Zavrsava se kad pocinje cetvrtak i subota. Za sve sto te interesuje u vezi takvih pitanja najbolje je da se obratis svome parohijskom svesteniku.

Ту је као монахиња живела мајка Светог Саве

Мало је остало од некадашње прве задужбине жупана Стефана Немање

Куршумлија се нашла на туристичким мапама захваљујући Ђавољој вароши, у коју хрли на хиљаде посетилаца из земље и света, али углавном не зна да је ту у првој престоници Стефана Немање подигнут први храм посвећен Светој Богородици још 1156. године, од кога је мало остало: два стуба портика на задњој страни, зидови од опеке, олтарска апсида... Зашто је препуштен зубу времена манастир јединствен у Србији по архитектури, грађен по угледу на цариградске цркве 11. века, у коме је живела мајка Светог Саве, а после о њему бринула султанија Мара?

– Пре годину дана покренули смо иницијативу и упутили захтев Заводу за заштиту споменика културе у Нишу, да се обнови манастир Свете Богородице у Куршумлији, први од око 200 манастира изграђених у епохи Немањића – рекао нам је директор сектора за развој туризма „Планике” Радован Танасковић додавши да су у Куршумлију тим поводом долазили и из Министарства културе Републике Србије.

„Планика” би уложила део средстава у обнову овог споменика културе од изузетног значаја, бројни су и донатори спремни да то учине, колико нам је познато урађен је и пројекат, али би прво требало урадити археолошка истраживања, појашњава наш саговорник.

Беле Цркве

Велики српски жупан Стефан Немања је своју политичку каријеру и важно поглавље у историји Србије започео у данашњој Куршумлији, где је била његова прва престоница више од 30 година. Ту је сазидао прве задужбине: манастире Свете Богородице (1159. године) и Светог Николе (од 1165. до 1168) а онда, пошто је одатле проширио државу, сео на престо великих жупана у Расу.

Важно је истаћи да су ова два манастира не само временски него и архитектонски на почетку немањићке епохе. Они не само да су имали утицај на потоње грађевине зидане у доба Немањића, већ су променили чак и име места у коме су сазидани. Били су покривени оловним плочама које су бљештале на сунцу и виделе се надалеко, па је по њима старо словенско име Топлица, како се некада називала Куршумлија, замењено новим називом Беле Цркве. Тек после прве и друге сеобе Срба 1690. и 1737. године, када су Арнаути населили опустошени крај, ново име полако пада у заборав. Обе су цркве порушене, а оловни кров изливен у куршуме. Неки сматрају да је отуда данашње име Куршумлија, али по мишљењу турколога, оно води порекло из старотурског језика, на којем значи Беле Цркве.

Од успостављања аутокефалности Српске православне цркве 1219. године, Куршумлија је и седиште Белоцркванске епископије, а од оснивања Српске патријаршије и седиште Архиепископије.

Анин други дом

У близини ушћа реке Косанице у Топлицу, на путу ка селу Пепељевац, где је некада пролазио римски пут а данас железница из Ниша за Косово Поље, налази се рушевина прве Немањићеве задужбине.

Црква Свете Богородице је подигнута на месту старијег храма. Зато је једна од претпоставки да је Немања у ствари обновио хришћанску цркву из 6. века. Зидана је споља опеком, а изнутра од опеке и камена. Историја бележи да се Немања после повлачења са власти 1196. године замонашио, као и његова супруга Ана, у цркви Светих Петра и Павла у Расу. Том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија.

Прву годину свог монашког живота Симеон је провео у Студеници. У јесен 1197. године Симеон се придружио сину, Светом Сави, на Светој Гори. Тамо је уз дозволу византијског цара 1198. године почео градњу манастира Хиландара.

Анастасија је остала у манастиру Свете Богородице у Куршумлији. Мајка највећег српског светитеља Саве била је кћерка византијског цара Романа IV Диогена. Ана је родила два сина, Вукана и Стефана, а знатно касније, када је имала скоро 50 година, најмлађе дете Растка, касније монаха Саву. Нема сумње да је грчки језик Сава научио од мајке.

Анастасија је преосталих пет година провела у манастиру, где је преминула у 75. години, 21. јуна 1200, четири месеца након упокојења њеног супруга (Стефан Немања, монах Симеон, уснуо је у 86. години у манастиру Хиландару, 13. фебруара 1200.).

О манастиру Свете Богородице се неко време, у 15. веку, старала и султанија Мара, кћерка Ђурађа Бранковића и жена турског султана Мурата Другог, која је у непосредној близини имала двор.

Турци су цркву у више наврата рушили и палили, али је ипак нису до краја уништили. Прича се да је неки обесни потурица у 13. веку порушио део цркве и од тог материјала направио воденицу на Топлици, коју му је убрзо набујала вода однела.

Интересантно је да је у близини цркве откривен накит, први примерак ове врсте нађен на територији Србије.

Манастир је запуштен после Велике сеобе Срба, након чега су Османлије скинуле оловни кров, чиме је започело његово зарушавање. Временом су манастирске грађевине порушене, као и сама црква од које је опстао само део који је истраживан 1921. године и очишћен од растиња. Конзервација је рађена и 1948. године, као и недавно, али у мањем обиму. Црква, у народу позната као Петковача (јер се око ње сваке године на Велики петак окупљају верници), само је делимично обновљена. Остаје нада да ће се што пре наћи средства за обнову ове светиње.

С. Берић
објављено: 30.01.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Tu-je-kao-monahinja-zivela-majka-Svetog-Save.sr.html

У манастиру Свети Роман код Алексинца
Место чудесних исцељења

У порти Његова светост патријарх српски Иринеј освештао је две чесме до којих је давно, пре више стотина година, стигла лековита вода са околних брда

Удаљен од магистралних друмских саобраћајница, а близу железничке пруге Београд–Ниш и уз саму десну обалу Јужне Мораве, манастир Свети Роман плени својом тишином и миром. На крају овог лета о овом светом месту говорило се много више него обично. И са великим разлогом, свакако. У овој светињи обновљена су некадашња значајна и вредна обележја, поново блиста пуним сјајем, опет је препуна посетилаца.

У порти манастира Свети Роман Његова светост патријарх српски Иринеј освештао је две чесме до којих је давно, пре више стотина година, стигла лековита вода са околних брда. Донатори обнове чесама биле су две нишке породице – Живић и Несторовић. Поново је, после деценија „суше”, на чесмама потекла вода са два брда, једног на југозападу, другог на североистоку. Постоји, што се може видети приликом боравка у манастиру, и трећа богата „жица” воде, која се може усмерити на нову чесму за коју се очекује донатор. Две обновљене чесме са лековитом водом пројектовао је Нишлија Александар Радовић.

Први пут после више од пола века сестринство манастира, испричала нам је старешина игуманија Митодора, није тражило од водопривредних предузећа у околним градовима и местима да цистернама обезбеђују воду за пиће и друге потребе за госте манастира у време манастирске славе Светог Романа. Јер, воде је сада опет на претек. И, што је посебно занимљиво – крајем августа и у септембру манастир Свети Роман постао је место правог ходочашћа верника и становника целе Србије – за месец дана манастир је посетило и на чесмама умило се и пило воде преко 35.000 посетилаца. Јер, и даље се тврди, лековита вода са двеју чесама лечи све.

Настанак овог манастира везује се за време од пре скоро 11 векова. Ту се упокојио Роман, ученик Ћирила и Методија још у десетом веку. Поред гроба светог Романа, пошто се прочуло да је место чудесних исцељења, подигнута је најпре црква посвећена Благовестима, а убрзо потом и манастир, једна од највећих и најстаријих српских светиња. Писани трагови о манастиру воде чак у 1020. годину, када се помиње у хрисовуљи коју је издао византијски цар Василије Други.

У бурним временима и ратним походима манастир код села Ђунис, на средокраћи пута од Алексинца према Крушевцу, више пута је рушен, опустошен и запуштан. Према предању, после првог рушења обновио га је управник коњушнице кнеза Лазара, неколико година пре Косовског боја. Случајно је Лазарев слуга, са болесним ногама, наишао на гроб светог Романа и зидине оштећеног манастира. Поклонио се, окупао у води и, кажу, оздравио. Зато је решио да обнови манастир. Али, 1448. године цркву опет руше, овога пута Турци. Манастир остаје и у њему је у турско доба у 19. веку организовано збрињавање сиромашне и деце без родитеља, нешто попут школе и интерната, све до краја Првог светског рата, 1918. године.

У међувремену бег Ђорђе Пиле добио је дозволу од султана 1791. године да обнови цркву, а касније је и кнез Милош здушно помагао обнову манастира и изградњу импозантног звоника, за који је поклонио 1852. године једно велико звоно.

У звонику је деценијама постојала болница за пацијенте оболеле душе... Све време у 19. и на почетку 20. века манастир Свети Роман био је болница, прибежиште становника пред прогоном од окупатора, а једно време и ратни штаб српских ослободилачких војски...

Један од првих живописа, из 1795. године, пронађен је у певницама и поткуполама манастира. Новији је рађен 1831. године. Капела – гробница светог Романа живописана је захваљујући упорном јеромонаху Никодиму, а сматра се да испод више слојева малтера и креча има фресака из средњег, можда и ранијег доба. Према записима из 1860. године иконостас у овом манастиру имао је три велике престоне, и 12 мањих икона у фризу.

Садашњи иконостас урађен је 1925. године и дело је руског уметника Андрије Беченка.

Поред цркве у манастиру налазе се капела светог Романа и у њој његове мошти. У манастирској порти су гробови монаха Симеона Светогорца, преминулог у Светом Роману 1889. године, као и српског војсковође Вуча Жикића, погинулог у Првом српском устанку, у Боју на Делиграду, 1808. године... Говори се да је у порти манастира Свети Роман код Ђуниса покопано и племићко срце руског добровољца у српско-турским ратовима, пуковника Николаја Николајевича Рајевског, погинулог 1876. године код Адровца, близу Алексинца. Рајевски је Лаву Толстоју био инспирација и као Вронски један је од главних ликова у роману Ана Карењина.

Тома Тодоровић

http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/151115.sr.html

Mali vodič kroz srpske manastire

Izvor: Status | Sonja Ćirić

Na teritoriji Srbije ima 212 manastira, od kojih su 54 proglašena spomenicima kulture. Sopoćani (sa manastirom Đurđevi stupovi i crkvom sv. Petra i Pavla), manastir Studenica, srednjevekovni spomenici na Kosovu (manastiri Dečani, Pećka patrijaršija i Gračanica i crkva Bogorodica Ljeviška) uvršćeni su u Uneskovu listu svetske baštine.



U „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ Klajna i Šipke piše da je manastir „crkva sa stambenim zgradama u kojima, prema utvrđenim pravilima, žive monasi ili monahinje“, da reč manastir potiče od grčke reči monastirion čija je osnova monos, što znači jedan, sam, a odnosi se na monaha. Piše i da reč manastir znači isto što i samostan.

 Začetnici manastira su monasi, usamljenici koji su provodili život u postu i molitvi posvetivši ga Bogu. Prve monaške skupine nastaju već na početku hrišćanstva, a naročito posle Milanskog edikta 313. godine kojim je proklamovana sloboda te vere. Začetnik srpskog monaškog života je Rastko Nemanjić, najmlađi sin Stefana Nemanje, koji je otišao na Svetu goru i primio monaški postrig kojim je dobio ime Sava. Kaže se da su manastiri Hilandar, koji je Sava podigao na Svetoj gori sa ocem, i Studenica - zadužbina Stefana Nemanje, otac i majka svih manastira po Srbiji i mestima gde žive Srbi.

OSNOVNO O MANASTIRIMA

 Podizanje manastira i pomaganje, koje su započeli Sava i Nemanja, nastavili su svi Nemanjići, zatim srpski vladari i članovi njihovih porodica, srpska vlastela, crkveni velikodostojnici i narod. Sada je na teritoriji Srbije 212 manastira, od kojih su 54 proglašena spomenicima kulture. Sopoćani (s manastirom Đurđevi stupovi i crkvom sv. Petra i Pavla), manastir Studenica, Srednjevekovni spomenici na Kosovu (manastiri Dečani, Pećka patrijaršija i Gračanica i crkva Bogorodica Ljeviška) uvršćeni su u Uneskovu listu svetske baštine.

 Manastiri su podizani najčešće na teško pristupačnim mestima kako bi se omogućila usamljenost monaške zajednice. Život u monaškoj zajednici odvijao se po pravilima tipika, još otkad je Sava Nemanjić, tada arhiepiskop Sava, prilagodio delove Evergeditskog tipika Hilandaru i Studenici i time ustanovio uređenje i upravu manastira i poredak vršenja bogosluženja, ali i zaštitu od nepozvanih.

 Uglavnom jedina zaštita monaha i manastira od napadača bila je upravo stena ili skrivena šuma u kojoj je manastir, riznice su bile veoma primamljiv plen posebno Turcima, a ne mali broj manastira spaljivan je i uništen. Međutim, gde god da se nalazio manastir važno je bilo da se do njega može doći iz svake kuće u oblasti u kojoj je, zbog toga što je manastir u srednjem veku bio izuzetno važno mesto.

 Srpski srednjevekovni manastiri bili su crkveno-administrativni centri, sedišta patrijarha, mitropolita i episkopa. U njima su sahranjeni brojni srpski vladari, vlastela i crkveni velikodostojnici. Manastiri su čuvali nacionalnu svest i pravoslavnu tradiciju. Tu su se održavali narodni zborovi i skupštine na kojima su donete mnoge važne odluke, a veliki broj crkvenih velikodostojnika i običnih monaha predvodio je narod u mnogim važnim istorijskim momentima.

 Manastiri su vekovima bili glavna učilišta, a njihovi kaluđeri prvi učitelji. Posle odlaska Turaka u njima su osnovane prve osnovne škole i prve umetničke radionice. Inoci su u manastirskim kelijama vekovima prepisivali hiljade bogoslužbenih knjiga. Arhitektura manastira pratila je stilske promene od vizantijskog nasleđa do danas, fresko-slikarstvo predstavljalo je u vreme kada je nastalo najviši slikarski domet u Evropi, a manastirske riznice značile su umetnički i duhovni kapital. Osim svega nabrojanog, a moguće je da je to trebalo prvo pomenuti, srpski manastiri su predstavljali glavna mesta molitve.

 Danas su manastiri još uvek molitvena mesta, ali su prvenstveno važan deo srpske baštine, pa samim tim i nacionalnog identiteta, te važan deo naše istorije.

PRE NEMANJIĆA



Rastko i Stefan Nemanjić nisu prvi graditelji srpskih svetinja. Dva kilometra od centra Novog Pazara nalazi se Crkva svetih Apostola Petra i Pavla, najstarija sačuvana hrišćanska sakralna građevina na Balkanu - njen najraniji, do sada otkriveni, deo potiče iz X veka. Okruživale su je zidine, što znači da je bila manastirski katolikon.

 Crkva ima tri sloja fragmentarno sačuvanog živopisa fresaka, rađenih od X do XIV veka. One ne dosežu vrh srpskog fresko-slikarstva, ali su važne kao početak naše srednjevekovne umetnosti. U njoj je kršten Nemanja po pravoslavnom obredu, u njoj je odlučeno da se bogumilska jeres silom iskoreni i tu je Nemanja predao presto sinu Stefanu.

Crkvu u Bijelom Polju posvećenu istim svecima, Petru i Pavlu, sazidao je Stjepan Miroslav, knez Humski, sin Zavidin a brat Nemanjin, već oko 1190. godine. Za nju je naručio da se prepiše Jevanđelje, poznato kao Miroslavljevo jevanđelje, knjiga napisana najlepšim slovima srpske ćirilice i sa najlepšim ukrasima.

HILANDAR



Na Svetoj gori 1198. godine Stefan Nemanja i njegov sin Sava počeli su gradnju Hilandara, čim je vizantijski car Aleksije III Anđeo poveljom dozvolio da na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona izgrade manastir „da Srbima bude na večni poklon“.

 Do 1200. godine Sava i Stefan su završili crkvu Vavedenja Bogorodice (danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambarski pirg-zvonaru i keliju Svetog Simeona. Gradnju su nastavili njihovi naslednici: Stefan Uroš I je podigao veliki pirg Preobraženja, kralj Milutin je 1320. godine na mestu stare crkve podigao novu, crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao Saborna crkva, izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušen zemljotresom u drugoj polovini 16. veka, izgradio današnju trpezariju, zatim Milutinov pirg na putu ka moru i Hrusiju na obali.

 U Milutinovo vreme živopisani su glavni hram, trpezarija i Grobljanska crkva. Najbolje godine Hilandara bile su u vreme kada je car Dušan vladao Svetom gorom – njegovi posedi tada su zauzimali petinu ovog poluostrva, a imao je i brojna imanja u Srbiji, Makedoniji i Grčkoj. Krst podignut na mestu gde su hilandarski monasi dočekali cara Dušana i takozvana carska maslina još uvek postoje.

 Car Uroš je nastavio da razvija manastir, knez Lazar je ktitor spoljne priprate crkve Vavedenja Bogorodice i tako sve do danas kada o Hilandaru brine Ministarstvo kulture Republike Srbije.



Hilandar je jedini živi srpski srednjevekovni grad, pod zaštitom je Uneska i smatra se najvećim blagom srpske baštine. Osim samog manastira, baština je i sve njegovo: 250 kelija - većina ih je u ruševinama, konak u Kareji na najvišoj koti, pa se iz njega vidi cela Kareja, i isposnica Svetog Save isto u Kareji, zemlja i šume kestena, crnog bora i bukve na preko trećini Svete gore.

 U njemu su najveće zbirke srpskih povelja, 150 srebrnih i zlatnih kivota moštiju i relikvija svetih, preko hiljadu starih ikona - jedini u svetu ima osam čudotvornih ikona, ima ikonu Hrista Pantokratora koji je najlepši Hrist na planeti (na proslavi 2000 godina hrišćanstva u Atini i Jerusalimu izabran je za planetarni znak; ikona Bogorodice Odigitrije bila je znak izložbe „Blago Svete gore“ u Solunu...), Hilandar je najveća biblioteka rukopisne knjige srpskog naroda - u njemu se na primer čuva najstariji srpski spomenik, Karejski tipik, pisani autograf Svetog Save, Hilandar ima najlepšu crkvu na Svetoj gori prema oceni vizantologa, najveću zbirku bakroreznih i bakropisnih ploča za otiskivanje grafičkih ikona, starog bogoslužbenog tekstila, starih crkvenih sasuda, drvorezbarskih dela, majolike i porcelana XIX veka, veliku zbirku staklarskih predmeta iz XVIII i XIX veka iz cele Evrope i Mediterana, ogromnu kolekcija keramičkih ulomaka i posuda, zlatarskih predmeta, hladnog i vatrenog oružja...

 U Hilandaru je utemeljena srpska pismenost, prevodilačka i prepisivačka delatnost, mnogi njegovi inoci-minijaturisti autori su besmrtnih dela, tu je začeta srpska srednjevekovna pravna država, diplomatija, koreni medicine srpskog naroda su u Hilandaru – sačuvan je Hilandarski medicinski kodeks, bolnica osnovana uz manastir, ostaci lekarskog i farmaceutskog alata.

 U Hilandaru su se iskristalisale graditeljske zamisli arhitekture Moravske škole, tokom osam vekova kroz manastir su prošli najveći umetnici ikonopisa i freskopisa. Ukratko, ono što je sačuvano u Hilandaru (a sve još nije ni otkriveno) veće je od sačuvanog nasleđa u svim ostalim srpskim manastirima.

U UŽOJ SRBIJI

 Prva zadužbina Nemanjića su Đurđevi stupovi. Podigao ih je Stefan Nemanja iznad reka Raške i Deževene na netipičnom mestu za manastir, na vrhu uzvišenja koje dominira panoramom današnjeg Novog Pazara.



Prema Stefanu Prvovenčanom manastir je ispunjenje zaveta njegovog oca: dok je Nemanja bio zatočen u pećini, zavetovao se Svetom Georgiju da će mu, ako ga spase, sazidati crkvu. Posle crkve, Nemanja je sazidao i trpezariju, zgradu za stanovanje i cisterne, ogradio je manastir zidom sa odbrambenom kulom.

 Na ktitorskoj ploči piše da je gradnja završena 1171. godine.

 Drugi ktitor Đurđevih stupova, kralj Dragutin, dogradio je crkvu. Crkva je jednobrodna, sa trodelnim oltarom, naosom i bočno postavljenim vestibilima, te pripratom sa dve kule - prvi primerak i osnova Raške škole. Karakteristične manastirske kule, stupovi po kojima je manastir dobio ime, elipsasta kupola hrama, nepravilan oblik oltarskog prostora i specifično rešenje centralne kupole predstavljaju graditeljske inovacije onog vremena.



Freske iz priprate svrstane su u najbolja ostvarenja tog vremena. Kralj Dragutin je sazidao i novu trpezariju, a ulaznu kulu pretvorio u kapelu sa grobnicom za sebe. Njegovo telo preneto tu je 1316. godine iz Srema gde je stolovao i sahranjeno u Stupovima. Posle Austro-turskog rata manastir je napušten i sve do druge polovine prošlog veka važio je za ruševinu. Kako piše na sajtu manastira, nakon 830 godina postojanja, 300 godina u ruševinama i 40 godina obnove, Stupovi su danas oživeli i delimično su obnovljeni.

STUDENICA

 Opisujući mesto koje je njegov otac izabrao za manastir, a koje se nalazi na desnoj obali Studenice četrdesetak kilometara od Kraljeva, Sava kaže: „... Bilo je ovo mesto kao pusto lovište zverova. Kada je došao u lov gospodin naš i samodržac Stefan Nemanja koji je vladao svom srpskom zemljom, i kada je on lovio ovde, izvoli mu se da u ovom pustom mestu sagradi ovaj manastir“.



Prvo je sazidan zid, gotovo kružni, ojačan kulama od kojih je ulazna bila višespratna. U sredinu je postavio crkvu posvećenu Bogorodici, a uz zidove trpezariju, kuhinju, konake i radionice, dok je kamenim cevima sproveo vodu do porte.

 Bogorodičina crkva, nevelikih dimenzija, objedinila je osobenosti vizantijskog podneblja i ovog u kojem je nastala: jednobrodna bazilika sa kubetom, spolja zidana od blokova belog radočelskog mermera, a unutra obložena bigarnim kvadrima.

 Prvi deo radova završen je do 1196. kada je Nemanja ustupio presto sinu Stefanu i otišao u Hilandar, ostavivši mu u amanet da završi ono što je on započeo.

 Posle novog kralja manastir su dograđivali i ulepšavali i veliki knez Vukan i kraljevi Radoslav i Milutin. Kralj Radoslav je izgradio trospratnu pripratu s paraklisima ispred Bogorodičinog hrama i freskama ilustrovao prenos Nemanjinih moštiju.

 Pored Bogorodičine crkve nalaze se tri male crkve, paraklisi, posvećene sv. Nikoli, sv. Jovanu i Bogorodičinim roditeljima Ani i Joakimu, koja je poznata kao Kraljeva crkva po graditelju kralju Milutinu.

 Sava je iz Hilandara preneo očeve mošti u Studenicu i tako joj obezbedio status Velike Lavre. Studenica postaje politički, kulturni i duhovni centar Srba. Sava je napisao Tipik, pravila o ponašanju čiji je prvi deo posvetio Nemanjinom životopisu. To je prvo srpsko književno delo.



Studenica je danas izuzetna zbog svojih fresaka. Natpis u crkvi otkriva da je njeno živopisanje započeto u vreme Nemanje, nastavljeno u vreme Vukana, a pretpostavlja se da je u oštećenom delu natpisa i ime Stefana Prvovenčanog.

 Neizostavno treba spomenuti monumentalnu kompoziciju „Hristovog raspeća“ koja zauzima središnji deo zapadnog zida. Na tamnoplavoj pozadini, toplo-okerna figura Hrista i drugih učesnika religiozne drame, s naglašeno ljudskim dimenzijama stradanja i bola, ostvareno je jedno od najvećih dela evropske umetnosti 13. veka.



SOPOĆANI

 Kralj Stefan Uroš I, najmlađi Nemanjin unuk, podigao je Sopoćane blizu sopota - izvora reke Raške - u Rasu, središtu srpske srednjevekovne države. Mesto na kojem je zapisana godina podizanja hrama je oštećeno, pa se na osnovu predstava na freskama pretpostavlja da je gradnja trajala od šeste do sedme decenije XIII veka.



Unutar debelih zidova je Crkva svete Trojice, najznačajniji deo manastira, a duž zidova raspoređeni su trpezarija, kuhinja i zgrade sa monaškim kelijama.

 Arhitektura manastirske Crkve sv. Trojice ima sve odlike raške škole. Izgrađena je od tesane sige, prozori su od belog mermera, sve je u klasičnim romaničkim oblicima, bez dekoracije. Spoljna priprata sa zvonikom dozidana je nešto docnije, po stilu bi se moglo reći najverovatnije na kraju 13. veka, kada se arhitektura u Srbiji oslanja na vizantijske uzore.

 Uroš se naziva prvim ktitorom, što znači da je već tada postojao i drugi. Nema podataka da li je to bio Milutin, neki crkveni poglavar ili kraljica Jelena, Uroševa majka. Na freskama spoljne priprate oslikan je Dušan kao kralj, pa je moguće zaključiti da su nastale pre 1346. godine kad je Dušan proglašen za cara.

 Stručnjaci su ocenili da je sopoćanski živopis najkvalitetnije i stilski najčistije ostvarenje ovog vremena u slikarstvu Vizantije. Ovde su prvi put u našem slikarstvu ilustrovani Vaseljenski sabori, biblijske priče o Josifu, Strašni sud i Rodovno stablo Hristovo. Posebno je značajna istorijska kompozicija „Smrt kraljice Ane Dandolo“: iznad kraljičinog odra stoji njen sin kralj Uroš sa svojim sinovima Dragutinom i Milutinom i ostalim članovima vladarske porodice. Ispred odra kleči kraljica Jelena, žena kralja Uroša. Sličnost ove kompozicije sa predstavom Uspenja je očigledna.

NA KOSOVU

 Lepota Dečana, Gračanice, Pećke patrijaršije i crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu jača je od istorije koja dominira životom dela Srbije na kojem su izgrađeni. Manastir Dečane podigao je kralj Stefan Uroš Treći da mu budu zadužbina, u Zatrnavskoj župi koja je u podnožju Prokletija južnije od Peći, na reci Bistrici.



Natpis iz 1334/1335. godine kojim glavni neimar manastirske crkve svedoči da je posao trajao osam godina otkriva kada je počela gradnja i činjenicu da Uroš nije video izgrađene Dečane zato što je novembra 1331. godine iznenada umro. Dečane je dovršio njegov sin Dušan.

 Stefan Uroš obezbedio je posede svom budućem manastiru, kako i dolikuje vladaru, i pobrojao ih u Osnivačkoj povelji. Ispostavilo se da su Dečani veličinom prevazišli zadužbine Uroševih predaka. Jedino je Hilandar imao veće vlastelinstvo.

 Dečanski hram spada u najveće srednjevekovne srpske crkvene građevine. Dugačak je preko 35 metara, a širok 24, dok je visina njegovog kubeta 29 metara - što je razlog zašto je manastir poznat pod imenom Visoki Dečani.

 Grigorije Camblak biograf kralja Uroša, ovako opisuje manastir: "Prvo okolo podiže grad, dovoljno dug i širok, utvrđen čestim kulama, a vrata manastira naspram crkvenog zida malo se klone ka južnoj strani. A povrh ovih podiže preveliku utvrđenu kulu, tako da je po visini ravna crkvenom vrhu. A po zidovima okolo prilepljene su ćelije inocima, kao neka ptičja gnezda. Načini veliku trpezariju, po zdanju najveću, umetništvom delatelja, kuhinju i pekaru, ustrojene u prostranstvo. Pa načini i igumaniju, neko čudno delo i povesti dostojno".

 Dečanska crkva se smatra vrhunskom graditeljskom tvorevinom zbog veličine, bogatstva klesanog ukrasa i izvođenja u skupocenom uglačanom kamenu. Građena je od dve vrste kamena, svetložutog banjičkog mermernog oniksa i crvenkastoljubičastog bistričkog mermera naizmenično ređanih. Akcenti na toj progastoj osnovi jesu elegantni prozori i portali od banjičkog oniksa puni ukrasa, te skulpture koje ne pričaju istoriju crkve, kako je to uobičajeno, već moralne pouke. Oslikavanje crkve trajalo je desetak godina. Prema istoričarima umetnosti toliko fresaka i takav ikonografski program ne nalaze se ni u jednom hramu vizantijskog sveta. Zlato na živopisu, iako obilno, ne prelazi u dekorativnost već ističe duhovnu lepotu manastira.

Gračanica je jedna od poslednjih zadužbina kralja Milutina. Podigao ju je u blizini Lipljana, na ruševinama crkve Svete Bogorodice gračaničke - kako je zapisao Milutin 1321. godine. Manastir je stradao u vreme Kosovske bitke i znatno je rekonstruisan tek u drugoj polovini 16. veka.



Arhitektura Gračanice smatra se vrhuncem srpskog graditeljstva u duhu vizantijske tradicije. Osnovu hrama čine dva upisana krsta, jedan u drugom, od kojih je centralni vertikalno izbačen pa je zbog toga i centralna kupola stepenasto podignuta uvis. Crkva je zidana u naizmeničnim redovima od tesanika i opeke. Oslikana je u srpskoj srednjevekovnoj tradiciji. Među freskama je i Loza Nemanjića, od Nemanje do Milutina, rečit dokument o vlasniku Gračanice.

U VOJVODINI

 Beočin, Bešenovo, Velika Remeta, Vrdnik, odnosno Ravanica, Grgeteg, Divša, Jazak, Krušedol, Kuveždin, Mala Remeta, Novo Hopovo, Petkovica, Privina Glava, Rakovac, Staro Hopovo, Fenek i Šišatovac jesu manastiri izgrađeni na Fruškoj gori.

 Nastali su u 15. veku, kada je Srem bio pod Ugarskom u koju se sklonila srpska vlastela pred turskim napadima. Početak gradnje manastira vezan je za imena srpskih despota Brankovića, konkretno za despota Đurđa Brankovića kome je papa Nikola Peti odobrio da u Ugarskoj može da sazida devet manastira za srpske pravoslavne kaluđere. Sledili su ga njegovi naslednici, Vuk Branković, a zatim i poslednji Brankovići, Đorđe, potonji Maksim, i njegova majka Angelina - svi sa idejom da nastave tradiciju Nemanjića u podizanju srpskih manastira.



Svih 17 fruškogorskih manastira zidani su istim stilom, ali ipak svaki je različit.

 Njihove crkve iz turskog doba nastavile su moravsku tradiciju, a one iz XVIII veka su baroknog stila, na njihovim umetničkim delima stilske mene su nedvosmislene, pa su fruškogorski manastiri postali primer evropeizacije srpske tradicionalne umetnosti.

 U njima su učili Dositej Obradović, Lukijan Mušicki, Platon Atanacković, Nikanor Grujić, Ilarion Ruvarac, Laza Kostić, Đura Jakšić i drugi pisci.

 U Šišatovcu, kod arhimandrita Lukijana Mušickog, Vuku Karadžiću su uz gusle pevali Filip Višnjić i Tešan Podrugović možda najlepše epske narodne pesme, a naučnici Pavle Josif Šafarik i Franja Miklošič tu su uradili važna istraživanja.

 Ilarion Ruvarac, jedan od naših najvažnijih istoričara, napisao je u Grgetegu svoja najpoznatija dela.



Krušedol je prošle godine slavio petstoti rođendan. Bio je to povod da dobije riznicu, zgradu, ali i blago koje mu je pripadalo a koje je u nemirna vremena poslato na druga mesta na čuvanje. Između ostalog, Krušedolu je vraćena bakrorezna ploča s likovima članova porodice Branković, originalna ploča gravire manastira Krušedol iz XVIII veka, kao i arhijerejska mitra Beogradske mitropolije od plave svile i bisera, ručni rad Kantakuzene Branković iz 1433. godine, ikona svetog Jovana rađena 1644. godine na drvetu sa zlatnim šarama, ikona presvete Bogorodice Odigitrije iz polovine XVI veka rađena na lipovom drvetu, odežda i stvari kralja Milutina Nemanjića, relikvije vladike Arsenija Trećeg i Arsenija Četvrtog, zlatni putir, petohlebnica, kadionica, kivot sa svetim moštima, krst od kedrovine i ostalo blago.

 Ovi nabacani i nasumice izabrani detalji o manastirima u Srbiji samo su još jedan pokušaj skretanja pažnje na njihovu vrednost i važnost po vreme u kojem smo.

Izvor: B92