Iako je popularnost Sega Master Systema bila nekoliko puta manja od Nintendo Entertainment Systema, ovaj sistem je doživeo duboku starost, i praktično je ugašen tek sredinom devedesetih godina. Za to je ubedljivo najzaslužnija popularnost konzole u Evropi koja je zaista bila velika, pa je Sega više od pola decenije od izdavanja Mega Drive 2 sistema i dalje proizvodila igre za svoju osmobitnu konzolu. Jedno od poslednjih zvučnih imena izdatih za njega je svakako Mortal Kombat II.
Možda izlazak ove igre deluje potpuno nelogično, ali kada se sve razmotri, definitivno nije tako. Kao što smo napomenuli, Sega Master System je još uvek bio aktivna konzola koja je donosila značajne prihode u doba kada se pojavila ova igra, a dodatni razlog za njenu konverziju na ovu platformu bila je činjenica da je igra prethodno portovana na Game Gear, Seginu džepnu konzolu koja poseduje identičan hardver kao i osmobitna konzola, tako da je igra veoma jednostavno konvertovana i za SMS.
Jasno je da ova verzija igre jednostavno ne može da parira verzijama sa Sega Mega Drive 2 ili SNES-a, ali to ne bi bio problem da su programeri više vodili računa o njenom prilagođavanju ciljnoj platformi. A nisu.
Prvo što ćete primetiti jeste da se u igri nalazi samo 8 (od 12) likova koje možete birati u drugim verzijama, što je verovali ili ne, daleko najmanji problem. Mnogo više nezadovoljstva ćete osetiti kada shvatite da se sve borbe odvijaju na samo 2 lokacije (osim borbe sa skrivenim protivnicima) što je zaista smešno. Jasno je da je ovo urađeno zbog toga što na kertridžu jednostavno nema dovoljno prostora, ali to ne može biti opravdanje. Na sve se nadovezuje i priča o grafici, koja na slikama zaista izgleda dobro. I ne samo na slikama, već i u stvarnosti. Zaista, pozadine nisu naročito detaljne, ali likovi izgledaju veoma lepo, osim Shao Khana i Kintaro-a kojima je oduzeto pola metra visine (opet ograničenja konzole). Problem je što svega samo izgleda lepo, ali se i ne kreće tako. Zapravo, verovatno nikada niste videli igru za konzole koja koristi toliki frame skip kao Mortal Kombat II za SMS. Čak i Banjoo Tooie za N64 koji konstantno drži od 15-30 FPS-a ili Driver 2 za PSX izgledaju super glatko pored ove igre u kojoj prema ličnoj proceni, frame rate varira između 5-10, što je pravi skandal. Zvučna podloga je užasna, jer je sve urađeno sa generičkim instrumentima bez imalo uloženog truda, kao da je u pitanju jedna od prvih igara za konzolu. A šta reći za kontrolni sistem? Svi koji su imali priliku da osete »zadovoljstvo« igranja MK II na Amigi, znaće kako stvari stoje. Jedina svetla tačka je to što se magije i dalje lako izvode, mada zbog slabe animacije borbe više liče na mučenje nego na zabavu. AI protivnika na vrlo niskom nivou, tako da se igra na easy nivou težine može završiti bez ikakvih problema, upotrebom jedne jedine magije, što je praktično nezamislivo u bilo kojoj drugoj verziji igre.
Dovoljno je igrati ovaj naslova više od 10 minuta pa da u potpunosti uvidite o čemu je ovde reč. Acclaimu uopšte nije bio cilj da izradi posveti malo pažnje, već samo da igru konvertuje na SMS, sve upakuje u prelepu kutiju i da se nada da će ostvariti zaradu. Iskreno se nadamo da je ostao kratkih rukava.
Kao shto je verovatno svima poznato, prvi nastavak legendarnog Mortal Kombata odigrava se u potpunosti u Spoljashnjem svetu koji je pod vlashcu Shao Khana koji pokushava da uz pomoc turnira osvoji Zemlju. Pored toga shto ima duplo veci broj boraca i poteza u odnosu na original, igri su pridodati i novi zavrshni udarci Babality (pretvaranje protivnika u bebu) i Friendship (sklapanje prijateljstva?). Shta je ono shto razlikuje Mega Drive 2 verziju od ove? Iako je SNES konzola slichnih grafichkih mogucnosti, Mortal Kombat 2 izgleda mnogo bolje na njemu. Grafika je zaista prelepa i nadmashuje chak i PC verziju, jer pored toga shto radi u vecoj rezoluciji poseduje chak i veci broj detalja. Neki detalji su zaista impresivni, poput energetske skale ili animirane pozadine za razliku od potpuno statichne na Mega Driveu 2. Naravno, nije na nivou grafike sa automata, jer je ochigledno da je animacija dosta slabija (narochito se primeti ako pogledate neke animirane pozadine), ali je to praktichno bilo nemoguce ostvariti, zbog ochiglednog nedostatka memorije. I za ovo shto su postigli programeri Sculpture Software-a zasluzhuju velike pohvale. Koliko god je grafika bolja od verzije za konkurentski Mega Drive 2 toliko kompletan zvuk zaostaje. Ako ste igrali PC varijantu, primeticete da je zvuk potpuno isti!
Zvuchni efekti su brojniji nego na Mega Drive 2 tako da ce biti mnogo vishe uzvika a chucete i jasno izgovorena imena boraca. Ali opet treba napomenuti da su iako brojni, zvuchni efekti (pre svega udarci i urlici) totalno neubedljivi u odnosu na ono shto mozhemo chuti u MD2 ili Sega 32X verziji, a isto vazhi i za bednu muzikicu koja je uz to totalno utishana. Single play je prilichno losh iz jednostavnog razloga shto je i ponashanje protivnika takodje isto kao na PC-ju, tako da na very easy tezhini pobedjujete korischenjem chishcenja (nazad+noga dole) sve do zavrshnih protivnika, dok na medium tezhini, kada zhelite da udarite protivnika aperkatom, on vas jednostavno uhvati i baci! Nije da su druge verzije briljantne na ovom polju, ali svakako su znatno bolje.
Ipak, igra udvoje je veoma prijatno iskustvo i uz fantastichnu grafiku garantuje dugorochnu zabavu. To shto ova verzija Mortal Kombata 2 i nije najsavrshenije odradjena ne sprechava je da dobije epitet sjajne igre, jer ona uveliko nadmashuje Street Fighter II i slichne igre i predstavlja najbolju borilachku igru na SNES-u. Uz to, ova konverzacija klasika sa automata je i jedna od najboljih (uz Sega 32X verziju), shto vec dosta govori o njenom kvalitetu.
Čudo koje je napravio prvi Mortal Kombat kako na automatima tako i na svim kućnim igračkim sistemima (bio je ključan faktor za uspeh Sega Mega Drive 2 sistema u odnosu na SNES) bilo je jasan znak da će Midway sve svoje resurse uložiti upravo u izradu nastavka koji je predstavljen svega godinu dana kasnije. I pored kratkog roka za izradu zabeležen je još veći uspeh, a portovi za sve moguće sisteme prodavali su se u milionskim tiražima. U to vreme serijal je bio na vrhuncu i jednostavno nije postojao naslov koji je mogao da mu parira – prvi i jedini put u istoriji nijedna azijska kompanija (među kojima su bila izuzetno jaka imena kao što su Capcom, SNK, Namco ili Sega) nije bila na vrhu sa nekim svojim ostvarenjem! Mortal Kombat II je prerastao u fenomen koji je i pored zabrana i opšte negativne kampanje dušebrižnika stekao neverovatan broj fanova, čak i u našoj zemlji. Iako je 1994. MK II bio na vrhuncu popularnosti (zbog toga što su tek tada počele da se rade konverzije na konzole i kompjutere) Midway je već tada predstavio novi nastavak, manje od godinu dana posle premijere prethodnika. Iako zdrava logika kaže da je za tako kratak period nemoguće napraviti bolju, pa čak ni mnogo drugačiju igru, Mortal Kombat 3 je to potpuno demantovao, bar kada je reč o ovom drugom.
Priča koja prati MK3 vezana je za novi pokušaj Shao Khana da osvoji Zemlju. Ovaj put proces uništenja je već započet, celokupno stanovništvo (osim par izuzetaka) je nestalo sa lica planete a da bi ostvario svoj cilj Imperator mora da porazi i grupicu najjačih ratnika sa Zemlje. Naravno, propratne priče su interesantne kao i uvek, što može biti dobar motiv za prelaženje igre sa više likova.
Velike izmene je pretrpeo kontrolni sistem – 5 osnovih tastera i način izvođenja osnovnih udaraca je ostao isti ali je dodat run taster koji omogućava kratkotrajan trk, čime se mnogo dobilo na dinamici u odnosu na prethodnike. U povećanje brzine igre savršeno se uklopilo uvođenje kombo udaraca čije je poznavanje presudno za dobijanje borbi. Međutim, igračima nije data potpuna sloboda u kreiranju kombinacija, već su se oni izvodili po tačno zadatom sistemu (kao da je reč o komplikovanom specijalnom udarcu), mada je delimična improvizacija bila moguća, čak i poželjna. U vreme pojavljivanja na sceni je bio aktuelan Super Street Fighter II Turbo koji je primenjivao drugačiji sistem, ohrabrujući igrače da sami stvaraju kombinacije, što su zaljubljenici u Capcomovo ostvarenje uvek navodili kao veliku prednost u odnosu na Mortal Kombat 3. Sa druge strane, napomenuli smo da je činjenica da u MK3 ipak postoji određena doza slobode kao što je činjenica da ste u Capcomovom ostvarenju mogli da zadate izuzetno mali broj udaraca u seriji jer je naglasak i dalje bio na pojedinačnim udarcima, pa se za prvu igru ove kompanije u kojoj su zvanično implementirane kombo tehnike smatra tek Street Fighter Alpha, objavljen sredinom 1995. Upravo zbog svega rečenog postoje kontroverze – sa jedne strane su bili obični igrači kojima nisu želeli da troše sate učeći i praveći sopstvene kombinacije a sa druge oni koji su smatrali da je potpuno sloboda najbolji način da se pokaže ko je koliko dobar. Sud tržišta je pokazao da je eksperiment generalno bio uspešan, a takvo je i naše mišljenje.
Kao što smo napomenuli, osnovni udarci su ostali isti kao ranije s tim što je došlo do jedne značajnije promene. Tradicionalno najefikasniji aperkat koji je protivnicima oduzimao najviše energije je značajno oslabljen, što je opet bio način da se dodatno forsiraju kombo tehnike. Naravno, svi završni udarci iz prethodnika su zadržani a pridodat im je Animality kada se pobednik pretvara u životinju i ubija protivnika. Ipak, treba istaći da većina završnih udaraca nije tako interesantna kao u MK 2, kao i da neki deluje poprilično nedovršeno. Protivnička AI rutina opet nije za pohvalu, pa će čak i uvežbani igrači imati mnogo problema da završe single player mod, čak i na najnižem nivou težine. Protivnici su nekada u stanju da munjevito reaguje na svaki vaš potez dok u pojedinim trenucima jednostavno nepomično stoje u mestu – ako ste igrali MK II, sve vam je jasno. Novi završni protivnik Motaro i stari znanac Shao Khan su posebne priče jer vam je za njihovo pobeđivanje uvek potrebna dobra doza sreće (dakle, ništa novo ni ovde). Na svu sreću mod za 2 igrača je i dalje odličan a to je za ovaj tip igre ipak najvažnije. Novina u ovom modu je uvođenje tajnih kodova koji se ukucavaju pre početka borbe a mogu da izazovu raznorazne efekte.
Početkom 1995. godine u većini civilizovanog sveta Mortal Kombat 3 pojavio se na arkadama i u toj verziji ostavio najveći (doduše ne toliko pozitivan) utisak kako na igrače tako i na medije. Prvi kućni portovi su stigli malo kasnije iste godine i to u osiromašenim verzijama za tada već matore 16bit sisteme Mega Drive 2 i SNES, dok je 32bit verzija za tek pristigli PlayStation zadržala kvalitet sa arkada i popravila mišljenje među igračima. Da, bila je tu i PC verzija sledeće godine koja je takođe bila arkadnog kvaliteta, međutim u Srbiji sredinom 90ih sve spomenuto nam apsolutno ništa nije značilo. „Trojka“ je bila na „SEGI“ i tačka. Pravilo jasno kao gravitacija, neizbežno kao Minimaksovizija na TV politici, Moćni Rendžeri na Pinku, Šešelj u skupštini i Kristijan u Mažestiku. Jednostavno deo naše tadašnje svakodnevnice.
Piratizovani kineski MK3 kertridži (a šta ste mislili da smo igrali, originale?) po popularnim cenama su stigli u vreme najvećeg booma naše zakasnele Mega Drive 2 manije i poput kante švercovanog benzina iz Mađarske rasplamsali je do neslućenih granica. Mega Drive 2 je bio sinonim za gaming u Srbiji tih godina upravo zbog MK3. Kao takav baš u ovoj verziji za nas ima mnogo veći značaj nego za ostatak sveta koji često ovo izdanje potpuno marginalizuje. Mi nismo, jer nismo znali za bolje, a i nije da joj je nešto nedostajalo! Ako vas je sada pukla nostalgija pročitajte i naš opis, pa zatim svi po MAME emulator.
Datum izlaska: 6. novembar 1995. Platforma: Arkada
Mortal Kombat je serijal borilačkih igara koga se sećamo kao igru koja je palila i žarila "Sega klubovima" sredinom devedesetih kod nas. Mortal Kombat 3 u verziji za Mega Drive 2 nije bio ništa manje uspešan od svojih sjajnih predhodnika ali se njegova proširena verzija, Ultimate, kod nas nažalost pojavila previše kasno da bi privukla veću pažnju.
Ultimate Mortal Kombat 3 pored novih pozadina donosi i nekoliko starih znanaca iz prethodnih delova, tu su skriveni likovi iz MK2/MK3: Noob Saibot, Jade i Smoke, kao i sve muske i zenske nindže iz MK2 a i par skroz novih likova (Ermac i Rain). Tu su i dalje odlični kombo udarci koji se razlikuju od lika do lika, kao i šifre koje igrači mogu upisivati pre svake borbe kako bi načinili igru još zanimljivijom (ubrzavanje vremena, stalno pretvaranje igrača, skrivene igre itd.). Pravila su ostala ista, pa se borbe igraju na dve dobijene runde, a pobedniku se na kraju završne runde pruža prilika da izvede specijalne Fatality, Animality, Friendship, Babality i nove Brutality udarce (dovršavanje protivnika velikim automatskim combom), što je još jedan plus ovoj igri u odnosu na prosečne tabačine iz tog perioda. Igračima je poznato da je MK2 imao pozadine (a i muziku) koje su se odlikovale mističnom i orijentalnom atmosferom, dok je a MK3 je preneo borbe u "civilizaciju". Ultimate MK3 donosi još novih pozadina koje uglavnom predstavljaju scene Spoljašnjeg Sveta o kome ste do sada samo čitali na uvodnim ekranima i gledali portal ka njemu na nebu iznad nekih scena, a sada imate priliku i da se borite u istome. Kao što je bio slučaj i sa običnom trojkom, na mnogim novim stageovima postoji mogućnost probijanja na "sprat iznad" tako što jedan igrač drugoga udari aperkatom. Ovo je naročito interesantno kada igrači žele da urade "stage fatality", posebnu vrstu specijalnog završnog udarca koji je vezan samo za određene pozadine, pa ne smeju da koriste aperkat, a to ume da bude problem jer je to i dalje najjači "regularni" udarac u igri.
Grafika je (kao i u prethodnicima), slabija od verzije na automatima, naročito u pogledu količine boja, ali je to problem ograničenja Mega Drajvovog hardvera. Ipak, igra i pored toga izgleda veoma dobro. Zvuk je gotovo isti kao u običnom MK3. Igra, kao i trojka, potpuno iskorišćava blagodeti šestotasternog džojpeda, jer je trotasterni (koji se dugo koristio u Sega klubovima) dosta naporan za izvođenje specijalnih udaraca. U poređenju sa MK3, Ultimate ne donosi previše novih stvari ali ipak predstavlja igru koju ni jedan fan serijala ne bi trebalo da zaobiđe.
Originalni MK3 je možda bio i najrasprostanjeniji kertridž za Mega Drive kod nas, međutim, Ultimate verzija koja je stigla baš kasno, zvanični release date za Evropu bio je Novembar 1996. godine, kada je SEGA manija već bila u svojim poslednjim danima čak i kod nas, a u svetu su Sony, Saturn pa i N64 odavno bili standard. Upravo zbog toga nije postojala neka posebna inicijativa ni domaćih preduzetnika, a ni Kineskih izlivača da urade nešto po pitanju donošenja Mortala trojke sa novim likovima u naše krajeve. Nama zaluđenicima za MK to je bilo nedopustivo, tako da ako je neka igra zapravo postojala u većem broju originalnih primeraka kod nas, bio je to definitivno UMK3.
Cimali su se rođaci iz inostranstva, nisu se birala sredstva.
UMK3 je dovučen i uživali smo tih mesec dana, a onda se zavrteo sveže narezan Mortal Kombat Trilogy u PlayStation kecu, i odjednom preko noći to više nije bio SEGA, već Sony klub. Upravo taj momenat bio je poslednji ekser u sanduku SEGA Manije i definitivni kraj jedne ere.
Datum izlaska: 11. novembar 1996. Platforma: Nintendo 64
Nakon velikog uspeha Mortal Kombata 3 na arkadama kao i portova na gotovo sve tada aktuelne sisteme pojavila se i proširena verzija istog naslova u vidu Ultimate Mortal Kombata 3 koji je nažalost bio portovan samo na par sistema (Mega Drive 2, Super Nintendo i Saturn). Nedugo zatim kao poslednji u seriji 2D nastavaka Mortal Kombata i kao specijalna ekskluziva za konzole 1996. izlazi Mortal Kombat Trilogy, svojevrsna sveobuhvatna kompilacija prethodnih MK igara. Iako je u originalu zamišljen kao ekskluziva za PlayStation, Trilogy je kasnije portovan i na PC, kao i na Saturn, dok je na posletku i za N64 izbačena prilično osiromašena verzija koja je i tema večerašnjeg retro opisa.
Bez Barake, Johnny Cage-a i Raidena ova verzija MK Trilogy-a se po izboru likova ne bi razlikovala od standardnog Ultimate Mortal Kombat-a 3
Nintendo nikad nije imao sreće sa Mortal Kombatom, njihova stroga politika “igara za celu porodicu” koja je uključivala cenzure brutalnosti i krvi se nije baš uklapala u koncept ovog ultra nasilnog serijala. Tako su MK portovi za Nintendove sisteme najčesće biti veoma osiromašeni za ono što je po mnogima bila i sama suština igre. Bez obzira na tehničku superiornost u odnosu na konkurentne SEGA konzole u to vreme, MK igre na Nintendu su uvek ostajale u senci zbog spomenute cenzure. Nintendov aktuelni sistem u vreme pojavljivanja MK:Trilogy-a – N64 je pored svih drugih hendikepa koje je imao, veoma zaostajao u ponudi borilačkih igara, posebno onih sa klasičnom 2D grafikom (mogu se nabrojati na prste jedne ruke), zbog hardverske nekompatabilnosti sa tim tipom grafike. Nintendo 64 je zamisljen kao sistem totalno optimizovan za 3D grafiku, tako da je razvijanje klasičnih 2D igara za isti pravilo noćne more programerima. Ipak, Midway je uspeo da nekako portuje dosta izmenjenu verziju Trilogy-a na N64, koja i predstavlja jedinu različitu verziju te igre, pošto su ostali portovi identični PlayStation originalu (za postojanje Game.com verzije možda je bolje i da ne znate).
Za razliku od PSX/PC/Saturn verzija u kojima se pojavljuju apsolutno svi likovi iz MK/MKII/MK3/UMK3, uključujući sve boss-ove i skrivene likove, u verziji za N64 imamo samo kompletnu UMK3 postavu uz par likova iz MK2 (Raiden, Baraka) i specijalne verzije Johnny Cage-a koji je leftover iz MK3. Likova iz prvog MK-a nema, kao ni bossova (moguće je samo kao i u MK3 igrati sa Motarom i Shao Khanom preko šifre, ali Kintara i Goroa nema uopšte). Osim toga nedostaje i mnogo pozadina kao i muzike, uglavnom su zadržane stvari samo iz MKII i UMK3. Ono što ostaje jeste neizmenjeno MK nasilje koje ovog puta za divno čudo nije cenzurisano, kao i novi aggressor sistem. Suština aggressor sistema je aggressor skala koja se puni sa svakom vašom “agresijom” tj. napadom na protivnika, kada se skala popuni nanosite više štete, a vaš lik ostavlja Street Fighter Alpha-like tragove iza sebe. Vrlo originalno, nema šta. Nove stvari koje su jedino dodate u MK Trilogy su i u N64 verziji, a to su Animality, Friendship, Babality i Brutality završni potezi za sve likove uključujući i one stare u čijim igrama ti potezi nisu ni postojali. Stari likovi iz MKII su dobili i combo poteze ala MK3, jedina mana je što su isti očajano animirani… Vidi se da nije uloženo mnogo truda u dodavanje novih sadržaja u Trilogy već se išlo prostom copy-paste tehnikom nabacivanja svega iz četiri igre na jedno mesto. Problemi sa N64 verzijom osim spomenutih su i nešto mutnija grafika, manje frejmova u animaciji i uopšte tehnicka inferiornost u odnosu na original. Problem sa kontrolama je subjektivne prirode i zavisi od toga koliko ste se dugo igrali sa N64 kontrolerom. Sumnjam da je 1996. hardcore N64 igračima naviknutim na veoma čudan gamepad smetao raspored kontrola, dok bi se svako drugi naravno lakše snašao na Sonijevom ili na idealnom Saturnovom ABCXYZ gamepadu, koji je poput onog sa Mega Drive-a 2 kao stvoren za Mortal Kombat.
Ukoliko ste hardcore MK fan ovaj kertridz vam sigurno već predstavlja artifikat vredan čuvanja i podsećanja na dobre dane starog 2D Mortal Kombata i Nintenda 64, dok će ostalim igračima dosaditi čim vide sve nove završne poeteze i odrade par “dream match” borbi… mada za tako nešto bi pre preporučio bilo koji Trilogy port osim ovog.
Khameleon
Jedina prava ekskluziva N64 verzije je skriveni lik Khameleon, ženska verzija novog raznobojnog nindže Chameleona dodatog u ostale verzije Trilogy-a. Khameleon se vratila i kao igrivi lik u Nintendo Wii verziji Mortal Kombat Amraggedona (2007.)
Kad god se povede rasprava o borilačkim igrama dva imena neizostavno moraju biti pomenuta - Street Fighter i Mortal Kombat. Franšize koje su postale kulturni fenomeni i obeležile detinjstvo svakog ko je odrastao u prvoj polovini devedesetih. Njihov uticaj na industriju igara je nemerljiv i predstavljaju reper za svaku tabačinu od 1991. do danasnjih dana. Njihov status je legendaran i nedodirljiv. Međutim, da li je opravdan?
Originalni Street Fighter se pojavio 1987. i predstavlja mediokritetno izdanje čak i za ono vreme. Grafika je odlična, ali su zvuk, animacija i kontrole toliko loši da teraju suze na oči. Ništa ne odbija od neke igre kao krute kontrole i nemogućnost pravovremene reakcije lika. Balans ne može biti gori, sve se svodi na puku lutriju. Borbe se dobijaju u proseku iz 3 udarca pa ko prvi devojci. "Taktika" je jednostavna - udri nasumično po dugmićima i moli boga da proradi neka od specijalki. Ruy je predstavljen kao antipatični crvenokosi peško u belom kimonu i skarletnim cipelicama koje kao da je ukrao od Doroti. Opcionalno na mestu drugog igrača možete igrati kao Ken koji izgleda kao mnogo veća faca i po mom skromnom mišljenju je trebao biti protagonista u ovoj igri. Ne čudi što je uspeh izostao i što su mnogi tek putem emulatora imali (ne)priliku da igraju ovaj naslov. 1991. se pojavljuje pradeda svih modernih Vs igara - Street Fighter 2 : The World Warrior. Mnogi ovu igru smatraju pravim startom franšize i to sa razlogom. Novine koje je donela su revolucionarne. Po prvi put su gejmeri mogli da biraju više od 2 borca i svaki je bio unikatan i dopadljiv na svoj način. Chun-Li je postala prva žena fajter u istoriji igara. Ruy je odbacio cipelice, ofarbao kosu u smeđe i izrastao u bad-ass warriora sa kojim se nije zajebavati, arhetip glavnog lika u ovom žanru. Priča, ma koliko jednostavna bila, pruža dodatnu motivaciju. Vrhunski animatori i programeri su radili na likovima i vizuelnim detaljima pa igrač ima utisak da učestvuje u kvalitetnom crtaću japanske škole. Zvuk je takođe odličan, a muzička tema varira u zavisnosti od toga protiv koga i u kom delu sveta se borite. Kontrole su vrlo dobre i izabrani lik radi tačno ono što želite kada želite. Standardi su postavljeni, a mesto u istoriji je obezbeđeno i osigurano zauvek. Nažalost, SF2 takodje predstavlja trijumf forme nad suštinom. Džabe lepo pakovanje ako se unutra ipak nalazi govno. Osnovni problem je nedostatak balansa karakterističan za apsolutno svaki SF naslov ikad. Najveći noob može počistiti majstora samo ako dovoljno brzo siluje joypad. Jedan je hadouken. Isto važi i ako igrate protiv arkade. Možete poznavati vašeg lika u dušu, imati besprekornu taktiku i protivnika na "konopcima" i opet izgubiti. Jednostavno, ako se igri prohte primićete udarac od suparnika i sa pola ekrana dok vaš može proći kroz njega. Nikako ovo ne bih nazvao bagom pošto se ove mane neguju iz nastavka u nastavak u većoj ili manjoj meri. Dodajmo još činjenicu da je Street Fighter jedina franšiza čiji nastavci imaju franšize. Samo SF2 ima bar 10 verzija koje su nastale po principu "kreiraj novi lik za staru igru i zalepi na naslov super, turbo, xyz i objavi kao nov proizvod". Odavno kruži šala da Capcom već 20 godina pravi istu igru. Pogledajte samo SF4 koji je esencijalno SF2 u 3d plus novi likovi za koje nikog nije briga. Iako značajan, Street Fighter serijal je generalno debelo precenjen i vozi na nostalgičnim isparenjima.
Jedini koji su mogli devedesetih da pariraju sili Capcoma i Street Fightera jesu Midway i njihovo jednako revolucionarno čedo Mortal Kombat. Ono što je 1992. u startu izdvojilo MK iz gomile borilačkih igara jeste zlokobna ikonografija, zajebani i pamtljivi likovi, litre krvi i dotad neviđena mogućnost da ubijete protivnika na kraju borbe - čuveni fatality. Zbogom optimizmu 80-ih, zdravo cinizmu 90-ih. Mora se priznati da je dobar deo popularnosti stečen zahvaljujući prašini koja se digla oko nasilja. Objektivno, sama igra je bila prosečna. Priča je bazična, dobri protiv loših na turniru borilačkih veština (99% igara ovog tipa ima užasno jeftine zaplete, ali koga briga). Grafika je za ono vreme vrlo dobra, dodatno zanimljiva zbog korišćenja glumaca kao modela za likove. Animacija uglavnom kruta i responsibilitet nije baš sjajan. Zvuk prilično siromašan i loš. Svi likovi poseduju iste osnovne pokrete i jedino su im specijalke različite. Ali ATMOSFERA i gameplay koji zahteva MOZAK su ono što je zapravo prodalo igru i obezbedilo joj kultni status. Iako je balans mogao biti bolji za buttonmashere nema mesta u MK univerzumu. Protivnik se može štekati i bacati projektile svo vreme na vas, ali uz dobru taktiku ne predstavlja pretnju. AI nije neki, onog momenta kad provalite patern određenog borca možete da ga šaljete da miriše ljubičice odozdo. Najveća snaga igre je uvek bila u okršaju dva igrača gde se jasno videlo ko kosi a ko vodu nosi. Samo je master mogao da pobedi mastera. Ipak, do savršenstva smo morali čekati godinu dana. Mortal Kombat 2 iz 1993. predstavlja sve ono što nastavak bilo koje igre treba biti. Greške predhodnika su ispravljene, a svi elementi koji su načinili original velikim su tu u punom sjaju. Nijedan borac nije suvišan i danas svi predstavljaju legendarne figure. Grafika je izuzetna sa pravom merom u detaljima, animacija brza i fluidna, responsibilitet u milisekundu. Zvuk i muzika samo još više doprinose fantastičnoj atmosferi koja miriše na kung-fu, orijentalni misticizam i krv. Pored fatality-a sada su kao završni potezi tu babality i frendship , zezalice koje daju malo svetla totalno mračnoj igri. MK2 ujedno predstavlja i jednu od najizbalansiranijih igara ikada. Dobra strategija je ključ pobede, a vrhunski igrači su sposobni da svoje okršaje podignu na nivo šahovskog nadmudrivanja. Nesumnjivo najbolji fajterski naslov devedesetih. 10 od 10. Nažalost, savršenstvo se ne da nadmašiti i sa sledećim naslovom MK serijal definitivno preskače ajkulu. Osnovni problem MK3 iz 1995. je taj što su velike pare ušle u igru i očigledan je napor da se zadovolje svi. Kao što obično biva takvi produkti retko kad zadovolje bilo koga (Ko je rekao Fallout 3?). Pokušana je modernizacija prebacivanjem radnje u urbano područje, klasični likovi su redizajnirani (loše), a androidi su prezentovani umesto nindži. Time je predivna atmosfera originalnih igara ubijena. Počeli su da se pojavljuju neinteresantni i politički korektni borci poput Nightwolfa i Strykera. Grafika nije bolja od one viđene u MK2 dok je animacija na istom nivou. Zvuk je prilično dobar i zapravo je, uz responsibilitet, jedina pozitivna stavka. Ono što je najviše sjebalo MK3 jeste pokušaj kreativnog tima da se igra Capcoma i SF-a. Jebem mu mater, zašto ljudi imaju potrebu da popravljaju nešto što nije pokvareno. Balans je nestao iz rečnika i automatski je ceo gameplay postao hrpa govana. Uz dodatak combo hits-a AI protivnika postajue nemoguć, a ako igrate sa drugarom možete se takmičiti ko će više puta promašiti udarac. Neigrivo do bola. Da stvar bude još gora ubrzo su se pojavili Ultimate MK3 i Mortal Kombat Trilogy (obe igre su zapravo MK3 sa više boraca) čija je jedina svrha bila da izmuzu još malo novca od klinaca dok se još uvek lože na ime Mortal Kombat. Ujedno ovim je okončano poglavlje 2d igara u franšizi. Kako u ovom tekstu obrađujem samo igre iz 90-ih (njihove arkadne verzije) jedino je još ostalo da pomenem MK4, prvu 3d igru u serijalu koja bez obzira na ružnoću (to je ono vreme ranog, uglastog 3d-a) ipak predstavlja pravi nastavak prva dva dela donoseći gotovo iste kvalitete. Novina vredna pomena je mogućnost korišćenja oružja i pojedinih predmeta iz okoline.
Tema: 
