4.
"Biologija za osvetljenje, biologija za poljoprivredni i građevinski rad - imaš li ti utisak da su naši oktići, ili neka bića iznad njih ali u zapanjujućoj simbiotičkoj hijerarhiji, najbolji biolozi u ovoj galaksiji?"
"Ne znam, Ričarde", odgovori ona dovršavajući doručak. "Ali, nesumnjivo je njihova tehnološka evolucija išla znatno drugačijim putanjama nego naša."
Oboje su, u trenucima neposredno posle buđenja, zadivljeno gledali kako divovski svitac, kad je čuo da se oni pokreću, upalio svoju 'opremu', poleteo i zauzeo uobičajeni položaj u vazduhu, tačno iznad njih. Nekoliko minuta kasnije s juga je doletelo drugo slično biće. Ta dva svica obezbedila su, u jednom uskom prostoru, svetlost snažnu kao dan u Novom Edenu.
Ričard i Nikol su spavali dobro i probudili se sasvim odmorni. Idući za svojim letećim vodičima prepešačili su još kilometre staza kroz njive, pa i kroz jedno polje na kome je rasla trava tri metra visoka. Kraj te njive staza je skrenula oštro nalevo i njih dvoje se nađoše pred ogromnim nizom plitkih bazena s vodom, koji se protezao dokle im je pogled dosezao.
Posle nekoliko minuta došli su do mesta za koje je Ričard tačno ocenio da je severoistočni ugao zone s bazenima. Sistem se sastojao od mnogo dugačkih, uzanih pravougaonih bazena, koji su bili napravljeni od neke sive legure. Svaki bazen bio je dvadesetak metara širok ali i nekoliko stotina metara dugačak; dužinom bili su orijentisani u pravcu istok-zapad. Rubovi svih bazena bili su oko jedan metar iznad tla; unutra je, do tri četvrtine te visine, bila neka tečnost za koju se činilo da je voda. Na svakom uglu svakog bazena uzdizao se po jedan blistavocrveni debeli valjak, visok oko dva metra, sa po jednom belom kuglom na vrhu.
Prošetali su nekoliko stotina metara i osmotrili nekoliko tih uglova i stubova. U bazenima nisu videli ništa osim vode. "I, šta, ovo im je neka instalacija za prečišćavanje vode?" reče Nikol.
"Ne verujem", odgovori on. Stadoše kraj zapadne ivice jednog bazena. "Vidiš kako izgleda unutrašnja površina zida, odmah pored cilindra... Mnoštvo nekih sitnih, složenih delova. To bi mogle biti elektronske komponente. Bile bi suvišne u običnom bazenu za prečišćavanje vode."
Nikol popreko pogleda svog muža. "Je l'? To je veliki skok sa malo dokaza. Na osnovu čega određuješ funkciju tih sićušnih zvrčaka u jednom tuđinskom bazenu?"
"Pa rekao sam da bi 'mogle biti' elektronske komponente", reče on i nasmeja se. "Samo sam hteo reći da nije verovatno da bi takav stupanj složenosti bio potreban tamo gde se naprosto prečišćava voda."
Svetleći vodiči iznad njih tražili su da se krene ka jugu. Pođoše pored sledećeg, južnijeg reda ovakvih bazena, čija je sadržina bila ista; ali u trećem redu do koga dođoše voda je bila prepuna nekih paperjastih loptica. Bile su u najrazličitijim bojama. Ričard zavrnu rukav, uvuče ruku u vodu i izvadi nekoliko stotina njih.
"To su jaja", reče Nikol čvrsto. "Sigurna sam, na isti način kako si ti siguran da su ono elektronske komponente."
Ričard se opet nasmeja. "Vidi", reče prinoseći joj gomilu tih loptica bliže očima, "ima ih samo pet različitih vrsta. Samo treba dobro pogledati."
"Pet vrsta čega?"
Voda u svim bazenima u tom redu bila je puna takvih jajolikih loptica. Još nekoliko stotina metara ka jugu i Nikol i Ričard se nađoše pred sledećim, za njih četvrtim redom bazena. Sad su oboje već počinjali da osećaju umor. "Ako ovde ništa novo ne vidimo", reče on, "hoćemo li da prezalogajimo nešto? Šta kažeš?"
"Prihvata se."
Ali, videli su nešto novo, već sa daljine od pedesetak metara. Jedno četvrtasto robotsko vozilo, možda trideset centimetara visoko i široko, jurilo je po ogradi bazena, od stuba do stuba; za njim drugo, desetak centimetara visoko. "Eto ti, znala sam da su to staze za jurcanje nekih kolica", reče ona zadirkujući Ričarda.
A on je bio odveć opčinjen prizorom da joj ma šta odgovori. Osim tog robota, koji je uspevao da obiđe ceo bazen za neka tri minuta, bilo je i drugih čuda izloženih njihovom pogledu. U ovom redu, svaki bazen je bio uzdužno podeljen na dve nejednake polovine, žičanom mrežom koja je neznatno virila iz vode. S jedne strane mreže bilo je neizbrojivo mnoštvo malih plivajućih stvorova, u pet različitih boja. S druge strane mreže bilo je, na dnu, mnogo nekih sjajnih krugova nalik na 'peščane dolare'. Njima je bilo prepušteno dvostruko više prostora nego zbijenim malim plivačima, koji su dobili samo trećinu bazena.
Ričard i Nikol su se sagnuli da osmotre aktivnost u vodi. Peščani dolari su se kretali tamo-amo. Zbog velikog broja stvorenja i stalnog komešanja u vodi, Ričard i Nikol su tek posle nekoliko minuta sagledali šta se stvarno događa. Svaki 'peščani dolar' se, u određenim vremenskim intervalima, primicao mreži. Za to je koristio nožice nalik na bičeve. Hvatao se za mrežu a onda drugim parom nožica grabio jednog majušnog plivača, uvlačio ga, kroz mrežu, u usta, i proždirao. Ali za to vreme je svetlost, kojom je 'peščani dolar' zračio, slabila. Kad bi uhvatio i pojeo nekoliko plivača, 'peščani dolar' je sasvim prestajao da svetli.
"Pazi sad šta biva kad se on udalji od ograde", reče Ričard, prstom pokazujući jedno od tih stvorenja na dnu, neposredno ispod njih. "Pomeša se sa svojim drugarima i počne pomalo da svetli. Zatim - sve jače, do pune snage."
Pohita do najbližeg stuba i kleknu na zemlju. Jednom alatkom iz svog ranca poče da raskopava zemlju. "Mnogi delovi ovog sistema su ispod zemlje", reče uzbuđeno. "Kladim se da su svi ovi bazeni zapravo jedna ogromna električna centrala."
Ustao je, načinio tri duga, pažljivo odmerena koraka prema jugu, pažljivo označio svoju poziciju, a onda se nagnuo nad bazen. Prebrojao je 'peščane dolare' u prostoru između sebe i stuba. Brojanje je bilo teško zato što su se kružna bića, zračeći jakom svetlošću, stalno kretala.
"Oko tri stotine njih na tri metra, dakle, oko dvadeset pet hiljada u celom bazenu, ili dvesta hiljada u celom jednom redu bazena", reče on.
"Je l' ti to misliš da su ovi uspravni cilindri na uglovima bazena nekakvi akumulatori? Da se u njima sakuplja električna energija?"
"Verovatno", reče on. "Koja fantastična ideja! Nađeš organizme koji proizvode struju i prisiliš takva bića da predaju nakupljeni elektricitet da bi mogla da jedu. Zar zamisao nije genijalna."
"A šta radi onaj robot koji kruži gore?"
"Valjda je on nekakav kontrolor", odgovori Ričard.

Ručali su a onda dovršili razgledanje te pretpostavljene centrale. Bilo je tu osam redova sa po osam 'električnih' bazena. Ali, od ta šezdeset četiri bazena, samo dvadeset je radilo u tom trenutku. "Obilje neiskorišćenih kapaciteta", komentarisao je Ričard. "Jasno je da njihovi inženjeri razumeju šta je rezervna snaga i šta je prostor za rast."
Divovski svici se tada zaputiše pravo na istok, iznad nečega što je ličilo na autoput. Na toj saobraćajnici Ričard i Nikol su se dvaput susreli s krdima od po nekoliko desetina ogromnih 'mrava', ali oba puta su se s njima mimoišli bez ikakvog međudodira. "Jesu li ta stvorenja dovoljno inteligentna da rade bez nadzora?" upita Nikol. "Ili se nama ne dozvoljava da vidimo nadzornike?"
"Interesantno pitanje. Pamtiš kako je brzo prišao jedan oktopauk onom 'mravu' koga je pogodila lopta? Možda imaju nekakvu ograničenu inteligenciju ali ne funkcionišu dobro u novom i nepoznatom okruženju."
"Kao neki ljudi koje ja i ti poznajemo", reče Nikol i nasmeja se.
Njihov dugi marš na istok završio se kad su dva lebdeća svetla stala iznad jedne prostrane ledine nadomak autoputa. Na ledini nije bilo ničega osim nekakvih stubova koji su iz daljine izgledali kao stative fudbalskih golova, bez mreža i prečki, obrasle puzavicom. Izbrojaše pet redova sa po osam takvih stubova.
"Daj, prelistaj vodič-knjigu, molim te" reče Ričard. "Turista lakše razume šta vidi ako o tome prvo pročita tekst."
Nikol se osmehnu. "Zaista nas vode, ovo je zaista turneja, zar ne? Šta misliš, zbog čega naši domaćini žele da mi sve ovo razgledamo?"
Ričard je jedan trenutak ćutao. "Gotovo sam sasvim siguran da su oktoi gospodari cele ove teritorije. Ili su bar dominantna vrsta u jednoj složenoj hijerarhiji... Onaj ko je izabrao baš tebe i mene za ovu turneju svakako veruje da će budući odnosi biti lakši ako ljudi budu upoznati sa sposobnostima oktopauka."
"Ako zaista komanduju oktići, zašto nisu naprosto kidnapovali sve nas, kao što su Eponinu i Eli?"
"Ne znam", odgovori on. "Možda je njihovo shvatanje morala složenije nego što zamišljamo."
Oba divovska svica su plesala u vazduhu iznad 'stativa s bršljanom'. "Ovi naši turistički vodiči postaju nestrpljivi", reče Nikol.
Da nisu oboje bili umorni od dvodnevnog napornog pešačenja i da nisu već videli toliko fantastičnih prizora u ovom vanzemaljskom svetu u južnom poluvaljku Rame, bili bi zapanjeni složenom simbiozom koju su otkrili u sledećih nekoliko sati.
'Puzavice' na stubovima nisu uopšte bile puzavice. Iz daljine se činilo da tu postoji neko lišće, ali kad priđoše, videše da je reč o malim kupastim gnezdima. Svako gnezdo se sastojalo od nekoliko hiljada majušnih bića sličnih biljnim vašima. Ova stvorenja su svojim telima gradila gnezdo, a međusobno su bila slepljena onom već poznatom slatkom lepljivom supstancom nalik na med, koju su ljudi tako rado jeli pod svodom. Tuđinske biljne vaši su proizvodile taj med tokom svoje normalne svakodnevne aktivnosti.
Oko ledine su se uzdizali zemljani brežuljci visoki i po nekoliko metara. Iz njih bi, svakih četrdesetak minuta, izlazile krupne bube s ravnim 'njuškama', koje su u tim humkama živele. Ričard i Nikol su gledali kolone ovih buba kako odlaze do 'stativa' i sakupljaju višak 'meda' iz naseobina vaši. Na polasku bi buba bila desetak centimetara dugačka, ali bi se tamo od silnog jela uvećavala trostruko ili četvorostruko, da bi onda ispovraćala progutani med u posude nalik na buriće, koje su se nalazile u rupama u zemlji, svaka nadomak po jednog 'stativa'.
Dvoje istraživača nisu mnogo pričali dok su ovo gledali. Celina biološkog sistema pred njima bila je zamršena, ali i divna - još jedan primer zapanjujuće uspešnosti njihovih domaćina na području simbioze. "Kladim se", reče umorni Ričard dok su se on i Nikol pripremali da spavaju nedaleko od jednog brežuljka, "da bismo videli, samo ako bismo dovoljno dugo čekali, kako dolazi neka tovarna životinja i podiže buriće s tim medom pa ih odnosi nekud."
Ležali su jedno uz drugo, na tlu, i gledali sletanje dva svica, daleko od njih. Zavlada gust mrak. "Ne verujem da se sve prosto tek tako dogodilo", reče Nikol. "Ne na nekoj drugoj planeti... niti ma gde. Prirodna evolucija naprosto ne stvara ovakvu harmoniju među živim vrstama kakvoj smo svedoci poslednjih dana."
"Šta to nagoveštavaš, draga? Da su sva ova stvorenja konstruisana, kao mašine, za obavljanje određenih zadataka?"
"Jedino to objašnjenje mogu da prihvatim", reče Nikol. "Mora biti da su oktoi, ili neko drugi, stigli do takvog nivoa razvoja da uspešno upravljaju genima i proizvode biljke i životinje koje će raditi tačno ono što oni hoće. Zašto bi recimo bube ispuštale med u te buriće, kakvu biološku nagradu dobijaju za taj čin?"
"Nadoknadu dobiju svakako, na neki način koji mi još nismo otkrili."
"Naravno", reče Nikol. "Ali iza te nadoknade stoji neki neverovatni arhitekta bioloških sistema, ili inženjer, koji fino podešava sve međuodnose tako da svaka živa vrsta bude srećna - bez obzira šta mi podrazumevali pod tim pojmom - i, štaviše, da za vladajuću vrstu bude nekog profita. Recimo, oktoi dobiju višak meda... Zamišljaš li ti da bi se takva optimizacija mogla dogoditi slučajno, bez usavršenog genetičkog inženjeringa?"
Ričard je ćutao gotovo minut. "Zamisli to", reče polako. "Maestro bioinženjeringa: sedi pred tastaturom kompjutera i konstruiše novi organizam koji će odgovarati datim specifikacijama, prema potrebama sistema... To je da ti pamet stane."
Još jednom bube povrveše iz brežuljaka zemlje. Prolazile su tik pored opruženih ljudi, stizale do 'stativa' i bacale se na svoj zadatak. Nikol ih je gledala sve dok nisu nestale u mraku. Onda je zevnula, prevrnula se na bok i sklupčala se. Mi, ljudi, uđosmo u novu eru, razmišljala je pre nego što je utonula u san. U budućnosti, istorija će se deliti na dve ere - 'pk', pre kontakta i 'ek', era kontakta. Jer od onog, prvog trenutka kad smo saznali, sasvim pouzdano, da su se jednostavne hemikalije uzdigle do svesti i inteligencije još negde u ogromnosti naše vasione, dotadašnja istorija naše vrste postala je samo jedna izolovana paradigma, jadan mali i relativno beznačajan deo u bezgraničnoj tapiseriji koja pokazuje zapanjujuću raznovrsnost svesnog života.

Posle doručka, sledećeg jutra, Ričard i Nikol su porazgovarali o svojim sve manjim zalihama hrane, a onda odlučili da uzmu izvesnu količinu meda iz jednog bureta. "Ako se smatra da mi to ne smemo da uradimo", reče Nikol osvrćući se, dok je punila jednu malu posudu, "doći će valjda neki ET policajac i sprečiti nas."
Njihovi svetleći vodiči u prvo vreme su se kretali pravo ka jugu, vodeći Ričarda i Nikol prema gustoj šumi veoma visokog drveća. Skrenuše onda udesno i pođoše naporedo s rubom šume, koja se protezala pravcem istok-zapad, dokle god im je pogled dopirao. Šuma je bila mračna i preteća. S vremena na vreme iz nje su dopirali i neki čudni i jaki zvuci.
U jedan mah Ričard je zastao i prišao gustom rastinju. Između stabala je bilo mnogo manjih biljaka, s velikim zelenim, crvenim i braon listovima, a i nekoliko različitih vrsta puzavica koje su se splitale oko grana u srednjim i gornjim delovima krošnji. Tada se prolomi oštar životinjski urlik, koji je zazvučao kao da je udaljen samo nekoliko metara; Ričard odskoči unazad. Pogledom je pretraživao šumu, ali ne nađe izvor toga zvuka.
"Nešto je nenormalno s ovom šumom", reče on okrećući se opet Nikol. "Kao da je na pogrešnom mestu, kao da ne bi trebalo da je tu."
Još jedan sat su ih svici vodili ka zapadu. Neobični zvuci čuli su se sve češće. Njih dvoje su ćutke stupali napred. U pravu je Ričard, pomisli Nikol u jednom trenutku, već umorna. Gledala je raspored i useve na njivama, desno od staze, i upoređivala to s nedisciplinovanim bujanjem levo. Ova šuma se po nečemu razlikuje i izaziva zebnju.
Sredinom jutra stali su da se malo odmore. Ričard je izračunao da su, od buđenja, prešli već pet kilometara. Ona zatraži deo meda iz posude koja je bila u njegovom rancu.
"Bole me noge", reče Nikol kad je pojela med i dobro se napila vode. "Tačnije, stopala; a noge me bole još od juče uveče... Nadam se da nije ostalo još mnogo do našeg cilja, koji god bio."
"I ja sam baldisao", reče Ričard. "Ipak, držimo se prilično solidno za ljude u ranim šezdesetim."
"Ja se sad osećam mnogo starijom." Ona ustade i poče se protezati. "Naša srca, znaš, moraju biti već nekih devedeset godina stara. Možda se nisu mnogo trudila tokom svih onih godina koje smo proveli uspavani, ali ipak su morala da pumpaju."
Jedna čudna mala loptasta životinja, sa samo jednim okom, kuštravim krznom i desetak mršavih nogu, jurnu iz šume, dočepa posudu s medom i pobeže nazad - sve za tren.
"Šta to bi?" reče Nikol, koja se žestoko trgla.
"Nešto sklono slatkoj hrani." Zagledao se u šumu, ka mestu gde je životinja nestala. "Ono tamo je, bogami, svakako drugi svet."
Pola sata kasnije svici su pošli ulevo i nadneli se nad drum koji je vodio u šumu. Drum bejaše pet metara širok, s obe strane oivičen gustim rastinjem. Intuicija je govorila Nikol da sada više ne treba ići za svicima; ona to, međutim, ne reče glasno. Njena zabrinutost se povećala kad se, posle prvih koraka drumom, iz okolnih krošnji začula silna buka. Stali su i uhvatili se za ruke.
"Ovo zvuči kao ptice, majmuni i žabe", reče Ričard.
"Svakako javljaju o našem dolasku", reče Nikol. Okrenula se i pogledala iza sebe. "Siguran si da postupamo pametno?"
Ričard prstom pokaza svetlosti ispred njih. "Dva i po dana idemo za ovim bubetinama. Ne izgleda razumno da sad izgubimo poverenje u njih."
Pođoše dalje, drumom; s obe strane pratilo ih je kreketanje, vrištanje, zavijanje. Vrsta lišća se povremeno menjala, ali je šuma ostajala gusta i mračna.
"Mora postojati neka grupa koja obavlja poslove baštovana", reče Ričard. "Oni sređuju ovaj drum nekoliko puta nedeljno, siguran sam. Vidi kako su krošnje i žbunje savršeno okresani... Ne zadiru ni centimetar u 'vazdušni prostor' druma."
"Ričarde", reče ona malo kasnije, "ako su to zvuci vanzemaljskih životinja, zašto nijednu ne vidimo? Nijedno stvorenje se nije pojavilo ispred nas na drumu." Sagnula se i osmotrila tlo ispred njih. "Na ovoj površini nema ni traga ničeg živog, niti da je ikad išta živo tu prošlo. Ni mrav..."
"Jasno je da stupamo po magičnoj stazi", reče on široko se osmehujući. "Koja, mož' biti, vodi do kuće od šećerlema i kolača u kojoj živi zla baba-veštica... Da mi zapevamo, Marice, možda ćemo se bolje osećati."
Put je gotovo ceo kilometar išao sasvim pravo. Zatim je počeo da vrluda, pa se činilo da zvuci šumskih životinja dopiru bukvalno odasvud. Ričard tad krenu da peva popularne pesme iz svojih mladalačkih dana u Engleskoj. Nikol mu se povremeno pridruživala, kad god je znala pesmu, ali je glavninu energije trošila na gušenje svoje sve veće zabrinutosti. Govorila je sebi: ne treba razmišljati kakav bismo lak plen bili ako bi neka od ovih zveri jurnula iz šume.
Ričard iznenada stade. Dvaput duboko udahnu kroz nos. "Osećaš taj miris?"
Onjušila je vazduh. "Da... osećam. Pomalo kao gardenije."
"Al' mnogo, mnogo bolje", reče on. "Apsolutno rajski."
Put je skretao oštro nadesno. Uza samu krivinu ugledaše velik žbun pokriven ogromnim žutim cvetovima, prvim koje su videli od ulaska u šumu. Svaki je bio veličine košarkaške lopte. Dok su Ričard i Nikol prilazili, prijatan miris postajao je sve jači.
Ričard se nije mogao uzdržati. Pre nego što je Nikol mogla išta da kaže, skrenuo je u stranu, zagnjurio lice u jedan cvet i duboko udahnuo. Miris je bio predivan. Ali jedan od svitaca se vratio i počeo da leti tamo-amo iznad njihovih glava.
"Ne izgleda da naši vodiči odobravaju ovo tvoje skretanje."
"Verovatno ne. Ali vredelo je", reče on.
Još cveća, i to svih oblika, veličina i boja, poče da se pojavljuje s obe strane puta. Nikol i Ričard nikada u životu nisu videli takvo izobilje boja. U isto vreme, buka iz šume je popustila, a malo kasnije, kad su ušli u sredinu cvetnog regiona, i sasvim prestala.
Drum se suzio na metar-dva, pa i manje, jedva dovoljno da njih dvoje koračaju naporedo a da ne zakačinju rascvale biljke. Ričard je nekoliko puta zastajao da razgleda i pomiriše poneki zapanjujući cvet. Svako Ričardovo 'zastranjenje' dovodilo je do reakcije svitaca - vraćali su se i krstarili nad njima. Nikol nije prihvatila njegovu ideju o primicanju šumi: ostajala je na sredini staze.
Onda Ričard zađe u šumu nekih osam metara, levo od puta. Privukao ga je jedan divovski cvet nalik na orijentalni ćilim. Najednom Ričard nestade s vidika. "Ajaoj!" dopre njegov glas sa tla.
"Šta ti je?"
"Ma ništa", reče on, "samo sam se sapleo o neke lijane i pao u trnovit žbun... koji ima crveno lišće i neobične cvetiće nalik na puščana zrna... a mirišu na cimet, uzgred budi rečeno."
"Je l' ti treba pomoć?" upita ona.
"Ne... Ispetljaću se odavde za sekund."
Nikol diže pogled i vide da jedan svitac velikom brzinom odleće u daljinu. Šta li bi to trebalo da znači? zapita se ona.
"Možda mi ipak treba pomoć", dopre Ričardov glas. "Nekako sam se zaglavio."
Nikol načini jedan obazriv korak u gustiš. Preostali svitac kao da je poludeo: počeo je da joj se zaleće u lice, tako da je morala da stane, sasvim zaslepljena.
"Ne ulazi ovamo, Nikol. Ili sam ja lud ili se ova biljka sprema da me pojede."
"Šta?" reče sada Nikol, uplašena. "Je l' ti to ozbiljno?" Strpljivo je čekala da joj se oči oporave od prevelike količine svetlosti.
"Ozbiljno. Vrati se na put... Ova žbunčina je obavila neke žute pipke oko mojih ruku i nogu... a neke bubice su dopuzile i već piju krv iz ogrebotina koje su nastale od trnja... Štaviše, u žbunu postoji jedan otvor i biljka me polako vuče prema njemu. Otvor izgleda kao daleki rođak nekih poprilično neprijatnih usta koja sam u životu viđao... tu su čak i nekakvi zubi."
Čula je paniku u njegovom glasu. Zakoračila je još jednom ka njemu, ali svitac ju je ponovo zaslepio.
"Ništa ne vidim", povika ona. "Jesi li tu?"
"Jesam, ali ne znam još koliko ću."
Začuli su onda da se krši granje: neke životinje su se probijale kroz šumu. Čuo se, međutim, i visok ton nalik na cviljenje. Tri tamna obličja, naoružana neobičnim pištoljima, opkolila su Ričarda - oktopauci. Oni napadoše mesoždernu biljku raspršujući, iz pištolja, neku tečnost na nju. Nekoliko sekundi kasnije žbun ispusti Ričarda i zakloni svoja usta granjem.
Ričard iziđe, teturajući se, i zagrli Nikol. Zatim oboje povikaše "Hvala vam!" u pravcu oktopauka; ali taj trio je već odlazio kroz šumu, jednako brzo kao što je i došao. Ričard i Nikol nisu ni primetili da oba svica sada mirno lebde iznad njih.
Nikol pažljivo pregleda svog muža ali ne nađe ništa osim ogrebotina i posekotina.
"Mislim da sad neko vreme neću skretati sa staze", reče on uz bled osmeh.
"Nije ti to loša ideja."
Krenuli su dalje, prepričavajući ono što se dogodilo. Ričard je još bio potresen. "Granje nadomak mog levog ramena se razmaklo i pokazala se rupa koja u početku nije bila veća od košarkaške lopte. Granje me je talasastim kretanjem vuklo sve bliže a rupa je postajala sve veća." Stresao se. "Tad sam video i zubiće, koji su bili raspoređeni ukrug, po celoj unutrašnjosti usta. Počeo sam već da se pitam kako ću se osećati dok me nešto živog jede. Onda su naši prijatelji oktići stigli."
"I šta se, dakle, ovde dešava?" upita Nikol malo kasnije, kad su izišli iz cvetne oblasti i našli se opet u džungli iz koje su opet povremeno dopirali zvuci životinja.
"Proklet bio ako znam."

Šuma se završila naglo, upravo u vreme kad su Nikol i Ričard utvrdili da su postali već neizdrživo gladni. Iskoračili su na pustu ravnicu, bez igde ičeg. Ali ispred njih, na daljini od oko dva kilometra, uzdizala se ogromna zelena kupola.
"Šta li je..."
"Smaragdni Grad, voljena", reče Ričard. "Prepoznaješ ga, gledala si onaj prastari film... Unutra je Čarobnjak iz Oza, spreman da nam ispuni sve želje."
Nikol se nasmeši i poljubi svog muža. "Ali, koliko se sećam, čarobnjak je bio lažan. Nije stvarno imao nikakvu moć."
"A, to je otvoreno pitanje", reče on smeškajući se.
Dok su to govorili, oba svica su ubrzala let i odlebdela ka zelenoj kupoli, ostavljajući ih u gotovo potpunom mraku. Izvukli su baterijske svetiljke iz ranaca. "Nešto mi govori da je pešačenju kraj", reče on dok je koračao ka Smaragdnom Gradu.
Sa daljine od oko jedan kilometar videli su, dvogledima, kapiju. Obuzelo ih je veliko uzbuđenje. "Misliš da je ono dom oktopauka?" reče ona.
"Zaista tako mislim. Mora biti da je nešto zaista izuzetno. Vrh kupole je nekih trista metara iznad tla. Rekao bih da teren ispod kupole zaprema bar deset kvadratnih kilometara..."
"Ričarde", reče ona kad su bili samo nekih šest stotina metara od kupole, "kakav je naš plan? Da jednostavno priđemo i pokucamo na vrata?"
"Zašto ne bismo?" reče on ubrzavajući hod.
Kad su stigli na dvesta metara od kapije, ona se otvoriše. Pojavile su se tri prilike. Neko je jako viknuo; neko se počeo naglo primicati. On stade i opet pogleda kroz dvogled. "To je Eli!" viknu on. "I Epi. A s njima jedan oktić."
Nikol je već zbacila ranac i krenula trkom preko pustog polja. Ščepala je svoju voljenu kćerku u naručje i podigla je, usled siline zagrljaja, od tla. "Eli, Eli, o, Eli", govorila je, sva u suzama.

5.
"Ovo je naš prijatelj Arči. Mnogo nam je pomogao otkad smo ovde. Arči, da te upoznam, ovo su moji mama i tata."
Oktopauk je odgovorio sekvencom boja, koja je započela blistavim grimizom, nastavila se zelenom nijansom, koja je Ričarda podsetila na boju male divlje patke 'grogotovca', pa zatim bojom lavande; naišla su dva različita žuta tona (jedan šafranski, drugi limunski) i najzad purpur. Taj niz boja obišao je paukovu loptastu glavu sasvim, i na kraju došao do leve ivice uspravnog proreza na njegovoj glavi; tu su boje jedna za drugom nestale.
"Arči kaže da je zadovoljstvo sresti vas, posebno zbog toga što je toliko slušao o vama dvoma", reče Eli.
"Čitaš njihove boje?" reče Nikol šokirana.
"Eli je odlična u tome", reče Eponina. "Vrlo brzo je naučila njihov jezik."
"A kako govorite vi njima?" reče Nikol.
"Njihov vid je neverovatno oštar", odgovori Eli, "a osim toga izuzetno su inteligentni. Arči i desetak drugih već su naučili da čitaju s usana. Ali, posle ćemo o svemu tome, mama, prvo mi pričaj o Niki i o Robertu. Kako su?"
"Ćerkica ti je svakim danom sve divnija, ali strašno joj nedostaješ... A Robert, mislim da se još nije u potpunosti oporavio. Baca krivicu na sebe, smatra da te je mogao bolje braniti..."
Oktopauk Arči je nekoliko minuta učtivo pratio njihov razgovor, a onda je kucnuo Eli po ramenu i podsetio je da su njeni roditelji verovatno umorni i da im je hladno.
"Hvala, Arči", reče Eli. "U redu, ovako ćemo. Vas dvoje ulazite u grad i tu provodite bar ovu noć i sutrašnji dan. Spremili su nešto kao apartman za nas četvoro, blizu gradske kapije. Preksutra, ili već kad budete dovoljno odmorni, vraćamo se svi zajedno porodici. Arči će poći s nama."
Trenutak kasnije Ričard zapita: "A zašto se niste vas dve naprosto vratile, s Arčijem, nama?"
"To sam i ja pitala, tata... ali nikad nisam dobila zadovoljavajući odgovor."
Prekidoše je nove linije boja na Arčijevoj glavi. "Ma, dobro", reče ona oktou, pa opet okrete glavu svojim roditeljima. "Arči kaže da je oktoima bilo naročito stalo da vas dvoje jasno uvidite šta su oni i kakvi su. Nego, hajde da se mi prvo smestimo u naš stan, pa posle da pričamo do mile volje."

Velike dveri Smaragdnog Grada širom su se raskrilile kad je četvoro ljudi, u pratnji jednog oktopauka, stiglo na udaljenost od desetak metara. Ričard i Nikol nisu bili spremni za bujnu raznovrsnost čudnih prizora koji su se pojavili pred njima već na samom ulasku u grad. Pravo pred njima pružala se široka avenija duž koje su se uzdizali mnogi niski, neprekinuti predmeti, koji su vodili do visokih piramidalnih građevina, ružičastih i plavih, nekoliko stotina metara dalje.
Prve korake po tlu oktopaučkog grada Ričard i Nikol učiniše gotovo kao u transu. Bili su to trenuci koje nijedno od njih neće nikada zaboraviti. Svuda okolo - kaleidoskop boja. Svaki element ovoga grada - kako samih ulica i zgrada, tako i neobjašnjivih ukrasa duž avenije, biljaka u baštama (ako su to bile biljke i bašte), svakovrsnih životinja koje su trčkarale na sve strane - sve je bilo obeleženo blistavim bojama. Pokraj same kapije stajala je grupa od četiri velika crva, ili zmije. Zapravo su ti stvorovi ležali na tlu, u namotajima, ali glava uzdignutih visoko, valjda da bi bolje videli nove posetioce. Izgledali su kao šećerni valjkasti štapići spiralno obojeni po dužini, većim brojem različitih boja. Neke životinje, blistavih crvenih i žutih nijansi, s osam nogu i štipaljkama nalik na one u jastoga, vukle su nekakve debele zelene grede preko jedne raskrsnice pedesetak metara dalje.
Stotine oktopauka je čekalo u blizini kapije da vide najnovije ljudske posetioce. Neki od njih su sedeli, u grupama, ispred zgrade, neki su stajali duž avenije, neki su čak šetkali po krovovima. Svi su istovremeno 'govorili' svojim pokretnim trakama boja na glavama, tako da su između statičnih uličnih ukrasa neprestano strujali promenljivi talasi boja.
Nikol se osvrtala. Stizala je da posveti samo po delić sekunde svakom od čudnih stvorenja oko sebe. Onda je zabacila glavu unazad i zagledala se u zelenu kupolu iznad grada. Ponegde su se videla tanka noseća 'rebra' kupole, ali glavnina tog ogromnog prostranstva iznad grada sastojala se od upletenog zelenog bilja.
"Svod nam je sav obrastao živim puzavicama i drugim biljkama. Tamo uz to žive i mnoge životinje, koje žanju korisne plodove i cvetove", reče Eli pored nje. "To je kompletan ekosistem, ali odlično služi i kao krov našem gradu - odvaja nas od ramanske hladnoće i atmosfere. Kad se kapija zatvori, videćeš kako je prijatna temperatura koja u gradu normalno vlada."
Ispod svoda je letelo, u različitim pravcima, dvadesetak svetlećih životinja, daleko većih od svitaca koji su proveli Ričarda i Nikol kroz oktopaučke zemlje. Nikol je pokušala da prouči izgled jedne od tih životinja, ali je od toga brzo odustala - svetlost je bila prejaka za njene oči. Možda grešim, pomisli ona, ali mislim da ovo obilje svetlosti daju leteće grupe, grozdovi životinja nalik na ona naša dva svica.
Da li je zbog umora ili zbog uzbuđenja, ili i zbog jednog i zbog drugog, tek - Nikol tada posrnu. Koji god razlog bio, ona oseti, dok je zurila u zelene visine, kao da se sve okrenulo oko nje. Gubeći ravnotežu pruži ruku da se osloni na Ričarda. Za ovom vrtoglavicom naiđe talas adrenalina, zatim strah: Nikol oseti da joj srce naglo ubrzava.
"Šta je, mama?" reče Eli, uplašeno se zagledavši u Nikolino pobledelo lice.
"Ništa", reče Nikol. Disala je polako, odmereno. "Ništa nije... samo mi se za trenutak zavrtelo u glavi."
Spustila je pogled ka tlu, da se sabere. Ulica je bila popločana blistavo obojenim kvadratnim pločama koje su delovale kao da su od keramike. I tu, ni pedeset centimetara od Nikol, pred njenim nogama, sedela su tri stvorenja, verovatno najčudnija koja je Nikol ikada videla. Bila su to loptasta bića, tridesetak centimetara u prečniku. Gornja polovina im je bila u nijansi zvanoj 'kraljevsko plavo', ali od nekog vijugavog materijala koji je delimično podsećao na površinu ljudskog velikog mozga a delimično na gornji deo morske meduze. Ta masa se neprestano pokretala i talasala. U sredini ovog 'mozga' bila je duboka mračna rupa iz koje su štrčale dve tanke antene dugačke po dvadesetak centimetara, s nekakvim ganglijama ili čvorovima na svaka dva-tri centimetra. Nikol nehotice ustuknu, istinski uplašena; stvorenja obrnuše svoje antene na drugu stranu i hitro otrčaše na drugu stranu avenije.
Nikol se opet osvrnula. Trake boje su se pomerale oko glava svih oktopauka koje je mogla videti. Znala je da razgovaraju o njenoj malopređašnjoj reakciji. Odjednom se osetila kao da je sasvim gola, izgubljena i savladana. Iz dubine njenog bića poče se uzdizati drevni i moćni signal za opasnost, i ona se uplaši da će početi da vrišti.
"Eli", reče ona tiho, "mislim da mi je dosta za danas... Možemo li mi uskoro ući u taj stan?"
Eli prihvati majku za ruku i povede je ka jednim vratima na drugoj po redu tvorevini na desnoj strani avenije. "Oktoi su radili dan i noć da preurede ove prostorije... Nadam se da će odgovarati."
Nikol je nastavila da ukočeno zuri u ulično šarenilo, ali prizori pred njom više joj nisu prodirali do mozga. Ovo je san, pomisli ona. Jedna grupa mršavih zelenih stvorova, nalik na kugle za kuglanje na dugim tankim štulama, prođe kroz njeno vidno polje. Nemoguće je da ma gde postoji, u stvarnosti, nešto ovako.

"I ja sam već postao malo, hm, preopterećen", reče Ričard. "Prvo je bila ona frka u šumi. Pa kad pomisliš koliko smo prepešačili u ova tri dana - u našim godinama... Nije čudo da je tvoja majka malo izgubila orijentaciju. Prizor na ulici bio je načisto lud."
"Pre nego što je otišao, Arči se izvinio na tri različita načina", reče Eli. "Prvo je objašnjavao da su dozvolili slobodan pristup svima u zonu kapije zato što su smatrali da će to oduševiti Nikol. Nije im palo na um da će prizor biti malo prejak."
Nikol se, u postelji, pridiže u sedeći položaj. "Ne brini, Elice", reče ona. "Nisam ja postala baš toliko lomljiva. Samo, nisam bila ni dobro pripremljena, naročito ne posle onolikih napora i emocija."
"Jesi li raspoložena da se još odmaraš ili ćeš da jedeš?"
"Ma dobro mi je. Daj da nastavimo onako kako ste vas dve planirale ovaj dan... Da, Eponina, uzgred budi rečeno", reče Nikol okrećući se Francuskinji koja je, posle prvih pozdrava pred gradom, vrlo malo govorila, "moram da se izvinim za našu neučtivost. Ričard i ja smo bili toliko zauzeti razgovorom s Eli i prosto gledanjem svega... Zaboravila sam da ti kažem: Maks je poručio da te voli. Naterao me je da mu obećam da ću ti reći, ako te vidim, sledeće: strašno mu nedostaješ."
"Hvala, Nikol", odgovori Eponina. "Ja sam mislila na Maksa i na svea vas, svakoga dana otkako su nas oktići doveli ovamo."
"Jesi li i ti učila oktovski jezik?"
"Nnnne..." odgovori Eponina polako. "Radila sam nešto sasvim drugo..." Pogledom je potražila Eli, koja je, međutim, već bila izišla, verovatno da spremi ručak. "Zapravo, nisam se mnogo ni viđala s Eli, prve dve nedelje. Onda smo počele da pravimo planove za vaš dolazak."
Posle ovoga, nekoliko sekundi je vladala čudna tišina. "Jeste li ti i Eli zarobljenice ovde?" upita Ričard tiho. "I, kad smo već kod toga, jeste li saznale zašto su kidnapovali baš vas dve?"
"Nismo stvarno zarobljene", odgovori Eponina. Onda ustade, u toj maloj sobi, okrete se i povika: "Eli, jesi li tu? Tvoj ćale postavlja pitanja."
"Samo malo", začuše Elin odgovor. Nekoliko trenutaka kasnije vratila se, ali iza nje je stupao i oktopauk Arči. Eli odmah shvati izraz na licu svoga oca. "Arči je u redu", reče ona. "On i ja smo se dogovorili da bude prisutan onda kad vam kažemo sve... da bi objasnio, razjasnio, možda dao neke odgovore koje nas dve ne znamo..."
Oktopauk je seo među ljude. Nastala je druga poduža tišina. "Odakle meni osećanje da je cela ova scena uvežbavana ranije?" reče Ričard najzad.
Zabrinuta Nikol se nagnula napred i uzela svoju kćer za ruku. "Nema nekih zlih vesti, Eli? Rekla si da ćeš se vratiti s nama."
"Nema, majko. Ali ima nekoliko stvari koje Epi i ja želimo da vam kažemo. Epi, aj' ti prva."
Kolorne trake su se kretale kao reka oko Arčijeve glave. Bilo je jasno da je pomno 'slušao' ovaj razgovor. Sad je promenio mesto, da bi sedeo tačno naspram Eponine. Eli je pažljivo pratila pojavljivanje boja na paukovoj glavi.
"Šta to govori on... ili 'ono'?" upita Nikol, još uvek zapanjena činjenicom da njena kćer tako dobro razume tuđinski jezik.
"Strogo uzev, Arči je 'to' a ne 'on'", reče Eli i kratko se nasmeja. "Tako mi je on sam rekao kad sam mu objašnjavala zamenice. Ali Epi i ja koristimo muški rod kada govorimo o Arčiju i doktoru Plavom... U svakom slučaju: Arči želi da vi budete obavešteni da se s nama vrlo dobro postupalo, da nismo ni u čemu oštećene i da smo kidnapovane zato što oktoi nisu smislili nikakav drugi način da uspostave ne-neprijateljsku komunikativnu vezu s ljudima."
"Kidnapovanje nije dobar početak, ako se to zaista htelo", prekide je Ričard.
"To sam ja govorila Arčiju i drugima, tata", nastavi Eli. "Zato on sad hoće da sve objasni. Zaista su se divno poneli prema nama. Nisam uočila ni nagoveštaj da je njihova rasa uopšte sposobna za neprijateljsko ponašanje prema bilo kome."
"Dobro, dobro", reče Ričard, "tvoja majka i ja razumemo poentu ove preambule..."
Zaćutali su za trenutak jer je Arči počeo da saopštava, bojama, neku svoju primedbu. Onda mu je Eli objasnila šta znače dve reči koje su mu bile nepoznate: 'poenta' i 'preambula'. Zatim je prenela pogled na svoje roditelje. "Njihova inteligencija je zapanjujuća", reče ona. "Arči me za značenje svake nove reči pita samo jednom, nikad se nije dogodilo da ponovi pitanje."
"Kad sam dospela ovde", poče Eponina, "Eli je tek počinjala da uči oktovski jezik. U prvo vreme sve je bilo jedna grdna zbrka. Tek posle nekoliko dana smo shvatile zašto su kidnapovali mene."
"Čitavo jedno veče smo pričali samo o tome", ubaci Eli. "Zaista smo bile zapanjene. Nismo mogle da dokučimo kako su oktići saznali..."
"Šta?" reče Ričard. "Izvinite, dame, ali ne znam o čemu..."
"Da ja imam RV-41", reče Eponina. "Dakle, i Arči i doktor Plavi, a to je jedan okto koji radi kao lekar, zovemo ga Plavi zato što u govoru proširuje kobaltnoplavu liniju daleko više nego što..."
"Polako, polako", reče Nikol, energično odmahujući glavom. "Dajte da ja ovo shvatim. Kažete nam da su oktići znali da Epi ima virus RV-41? Kako bi to moglo biti?"
Arči se oglasi dugim nizom boja; Eli ga zamoli da to ponovi. "Kaže da su pažljivo motrili na sve naše aktivnosti od dana kad smo pobegli iz Novog Raja. Po našem postupanju su zaključili, kaže on, da Eponina ima nekakvu neizlečivu zaraznu bolest."
Ričard poče da hoda po sobi. "To je jedna od najčudnijih izjava koje sam ikada čuo", reče on žustro. Okrete se ka zidu, zadubljen u misli. Arči saopšti Eli da ne može da prati nijednu Ričardovu reč ako ovaj nije okrenut njemu. Tu se Ričard naglo okrete. "Kako je moguće da oni... Vidi, Eli, zar nisu oni gluvi?"
Eli je potvrdno klimnula glavom. Tog trenutka Ričard i Nikol naučiše svoju prvu 'reč' oktopaučkog jezika. Arči je prikazao široku grimiznu traku (što znači da nailazi iskazna rečenica, dok svakom pitanju uvek prethodi široka purpurna traka, objasnila im je Eli), a iza toga je naišla, opet menjanjem boje njegove kože, traka veličanstvene akvamarin boje.
"Pa ako su gluvi", uzviknu Ričard, "kako su, za ime svega, dokonali da imaš RV-41, osim ako nisu velemajstori čitanja misli, ili imaju zabeležene sve... Ali, ne, ni to nije moguće..."
Opet je seo. Nastalo je novo ćutanje. "Da nastavim ja?" upita Eponina posle nekog vremena. Ričard klimnu glavom.
"Kao što rekoh, doktor Plavi i Arči su nam objasnili da je njihova rasa zaista veoma daleko odmakla u biologiji i medicini i da bi mogli, ako sarađujemo, da potraže neki način da me izleče. To, naravno, pod pretpostavkom da se ja dobrovoljno podvrgnem svim procedurama."
"Kad smo ih pitale zašto žele da izleče Eponinu", reče Eli, "doktor Plavi nam je rekao da nastoje da učine neki veliki gest prijateljstva, nešto čime bi se otvorio put za slogu naših dveju vrsta."
Ričard i Nikol su bili apsolutno zapanjeni ovim što su čuli. Zgledali su se, u neverici, a Eli je nastavila:
"Pošto sam tada bila početnica u njihovom jeziku", reče Eli, "bilo je veoma teško saopštiti im sve ono što smo znali o RV-41. Posle mnogih dugih i napornih časova učenja jezika, uspele smo u tome."
"I Eli i ja smo nastojale da se prisetimo svega što je Robert ikada rekao o toj bolesti. Kraj nas su neprestano bili doktor Plavi, Arči i još dva oktoa. Nismo primetile da su ikada išta zabeležili. Ali nikada im, nikad, nismo morale da bilo šta ponovimo."
"Zapravo", nastavi Eli, "kad god smo im nehotice nešto ponovile, oni su nam saopštavali da su to već čuli."
"Pre oko tri nedelje", nastavi Eponina, "rekli su nam da je proces prikupljanja podataka završen i da su spremni da urade neke testove na meni. Objasnili su da bi testovi mogli biti povremeno bolni ili neobični, po ljudskim standardima..."
"Većina je podrazumevala da izvesna živa bića, neka mikroskopska a neka mala ali ipak vidljiva golim okom, uđu u Eponinu, baš u njeno telo, ili injekcijom..."
"...ili tako što im ja dopustim da se uvuku kroz, hm, razne otvore, najbolje je reći tako."
Arči ih ovde prekide i zatraži objašnjenja reči 'nehotice' i 'standardi'. Dok je Eli to objašnjavala, Nikol se nagnula ka Ričardu. "Zvuči li ti poznato?" reče ona.
On klimnu glavom. "Ali sa mnom nisu vodili nikakve razgovore, ili se bar ne sećam... bio sam izolovan..."
"Osetila sam ja svašta u životu", nastavi Eponina, "ali ništa nalik na ono kad je pet-šest crvića, ne većih od čiode, upuzilo u donji deo moga tela." Stresla se. "Rekla sam sebi: ako preživim ovo, ovu invaziju na moju utrobu, nikad se više neću požaliti da mi nešto fali."
"Da li si stvarno verovala da te oni mogu izlečiti?" upita Nikol.
"U prvo vreme nisam. Ali, kako su dani prolazili, počela sam pomišljati da je to moguće. Jasno sam videla da oktoi poseduju medicinske sposobnosti sasvim drugačije od naših. Imala sam i osećaj da napreduju... I, jednog dana, posle testova, Eli uđe u moju sobu - sve vreme testiranja držali su me na nekom drugom mestu u gradu, to im je valjda kao bolnica - i kaže mi da su izolovali virus RV-41 i shvatili kako funkcioniše u svojoj 'domaćici', to jest u meni. Rekli su Eli da mi kaže da će u moje telo ubaciti jedan 'biološki agens' koji će pronalaziti i uništavati te viruse, sve redom, do poslednjeg. Agens neće moći da nadoknadi štetu koju su virusi već izazvali, a koja i nije naročito velika, ali će moj organizam očistiti od RV-41, apsolutno."
"Rečeno mi je da Epi objasnim i ovo", reče Eli, "da su moguće neke uzgredne pojave usled dejstva tog agensa. Nije bilo poznato tačno kakve, jer, dabome, taj agens nikada ranije nije oproban na ljudskom biću; oktoski 'modeli' su predviđali mučninu u stomaku i eventualno glavobolju."
"Pogodili su za mučninu", reče Eponina. "Povraćala sam svakih sat-dva, tokom dva dana. Po isteku tog vremena, doktor Plavi, Arči, Eli i drugi oktopauci su se okupili oko mog kreveta i rekli mi da sam izlečena."
"Štaaaa?" reče Ričard, opet skačući na noge.
"O, Eponina", reče Nikol istog trenuitka. "Tako mi je drago." Ustala je i zagrlila svoju prijateljicu.
"A ti veruješ u to?" reče Ričard Nikol. "Veruješ da oktoski lekari, koji ni slučajno ne mogu imati neko veliko znanje o funkcionisanju ljudskog tela, postižu za nekoliko dana stvari koje tvoj briljantni zet i njegova ekipa u bolnici ne postigoše za četiri godine?"
"Zašto ne, Ričarde?" reče Nikol. "Da je to izveo Orao na Čvorištu, ti bi odmah poverovao. Zbog čega ne bi oktopauci bili, u biologiji, daleko ispred nas? S obzirom šta smo sve videli..."
"U redu", reče on. Nekoliko trenutaka je vrteo glavom, zatim preneo pogled na Eponinu. "Izvini, ali naprosto mi je teško da... Čestitam. Oduševljen sam i ja." Zagrli i on Eponinu, ali trapavo.
Dok su razgovarali, neko je, nečujno, ostavio hrpu svežeg povrća i posudu sa svežom vodom pred njihovim vratima. Tek Nikol, polazeći u kupatilo, vide da je taj materijal za predstojeću gozbu tu ostavljen.
"Kakvo je to zapanjujuće iskustvo moralo biti", reče ona Eponini kad se vratila iz kupatila u sobicu.
"Reč 'zapanjujuće' nije dovoljno jaka", reče Eponina i osmehnu se. "U duši osećam da sam izlečena. Ipak, jedva čekam da ti i doktor Tarner to potvrdite."

Posle obilate večere pokazalo se da su i Ričard i Nikol izuzetno umorni. Eli je rekla roditeljima da bi rado popričala s njima i o nekim drugim temama, ali da to može da sačeka do jutra.
"Tja, kamo sreće da se ja setim još ponečega o mom boravku kod oktića pre Čvorišta", reče Ričard Nikol kad su njih dvoje ostali sami, opruženi po velikom krevetu koji su domaćini ostavili u sobi. "Onda bih možda bolje razumeo svoja osećanja u vezi s ovom pričom koju smo čuli od njih dve."
"Ti još ne veruješ da je izlečena?"
"Pa, ne znam. Ali, priznajem da me u velikoj meri zbunjuje razlika u ponašanju onih koji su mene testirali, pre mnogo godina, i ovih sad. Ne verujem da bi mene oktići u Rami II spasavali od mesožderne biljke."
"Možda u ponašanju oktopauka mogu postojati veoma velike razlike. U ljudskom ponašanju one su svakako moguće. To, zapravo, važi za sve više sisare na Zemlji. Na osnovu čega očekuješ da se svi oktoi ponašaju uvek isto?"
"Znam da ćeš reći da je to kod mene ksenofobija", reče on. "Ali, teško mi je da prihvatim ove 'nove' oktiće. Izgledaju suviše dobri da bi bili istiniti. Šta ti, kao biolog, misliš - kakvu oni 'biološku nagradu' dobijaju - to je tvoj izraz - za fino ponašanje prema nama?"
"Pitanje ti je dobro, dragi. Odgovor ne znam. Međutim, idealistkinja u meni želi da veruje da smo naišli na jednu inteligentnu vrstu koja se, najčešće, ponaša etično zato što je činjenje dobra nagrada po sebi."
Ričard se nasmeja. "Trebalo je da očekujem baš taj odgovor. Naročito posle one naše diskusije o Sizifu, kad smo još bili u Novom Raju."

6.
"Njihov jezik bi te zadivio, tata", govorila je Eli upravo u trenucima kad se Nikol budila iz sna, koji je potrajao jedanaest sati. Ričard i Eli su već počeli da doručkuju. "Izuzetno je matematički strukturisan. Upotrebljavaju samo šezdeset četiri boje, ali, od toga broja pedeset jedna boja je, kako bismo mi rekli, alfabetska. Ostalih trinaest su objašnjivači. One specifikuju gramatičko vreme, označavaju negaciju glagola odnosno komparativ i superlativ prideva. Jezik im je zaista elegantan."
"Ne mogu ni da zamislim kako jezik može da bude elegantan. Tvoja majka je lingvista u ovoj porodici", reče Ričard. "Ja sam nekako uspeo da naučim nemački, ali samo da ga čitam, a govorio sam ga katastrofalno loše."
"Dobro jutro svima", reče Nikol protežući se u krevetu. "Šta ima za doručak?"
"Neke nove, drugačije vrste povrća. Mada je to možda i voće, jer nema ekvivalenata u našem svetu za takve stvari. Skoro sve što oktići jedu, mi bismo nazvali biljkom, jer to su organizmi koji energiju dobijaju od svetlosti. Crvi su jedina njihova hrana koja primarnu energiju ne dobija iz fotona."
"Znači, sve one biljke pored kojih smo prolazili, u ravnici, rastu zahvaljujući nekoj vrsti fotosinteze?"
"Tako nekako", reče Eli, "ako sam dobro razumela ono što mi je Arči govorio. U oktoskom društvu veoma malo se baca ili rasipa. Ona bića koja ste ti i tata nazvali svicima, lebde iznad svake njive tačno određeno vreme svake nedelje, svakog meseca. Vodom gazduju jednako štedljivo kao fotonima."
"Gde je Epi?" upita Nikol razgledajući hranu raspoređenu po stolu na sredini sobe.
"Pakuje se", reče Eli. "Osim toga, uverena je da ne treba da učestvuje u razgovoru koji će se ovoga jutra voditi."
"Čekaju nas novi šokovi, kao prošle večeri?" upita Nikol vedrim tonom.
"Može biti", reče Eli polako. "Ja zaista ne znam kako ćete vi reagovati... Želite li da prvo dovršimo doručak ili da odmah kažem Arčiju da smo spremni?"
"Ti nam kažeš da će pauk učestvovati u razgovoru a Epi ne?" upita Ričard.
"Tako je ona odlučila", reče Eli. "Osim toga, na redu je tema s kojom Arči ima mnogo više veze nego ona, zato što je Arči predstavnik oktopauka."
Ričard i Nikol se zgledaše. "Imaš li ti ikakvu predstavu o čemu ona to priča?" reče Ričard.
Nikol odmahnu glavom. "Nemam, ali mogli bismo početi."
Arči je zauzeo svoje mesto među Vejkfilfovima. Čim je on seo, Eli je obavestila roditelje - a zatim se sve troje nasmejaše - da će ovoga puta pauk dati 'preambulu'. Onda je počela da prevodi, povremeno zastajkujući. Arči je počeo izvinjenjem Ričardu zbog načina kako su prema njemu postupali Arčijevi 'rođaci' pre znatnog broja godina. Objasnio je da su to bili drugi oktopauci, jer je u Rami, pre dolaska na Čvorište, živela jedna otcepljena kolonija, samo u dalekom srodstvu sa sadašnjom oktopaučkom populacijom Rame. Arči je naglasio da su tek prilikom trećeg proletanja Rame kroz njihovu sferu uticaja, oktopauci, kao rasa, zaključili da je taj svemirski brod značajan.
Iz te ranije naseobine oktopauka, koja je bila, po Arčijevom mišljenju 'ogromno inferiorna' (to je bilo jedno od mesta gde je Eli zatražila od Arčija objašnjenje da bi mogla prevesti), samo je nekoliko individua ostalo u životu do trenutka kad su sadašnji oktopauci, pažljivo odabrani da bi dostojno zastupili svoju rasu, ušli u Ramu. Ti preživeli su uklonjeni s Rame, ali su sve njihove zabeleške sačuvane. Arči i njegovi drugari su tako doznali šta se na putovanju 'Rama II' dogodilo Ričardu i sad su odlučili da se izvine za to maltretiranje.
"Znači, ova preambula ne samo što je izuzetno zanimljiva, nego je i komplikovano izvinjenje meni?" reče Ričard.
Eli klimnu glavom, a Arči na svojoj koži prikaza prvo široku grimiznu traku a za njom blistavi akvamarin.
"Mogu li ja nešto da pitam pre nego što nastavimo?" reče Nikol. Okrete se oktopauku. "Pretpostavljam, na osnovu ovog što si nam rekao, da se tvoja grupa ukrcala u Ramu dok smo mi spavali. Da li ste znali da smo mi tu?"
Arči odgovori da su oktoi tada pretpostavili da u dalekom severnom habitatu Rame žive ljudi, ali da to nisu pouzdano utvrdili sve dok spoljašnji 'pečat' na ljudskom habitatu nije polomljen. To se dogodilo, po Arčijevoj tvrdnji, tek dvanaest ljudskih godina kasnije.
"Arči je insistirao da baš on lično saopšti ovo izvinjenje", reče Eli bacajući pogled na svoga oca a onda čekajući njegovu reakciju.
"U redu. Primam izvinjenje, valjda", odgovori Ričard. "Mada pojma nemam kakav bi bio protokol za nešto ovakvo..."
Arči sad upita Eli šta je 'protokol'. Nikol se nasmeja. "Ričarde", reče ona, "ponekad si baš krut."
"Nego", reče Eli, "da bismo dobili na vremenu, ispričaću vam ja sve ostalo. Po Arčiju, zabeleške one ranije, otcepljene kolonije oktopauka pokazuju da je na tebi izvršen izvestan broj eksperimenata, i to većinom onih koji su zabranjeni u onim oktopaučkim društvima za koja Arči kaže da su 'visokorazvijena'. Jedan eksperiment se, tata, kao što si i sam često tvrdio, sastojao u tome da se u tvoj mozak unese serija od nekoliko sojeva specijalizovanih mikroba, sa zadatkom da izbrišu sve tvoje uspomene na vreme koje si kod oktoa proveo. Ja sam rekla Arčiju, i drugima, da taj eksperiment sa memorijom nije uspeo sasvim, nego samo delimično... Najsloženiji eksperiment koji su na tvom telu izveli, bio je pokušaj da ti se izmeni sperma. Oktopauci u toj ranijoj grupi nisu znali kuda Rama leti, naime - nisu to znali ništa bolje nego naša porodica. Pomislili su da će ukrcani ljudi i oktoi možda morati da žive jedni s drugima u Rami vekovima, možda čak eonima, pa su zaključili da je od najvećeg značaja da te dve rase budu sposobne da među sobom opšte."
"Zato su pokušali", nastavi ona, "da izmene hromozome u tvojoj spermi da bi tvoje potomstvo steklo šire lingvističke sposobnosti i bolje vizuelno razaznavanje boja. Ukratko rečeno, pokušali su da genetički inženjerišu mene - jer ja sam jedino dete koje se tebi i mami rodilo posle vaše duge odiseje - da bih bez prevelike muke mogla da komuniciram s njima. Da bi to ostvarili, uveli su jednu grupu posebno pripremljenih stvorenja u tvoje telo..."
Zaćutala je. Ričard i Nikol su blenuli u nju zapanjeno.
"Znači, ti si nekakav hibrid?" upita Ričard.
"Možda pomalo", reče Eli i nasmeja se da smanji napetost. "Ako sam dobro shvatila, izmenili su samo nekoliko megabajta od ukupno tri miliona megabajta informacija od kojih se moj genom sastoji. Kad smo već kod toga, Arči i njegovi bi želeli da izvrše revalidaciju, naime da se uvere, za potrebe svog naučnog istraživanja, da sam zaista plod izmenjene sperme. Od vas bi želeli da dobiju uzorke krvnih zrnaca i drugih ćelija, da bi mogli izvesti neopoziv zaključak da ja nisam mogla nastati 'normalnim' sjedinjavanjem vas dvoje. Onda bi bili sigurni da je moja sposobnost učenja jezika zaista 'inženjerisana' a ne rezultat neverovatnog srećnog sticaja okolnosti."
"A zašto je to važno u ovom trenutku?" reče Ričard. "Čovek bi pomislio da je sad važno samo jedno, naime, to da ti možeš da uspešno ostvaruješ vezu s njima."
"Iznenađuješ me, oče - ti koji si oduvek bio gladan znanja... Na vrednosnoj skali u oktopaučkom društvu, znanje je na samom vrhu. Oktopauci su već sada gotovo sasvim sigurni, na osnovu testova koje su izveli ali i na osnovu podataka koje je sačuvala njihova separatistička kolonija, da sam ja doista rezultat genetskog inženjeringa. Ali tek detaljnim pregledom genoma vas dvoje, oni će se u to stopostotno uveriti."
"Dobro", reče Nikol posle kraćeg oklevanja. "Ja sam voljna." Priđe svojoj kćeri i zagrli je. "Šta god da je uticalo da se ti rodiš, ti si moja kćer i ja te volim svim srcem." Nikol se osvrte Ričardu. "Sigurna sam da će se i tvoj otac saglasiti, čim bude dobio malo vremena da o tome razmisli."
Nikol se osmehnu Arčiju. Oktopauk zablista širokom grimiznom trakom iza koje naiđoše uža kobaltnoplava i blistava žuta. To je na jeziku oktopoda-pauka značilo 'hvala'.

Sledećeg jutra Nikol je zaključila da je ipak trebalo da postavi nekoliko dodatnih pitanja pre nego što je pristala da se podvrgne oktopaučkom naučnom istraživanju. Neposredno posle doručka u njihov maleni ljudski stan ušla su još dva oktoa, pridruživši se njihovom stalnom tuđinskom drugaru Arčiju. Jednoga od pridošlica Eli je predstavila ovako: "Doktor Plavi - izuzetno cenjen medicinar." Taj je objasnio šta će se dešavati. Procedura će za Ričarda biti jednostavna. O njemu su oktoi želeli samo onoliko informacija koliko je potrebno da se potvrde medicinski nalazi separatista od pre mnogo godina.
U Nikolinom slučaju, pošto u svojoj bazi podataka nisu imali nikakve fiziološke informacije o njoj, a pošto su iz svojih detaljnih pregleda Eli doznali da majčine genetske karakteristike daju dominantan doprinos potomstvu, procedura je morala biti daleko složenija. Doktor Plavi je predložio kompleksnu seriju testova za nju, a za najvažniji je bilo potrebno da u njeno telo uđe dvanaest malenih spiralnih stvorenja dužine po dva centimetra, ne debljih od igle. Nikol je užasnuto ustuknula kad je taj okto-doktor podigao nešto nalik na plastičnu kesu i kad je u tome ugledala ljigava stvorenja kako se grče, stvorenja koja će se naći u njoj.
"Pa, pa, ja sam mislila da će biti potreban samo moj genetski kod, a on se nalazi u svakoj ćeliji... Ne vidim razloga da..."
Prekide je strujanje blistavih boja oko glave oktopauka. "Naše tehnike za izdvajanje vaših genomskih podataka", reče joj on preko Eli, "zasad nisu mnogo unapređene. Naši metodi najbolje uspevaju ako imamo mnogo ćelija, uzetih iz nekoliko različitih organa i bioloških podsistema."
Onda se doktor učtivo zahvalio Nikol na saradnji, i završio serijom kobaltnoplavih i blistavožutih traka, čije je značenje već upoznala. Plavi deo tog njegovog 'hvala' delimično mu se prosuo niz glavu, proizvodeći divan vizuelni efekat, koji je za trenutak privukao lingvistu u njoj. Dakle, održavanje pravilnosti ovih obojenih traka mora biti oblik ponašanja koji se savladava učenjem, pomisli ona. I gle, naš doktor ima govornu manu.
Nekoliko trenutaka potom Plavi je vrlo uspešno vratio njenu pažnju na predstojeći posao, tako što joj je objasnio da će namotani maleni stvorovi da se zariju u njenu kožu, uđu dublje u telo i ostanu u njoj pola sata. Bljak, pomisli ona. Ovi su kao pijavice.
Jedno stvorenje joj staviše na podlakticu, koju Nikol podiže pred oči da gleda kako joj se majušna životinja uvlači pod kožu. Nije osećala ništa, mada, kad stvorenje sasvim nestade u njoj, i nehotice zadrhta.
Zatražiše onda od nje da legne na leđa. Doktor Plavi pokaza joj dva mala osmonoga stvora, veličine voćne mušice, jednog crvenog i jednog plavog. "Možda ćeš uskoro osetiti izvesnu nelagodnost", reče joj doktor Plavi posredstvom Eli, "kad oni stvorovi uđu u tvoje unutrašnje organe. Ali, ako zatreba oslobađanje od bola, ovi mališani će poslužiti za anesteziju."
Manje od minut posle toga Nikol je osetila jake ubodne bolove u prsima. Njena prva pomisao bila je da joj se nešto zaseca u jednu od srčanih komora. Doktor Plavi, opazivši grč bola na njenom licu, položi one dve anestetičke 'bubice' na njen vrat. Nekoliko sekundi kasnije našla se u nekom čudnom lebdećem stanju između jave i sna. Još je čula Elin glas, koji je nastavio da objašnjava šta se dešava, ali u telu nije više ništa osećala.
Onda je shvatila da je njen pogled netremice uperen u glavu doktora Plavog, koji je upravljao celim poslom. Na svoje zaprepašćenje, Nikol pomisli da počinje da raspoznaje oktopaukove emocije, po malim naborima na površini njegovog 'lica'. Setila se kako je jednom, kao dete, bila sigurna da vidi osmeh na licu svog omiljenog psa. Gledanjem se toliko može postići, pomisli njen plutajući um, a mi tako mali deo tih mogućnosti koristimo.
Osećala je zaprepašćujući mir u sebi. Sklopila je oči i gle, sad je devojčica od deset godina; stoji uz oca i plače, dok plamen proždire nosiljku na kojoj leži njena majka, u pogrebnoj ceremoniji koja se priređuje kraljicama naroda Senuofa. Prilazi starac, njen pra-pradeda Omeh, obučen u zastrašujući kostim da bi odagnao demone koji bi mogli pokušati da se otisnu za Nikolinom majkom u život posle smrti, i hvata je za ruku. "Dešava se ono što su hronike predskazale, Ronata", govori joj on, oslovljavajući je njenim senuofskim imenom. "Naša krv se širi među zvezdama."
Šarena maska šamanova nestaje, pretapa se u drugi splet boja, koje su sve u uspravnim trakama, i žurno se smenjuju na glavi doktora Plavog. Ona opet čuje Elin glas. Moja kćer je hibrid, razmišlja, bez ikakvih emocija. Rodila sam nešto što je više od čoveka. Nova vrsta evolucije je počela.
Njen um još jednom zaplovi. Ona je velika ptica/avion, leti visoko kroz tamu iznad savana Obale Slonovače. Otiskuje se od Zemlje, okreće leđa Suncu, baca se kao raketa u crninu i vakuum izvan Sunčevog sistema. Ali unutrašnjim okom jasno vidi Omehovo lice. "Ronata", uzvikuje on u noćno nebo Obale Slonovače, "ne zaboravi. Ti si ona izabrana."
Pa zar je stvarno mogao znati, razmišlja Nikol d'Žarden, u prostoru između jave i sna, pre toliko godina, u Africi, na Zemlji? Kako? Ili postoji još jedna dimenzija gledanja, dimenzija koju tek počinjemo da slutimo?

Ričard i Nikol su sedeli jedno do drugog, u gotovo potpunom mraku. Bili su, bar privremeno, sami. Eli i Eponina su izišle s Arčijem da pripreme sve što je potrebno za sutrašnji polazak.
"Veoma si tiha danas."
"Jesam", odgovori ona. "Čudno se osećam, kao da sam drogirana, od onog pregleda jutros... Mozak mi je neobično aktivan. Razmišljam o mojim roditeljima. I o Omehu. I o nekim mojim vizijama od pre mnogo godina."
"Da li su te iznenadili rezultati pregleda?" reče on posle kraćeg ćutanja.
"Ne istinski. Toliko smo pregrmeli... Znaš, Ričarde, pamtim kako je bilo kad je Eli začeta. Još se nisi bio stvarno vratio u normalu."
"Ja sam danas popodne, dok si ti spavala, dugo razgovarao s Arčijem i Eli. Promene koje su oktoi izazvali kod nje su trajne, kao mutacije. Niki je verovatno nasledila neke od tih karakteristika; to zavisi od genetske mešavine. Naravno, u sledećoj generaciji geni će biti ponovo razvodnjeni..."
Nije dovršio rečenicu. Zevnuo je, a onda pružio ruku i dohvatio Nikolinu šaku. Sledećih nekoliko minuta sedeli su ćuteći. Onda je Nikol prekinula tišinu.
"Ričarde, pamtiš šta sam ti pričala o hronikama Senuofa? O predskazanju da će jedna žena iz našeg plemena, kraljičina kćer, poneti našu krv 'čak do zvezda'?"
"Nešto se sećam, nejasno. Odavno nismo pričali o tome."
"Omeh je bio čvrsto uveren da sam ja ta žena iz hronika. Po njegovim rečima, 'žena bez druga'. Veruješ li da je moguće na neki način saznati šta budućnost nosi?"
Ričard se nasmeja. "U prirodi se sve dešava po određenim zakonima. Ti zakoni se mogu izraziti kao diferencijalne jednačine u vremenu. Ako precizno utvrdimo inicijalne uslove u celom sistemu i u ma kom trenutku, i ako raspolažemo tačnim jednačinama koje iskazuju zakone prirode, onda, teorijski, možemo predvideti sve što će se dogoditi. Naravno, to je neostvarljivo zato što je naše znanje nužno nepotpuno, a i zato što zakoni haosa ograničavaju našu mogućnost procenjivanja..."
"A pretpostavi", reče ona pridižući se na lakat, "da postoje individue, ili čak grupe onih koji ne znaju matematiku ali nekako uspevaju da vide ili osete i zakone i te početne uslove koje si pomenuo. Zar oni ne bi mogli da intuitivno reše bar deo jednačina i da predskažu budućnost, uz upotrebu onih načina spoznaje koje mi ne možemo kvantifikovati niti modelovati?"
"To je moguće", reče Ričard. "Ali imaj u vidu da se izuzetne tvrdnje moraju zasnivati na..."
"... izuzetnim dokazima. Znam." Nikol zastade za trenutak. "Ako je tako, pitam se šta je sudbina. Da li je to nešto što mi ljudi naknadno izmislimo? Ili ona realno postoji? Ako sudbina postoji kao nešto realno, kako da je objasnimo zakonima fizike?"
"Ne kapiram, draga."
"Ni meni nije mnogo jasno", reče Nikol. "Jesam li ovo što jesam zato što je, kako je Omeh tvrdio dok sam bila mala, moja sudbina oduvek bila da putujem u svemir? Ili zbog svih odluka koje sam ja sama donosila i veština koje sam u sebi svesno razvijala?"
On se opet nasmeja. "Veoma si se primakla jednoj od najosnovnijih filozofskih postavki, a to je pitanje odnosa Božjeg sveznanja i čovekove slobodne volje."
"Nije mi to bila namera", reče Nikol zamišljeno. "Jednostavno se ne mogu osloboditi utiska da ništa od ovoga što se u mom apsolutno neverovatnom životu dogodilo, Omeha ne bi iznenadilo."

7.
Doručak kojim su ispraćeni bio je prava gozba. Oktopauci su im poslužili petnaestak raznih vrsta voća i povrća, a uz to i vruću gustu kašu napravljenu, po tvrdnji Arčija i Eli, od zrnevlja one vrlo visoke biljke nalik na travu, severno od električne centrale. Dok su jeli, Ričard je zapitao oktopauka šta se dogodilo s avijanskim mladuncima Tami i Timijem i sa mana-dinjama i sesilnim materijalom. Nije bio zadovoljan prevedenim, neodređenim odgovorom da je 'to sve dobro'.
"Čuj, Arči", reče Ričard na svoj karakteristično oštar način. Sad se pored svog tuđinskog domaćina osećao komotnije pa nije više smatrao da mora biti preterano uljudan. "Moje interesovanje za ta stvorenja nije samo forme radi. Ja sam ih spasao, ja sam ih gajio od rođenja. Želeo bih da ih vidim, pa makar to bilo samo nakratko... U svakom slučaju, mislim da zaslužujem konkretniji odgovor."
Arči ustade i polako iziđe iz njihovog stana. Vrati se nekoliko minuta kasnije. "Uredili smo da vidite avijane i to danas, nešto kasnije, dok budete na putu ka vašim prijateljima", reče on. "Što se tiče drugih rasa, stvari stoje ovako: dva jajeta su se nedavno izlegla i sad su u stadijumu novorođenih mirmimačaka. Na njihov razvoj se pomno motri. Nalaze se na drugom kraju naše teritorije; nije moguće da ih sada vidite."
Ričardovo lice se ozarilo. "Dva se izlegla! Kako ste to postigli?"
"Jaja sesilne rase moraju biti položena u tečnost određene temperature i tu ostati mesec dana. Tek tada proces njihovog embrionalnog razvoja može da započne." Eli je veoma lagano prevodila Arčijeve boje. "Dopuštene varijacije temperature su vrlo male, manje od jedan stepen, po vašem načinu merenja. Poželjna temperatura je ista ona koja je optimalna i za mirmimačju manifestaciju te iste rase. Ako se promaši, razvoj neće nastupiti."
Ričard je bio na nogama. "Znači u tome je tajna!" uzviknu on. "Do vraga, trebalo je i sam da se setim. Nagoveštaja je bilo koliko hoćeš: životni uslovi u njihovom habitatu, one zidne slike koje su mi pokazali..." Ushodao se po sobi. "A kako su oktići saznali?" reče on, leđima okrenut Arčiju.
Arči odgovori odmah posle Elinog prevoda. "Imali smo te informacije od one ranije kolonije oktoa", reče on. "Njihovi zapisi su objasnili celokupnu metamorfozu te rase."
Ričardu se činilo da je to isuviše jednostavno. Po prvi put je posumnjao da njegov vanzemaljski kolega možda ne kazuje celu istinu. I već se spremao da postavi još nekoliko pitanja, kad doktor Plavi uđe u stan, a za njim tri druga oktopauka; dvojica od njih nosila su neki veliki šestougaoni predmet zamotan u materijal sličan hartiji.
"Šta je to?" upita Ričard.
"Ovo nam je zvanični oproštajni skup", odgovori Eli. "Dobijamo, eto, i poklon od stanovnika ovoga grada."
Jedan od novih oktoa zapita Eli da li bi se mogli svi ljudi okupiti napolju, na aveniji, radi svečanosti ispraćaja. Ljudi pokupiše svoje stvari i pođoše kroz hodnik, napolje, na jaču svetlost. Nikol je bila iznenađena onim što je videla. Na aveniji nije bilo nigde nikog, osim pet oktoa koji su upravo izišli iz njihovog stana. Čak i boje u vrtovima kao da su bile prigušenije, kao da su dva dana ranije, kad su Ričarda i Nikol pristigli, bile blistavije zbog okolnog prometa.
"Gda su drugi?" upita Nikol okrećući se Eli.
"Namerno je mirno", odgovori njena kćer. "Oktoi neće da te opet uznemire."
Pet oktopauka stadoše u red, na sredini avenije. Piramidalna zgrada bila je pravo iza njih. Dva desna oktoa držala su između sebe, u ravnoteži, šestougaoni paket, veći od njih samih. Naspram oktoa stajalo je četvoro ljudi, nadomak gradske kapije. Okto u sredini, koga je Eli napokon predstavila kao 'glavnog optimizatora' (posle nekoliko neuspelih pokušaja da nađe tačnu ljudsku reč za Arčijev opis dužnosti oktopaučkog vođe) istupi napred i poče da govori.
Glavni optimizator je prvo izrazio zahvalnost Ričardu, Nikol, Eli i Eponini, i to svakom ponaosob, a onda rekao da se nada da će ovaj kratkotrajni susret biti 'prvi od mnogih', koji će voditi boljem razumevanju dveju rasa. Zatim je saopštio da će Arči poći sa ljudima ne samo zato da bi se veza među njima mogla nastaviti i proširiti, nego i sa zadatkom da se ostalim ljudima pokaže da između njihovih dveju rasa uzajamno poverenje već postoji.
Nastade kratak prekid u razgovoru. Arči pređe prazan prostor između dva reda i pridruži se ljudskom stroju, a Eli mu simbolično požele dobrodošlicu, primajući ga u grupu za put. Dva oktopauka na desnoj strani tada otkriše poklon; bila je to predivna, detaljna slika prizora koji su Ričard i Nikol videli u trenutku kad su stupili u Smaragdni Grad. Slika je bila toliko verna da Nikol, zapanjena, nekoliko trenutaka nije mogla da kaže ni reč. Onda ljudi priđoše da sliku lepo razgledaju. Sva ona čudna stvorenja bila su tu, čak i ona tri talasava kraljevskoplava, čije su duge antene, uspravljene iz udubljenja u telesnoj masi, podsetile Nikol kako je tog dana gotovo izgubila orijentaciju.
Dok je razgledala sliku i pitala se kako je napravljena, Nikol se seti i nesvestice koja ju je umalo oborila kad je taj prizor gledala u stvarnosti. Da li sam tad imala predosećanje opasnosti? razmišljala je. Ili se dešavalo nešto drugo? Sklonila je pogled sa slike i zagledala se u pauke, koji su razgovarali između sebe. Možda je bila epifanija, pomisli ona, trenutni napliv uviđanja nečega što je daleko izvan moje moći shvatanja. Nailazak neke sile, neke moći koju nikad ranije nijedno ljudsko biće nije doživelo.
Ledeni trnci prođoše joj niz kičmu. Kapija Smaragdnog Grada počela je da se otvara.

Ričard je uvek bio raspoložen da stvarima nadeva imena. Nepun minut je posmatrao stvorenja na kojima će jahati, i dao im ime 'nojosaurusi'.
"Nije osobito maštovito, dragi", prekore ga Nikol.
"Možda nije", reče on, "ali je opis tačan. Izgledaju kao divovski noj sa glavom i vratom jednog od onih biljoždernih dinosaurusa."
Ti stvorovi su odista imali četiri pticolike noge, meko pernato telo s ulegnućem na leđima kao stvorenim da ljudsko biće tu sedne, i dug vrat koji se mogao pružiti tri metra u bilo kom pravcu. Pošto su noge bile dugačke samo oko dva metra, nojosaurus je lako mogao glavom da dosegne zemlju.
Dobili su samo dva nojosaurusa. Arči, Eli i Eponina su pojahali jednog, i o njega okačili još i šestougaonu sliku, vezanu nekakvim konopcem. Nikol i Ričard su pojahali drugog. Nisu imali nikakve uzde, niti su uočili ma kakav drugi vidljivi način da upravljaju tim bićima; međutim, pre nego što su odjahali iz Smaragdnog Grada, Arči je desetak minuta 'razgovarao' s nojosaurusima.
"Izneo im je celu maršrutu", rekla je Eli tada. "Takođe i postupak za slučaj nekog udesa."
"Kakvog udesa?" uzviknuo je Ričard, ali je Eli, umesto odgovora, samo slegnula ramenima.
U početku su se Ričard i Nikol čvrsto držali za 'pera' oko udubljenja u kome su sedeli, ali posle nekoliko minuta su od toga odustali. Jahanje je bilo vrlo ugodno, sa vrlo malo pokretanja gore i dole. "Dakle, jesi li spremna da potvrdiš", reče on kad im je Smaragdni Grad nestao s vidika, "da su ove životinje nastale prirodnom evolucijom, ovakve, s gotovo idealnim udubljenjem nasred leđa? Ili su ih stvorili oktići, pomoću genetičkog inženjeringa, da im posluže za prevoz?"
"U meni nema ni trunčice sumnje", reče Nikol. "Uverena sam da je većina živih bića na koja smo naišli, uključujući svakako i one tamne crviće koji su mi ulazili pod kožu, proizvedena. Napravili su ih oktoi, namenski. Zar bi moglo drukčije biti?"
"Da, ali svakako ne misliš da su ih konstruisali polazeći od nule. To bi podrazumevalo neverovatnu tehnologiju, daleko složeniju od svega što možemo zamisliti."
"Pa ne znam baš, dragi", reče Nikol. "Možda su oktići stigli do mnogih planetnih sistema i odasvud pokupili poneku formu života koja se, uz male izmene, mogla uklopiti u njihove grandiozne simbiotske planove... U svakom slučaju, ni za trenutak ne mogu da prihvatim ideju da se ova biološka harmonija naprosto dogodila sama od sebe, evolucijom."
Tri divovska svica su vodila nojosauruse. Posle dva sata približili su se, sa svojih pet putnika, ogromnom jezeru koje se pružalo ka jugu i zapadu. Nojosaurusi su tu čučnuli pa su Arči i ljudi mogli da siđu.
"Ovde ćemo ručati i napiti se vode", reče Arči ljudima. Dade Eli posudu sa hranom a nojosauruse povede do reke. Nikol i Eponina pođoše prema nekim plavim biljkama koje su rasle na obali, ostavljajući Ričarda i Eli same.
"Tvoje vladanje njihovim jezikom je, najblaže rečeno, impresivno", reče Ričard između dva zalogaja.
Eli se nasmeja. "Nisam ja baš toliko dobra. Oktoi mi pomažu tako što govore samo vrlo jednostavnim rečenicama. Štaviše, govore polako, širokim trakama. Ali, postajem sve bolja... Ti, naravno, shvataš da oni u razgovoru sa mnom ne upotrebljavaju svoj pravi jezik, nego samo jednu njegovu derivaciju."
"Kako to misliš?"
"Objasnila sam to majci, dok smo bili u gradu. Ona verovatno nije stigla da ti kaže..." Eli proguta zalogaj, pa nastavi. "Nihov pravi jezik ima šezdeset i četiri boje koje nose značenje, kao što sam ti rekla, ali jedanaest od njih mi ne vidimo. Osam su u infracrvenom delu spektra, a one tri u ultravioletnom. Dakle, u stanju smo da vidimo samo pedeset tri njihova simbola. To je u početku bilo krupan problem... Na sreću, pet od tih jedanaest boja su razjašnjivači. Oktići su, ukratko rečeno, smislili nešto što je u suštini nov dijalekt njihovog jezika, u kome se koriste samo one boje koje mi vidimo. Arči kaže da taj novi dijalekt već predaju u nastavi višeg stupnja, nekima od njihovih..."
"Zapanjujuće", reče Ričard. "Prilagodili su svoj jezik našim fizičkim ograničenjima?"
"Ne baš tako, oče. Između sebe i sad pričaju svojim pravim jezikom. Zato ja nisam uvek u stanju da ih razumem. Ali, jesu stvorili nov dijalekt, koji sada proširuju samo da bi komunikacija s nama išla što lakše."
Ričard je dovršio ručak. Spremao se da postavi Eli još neko pitanje o oktopaučkom jeziku, kad začu Nikolin glas. "Ričarde", povikala je ona s daljine od pedesetak metara. "Pogledaj gore. U vazduh, prema šumi."
Ričard diže glavu i šakom zakloni oči od sjaja odozgo. U daljini vide dve ptice kako lete ka njima. Iz nekog razloga ne uspe da ih prepozna sve dok se ne oglasiše na dobro znani kreštavi način. Onda skoči i potrča k avijanima. Tami i Timi, sada sasvim odrasli, jurnuše s neba i sleteše blizu njega.
Izgledali su savršeno zdravi. Ričard je bio presrećan dok su njegovi štićenici brbljali i natiskivali se uz njega, da ih pogladi po somotnom trbuhu. U njihovim ogromnim izražajnim očima nije bilo ni traga tuge. Nekoliko trenutaka su i Ričard i avijani uživali u ovom ponovnom susretu, onda se Timi izmače, zakrešta nešto veoma glasno, i polete. Nekoliko minuta kasnije vrati se sa trećim avijanskim bićem. Bila je to ženka, sva ružičasta; Ričard nikad ranije takvog avijana nije video. Iako zbunjen, shvatio je da ga Timi upoznaje sa svojom draganom.
Druženje s avijanima potrajalo je još desetak minuta. Arči je objasnio da ogromno jezero, pored koga su zastali, daje više od polovine ukupnog vodosnabdevanja u oktopaučkom vilajetu. Zatim je uporno zahtevao da se krene dalje. Troje avijana je odletelo tek kad su Ričard i Nikol već seli na svog nojosaurusa. Tami ih je nadletela nekoliko puta, brbljajući za rastanak i očigledno uznemiravajući životinju na kojoj su jahali. Posle toga je ipak odletela za svojim bratom i njegovom družbenicom, preko šume.
Ričard je bio neobično ćutljiv dok su ih nojosaurusi nosili takođe ka severu, ka šumi. "Avijani ti zaista mnogo znače, a?" reče Nikol.
"Apsolutno", odgovori njen muž. "Dugo su mi bili jedino društvo. Nikog drugog nisam imao. Opstanak Timija i Tami zavisio je od mene... Odluka da se posvetim održanju njih dvoje verovatno je bila prvi nesebičan postupak u mom životu. Otvorila mi je nove dimenzije brige, ali i sreće."
Nikol ga uhvati za ruku. "Tvoj emotivni život je imao neku svoju odiseju, ništa manje uzbudljivu od tvojih fizičkih putovanja."
Ričard je poljubi. "Imam ja i sad nekoliko demona koje nisam uspeo da prognam. Možda ću, uz tvoju pomoć, za deset godina biti pristojno ljudsko biće."
"Potcenjuješ sebe, dragi."
"Dovoljno visoko cenim svoj mozak", reče on osmehujući se, i promeni ton razgovora. "A znaš šta moj mozak sada misli? Pita se odakle je došla ona avijanka s roze trbuščićem?"
Nikol je izgledala zbunjena. "Pa iz drugog habitata", odgovori ona. "Sam si nam rekao da je pre invazije Nakamurinih trupa bilo bar hiljadu avijana... Sigurno su i oktopauci spasli nekolicinu."
"Ali ja sam mesecima živeo tamo i nikad nisam video ni jednog jedinog avijana s ružičastim trbuhom. Nijednog, nijednu. Zapamtio bih tako nešto."
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Ništa. Tvoje objašnjenje je sasvim u skladu s Okamovim brijačem. Ali, počinjem da se pitam nemaju li naši oktićki drugari i neke tajne koje nama još nisu otkrili."

Posle još nekoliko sati stigli su do velikog igloa u blizini Cilindričnog mora. Drugi, maleni iglo, onaj koji je iznutra sijao, više nije bio tu. Arči i ljudi siđoše. Oktopauk i Ričard su zatim odvezali šestougaonu sliku i prislonili je na zid igloa. Onda Arči odvede nojosauruse i dade im usmerenja za povratak kući.
"Zar ne bi oni mogli malo ostati?" reče Nikol. "Deca bi bila apsolutno oduševljena."
"Na žalost, ne", reče Arči. "Imamo ih samo nekoliko. Mnogo su traženi."
Iako su Eponina, Eli, Ričard i Nikol bili umorni od puta, predstojeći sastanak sa svojima izuzetno ih je uzbudio. Pre polaska iz igloa Eponina, a zatim i Eli, pažljivo su se osmotrile u ogledalu i osvežile lice. "Molim sve vas za jednu uslugu", reče Eponina. "Ne recite nikom ništa o mom izlečenju dok ne dobijem priliku da budem s Maksom nasamo. Želim da to bude moje iznenađenje."
"Nadam se da će me Niki prepoznati", reče Eli nervozno.
Sišli su niz prvo stepeniše i ušli u hodnik koji je vodio do gornjeg kraja drugog stepeništa. U jednom trenutku celu grupu zahvati panika: šta ako oni dole spavaju; onda Ričard na svom kompjuteru, koristeći algoritam za određivanje dnevnih obaveza, izračuna da je pod svodom duginih boja sada sredina jutra.
Sve petoro su jednovremeno stupili na odmorište na vrhu velikog cilindričnog stepeništa i pogledali kružno prostranstvo pod sobom. Na jednom mestu su blizanci Kepler i Galilej igrali žmurke; mala Niki ih je gledala smejući se. Nai i Maks su iznosili hranu iz vagona koji je, po svemu sudeći, upravo stigao. Eponina nije više mogla da izdrži. "Makse!" povika ona. "Makse!"
On je reagovao kao da ga je metak pogodio. Ispustio je hranu iz ruku i okrenuo se ka stepeništu. Kad shvati da mu s vrha maše Eponina, potrča kao rasni trkaći pastuv. Ni dva minuta potom, pojavi se na vrhu i zagrli Eponinu.
"Frenči, Frenči", reče on, dižući je pola metra od tla i grleći je silovito, "kako si mi nedostajala!"

8.
Arči je s obojenim loptama umeo da izvede svakojake trikove. Uhvatio bi dve odjednom i bacio ih na sasvim različite strane, ili bi žonglirao sa svih šest istovremeno, koristeći za to četiri pipka, dok su mu preostala četiri bila dovoljna da čvrsto stoji na tlu. Decu je oduševljavao i tako bi podigao sve troje sa tla i ljuljao ih u vazduhu, istovremeno; njemu samom kao da nikad nije bilo dosta igre s malim ljudima.
U početku su se deca, naravno, plašila tuđinskog posetioca. Mala Niki je, uprkos Elinim stalnim uveravanja da je Arči prijateljski raspoložen, bila naročito podozriva, jer je zapamtila kakav je užas osetila kad su njenu majku kidnapovali. Bendži je prvi prihvatio Arčija kao drugara za igru. Blizanci Vatanabe nisu bili dovoljno koordinisani za složenije igre, pa je Bendži s oduševljenjem otkrio da je Arči voljan da učestvuje u njima.
Arčijevo prisustvo uznemiravalo je Maksa i Roberta. Štaviše, Maks je samo sat vremena po dolasku njih četvoro i oktopauka već došao kod Ričarda i Nikol; ušao je u njihovu spavaću sobu. "Epi mi kaže", rekao je on ljutito, "da će taj prokleti oktonja da stanuje ovde kod nas. Jeste li svi vi poblesavili?"
"Smatraj ga ambasadorom, Makse", rekla je tad Nikol. "Oktoi žele da ponovo uspostave komunikaciju s nama."
"Ali ti isti oktoi su kidnapovali tvoju kćer i moju devojku, i držali ih više od mesec dana u zarobljeništvu... Govoriš li ti meni da sad treba da zaboravim sve što su uradili?"
"Postoje olakšavajuće okolnosti, koje delimično opravdavaju te dve otmice", odgovorila je Nikol razmenivši s Ričardom kratak pogled. "Osim toga, u zarobljeništvu se s njima postupalo veoma dobro. Zašto ne popričaš s Epi o tome?"
"Eponina za oktopauke ima samo dobre reči. Ponaša se maltene kao da su joj ispirali mozak... Mislio sam da ćete vas dvoje biti razumniji."
Čak i kad je od Eponine saznao da su je oktopauci izlečili od retrovirusa RV-41, zadržao je skeptičan stav. "Ako je to istina, onda su to najlepše vesti koje sam dobio još otkako su na moju farmu došle one male robotkinje i potvrdile da je Nikol bezbedno stigla u Njujork. Ali vrlo mi je teško da sagledam te osmonoge monstrume kao naše dobročinitelje. Zahtevam da te doktor Tarner pregleda krajnje pažljivo. Ako mi on potvrdi da si izlečena, verovaću da je zaista tako."
Robert Tarner je od početka zauzeo otvoreno neprijateljski stav prema Arčiju. Ništa što su Nikol ili čak Eli mogle reći nije uspevalo da ublaži njegov gnev izazvan otmicom Eli. Osim toga, činilo se kao da je njegov profesionalni ponos povređen činjenicom da su oktoi tako lako izlečili Eponinu.
"Ti, Eli, očekuješ previše, kao i uvek", rekao joj je Robert kad je došla njihova druga zajednička noć. "Dođeš prepuna pohvalnih izveštaja o tim tuđinim koji su kidnapovali Epi i tebe, i očekuješ da ih mi odmah prihvatimo kao prijatelje. To nije fer. Potrebno mi je vreme da shvatim i svarim sve to što mi govoriš. Zar ne shvataš kakva je to trauma bila za mene, i Niki, kad su tebe oteli? Imamo duboke emocionalne ožiljke, a naneli su nam ih isti ti stvorovi za koje sad kažeš da ih moram smatrati prijateljima... Pa, ne mogu da preko noći promenim mišljenje."
Roberta su uznemirile i Eline informacije da je rođena posle genetskih promena u Ričardovoj spermi, iako je time objašnjeno zašto njen genom nije mogao biti klasifikovan kad ju je njegov kolega Ed Staford testirao u Novom Edenu.
"Kako možeš tako smireno da prihvataš vest da si hibridno biće?" rekao je on Eli. "Zar ne shvataš šta to znači? Kad su oktoi menjali tvoju DNK da bi ti omogućili bolje razaznavanje boja i veću sposobnost za učenje njihovog jezika, umešali su se u jedan snažan genetski kod, koji je izdržao milione godina prirodne evolucije. Ko zna kakve se zdravstvene slabosti, podložnost bolestima ili čak nasledni poremećaji mogu pojaviti u sledećim generacijama? Oktoi su možda, i ne znajući to, osudili sve naše potomke na propast."
Eli nikako nije uspevala da odobrovolji muža. Kad su Nikol i on započeli zajednički rad s ciljem da se utvrdi da li je Eponina zaista izlečena od RV-41, primetila je kako se Robert roguši na svaki Nikolin povoljan komentar o Arčiju, ili o oktopaucima uopšte.
"Moramo dati Robertu više vremena", savetovala je Nikol svojoj kćeri, nedelju dana posle njihovog povratka. "On još i sad ima utisak da su oktoi povredili njegov integritet time što su oteli tebe a njegovoj kćeri zagadili gene."
"Mama, postoji tu još jedan problem. Čini mi se da je Robert maltene ljubomoran, na neki čudan način. Smatra da ja provodim suviše vremena s Arčijem... Ne prihvata činjenicu da Arči ne može ni s kim da razgovara ako ja nisam tu da prevodim."
"Kao što rekoh, moramo biti strpljivi. Pomiriće se on, pre ili kasnije."
Ali, u sebi je Nikol sumnjala u to. Robert je bio čvrsto rešen da u Eponini nađe zaostale viruse RV-41; serijom testova, koje je obavljao svojom relativno skromnom opremom, nije uspeo da utvrdi prisustvo tog patogena, ali on je insistirao da se vrše sve nove i nove pretrage. Po Nikolinom profesionalnom mišljenju, ponovljenim testiranjem nije se moglo postići ništa. Iako je uvek ostajala veoma mala verovatnoća da im je virus izmakao i da još živi negde u Eponini, Nikol je smatrala da je izlečenje dokazano gotovo stopostotno.
Dan posle razgovora u kome je Eponina pomenula Nikol da je Robert 'ljubomoran' na Arčija, dvoje lekara se sukobilo. Nikol je predložila da prestanu sa testiranjem Eponine i proglase je zdravom; na njeno zaprepašćenje, njen zet je zatražio da Eponinu operišu - da joj otvore grudni koš i uzmu uzorak neposredno iz tkiva oko srca.
"Ali, Roberte, zar si ikad imao slučaj da je toliko drugih testova negativno na viruse a da patogen ipak bude lokalno aktivan u kardijačnom regionu?"
"Samo kad je smrt bila neposredno predstojeća a srce već propalo", priznade on. "Ali time se ne dokazuje da se ista stvar ne bi mogla dogoditi i ranije u ciklusu bolesti."
Nikol je bila šokirana. Nije više raspravljala s Robertom. Po tvrdom izrazu njegovog lica shvatila je da je on već odlučio šta će da preduzme. Ali operacija na otvorenom srcu je rizična čak i kad operiše neko vešt kao on, razmišljala je. U ovim okolnostima svaka nezgoda mogla bi biti smrtonosna. Molim te, Roberte, prizovi se pameti. Ako ne, moraću da ti se usprotivim, za Epino dobro.
Čim je saznao za Robertovu odluku, Maks je zatražio da razgovara s Nikol, nasamo. "Eponina se plaši", poveri joj on, "a i ja... Vratila se iz Zelengrada punija života nego što sam je ikad video. Robert mi je u početku rekao da će testovi potrajati par dana. Evo razvukoše se na dve nedelje, a on bi sad da joj uzima i uzorke tkiva oko srca..."
"Znam", reče Nikol sumorno. "Juče uveče mi je rekao da će predložiti operaciju na otvorenom srcu."
"Molim te, pomozi mi. Hoću da budem siguran da sam činjenice dobro shvatio. Ti i Robert ste već mnogo puta pregledali njenu krv, a i nekoliko drugih tkiva u kojima bi mogli biti makar i u malom broju prisutni virusi, i rezultat je svaki put sasvim negativan?"
"Tako je", reče Nikol.
"Da li je takođe tačno da su virusi nalaženi u njenoj krvi pri svim onim ranijim testovima, od trenutka kad je dobila dijagnozu da je inficirana pa sve do odlaska kod oktoa?"
"Jeste."
"Onda šta je zapeo za operaciju? Da nije u pitanju to da on naprosto neće da poveruje da je izlečena? Ili je samo do krajnosti oprezan?"
"Ja ne mogu da odgovaram u njegovo ime."
Upitno je pogledala svog prijatelja, znajući kako glasi njegovo sledeće pitanje, a i kako će glasiti odgovor. Svi mi moramo da u životu donesemo i neke teške odluke, pomisli ona. Kad sam bila mlađa, hotimice sam izbegavala da dovedem sebe u položaj da moram na taj način da se izjašnjavam. Sad shvatam da takvim izbegavanjem samo prepuštam drugima da odlučuju umesto mene. A oni ponekad i greše.
"Da si ti njen lekar, Nikol, da li bi operisala?"
"Ne, ne bih", odgovori ona, pažljivo birajući reči. "Smatram da je gotovo sasvim sigurno da su oktoi zaista izlečili Eponinu. Smatram da bi operacija bila samo nepotreban rizik."
Maks se osmehnu i poljubi svoju prijateljicu u čelo. "Hvala."

Robert se razgnevio. Podsetio je sve njih da je posvetio više od četiri godine svog života proučavanju ove bolesti i pokušajima da nađe lek, i da svakako o RV-41 zna više nego svi oni zajedno. Kako mogu da imaju više poverenja u nekakvo vanzemaljsko izlečenje nego u njegov hirurški talenat? Kako se usuđuje njegova tašta, čije je znanje o RV-41 ograničeno na one činjenice koje je od njega čula, da istupi s mišljenjem koje je suprotno njegovom? Pokušavali su da ga smire, ali u tome nije uspeo niko, čak ni Eli, koju je, posle nekoliko neugodnih rečenica koje su jedno drugom uputili, 'oterao' od sebe.
Dva dana nije hteo da iziđe iz svoje sobe. Nije odgovarao čak ni kad je njegova ćerka Niki dolazila da mu kaže 'lepo spavaj, tatice', pre svog popodnevnog odmora, i uveče, pre odlaska u krevet. Porodicu i prijatelje duboko je uznemirilo ovo njegovo samomučenje. Međutim, nisu uspevali da smisle način da ublaže njegov bol. U nekoliko navrata postavilo se čak pitanje njegove mentalne stabilnosti. Svi su se saglasili da je Robert još od dana bekstva iz Novog Raja nekako 'izvan svog pravog mesta' a da je njegovo ponašanje postalo još čudnije i nepredvidljivije posle otmice Eli.
Eli je poverila svojoj majci da se Robert 'čudnovato' ponaša prema njoj od trenutka kad se vratila iz oktopaučkog zarobljeništva. "Nije mi nijednom prišao kao ženi", rekla je tužno. "Kao da sam zaražena... Povremeno govori nenormalne stvari, na primer: 'Eli, da li si ti želela da budeš kidnapovana?"
"Ja ga žalim", reče Nikol. "On ima izuzetno teško emotivno opterećenje, koje je stekao još u Teksasu. Ovo sada je naprosto previše za njega. Trebalo je da mi ostali..."
"Šta možemo sada da učinimo za njega?" prekide je Eli.
"Ne znam, draga. Naprosto ne znam."
Eli je nastojala da ove teške dane skrati tako što će pomoći Bendžiju da uči oktopaučki jezik. Njenog polubrata je oduševljavalo sve što je bilo u nekoj vezi s tuđinima. Heksagonalnu sliku donetu iz Smaragdnog Grada, ili Zelengrada, kako ga nazvaše, razgledao je po nekoliko puta svakoga dana, i uvek imao nova pitanja o zapanjujućim stvorenjima prikazanim na njoj. Arči je, uz pomoć Eli, svaki put strpljivo odgovarao.
Čim je počeo da se igra s Arčijem, Bendži je odlučio i da se osposobi da prepozna bar nekoliko oktopaučkih reči. Znao je da Arči ume da čita s ljudskih usana; rešio je da pokaže oktou da čak i 'sporo' ljudsko biće može, ako je dobro motivisano, da nauči oktopaučki jezik u meri dovoljnoj za najosnovniji razgovor.
Eli i Arči su bili njegovi nastavnici. Počeli su od osnovnih stvari. Lako je naučio boje za reči 'da', 'ne', 'molim' i 'hvala'. I brojeve je savladao lako, zato što su i osnovni i redni brojevi bili sačinjeni tako što su kombinovane dve boje, crvena kao krv i zelena kao malahit, raspoređene u binarnom obliku, i svaki put najavljene trakom blede crvene. Ali, teško je izlazio na kraj sa činjenicom da pojedinačne boje, same po sebi, nemaju nikakvo značenje. Traka 'nagorelog okera', na primer, mogla je biti glagol sa značenjem 'razumeti' samo ako posle nje naiđu jedna traka slezove boje i jedan određeni razjašnjivač; ali ako posle prve dve naiđe svetla skerletna, onda su sve tri zajedno bile imenica sa značenjem 'biljka cvetnica'.
Pojedinačne boje nisu bile čak ni slova neke azbuke. Ponekad je promenjena širina trake, u odnosu na širinu drugih traka u istoj grupi koja je znak za jednu reč, davala sasvim drugo značenje. Kombinacija 'nagoreli oker plus slez' značila je 'razumeti' samo ako su obe trake približno jednako široke. Ali uska traka nagorelog okera i približno dvaput šira traka sleza, značile su 'sposobnost, kapacitet'.
Bendži se borio s tim jezikom, ponavljao stvari nebrojeno puta. Ispoljavao je neuobičajeni entuzijazam. Njegova žarka želja da stekne znanje grejala je Elino srce u danima duboke uznemirenosti zbog krize s Robertom, za koju nije znala kako će se razrešiti.

Na početku trećeg dana Robertovog samonametnutog kućnog pritvora, vagon je došao i stao na terminalu, dovezavši ne samo uobičajenu polunedeljnu količinu vode i hrane, nego i dva nova oktopoda-pauka. Iskrcali su se i dugo razgovarali s Arčijem. Porodica se okupila, očekujući neke neuobičajene vesti.
"Ljudske trupe su opet u Njujorku", saopštio je Arči. "Sada razbijaju prepreku kojom smo zapečatili ulaz u naše leglo. Uskoro će otkriti tunele podzemne železnice."
"Šta sad da radimo?" reče Nikol.
"Mi vas pozivamo da se svi preselite u naš grad. Moje kolege su predvideli ovu mogućnost i već su dovršili planove za jedan poseban deo grada koji bi bio namenjen samo za vas. Izgradnja bi se mogla završiti za nekoliko dana."
"A ako nećemo?" reče Maks.
Arči se ukratko posavetova s drugom dvojicom oktoa. "Onda ostanite ovde i čekajte vojsku", reče on. "Daćemo vam hrane koliko god možemo, ali čim evakuišemo sve naše stanovništvo i pridružena bića sa prostora severno od Cilindričnog mora, razmontiraćemo podzemnu železnicu."
Arči je nastavio da govori, ali je Eli prestala da prevodi. Zatražila je od njega da ponovi poslednjih nekoliko rečenica i to ne jednom, nego nekoliko puta. Onda se okrenula svojim prijateljima, bleda u licu.
"Na žalost", nastavila je da prevodi, "mi oktopauci moramo da štitimo i svoj opstanak. Zato će onima od vas koji odluče da ostanu ovde, biti blokirana kratkoročna memorija, tako da se više neće sećati ničega što se događalo poslednjih nekoliko nedelja."
Maks zazvižda. "Eto ti i prijateljstvo i komunikacija", reče on. "Kad dođe stani-pani, svaka razumna vrsta pribegava upotrebi sile."
Prišao je Eponini, uzeo je za ruku i povukao; pogledala ga je upitno. On je dovuče pred Nikol, kojoj reče: "Zamolio bih te da nas venčaš."
Nikol se sva zajapurila. "Sad odmah?"
"Upravo ovog prokletog minuta", reče Maks. "Volim ovu ženu pored mene i nameravam da napravim pravu orgiju od medenog meseca sa njom u onom iglou, pre nego što počne opšti džumbus."
"Ali, nisam ovlašćena da..." poče Nikol da se buni.
"Najbolja si od svih raspoloživih", prekide je on. "Hajde, daj bar dobru približnu ceremoniju."
Mlada je ostala bez teksta, ali je sva sijala od sreće.
"Da li ti, Makse Pakete, uzimaš ovu ženu, Eponinu", reče Nikol pomalo oklevajući, "da bude tvoja venčana supruga?"
"Da, i to sam treb'o još pre nekoliko meseci."
"A ti, Eponina, uzimaš li ovog čoveka, Maksa Paketa, da bude tvoj muž?"
"O, da, Nikol, sa zadovoljstvom."
Maks privuče Eponinu sebi i poljubi je strasno. "E, sad, Ar-či-balde", reče on polazeći s Eponinom ka stepeništu, "ako se pitaš kakva nam je odluka, Frenči i ja ćemo poći s tobom u taj Zelengrad, o kome ona toliko priča, ali ne u sledeća, recimo, dvadeset četiri sata, ili već koliko Frenčina energija potraje. Za to vreme, nemoj neko da nas uznemiri, slučajno."
Maks i Eponina su energičnim hodom stupili na stepenište i nestali. Dok je Eli stigla da objasni Arčiju šta se zapravo događa, oni se pojaviše na vrhu stepeništa i mahnuše. Zatim, praćen smehom svih ljudskih posmatrača, Maks odvuče Eponinu u hodnik.

Eli je sedela sama, naslonjena na zid, u mutnom polusvetlu. Sad ili nikad, razmišljala je. Moram pokušati još jednom.
Razmislila je o gnevnoj raspravi od pre nekoliko sati. "Naravno da bi ti rado otišla sa tvojim prijateljem Arčijem, oktopaukom", govorio je tada Robert ogorčeno. "I povela bi Niki sa sobom."
"Svi su prihvatili poziv", odgovorila je Eli čak i ne pokušavajući više da sakrije suze. "Molim te, pođi s nama, Roberte. To su veoma blaga, moralna bića."
"Isprali su mozak svima vama", odgovorio joj je Robert. "Nekako su te navukli da poveruješ da su čak i bolji nego tvoja rasa, u kojoj si rođena." Pogledao ju je zgađeno. "Tvoja sopstvena", ponovio je. "Kakva šala. Pa, ti si sad pola oktopauk a pola ljudski stvor."
"Nije tako, dragi. Rekla sam ti nekoliko puta da su učinjene samo vrlo male promene... Čovek sam jednako kao i ti."
"Zašto, zašto, zašto?" povikao je najednom Robert. "Zašto sam dopustio da me nagovoriš da uopšte dođem ovamo? Trebalo je da ostanem tamo gde su stvari koje razumem!"
Uprkos svim njenim molbama, ostao je neumoljiv, rešen da ne ode u Smaragdni Grad. Čak se činilo da je na neki čudan način zadovoljan što će oktoi blokirati njegovu kratkoročnu memoriju. "Možda se neću sećati da si se vratila", rekao je, smejući se grubo. "Neću se sećati da su moja žena i moja kćer mešavina ljudi i pauka, niti da moji najbliži prijatelji nemaju poštovanja prema mojim profesionalnim sposobnostima... Da, uspeću da zaboravim ovaj košmar koji se događa poslednjih nekoliko nedelja i da pamtim samo da si ukradena od mene, kao i moja prva žena, dok sam te još očajnički voleo."
Besno je hodao tamo-amo po sobi. Eli se trudila da ga umiri i uteši. "Ne, ne", vikao je on kloneći se njenog dodira. "Prekasno je. Suviše boli. Ne mogu više da podnosim."
Uveče je upitala majku za savet. Nikol joj nije mogla pružiti nikakvo olakšanje. Saglasila se da Eli treba da nastavi s pokušajima, ali je i upozorila da ništa u Robertovom ponašanju ne nagoveštava da bi se on mogao predomisliti.
Na Nikolin predlog, Eli se obratila Arčiju i zatražila jednu uslugu. Ako Robert ostane pri tome da ne ide s njima, da li bi bilo moguće da ga Arči, ili neki drugi oktopauk vrati u leglo, gde će ga ona druga ljudska bića brzo naći. Arči se, uz izvesno oklevanje, saglasio da to učini.
Volim te, Roberte, reče Eli sebi, ustajući. I Niki te voli. Želimo da pođeš s nama, zato što si ti moj muž i njen tata. Ona duboko udahnu i uđe u svoju spavaću sobu.

Čak su i Ričardu zasuzile oči kad je Robert Tarner, mrmljajući nešto, poslednji put zagrlio ženu i kćer i krenuo, zastajkujući, za Arčijem, ka vagonu koji je bio samo dvadesetak metara udaljen. Niki je tiho plakala iako je bila još suviše mala da shvati puni značaj onoga što se dešavalo.
Robert se okrenuo, kratko mahnuo i ušao u vagon, koji već nekoliko sekundi posle toga krenu ka tunelu, ubrzavajući naglo. Manje od minut potom opštu potištenost prekidoše radosni uzvici s vrha stepeništa, visoko iznad njih.
"Pazi ovamo, vi dole", dernjao se Maks. "Ide velika žurka."
Nikol d'Žarden diže pogled prema svodu. Čak i sa te razdaljine i pri slabom svetlu videla je blistave osmehe mladenaca. Tako to ide, pomisli ona. Srce joj je još bilo tužno zbog gubitka koji je njena kćer upravo pretrpela. Tuga i radost. Radost i tuga. Gde god ima ljudi. Na Zemlji. Na novim svetovima, među zvezdama. Sada i zauvek.

Treći deo
Zelengrad

1.
Maleno vozilo bez vozača zaustavilo se na kružnom trgu iz koga su se ulice granale na pet strana. Žena tamne kose, u pratnji jednog oktopauka, iziđe iz kola, koja ostadoše prazna. Dok su ljudsko biće i oktopauk polako napuštali trg, kola odoše na neku svoju stranu. Sada su svetla u unutrašnjosti tog vozila bila ugašena.
Ispred doktora Plavog i Nikol, koji su nastavljali razgovor okruženi tamom, leteo je samo jedan divovski svitac. Nikol je izgovarala svaku reč malo prenaglašeno, da bi njen vanzemaljski prijatelj lakše mogao da čita s njenih usana. Doktor Plavi joj je odgovarao širokim trakama boje, jednostavnim rečenicama za koje je znao da će ih ona razumeti.
Kad su stigli do prve od četiri krembele jednospratne zgrade na kraju jedne slepe uličice, oktopauk je podigao jedan od svojih pipaka sa tla i rukovao se s njom. "Laku noć", odgovorila je ona s bledim osmehom. "Bio je ovo izuzetan dan... Hvala ti za sve."
Doktor Plavi uđe u svoju kuću a Nikol priđe dekorativnoj fontani koja je činila ostrvo na sredini uličice, i napi se vode iz jedne od četiri slavine koje su izbacivale neprekidne mlaziće vode, negde u visini njenog struka. Neznatna je količina vode dodirnula njeno lice i pala u plitku fontanu a tamo je već izazivana burna aktivnost. Čak i pri toj slaboj svetlosti Nikol je u vodi opazila stvorenja koja su hitro plivala tamo i amo. Čistači, svuda čistači, pomisli ona. Naročito kad smo mi u blizini. Voda koja je bila u dodiru sa mnom biće u roku od nekoliko sekundi prečišćena.
Okrenula se i prišla najvećoj od tri preostale zgrade u toj slepoj uličici. Pređe prag svoje kuće; sledećeg trenutka svitac se okrete i brzo odlete ka trgu. U predsoblju ona jednom kucnu o zid i pred njom se pojavi manji svitac, vrlo slabog sjaja. Nikol ode prvo u jedno od dva kupatila kojim je porodica u ovoj kući raspolagala, a onda zastade na vratima Bendžijeve sobe. On je jako hrkao. Nikol je stajala i gledala ga skoro čitav minut. Onda se hodnikom zaputi do glavne spavaće sobe, koja je njoj i njenom mužu bila zajednička.
I Ričard je spavao. Nije reagovao na Nikolin tiho izgovoreni pozdrav. Izula je cipele, otišla u radnu sobu i kucnula po zidu dvaput; osvetljenje se pojačalo. Prostorija je bila zakrčena Ričardovim elektronskim komponentama, koje su mu oktoi mesecima dovlačili, zato što je on to uporno zahtevao. Nikol se nasmeja i pođe, zaobilazeći taj krš, ka svom radnom stolu. On uvek ima nekakav projekt, pomisli ona. Taj aparat za prevođenje... No, bar će od toga biti neke koristi.
Nikol sede za sto i otvori srednju fioku. Izvuče prenosivi računar, za koji su oktoi najzad obezbedili prihvatljive baterije i memorijske diskete. Pozvavši iz menija svoj dnevnik, Nikol poče da tipka po tastaturi, povremeno bacajući pogled na maleni ekran, da vidi šta piše.

Dan 221...
Vratila sam se kući veoma kasno i, kao što sam očekivala, svi spavaju. Bila sam u iskušenju da se skinem i uvučem u krevet uz Ričarda, ali ovaj dan je bio tako izuzetan da se osećam obaveznom da pišem dok su misli i osećanja još sveži u mom duhu.
Doručak je protekao kao i obično; ceo ljudski klan okupio se otprilike sat nakon svanuća. Nai je pričala šta će deca raditi u školi do onog uobičajenog dugog popodnevnog odmora, Eponina je prijavila da su joj se smanjili osećaji žarenja i mučnine u želucu, Ričard se žalio da su 'čarobnjaci biologije' (naši osmokraki domaćini, dabome) samo osrednji inženjeri elektronike. Nastojala sam da učestvujem u razgovoru, ali moje sve napetije iščekivanje susreta s oktovskim lekarima, i briga kako će to proći, odvlačili su mi pažnju.
Želudac mi je bio 'pun leptira' dok sam, odmah posle doručka, ulazila u salu za konferencije u njihovoj piramidi. Doktor Plavi i njegove kolege došli su na vreme. Odmah su otpočeli opširan izveštaj o rezultatima Bendžijevih testova. Medicinski žargon je čoveku težak za razumevanje i kad je na tvom jeziku - a tek kad oktoi govore bojama! Na mahove mi je bilo gotovo nemoguće da pratim šta govore. Često sam morala da tražim da ponove određene stvari.
Ali, nije mi dugo trebalo da uhvatim suštinu njihovog izlaganja. Da, oni jasno vide, na osnovu poređenja, gde su razlike između Bendžijevog genoma i genoma svih nas ostalih. Da, oni su saglasni da se Vitingemov sindrom kod Bendžija pojavio gotovo sigurno zbog jednog određenog niza gena na četrnaestom hromozomu. Ali, žao im je, ne nalaze nikakav način - čak ni kad bi se primenilo nešto što sam prevela kao transplantacija gena - da izleče Bendžija. Stvar je suviše složena, rekli su; preveliki je broj aminokiselinskih lanaca umešan, oktoi nemaju dovoljno iskustva s ljudskim bićima, prevelika je opasnost da se dogodi neki užasan promašaj...
Zaplakala sam kad sam shvatila šta mi saopštavaju. A zar sam očekivala nešto drugo? Zar sam mislila da će ista ona medicinska čuda koja su oslobodila Eponinu čume zvane RV-41, ispraviti Bendžijev urođeni poremećaj? Uvidela sam, u onom očajanju, da zaista jesam očekivala čudo, iako je moj mozak veoma jasno uviđao suštinsku razliku između naslednog defekta i virusa stečenog kasnije u životu. Doktor Plavi je pokušao da me uteši. Pustila sam da moje materinske suze teku slobodno, pred oktopaucima, znajući da će mi snaga biti potrebna kad se vratim kući, da kažem tu vest ostalima.
Nai i Epi su znale koliko je sati čim su mi videle lice. Nai obožava Bendžija i ne prestaje da hvali njegovu rešenost da uči uprkos preprekama. Bendži jeste čudesan. Satima i satima sedi u svojoj sobi i mukotrpno prorađuje lekcije. Danima se bori da shvati nešto o decimalima ili o razlomcima, što bi talentovan devetogodišnjak shvatio za pola sata. Prošle nedelje mi je sav ozaren rekao da ume da nađe najmanji zajednički sadržalac razlomaka 1/4, 1/5 i 1/6.
Nai mu je glavna nastavnica. Eponina - drugar. Epi se jutros verovatno osećala gore nego iko. Bila je čvrsto ubeđena, zato što su nju oktoi izlečili tako brzo, da će i Bendžijev problem pasti pred njihovom medicinskom magijom. Ali, nije bilo tako suđeno. Epi je jutros plakala tako glasno i tako dugo da sam se zabrinula za stanje njene bebe. Ona se međutim potapšala po nabreklom stomaku i rekla mi da ne brinem. Nasmejala se i dodala, kroz suze, da je ta njena reakcija verovatno posledica ponajviše hormonalne hiperaktivnosti.
Muškarci su, sva trojica, bili primetno uznemireni, ali nisu mnogo pokazivali osećanja. Patrik je brzo izišao iz sobe, ne rekavši ništa. Maks je izrazio svoje razočaranje neuobičajeno živopisnom serijom nepristojnih reči. Ričard je samo načinio grimasu i odmahnuo glavom.
Svi smo se bili saglasili, pre početka testova, da Bendžiju ne kažemo ništa o njihovoj stvarnoj svrsi. Da li je moguće da je ipak nešto saznao? Samo naslutio, možda? Nije isključeno. Ali, jutros, kad sam mu rekla da su oktoi zaključili da je zdrav mlad čovek, nisam u njegovim očima videla ništa što bi i samo nagovestilo da je svestan ishoda. Zagrlila sam ga jako, boreći se da mi ne naiđu suze ponovo, da mi ne pokvare fasadu, a onda sam se vratila u svoju sobu i pustila da još jednom pobedi tuga zbog hendikepa moga sina.
Sigurna sam da su se Ričard i doktor Plavi zaverili da me nečim zamajavaju do kraja ovog dana. Već dvadesetak minuta kasnije neko je blago pokucao na vrata. Ričard: kaže, Plavi čeka u predsoblju a još dvojica oktoskih naučnika u konferencijskoj sali. Zar sam zaboravila da je zakazana za mene, danas, detaljna prezentacija oktoskog sistema za varenje?
Razgovor s oktoima bio je tako fascinantan da sam zaista zaboravila, bar privremeno, da je hendikep mog sina nerešiv čak i za njihovu medicinsku magiju. Kolege doktora Plavog su mi pokazale komplikovane anatomske crteže unutrašnjosti oktopaučkog tela. Tu su bili identifikovani svi glavni organi njihovog probavnog trakta. Crteži su bili na nekakvom pergamentu, ili štavljenoj koži, i rašireni po onom velikom stolu. Oktopauci su mi objasnili, njihovim divnim kolornim jezikom, šta se dešava sa hranom u telu oktića.
Najneobičniji deo njihovih organa za varenje čine dve kese, od kojih je jedna na početku a druga na kraju sistema. Sve što pojedu, oni odmah slažu u prvu, gde hrana može stajati i po mesec dana. Telo oktopauka samostalno odlučuje, na osnovu nivoa aktivnosti datog pojedinca, kolike su potrebe, odnosno koliko hrane treba uvući sa dna 'vreće', hemijski razložiti i dostaviti ćelijama da bi dobile energiju.
Na izlazu je vreća za otpadne materije, u koju dospeva sve ono što u telu oktopauka ne može da bude iskorišćeno. Saznala sam da svaki zdrav oktopauk nosi u sebi i jednu životinju, koja je njima 'smetlar' - ne znam kako bih bolje prevela naziv tog stvora, koji je inače malen i liči na stonogu. Smetlar živi u toj kesi za otpadne materije. Razvija se iz minijaturnog jajeta, koje tu ostavi prethodni stanovnik. U suštini je omnivora, svežder. Pojede 99 odsto materija koje dospeju u kesu. Posle vremenskog perioda koji, po ljudskom računanju, traje oko mesec dana, smetlar dostiže punu zrelost, polaže dva jajeta, a samo jedno će se izleći, i zauvek napušta domaćina.
Ulazna vreća je odmah iza i ispod usta. Oktići jedu retko, ali kad jedu, nažderu se strašno. Dugo smo pričali o tim njihovim navikama u ishrani. Plavi mi je rekao dve iznenađujuće stvari. Prvo, da prazna ulazna vreća dovodi do smrti, odmah, za manje od minut! Drugo, da beba oktić mora da uči kako da procenjuje punoću svoje ulazne vreće. To je nešto! Beba ne zna da li je gladna, nema taj instinkt! Kad je video iznenađenje na mom licu, Plavi se nasmejao (to je nepravilna gomila kratkih bleskova boje) i dodao da umiranje od gladi nije osobito značajan uzrok smrti u oktoskoj populaciji.
Onda sam odspavala. Tri sata. (Ni sad ne mogu da izdržim dugi oktoski dan bez tog jednog dodatnog spavanja. U celoj našoj grupi jedino Ričard to može da čini.) Posle toga Plavi mi je javio da su rešili, imajući u vidu moje veliko interesovanje za njihov digestivni proces, da mi prikažu još neke interesantne karakteristike njihove anatomije.
Ukrcala sam se u vozilo sa tri oktića. Prošli smo kroz jednu od tri izlazne kapije naše, ljudske zone, i zaputili se na drugi kraj Zelengrada. Podozrevam da je to putovanje bilo deo njihovog plana da ublaže moje razočaranje zbog Bendžija. Dok smo se vozili, Plavi me je podsetio (a mogu reći da mi je bilo teško da se koncentrišem na njegove boje jer, čim smo izišli iz ljudske zone, pored naših kola i po ulicama počela su promicati svakojaka očaravajuća stvorenja, pa i mnogi pripadnici iste one vrste koju sam videla onoga dana kad smo stigli u Zelengrad) da su oktoi polimorfni rod i da postoji šest različitih telesnih oblika odraslih oktoa. To je šest raznolikih manifestacija koje, zajedno, kolonizuju Ramu. "Imaj u vidu", rekao mi je on bojama, "da je jedna od glavnih odlika po kojoj se razlikujemo - veličina."
Uprkos tome bila sam sasvim nepripremljena za ono što sam videla dvadesetak minuta kasnije. Sišli smo blizu jednog velikog magacina. Zgrada je bila bez prozora. Unutra su ležala dva oktoa mamutskih razmera. Balavili su na usta. Glave su im bile bar po deset metara u prečniku, tela kao omanji dirižabli, a njihovi dugi pipci imali su škriljčanu sivu boju, a ne uobičajenu kombinaciju crne i zlatne. Doktor Plavi mi je rekao da je to jedan morf, to jest jedan oblik oktopauka, i da služi samo jednoj svrsi: za smeštaj hrane za ovaj grad.
"Svaki od ovih 'punilaca' (to je moj prevod kolorne reči koju je Plavi upotrebio) čuva u sebi količinu hrane dovoljnu da se napune ulazne vreće nekoliko stotina normalnih odraslih oktoa", rekao mi je on. "A pošto jedna puna vreća traje trideset dana normalnog života, ili četrdeset pet dana kad pojedinac štedi energiju i drži dijetu, jasno je kakvu ogromnu zalihu drži samo desetak ovakvih."
Gledala sam kako pet oktoa prilazi jednom svome bratu divu i bojama govori nešto. Nekoliko sekundi kasnije kolos se nagnuo napred i spustio glavu gotovo do poda. Njegova usta, odmah ispod sočiva mlečne boje, bila su znatno uvećana. On poče da iz njih ispušta mlaz guste kaše, koja se na podu slagala u gomilu. Pet oktoa normalne veličine okupilo se oko te gomile i počelo da se hrani, dohvatajući kašu pipcima.
"Ovo svaki punilac uvežbava po nekoliko puta na dan", reče Plavi. "To su drugari kojima je potrebno stalno podsećanje, jer nisu mnogo pametni. Možda si primetila da nijedan od njih nije progovorio bojom. Nemaju sposobnost govora, a pokretljivost im je izuzetno mala. Njihov genom je tako dizajniran da efikasno umeju samo da se nagutaju hrane, dugo je čuvaju, i ispovraćaju kad kolonija to od njih zatraži."
Razmišljala sam o puniocima sve dok nas kola nisu dovezla do mesta za koje su mi rekli da je oktoska škola. Moj komentar je bio, dok smo išli preko dvorišta, da to područje izgleda kao da u njemu nema nikoga. Jedan od doktora je tada rekao nešto kao: kolonija "odavno nije osvežena novom popunom"; kasnije niko nije pobliže objasnio o čemu je tu zapravo reč.
Na jednom kraju školskog prostora ušli smo u malu građevinu u kojoj nije bilo nikakvog nameštaja. Unutra su bila dva odrasla oktoa i dvadesetak mladih, otprilike upola manjih od njih. Jasno se videlo da nešto ponavljaju i uvežbavaju. Nisam mogla da razumem njihove poruke jer su koristili čitav svoj kolorni alfabet, uključujući i ultraljubičaste i infracrvene tonove. Osim toga, govor mladunaca nije tekao u onim urednim, pravilnim uspravnim trakama boje, na kakve sam naviknuta.
Plavi je objasnio da prisustvujemo času 'merne veštine', gde mladi uče kako da ocenjuju stanje svog zdravlja, gde se ubraja i sposobnost da se proceni količina hrane u prvoj vreći; to se uči već na početku školovanja. Pitala sam zašto su im boje tako neuredne. Rekao mi je da su ovi oktoi veoma mladi, da su tek prešli stupanj 'prvih boja' i da su jedva sposobni za jasno prenošenje misli.
Vratili smo se u konferencijsku salu. Tu su mi postavili niz pitanja o ljudskim organima za varenje. Pitanja su pokazivala izuzetno visok nivo već stečenog znanja (na primer, prošli smo, korak po korak, kroz Krebov ciklus limunske kiseline i diskutovali o drugim aspektima ljudske biohemije - sada se već jedva sećam o kojim). Opet sam zapazila da oktoi znaju o nama znatno više nego mi o njima. Kao i uvek, sve što sam govorila pamtili su odmah, ništa nisam morala dvaput da kažem.
Kakav dan! Počeo je bolnim saznanjem da oktoi neće moći da pomognu Bendžiju. Nastavio se tako što su me podsetili koliko ljudska psiha može da podnese: jedna stimulacija, naime ponuda da saznam nešto novo o njima, bila je dovoljna da me podigne iz potištenosti. Ostajem zapanjena rasponom emocija za koje smo mi ljudi sposobni, i našom brzinom menjanja i prilagođavanja.
Prošle noći smo Epi i ja pričale o našem životu ovde, u ovom Smaragdnom ili Zelenom Gradu. Razmišljale smo na koji način će ovdašnji neuobičajeni životni uslovi uticati na dete koje ona nosi. U jednom trenutku Ep je odmahnula glavom osmehnula se. "Znaš šta je najčudnije?" rekla je. "Vidi gde živimo i šta smo: izolovana grupica ljudi u jednom tuđinskom carstvu, u divovskom svemirskom brodu koji juri ka neznanom odredištu... a ipak, naši su dani puni smeha i radosti, tuge i razočaranja, baš kao što bi bili da smo još na Zemlji."

"Možda ovo liči na oblande", reče Maks, "i možda ti se u ustima učini, u prvi mah, zaista kao oblanda, ali, ukus! prokleto je sigurno da to nije ukus oblande."
"Sipaj više sirupa odozgo", reče Eponina i nasmeja se. "I dodaj poslužavnik ovamo."
Maks pruži poslužavnik s oblandama svojoj ženi, preko stola. "E je*i ga, Frenči", reče on, "poslednjih nekoliko nedelja jedeš sve na šta naiđeš. Čovek bi pomislio da i ti i beba imate 'prednje vreće' kao ovi oktonje."
"Što bi baš fino došlo", reče Ričard rasejano. "Nagumaš se hranom i posle mož' da radiš bez prestanka, ne moraš da prekidaš zbog gladi."
"Ove cerealije su najbolje dosad", reče mali Kepler s druge strane stola. "Kladim se da bi ih i Herkul rado jeo."
"Kad si ga već pomenuo", reče Maks nešto tiše, bacajući pogled s jednog kraja stola na drugi, "šta to on, ili to, namerava? Prokletnik dođe svako jutro, dva sata posle svanuća, i prosto tako stoji u blizini. Ako su deca kod Nai u školi, on sedi u zadnjem delu učionice..."
"Herkul se igra s nama, čika-Makse!" povika Galilej. "On je super. Radi sve što kažemo. Juče je pustio da lupam po zadnjem delu njegove glave kao po bokserskoj vreći."
"Arči kaže", reče Nikol između zalogaja, "da je Herkul službeni posmatrač. Oktići su radoznali. Hoće da znaju sve o nama, pa i najbanalnije detalje."
"Mnogo mi je drago", reče Maks. "Ali, mi tu imamo mali problem. Kad ti i Ričard odete, ovde ne ostane niko ko bi mogao da razume šta Herkul kaže. Nai, doduše, zna nekoliko jednostavnih fraza, ali zaista samo nekoliko. E, sad. Juče popodne, kad su svi spavali, prokletnik Herkul pođe sa mnom u klozet. Ne znam kako je kod vas, ali meni je nezgodno i kad je Epi blizu pa može da čuje. A kad vanzemaljac stoji nekoliko metara ispred... Dupe mi se paralisalo sto posto."
Patrik se počeo smejati. "Što mu nisi rekao da ode?"
"Pa jesam", odgovori Maks. "Al' on je samo buljio u mene, tečnost mu se komešala u sočivu i ponavlj'o je isti red boja, meni apsolutno nerazumljiv."
"Pamtiš li koje su to boje bile?" reče Eli. "Možda ti mogu reći šta je Herkul govorio."
"Vraga. Ne sećam se. Osim toga, šta sad to vredi... Sad ne zapinjem da se userem."
Blizanci Vatanabe su se, na ovo, pokrivili od smeha. Eponina se namrštila na svog muža. Bendži, koji je tokom doručka vrlo malo govorio, reče da bi sad hteo da ode.
"Je l' ti dobro, dragi?" reče Nikol.
Čovek-dete klimnu glavom i ode u pravcu svoje spavaće sobe. "Da li je on išta doznao?" reče Nai tiho.
Nikol brzo odmahnu glavom i okrete se svojoj unuci. "Niki, jesi gotova s doručkom?"
"Jesam, bakili", reče devojčica. Nekoliko trenutaka potom odoše i ona i Kepler i Galilej.
"Moglo bi biti da si ti u pravu", reče Nikol tiho. "Ali juče, kad sam razgovarala s njim, nisam videla ni najmanji nagoveštaj da on..." Zaćuta usred reči i okrete se Eponini. "Uzgred budi rečeno, kako se ti osećaš jutros?"
"Osećam se super", odgovori Eponina. "Beba je pre zore bila vrlo aktivna. Mali se ceo sat ritao, jako - čak sam gledala kako se njegove nogice pomeraju po mom trbuhu. Pokušala sam da ubedim Maksa da opipa kad on tako krene, ali njemu je to bilo suviše gickavo."
"Frenči, zašto kažeš 'on' kad znaš prokleto dobro da želim devojčicu koja će izgledati tačno kao ti..."
"Ja tebi, Makse Pakete, ni za trenutak ne verujem", upade mu Eponina u reč. "Ti to samo kažeš da hoćeš devojčicu, da ne bi posle bio razočaran. Ništa ti ne bi bilo draže nego dečko, koga bi mogao gajiti da ti bude drugar... Osim toga, kao što znaš, običaj je da se u engleskom jeziku upotrebljava zamenica 'on' kad pol nije poznat, ili nije naznačen."
Maks popi jedan gutljaj kvazikafe i reče: "A to me dovodi do jednog pitanja za naše eksperte za oktonje." On pogleda prvo Eli pa Nikol. "Da li iko od vas zna kog su pola oktići i da li su ikakvog pola?" On se nasmeja. "Ja na njihovim golim telima nisam video ništa što bi nagovestilo..."
Eli odmahnu glavom. "Ja to stvarno ne znam, Makse. Arči mi je, doduše, rekao da Džejmi nije njegovo dete, a ni dete doktora Plavoga, bar ne u najstrožem biološkom smislu."
"Nego su Džejmija usvojili", reče Maks. "Dobro. Međutim, da li je Arči muško a Plavi žena? Plava? Ili je obrnuto? Ili ovde pored nas stanuju dva pedera, ili dve lezbejke koje podižu jedno dete?"
"Možda oktići nemaju pol u našem smislu te reči", reče Patrik.
"Onda odakle dolaze novi oktići?" upita Maks. "Svakako se ne materijalizuju iz vazduha."
"Oktići su biološki napredni", reče Ričard, "do te mere da bi njihov reprodukcioni proces nama izgledao kao magija."
"Nekoliko puta sam pitala doktora Plavog o njihovoj reprodukciji", reče Nikol. "On kaže da je to jedan složen proces, naročito zato što su oktoi polimorfni. Takođe kaže da će mi objasniti tu stvar kad budem shvatila druge vidove njihove anatomije."
"The, da sam ja oktić", reče Maks smeškajući se, "želeo bih da budem jedna od onih debelih lenština koje je Nikol juče gledala. Zar ne bi bilo odlično: imaš u životu samo jednu funkciju, a to je da jedeš i jedeš, nakupljaš hranu za svu ostalu braću... To je život, baćo! Znao sam u Arkanzasu jednoga koji je gajio svinje i izgledao kao 'punilac'. Samo, zadržavao je svu hranu za sebe. Nije davao ni svinjama... Mislim da je bio težak oko trista kila kad je umro, u tridesetoj godini."
Eponina dovrši jedno parče oblande. "Šale o debelim ljudima, u prisustvu trudnice, pokazuju da je neko bezosećajan", reče ona, glumeći uvređenost.
"E je*i ga, mala", odgovori Maks, "znaš da ta sranja više ne važe. Mi smo životinje u zoološkom vrtu ovde u Zelengradu, i prisiljeni smo da budemo jedni s drugima. Ljudi se o svom izgledu brinu samo ako nisu sigurni kako će izgledati u poređenju s nekim drugim."
I Nai ustade od stola. "Moram još nekoliko stvari da spremim za današnje časove", reče ona. "Niki počinje da uči o konsonantima - već je savladala, i to lako, azbučna vežbanja."
"Kakva majka, takva ćerka", reče Maks.
Kad je otišao i Patrik, tako da su oko stola preostali samo Eli i dva bračna para, Maks se nagnuo napred, s nestašnim osmehom na licu. "Da li me to oči varaju", reče on, "ili mladi Patrik provodi s Nai mnogo više vremena nego u našim prvim danima ovde?"
"Mislim da te ne varaju", reče Eli. "Primetila sam to i ja. Meni je govorio da se oseća korisnim kad pomaže Nai u radu s Bendžijem i decom. Uostalom, ti i Epi se uglavnom bavite jedno drugim, a ide vam i beba; moje vreme je sasvim angažovano oko Niki i oktoa, ćale i keva uvek imaju neka posla..."
"Izmiče ti poenta, mlada damo", reče Maks. "Ja se pitam da li se to u našoj družini formira još jedan par."
"Patrik i Nai?" reče Ričard, kao da mu je to po prvi put palo na um.
"Da, dragi", reče Nikol i nasmeja se. "Ričard pripada onoj kategoriji genija koji imaju veoma selektivnu moć posmatranja. Ne izmakne mu ni najsitnija pojedinost iz njegovih projekata a ne uspeva da primeti ni najočiglednije promene u ponašanju ljudi koji ga okružuju. Sećam se, jednom u Novom Raju, kad je Keti počela da nosi haljine s vrlo dubokim dekolteom..."
Zaćuta. Bilo joj je, i sad, teško da govori o Keti a da je ne savladaju emocije.
"Kepler i Galilej su zapazili da je Patrik stalno u blizini", reče Eponina. "Nai kaže da Galilej zbog toga postaje već prilično ljubomoran."
"A šta ona kaže o Patrikovoj pažnji?" upita Nikol. "Da li je zadovoljna?"
"Znaš kakva je Nai", odgovori Eponina. "Uvek velikodušna, uvek misli na druge. Verujem da je zabrinuta zbog mogućnosti da njena eventualna veza s Patrikom ne utiče, kasnije, na blizance."
Sve oči se okrenuše ka posetiocu koji se pojavio na vratima. "Vidi, vidi. Pa, dobro jutro, Herkule", reče Maks ustajući. "Kakvo prijatno iznenađenje! Šta možemo jutros da učinimo za tebe?"
Okto uđe u trpezariju a boje počeše da teku oko njegove glave. "Kaže da je došao da pomaže Ričardu oko automata za prevođenje", reče Eli. "Naročito oko boja koje su izvan za nas vidljivog dela spektra."

2.
Nikol je sanjala. Pleše uz afrički ritam kraj logorske vatre u šumi, negde na Obali Slonovače. Igru predvodi Omeh. Obučen je u onaj zeleni ogrtač koji je imao na sebi kad je došao njoj u posetu, u Rim, nekoliko dana pre lansiranja 'Njutna'. Svi njeni ljudski prijatelji iz Zelengrada, i četiri najbliža oktoska poznanika, plešu u tom istom krugu oko logorske vatre. Kepler i Galilej se biju. Eli i Niki se drže za ruke. Oktopod-pauk Herkul obučen je u svetlopurpurni afrički kostim. Eponina je od trudnoće ogromna, teška na nogama. Nikol čuje: neko je zove, neko izvan kruga. Keti? Srce joj ubrzava; napreže se da prepozna taj glas.
"Nikol", reče Eponina pokraj njene postelje. "Imam trudove."
Nikol se diže, sede u krevetu i otrese san iz glave. "Koliko česte?" reče automatski.
"Nepravilni su. Naiđu dva u razmaku od pet minuta, pa onda pola sata ništa, i tako ponovo."
Verovatno Brekston-Hiksova vrsta, pomisli Nikol. Epi ima da izgura još pet nedelja trudnoće.
"Dođi, lezi na kauč", reče Nikol navlačeći odeću. "Pa, kad opet krenu kontrakcije, reci mi."
Otišla je da opere ruke. Na povratku vide da u predsoblju čeka Maks. "Je l' se porađa?" upita on.
"Verovatno ne", reče Nikol i poče polako da opipava Eponinin trbuh, nastojeći da odredi gde je beba.
Maks je ušao i počeo nestrpljivo da se šetka po sobi. "Sad bih za cigaru bio apsolutno spreman da ubijem."
Prilikom sledeće kontrakcije Nikol primeti da se na grliću materice, koji se još nije počeo širiti, oseća lagani pritisak. "Žao mi je, Epi", reče joj posle druge kontrakcije, pet minuta kasnije. "Mislim da su to lažni trudovi, jedna vrsta vežbe kroz koju tvoje telo prolazi, ali moguće je da grešim... Nikada ranije nisam imala posla s trudnoćom u ovoj fazi a da mi pri ruci nije bila i oprema za posmatranje..."
"Neke žene se porode i ovako rano, zar ne?" reče Eponina.
"Da, ali to je retko. Samo oko jedan posto prvorotki porodi se više od mesec dana pre roka. A to skoro uvek bude zbog nekih komplikacija. Ili zbog naslednih faktora... Je l' ti poznato možda da si se ti rodila prerano, ili neko od tvoje braće i sestara?"
Eponina odmahnu glavom. "Ja o svojoj prirodnoj porodici nikad ništa nisam saznala."
Do đavola, pomisli Nikol d'Žarden. Gotovo sam sigurna da su Brekston-Hiksovi... Kad bih samo mogla da budem sasvim sigurna...
Reče Eponini da se obuče i da pođe kući. "Vodi beleške o ovim kontrakcijama. Naročito je važan interval između početaka dve uzastopne. Ako učestaju, ako krenu na svakih, recimo, četiri minuta bez značajnijih pauza, dođi opet po mene."
"Da li bi tu mogao biti neki problem?" šapnu joj Maks dok se Eponina oblačila.
"Nije verovatno, Makse, ali ta mogućnost uvek postoji."
"Šta misliš, da li bi bilo dobro da zatražimo pomoć od naših prijatelja, ovih koji su čarobnjaci biologije? Izvini ako je to uvredljivo za tebe, ja samo..."
"Već sam na to pomislila, Makse. I odlučila sam da se konsultujem s doktorom Plavim ujutro."

Maks se unervozio znatno pre nego što je doktor Plavi počeo da otvara posudu koju je Maks opisao kao 'tegla s bubama'. "Stan' malo, doco!" reče Maks, blago spuštajući šake na pipak koji je držao teglu. "Da li bi mi objasnio šta radiš, pre nego što pustiš te prcmoljce napolje?"
Eponina je ležala na sofi u dnevnoj sobi Paketovih. Bila je gola, ali veći deo njenog tela bio je pokriven sa dva oktoska čaršava. Oktoi su već nekoliko minuta nameštali svoju laboratorijsku opremu; tokom tog vremena Nikol je držala Eponinu za ruku. Sad Nikol priđe Maksu, da bi mogla da prevede šta doktor Plavi govori.
"Doktor Plavi nije stručnjak za ove stvari", poče ona da prevodi. "Kaže da će jedan od ovih drugih morati da objasni detalje postupka."
Posle kraćeg razgovora između tri oktoa, doktor Plavi se pomače u stranu a jedan od druga dva stade pred Maksa. Doktor Plavi im reče da je to 'inženjer slika' i da je tek nedavno počeo da uči pojednostavljeni oktopaučki jezik pogodan za razgovor s ljudima. "Možda će biti pomalo teško razumeti ga", reče joj doktor Plavi.
Nekoliko sekundi kasnije boje su potekle po glavi inženjera a Nikol je počela da prevodi. "Ta mala stvorenja u tegli zovu se... kvandroidi za slike, hajd' nek nam to bude prevod... Znači, to su žive minijaturne kamere koje će se uvući u Eponinu i slikati bebu. Svaki kvandroid ima kapacitet od... nekoliko miliona fotografskih tačkica u niletu vremena. Dovoljno za 512 slika. Oni mogu napraviti i film, u kome će se videti pokreti, ako vi tako odlučite."
Zastala je, okrenula se Maksu. "Ja to pojednostavljujem, ako nemaš ništa protiv. To su visokotehnologizovane priče, sa puno njihove matematike. Inženjer je maločas objašnjavao na koje se sve načine mogu koristiti te slike. Ričard bi bio presrećan da čuje."
"Podseti me još jednom koliko traje jedan nilet?"
"Oko dvadeset osam sekundi", reče Nikol. "Osam nileta čini jedan feng, osam fenga voden, osam vodena jedan tert, a osam terta jedan oktopaučki dan. Ričard je iskalkulisao da jedan njihov dan iznosi trideset dva sata, četrnaest minuta i nešto preko šest sekundi."
"Drago mi je da neko razume sve to", reče Maks tiho.
Nikol se opet okrete inženjeru slika i razgovor se nastavi. "Svaki kvandroid za slike", prevodila je polako, "uđe u određenu ciljnu zonu, slika je i vraća se do procesora slika - to je ona siva kutija pored zida. Tamo 'istovari' svoje slike, dobije nagradu i vraća se da opet stane u red."
"Šta? Kakvu nagradu?"
"Pusti sad to, Makse", reče ona. Trudila se da razume jednu rečenicu koju je oktopauk, na njenu molbu, sada ponavljao. Ćutala je nekoliko sekundi, onda se okrenula doktoru Plavom. "Žao mi je, ali još ne razumem tu poslednju rečenicu."
Dva oktoa su brzo porazgovarali svojim 'punim' govorom. Onda se inženjer slika okrenuo opet Nikol. Posle nekog vremena ona reče: "U redu... mislim da sam ukapirala. Ta siva kutija je nešto kao kompjuter za obradu slika. Može se programirati. Ona podatke smešta u žive ćelije, a onda pravi izlazne nizove signala za projekciju. Slike se na kraju pojave na zidu, ili gde već mi hoćemo. To se odredi tako što odaberemo odgovarajući protokol..."
"Jasno mi je, otprilike", reče Maks. "Sve to prevazilazi moja znanja. Ako si ti uverena da celo to muvanje neće ni na koji način škoditi Eponini, aj' da ih pustimo da počnu."
Doktor Plavi je razumeo te njegove reči. Dobio je i potvrdan signal od Nikol. Tada sva tri oktoa iziđoše iz stana Paketovih i vratiše se, donoseći iz transportnog vozila, koje je bilo parkirano napolju, nešto što je ličilo na veliku pokrivenu fioku. "U ovoj posudi", reče doktor Plavi Nikol, "imamo tridesetak oktopauka. Oni su pripadnici našeg najmanjeg morfa, to jest oblika. Njihova funkcija je da komuniciraju sa kvadroidima i drugim minijaturnim stvorenjima koja omogućavaju da čitav ovaj sistem radi... Upravljaće današnjim poslom."
"E prokleo me Bog", reče Maks kad su otvorili fioku. Oktopauci visoki svega oko dva centimetra počeše da izlaze pa se rastrčaše ka sredini sobe. "Ovakve, ovakve", promuca on uzbuđeno, "videsmo Epi i ja u plavom lavirintu, s one strane Cilindričnog mora."
"Pripadnici našeg najmanjeg oblika", objašnjavao je doktor Plavi dalje, "dobijaju instrukcije od nas, a onda organizuju ceo proces. Oni će sad programirati sivu kutiju... Da bi počeli, potrebno je da vi kažete koju vrstu slika želite i na kojoj površini."

Velika slika u boji, na zidu dnevne sobe Paketovih, pokazivala je savršeno formiranu, lepu mušku bebu. Taj dečačić je ispunio skoro celu matericu svoje majke. Maks i Eponina su proveli skoro sat proslavljajući dobre vesti; počeli su čim su videli da je njihovo nerođeno dete zaista dečak. Dok je popodne odmicalo, a Nikol sve veštije određivala šta tačno želi da vidi, slike su se menjale, postajale sve bolje; najzad se na zidu pojavila ova slika, zapanjujuće jasna. Beba je bila prikazana u veličini dvostruko većoj od prirodne.
"Mogu li još jednom da vidim kako se rita?" upita Eponina.
Inženjer slika reče nešto vođi patuljastih oktoa. Manje od nilet vremena posle toga ponovi se vrlo kratak 'film' u kome se videlo kako se mlađani Paket rita u stomaku svoje mame.
"Gledaj ti snagu tih nogu!" uzviknu Maks. Sad je bio opušteniji. Kad se oporavio od šoka početnih slika, počeo je da brine zbog raznih 'okolnih stvari' koje okružuju njegovog sina u materici. Nikol je umirila ovog oca-početnika tako što je pokazala pupčanu vrpcu i posteljicu, a zatim kategorično izjavila da je sve u redu.
"Znači, neću se još poroditi?" reče Eponina kad se ponovno prika-zivanje 'filma' okončalo.
"Ne", reče Nikol. "Po mojoj proceni, imaš još pet ili šest nedelja. Čest je slučaj da prva beba malo kasni... Možda će biti još onakvih povremenih kontrakcija, ali ne moraš zbog toga da brineš."
Nikol, Maks i Eponina su se srdačno zahvalili doktoru Plavom. Onda su oktopauci pokupili svu svoju opremu, biološku i nebiološku. Posle njihovog odlaska Nikol priđe Eponini i uze je za ruku.
"Es-tu heureuse?" upita svoju prijateljicu.
"Absolument", odgovori Eponina. "Ali mi je i laknulo. Mislila sam da je nešto pošlo na zlo."
"Nije. Bila je samo jednostavna lažna uzbuna."
Priđe i Maks i zagrli Eponinu, sav ozaren. Nikol se povukla korak-dva. Gledala je nežnu scenu dvoje svojih prijatelja. Nikad se dvoje toliko ne vole, pomisli ona, kao neposredno uoči rođenja njihove prve bebe.
Ona pođe napolje. "Ej, čekni malo", reče Maks. "Zar ne želiš da znaš kako će se zvati?"
"Naravno da želim", odgovori Nikol.
"Marijus Klajd Paket", reče Maks ponosito.
"Marijus", reče Eponina, "zato što se tako zvao ljubavnik iz snova, o kome je maštala sirotica Eponina u Les Miserables - a i ja sam čeznula za Marijusom tokom mojih dugih i usamljenih noći u sirotištu. A Klajd po Maksovom bratu u Arkanzasu."
"Lepo ime", reče Nikol smeškajući se. Okrete se i pođe opet ka vratima. "Izvrsno."

Ričard nije mogao da obuzda uzbuđenje kad je došao kući, kasno tog popodneva. "Evo, provedoh dva apsolutno neverovatna sata u konferencijskoj sali s Arčijem i još nekoliko oktića", reče on Nikol, govoreći svojim najjačim glasom. "Pokazali su mi celu aparaturu koju su jutros primenili na Eponini. Zapanjujuće! Kakva neverovatna genijalnost! Ne, magija je bolji izraz - govorim vam ja od početka, ovi oktići su magovi biologije. Zamisli samo... živa bića koja su kamere. Imaju druga, mikroskopska živa bića koja čitaju slike i beleže jednu po jednu pikselu. Imaju posebnu genetsku podvrstu oktoa samih, kojoj su poverili dužnost da kontroliše taj proces. Imaju i izvesnu, ali ograničenu količinu elektronike, koju primenjuju kad je potrebno, u svakidašnjim, banalnim poslovima obrade podataka... Koliko je hiljada godina bilo potrebno da se sve to dogodi? I ko je bio prvi genetski inženjer toga? Da ti pamet stane!"
Nikol mu se osmehnu. "Jesi li video Marijusa? Kako ti se čini?"
"Video sam sve slike načinjene danas popodne", nastavi Ričard, još i sad preglasno. "Znaš li kako mini-rasa oktoa komunicira s kvadroidima za slike? Pomoću jedne određene talasne dužine daleko u ultravioletnom delu spektra. Da. Arči mi je rekao da ta mikroskopska stvorenja i 'mini-morfi' oktoa imaju zajednički jezik. Pa ni to nije sve. Neki od minića znaju čak osam jezika mikrovrsta. Arči ume da razgovara sa čak četrdeset drugih vrsta i rasa, od kojih petnaest koristi iste osnovne boje kao oktoi, a ostali se koriste drugim delovima elektromagnetskog spektra, ili raznim znacima ili hemikalijama."
Jedan trenutak Ričard je stajao nepomično na sredini sobe. "To je neverovatno, Nikol, naprosto neverovatno."
Zaustio je da počne novi monolog, ali Nikol ga upita kako normalni oktoi komuniciraju sa svojom malom braćom. "Ja danas ne videh nijednu traku boje na glavama tih minića", reče ona.
"Svi njihovi razgovori su na ultravioletnom", reče on, počinjući opet da šetka po sobi. Naglo se okrete i pokaza prstom u sredinu svoga čela. "Nikol, ta stvar u obliku sočiva, u sredini njihovog proreza, to je maltene univerzalan teleskop, sposoban da prima informacije na gotovo svim talasnim dužinama. Da ne poveruješ! Uspeli su da organizuju toliko raznolikih oblika života u jedan povezan sistem, simbiotski; sistem daleko složeniji nego što smo mi ikada i zamišljali..."
Ričard onda sede na kauč pored nje. "Gledaj", reče, pokazujući joj ruke. "Koža mi je i sad naježena... Obuzima me strahopoštovanje prema tim stvorenjima. Isuse, mnogo je dobro što nisu neprijateljski raspoloženi."
Nikol ga pogleda namršteno. "Zašto to kažeš?"
"Oni bi mogli da pokrenu armiju od više milijardi, ili čak više hiljada milijardi kreatura. Kladim se da razgovaraju čak i sa svojim biljkama! Videla si kako su brzo uplašili onu stvar u šumi. Zamisli kako bi izgledalo da nas napadne neko ko može da upravlja čak i bakterijama ili virusima. Kakva užasavajuća pomisao!"
Nikol se nasmeja. "Ne misliš da si se malo zaneo? Ako su genetskim inženjeringom napravili žive kamere, to ne znači..."
"Znam!" reče on skačući na noge. "Ali ne mogu a da ne mislim o logičnim produžecima onoga što smo danas ovde videli. Nikol, Arči mi je priznao da mini-oktoi postoje samo iz jednog jedinog razloga, a to je - da upravljaju poslovima u svetu minijaturnog. Minići vide stvari koje imaju samo jedan mikrometar u prečniku, a to znači hiljaditi deo milimetra... E, sad, produžimo tu ideju za nekoliko redova veličine dalje. Zamisli živu vrstu čiji razni 'morfovi' imaju četiri ili pet različitih veličina, svaki put u međusobnoj proporciji kao što je ova između normalnih oktoa i mini-oktoa. Možda komunikacija s bakterijama ipak nije nemoguća."
"Ričarde", reče Nikol, "zar nemaš baš ništa da izjaviš na vest da će Mak i Epi imati sina? I da dečko izgleda savršeno?"
Ričard je stajao nekoliko sekundi, bez reči. "Pa, to jeste divno", reče on pomalo postiđeno. "Valjda bi trebalo i da svratim do njih i čestitam im."
"To možeš posle večere", reče ona bacajući pogled na jedan od posebnih satova koje je Ričard napravio za njih. Na takvim satovima se videlo ljudsko vreme uokvireno oktopaučkim.
"Već sat vremena Patrik, Eli, Niki i Bendži su kod Maksa i Eponine", nastavi Nikol, "zato što je doktor Plavi svratio i doneo fotografije urađene na pergamentu, na kojima se vidi mali Marijus u materici." Osmehnula se. "Kao što bi ti sam kazao, za feng-dva vratiće se svako svojoj kući."

3.
Nikol završi pranje zuba i zagleda se u svoj odraz u ogledalu. Galilej je u pravu, pomisli ona. Ja sam baba.
Poče da vrhovima prstiju masirati lice, metodično gnječeći bore koje kao da su prekrile sve. Čula je kako se Bendži i blizanci igraju napolju i kako ih Nai i Patrik zovu u školu.
Sklopila je oči, nastojeći da se seti kako je izgledala kad je bila mlada. Nije više umela da dočara sebi kako je izgledala kao mala devojčica: premnogo drugih slika iz minulih godina mešalo se, muteći i izobličavajući taj davni lik.
Posle dužeg vremena otvori oči i ponovo se zagleda u ogledalo. Poče, u mašti, da briše sve bore i vrećice s lica. Boju kose i obrva preobratila je iz sive u duboku crnu. Napokon postiže da sagleda sebe kao lepoticu od dvadeset jedne godine. Zahvati je kratkotrajna ali silovita čežnja za tim danima mladosti. Jer bejasmo mladi i znadosmo da ne možemo umreti, priseti se ona.
Ričard izviri iza ugla. "Eli i ja ćemo raditi s Herkulom u radnoj sobi. Zašto nam se ne bi i ti pridružila?"
"Za neki minut", odgovori ona. Počela je da sređuje kosu. Njene misli pređoše na dnevne probleme života ljudskog klana u Smaragdnom Gradu. Za doručak se obično svi okupe u trpezariji Vejkfildovih. Zatim dolazi škola, koja se završi pre ručka. Onda odspavaju svi, sem Ričarda, i na taj način nadoknađuju činjenicu da je oktoski dan osam sati duži od zemaljskog. Većinu popodneva Nikol, Eli i Ričard provode s oktopaucima, saznaju više o svojim domaćinima ali i govore o svom životu na planeti Zemlji. Preostalo četvoro odraslih provode skoro sve svoje vreme sa Bendžijem i decom, u njihovoj enklavi na kraju slepe ulice.
I gde će nas sve to odvesti? zapita se ona iznenada. Koliko ćemo godina biti gosti oktopauka? I šta će biti kad Rama stigne na svoje odredište?
Na ta pitanja Nikol nije imala odgovore. Činilo se da je čak i Ričard prestao da se interesuje za ono što se dešava izvan Zelengrada; sav se posvetio oktopaucima i radu na svom projektu automata za prevođenje. Nebeske navigacione podatke sada je tražio od Arčija samo jednom u, približno, dva meseca. I svaki put je samo saopštavao ostalima, bez komentara, da Rama nastavlja da se kreće verovatno ka zvezdi Tau Ceti.
Mi smo kao mali Marijus, pomisli ona. Zadovoljni smo ovde, u našoj materici. Ako nas spoljašnji svet ne prinudi, nećemo postaviti najkrupnija, najvažnija pitanja.
Ona iziđe iz kupatila i hodnikom stiže do radne sobe. Ričard je sedeo na podu, između Herkula i Eli. "Lakši deo posla je praćenje boja i unošenje toga u procesor", govorio je on. "Teži deo predstavlja automatsko pretvaranje tih signala u engleske rečenice."
Ričard je bio okrenut licem ka Herkulu. Govorio je veoma lagano. "Pošto je vaš jezik u toj meri matematički definisan, i pošto je pikometarski raspon svake boje određen a priori, senzor treba samo da identifikuje boje dok one protiču, i širinu svake trake. Time je celokupna informaciona sadržina uhvaćena. A pošto su pravila tako precizna, nije teško sačiniti jednostavan algoritam za zaštitu od pogrešaka, za slučajeve kad razgovaramo s mladima ili s nepažljivim govornicima. Pogreška će nastati kad bilo koja boja skrene sa svog mesta u spektru... Ali, prevesti kolornu poruku na naš jezik, to je mnogo teže. Rečnik za prevođenje nije problem. Može se lako identifikovati svaka pojedina reč i svaki razjašnjivač. Ali prokleto je teško, maltene nemoguće, učiniti onaj sledeći korak, sastaviti reči u rečenice, bez ljudske pomoći."
"To je zato što se oktoski jezik fundamentalno razlikuje od našeg", komentarisala je Eli. "Sve je specifikovano i kvantifikovano, da bi mogućnost nesporazuma bila što manja. Nema nikakvih prefinjenosti niti nijansi. Vidi kakve su kod njih zamenice mi, vi, oni. Uvek idu s numeričkim razjašnjivačima, kažu tačno koliko je nečega, ili daju mogući raspon ako ne znaju tačno. Oktopauk nikada neće reći 'nekoliko vodena' ili 'nekoliko nileta' - uvek samo tačan broj, ili tačan mogući raspon."
"S naše tačke gledišta", reče Herkul pomoću svojih boja, "dva aspekta ljudskog jezika su izuzetno nezgodna. Jedan je nedostatak tačnog određivanja, zbog čega rečnik mora da bude veoma obiman. Drugi je vaša indirektnost saopštavanja. I sad teško razumem Maksa zato što on često ne kaže bukvalno ono što misli."
"Ne znam kako ćeš ti to izvesti u tvom računaru", reče sad Nikol, obraćajući se Ričardu, "ali, moraš postići da se sve količinski određene informacije, koje čine oktosku rečenicu, nekako nađu i u prevodu. Kod njih uz gotovo svaki glagol ili pridev ide numerička odrednica. Šta je, na primer, Eli maločas prevela rečima 'izuzetno nezgodno' i 'veoma teško'? Herkul je rekao, na oktopaučkom jeziku, 'nezgodno - broj pet' i 'teško - broj šest'. Postoje komparativni klarifikatori, koji označavaju jačinu onoga što se pridevom kaže. A pošto osnovicu njihovog računanja čini broj osam a ne deset, oni imaju sedam stupnjeva poređenja. Da je Herkul odredio pridev 'teško' brojem sedam, Eli bi to morala prevesti kao 'nemoguće teško'. A da je rekao 'teško - broj dva' ona bi to prevela sa 'malčice teško'."
"Greške u jačini prideva jesu važne, ali gotovo nikad ne dovedu do nesporazuma", reče Ričard, rasejano tipkajući po malom procesoru. "Međutim, netačno interpretiranje razjašnjivača koji stoje uz glagole, to je sasvim druga stvar... kao što sam nedavno saznao, na osnovu preliminarnih testova. Uzmi, na primer, jednostavan oktoski glagol 'ići', koji znači, kao što ti je poznato, ići koristeći sopstveni pogon, bez transporta. Pokažu se tri trake jednake širine i to mrkocrvena, purpurna i limunska žuta. Ali ta ista kombinacija boja, s istom širinom traka, može značiti i nekoliko desetina drugih engleskih reči, sve od 'šetkati se', 'pešačiti' i sličnih pa do 'trčati' i čak 'sprintovati'."
"To sam i ja upravo htela da kažem", reče Eli. "Nema prevođenja ako nisi u stanju da interpretiraš i razjašnjivače... Za glagol 'ići' oktopauci imaju dva različita razjašnjivača. Svaki put upotrebe oba, tako da, u suštini, oktopauk može da ide sa šezdeset tri različite brzine. Da bi stvar bila komplikovanija, dodaju i klarifikator, razjašnjivač za daljinu koja će biti dosegnuta, tako da njihova rečenica 'Krenimo!' može da se prevede na gotovo nebrojeno mnogo načina."
Ričard načini grimasu.
"Šta je, ćale?" reče Eli.
"Ništa, samo sam razočaran", odgovori on. "Nadao sam se da ću već sad imati u rukama jednu pojednostavljenu verziju mašine za prevođenje. Jer, oslonio sam se na pretpostavku da se suština svake rečenice može otprilike razumeti i bez prevođenja svih razjašnjivača. A da bih uključio i sve te dodatne trake boje, moraću da angažujem još mnogo memorije; osim toga, brzina rada automatskog prevodioca biće znatno smanjena. Možda će čak znatno kasniti za govorom."
"Pa šta?" upita Herkul. "Zašto te toliko brine taj tvoj prevodilac? Eli i Nikol već veoma dobro razumeju naš jezik."
"Ne baš", reče Nikol. "Od svih nas, jedino Eli se zaista dobro snalazi s tim vašim bojama. Ja i sad, svakodnevno, učim."
U odgovor Herkulu, Ričard reče: "Ja sam taj rad započeo zato što je predstavljao izazov, a i zato što sam želeo da na taj način prisilim sebe da bolje upoznam vaš jezik. Međutim, prošle nedelje smo Nikol i ja utvrdili da je automatski prevodilac zaista veoma značajan. Ona kaže, a ja se s njom slažem, da se naše ljudsko pleme ovde u Zelengradu počelo deliti na dve grupe. Eli, Nikol i ja smo postigli da naš život bude interesantniji jer se više družimo s vašom rasom. Ostali ljudi, i deca, ostaju u suštini izolovani. Pre ili kasnije, ako ne nađu neki način da razgovaraju s vama, postaće nezadovoljni i/ili nesrećni. Dobar automatski prevodilac je ključ koji će otvoriti naše ovdašnje živote."

Mapa je bila izgužvana, na nekoliko mesta i pocepana. Patrik je pomogao Nai da je polako rasklopi i prikači na zid njihove trpezarije, koja je služila i kao učionica.
"Niki, pamtiš li šta je ovo?" upita Nai.
"Naravno da pamtim, gospođo Vatanabe. To je naša mapa Zemlje."
"Bendži, možeš li nam pokazati gde su rođeni tvoji roditelji i dede i babe?"
"Oooo, ne opet", progunđa Galilej, obraćajući se samo Kepleru ali tako da su ipak svi čuli. "On to nikad neće dobro naučiti. Suviše je glup."
"Galileju Vatanabe." Reakcija je bila brza. "Idi u svoju sobu i tamo sedi na krevetu petnaest minuta."
"Nije bitno, Nai", reče Bendži prilazeći mapi. "Navikao sam na to."
Galileju je sad, po ljudskom računanju vremena, bilo već gotovo punih šest godina. On zastade kod vrata s nadom da će njegova kazna biti povučena. "Šta si stao?" obrati mu se majka oštrim tonom. "Rekla sam ti da ideš u sobu."
Bendži je nekih dvadeset sekundi stajao ćutke ispred mape. "Moja ma-ma", reče on najzad, "rođena je ovde, u Francuskoj." Odmakao se malo od mape i našao, na drugoj strani okeana, Sjedinjene Američke Države. "Moj ta-ta je rođen ovde, u Bos-tonu, u A-me-ri-ci."
Pođe da sedne, ali Nai reče: "A tvoji deda i baba? Gde su oni rođeni?"
"Mama moje ma-me, moja ba-ka, rođena je u A-fri-ci", reče on polako. Zurio je u mapu sledećih nekoliko sekundi. "Ali ne pamtim gde je to."
"Ja znam, gospođo Vatanabe", reče mala Niki odmah. "Mogu li da pokažem Bendžiju?"
Bendži se okrete i pogleda zgodnu devojčicu kose crne kao antracit. Osmehnuo joj se. "Možeš mi reći, Nik-ki."
Devojčica ustade sa stolice i priđe mapi. Njen prst pronađe Zapadnu Afriku. "Mama naše Noni rodila se ovde", reče ona ponosito, "u ovoj zelenoj zemlji koja se zove Obala Slonovače."
"To je veoma dobro, Niki", reče Nai.
"Žao m-mi je, Nai", reče Bendži. "Toliko sam radio sa raz-razlomcima da nisam imao vremena da naučim ge-o-grafiju." Pogledom je ispratio svoju trogodišnju rođaku do njenog sedišta. A kad je opet okrenuo lice Nai, obrazi su mu bili mokri od suza. "Nai", reče on, "danas nisam raspoložen za školu... Mislim da ću sad kući."
"U redu, Bendži", reče Nai blago. Bendži pođe ka vratima. Patrik se pomače kao da bi hteo da mu priđe, ali mu Nai mahnu da to ne čini.
U učionici je gotovo čitav minut vladala nelagodna tišina. "Je l' sam sad ja na redu?" upita Kepler.
Nai klimnu glavom i on priđe mapi. "Moja majka je rođena ovde, u gradu Lamfunu, na Tajlandu. Tu je rođen i njen otac. Moja baba po majci takođe je rođena na Tajlandu, ali u jednom drugom gradu, koji se zove Čiang Saen. Evo ga ode, blizu kineske granice."
Kepler načini jedan korak ka istoku i pokaza Japan. "Moj otac Kendži Vatanabe i oba njegova roditelja rođeni su u japanskom gradu Kjotu."
Dečko se odmače od mape. Činilo se kao da bi hteo nešto da kaže. "Šta je?" reče Nai.
"Mama", reče dečak posle mučne tišine, "da li je tata bio loš čovek?"
"Šta?" reče Nai, zapanjena. Sagnula se do visine svog sina i pogledala ga pravo u oči. "Tvoj otac je bio divno ljudsko biće. Bio je inteligentan, osećajan, pun ljubavi i radosti - zaista princ među ljudima. On je..."
Morala se zaustaviti. Osetila je da će, ako nastavi, iz nje bi istoga trena grunuti sva silina zapretenih emocija. Uspravila se, zagledala se za trenutak u plafon i ovladala sobom. "Keplere, zašto postavljaš takvo pitanje? Pa ti si obožavao tvoga tatu. Kako možeš uopšte..."
"Čika-Maks nam je rekao da je gospodin Nakamura iz Japana. Mi znamo da je Nakamura zao čovek. E, Galilej kaže, pošto je i naš tata isto iz Japana..."
"Galileju!" grmnu Nai tako snažno da uplaši decu. "Smesta da si došao ovamo!"
Klinac dotrča u sobu i zbunjeno pogleda majku.
"Šta si to pričao svome bratu o tati?"
"Šta? O čemu?" reče Galilej trudeći se da licu da nedužan izraz.
"Rek'o si mi da je tata možda bio zao zato što je doš'o iz Japana isto k'o Nakamura."
"Pa, ja se tate i ne sećam nešto mnogo. Samo sam rek'o da možda, možda..."
Nai se morala svim silama uzdržavati da ne udari Galileju šamar. Samo ga je ščepala za ramena. "Mladi čoveče, ako te još jednom čujem da išta kažeš protiv svog oca..."
Nije mogla da dovrši tu rečenicu. Nije znala čime bi zapretila, niti šta bi drugo mogla da kaže. Odjednom se oseti kao da su je životne okolnosti potpuno savladale.
"Sedite, molim vas", reče ona konačno svojim sinovima blizancima, "i slušajte veoma pažljivo." Duboko udahnu. "Ova mapa na zidu", i pokaza prstom, "prikazuje sve države na planeti Zemlji. U svakom narodu ima svakojakih ljudi, i dobrih i loših, a većina su složene mešavine i dobra i zla. Nijedna država se ne sastoji samo od dobrih ili samo od zlih ljudi. Vaš tata je odrastao u Japanu. Gospodin Nakamura isto tako. Slažem se s Maksom da je Nakamura veoma zao čovek. Ali činjenica da je on zao nema nikakve veze s tim što je Japanac. Vaš otac, gospodin Kendži Vatanabe, koji je takođe bio Japanac, bio je divan čovek, boljeg nije bilo. Žao mi je što ga se ne sećate i što nikad niste stvarno saznali kakav je bio..."
Zastala je za trenutak. "Nikad neću zaboraviti vašeg tatu", nastavila je tiše, govoreći više sama sebi. "I sad ga vidim kako se vraća u naš dom, u Novom Edenu, u kasno popodne. Vas dvojica uvek biste povikali uglas: 'Zdravo tata! Zdravo tata!' u trenutku kad bi on stupio u kuću. On me poljubi, podigne vas dvojicu u naručje, pa vas iznese napolje, na ljuljaške koje su bile u zadnjem dvorištu. I uvek je, ma kako da je naporan njegov dan bio, bio strpljiv i pažljiv..."
Njen glas utihnu. Suze joj navreše na oči. Osetila je da počinje da drhti celim telom. Okrete im leđa i nađe se licem prema mapi. "Škola je završena za danas", reče ona.

Patrik je stajao uz Nai. Gledali su kako se blizanci i Niki igraju velikom plavom loptom u slepoj uličici. Od prekida nastave prošlo je tek pola sata. "Žao mi je", reče ona. "Nisam očekivala da su se tako..."
"Nema razloga da ti bude žao", odgovori mladi čovek.
"Ima. Pre nekoliko godina obećala sam sebi da nikad neću ispoljiti takva osećanja pred Keplerom i Galilejem. Oni nikako ne mogu razumeti."
"Ma, već su zaboravili", reče Patrik posle kratke stanke. "Pogledaj ih. Sasvim su zaneti igrom."
U tom času rasplamte se jedna od svađa tipičnih za tu dvojicu blizanaca. Galilej je, kao i obično, pokušao da zloupotrebi činjenicu da njihova igra nema stroga pravila i da 'namesti' nešto u svoju korist. Niki je stajala po strani, pazeći na svaku reč dvojice dečaka.
"Dečaci, dečaci", povika Nai. "Prestanite... Ako se ne možete igrati bez svađe, onda morate ući unutra."
Nekoliko sekundi kasnije plava lopta je skakutala ulicom prema trgu, a sve troje dece je radosno jurilo za njom. "Jesi li za neko piće?" upita Nai Patrika.
"Rado... Imaš li onaj svetlozeleni sok od lubenice koji je Herkul doneo prošle nedelje? Bio je stvarno ukusan."
"Imam." Sagnula se do ormarića u kome su držali hladna pića. "Uzgred budi rečeno, gde je Herkul? Nisam ga videla već nekoliko dana."
Patrik se nasmeja. "Čika-Ričard ga je regrutovao za celodnevni rad na automatu za prevođenje. Eli i Arči provedu s njima i po celo popodne. Hvala", dodade, uzimajući od nje čašu soka.
Nai otpi malo iz svoje čaše i krenu u dnevnu sobu. "Znala sam, jutros, da si hteo da tešiš Bendžija. Nisam ti dala zato što tako dobro poznajem tvog brata. On je veoma ponosit. Ne želi da ga neko sažaljeva."
"Jasno mi je."
"Bendži je jutros shvatio, na nekom nivou, da će ga čak i mala Niki - koju još smatra bebom - uskoro nadmašiti u školi. To saznanje ga je šokiralo i podsetilo ga, još jednom, na njegovu ograničenost."
Nai stade pred mapom Zemlje, koja je još visila na zidu. "Tebi ništa na ovoj mapi ne znači nešto posebno, a?"
"Pa, ne stvarno. Video sam mnogo fotografija i filmova, dabome, a kad sam imao godina otprilike koliko ovi blizanci sada, otac mi je pričao o Bostonu i o boji lišća u Novoj Engleskoj u jesen, i o tome kako je jednom putovao sa svojim ocem u Irsku... Ali moje lične uspomene odnose se na druga mesta. Dobro pamtim jazbinu u Njujorku, kao i zapanjujuću godinu koju smo proveli u Čvorištu." Ćutao je jedan trenutak. "Pa Orla! Kakva je to pojava! Njega pamtim čak jasnije nego svog oca."
"Smatraš li sebe, dakle, Zemljaninom?"
"To je interesantno pitanje", reče Patrik. Ispio je čašu do dna. "Znaš, nikad nisam stvarno razmišljao o tome... Svakako smatram da sam ljudsko biće. Ali Zemljanin? To, mislim, nisam."
Nai pruži ruku i dotače mapu. "Ovde bi se video moj rodni grad Lamfun, da je veći. Ovde, malo južno od Čiang Maija. Ponekad mi se čini da nije moguće da sam kao dete stvarno živela tamo."
Stajala je pored Patrika, ćutala i prstima prelazila preko kontura Tajlanda. "Pre neko veče", reče ona najzad, "Galilej mi je sipao lonac vode na glavu, dok sam ih kupala. Tada sam se prisetila, neverovatno živopisno, ona tri dana koja sam provela u Čiang Maiju, s mojom rodbinom, kad mi je bilo četrnaest godina... Bilo je to doba svetkovine zvane Songkran, u aprilu. Ceo grad je slavio tajlandsku novu godinu. Parade, govori - ono uobičajeno: kako su svi kraljevi iz dinastije Čakri, svi posle onog prvog, Rame, pripremali tajlandski narod za važnu ulogu u svetu - ali najjasnije pamtim noćne vožnje po gradu u nekom otvorenom kamionetu na električni pogon. Ja i moja rođaka Oni, i njeno društvo. Usput bismo izručili po kofu vode na svakoga ko bi naišao, a i prolaznici na nas. Bila je smejurija bez prestanka."
"Zašto vodu?"
"To više ne pamtim", reče ona sležući ramenima. "Bilo je u nekoj vezi sa svetkovinom... Ali, sam taj doživljaj, taj zajednički smeh i ono kako se osećaš kad si potpuno mokar pa te opet zapljusne puna kofa vode - sve to zapamtila sam do sitnica."
Zaćutaše opet. Nai poče da skida mapu sa zida. "Onda se verovatno ni Kepler ni Galilej ne osećaju Zemljanima", razmišljala je glasno. Namota mapu u 'valjak', veoma pažljivo. "Možda je onda i učenje istorije i geografije Zemlje samo gubljenje vremena."
"Ne bih rekao. Šta drugo bi ova deca mogla da uče? Osim toga, svima nama je potrebno da znamo svoje poreklo."
Tri mlada lica proviriše iz hodnika. "Je l' vreme za ručak?" upita Galilej.
"Blizu je", reče Nai. "Prvo operite ruke... jedan po jedan." Mlade noge pojuriše, trupkajući, niz hodnik.
Nai se naglo okrete i uhvati Patrika kako je gleda na neuobičajen način. Osmehnu mu se. "Veoma mi je prijalo druženje s tobom jutros. Olakšao si mi da iziđem nakraj sa svim ovim." Nai pruži ruke i uhvati Patrika za obe šake. "Mnogo mi pomažeš oko Bendžija i dece ova poslednja dva meseca." Pogleda ga sad u oči. "Bilo bi glupo da ne priznam da se ne osećam ni približno onako usamljeno otkako si ti počeo da provodiš više vremena s nama."
Patrik nezgrapno zakorači ka Nai, ali ona čvrsto zadrža njegove ruke na jednakom udaljenju. "Ne još", reče ona blago. "Još nije vreme."

4.
Manje od minut pošto su rojevi divovskih svitaca ispod kupole Zelengrada označili da je svanuo dan, mala Niki se našla u sobi svog dede i svoje babe. "Svanulo je, Noni, uskoro dolaze po nas."
Nikol se okrete na tu stranu i zagrli svoju unuku. "Ima još sat-dva, Niki", reče ona uzbuđenoj devojčici. "Buba još knjava... Vrati se ti u tvoju sobu i igraj se dok se mi istuširamo."
Kad je razočarana devojčica otišla, Ričard se pridigao i protrljao oči. "Niki već nedelju dana govori samo o ovom danu i ni o čemu drugom", reče mu Nikol. "Večito je u Bendžijevoj sobi, i tamo gleda sliku. Blizanci i ona su čak nadenuli imena svim tim čudnim životinjama."
Mehanički je ispružila ruku pored kreveta, ka četki za kosu. "Zašto je maloj deci tako teško da shvate vreme? Eli joj je napravila kalendar i mala je precrtavala dan po dan, ali je ipak svakoga dana dolazila da pita 'je l' danas?'"
"Samo je uzbuđena. Kao i svi", reče Ričard ustajući. "Nadam se da nećemo svi biti razočarani."
"Kako bismo mogli biti? Doktor Plavi kaže da ćemo videti prizore koji će nas zapanjiti u još većoj meri nego oni koje smo ti i ja videli pri prvom ulasku u grad."
"Verovatno će izaći cela menažerija, tutti quanti", reče Ričard. "Uzgred, jesi li možda shvatila šta to oktići proslavljaju?"
"Recimo da jesam... Praznik najsličniji tom njihovom bio bi američki Dan zahvalnosti. Oktići ga zovu 'Dan izobilja'. Proslavljaju to što tako dobro žive. Bar mi je Plavi tako objasnio."
Ričard pođe pod tuš, ali ipak proviri nazad u sobu. "Šta misliš, da li je to što su nas pozvali da danas učestvujemo u ikakvoj vezi s onim našim porodičnim razgovorom od pre dve nedelje, o kome si razgovarala i s oktićima?"
"Misliš, ono kad su Patrik i Nai nagovestili da bi se rado vratili u Novi Raj?"
Ričard klimnu glavom.
"Mislim da ima veze", odgovori ona. "Mislim da su oktići ranije bili ubedili sebe da smo svi mi ovde sasvim zadovoljni. Sad nas zovu na tu proslavu da bi nas potpunije integrisali u svoje društvo."
"Kamo sreće da sam dovršio sve proklete prevodioce. Imam samo dva gotova... a i ta dva još nisu kompletno proverena. Da dam drugi Maksu?"
"Dobra ideja", reče Nikol gurajući se da prođe kroz vrata.
"Šta to radiš?"
"Ulazim s tobom pod tuš", odgovori Nikol smejući se. "Osim, naravno, ako nisi suviše mator za društvo."

Iz susednog stana dođe Džejmi da im kaže da je prevoz spreman. Džejmi je bio najmlađi od trojice njihovih okto-suseda (Herkul je stanovao sam, s druge strane trga); ljudi su sa njim imali najmanje kontakata. Džejmijevi 'roditelji', Arči i doktor Plavi, objasnili su da je Džejmi veoma zauzet studiranjem i da se bliži velikoj životnoj prekretnici. Na prvi pogled izgledao je skoro isto kao tri odrasla oktopauka koja su ljudi redovno viđali, samo malo manji; osim toga, zlatne trake na njegovim pipcima bile su za nijansu svetlije.
Ljudi su se jedno vreme dvoumili kako da se obuku za proslavu, ali su ubrzo shvatili da je to kako će se odenuti savršeno beznačajno. Nijedna druga živa vrsta u Zelengradu nije ničim pokrivala golo telo - činjenica koju su oktopauci često pominjali. Kad je Ričard jednom predložio, samo delimično u šali, da bi možda trebalo da se i ljudi odreknu odeće, dok su u Zelengradu (po principu: "Kadi si u Rimu, postupaj kao Rimljani"), cela grupa je uvidela koliko je odeća bitna za psihološku lagodnost ljudskog bića. "Ja ne bih mogla biti gola čak ni među vama, mojim najboljim prijateljima, bez ogromnog osećanja da je to nezgodno", rekla je Eponina, izrazivši time osećanja svih njih.
Šaroliki kontingent od jedanaest ljudi i četvoro njihovih kolega oktopauka pošao je, u priličnom neredu, niz ulicu, ka trgu. Poslednja je stupala Eponina, s ogromnim stomakom; išla je polako, a jednu šaku je držala na stomaku. Sve žene su se odlučile da se obuku malo lepše - Nai je čak ogrnula šarenu tajlandsku svilenu maramu sa plavim i zelenim cvećem - dok su muškarci i deca (s izuzetkom Maksa, koji je obukao drečavu havajsku košulju koju je čuvao za posebne prilike) pošli u svojim najobičnijim majicama i farmericama, koje su nosili od prvog dana svog boravka u Smaragdnom Gradu.
Bar im je sva odeća bila čista. U prvim danima je pranje odeće bilo je stalan problem za ljudska bića. Međutim, čim su izneli Arčiju taj svoj problem, on im je doveo dromoe, stvorove veličine insekata, koji su automatski čistili svu odeću.
Na trgu su svi ušli u vozilo. Neposredno pre nego što je ono prešlo graničnu kapiju ljudske zone, stalo je, da primi još dva oktoa. Tu dvojicu nikad ranije nisu videli. Započeo je razgovor. Ričard je prevodio pomoću svog automatskog prevodioca, a Eli je preko očevog ramena gledala monitor i kontrolisala tačnost prevoda. Pokazalo se da taj aparat daje prevode u osnovi verne, ali daleko sporije nego što bi za normalan razgovor bilo potrebno. Dok su ljudi ili pauci izgovarali po tri rečenice, mehanizam je uspevao da prevede jednu. Ričard je stalno resetovao sistem i, naravno, nije uspevao mnogo šta da shvati u razgovoru u kome je propuštao po dve rečenice od svake tri.
Kad su prošli kroz kapiju, prizor oko vozila postade očaravajući. Nikine oči bile su gotovo iskolačene, i nisu se menjale; ona, Bendži i blizanci su, uz silnu ciku i viku, prepoznavali stvorenja sa šestougaone slike. Široke ulice bile su zakrčene. Vozila nalik na gradske tramvaje žurila su na sve strane, ali bilo je i nebrojeno mnogo pešaka svih vrsta i veličina, kao i stvorova koji su se vozili na biciklima dvotočkašima i jednotočkašima, i na nojosaurima.
Maks, koji od svog dolaska u ovaj grad nijednom nije izišao iz ljudske zone, poče sad da komentariše ovo što je video; njegove rečenice bejahu isprekidane uzvicima jebo te! u, je! koje sranje, e! i drugim rečima, za koje je Eponina nedavno zatražila da budu izbačene iz njegovog rečnika pre nego što im se dete rodi. Na prvoj stanici Maks se jako zabrinuo za stanje svoje žene, zato što je u vozilo ušla čitava horda svakojakih novih putnika; četvorica su odmah prišla da pregledaju posebno 'sedište' koje su oktoi ugradili u vozilo samo zbog Eponine i njene poodmakle trudnoće. Maks je zaštitnički stao uz nju, držeći se za jednu od vertikalnih šipki kojih je bilo na mnogo mesta u vozilu deset metara dugačkom.
Među novim putnicima bile su i dve 'prugaste krabe'; tako su, bar, deca nazvala osmonoge crvene i žute stvorove ne veće od Niki. Krabe su imale okrugla tela zaštićena tvrdom ljušturom i štipaljke zastrašujućeg izgleda. Obe krabe odmah počeše da trljaju svoje antene o jednu Eponininu nogu ispod ruba suknje. Bila je to samo radoznalost, ali zbog tog neobičnog dodira i neobičnog izgleda tuđina, Eponina se uplašeno izmače. Arči, koji je stajao s njene druge strane, hitro pruži jedan pipak i blago odgurnu tuđine. Tada se jedna od dveju kraba uzdiže na zadnje četiri noge i poče škljocati štipaljkama ispred Eponininog lica; istovremeno vibracijama antena reče nešto, činilo se - neku pretnju. Tren kasnije oktopauk Arči pruži dva pipka, podiže neprijateljski raspoloženu prugastu krabu s poda, i vrati je napolje, na ulicu.
Ova scena je dramatično izmenila raspoloženje svih ljudi. Arči je objasnio Maksu i Eponini šta se desilo; Eli je prevodila (zato što je Maks bio isuviše potresen da pokuša da upotrebi automatskog prevodioca). Blizanci Vatanabe pribiše se uz Nai a Niki diže ručice ka dedi, tražeći da je on uzme u naručje.
"Ta živa vrsta nije naročito inteligentna", glasilo je Arčijevo objašnjenje upućeno njegovim ljudskim prijateljima. "Imali smo teškoća kad je trebalo genetski izbrisati njihove agresivne sklonosti. Ova jedinka, koju sam izbacio iz vozila, pravila je probleme i ranije. Optimizator zadužen za tu vrstu već je označio tu jedinku - možda ste primetili - sa dve zelene tačkice na zadnjem leđnom delu oklopa. Ovaj najnoviji ispad gotovo sigurno će dovesti do njene likvidacije."
Kad je Eli završila taj prevod, ljudi se pažljivo zagledaše u sve tuđine oko sebe, tražeći moguće zelene tačkice; ne našavši ih, umireni zaključiše da su sva preostala bića u 'tramvaju' bezopasna, pa se donekle opustiše.
"A šta je taj stvor rekao?" upita Ričard Arčija. Vozilo se već bližilo sledećoj stanici.
"Bila je to standardna preteća izjava", reče Arči. "Tipična za životinje niske inteligencije. Vibracijama antena preneta je jedna gruba poruka s vrlo siromašnom stvarnom informativnom sadržinom."

Tramvaj je još nekih osam ili deset nileta putovao tom avenijom, primajući još na dvema stanicama putnike, i to šest oktoa i dvadesetak drugih, koji su bili pripadnici pet različitih vrsta. Neposredno pored Ričarda, koji je i sad držao Niki u naručju, čučnule su četiri 'mozgaste' kraljevskoplave životinje s antenama u udubljenjima na sredini vijugavih 'mozgova'. Uperiše svojih osam antena, sa čvorićima na svakoj, prema Nikinim nogama; ubrzo potom, antene su se počele međusobno preplitati, kao da nešto razgovaraju. No kad devojčica malo pomače noge, 'mozgonje' hitro razdvojiše antene i povukoše ih nazad, u telo.
Sad je u tramvaju već bila znatna gužva. Jedna životinja, kakvu nikad ranije nisu videli, a koju je Maks kasnije dobro opisao kao poljsku kobasicu sa dugim nosem i šest kratkih nogu, pođe uz jednu od uspravnih šipki pa prednjim parom 'šapa' dočepa Nainu torbicu. Okto Džejmi se odmah umeša, tako da se ništa nije desilo ni torbici ni Nai; ali Galilej, nekoliko sekundi kasnije, silovito ritnu 'kobasicu', ona ispusti šipku i pade. Dečko reče da mu se učinilo da će 'kobasica' ponovo pokušati da zgrabi torbicu; tuđin tada uzmače u sasvim drugi deo vozila, da odatle svojim jedinim okom podozrivo motri šta Galilej radi.
"Ej, da paziš, ti", reče Maks i razbaruši dečaku kosu. "Da ti oktoi ne zakače dve zelene tačke na dupe."
Duž avenije bejahu brojne zgrade, jednospratne i dvospratne, skoro sve prekrivene geometrijskim šarama blistavih boja. Vrata i krovovi bili su okićeni vencima i lancima od cveća (takođe sjajnih boja) i od lišća. Na jednom dugačkom zidu, za koji Herkul reče Nai da je zadnja strana glavne bolnice, bila je pravougaona zidna slika, oko četiri metra visoka i dvadesetak dugačka; tu je bilo prikazano kako oktopauci-lekari pomažu svojim ranjenicima ali i mnogim drugim stvorovima, stanovnicima Smaragdnog Grada.
Vozilo je malo usporilo, pa se počelo penjati uz jednu rampu. Zatim je prešlo preko mosta, nekoliko stotina metara dugačkog. Ispod mosta je bila široka reka, ili kanal, sa mnoštvom čamaca, s oktoima koji su se veselo igrali u plićaku, s i nekoliko nepoznatih vodenih vrsta životinja. Arči objasni da sad ulaze u gradsko središte, gde se dešavaju sve najvažnije svetkovine i gde žive i rade najvažniji optimizatori. "Ono tamo", reče, pokazujući osmougaonu zgradu visoku nekih trideset metara, "naša je biblioteka i informaciono središte."
Zatim, odgovarajući na Ričardovo pitanje reče da kanal, ili odbrambeni rov s vodom sasvim okružuje njihovo 'administrativno središte'. "Samo oktopaucima je dozvoljen pristup u ovaj deo grada", reče on, "osim u izuzetnim prilikama, kao danas, ili ako neko dolazi po službenoj dužnosti i s odobrenjem optimizatora."
Vozilo se zaustavilo na velikom ravnom praznom prostoru pored nečega što je ličilo na stadion, ili na nekakvo pozorište bez krova. Siđoše; Nai reče Patriku da se pri kraju ove vožnje osećala teskobnije nego ikad, sem možda u ono vreme kad je u podzemnoj železnici Kjota, idući na sastanak sa Kendžijevom porodicom, morala da izdrži navalu onih koji žure na posao.
"U Japanu je to bar bio krkljanac ljudskih bića", reče Patrik i malo se strese. "Ovde je bilo toliko nenormalno... Imao sam osećaj da me sve ove nakarade posmatraju ispitivački. Morao sam da žmurim da ne bih poblesavio."
Pošli su ka stadionu. Ljudi su hodali kao grupa, a oko njih četiri njihova prijatelja oktoa i ona dva druga oktoa koji su se u vozilo ukrcali još dok je bilo u ljudskoj zoni grada. Tako je šest oktoa štitilo ljude od užasne gužve drugih živih bića, koja su prosto vrvela posvuda. Eponina poče osećati neku slabost, zbog mnoštva novih prizora, i mirisa, i napornog hodanja. Zato Arči poče da zaustavlja njihovu grupu, radi odmora, na svakih pedeset metara. Posle dužeg vremena prođoše kroz jednu od kapija i okto povede ljude do prostora određenog za njih.
Tamo je, međutim, bilo samo jedno jedino sedište, namenjeno Eponini. Svi su izgledi bili da je to i jedino sedište na celom stadionu. Stadion je bio podeljen na mnoge stepenasto postavljene nivoe ili terase, i svuda je bilo mnogo vertikalnih jakih šipki, za koje se pridržavalo ili se na njih naslanjalo mnoštvo bića; ali, Maks i Patrik, gledajući kroz Ričardov dvogled, nisu zaista nigde primetili drugo sedište.
Bendžija su silno privlačile platnene vreće koje su Arči i još neki oktopodi-pauci nosili. Sve te vreće bile su istovetne - imale su približno veličinu ženske tašnice, a boja im je bila prljavobela. Oktoi su ih nosili okačene jednostavnim trakama preko glave, na visini koja bi se mogla označiti izrazom 'oko struka'. Niko od ljudi nikada ranije nije video da oktopauk nosi bilo šta pričvršćeno na telo. Bendži je još pre polaska na ovu vožnju, na trgu gde su sačekali da se ukrcaju u tramvaj, zapazio torbice i pitao Arčija šta je to. Ali kako nije dobio odgovor, pretpostavio je da ga Arči nije razumeo; zatim je celu stvar zaboravio, pa se tek sad, na stadionu, setio.
Arči je sad, objašnjavajući čemu te torbice služe, bio krajnje neodređen, što za njega nije bilo uobičajeno. Nikol je morala da zatraži od Arčija da ponovi boje; tek tad je mogla da Bendžiju prenese odgovor. "Kaže da je to oprema koja bi mogla zatrebati da zaštite nas, u slučaju opasnosti."
"Kakva op-re-ma?" reče Bendži. Ali Arči se već udaljio nekoliko metara; pričao je s nekim oktopaukom u susednom delu gledališta. Ljude je od drugih živih vrsta odvajala ograda načinjena od dva metalna kabla ili konopca, jako zategnuta oko izvesnog broja vertikalanih šipki na rubovima ljudske enklave. Oko te ograde postojao je izvestan slobodan prostor, a onda su počinjale ograde sa drugim vrstama živih bića. Zaštitu su činili i oktoi, koji su se rasporedili svuda oko ljudi, kao čuvari ('straža', rekao je Maks); oni su se šetkali tim praznim prostorom koji je razdvajao 'torove' pojedinih živih vrsta. Desno od ljudi bila je masa od nekoliko stotina vanzemaljaca koji su imali po šest pokretljivih ruku; bili su to isti oni koji su ispod svoda duginih boja izgradili visoko spiralno stepenište zatvoreno cilindrom. Levo i niže od ljudske družine bilo je oko hiljadu mrkih zdepastih životinja, ne većih od domaće mačke, ali nalik na iguane, sa dugim vretenastim repovima i isturenim zubima.
Odmah se moglo uočiti da je na stadionu izvršena stroga segregacija po vrstama. Svaka vrsta je sedela sa svojima, odvojena od svake druge. Na gornjim, udaljenijim tribinama stajali su samo ne-oktoi (i oktoi-stražari) dok su na donjim, bližim tribinama bili isključivo oktoi-gledaoci i to, po Ričardovoj proceni, njih oko petnaest hiljada.
"Ima nekoliko razloga za takvo razdvajanje", objašnjavao je Arči, a Eli je prevodila svima. "Prvo, kad glavni optimizator bude govorio, njegove reči će se emitovati na trideset ili četrdeset jezika istovremeno. Pažljivim posmatanjem videćete da svaka 'jednorasna' oblast ima svoj aparat - u vašem slučaju to je nešto što se zove 'zvučnik' - koji će govor prenositi na jeziku te vrste. Za razliku od toga, svi oktoi, svi naši morfovi, razumeju naš standardni jezik boja. Zato su oni svi dole, na nižem delu tribina, gde nema nikakve opreme za prevođenje. Pokazaću vam. Evo, gledajte."
Arči ispruži jedan pipak. "Vidite onu grupu prugastih kraba? Vidite one dve velike uspravne žice na stolu ispred njih? Kad glavni optimizator progovori, te žice će se aktivirati. Biće to jezik antena, kojim te krabe govore."
Na uglovima 'terena' stadiona, daleko napred i dole, u odnosu na mesto gde su se ljudi našli, bila su četiri stuba, ne mnogo visoka, o čije vrhove je bio pričvršćen ogromni platneni krov, sav od raznobojnih traka. Od toga krova teren se nije ni video.
"Jesi li u stanju da pročitaš?" reče Eli ocu.
"Šta?" reče Ričard, još zasenjen veličanstvenoću celog prizora.
"Ta platnena nadstrešnica. To je ujedno poruka. Pročitaj boje", reče Eli pokazujući prstom nadole.
"Pazi stvarno." Čitao je veoma sporo. "Izobilje, to je: hrana, voda, energija informacija, ravnoteža i... šta znači ona poslednja reč?"
"Ja bih je prevela kao 'raznovrsnost, raznolikost'", reče Eli.
"A kakav je smisao te parole?" reče Eponina.
"To ćemo uskoro doznati, čini mi se."
Arči je ljudima objasnio još i to da segregacija živih vrsta na tribinama služi kao dopunsko sredstvo za proveru statističkih podataka o broju pripadnika svake vrste.

Nekoliko minuta kasnije, dva para divovskih crnih životinja su izišla na teren. Razdvojiše platneni krov po sredini i počeše da ta dva dela namotavaju na dve duge debele motke, krećući se lagano od sredine ka suprotnim krajevima terena. Uskoro je čitav teren bio otkriven, dostupan pogledu. Sad se moglo videti izobilje i preobilje voća, povrća i svakojakog žita; to je sve ležalo u velikim hrpama, a bilo ih je na stotine, s kraja na kraj terena. Jedan roj džinovskih svitaca spustio se bliže stadionu, tako da je i osvetljenje postalo bolje. Levo i desno od središta terena stajale su dve velike grupe raznolikih bića, jedna na suvom a druga u vodi. Bića u prvoj grupi obrazovala su velik krug, među sobom povezana nekakvim konopcem; kretala su se ukrug. Bića u drugoj grupi, u velikom kružnom bazenu, bila su vezana na isti način, i plivala su ukrug.
U samom središtu polja bila je jedna uzdignuta platforma na kojoj nije bilo ničega sem nekoliko razbacanih crnih kutija. Po jedna rampa spuštala se levo i desno od platforme. Pred očima cele okupljene mase gledalaca, četiri oktopauka napustiše krug plivača i popeše se kosinom, na platformu. Druga četiri se izdvojiše ih kruga hodača po zemlji i pridružiše se svojim kolegama. Jedan od tih osam pope se na crnu kutiju u sredini platforme i poče govor svojim kolor-jezikom.
"O! ku! pi! li!" provali gromki glas iz zvučnika; ljudi odskočiše, trgnuti, a mala Niki poče da plače. Zvučnik nastavi. "Smo! se! da! nas! ov! de!" U početku je bilo vrlo teško razumeti, jer je svaki slog bio naglašen sasvim jednako, a glasovi engleskog jezika, iako očito pažljivo izgovarani, nisu bili baš 'oni pravi'. Zvučalo je to kao govor konstruisan od strane nekog stvorenja koje nikad nije čulo kako ljudi stvarno govore. Ričard je bio kao gromom pogođen. Odmah je odustao od pokušaja da primeni svog automatskog prevodioca; umesto toga, sagnuo se da prouči spravu iz koje je dopirao zvuk.
Eli je pozajmila dvogled od Ričarda da bi bolje videla boje na govorniku. Neke reči je morala nagađati zbog traka izvan spektra vidljivog njenom oku, ali ipak joj je bilo lakše da gleda nego da sluša ono što je izlazilo iz oktoske audio-opreme.
Posle nekog vremena odrasli su koliko-toliko prilagodili sluh tuđinskom ritmu i izgovoru engleskog jezika, tako da su mogli razumeti glavninu onoga što se govorilo. Oktopaučki glavni 'dovodilac u najbolje stanje' je saopštavao da je u njihovom divnom kraljevstvu sve dobro i da se uspešnost njihove složene, raznovrsne društvene zajednice ogleda u obilju i raznovrsnosti hrane na terenu. "Ni! šta! od! o! vog! i! zo! bi! lja!" nastavio je govornik, "ni! je! mog! lo! bi! ti! pro! iz! ve! de! no! bez! ja! ke! me! đu! spe! cij! ske! sa! rad! nje!"
Zatim je pohvalio nekoliko rasa za izuzetna dostignuća. Na primer, proizvodnja materije nalik na med očigledno je bila izuzetno uspešna: desetak svitaca se pomeri i zalebde iznad onog dela tribina gde su se tiskale bube sa zatupastim njuškama. Posle neka tri fenga govora, ljudi su se toliko umorili od borbe s lošim izgovorom da su naprosto prestali da slušaju. Zato se iznenadiše kad se svetlo pojača tačno iznad njih: svici su doleteli da ukažu čitavom stadionu na ljudska bića. Tokom pola nileta hiljade tuđinskih očiju bilo je uprto u njih.
"Š'a je rek'o o nama?" reče Maks Eli, koja nije prekidala s posmatranjem boja. Prethodnih nekoliko trenutaka Maks je razgovarao s Eponinom o drugim stvarima.
"Samo to da smo novi u njihovom kraljevstvu i da oni još ispituju naše sposobnosti... Onda su dali neke brojeve, koji su nas sigurno na neki način opisivali. Taj deo nisam razumela."
Ukratko su predstavljene još dve žive vrste. Onda glavni optimizator poče da izvlači rezime svog ne mnogo dugog govora. "Mama, mama", začu se odjednom Nikin krik, jači od tonova iz zvučnika. Dok su odrasli slušali govor tuđina i blenuli u prizore oko sebe, Niki je nekako uspela da se provuče kroz ogradu ljudske zone i da pođe praznim prostorom koji je delio ljudsku od zone iguana. Činilo se da je iznenadila i oktoa Herkula, koji je tu patrolirao; jer, on tek sad primeti da je jedna iguana provukla glavu kroz ogradu svog dela tribina i oštrim zubima dočepala Nikinu haljinicu.
Strah u dečjem glasu paralisao je u prvi mah sve njih, sve sem Bendžija. On je reagovao momentalno: preskočio je ogradu, pritrčao toj iguani i tresnuo je svom snagom po glavi. Iznenađeni tuđin ispusti haljinicu. Nastade opšti haos. Niki je začas otrčala u naručje svoje majke, ali pre nego što su Herkul i Arči mogli stići na mesto događaja, razbesneli tuđin se provukao kroz metalnu ogradu, skočio Bendžiju na leđa i zario mu zube u rame. Bendži je kriknuo od bola i počeo da maltara rukama nastojeći da zbaci to stvorenje sa sebe. Nekoliko sekundi kasnije iguana pade na tlo, u dubokoj nesvesti. Dve zelene tačke jasno su se videle na spoju repa i leđa iguane.
Sve se to završilo za manje od jednog minuta. Govor nije prekinut. Niko na stadionu, osim onih najbližih, nije ni primetio da se nešto zbiva. Ali Niki je bila van sebe od užasa, Bendži ozbiljnio ranjen, a Eponini započeše kontrakcije. Ispod njih su besne iguane navaljivale na metalne kablove, ne obazirući se na pretnje desetak oktopauka koji su sad stali u prazan prostor između dve vrste.
Arči saopšti ljudima da je vreme da pođu. Niko se tome ne usprotivi. Arči ih isprati sa stadiona, žurno. Eli je nosila svoju uplakanu ćerkicu a Nikol je žustro utrljavala antiseptik u Bendžijevu ranu.

Ričard se pridiže na laktove kad vide da Nikol ulazi u sobu. "Je l' mu dobro?"
"Mislim da jeste", reče Nikol s teškim uzdahom. "Ali se brinem da u pljuvački one karakondžule nije možda bilo nekih hemikalija koje bi mogle naškoditi Bendžiju. Doktor Plavi je mnogo pomogao. Rekao mi je da iguane nemaju nikakav otrov, ali da bi ipak mogla nastati neka alergijska reakcija kod Bendžija... Sledećih dan-dva će nam pokazati da li tu ima problema."
"A bol? Popustio, a?"
"Bendži neće da se žali... Mislim da je veoma ponosan na svoj podvig, kao što i treba da bude. Ne želi da kaže ništa što bi umanjilo njegov novi status heroja ove porodice."
"A Epi?" reče on posle kraćeg ćutanja. "Još ima napone?"
"Ne, to je, zasad, prestalo. Ali ako se porodi sutra ili preksutra, Marijus će se priključiti onom velikom broju beba čije je rođenje isprovocirano navalom adrenalina."
Počela se svlačiti. "Eli je ovim događajem najviše pogođena. Kaže da je užasno loša majka i da nikad neće oprostiti sebi što nije bolje pazila na Niki... Pre nekoliko minuta zvučala je gotovo kao Maks i Patrik. Glasno se pitala nije li bolje da se svi vratimo u Novi Raj i predamo Nakamurinoj milosti. 'U interesu dece', tako je rekla."
Obukla je pidžamu i legla u krevet. Ovlaš je poljubila Ričarda; onda je sastavila šake iza glave. "Ričarde, tu se postavlja jedno veoma ozbiljno pitanje. Šta misliš, da li bi nas oktići uopšte pustili da se vratimo Nakamuri?"
"Ne", reče on posle nekog vremena. "Ili bar ne sve."
"Na žalost, slažem se s tom procenom. Ali ne bih želela da to kažem ostalima. Možda treba da to pitanje ponovo razmotrim prvo s Arčijem."
"On će nastojati da izvrda, kao i prošli put."
Ležali su jedno do drugog, držeći se za ruke, nekoliko minuta. "O čemu razmišljaš, dragi?" reče ona videći da su njegove oči još otvorene.
"O današnjem danu. O svemu što je bilo danas. Ponavljam to u mislima, jedan po jedan neverovatan prizor. Sad kad sam mator, memorija mi nije kao nekad, pa nastojim da primenjujem tehnike za učvršćivanje zapamćenog..."
Nikol se nasmeja. "Nemoguć si. Ipak, volim te."

5.
Maks je bio sav kao na iglama. "Ja, što se mene tiče, ne želim da ostanem ovde ni minut duže nego što je neizbežno. Više nemam poverenja u njih. Ričarde, vidi, prokleto dobro znaš da sam u pravu. Jesi vid'o kako je brzo Arči izvukao iz torbe onu, kao, cev, kad je iguana skočila Bendžiju na leđa? Čuo sam samo jedno 'pšššš!' i sve je bilo gotovo. Gušter leži na zemlji, mrtav ili paralisan. Arči bi isto uradio bilo kome od nas ako bismo se ponašali kako oni ne žele."
"Makse, mislim da preteruješ", reče Ričard.
"Je li? Jučerašnji događaji su me samo podsetili koliko smo bespomoćni..."
"Makse", prekide ga Nikol, "zar ne misliš da je to razgovor za neko drugo vreme, kad malo smirimo emocije?"
"Ne mislim", reče Maks naglašeno. "Ne mislim. Hoću ovo da rešimo sad, ovog jutra. Zato sam rekao Nai da nahrani decu u njenoj kući."
"Pa ne predlažeš valjda da krenemo baš sad, kad je Eponina pred samim porođajem", reče Nikol.
"Naravno da ne. Ali mislim da treba izvlačiti dupe odavde čim ona bude u stanju da putuje. Boga mu, Nikol, kakav uopšte život možemo imati ovde? Niki i blizanci su se zaista usrali od straha. Tvrdim da nedeljama neće smeti da provire iz naše zone; možda i nikad. Time još nismo došli do važnijeg pitanja, naime: zašto su nas oktići uopšte doveli ovamo? Jesi li videla sve one akrepe na stadionu juče? Zar ti se nije učinilo da svi oni rade za oktiće, na ovaj ili onaj način? Zar nije verovatno da ćemo i mi uskoro dobiti neku pregradu u njihovom sistemu?"
Tek sad progovori i Eli. "Oduvek sam imala poverenje u oktopauke. Imam i sad. Ne verujem da spremaju neku demonsku zaveru da nas uvuku u taj njihov sistem na neki način koji bi za nas bio neprihvatljiv... Ali, juče sam nešto zaista naučila, ili se bar podsetila. Kao majka imam obavezu da obezbedim mojoj kćeri životnu okolinu u kojoj će ona moći da cveta i da bude srećna. Više ne verujem da je to ovde u Zelengradu."
Nikol iznenađeno pogleda Eli. "Znači i ti bi volela da odeš?"
"Da, majko."
Nikol pogledom poče kružiti po licima svih prisutnih oko stola. Po izrazima lica Eponine i Patrika jasno je videla da se oni slažu s Maksom i Eli. "Da li iko zna kakvo je Naino mišljenje o ovome?" upita ona.
Patrik malo pocrvene videći da sad Maks i Eponina gledaju u njega, kao da je on nadležan da odgovori. "O tome smo pričali noćas", reče on. "Nai je već neko vreme ubeđena da deca vode suviše skučen život, ovako izolovana u našoj zoni. Ali takođe se boji, zbog onog što se desilo juče, da bi pokušaj da slobodno živimo u oktoskoj zajednici bio opasan po decu."
"Onda je valjda rešeno", reče Nikol i slegnu ramenima. "Razgovaraću s Arčijem da odemo čim se ukaže prilika."

Nai je umela lepo da pripoveda. Deca su najviše volela one školske dane kad ona odustane od nastavnog plana i programa i naprosto im priča priče. Onoga dana kad se Herkul prvi put pojavio među njima, dogodilo se upravo to: pričala je deci grčke i kineske legende. Deca su mu i nadenula ime Herkul zato što je pomogao Nai da drugačije rasporedi nameštaj u sobi.
Većina Nainih priča imala je po jednog heroja. Pošto su svi, pa čak i Niki, još pamtili, makar i u ograničenoj meri, biorobote iz Novog Raja, najradije su slušali priče u kojima su glavni junaci Albert Ajnštajn, Abraham Linkoln ili Benita Garsija, a manje su voleli druge, u kojima su se pojavljivale mitske ličnosti o kojima nisu imali nikakve lične uspomene.
Onoga jutra posle Dana izobilja Nai je objasnila deci kako je u poslednjim fazama Velikog haosa Benita Garsija iskoristila svoju slavu da pomogne milionima siromaha u Meksiku. Niki, koja je od svoje majke i bake nasledila sklonost ka samilosti, bejaše dirnuta pričom o ličnoj hrabrosti Benite, koja se usprotivila meksičkoj oligarhiji i američko-meksičkim multinacionalnim korporacijama. Devojčica je izjavila da je Benita njen heroj.
"Tvoja heroina", ispravio ju je uvek precizni Kepler. "A ti, mama", nastavio je koji sekund kasnije. "Jesi li ti imala idole kad si bila devojčica?"
Iako se nalazila u vanzemaljskom gradu, na vanzemaljskom zvezdoplovu, neverovatno daleko od svog rodnog grada Lamfuna na Tajlandu, Nai se, u mislima, prebacila u prošlost i provela petnaest ili dvadeset izuzetnih sekundi opet kao dete: videla je sebe u jednostavnoj pamučnoj haljini kako ulazi, bosa, u budistički hram da se pokloni senima kraljice Čamatevi. Pred očima joj se pojaviše i budistički kaluđeri u šafranski žutim odeždama, čak joj se na trenutak učini da oseća miris kineskog tamjana u viharnu ispred glavnog Bude toga hrama.
"Da", reče ona, dirnuta snagom uspomene, "imala sam idola... kraljicu Čamatevi iz Haripunčaija."
"Ko je ona bila, gospođo Vatanabe?" reče Niki. "Da li je bila kao Benita Garsija?"
"Ne baš", poče Nai. "Čamatevi je bila divna mlada žena koja je živela u kraljevini Mons na jugu Indokine, pre više od hiljadu godina. Njena porodica bila je bogata i blisko povezana s kraljem Monsa. Ali je Čamatevi, koja je bila izuzetno dobro obrazovana za ženu u tim vremenima, silno želela da učini nešto drugačije, neuobičajeno. I onda, jednog dana, kad je Čamatevi imala devetnaest ili dvadeset godina, došao im je u posetu prorok jedan..."
"Šta je prorok, mama?" upita Kepler.
Nai se osmehnu. "Neko ko govori šta će biti u budućnosti, ili bar pokušava da to kaže... Dakle, doputovao je taj prorok i rekao kralju da postoji jedna prastara legenda o mladoj lepotici iz Monsa, plemenitoj po rođenju, koja će otići na sever, kroz sve džungle, u dolinu Haripunčai, i tamo ujediniti sva međusobno zaraćena plemena. Ta mlada žena, nastavio je prorok, stvoriće kraljevinu koja će po veličini i bogatstvu biti jednaka Monsu; vladaće tako uspešno da će se u mnogim zemljama čuti za nju. Sve je to prorok govorio na dvoru, za vreme gozbe, a Čamatevi je slušala. I kad je on završio, ona mu je prišla i kazala: sumnje nema, ja sam ta iz legende.
Uprkos protivljenju svoga oca, Čamatevi je prihvatila ono što joj je kralj ponudio - naime, novac, namirnice i slonove, iako je namirnica bilo dovoljno samo za petomesečni put kroz džunglu do zemlje Haripunčai. Da je posumnjala u istinitost legende, da nije bila uverena da će mnogobrojna plemena te doline prihvatiti Čamatevi za svoju kraljicu, ona se više nikad ne bi mogla vratiti u Mons - morala bi se prodati nekome, da bude robinja. Ali Čamatevi se ni za trenutak nije uplašila.
Naravno, legenda se ostvarila, plemena iz doline prihvatila su Čamatevi za kraljicu i ona je vladala mnogo godina. Ta vremena poznata su u istoriji Tajlanda kao 'Zlatno doba Haripunčaija'... Kad je Čamatevi bila u dubokoj starosti, pažljivo je podelila svoju kraljevinu na dva jednaka dela, koja je dala svojim sinovima, blizancima. Onda se povukla u jedan budistički manastir da se zahvali Bogu što joj je dao toliko ljubavi i toliko je štitio. Ostala je zdrava i bistra sve dok nije umrla, u devedeset drugoj godini života."
Iz razloga koji joj nisu bili jasni, Nai je osećala da je, tokom pričanja, obuzimaju sve jače emocije. Kad je završila, još je videla, u svome umu, drvene zidne panele u hramu Lamfuna, koji su ilustrovali priču o Čamatevi. Toliko se bila zanela u pričanje da nije čak ni primetila da su Patrik, Nikol i Arči ušli u sobu i posedali na pod iza dece.

"Imamo mi mnoštvo sličnih priča", reče Arči nekoliko minuta kasnije. Nikol je prevodila. "Govorimo ih našim mladima. Većina su veoma, veoma stare. Jesu li istinite? To oktopauku nije stvarno važno. Priče zabavljaju, poučavaju, inspirišu."
"Sigurna sam da bi deca jako volela da čuju neku od vaših priča", reče Nai Arčiju. "To bismo, zapravo, svi mi hteli."
Arči gotovo ceo nilet ne reče ništa. Tečnost u njegovom sočivu bila je veoma aktivna, komešala se napred i nazad, kao da Arči pomno proučava ljudska bića koja zure u njega. Najzad na sivoj koži njegove glave iskrsnuše prve trake u boji i zaploviše u stranu pa oko cele glave. "U jedno davno, davno vreme", poče on, "na jednom dalekom svetu koji je bio blagosloven izobiljem i neopisivim lepotama, svi oktopauci su živeli u ogromnom okeanu. Na kopnu je bilo mnogo živih vrsta. Jedna od njih, zvana... izvinite, ne znam kako da prevedem taj niz boja", reče Nikol Arčiju i ljudima.
Arči zatim pokuša da definiše, pomoću nekoliko rečenica, tu istu reč na drugi način. "Oni koji su bili ranije..." reče Nikol, sama za sebe. "Pa, dobro, verovatno za priču nije bitno da svaka reč bude sasvim tačna... Ja ću naprosto reći: Prethodnici."
"Dakle, na kopnu te divne planete", nastavi ona, prevodeći Arčijeve boje, "življaše mnogo stvorenja, ali daleko najpametniji od svih bejahu Prethodnici. Oni su napravili vozila koja su mogla da lete po vazduhu, istražili su sve okolne planete i zvezde, čak su naučili kako da stvaraju, polazeći od prostih hemikalija, život na mestima gde ranije života nije bilo. Promeniše prirodu tog kopna, ali i mora, svojim neverovatnim znanjem.
Onda se dogodi ovo: Prethodnici zaključiše da oktopodi-pauci imaju ogromne neiskorišćene mogućnosti, talente koji se nisu ispoljili tokom mnogih, mnogih godina njihovog postojanja, i počeše pokazivati oktoima kako da koriste te svoje neispoljene sposobnosti. Godine su prolazile, a oktopaučka vrsta je postala, zahvaljujući Prethodnicima, druga po inteligenciji na čitavoj planeti. Evolucijom se prilagodila i ostvarila veoma bliske i mnogostruke odnose s Prethodnicima.
Tokom tog perioda Prethodnici su pomogli oktoima da nauče kako da uzimaju kiseonik neposredno iz vazduha svoje divne planete. Tad oktoi iziđoše iz vode. Čitave kolonije pošeše provoditi ceo život na suvom. Jednog dana, posle velikog sastanka glavnih optimizatora Prethodnika i oktoa, saopšteno je da svi oktoi moraju postati suvozemna bića i napusttiti svoja staništa u okeanu.
Dole, u velikim dubinama morskim, bejaše jedna mala naseobina oktopauka, jedva hiljadu njih; upravljao je njome jedan lokalni optimizator, koji je bio ubeđen da glavni optimizatori nisu dobru odluku doneli. On se odupro naređenju; za kaznu su i on i cela kolonija izopšteni, tako da su lišeni svih pogodnosti koje su Prethodnici davali. Ta kolonija tada, i tokom mnogo sledećih generacija, nastavi da živi svojim izolovanim, jednostavnim životom na dnu okeana.
Onda se dogodila nesreća, velika, koja je zahvatila čitavu planetu, tako da je opstanak na kopnu postao nemoguć. To novo stanje potraja hiljadama godina. Mnogo miliona stvorenja je pomrlo. Preživeli su samo oni oktoi koji su mogli da žive u vodi.
Dođoše i druga vremena, planeta se oporavila i nekoliko oktoa se odvaži da pođe na kopno. Kad tamo, nigde nijednog pripadnika njihove rase i nigde nijednog Prethodnika. Onaj lokalni optimizator koji je odlučivao pre nekoliko hiljada godina, bio je vizionar. Da on nije pružio otpor, moglo se dogoditi da nijedan okto ne preživi nigde na celom svetu... Zato i danas mudri oktoi razvijaju sposobnost da žive ne samo na kopnu, nego i u vodi."
Nikol je već na početku priče ocenila da im Arči daje nešto sasvim drugačije od svega što su ranije od njega čuli. Da li je to došlo kao posledica njihovog jutrošnjeg razgovora, u kome je ona rekla Arčiju da su ljudska bića odlučila da se vrate u Novi Raj odmah posle rođenja bebe Paketovih? Nije bila u to sigurna. Ali, znala je da ova legenda, koju im je Arči ispričao, govori stvari koje ljudi ne bi mogli, o oktoima, ni na koji drugi način shvatiti.
"Zaista veličanstveno", reče Nikol i lako dodirnu Arčija. "Ne znam da li se deci dopalo..."
"Mislim da je dobra priča", reče Kepler. "Nisam znao da vi momci možete da dišete ispod vode."
"Kao nerođena beba" reče Nai. U tom trenutku, kroz vrata je utrčao uzbuđeni Maks Paket.
"Brzo, Nikol", reče on. "Kontrakcije su sad na samo četiri minuta."
Nikol ustade i okrete se Arčiju. "Molim te, reci doktoru Plavom da dovede inženjera slike i kvadroidni sistem. I da požuri!"

Gledati porođaj spolja i iznutra simultano... bilo je to zapanjujuće. Nikol je davala instrukcije i Eponini i inženjeru slika, preko doktora Plavog. "Diši, moraš disati dok traje kontrakcija", vikala bi na Eponinu. "Primakni ih, da budu niže u porođajnom kanalu, i daj malo više svetla", govorila bi Plavom.
Ričard je bio zadivljen. Stajao je uz jedan zid spavaće sobe, da ne bi bio nikome na putu; pogledom je preletao sa slika na zidu na dva oktopauka i njihovu opremu. Slike su kasnile za čitavu jednu kontrakciju u odnosu na ono što se dešavalo na krevetu. Na kraju svake kontrakcije Plavi je dodavao Nikol po jednu malu okruglu nalepnicu, koju bi ona zalepila visoko na unutrašnjoj strani Eponinine butine. U roku od nekoliko sekundi majušni kvandroidi, koji su tokom te kontrakcije bili u Eponini, dojurili bi na nalepnicu; istovremeno bi drugi, novi, odjurili u porođajni kanal. Posle još dvadeset ili trideset sekundi, potrebnih za obradu podataka, nova serija slika pojavila bi se na zidu.
Maks je izluđivao sve prisutne. Kad god bi čuo Eponinin jauk ili ječanje, a to se dešavalo na kraju svake kontrakcije, prilazio joj je žurno i grabio je za ruku. Istovremeno je govorio Nikol: "Ona trpi strašne bolove, moraš joj pomoći nekako!"
Između kontrakcija, kad je, po Nikolinoj sugestiji, Eponina stajala pored kreveta da bi veštačka gravitacija doprinela porođajnom procesu, Maks je bio još gori. Slika njegovog nerođenog sina čvrsto zaglavljenog nasred porođajnog kanala, kako se migolji da se oslobodi nelagodnosti prethodnog stiska, dovodila ga je do ludila. "O Bože, Božžžžžže!" reče Maks posle jedne naročito jake kontrakcije. "Glava mu je zgnječena. E, jebi ga. Nema dovoljno mesta. Neće uspeti."
Nikol je donela dve krupne odluke nekoliko minuta pre nego što je Marijus Klajd Paket stupio u svet. Prvo, zaključila je da se ta beba neće roditi bez izvesne pomoći. To će morati da bude epiziotomija, koju će ona, Nikol, izvesti da bi umanjila bol i cepanje tkiva. Drugo, zaključila je da Maksa moraju izbaciti iz spavaće sobe pre nego što pohisteriše i/ili počne da ometa porođajni proces.
Na Nikolin zahtev, Eli je sterilisala skalpel. Maks se iskolačenih očiju zagledao u sečivo. "Šta 'š s tim?" upita on.
"Makse", reče Nikol smireno, dok je Eponini počinjala sledeća kontrakcija. "Mnogo te volim, ali, zahtevam da iziđeš napolje. Molim te. Ono što ću uraditi olakšaće Marijusu rođenje, ali neće biti prijatno da se gleda..."
Maks se ne pomače. Patrik, koji je stajao na vratima, položi šaku na rame svog prijatelja. Eponina opet poče da ječi. Jasno se videlo kako bebina glava vrši pritisak na vaginalni otvor. Nikol zaseče. Eponina bolno vrisnu. "Ne!" uzviknu Maks, sav izvan sebe, ugledavši krv. "Neee... E... koje sranje, čoveče..."
"Ispadaj napolje! Sad!" povika Nikol zapovednički. Dovršavala je epiziotomiju. Eli je vatom upijala krv najbrže što je mogla. Patrik okrete Maksa ka sebi, zagrli ga, i izvede napolje, u dnevnu sobu.
Čim se sledeća slika pojavila, Nikol proveri rezultat. Mali Marijus je bio u savršenom položaju. Kakva fantastična tehnologija, pomisli ona. Promenila bi akušerstvo u celosti.
Nije više bilo vremena za razmišljanje. Počinjala je još jedna kontrakcija. Nikol posegnu gore i uze Eponinu za ruku. "Moglo bi biti sad", reče ona. "Treba da zapneš svom snagom. I da nastaviš tako, dokle god traje kontrakcija." Doktoru Plavom reče da slike više neće biti potrebne.
"Guraj!" povikaše Nikol i Eli uglas.
Pojavi se teme bebine glave. Videše pramenove svetlosmeđe kose.
"Ponovi", reče Nikol. "Zapni ponovo."
"Pa ne mogu...!" kukala je Eponina.
"Možeš, možeš. Guraj!"
Eponina izvi leđa unazad, udahnu duboko... i sledećeg trenutka beba Marijus pljusnu u Nikoline šake. Eli je držala makaze, spremna da preseče pupčanu vrpcu. Dečko je odmah, sam, počeo da plače; nije bilo potrebno podsticati ga. Maks ulete u sobu.
"Stig'o ti sin", reče Nikol. Dovršila je brisanje suvišne tečnosti, podvezala ostatak pupčane vrpce, i predala bebu ponositom ocu.
"A-uh... a-uh... Šta bi ja sad trebalo da radim?" reče Maks, sav usplahiren ali i ozaren. Držao je bebu kao da je Marijus loman poput stakla i dragocen kao dijamanti.
"Mogao bi da ga poljubiš", reče Nikol s osmehom. "To bi bio dobar početak."
Maks sagnu glavu i poljubi Marijusa vrlo nežno. "Pa bi ga mogao poneti da ga majka vidi", reče Eponina.
Suze radosnice potekle su niz obraze nove majke kad je prvi put pogledala, izbliza, svoju mušku bebu. Nikol pomože Maksu da položi dete Eponini na prsa. "O, Frenči", reče Maks, stežući Eponini ruku, "kako te volim... kako te mnogo volim."
Marijus, koji je od trenutka svog rođenja neprestance plakao, sada, na majčinim grudima, malo utihnu. Eponina ga poče milovati drugom rukom. Odjednom suze navreše iz Maksovih očiju. "Hvala ti, draga", reče on Eponini. "Hvala, Nikol. Hvala, Eli."
Još mnogo puta je zahvalio svima prisutnima, pa i dvojici oktopauka. Osim toga, u sledećih pet minuta bio je i prava pravcijata mašina za grljenje. Čak ni oktopauci nisu umakli njegovim zahvalnim zagrljajima.