i druge gradove među kojima je i Beograd, koji su ovdje dolazili i koji su dobili potomstvo, pa se rodila Sofija, Jelena i druga djeca - ističe monahinja Jovana.
Ona kaže za svete freske u manastiru da su najskupocjeniji dragulj u Evropi, a među njima je i Prestona ikona Majke Božije, koja je jedinstvena u srpskoj crkvi.
Ikonostas je u Lovnici izrađen 1578. godine i započet je živopis crkvenih zidova od strane tada najpoznatijeg slikara u srpskoj crkvi, pećkog monaha Longina. S obzirom na angažovanje najpoznatijeg i najcjenjenijeg slikara obnovljene Pećke patrijaršije, može se zaključiti da je manastir Lovnica u to vrijeme njegovao visoke zahtjeve fresko-slikarstva, kao i da se radilo uz velike finansijske mogućnosti ktitora.
Prema ktitorskoj kompoziciji saznajemo i da su osnivači ove crkve bili "smireni Genadije" i "smireni Akakije". O tadašnjem stanju u narodu i u samom manastiru svjedoči završetak natpisa svih slikara o živopisanju lovničke crkve 1608. godine: "I ako štogod pogrešismo, molimo vam se, svoj bratiji našoj, nemojte nas kleti, jer smo bili u mnogom strahu od Turaka i softa i od mnogog drugog zla". Lovnica je, kao i drugi srpski manastiri, naročito u vrijeme ropstva, bila prava narodna kuća. Narod je izdržava, narod njome i upravlja. Uz svoje sveštenike bira odlične ljude za "crkvene kmetove", koji dijele sa sveštenicima brigu o manastiru, a zajedno s njima su i političke vođe porobljenog naroda.
Ali za oživljavanje manastira Lovnice, kao monaške porodice, zasluga pripada episkopu zvorničko-tuzlanskom Vasiliju.
Njegovim zalaganjem još od vremena kad je ovamo dolazio radi vršenja parohijskih dužnosti u ovom kraju, otpočela je izgradnja nove zvonare, tremova za narod i na kraju novog konaka na mjestu gdje je i nekada bio, sa sjeverne strane crkve.
Monahinja Jovana ističe da je zahvaljujući zalaganju vladike Vasilija uređen sav prostor oko crkve, izgrađen novi konak, a izvode se i drugi radovi na uređenju manastirskog prostora.
Lovnička je crkva na prvi pogled vrlo jednostavna. Spolja predstavlja jednobrodnu građevinu sa nešto užom pripratom i petostranom apsidom, tako da njena osnova ipak ima oblik sažetog upisanog krsta.
Spoljna silueta crkve je vrlo skromna i jednostavna, ali je unutrašnji prostor mnogo življi. Bogato profilisani dovratnici i prozori, izvedeni od lokalnog zelenog kamena, samo upotpunjuju taj utisak.
Sveti Georgije

Pod svodovima manastira, pored Hristove prestone ikone nalazi se ikona svetog Georgija, patrona ove crkve, a posebnu i važnu cjelinu živopisa monaha Longina predstavlja nebeska liturgija u kubetu.
Baštica

Monahinja Jovana napominje da "u brdu iznad pčelinjaka ima baštica u kojoj se sestre trude da usiju najnužnije povrće za potrebe, kao i jedna leja sa rasadom cvijeća".
- I do sada smo imali mnogo cvijeća, ali napravljeno je još mnogo potpornih zidova u kojima su žardinjere, u koje će, ako bi Bog dao, biti zasađeno cvijeće najmanje dužinski jedan kilometar, kaže monahinja Jovana, a to će svakako prostor oko manastira učiniti još ljepšim za sve poklonike koji posjećuju Lovnicu i vjerujuće koji ovdje traže lijeka.
Napis

Najstariji poznati pisani pomen o ovoj novoj crkvi je iz 1578. godine i to je zapis na jednom tipiku, koji je ovdje napisan te godine "pri Arseniju jeromonahu, jako biti jemu vtoromu starcu v obitelji sej".

Оригинални текст

У посети манастиру Светог Деспота Стефана у Копорину   

Љубав свему превасходи



Деспот Стефан Лазаревић, син Кнеза Лазара и Кнегиње Милице, постао је владар у својој шеснаестој години. 1389 године после Косовске битке и погибије оца имао је само дванаест година. Историја га памти као једног од најобразованијих, најумнијих и највештијих владара Србије. У периоду његове владавине Београд постаје Бели град. Он му је дао име и посветио га пресветој Богомајци. Осим Цариграда, Београд је једини град на свету посвећен Богородици.

Песник (група Пирг) пева:

"Деспот Стефан, Деспот благи
престоницу нову гради
на брду је утврђује
ка небу је узвисује
Мајци васкрслога Господа подиже
Бели град на двема водама,
да од сада па до века буде
бедем православља,
име да му не потамни
слава да му не угаси..."


Стефан Лазаревић је 1404. године Београд учинио престоницом Србије. Те се сматра, модерним речником речено, првим градоначелником Београда. У периоду његове владавине Београд и Србија економски и културно јачају и мост су између Истока и Запада, а Београд неугасива чаролија Балкана и овог дела света. Бројне првине везане су за име Стефана Лазаревића.

Прва библиотека, прва апотека и болница, прва књижара у Београду повезане су с Деспотовим именом. Он сам био је истовремено и владар и законодавац и писац и државник и витез Змајевог реда, подједнако успешан у свему.

Био је и велики градитељ. Његове задужбине су: Манасија, Раваница, Павловац, Кастељан, Манастир Светих Архангела на Превлаци, Манастир Светог Николе на ушћу Бојане, Праскавица, Црква Свете Петке у Београду и Манастир Копорин.

Мошти које се налазе у ћивоту који се чува у Манастиру Копорину јесу земни остаци Светог Деспота Српског Стефана Лазаревића. Мошти су исцелитељне, као и Света вода извор који се налази код манастира.

Мати Нина, сестра Манастира Копорин, црквењак јеромонаха, духовника, оца Саве, прича нам о овој светињи. "Деспот Стефан Лазаревић био је красан витез. Историја га памти као једног од највећих српских владара. Осим духовне, красила га је и физичка лепота. Био висок, богобојажљив, племенит, смирен, господствен, отмен. Пленио је своје окружење загонетним погледом својих очију.

Деспот Стефан је 1402. године учествовао у бици код Ангоре. Борио се храбро те је сам Тамерлан питао своје војсковође ко је тај витез на белом коњу, који тако неустрашиво јуриша и бори се против непријатеља, ризикујући и сопствени живот. После ове битке Стефан Лазаревић је добио титулу деспота.

Благодарећи Богу што је иако рањен остао жив после Битке код Ангоре, Деспот Стефан подиже Манастир Копорин, 1402 године. То је било његово скривено место за одмор и лов где је радо долазио. Постоје претпоставке, на основу предања да је манастир добио име по копању. То јест да је откопан па отуда име Копорин, а камен за њега узиман је са оближњег римског утврђења Караула. Један болестан коњ, уморно кљусе ваљало се у оближњој води, лежало ту неко време и оздравило. Деспот је схватио да је то лековита вода и ту је сада капелица а вода је и данас исцелитељна, добра за очи, и многе друге болести.

Деспот је био и писац, писао је црквене песме. Аутор је закона о рудницима, натписа на Косовском стубу, Слова љубве. То је образац за писање писама, и он га је упутио свом брату Вуку.

Историја бележи да је Деспотов сусрет са сестром Оливером, коју је избавио из турског харема, био особито потресан. Само су се ћутке погледали... Тај болни прећутни поглед изражавао је огромну љубав брата према сестри...
После побуне рудара у Сребреници, у Босни, коју је угушио како наводе историјски извори, сурово Деспот је журио у Београд покајао се због своје оштрине и на Хеурувимској песми заплакао се. Те ноћи силна олуја беснела је над Београдом, олујни градоносни облаци прекрили су небо док су муње парале небеса уз страшну грмљавину Са непуних педесет година упокојио се Деспот Стефан, после лова у коме је пао с коња. Стигао је да изговори само "по Ђурђа, по Ђурђа" мислио је на сина своје сестре Ђурђа Бранковића. То се десило надомак Београда код Младеновца у селу Глава. Тако је окончао свој овоземаљски живот благочестиви, храбри, силни, часни Деспот Стефан Високи.

Мошти које се налазе у ћивоту јесу земни остаци Деспота Стефана Лазаревића. Мошти су исцелитељне и бројна излечења десила су се овде. Бројни бездетни родитељи добили су овде благодарећи молитвама Оца Саве и Светог Деспота децу па тако имамо око педесетак Стефана и Софија по читавој Србији.

Професор др. Владета Јеротић предложио ми је да бележим имена те деце као добру основу за неку будућу књигу, као драгоцену информацију за покољења која долазе", привела крају је своју глагољиву, поучну причу о манастиру Копорин мати Нина. Осим ње и игуманије Мати Агније, у манастиру су и сестре Епистолија, Аполинарија, Параскева, Екатарина, Текла и Ирина.

Отац Јеромонах Сава им је духовник, иако је ’23. годиште и напунио је 86 година, пун је стрпљења, хришћанске љубави за све Богом послате душе гладне и жедне молитве и чисте вере. утехе и здравља. Његове духовне поуке о Јеванђељу као благој вести и исцелитељној књизи која лечи (а њему лично изменила је живот), о посту и молитви, не могу се препричати нити оденути у речи. То не уме потписник ових редова, грешни раб пролећног имена, али може да вам поручи "Дођите, походите Копорин!"

Пре него кренете у Свету земљу, Грчку, Светом Василију или у било коју светињу дођете у манастир Копорин где су мошти Светог Деспота Српског Стефана Лазаревића.

На само 150 километара од Београда, четири километра од Велике Плане према Смедеревској Паланци. Није далеко само један сат вожње.

Слава манастира је 1. августа, тада се отвара ковчег са моштима и осећа се њихов миомирис и благоуханије. То треба лично доживети, осетити.

Дођите у Копорин. Светиња ће вам кроз миле сестре, свете мошти, очаравајућу природу, неописиви лепо небо и лептире разних боја даровати сазнање: да је у животу најважније свето тројство "ВЕРА, НАДА И ЉУБАВ.". Нада срца, вера ума и љубав душе, свето тројство о ком је писао наш златоусти Владика Николај, и да је у животу најважније да човек кад год падне, поклекне, устане јер створен је по облику Божијем...

"ЖИВОТ ЧОВЕКОВ ЈЕ ЈЕДНА ОГРОМНА РИЗНИЦА ДАРОВА БОЖИЈИХ И ДЕЛАЊА ЉУДСКОГ:
ЊИМА СЕ КОРИСТЕЋИ, ЧОВЕК ИЗРАСТА У ЏИНА НЕСЛУЋЕНИХ МОГУЋНОСТИ.
ИПАК, БЕЗ ВЕРЕ - ОН ЈЕ ТЕК САМО ЛИСТ НА ВЕТРУ..."

Путописац, историчар Ф. Кањиц оставио је важан податак о манастиру Копорин. Обилазећи цркву, он је у њој видео портрет Деспота Стефана са поделом цркве у руци, што потврђује његово ктиторство. На основу натписа на десној страни западног зида изнад фреске Деспота Стефана закључује се да је манастир подигнут после битке код Ангоре 1402. године.

Стефан Лазаревић је ту први пут приказан са знацима деспотског достојанства које добио после поменуте битке. Најстарији помен манастира датира из 1452. године. Тада је у њему боравио епископ из Зете. Од шеснаестог до деветнаестог века био запуштен. Обновљен је 1880. год. Устаници су у време првог устанка 1804. год. имали своје упориште у манастиру, због чега је он доста и страдао од турака.

Гроб у Копорину је одувек привлачио пажњу народа и калуђера. Посебно је поштован. Знало се да је у њему саxрањено свето лице. На гробу су читане молитве за исцељење.
По антрополошким прегледима, палеопатолошким испитивањем и експертском анализом скелетних остатака из гробнице 1977. године, утврђено је да је особа о којој је реч Свети Деспот Стефан. Том приликом откривено је више рана на десној бутној кости. Особа којој је скелет припадао била је натпросечне висине у односу на просечну висину Срба тог доба.
Над гробом светог деспота, изнад композиције Светих ратника, фреска приказује "Ругање Исусу", ту су између осталог приказана и двојица трубача који трубе, док Господ Исус Христос проповеда. Та фреска је значајна јер приказује музичке инструменте тог доба. Скривени смисао фреске можда се крије у питању "да ли те трубе могу бити и весник радости" и порука да СВЕ ШТО ДИШЕ ТРЕБА ДА ХВАЛИ ГОСПОДА. Можда те трубе стварају склад божанског и земаљског.

Свети Деспот Стефан Лазаревић је рекао У СВОМ СЛОВУ ЉУБВЕ - ЉУБАВ СВЕМУ ПРЕВАСХОДИ.

О Оцу Сави

Јеромонах Отац Сава духовник је сестринства манастира Копорин. Од 1985. године борави у манастиру. Има обичај да каже исто сам годиште као и краљ Пера (краљ Петар Карађорђевић). Он је умро давно а ја сам ето још жив слава Господу.

И ако је напунио 86 лета, Отац Сава је крепког здравља, бодрог духа, виталан. Његове светле радосне плаве очи, попут рефлектора, или сунца продиру у душу и читају вашу прву и последњу мисао. У тим плавим очима огледа се небо Копорина. Зрачи детињом радошћу и пун је хришћанске љубави, мајчинске топлине, очинског разумевања за све посетиоце манастира. Његове молитве поред кивота Светог Деспота Стефана, Господ чује и услишује и дарује, пород, здравље, напредак, благостање и благодат, Путницима срећу на путу. Ђацима добре оцене. Немирнима мир. Уцвељенима, потонулим и клонулим духом наду и крепку реч која вида и лечи душу. Понекад вам се чини док гледате у те старачке, а опет младе очи, да је то поглед, загонетни топли поглед Светог Деспота Стефана о коме говоре историјски извори (Деспот Стеван био је познат роду по загонетном погледу својих очију ).

Пре него поставите питање Отац Сава као да зна, слути, шта ће те га питати и увек има адекватан прави одговор. "Оче Саво, брак или манастир, питамо мудрог старца шта он препоручује, саветује младим људима у данашњем времену ишчашених, померених вредности?"

Седећи испод огромне крошње, мирисне липе мудри старац одговара... - Па, знате како - и једно и друго, сваком је Бог дао неке дарове. Некоме да служи Господу у цркви или манастиру. А некоме да у браку кроз мужа или жену да се спасава и опет служи Господу. Жена за човека треба да буде као Црква, треба да је воли и поштује а она њега да уважава као Господа обоје да се моле и посте а онда долази Божији благослов, деца!

О Јеванђељу...

Јеванђеље - је поучна лековита књига која треба да је у свакој кући. Мени је сусрет са том књигом изменио живот. У кући моје рођаке, сестре од тетке, први пут сам га видео, читао и од тада га увек носим са собом... То је поучна мудра књига пуна сазнања и истина. Она је усмерила мој живот ка Господу...

Поучна је и књига Казивања једног Боготражитеља као и Смисао хришћанског живота Серафима Саровског.

О посту и храни...

Кад сам био млађи и више радио на земљи, јаче сам се хранио. То није било добро. Киселина, масноће и разне друге болести све то иде од хране... Е, али пост све то мења, посна храна чисти крв и читав организам. Пост крепи дух и снажи тело.

О спорту...

Као млад много сам волео да играм фудбал... Играо сам не само дању него и ноћу...

О будућности и руском цару...

Антихрист ће владати три године...

Нама Србима биће боље кад дође руски цар. До тад остаје нам да се молимо, постимо, подвизавамо у вери. Да свако носи свој крст... Бог никад не даје више терета, него што човек може да понесе... Оног кога Господ љуби тога и кара... Ништа не бива без допуштења Божијег...

Некада је суботом и недељом после литургије порта око цркве била пуна народа, благо, са сетом у гласу рекао је Јеромонах Отац Сава, гледајући пут неба, облака који су јездили изнад Коприна.
"БЛАГОВЕСТИ ЗЕМЉА - РАДОСТ ВЕЛИЈУ, НЕБЕСА КАЗУЈТЕ СЛАВУ БОЖИЈУ."

Преузето са...

Традиција
За спас древног Базјаша



(Снимио Душан Милијић)

Недавно се, посредством Српске редакције Гласа Русије, у етру зачуо апел игумана Максима, старешине манастира Вазнесења Господњег, за помоћ и обнову храма који је међу најстаријим манастирима Српске православне цркве у Румунији и има велику историјску, културну и духовну важност.
Посебан значај храм у Базјашу има за наше сународнике, Србе који живе у земљи са којом, да поменемо и то, никада нисмо били у рату.
О историји и значају овог манастира разговарали смо потом и ми са игуманом Максимом. Он је, за свега две и по године, колико је његов старешина, успео да га посредством румунског министарства културе уврсти у заштићене споменике културе.
Манастир се налази у истоименом сеоцету на Дунаву, на самој граници са Републиком Србијом, ваздушном линијом свега десетак километара од Беле Цркве, преко пута Рама, на почетку Ђердапске или Банатске клисуре, како је тамошњи Срби зову. Потиче из 13. века, подизан је од 1225. до 1229. године. Задужбина је Светог Саве.
Занимљиво је предање зашто је овај храм ту подигнут. Како су око 1225. политичке прилике између Србије и Угарске биле тешке, претила је опасност да две државе зарате, то јест двојица владара – Стефан Првовенчани, српски краљ, и Андраш Други, угарски краљ. Тражећи начин како да избегне рат, краљ Стефан је одлучио да замоли свог брата, у то време архиепископа Саву, да пође у мировну мисију и да божјим благословом покуша да постигне мир између две државе. Кад је Сава дошао на обалу Дунава, дувала је јака кошава, иако је било лето, но он је ипак одлучио да узме чамац и да сам пређе Дунав упркос невремену. Реку је пребродио, као у ораховој љусци, а када су о томе јавили угарском краљу, кажу да је он изненађено рекао „Да је сам Господ са тим српским калуђером“. „И, ако је он тако храбар, како ли је тек српска војска јуначка.“ Када се време смирило, реку су прешли и остали монаси из пратње који су били са њим. И, како пише у Житију Светог Саве, из пера Јустина Поповића, Свети Сава је, кад се време смирило и поново отоплило, послао монаха да од угарског краља затражи мало леда да се освежи од велике врућине, на шта му је овај одговорио да леда нема, јер се отопио, па не може изаћи у сусрет слуги божјем . Кад је то чуо, Свети Сава је изашао пред свој логор и клекнуо, молећи Господа да из своје непресушне ризнице подари мало леда. Тада се наоблачило и пао је обилат град. Свети Сава је лед захватио и у сребрној чинији послао угарском владару уз поруку: „Пошто ти немаше мени дати, то ја измолих од творца неба и земље те ми он даде из своје непресушне ризнице као дар својој деци“.
То је тако снажно деловало на угарског владара да је позвао Светог Саву као госта, па је мир склопљен. Чак је, по неким записима, Свети Сава успео да преведе угарског владара у православље и да га крсти. Ту је, у знак захвалности Господу, Свети Сава подигао манастир и посветио га Вазнесењу Господњем. Име Базјаш је, према предању, настало од тога што је јаком ветру који је дувао, док је чамцем пловио Дунавом, повикао: „Баш зијаш!“, „Баш дуваш...“ .
У време Светог Саве и краља Стефана било је на том подручју око 70 цркава и све су биле живописане, па и манастир Базјаш. Пошто је то пут којим су многе војске пролазиле, од хунских, византијских, турских све до немачких, црква је рушена, паљена и обнављана. Сматра се да су зид порте и предњи део цркве са апсидом оригинални и да је последња велика обнова манастирске цркве урађена у време када је том територијом владала Угарска 1860. Тада је додат звоник на улазу у храм. У време те обнове урађен је и нов иконостас, за чију је израду већи део новца приложио кнез Михаило са кнегињом Јулијом. Иконостас, у барокном стилу, сада је у лошем стању па се тражи донатор који ће обезбедити новац за нови. У храму постоји неколико сачуваних икона из 18. и 19. века, рељефи и други украси, док фресака нема.
– Црква је, нажалост, сада веома оштећена – каже нам игуман Максим, јер је пукао свод целом дужином храма. Оштећења су најпре настала када је у време Другог светског рата у порти манастира била артиљерија која је гађала бродове на Дунаву па су детонације оштетиле и храм. Додатно га је оштетио јак земљотрес који је погодио Румунију седамдесетих година прошлог века.
Манастир Базјаш је зачетак манастира које су подигли Срби у Румунији а има их укупно 12. Ту су још и манастир Златица, Кусић, Шенђурац, Бездин. Они су власништво Српске цркве. Осталих седам су такође подигли Срби, али припадају држави Румунији. Један од њих је подигла ћерка кнеза Лазара која је била удата за румунског владара, остале монах Никодим.
Базјаш је један од најстаријих, и велика је жеља његовог старешине игумана Максима да се овај средњовековни храм, који „памти“ и ратове и тешке тренутке српског народа који је у њему тражио утеху и духовну снагу, чувајући своје корене, сачува од даљег пропадања, обнови и врати у живот.

Нађа Орлић

Пренето са...

Ходочашће

СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИР ДРАГОВИЋ, У КНИНСКОЈ КРАЈИНИ
Светиња из воде ниче
Првобитно је саграђен 1395, на истоименој речици, као важно духовно средиште Срба у Северној Далмацији. Потом је много пута разаран, сељен, отиман од воде, од ватре, од шипражја и нељуди. Када је почетком 1950-их код Врлике преграђена река Цетина и потопљена долина коју су звали Мала Шумадија, на брегу поред новонасталог језера подигнут је нови манастир. Али онај стари остао је под водом, усправан, и чека

Текст и фотографије: Драган Боснић


Када се од Книна крене ка југоистоку, путем који прати Динару, тешко је не приметити издашно врело Крке. На самом почетку водом га обогаћује притока Крчић, обрушавајући се са бигрене громаде високе двадесетак метара. Двадесетак километара даље, на месту где се теснац Динаре и Козјака шири у пространо поље, извире друга крашка лепотица Цетина. Њену заносну игру по зеленом пољу скратили су брана и тридесетак километара дуго језеро.
Пре изградње бране и потапања, плодну долину Цетине насељавали су Срби и тај простор је називан Мала Шумадија. Главни пут од Врлике прати десну обалу, а леви крак, нама занимљивији, провлачи се између Динаре и језера. Промичу аутобуска стајалишта на којима одавно, скоро деценију и по већ, нема ни аутобуса ни путника. Горе ка Динари се назиру села, али не и било какав титрај живота у њима. У једном засеоку, ближем и оку доступнијем, виде се порушене куће које ће шикара ускоро сасвим прогутати. Покидана арматура говори да су куће новијег датума и да су прављене да дуго трају. Један зец, двадесетак метара од пута, само на трен је начулио уши, а потом незаинтересовано наставио обед. Очито, и ловци овде ретко залазе.
Једна прича вели да су током француско-аустријског рата 1809. становници ових крајева стали на страну Аустрије. Разочаран, епископ Венедикт Кнежевић им је изрекао клетву – да их земља прогута, да их анђео господњи мачем прогони, да им деца остану сирочад, жене удовице и да им домови опусте и постану скровиште зверима. Клетва се изгледа испунила на најстрашнији начин. После оштре кривине појављује се дубок залив са узвишењем на коме се назиру остаци града. Испод Градине, на почетку стрме обале, тренутно мирује манастир Драговић. Кажем тренутно, јер од три манастира Далматинске епархије, Драговић је био најхуђе среће.

ТРИПУТ СЕЉЕН, УВЕК СЕ ВРАЋАО

По једном предању, манастир је назван по Драгу, који је са браћом Вуком и Добром у ове крајеве дошао из Босне. По Вуку је назван мост који је потопило језеро, а село Дабар се налази у близини манастира. Вероватније је, међутим, да је манастир име добио по речици Драговић, на чијим се обалама првобитно и налазио. Много пута је ова светиња била спаљивана и три пута је мењала локацију. По речима игумана Наума Милковића, Турци су га рушили јер је српски и хришћански, Млечићи јер није римски и католички, а Швабе јер је српски. Првобитно, манастир је подигнут 1395, током прве сеобе Срба у Далмацију. Четири године пре манастира Драговић, и само две године после Косовског боја, подигнута је Црква Светог Спаса у Цетини.
После учесталих похара, манастирско братство се сели у Будимску епархију, где оснива манастир Грабовац. Тек крајем XVII века, захваљујући владики Никодиму Бусовићу, манастир поново оживљава. Неко време је био измештен и на Брибирску Главицу, а после Карловачког мира 1699. године, кад Турци дефинитивно остају са друге стране Динаре, почиње обнова манастира. Како се налазио у непосредној близини извора, влага је уништавала и цркву и монахе. Са дозволом млетачких власти црква се премешта на локацију Виногради – четврт сата према Истоку. Нова црква је завршена 1860. године, а освештана је и посвећена Рођењу Пресвете Богородице седам година касније.
Нова црква није навршила ни један век када је дошло време за поновну сеобу. Локални песник Милица Боговац је то записала овако:
 
У хиљаду деветој стотини
 у педесет и другој години
сташе људи неки говорити
на Перћи да ће брана бити
и да ће нам поља потопити...

Брана је подигнута и вода је у селу Кољани дошла до кољена, па и много преко. Плодна долина је потопљена, потопљени и манастир и речица Драговић, а бројно српско становништво (око 5.000 душа) расељено, углавном по Срему. Потопљена је и сва манастирска земља, па се новоподигнута црква на брегу издржава од прилога све малобројнијих верника. Та нова црква изграђена је 1958, а уз њену северну страну пренесена је Капела свете Петке која се налазила на првобитној локацији манастира.
Честа разарања и похаре су разлог што манастирска ризница данас није богата сразмерно дугом постојању светиње. Последња година XVII века је била посебно црна. Манастир је тада чак шест пута паљен и пљачкан. У малом кивоту се чува део моштију светог Георгија. Поред вредних књига, део заоставштине је и збирка антиминиса, од којих је највреднији онај патријарха Арсенија III Чарнојевића (сматра се првим узорком код Срба отиснутим са бакрорезне плоче). Поменимо и дуборезне крстове филигрански оковане, путире, свећњаке, кандила... Христова престона икона и икона Богородице са Христом, са иконостаса, сребром су оковане у Венецији.

ДУПЛО ДНО САВЕСТИ

Последњи рат у рушевинама Југославије донео је нова разарања и нова расељавања становништва. Црква је оскрнављена у лето 1995. и претворена у шталу, а конаци су до темеља срушени. Залагањем православног епископа далматинског Фотија и свештеника Ђорђа из Имотског, године 2004. почиње обнова манастира. У манастиру Драговићу, поново обновљеном и лепом, данас су игуман Версонуфије и монах Јован. Бане тек понеки посетилац. Црква се огледа у мирној води језера, које никоме није донело благостање. Није поправљено водоснабдевање, није битно подигнута производња енергије, али јесте на исељавање принуђена и збрисана дуговека компактна српска средина у долини Цетине. Што умаче брани и великој води, то дочекаше олује, бљескови и милосрдни анђели, здружено.
Кристално чиста зелена вода, угрејана августовским сунцем, мами купаче. Али нигде их, ни лек. Срби прогнани, а Хрвати се плаше проклетства оскрнављених светиња, потопљених кућа, заробљених гробова. Кажу да понекад, кад падне ниво воде, изрони потопљена светиња и својим испраним зидинама подсећа да се зло тешко може сакрити. Некад, у турско време, приповедају, католици су чували светиње православаца, а православци католичке. Прве алкарске игре су одржаване на имању манастира Драговић. Алкари из Сиња су и дан-дањи задржали комплетну српску ношњу, само су капу мало преправили. Изворну српску алкарску ношњу носе и данас Чувари Христовог гроба. Претпоставља се да је неко од Срба још у средњем веку пренео тај обичај из Свете Земље. Тај обичај је очуван и у периоду после Другог светског рата. У једном раздобљу број чувара беше спао на три, касније повећао до 36 момака са харамбашом. Исти обичај упражњавају и католици у оближњој Врлици.
На повратку, у Книну ни једну улицу по имену познати не можемо. Пролазимо улицом неког Фра Мије Котараша. Неопрезно наглас коментаришем да је вероватно реч о неком екстремнијем лику из повјести. Онда ми испричаше причу која додаде још једно светло на потопљена села, изгнане људе, масовне злочине, на све олује и бљескове. Пoменути Мијо је стварно био екстреман. Али рођен је као Србин у селу Котараш код Книна. Богати отац је бистро дете дао у манастир да нешто научи. Кад једном дође да га посети, виде да он није над књигом него чува овце. Разљути се богатун, те пребаци сина у самостан. Тамо је овај заиста свашта научио. И преносио, с колена на колено.
***

Дубина
„Ко ти извади очи, несрећниче?!”
„Брат. Бивши брат, превера.”
„А, зато је тако дубоко!”

***

Храм
„Рано јутро. Рекоше ми да су Хрвати из Врлике претпрошле ноћи ракетом пробили брану. Пречух и журно изађох напоље, спустих се до језера да се умијем. Преда мном је тежак дан, опасни друмови чекају. Запрепашћен, видим да се језеро скоро преполовило и да би до руба воде требало газити кроз илу тридесетак метара. Онда подигох поглед ка истоку и остах као муњом погођен. Као у некој митској слици која је из мога сопственог ока изашла, донета из неких несагледивих даљина, насред воде се помаљаше храм. Није имао кров, али зидови, још допола у води, стајаху усправно, и звоник, и део мале куполе на којем се назирао крст. Схватам да ме обузима дрхтавица, да затварам очи, да сузе саме теку. Успевам да се пренем, као у магновењу трчим на брег, тражим фотоапарат, копам по торбама, по кући, по аутомобилу, али не могу да га пронађем.
Старац седи под јабуком дивљаком, пуши, гледа у језеро, ћути. Онда каже:
– Не треба ти, сине. Памти, само у нама та слика може живети, не у машинама, само је тако можемо сачувати, док не дође време да се све ово поново премери.” (Б. М., ратни запис, 1992)



Текст и слике пренети са...

Тајна манастира Светог Михаила на Превлаци
Аутор: Јелена Грбић, Број 1013, Рубрика Духовна ризница

„Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то!

Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“ 

Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига 4, гл. 15

Често смо били у прилици да на телевизији или у штампи чујемо за име Превлака, спорном земљоузу који се налази код Херцег Новог, а који заправо нема такав историјски значај као Превлака Светог Михаила у Боки Которској. Мањи број историчара, археолога, а Божијим провиђењем, и све већи број православних верника зна да је Превлака, малено полуострво смештено на крају залива, преко пута тиватског аеродрома у Боки Которској, познато под називом Острво цвећа. Већина становника бивше СРЈ, данас државе Србије и државе Црне Горе, при помену Острва цвећа помисле нa атрактивну туристичку дестинацију насталу шездесетих година прошлог века када су комунисти одлучили да на црквеном земљишту направе туристички комплекс истоименог назива. Много је оних који су боравили на овом „острву“, шетали прелепим стазама, уживали у благодети мора, успињали се до рушевина манастира Светог Михаила и малене цркве Свете Тројице. Нису ни слутили да брег, на коме се налази древни манастир крије велику тајну, а која је, Божијим промислом, откривена тек крајем прошлог века. Откривањем ове тајне, на крају 20. века, у доба науке и безалтернативне вере у њу, указује нам на сву чудесност Божије милости и провиђења, пред којом, ма колико били фасцинирани савременим светом, науком и технологијом, остајемо неми! „Чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно да је Божја слобода апсолутна“(1)

ОБНОВА МИХОЉСКЕ СВЕТИЊЕ

Прво у низу чудеса откривених у манастиру на Превлаци, десило се 1994. године, када су око рушевина светог олтара Михољске цркве пронађене прве честице мученичких моштију, неописивог мириса који је необично подсећао на миомирис по коме је Острво цвећа одавно познато. Након овог првог обретења светих моштију, почело се размишљати о обнови манастира, а која је отпочела 1996. године благословом Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Неколико месеци након свечаног почетка обнове михољске светиње, 15. маја, десило се ново чудо. Како се наводи у књизи „Свети превлачки мученици“, аутора Невена Плећевића, тај дан је био необично сунчан, препун светлости и препознатњиво чудесан. Након завршетка јутарњег богослужења сви су, као и претходних дана, прионули на своје задатке. „Кроз ваздух као да се проламао стих Давида: Како су дивна дела твоја, Господе, све си премудро створио“(2). Рашчишћавајући простор око конака и рушевина цркве, радници су открили велики број људских костију. Ово није било изненађујуће, с обзиром да се знало да је манастир некада био многољудно место, као и да се средином петнаестог века на овом месту збио више него трагичан догађај, када је комплетно тадашње манастирско братство отровано, а народ мучки убијен од стране Млетака.


Од тренутка проналажења поменутих моштију, острвом се пронео леп миомирис. Др Ненад Милошевић и намесник манастира јеромонах Иларион Ђурица су опрали мошти и по древном обичају умили их вином, али то није умањило миомирис, чак га је појачало. Ни ту чудима није био крај! Јеромонах Иларион ставио је мошти у пластичну кесу и пренео их у своју келију, како би даље наставио да  прати шта се догађа са њима. Све пронађене мошти су биле суве и све су мирисале истим интензитетом. Имајући бројне обавезе, јеромонах Иларион није толико обраћао пажњу на мошти, све док се њихов мирис није интензивно појачао. Погледавши мошти приметио је да местимично влаже. Опрезно је пренео мошти у цркву, где се, на запрепашћење присутних људи и радника, појавило чудо мироточења, праћено миомирисом. Наиме, иако је јеромонах Иларион убрусима из светог храма брисао мошти, миро се умножавало. О овом чудесном знамењу, познатом као осмогенезија, убрзо је обавештен митрополит Амфилохије који је дошао на Превлаку и прегледао мошти. Тада се десило још једно чудо. Из кости коју је митрополит држао у рукама почело је да тече свето миро попут малих гејзера, али „насупрот сили земљине теже“(3), на горе, обливајући кост и сливајући се на митрополитову руку.

Митрополит Амфилохије је, неколико месеци потом, формирао комисију за отварање крипте-гробнице, која је пронађена давне 1957. године, током првог великог археолошког истраживања рушевина манастира. Нажалост, истраживање је окончано две године доцније, а на црквеном земљишту је никао, на почетку поменут, туристички комплекс Острво цвећа. Циљ откопавања крипте био је да се на основу узорака земљишта око и испод крипте и утврђивања количине арсена у њој, као и анализом пронађених моштију утврди да ли оне припадају пострадалом манастирском братству из петнаестог века.



ПРОКЛЕТИ КАМ

Ваља се подсетити овог трагичног догађаја: О разарању манастира нема писаних сведочанстава, али се претпоставља да се оно збило око 1452. године, на дан прославе манастирске славе, светог арханђела Михаила. Манастир на Превлаци је иначе био вековима упориште Православља и Српске Цркве, и као такав често био нападан од стране представника Римокатоличке цркве. Средином петнаестог века живот у манастиру постао је све несигурнији с обзиром да је покушавано на све могуће начине да се ово „најсветије место Боке“, као центар Православља угаси и преведе у римокатоличке руке.

О страдању манастира и тровању братства најбоље сведочи приповетка „Проклети Кам“ Стефана Митра Љубише, у којој је аутор сабрао причу о страдању братства и манастира. Главну улогу у овом страшном чину имао је Марин Друшко, коме је мајка у аманет оставила да манастиру поклони два звона, за покој њене душе. Како аутор приповетке казује, Друшко је пуне три године одбијао да изврши мајчину вољу, те су се монаси пожалили которском суду који је донео пресуду у корист манастира и наложио Друшку да звона преда монасима. Препирку око звона вешто је искористио нови млетачки провидур у Котору, те је позвао Друшка и том приликом му обећао да ће лично набавити звона и њему дати, да их однесе манастиру, али да се прво измири са монасима, што Друшко и учини.

Неколико дана пре манастирске славе, Которски провидур поново позва Друшка, и понуди му четвртину „превлачке црковине“(4) уколико отрује превлачке монахе. Након Друшковог пристанка, провидур му је потанко објаснио свој бескрупулозни план. На дан манастирске славе, током служења Свете Литургије, Друшко се ушуњао у манастирску кухињу и сипао у котао са рибљом чорбом арсен који му је провидур дао. Након богослужења приступило се трпези. С обзиром на јачину отрова који је Друшко сипао у чорбу, већ након пар залогаја пострадао је манастирски јеромонах Максим, а потом и други. У манастиру је настао велики метеж, јер је Друшко истрчао у порту вичући да се манастиром наводно проширила куга. Међутим, зликовачка замисао которског провидура се ту није завршила. Он је наложио млетачким војницима да манастир сравне топовским ђуладима, а преостале преживеле монахе и окупљени народ дотуку хладним оружјем. То се и показало по бројним ранама на лобањама светих мученика приликом експертизе моштију, коју је спровео тим стручњака Војномедицинске академије у Београду.

МИРОТОЧЕЊЕ

По речима начелника одељења за судску медицину ВМА потпуковника Ивице Милосављевића, чији је задатак био да заједно са колегиницом Мелитом Косановић оде на лице места и спроведе додатна истраживања, у земљишту око гробнице је пронађена изузетно велика концентрација арсена у односу на предео где никада није постојао било какав гроб. Оно што смо, такође, сазнали у разговору са потпуковником Милосављевићем, јесте да се тада он по први пут сусрео са мироточењем. За њега, то је било једно невероватно искуство, с обзиром да је до тада о чуду мироточења читао само у књигама. Оно што је њему било невероватно интересантно јесте непрестано орошавање мироточиве кости. Чак је његова колегиница узела мало светог мира и однела на токсиколошку анализу. Међутим, анализа састава светог мира није дала резултат, односно ни један елемент није изолован. Иначе, свето миро је течност уљастог карактера,  различите густине, најчешће безбојна и миомирисна. Мирис светог мира се разликује од мириса моштију и може подсећати на цимет, ловор, шафран или лимун. Свето миро Превлачких мученика каткада добија жуту нијансу, у шта су се уверили они који су били у прилици да посете ову светињу. О благодети и чудотворству ових угодника Божијих постоје бројна сведочанства која налазимо у делу „Књига знакова“ манастира Светог Михаила на Превлаци. Једно у низу јесте чудотворно оздрављење баке, рођене 1928. године која је након пада задобила контузију леђа, карлице, кичме са фрактуром првог леђног пршљена. Повреде су биле тешке, а болови несносни. На дан Светог Ђорђа добила је, добротом оца Илариона, мало светог мира. Увече је намазала повређена места, како сама каже, доста невешто, а када се ујутру пробудила, била је исцељена. Како вели отац Иларион у чудеса верују само они које води Дух Свети, док тзв. реалисти траже бројне разлоге да не поверују упркос свој очигледности. Васељенску веру Цркве у побожно поштовање светих моштију, на шта нас подсећа преподобни отац Јустин Поповић, потврдили су богоносни Оци Светог Седмог Васељенског сабора својом одлуком: „Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако су епископи, да се свргну, а ако су монаси и световњаци - да се лише општења“(5)

Пет векова су мошти мученика тихо почивале, дубоко закопане. И мада је истина о страдању мученика вековима скривана од јавности, чак кривотворењем историјских чињеница, свете мошти су нам се чудесно показале ради нашег спасења и по великој милости Божијој, јер као што то пише у тропару Светим Превлачким Мученицима: „Пројавивши чудесно из гроба свете мошти свехвалних Превлачких мученика, Свемилостиви Господ упути нас на пут спасења, откривајући од векова скривену тајну, објави Свете мученике као непрестане заступнике наше, који пред Христом смелост велику имају и зато их песмама многим прослављамо".

Тексти и слика пренети са...