6.
Nikol tiho pokuca na vrata a onda uvuče glavu u sobu. "Pardon. Je l' budan neko?"
Eponina i Maks se počeše meškoljiti. Ipak, nijedno oko se ne otvori da pozdravi Nikol. Mali Marijus ležao je ugnežden između svojih roditelja; spavao je zadovoljno. Posle nekog vremena Maks promumla: "Ko'ko 'e sati?"
"Petnaest minuta prošlo od vremena kad je trebalo da pregledamo Marijusa", reče Nikol. "Imamo još malo vremena do odlaska doktora Plavog."
Maks zastenja i poče gurkati Eponinu. "Uđi, uđi", reče on Nikol. Izgledao je grozno. Oči su mu bile crvene i natečene, sa duplim podočnjacima. "Zašto bebe ne spavaju duže, nego samo po dva sata?" upita, i zevnu.
Nikol stade na prag. "Neke i spavaju duže, Makse... Ali svaka beba je drugačija. Neposredno po rođenju, obično se pridržavaju istih onih navika koje su im prijale u materici."
"A ti se kao žališ nešto, možda?" reče Eponina pokušavajući da ustane. "Nemaš drugih obaveza osim da slušaš pomalo plakancije povremeno, da promeniš poneku pelenu, i da se sručiš nazad na spavanje... A ja moram da budem budna dokle god on sisa. Jesi li ikad pokušao da zaspiš dok ti jedan takav čovečuljak vuče bradavicu?"
"Vidi, vidi", reče Nikol kroz smeh. "Zar su naši novi roditelji izgubili početničku auru posle samo četiri dana?"
"Nismo stvarno", reče Eponina, osmehujući se usiljeno i počinjući da se oblači. "Ali, Isuse, toliko sam umorna!"
"To ti je normalno", reče Nikol. "Tvoje telo je prošlo kroz traumu. Potreban ti je odmor... Kao što sam vam rekla dan posle njegovog rođenja, jedini način da se u prve dve nedelje dovoljno naspavate jeste da prilagodite svoj vremenski raspored - njegovom."
"Ma, verujem ja to", reče Maks. Držeći odeću u rukama, ode, teturajući se, u kupatilo.
Eponina pogleda pravougaono svetloplavo jastuče koje je Nikol tog trenutka vadila iz torbe. "To su te nove pelene?"
"Da", odgovori Nikol. "Oktoski inženjeri su ih u ponečemu usavršili... Uzgred budi rečeno, njihova ponuda o specijalnim smetlarima otvorena je i sad. Još nemaju ništa za Marijusovu mokraću, ali, računaju da bi s tim novim smetlarima on kakio samo..."
"Maks je sto posto protiv te ideje", prekide je Eponina. "Kaže da naš dečko neće biti eksperiment za oktiće."
"Pa ja to baš ne bih nazvala eksperimentom", reče Nikol. "Ta nova sorta smetlara odgajena je od one koja nam već šest meseci čisti klozete. Unete su samo male modifikacije. Pomisli kolikih biste nevolja bili pošteđeni..."
"Ne", reče Eponina čvrsto. "Hvala oktićima na ponudi."
Kad se Maks vratio, bio je u dnevnoj odeći, mada i sad neobrijan. "Htedoh ti reći, Makse", reče Nikol, "pre nego što se doktor Plavi vrati svojima, da sam konačno obavila taj dugi razgovor s Arčijem, o našem povratku u Novi Raj... Kad sam mu objasnila da svi hoćemo da idemo, i pokušala da mu iznesem neke razloge, on mi je rekao da nema ovlašćenje da odobri naš odlazak."
"Šta bi to značilo?" reče Maks.
"Arči je rekao da bi to samo glavni optimizator mogao odobriti."
"A-ha! Znači, dobro sam ja govorio još od početka. Mi smo zaista zarobljenici ovde, ne gosti."
"Nismo, bar ako sam ga dobro razumela. Rekao mi je da se odlazak 'može srediti, ako je potrebno', ali da samo glavni optimizator shvata 'sve faktore' dovoljno dobro da donese ispravnu odluku."
"Proklete oktićke lagarije", gunđao je Maks.
"Ne bih rekla", uzvrati Nikol. "Mene je razgovor zaista ohrabrio... Međutim, Arči kaže da razgovor sa glavnim optimizatorom možemo zakazati tek po završetku procesa matrikulacije. To je onaj posao kome je Džejmi posvetio sve svoje vreme. Izgleda da je to nešto što se događa samo jednom u približno dve godine, i da uključuje čitavu koloniju."
"I kol'ko im traje ta matrikulacija?" reče Maks.
"Samo još jednu sedmicu. Ričard, Eli i ja smo pozvani da učestvujemo večeras u nekom deliću tog procesa... Zvuči primamljivo."
"Marijus i ja u svakom slučaju nikud ne mrdamo sledećih nekoliko nedelja", reče Eponina Maksu. "Čekati jednu nedelju, zašto ne, za to nema problema."
U tom času doktor Plavi pokuca na vrata i uđe u spavaću sobu, noseći specijalnu opremu namenjenu za to da Marijusa bude pregledan. Maks popreko pogleda dve providne plastične kese u kojima se migoljilo nešto nalik na žive crne makarone.
"Kakve su ono prokletinje?" upita on, sav natušten.
Nikol dovrši raspoređivanje svojih instrumenata po stolu pokraj postelje. "Makse", reče ona s osmehom, "što ne provedeš sledećih petnaest minuta u susednoj sobi?"
Maks nabra veđe. "Šta to spremate mom malom sinu? Da ga skuvate u ulju?"
"To ne", nasmeja se ona. "Ali povremeno će možda tako zazvučati."

Eli podiže malu Niki u zagrljaj. Devojčica odmah prestade da plače. "Mama izlazi sa bakili, i Bubom, i Arčijem, i doktorom Plavim. Vratićemo se posle tvog vremena za odlazak na spavanje... Ništa ti neće faliti ovde, tu su gospođa Vatanabe i Kepler."
"Neću da ostanem ovde", reče Niki svojim najneprijatnijim glasom. "'Oću s mamom." Poljubila je Eli u obraz. Devojčicino lice bilo je puno iščekivanja.
Nekoliko sekundi kasnije Eli je vratila dete na pod. Nikino lepo lice odmah se zgužvalo - opet poče plakanje. "Neeeeeću..." dernjala se Niki. Njena majka iziđe napolje.
Dok su sve petoro ležerno hodali ka trgu, Eli odmahnu glavom. "Kamo sreće da znam šta ću s njom", reče. "Od onog slučaja na stadionu, kao da se lepi za mene..."
"Mogla bi to biti prosto jedna normalna faza", reče Nikol. "U njenom dobu, dete se veoma brzo menja. Osim toga, sad kad je Marijus stigao, mala više nije u centru pažnje."
"Mislim da je problem dublji od toga", reče Eli nekoliko sekundi kasnije. Okrete se Nikol. "Žao mi je, majko, ali mislim da Nikino osećanje nesigurnosti ima više veze s Robertom nego s Marijusom."
"Ali, Robert je otišao pre više od godinu dana", reče Ričard.
"To, po mom mišljenju, nije bitno", odgovori Eli. "Na nekom nivou Niki sigurno i sad pamti kako je to bilo imati oba roditelja. Njoj se verovatno čini da sam je prvo napustila ja, pa posle on. Nije ni čudo što se oseća nesigurnom."
Nikol blago dotače svoju kćer. "Eli, ako je to tako, zbog čega ona baš sad reaguje tako snažno?"
"Ne znam tačno", reče Eli. "Možda ju je susret sa onim bićem nalik na iguanu podsetio koliko je ranjiva... i koliko joj nedostaje zaštitničko prisustvo oca."
Još su čuli Nikin bučni plač iza sebe. "Šta god da je muči", reče Eli s uzdahom, "nadam se da će ona uspeti to da savlada, uskoro. Kad počne ovako da plače, osećam se kao da mi usijan nož zaseca u stomak."
Na trgu ih nije čekalo nikakvo prevozno sredstvo. Arči i doktor Plavi su nastavili pešačenje ka onoj piramidi u kojoj su oktoi i ljudi obično držali svoje konferencije. "Ovo je sasvim izuzetno veče", objasni im doktor Plavi, "pa vas moramo upoznati s mnogim stvarima pre nego što iziđemo iz vaše zone."
"Gde je Džejmi?" upita Nikol dok su ulazili u zgradu. "Mislila sam da će i on s nama. Kad smo kod toga, šta je bilo sa Herkulom? Nismo ga videli još od Dana izobilja."
Dok su se svi zajedno penjali uz rampu, ka drugom spratu piramide, doktor Plavi im reče da je Džejmi sa svojim drugarima koji će večeras matrikulisati, a da je Herkul "prekomandovan" na drugu dužnost.
"Jeee", reče Ričard šaljivim tonom. "Nije se ni pozdravio s nama."
Oktoi, koji još nisu naučili da raspoznaju ljudski humor, počeše da se izvinjavaju za Herkulovo ponašanje. Onda pomenuše da među ljudima više neće boraviti nijedan okto u svojstvu celodnevnog posmatrača.
"Da nije Herkul iz nekog razloga otpušten?" upita Ričard, još oran za šalu. Dvojica oktoa su to pitanje jednostavno previdela.
Uđoše u istu onu konferencijsku salu u kojoj je Nikol slušala predavanje o digestivnim procesima kod oktopauka. U jednom uglu bilo je nekoliko velikih listova pergamenta, ili štavljene kože, okrenutih ka zidu. Doktor Plavi reče Ričardu, Nikol i Eli da sednu.
"Ono što ćete noćas videti", reče im on, "još nikad nije video nijedan ne-oktopauk, još od dana kad je naša naseobina stvorena ovde u Rami. Povešćemo vas zato što želimo da povisimo kvalitet komunikacija između naše dve žive vrste. Neophodno je da razumete, pre nego što iziđemo iz ove sale i pođemo u Alternativnu oblast, ne samo ono što ćete videti, nego i da se obavestite kakvo se ponašanje očekuje od vas. Ni pod kakvim okolnostima ne smete ometati ceremoniju, niti pokušavati da stupite u neki kontakt s ma kim usput, ni u odlasku ni u povratku. Naša uputstva morate slušati bespogovorno. Ako ne možete ili ne želite prihvatiti ove uslove, to nam morate saopštiti sad, pa vas nećemo ni povesti."
Troje ljudi se pogledaše uzbunjeno. Posle nekog vremena, Nikol reče: "Vi nas dobro poznajete. Nadam se da od nas neće biti zatraženo da radimo nešto što bi bilo u suprotnosti s našim osnovnim vrednostima i principima. Ne bismo mogli..."
"To nas ne interesuje", prekide je Arči. "Jednostavno tražimo da budete pasivni posmatrači, ma šta videli ili osetili. Ako osetite da ste zbunjeni ili uplašeni i ako, pri tome, iz nekog razloga ne možete pronaći nijednoga od nas dva, sedite, bez obzira gde ste se zatekli, spustite ruke uz telo, i čekajte naš dolazak."
Nastade kratko ćutanje. "Ne mogu da nađem dovoljno jaku reč da istaknem", nastavi Arči, "koliko je važno vaše ponašanje noćas. Većina drugih optimizatora se pobunila kad sam zatražio da se vama dozvoli pristup. Doktor Plavi i ja smo lično garantovali da ćete biti sposobni da se uzdržite od ma kakvog nepoželjnog postupka."
"Hoće li naši životi biti u opasnosti?" upita Ričard.
"Verovatno ne", odgovori Arči. "Ali bi mogli biti... Ako se noćašnji događaji pretvore u fijasko, zbog postupka nekoga od vas, nisam siguran..." Nije dovršio tu rečenicu: postupak veoma neuobičajen za oktopauke.
"Da li nam to sugerišete", reče Nikol, "da i naš zahtev da se vratimo u Novi Eden ima neke veze sa svim ovim?"
"Naš odnos je došao do prekretne tačke", reče Arči. "Otkrivajući vam kritični deo našeg procesa matrikulacije pokušavamo da postignemo nov stupanj razumevanja. U tom smislu, odgovor na tvoje pitanje glasi: da."

U konferencijskoj sali ostadoše gotovo pola terta, dva ljudska sata. Arči je počeo tako što je objasnio o čemu je u celome procesu matrikulacije zapravo reč. Džejmi i njegovi drugari završili su svoj period detinjstva, pa je, objasni im Arči, došlo vreme da pređu u status odraslih. Dok su bili deca, njihov život je bio u najvećoj meri kontrolisan: nije im se dozvoljavalo da donose ma kakve značajnije odluke. Na kraju tog perioda, Džejmi i njegovi vršnjaci suočavaju se s odlukom, samo jednom ali kolosalnom, koja će presudno uticati na ostatak njihovog života. Svrha matrikulacije, a i velikog dela aktivnosti u godini koja matrikulaciji prethodi, jeste prenošenje dovoljne količine informacija, da bi oni svoju odluku doneli valjano.
"Noćas će", reče Arči, "ceo naš podmladak biti odveden u Alternativnu oblast da gleda..."
Ni Eli ni Nikol ne pronađoše, u prvi mah, englesku reč kojom bi preveli kolorne signale kojima je on završio rečenicu. Posle dodatne diskusije i nekoliko rečenica razjašnjenja od doktora Plavog i Arčija, opredeliše se za: "... moralno poučnu pozorišnu predstavu. Moralitet."
Sledećih nekoliko minuta posvetili su jednoj digresiji. Naime, Arči i Plavi su, odgovarajući na ljudska pitanja, objasnili da je Alternativna oblast jedan određeni prostor na teritoriji oktopauka, izvan kupole. "Južno od Zelengrada", reče Arči, "postoji drugo naselje, u kome je životni stil sasvim drukčiji nego kod nas. Nekih dve hiljade oktoa živi sada tamo, a s njima je još tri-četiri hiljade živih bića, pripadnika desetak drugih vrsta. Njihovi životi su haotični, neuređeni. Ti alternativni oktoi nemaju iznad glava kupolu koja bi ih štitila, nikome nije dodeljen nikakav zadatak, nema planirane zabave, nema pristupa do informacija u biblioteci, nema ni puteva niti kuća, osim onih koje oni sami izgrade; prosečni životni vek je samo jedna desetina onoga u Zelengradu."
Eli pomisli na Avalon, oblast koju je Nakamura stvorio da bi tu smestio one problematične tipove koje su kolonisti želeli da zaborave. Učini joj se da je Alternativna oblast naselje slično Avalonu. "Ali zašto je tako mnogo vaših srodnika - deset posto, ako sam dobro izračunala - prinuđeno da živi izvan kupole?" reče ona.
"Niko nije prinuđen", reče Plavi. "Svi su sami izabrali."
"Zašto?" rekoše troje ljudi gotovo jednoglasno.
Doktor Plavi priđe kartama i uze nekoliko. Usledila je duga rasprava, tokom koje su oba oktoa često koristila dijagrame na kartama. Prvo su objasnili da su pre nekoliko stotina generacija njihovi biolozi tačno identifikovali vezu između seksualnosti i mnogih drugih elemenata ponašanja kod njihove vrste, uključujući, kao najvažnije, ličnu ambiciju, agresiju, teritorijalnost, i starenje. Ovo otkriće je postignuto u onom periodu njihove istorije kad je optimizacija tek počinjala, i prihvaćeno je kao teorijski superiorna osnova za uređivanje oktopaučkog društva; pa ipak, proces prelaska na novo uređenje bio je ozbiljno ometan stalnim ratovima, plemenskim nesuglasicama, i drugim nevoljama. Tada su oktoski biolozi postavili tezu da bi tek društvo lišeno seksa, ili društvo u kome je samo neznatan deo populacije seksualan, moglo prihvatiti pravila optimizacije, koja znače da se sve želje pojedinca podvrgavaju dobrobiti naseobine kao celine.
Gotovo beskrajna serija sukoba ubedila je sve napredne oktoe te epohe da će optimizacija i novi poredak ostati samo pusti san ako se ne pronađe neki metod za gušenje individualizma. Ali šta se moglo preduzeti? Tek nekoliko generacija kasnije načinjeno je sledeće blistavo otkriće: u jednom proizvodu koji se zove barikan, i koji je sličan šećernoj trsci, otkrivene su hemikalije koje, ispostavilo se, usporavaju polno dozrevanje oktopauka. Tokom sledećih nekoliko stotina godina oktoski genetski inženjeri uspeli su da konstruišu, i uvedu u proizvodnju, jednu varijantu barikana, koja, uzimana redovno sa hranom, sprečava da do polnog dozrevanja ikada i dođe.
Probe na jedinkama i kolonijama pokazale su se uspešnijim nego što se iko od biologa i naprednih politikologa smeo i nadati. Polno nedozreli oktoi pristajali su bez problema na nova grupna pravila optimizacije. Jeli su, dakle, barikan redovno, izostajalo je seksualno sazrevanje, ali i starenje. Na osnovu toga su oktoski naučnici brzo došli do saznanja da je starenje vezano za isti unutrašnji časovnik kao pubertet, i da zapravo enzimi, koji kod starijih oktoa sprečavaju ispravno obnavljanje ćelija, počinju da se aktiviraju tek neko vreme posle seksualne zrelosti.
Društvena zajednica oktopoda-pauka brzo je počela da se menja posle tih kolosalnih otkrića, rekoše Arči i doktor Plavi. Optimizacija je svuda pustila koren. Oktoski sociolozi predvideli su društvo u kome će svaki pojedinac biti praktično besmrtan, jer će se umirati samo u nesrećama i u slučaju iznenadnog otkazivanja nekog vitalnog organa. Bespolni oktoi su naselili sve kolonije; kao što su biolozi i predvideli, lična ambicija i agresivnost izgubili su se gotovo potpuno.
"Sve se to događalo pre mnogo generacija", reče Arči, "i predstavlja informacionu pozadinu koja će vam omogućiti da razumete šta je matrikulacija. Preskočićemo komplikovanu istoriju onoga što se dešavalo kasnije. Doktor Plavi će vam odmah ispričati gde se nalazi naša kolonija, danas."
"Svaki okto koga ste do sada sreli", reče doktor Plavi, "izuzimajući patuljaste morfove i snabdevače, stvorenje je čiji je polni razvoj sprečen barikanom. Pre mnogo godina, pre nego što je jedan odmetnuti sociolog pokazao da bi se u našu vrstu mogla genetički uneti jedna druga vrsta seksualnosti, samo oktoska kraljica mogla je proizvoditi potomstvo... Među normalnim odraslim oktoima postojala su dva pola, ali sa samo jednom značajnom razlikom, a to je bila sposobnost jednoga od njih da, ako sazri, oplodi kraljicu. Seksualni odrasli upuštali su se u seksualne odnose radi zadovoljstva, ali pošto nisu mogli imati potomstva, razlike između polova postale su beznačajne. Štaviše, dugoročno sparivanje dešavalo se češće između jedinki istog pola, zbog njihovih sličnih osećanja i zajedničke tačke gledišta."
"Sada je situacija neuporedivo složenija. U našoj vrsti odrasla ženka sada može, zahvaljujući genijalnosti genetskih inženjera - naših predaka, da proizvede, seksualno se spajajući s odraslim zrelim mužjakom, jednog, i samo jednog, mladunca, koji će biti neplodan i imati ograničen životni vek i nešto manje lične sposobnosti. Nijednog takvog još niste videli zato što svi oni, po zakonu, moraju živeti u Alternativnoj zoni."
Doktor Plavi zaćuta, a Arči nastavi objašnjavanje. "Svaki mladunac naše vrste, svejedno da li mužjak ili ženka, donosi odluku da li želi, neposredno posle matrikulacije, da seksualno sazri. Ako ne želi, to znači da svoju seksualnost poverava optimizatorima, i koloniji kao celini. Tako smo, odavno, učinili doktor Plavi, koji je ženka, i ja. Po oktoskom zakonu, ta odluka se može bez posledica doneti samo u vremenu neposredno posle matrikulacije. Optimizatori postupaju oštro prema onima koji, bez dozvole kolonije, krenu putem seksualne metamorfoze u vreme kad je za njih karijera već pomno isplanirana."
Opet je doktor Plavi - doktorka Plava, zapravo - počela davati signale bojom. "Na osnovu onoga što smo večeras objasnili, moglo bi se pomisliti da je slabo verovatno da će se ijedan mladi okto opredeliti za seksualno sazrevanje. Međutim, ako hoćemo da budemo fer, moramo istaći da postoje veoma primamljivi razlozi, bar u svesti nekih mladih oktoa, za taj iskorak u alternativnost. Kao prvo, ženka zna da će njene šanse da ikad rodi potomka biti znatno umanjene ako se ostane aseksualna posle matrikulacije. Naše istorijsko iskustvo pokazuje da su samo u kriznim situacijama takve ženke bile u većem broju upotrebljene za razmnožavanje. Naime, to potomstvo, smanjenih sposobnosti i neplodno, manje je i poželjno, sa stanovišta naseobine kao celine. Traži se samo onda kad je neophodno povećati populaciju da bi se održala infrastruktura društva.
Osim toga, neki mladi smatraju da je predvidljivost i stroga izdeljenost našeg života u Zelengradu nepodnošljiva; žele egzistenciju u kojoj će moći da sami o sebi donose sve odluke. Drugi se plaše da će ih optimizatori prisiliti na neodgovarajuću karijeru. Svi koji se izjasne za ranu seksualnost, vide Alternativnu oblast kao slobodno i uzbudljivo mesto, puno avanture i blistavih mogućnosti. Ono čega se odriču - nevažno im je. U trenutnom oduševljenju, više gledaju na kvalitet života nego na njegovu dužinu."
Razgovor je potrajao dugo. Ričard, Nikol i Eli su povremeno postavljali pitanja, zahtevajući da se najvažnije stvari dodatno razjasne, ili da se tačnost prevoda proveri. Posle nekog vremena osetili su prezasićenost: novih informacija je naprosto bilo tako mnogo da se nisu mogle sve "svariti" u jednom razgovoru. "Samo još malo", reče Ričard naglo, kad je Arči saopštio da je već trebalo da krenu. "Izvini, ali... jednu osnovnu stvar još ne razumem. Zašto je uopšte dozvoljen izbor? Zašto optimizatori naprosto ne proglase uredbu da svaki okto mora stalno jesti barikan sve dok koloniji ne zatreba i za reprodukciju?"
"Vrlo dobro pitanje, sa vrlo složenim odgovorom", reče Arči. "Da ne bismo gubili vreme, dozvolite da zaista mnogo pojednostavim, i da kažem sledeće: naša vrsta veruje da treba dati i neku slobodu izbora. Osim toga, kao što ćete večeras videti, postoje neke funkcije za koje su 'alternativci' izvrsni, a korisne su za celu koloniju."

7.
Vozilo je izišlo iz ljudske zone i krenulo nekom novom putanjom, ne onom kojom su na Dan izobilja ljude odvezeni na stadion. Našli su se u slabo osvetljenim periferijskim ulicama. Ne naiđoše ni na jedan živopisni prizor pun vreve, kakvih je na Dan izobilja bilo svuda. Nekoliko fengova kasnije, vozilo je prišlo velikoj zatvorenoj kapiji, koja je bila veoma slična onoj kroz koju su prvi put kročili u Smaragdni Grad.
Priđoše dva oktoa i zaviriše u kola. Arči im saopšti, svojim bojama, nešto; jedan se vrati u prostoriju koja je morala biti oktoski vid stražare. Ričard vide da tamo, po jednom ravnom zidu, nailaze uspravne trake boja. "Javila je vlastima, da proveri", reče doktorka Plava ljudima. "Zakasnili smo u odnosu na izlazni interval koji nam je bio dodeljen, tako da naš izlazni kod više ne važi."
Čekali su još nekoliko nileta. Za to vreme drugi oktopauk je ušao u vozilo i temeljito ga pregledao. Ljudi nikad ranije, čak ni na stadionu, nisu videli tako stroge mere bezbednosti. Elino osećanje nelagodnosti se znatno povećalo kad je oktoski stražar, ne govoreći joj ništa, otvorio i njenu tašnu da vidi šta ima unutra. Ubrzo je vratio tašnu i sišao iz vozila. Kapija se raskrilila, vozilo je izišlo, napustilo zeleni poluloptasti svod grada. Međutim, ni minut posle toga zaustavilo se.
Bili su na parkingu; oko njih - trideset ili četrdeset drugih vozila. "Ovaj deo", reče doktorka Plava dok su silazili i dok su dva svica počinjala da kruže iznad njih, "zove se Distrikt umetnosti. Nedaleko odavde je Zoološki vrt. Jedino u ta dva dela Alternativne oblasti bića iz Smaragdnog Grada češće zalaze. Optimizatori vrlo retko odobravaju posete južnijim delovima. Većina oktoa ima samo jednom u životu priliku da vidi celu Alternativnu oblast, a to je upravo sad, kad idu na ovu turneju u poslednjoj nedelji matrikulacije."
Vazduh je ovde bio mnogo hladniji nego u Zelengradu. Arči i doktorka Plava krenuše hodom bržim nego ikada ranije. "Moramo pohitati", signalisao im je Arči, "da ne zakasnimo." Ljudski trio je morao potrčati da bi održao korak s oktopaucima.
Nekih trista metara od parkinga priđoše bolje osvetljenom prostoru. Arči i Plava se premestiše levo i desno od ljudi. Sad su hodali svih petoro naporedo. "Stupamo na Trg umetnika", reče Plava, "a to je mesto gde alternativci nude svoja dela, za transfer."
"Šta ti je to 'transfer'?" upita Nikol d'Žarden.
"Artist mora dobiti kredite za hranu i druge životne potrebe. Oni nude svoje tvorevine Zelengrađanima koji dođu, a raspolažu izvesnim brojem kredita koje mogu trošiti za tako nešto", odgovori Plava.
Nikol je bila raspoložena da nastavi ovaj razgovor, ali pažnju joj odmah odvuče zasenjujuće mnoštvo neobičnih predmeta, improvizovanih prodajnih tezgi, oktopauka, i životinja. Sve se to, na Trgu umetnika, nudilo njenom pogledu. Trg je bio četvrtast, oko osamdeset metara širok i isto toliko dugačak; pored njega se protezala jedna široka avenija, sa čije druge strane je bio teatar, njihovo današnje odredište. Arči i Plava su pružili po jedan pipak/nogu preko pleća troje ljudi, na taj način obezbeđujući da čitava petorka stupa preko trga kao jedna celina.
Usput su ih presretali pojedini oktoi, nudeći robu za transfer. Ričard, Nikol i Eli brzo videše da ovi ne poštuju zvanična pravila govora propisana u gradu; o tome su ih Arči i Plava takođe obavestili u malopređašnjem dugom razgovoru. Koža na glavi ovih oktopauka nije davala uredne uspravne trake boja u ravnomernom kretanju s jedne strane na drugu. Umesto toga, pojavljivale su se svakojake mrlje, najrazličitijih visina. Jedan od prodavaca bio je malen, očigledno mlad; Arči mu je odmahivanjem pokazao da se skloni, ali on - ili ona - najednom omota pipak/nogu oko Eline podlaktice, i delić sekunde kasnije je pusti. Eli se prilično uplašila. Arči sa tri pipka dograbi krivca i baci ga u stranu, ka jednome od oktoa koji su dežurali sa platnenom torbom o ramenu. Plava objasni da je svaki okto koji nosi takvu torbu policajac.
Nikol je pešačila tako brzo, a oko sebe videla toliko interesantnih stvari, da nije stizala tako reći ni da diše. Za mnoge predmete ponuđene za transfer na ovom trgu, nije mogla ni da nasluti čemu bi mogli služiti; ponegde je prepoznavala umetničku sliku, ili skulpturu, ili sitne figure svih životinjskih vrsta viđenih u oktopaučkom gradu, izrađene od drveta ili nekog sličnog materijala. Na jednom delu trga bili su izloženi komadi onog materijala nalik na pergament, s utisnutim mrljama boje; Plava je objasnila kasnije, kad su već bili u pozorištu, da je ta umetnička forma spoj poezije i kaligrafije, bar ako je ona dobro shvatila te dve ljudske reči.
Neposredno pre nego što će preći ulicu, Nikol ugleda, na zidu dvadeset metara levo od njih, jedan mural zapanjujuće lepote. Boje su bile jarke i mamile su oko; kompoziciju je izveo umetnik koji se dobro razumeo i u strukturu i u optičku privlačnost. I tehnička veština bila je impresivna, ali na Nikol najjači utisak ostaviše emocije prikazane telima i licima oktopauka i drugih bića na toj zidnoj slici.
"Trijumf optimizacije", progunđa ona sama za sebe, izvijajući vrat da pročita naziv, bojama ispisan na vrhu zida. U jednom gornjem uglu slike bio je svemirski brod sa zvezdanom pozadinom; u drugom, okean prepun živih bića; a u dva donja ugla, džungla i pustinja. Međutim u sredini je bila gigantska slika oktopoda-pauka, kako drži močugu i stoji na hrpi od trideset ili četrdeset raznovrsnih životinja, koje su se grčile u prašini pod njegovim nogama/pipcima. Nikol maltene iskoči srce kad razazna, među tim pogaženim bićima, jednu mladu ženu, crnkinju, prodornih očiju i kratke kovrdžave kose.
"Gledaj!" viknu ona ostalima. "Tamo, onaj mural!"
Upravo u tom trenutku neka mala životinja im se našla kraj nogu, i svima je privukla pažnju; oktoi su je sklonili s puta i poveli ljude preko ulice. Nikol je uspela da se još jednom osvrne i još jednom pogleda mural, da bi se uverila da joj se slika žene nije samo prividela. Sada, s nešto povećane daljine, nije mogla jasno da vidi crte lica naslikane žene, ali se van svake sumnje prepoznala ljudsko biće. Kako je to moguće? razmišljala je ulazeći u teatar.
Obuzeta mislima o tom svom otkriću, slušala je sa samo "pola uva" Ričardovu raspravu s Arčijem o načinu kako će tokom predstave biti korišćen elektronski prevodilac. Kad su zauzeli svoja mesta za stajanje, u petom redu iznad okrugle pozornice koja se nalazila na sredini, okružena gledalištem, doktorka Plava je pipkom pokazala levo, ka sektoru gde su stajali Džejmi i drugi mladi oktoi matrikulanti; ali Nikol d'Žarden ni na to nije obratila pažnju. Mora biti da sam ipak pogrešila, pomisli ona. Obuze je silna želja da otrči nazad na trg i uveri se šta je na slici. Ali, imala je na umu oktoska upozorenja da se u ovoj noći ne sme učiniti ništa mimo uputstava. Znam da sam videla ženu na onoj zidnoj slici, reče ona sebi. Tri velika svica već su doletela i zalebdela iznad pozornice. Ali ako jesam, šta ona znači?

Predstava je trajala nešto više od jednog sata, bez ikakvih prekida. Na osvetljenoj pozornici stalno je bio po jedan oktopauk glumac, ili više njih. Nije bilo nikakvih kulisa niti kostima. U početku komada, sedam glavnih "likova" je stupilo na pozornicu i ukratko se predstavilo - dvoje matrikulanata, po dvoje "staratelja" tj. usvojitelja za svakog od njih, i jedan mužjak alternativac, čije su se boje, žive i sjajne, širile sve do kraja njegovih pipaka, kad je govorio.
Tokom prvih nekoliko minuta drame saznalo se da su dvoje matrikulanata već godinama najbolji prijatelji, i da su sada, nasuprot mudrim savetima četvoro starijih koji su im dodeljeni kao staratelji, odlučili da zajedno odaberu seksualno sazrevanje. "Moja je želja", rekla je mlada ženka u svom prvom monologu, "da proizvedem mladunče koje će biti plod mog sjedinjenja s mojim dragim družbenikom." Tako je, bar, Ričard preveo njene reči. Bio je sav oduševljen funkcionisanjem svog poboljšanog aparata za prevođenje; imajući na umu da su oktoi gluvi, govorio je glasno tokom čitave predstave, kad god mu se htelo.
Četvoro oktoa "roditelja" okupilo se na sredini pozornice. Počeli su zabrinuti razgovor o tome šta će desiti kad 'jake nove emocije', kao posledica seksualne transformacije, obuzmu njihove usvojenike. Sve četvoro su nastojali da budu fer: priznali su da sami nisu nikad doživeli te emocije, i da, prema tome, ne mogu davati savete zasnovane na ličnom iskustvu.
U sredini predstave, dvoje mladih su ostali izolovani, na suprotnim stranama pozornice; publika je mogla da zaključi, po promenama osvetljenja koje su svici izvodili, ali i po izjavama likova u drami, da to dvoje više ne jedu barikan, i da je svako od njih usamljen, da je u nekakvom 'prostoru prelaska'.
Kasnije su preobraženi mužjak i preobražena ženka došli u centar pozornice i susreli se. Obrasci boje u njihovom razgovoru bili su već izmenjeni. Efekat je bio, kako god da su ga glumci postizali, moćan; ne samo što je svaka pojedinačna boja bila življa i jača, nego se i na uspravnim, skoro savršenim trakama pojavilo mnoštvo zanimljivih novih šara. Oko mladog para sad se našlo šest drugih oktoa, koji su, sudeći po njihovom načinu govora, svi bili alternativci; došle su i dve životinje-kobasice, koje su jurcale za svim i svačim. Jasno je bilo da su mladi prešli u Alternativnu oblast.
Iz tame izvan pozornice uđe onaj alternativac koji se predstavio još na početku. Izvede briljantnu predstavu - njegovi kolorni obrasci širili su se i horizontalno, i vertikalno, i vraćali na razne načine, stvarali složene talase, geometrijske figure, čak i eksplozije slične vatrometu, koje su počinjale na različitim, nasumičnim mestima na njegovoj glavi - i uspe da opčini mladu ženku i preotme je od njenog najboljeg druga iz mladosti. Ne mnogo nileta kasnije, taj stariji alternativac, sa svojim zapanjujućim bojama, evidentno otac bebe oktoa koja se pojavila u prednjoj kesi na trbuhu ženke, ostavi nju "uplakanu" (Ričard je tako preveo njeno ponašanje: sedela je na sredini pozornice i oglašavala se nasumičnim, nestrukturisanim talasićima boja) i samu.
U tom trenutku matrikulant mužjak dojuri na svetlost, vide svoju dragu očajnu, sa mladunčetom, i baci se nazad u mrak. Nekoliko sekundi kasnije vrati se vukući zavodnika koji je upropastio njegovu devojku; poče užasna, ali i fascinirajuća tuča njih dvojice na pozornici. Preko njihovih glava prelivalo se mnoštvo pogrdnih poruka u boji. Udarali su i gušili jedan drugog, mlatili se čitav jedan feng. Mlađi je na kraju pobedio; stariji ostade da nepomično leži na pozornici. Završne izjave glavnog junaka i glavne junakinje bile su pune žaljenja, tako da je naravoučenije bilo veoma jasno. Predstava se završila. Ričard pogleda Nikol i Eli, smeškajući se ironično, i reče im: "To vam je jedna od onih tužnih drama, kao Otelo. Ono gde na kraju svi umiru."
Prvo su iz sale izišli gledaoci matrikulanti, pod nadzorom redara, koji su svi imali platnene torbe na sebi. Zatim iziđoše Arči, Plava, i troje ljudi. Pošlo se nazad, ka Zelengradu, u urednoj koloni. Ali, nekoliko minuta kasnije kolona stade. Oktoi i ljudi načiniše obruč oko troje oktoa koji su stajali na sredini ulice. Ričard, Nikol i Eli su stali tako da su mogli dobro da vide šta se događa; osećali su na plećima moćne pipke svojih prijatelja. Dva oktoa na sredini ulice imali su na sebi torbe - i držali su motke; između njih je čučala ženka, emitujući širokim razlivenim trakama boje samo jednu poruku: "Molim, pomozite mi."
"Ova oktopaukinja", reče jedan policajac jasnim i odmerenim trakama boje, "još od svog dolaska u Alternativnu oblast, pre četiri matrikulaciona ciklusa, ne zarađuje kredite. U prošlom ciklusu upozorena je da je postala neprihvatljiv teret za materijalne mogućnosti našega društva. Nedavno, dva dana pre Dana izobilja, rečeno joj je da se prijavi za terminaciju. Ona se od tada skrivala kod svojih prijatelja u Alternativnoj oblasti..."
Oktoskinja koja je čučala najednom jurnu u gomilu, ne mnogo daleko od ljudi. Njen nalet je bio takav da se masa oktoa zatalasala unazad; Eli, koja je bila najbliže, pade. Za manje od jednog nileta policajci su, uz pomoć Arčija i nekolicine matrikulanata, zaustavili ovaj pokušaj bekstva. Begunica se opet našla pod njihovom kontrolom.
"Ne doći na zakazano okončanje života, to je jedan od najgorih zločina koje okto može počiniti", reče onaj isti policajac. "Kažnjava se egzekucijom na licu mesta, čim se prestupnik uhvati." Drugi policajac izvuče iz torbe nekoliko crvolikih stvorova, koji su se migoljili, i pokuša da joj te crve ugura u usta. Ona se, međutim, žestoko opirala. Onda je obojica policajaca tresnuše močugama po dvaput. Ona pade između njih. Eli, koja je u međuvremenu stala na noge, nije mogla da zadrži krik užasa kad vide da crvi ulaze u usta osuđenice i da ona počinje da povraća. Smrt nastupi dođe.
Ljudi više ni reč ne progovoriše. Išli su, držeći se za ruke, sa Arčijem i Plavom, preko trga, do parkinga gde ih je čekalo njihovo vozilo. Nikol je bila toliko šokirana onim što je videla da se nije ni setila da pogledom potraži mural na kome je pri dolasku videla ljudsko lice.

Usred noći Nikol, koja nije mogla da zaspi, začu kretanje u susednoj sobi. Diže se tiho sa postelje i navuče kućnu haljinu. Eli je sedela na svom krevetu, u mraku. Nikol sede pored svoje kćeri i uze je za ruku.
"Mama, nisam mogla da zaspim. Razmišljam o svemu, i ne nalazim smisao... Osećam se kao da sam izdana."
"Znam. I ja se osećam tako."
"Mislila sam da poznajem oktopauke", reče Eli. "Imala sam poverenje u njih... Smatrala sam da su u mnogo čemu superiorni u odnosu na nas, ali posle ovoga večeras..."
"Niko od nas se ne oseća prijatno pred prizorima ubijanja", reče Nikol. "Čak je i Ričard u prvi mah bio užasnut. Ali kad smo legli da spavamo, rekao mi je da smatra da su tu uličnu scenu pažljivo pripremili zato da bi matrikulanti to videli... Takođe je rekao da ne treba da prenaglimo sa zaključcima, niti da previše emocionalno reagujemo na jedan usamljeni incident..."
"Nikad ranije nisam gledala kako ubijaju neko inteligentno biće baš preda mnom. A njen zločin se sastojao u čemu? U tome što nije došla na svoje zakazano smaknuće?"
"Ne možemo suditi o njima kao što bismo o ljudskim bićima. Oktoi su sasvim drugačija živa vrsta. Njihovo društvo je organizovano drukčije, i mislim komplikovanije od našeg. Tek ih počinjemo shvatati... Zar si već zaboravila da su izlečili Epi od RV-41? I stavili nam na raspolaganje kompletnu tehnologiju kad smo se brinuli kako će Marijusovo rođenje proteći?"
"Nisam zaboravila", reče Eli. Onda ostade ćuteći nekoliko sekundi. "Znaš, majko, osećam se sada jednako kao u Novom Edenu, kad sam se stalno pitala kako je moguće da ljudi, koji su sposobni da učine toliko dobrog, trpe tiranina kao što je Nakamura. Sad se čini da i oktoi mogu biti jednako rđavi, ali na svoj način. Toliko je nesklada, svuda..."
Nikol obgrli svoju kćer, da je uteši. Nema lakih odgovora, Eli, draga, pomisli ona. Kroz glavu joj, kao kakav film, proleteše najvažniji trenuci protekle večeri: neverovatne stvari, čak i ljudsko lice - ako je dobro videla! - na oktoskom muralu. 'Ajde, baba, sad to razjasni, reče ona sebi. Da li je to lice stvarno bilo tamo, ili ju je stvorio tvoj umorni, maštoviti mozak, samo zato da te zbuni?

8.
Maks je dovršio brijanje. Sprao je s lica ostatke pene za brijanje. Nekoliko sekundi kasnije izvukao je čep, i voda je nestala iz kamenog umivaonika. Malim peškirom pažljivo obrisa lice. Najzad se okrete Eponini koja je sedela na krevetu, iza njega, i dojila Marijusa.
"E, pa, Frenči", reče on smejući se, "moram priznati da sam prokleto nervozan. Nikad ranije se nisam susreo ni s jednim glavnim optimizatorom." Priđe joj. "Jednom, kad sam bio na konvenciji farmera u Litl Roku, sedeo sam za vreme banketa pored guvernera Arkanzasa. Bio sam i tad malo nervozan."
Eponina se osmehnu. "Teško mi je da zamislim da bi ti mogao biti nervozan."
Stajao je nekoliko sekundi ćutke, gledao svoju ženu i svog malog sina. Bebac je sisao i povremeno se oglašavao gukanjem. "Voliš da ga dojiš, a?"
Eponina klimnu glavom. "To je zadovoljstvo drugačije od svih koje sam ranije iskusila. Osećanje... ne znam tačnu reč, možda bi 'zajedništvo' bila prava... ali, neopisivo je."
On odmahnu glavom. "Neverovatne živote živimo, zar ne? Menjam ja njemu pelene noćas i mislim kako smo slični milionima drugih ljudskih parova koji obigravaju oko svoga prvenca. A ispred naših vrata - grad vanzemaljaca koji..." Nije dovršio misao.
"Eli se od prošle nedelje promenila. Izgubila je onu svoju iskru. Osim toga, sve češće priča o Robertu..."
"Prestravila se od one egzekucije", bio je Maksov komentar. "Pitam se da li su žene po prirodi osetljivije na nasilje. Pamtim, kad su se Klajd i Vinona uzeli, pa kad ju je on doveo na farmu, i kad je prvi put gledala klanje svinja, kako je pobelela u licu. Ništa nije rekla, ali nikad više nije došla da to gleda."
"Eli odbija da priča o toj noći", reče Eponina, prebacujući Marijusa na drugu dojku. "A to uopšte ne liči na nju."
"Ričard je juče, kad je zahtevao komponente za sklapanje elektronskih prevodilaca za sve nas, pitao Arčija o tom incidentu... i, kaže da je prokleti okto izvrdavao zaista lukavo: nije dao gotovo nijedan direktan odgovor. Čak nije hteo ni da potvrdi ono što je Plava već rekla Nikol o osnovama njihove terminacione politike."
"Koja je prilično zastrašujuća, zar ne?" reče ona kriveći lice. "A Nikol kaže da je od Plave zahtevala da joj to ponovi nekoliko puta, i da je prevodila stvar na engleski glasno, na nekoliko raznih načina, i svaki put joj je Plava potvrdila da je prevod dobar."
"Sistem je tako prost da ga i seljak razume", reče Maks s usiljenim osmehom. "Svaki odrasli okto čiji doprinos koloniji tokom određenog perioda vremena nije bar jednak troškovima održavanja tog pojedinca u životu, biva stavljen na listu za terminaciju. Ako za određeno vreme ne iziđe iz minusa, ubiju ga."
Posle kraćeg ćutanja Eponina reče: "Plava kaže da optimizatori rukovode tom politikom. Oni odlučuju šta koliko vredi..."
"Znam", reče Maks i pogladi bebu po leđima. "Mislim da su zbog toga Ričard i Nikol tako brižni u vezi s ovim danas. Niko nam ništa izričito nije rekao, ali - mi trošimo mnogo, i to traje već dugo, a prokleto je teško proceniti šta smo doprinosili..."
"Makse, jesi li spreman?" reče Nikol proturivši glavu kroz vrata. "Svi ostali su već napolju, kod fontane."
Maks se saže da poljubi Eponinu. "Da li ćete ti i Patrik moći da pazite na Bendžija i decu?" reče on.
"Nego šta", odgovori Eponina. "S Bendžijem nema problema, a Patrik provodi s decom toliko vremena da je već postao specijalista za njihovu negu."
"Volim te, Frenči", reče Maks, i mahnu joj za zbogom.

Pet stolica ih je čekalo ispred 'operativnog prostora' glavnog optimizatora. Nikol je objasnila Arčiju i Plavoj, dvaput, šta je 'kancelarija', ali su njihovi oktoski prijatelji ostali pri tvrdnji da je bolji engleski prevod, za mesto gde glavni radi, 'operativni prostor'.
"Glavni optimizator ponekad pomalo kasni", reče Arči kao da se izvinjava. "Neočekivani događaji u koloniji mogu je prisiliti da odstupi od planiranog rasporeda poslova."
"Onda mora biti da je stvarno neki džumbus negde", reče Ričard Maksu. "Tačnost je jedna od glavnih osobina oktoske rase."
Petoro ljudi je strpljivo čekalo da zakazani sastanak počne. Svako je bio zadubljen u svoje misli. Naino srce je kucalo ubrzano. Bila je uzbuđena, ali i ispunjena strepnjom. Pamtila je da je kao devojka imala slično osećanje kad je čekala na audijenciju kod ćerke tajlandskog kralja, princeze Suri, pošto je osvojila prvu nagradu na nacionalnom akademskom takmičenju.
Nekoliko minuta potom jedan oktopauk im reče da uđu u sledeću prostoriju. Tamo im kazaše da će za nekoliko trenutaka ući glavni optimizator s izvesnim brojem svojih savetnika. Ova sala imala je prozore. Ljudi su mogli da vide šta se dešava na okolnim prostorima. Unutrašnjost sale Ričarda je podsećala na kontrolnu prostoriju atomske elektrane, ili centra za svemirske letove. Svuda su bili oktoski kompjuteri i ekrani, uz koje su stajali oktoi tehničari. Ričard postavi pitanje o nečemu što se događalo u jednom udaljenom delu sale; ali, pre nego što je Arči mogao da odgovori, tri oktoa uđoše u dvoranu.
Sve petoro ljudi refleksno ustadoše sa svojih sedišta. Arči im predstavi ženku koja je bila glavni optimizator, zatim zamenika nadležnog za Zelengrad, i šefa bezbednosti. Sva tri oktoa pružiše po jedan pipak i rukovaše se sa svim ljudima. Arči pokretom pokaza ljudima da sednu i glavna optimizatorka odmah poče da govori.
"Svesni smo", reče ona, "da ste vi zatražili, preko našeg predstavnika, da vam bude dozvoljeno da se vratite u Novi Eden, da se pridružite drugim članovima vaše vrste u Rami. Nismo sasvim iznenađeni ovim zahtevom, zato što naši istorijski podaci pokazuju da većina inteligentnih živih vrsta s jakim emocijama, posle nekog perioda vremena provedenog u vanzemaljskom društvu, razvija osećaj odvojenosti, i javi se čežnja da se vrate u poznatiji svet. Želeli bismo vam ovoga jutra pružimo neke dodatne informacije, koje bi mogle imati utija na vaš zahtev da vam dozvolimo povratak u Novi Eden."
Arči zatraži od svih ljudi da pođu za glavnom optimizatorkom. Čitava grupa pođe kroz salu, pa kroz još jednu sličnu, a onda uđe u jednu pravougaonu prostoriju sa dvanaest velikih ekrana raspoređenih duž zidova, na visini oktoskih očiju.
"Pomno smo pratili razvoj događaja u vašem habitatu", reče Glavna kad su se svi okupili. "To radimo još od dana vašeg bekstva. Jutros želimo da vam pokažemo neke od stvari koje smo u poslednje vreme uočili."
Trenutak kasnije uključili su se svi zidni ekrani. Na svakom je bio po jedan filmski segment iz dnevnog života ljudi koji su ostali u Novom Raju. Kvalitet slike bio je daleko od savršenog, a trajanje svakog filma bilo je samo nekoliko nileta; ipak, ono što se videlo moglo se sasvim dobro shvatiti.
Ljudi ostadoše bez reči; stajali su nekoliko sekundi kao očarani, kao zalepljeni za slike na ekranu. Na jednom filmu je Nakamura, obučen kao japanski šogun, držao govor masi naroda na trgu u Centralnom Gradu. Držao je veliki crtež oktopauka. Iako se nije čuo nikakav ton, po njegovim kretnjama i po slikama gomile, bilo je jasno da ih on poziva na pohod protiv oktoa.
"Proklet da sam", reče Maks prelazeći pogledom s jednog ekrana na drugi.
"Gledajte onamo", reče Nikol. "Ono je El Merkado u San Migelu."
U najsiromašnijem od četiri novorajska sela, dvanaest belih i žutih siledžija, s karatističkim trakama vezanim oko glave, tuklo je četvoricu mladih crnaca i meleza. To su iz neposredne blizine gledala dva novorajska policajca. Okolo je stajala i jadna gomilica od nekih dvadesetak seljaka. Posle batinanja, bioti Tiasoi i Linkolni podigoše slomljena, krvava tela i utovariše ih u veliki teretni tricikl.
Na drugom ekranu videlo se dobro obučeno društvo, sačinjeno većinom od belaca i Azijata, koje se okupljalo za nekakvu zabavu, ili festival, u Nakamurinom Vegasu. Blistave svetlosti pozivale su ih u kasino, iznad koga je ogroman natpis obaveštavao da je 'Dan kad se cenimo', a manji natpis da će svaki učesnik dobiti, u čast ovog praznika, po dvanaest besplatnih lozova. Levo i desno od tih natpisa bila je po jedna slika Nakamure, njegovo poprsje, lica osmehnutog, u beloj košulji, s kravatom.
Ekran iza Glavne je prikazivao unutrašnjost zatvora u Centralnom Gradu. Jednu novu osuđenicu, ženu raznobojne kose, upravo su uvodili u ćeliju gde su već bile druge dve osuđenice. Činilo se da se nova žali zbog nedovoljnog prostora u ćeliji; policajac ju je samo gurao napred, smejući se. Kad se vratio za svoj radni sto, videlo se da su na zidu iza njega dve poternice, sa rečima TRAŽI SE napisanim velikim uglastim slovima, i sa likovima Ričarda i Nikol.
Oktoi su strpljivo čekali dok su ljudi gledali jedan po jedan film. "Ama, ljudi moji, kako, kako?" ponavljao je Ričard, odmahujući glavom. Onda se svi ekrani, bez upozorenja, ugasiše.
"Spremili smo ukupno četrdeset osam odlomaka, i danas ćemo vam ih sve pokazati", reče glavna optimizatorka. "Svi su snimljeni tokom poslednjih osam dana, u Novom Raju. Optimizator koga zovete Arči imaće katalog tih odlomaka, koji su klasifikovani po lokaciji, vremenu, i opisu događaja. Možete ovde provesti vremena koliko god hoćete, gledati odlomke, razgovarati između sebe, i postavljati pitanja ovima koji su vas dopratili. Ja, na žalost, imam druge poslove. Ako, na kraju gledanja, želite da opet porazgovarate sa mnom, staviću vam se na raspolaganje."
Tad glavna optimizatorka i njeno dvoje asistenata odoše. Nikol, bleda i činilo se slaba, sede na jednu od stolica. Eli priđe i stade pored nje.
"Je l' ti dobro, majko?" reče Eli.
"Valjda jeste", odgovori Nikol. "Kad su filmovi krenuli, osetila sam oštar bol u prsima - verovatno zbog iznenađenja i uzbuđenja. Sad je popustio."
"Hoćeš li kući, da se odmoriš?" reče Ričard.
"Zezaš se?" reče Nikol uz svoj karakteristični osmeh. "Ne bih propustila ovaj šou čak ni kad bi postojala verovatnoća da crknem negde oko sredine."

Provedoše blizu tri sata gledajući te neme filmove. Jasno im je bilo da u Novom Raju nema više gotovo nikakve lične slobode, i da se većina kolonista bori za goli opstanak. Nakamura je učvrstio svoju vlast i smrvio svaku opoziciju. Ali naseobina nad kojom je vladao bila je sačinjena većinom od sumornih i nesrećnih ljudi.
U početku su svi oni gledali svaki odlomak zajedno. Kasnije Ričard napomenu da je to neefikasan način raspodele posla: bolje je gledati ih na svim ekranima istovremeno. "Ovo si rekao kao pravi opič-timizator", reče Maks, ali ipak prihvati Ričardov sistem.
U jednom odlomku pojavila se, nakratko, i Keti. Bio je to noćni prizor, u Vegasu. Ulične prostitutke su radile svoj posao ispred jednog kluba. Keti je prišla jednoj od tih žena, popričala s njom o nečemu, i izgubila se. Ričard i Nikol počeše da komentarišu kako je mršava, čak izgladnela. Tražili su od Arčija da ponovi taj odlomak nekoliko puta.
Drugi odlomak bio je iz bolnice u Centralnom Gradu. Nisu bile potrebne reči da bi gledaoci razumeli da nedostaju lekovi i bitni medicinski materijali, da nema dovoljno osoblja, i da se oprema kvari a popravka izostaje. Jedna naročito dirljiva scena pokazivala je kako umire jedna mlada porodilja mediteranskog porekla, možda Grkinja, posle bolnog carskog reza. Soba je bila osvetljena svećama a dijagnostički ekrani pored te pacijentkinje, koji su mogli pokazati šta nije u redu i spasti joj život, ležali su neshvatljivo prazni - bez struje.
U tom bolničkom odlomku Robert Tarner je bio posvuda. Kad ga je Eli prvi put ugledala, kako hoda kroz bolničke sobe, suze su joj grunule na oči. Jecala je sve do kraja odlomka, onda zatražila ponavljanje. Tek pri trećem gledanju oglasila se komentarom. "Izmučen je, vidi se da radi previše", reče ona. "Nikad nije naučio da se brine o sebi."
Kad su svi već bili emocionalno iscrpljeni, i kad više niko nije tražio da se ma šta ponovi, Arči upita ljude da li žele novi razgovor sa Glavnom. "Ne sad", reče Nikol, iskazujući stav svih njih. "Nismo imali vremena da svarimo ovo što smo videli."
Nai zapita da li bi mogli da neke odlomke ponesu kući. "Volela bih da ih pogledam ponovo, malo smirenije. Osim toga, bilo bi odlično ako bi i Patrik i Eponina mogli da ih vide." Arči odgovori da mu je žao, ali da se odlomci mogu gledati samo u jednom od oktoskih komunikacionih centara.
Dok su se vozili nazad, u svoj deo Zelengrada, Ričard je razgovarao s Arčijem. Pokazivao je oktopauku koliko dobro radi automatski prevodilac. Finalne testove završio je prethodnog dana. Sad je aparat mogao da prevodi i standardan oktoski govor i dijalekt prilagođen ljudskom vidnom spektru. Arči potvrdi da je impresioniran.
"Uzgred budi rečeno", nastavi Ričard, pojačanim glasom da bi ga svi njegovi mogli čuti, "pretpostavljam da nema mnogo šanse da nam kažeš kako su snimane sve te stvari usred Novog Edena, a?"
Arči nije oklevao s odgovorom. "Leteći kvandroidi", reče on. "Snimaju i obrađuju sliku. Usavršeniji genus. Znatno sitniji."
Nikol ovo prevede za Maksa i Nai. "E jebo me da me jebo", progunđa Maks. Ustade i ode u drugi kraj putničke kabine vozila, odmahujući glavom žestoko.

"Nikad nisam videla Maksa tako napetog, niti toliko svečano raspoloženog", reče Ričard Nikol.
"Ni ja", odgovori ona. Šetali su radi vežbe; ručak s porodicom i prijateljima završio se pre jedan sat. Jedan usamljeni svitac bio je iznad njih dvoje dok su šetali, već po ko zna koji put, od kraja njihove slepe uličice do trga i nazad.
"Šta misliš, da li će odustati od povratka?" reče on dok su opet obilazili oko vodoskoka.
"Pa, ne znam. Mislim da je još, u nekom smislu, šokiran... Neprihvatljiva mu je činjenica da oktoi gledaju sve što mi radimo. Zato insistira da se on i njegova porodica vrate u Novi Raj čak i ako svi ostali ostanu ovde."
"Jesi li imala prilike da popričaš s Epi nasamo?"
"Prekjuče je donela Marijusa čim se probudio, posle popodnevnog spavanja. Dok sam mu stavljala melem na ojede od pelena, pitala me je da li sam rekla Arčiju da oni žele da odu... Delovala je uplašeno."
Energično su marširali preko trga. Ričard, ne zaustavljajući se, izvuče maramicu i otapka znoj sa čela. "Sve se izmenilo", reče, koliko sebi toliko i Nikol.
"Sigurna sam da je sve to deo oktoskog plana", odgovori Nikol. "Nisu oni nama pokazali filmiće samo da bi dokazali da u Novom Edenu nije sve kako valja i treba. Znali su kako ćemo reagovati kad se utisci slegnu i kad ocenimo pravi značaj onoga što smo videli."
Ka svom privremenom domu zaputiše se ćutke. Zaokret - i opet ka fontani. Ričard reče: "Znači, oni motre na sve što radimo, pa i na ovaj naš razgovor?"
"Nego šta. To je glavna poruka koju su nam preneli dozvoljavajući nam da vidimo odlomke... Ne možemo imati nijednu tajnu. Bekstvo ne dolazi u obzir. Sasvim smo u njihovoj vlasti. Ja ipak i sad verujem, mada sam u tome možda sasvim usamljena, da oni ne nameravaju da nam učine nikakvo zlo. Možda će nam čak i dozvoliti povratak u Novi Eden... jednoga dana."
"Nikad", reče on. "To bi značilo da su uludo potrošili znatne resurse, bez ikakvog dobitka: vrlo neoptimalno. Ne, siguran sam da oni samo gledaju kako bi nas najbolje uklopili u svoj sistem."
Poslednji krug prešli su najbržim korakom. Najzad su stali kod fontane i popili po malo vode. "Kako se osećaš?" upita Ričard.
"Ma, fino. Ništa me ne boli, nije mi kratak dah. Kad me je Plava pregledala juče, nije našla nikakvu novu patološku promenu. Samo mi je srce matoro i slabo... Mogu očekivati da ću s vremena na vreme imati problema s njim."
"Pitam se koju ćemo nišu zauzeti u oktoskom svetu", reče Ričard nekoliko sekundi kasnije, dok su se umivali.
Nikol mu dobaci pogled. "Beše li ti onaj koji mi se smejao pre nekoliko meseci kad sam iznosila izvesna nagađanja o oktoskim motivima? Kako možeš sad biti siguran da shvataš šta oni žele da postignu?"
"Pa nisam siguran", reče on. Osmehnuo se široko. "Ali prirodna je pretpostavka da će jedna superiorna rasa postupati bar logično."

Ričard je probudi usred noći.
"Izvini što te uznemiravam, draga, ali imam problem."
"Koji?" reče ona sedajući u krevetu.
"Malo je nezgodno reći", reče on. "Zato ti nisam ranije pomenuo. Počelo je odmah posle Dana izobilja. Mislio sam da će nekako proći, ali, ove nedelje bol je postao nepodnošljiv."
"Hajde više, Ričarde", reče ona, nezadovoljna što joj je san prekinut. "Pređi na stvar. Kakav bol?"
"Kad god mokrim, peče..."
Nikol pokuša da priguši zevanje. Razmišljala je. "Mokriš češće nego obično?"
"Da... Kako si znala?"
"Ahila je trebalo da drže za prostatu kad su ga umakali u reku Stiks", reče ona. "To je svakako najslabija tačka u muškoj anatomiji. Prevrni se na stomak, da te pregledam."
"Sad?"
"Ako možeš da me probudiš iz dubokog sna zbog bolova", nasmeja se ona, "onda možeš i da stegneš zube malo, da ja proverim instant-dijagnozu koju sam postavila."

Doktorka Plava i Nikol su sedele u kući te oktopaukinje. Na zidovima su bile projektovane četiri kvadroidske slike. "Ona slika tamo levo", reče Plava, "pokazuje izraštaj kako je izgledao tog prvog jutra, pre deset dana, kada si zamolila da potvrdim tvoju dijagnozu. Druga slika je s većom magnifikacijom: pokazuje par ćelija uzetih iz tumora. Ćelijske abnormalnosti - ono što vi zovete rak - označene su plavom bojom."
Nikol se nasmeši bledo. "Trudim se da preusmerim svoje misli", reče ona. "Nikad ne upotrebiš boje za 'bolest' kad opisuješ Ričardov problem, nego samo one koje ja prevodim kao 'abnormalnost'."
"Mi smatramo", odgovori Plava, "da je bolest pogrešno funkcionisanje, izazvano spoljašnjim agensom kakav je bakterija ili neprijateljski virus. Nepravilnost u ćelijskoj hemiji koja dovede do proizvodnje nepoželjnih ćelija, sasvim je drugi problem. U našoj medicini se ta dva slučaja leče sasvim različito. Taj tumor tvog muža genetski je više u vezi sa starenjem nego sa zaraznim bolestima kao što su zapaljenje pluća ili gastroenteritis."
Doktorka Plava pruži jedan pipak ka trećoj slici. "Ova slika pokazuje tumor pre tri dana, pošto su namenske hemikalije, prenete uz pomoć naših mikrobioloških agenasa, u celosti natopile mesto abnormalnosti. Izraštaj je već počeo da se smežurava, zato što je proizvodnja malignih ćelija prestala. Na poslednjoj slici, koja je napravljena jutros, Ričardova prostata opet izgleda normalno. U međuvremenu su sve kancerozne ćelije umrle a nijedna nova nije stvorena."
"I sad će mu biti dobro?"
"Verovatno", reče Plava. "U to ne možemo biti apsolutno sigurni zato što još nemamo onoliko podataka koliko bismo želeli o životnom ciklusu vaših ćelija. One ispoljavaju nekoliko jedinstvenih osobina - kao što je uvek slučaj kod bića koja su imala evoluciju različitu od evolucije svih ranije studiranih vrsta. Neke od tih osobina su takve da ukazuju da bi se abnormalnost mogla ponoviti. Međutim, na osnovu našeg iskustva sa mnogim drugim živim vrstama, uverena sam da je nastanak novog tumora prostate malo verovatan."
Nikol se zahvali oktoskoj koleginici. "Ovo je bilo neverovatno. Zaista bi bilo divno kad bi se vaše medicinsko znanje nekako moglo preneti na Zemlju."
Slike nestadoše sa zidova. "Tad bi nastali mnogi novi, prvenstveno socijalni problemi", reče doktorka Plava, "bar ako sam dobro shvatila naše razgovore o vašoj matičnoj planeti. Ako jedinke ne bi umirale od ovakvih abnormalnosti, prosečni životni vek bi se znatno produžio. Naša rasa je imala jednu sličnu krizu, posle Zlatnog veka naše biologije, kad se oktoski prosečni životni vek udvostručio u roku od samo nekoliko generacija. Povratili smo ravnotežu tek kad je optimizacija kao društveno uređenje bila čvrsto uspostavljena. Imamo obilje dokaza da bez zdrave politike odstreljivanja starih i planskog rađanja novih, kolonija maltene besmrtnih bića mora da relativno brzo potone u haos."
Nikolina radoznalost postade još veća. "Poštujem, bar intelektualno, to što govoriš", reče ona. "Ako svaki pojedinac živi večno, ili tako nekako, a resursi su ograničeni, uskoro će ponestati hrane i životnog prostora. Ali, moram priznati, naročito kao stara osoba, da me i sama pomisao na 'politiku odstrela' plaši."
"U našoj ranoj istoriji naše društvo bilo je organizovano u mnogo čemu nalik na vaše. Gotovo sva moć odlučivanja bila je poverena starijim pojedincima. Zato je, kad se životni vek bitno produžio, bilo lakše doneti odluke o ograničenju rađanja nego o planskoj terminaciji starih. Međutim, posle relativno kratkog vremena društvo je kao celina ostarilo, i počela je stagnacija. Kao što bi Arči, ili ma koji drugi dobar optimizator objasnio, 'koeficijent okoštavanja' u našim naseobinama toliko je porastao da su sve nove ideje odbacivane. Zatim su te gerijatrijske kolonije doživele slom, u suštini samo zato što se nisu mogle prilagođavati stalnom menjanju uslova u univerzumu oko njih."
"Otud optimizacija?"
"Da", obaveštavala je Plava. "Ako svaka jedinka iskreno prihvati uverenje da je dobrobit zajednice najvažnija, i da se sve ostalo mora izvoditi kao funkcija te osnovne stvari, onda se brzo postigne i saglasnost da je planski odstrel bitan faktor optimalnog rešenja. Arči bi ti mogao pokazati, brojčano, kakve katastrofalne posledice može doneti odluka da se ogroman deo zajedničkih resursa troši na one građane čiji je ukupni doprinos zajednici nizak. Zajednica ima najviše koristi ako investira svoje bogatstvo u one članove koji pred sobom imaju još dug period zdravlja, pa prema tome postoji i visoka verovatnoća da će investicija biti vraćena."
Nikol je glasno izgovorila prevod nekih rečenica na engleski, da bi oktopaukinja mogla proveriti je li to tačno shvaćeno. Potom je ćutala nekoliko nileta. "Pretpostavljam", reče Nikol posle toga, "da starenje vas oktoa, iako je odloženo izbegavanjem seksualnog sazrevanja i umanjeno dejstvom vaše zapanjujuće medicine, ipak u nekom trenutku odmakne tako daleko da je održavanje starca ili starice nepodnošljivo skupo, po nekom vašem merilu."
"Tačno tako. Mi možemo da produžavamo život jedne individue praktično do u večnost. Međutim, postoje tri glavna faktora zbog kojih je preterano produžavanje života sasvim neoptimalno za koloniju. Prvo, kao što si rekla, postaje preskupo, jer jedan po jedan organ popušta. Drugo, starac troši sve više svog vremena na samoodržanje, pa prema tome posvećuje sve manje energije dobrobiti zajednice. Treće je intelekt. Kad mentalna hitrina i sposobnost učenja počnu opadati, nagomilana mudrost, važna za koloniju, nadoknađuje, i više nego nadoknađuje, te gubitke u moždanoj snazi. Pa ipak, kao što su optimizatori-sociolozi pre mnogo godina, uz brojne dokaze za i protiv, utvrdili, u životu svakog oktoa dođe trenutak kad težina nagomilanih iskustava postaje tolika da on praktično ništa novo više ne može da nauči. Čak i ako je zdrav, ta faza, koju naši optimizatori nazivaju 'nastupom ograničene fleksibilnosti', znači da njegov doprinos koloniji naglo opada."
"Dakle, optimizatori odluče kad je trenutak da neko bude likvidiran?"
"Da. Ali ne znam tačno na koji način oni to rade. Prvo nastupi period kad si na 'uslovnom'. Upišu te u spisak za terminaciju ali još imaš šanse da popraviš svoj bilans. Ako dobro razumem Arčija, bilans se vodi za svakog ponaosob, i tačno se zna kad njegov doprinos komuni postane manje vredan od sredstava koja komuna na njega troši. Ako se ne izvuče u plus, zakažu mu terminaciju."
"I kako onda reaguju oni kojima je to zakazano?" reče Nikol. Stresla se; i protiv svoje volje, setila se kako je izgledalo kad je čekala da se nad njom izvrši smrtna kazna.
"Različito. Neki, naročito oni bolesni, pomire se sa činjenicom da nikad više neće biti u plusu, i sami planiraju sve poslove vezane za svoju smrt. Drugi traže savete od optimizatora, i pokušavaju da dobiju nove radne zadatke, na kojima bi lakše mogli ispuniti svoju kvotu društvene korisnosti. To je Herkul uradio neposredno pre vašeg dolaska."
Nikol zaneme. Led joj pođe niz kičmu. "Da li ćeš mi reći šta se dogodilo s Herkulom?" reče ona kad je, posle nekoliko trenutaka, sakupila hrabrost.
"Oštro je ukoren što nije obezbedio dovoljnu zaštitu za Niki, na Dan izobilja. Premešten je na drugu dužnost, ali ga je terminacioni optimizator obavestio da je s tom greškom otišao toliko duboko u minus da praktično više nikakvih izgleda nema da to ikad nadoknadi. On je tada zatražio da bude odmah likvidiran."
Nikol šumno uvuče vazduh. U svome umu ugleda tog njihovog prijatelja kako stoji u slepoj uličici i žonglira sa mnogo lopti, na opšte oduševljenje dece. A sad je mrtav, pomisli ona. Zato što je podbacio na poslu. To je okrutno. Bezdušno.
Nikol ustade i još jednom se zahvali Plavoj. Pokuša da kaže sebi da treba da bude oduševljena zato što je Ričardov rak prostate izlečen, a ne da tuguje zbog pogibije jednog relativno beznačajnog oktoa. Ali Herkulov lik ju je jednako proganjao. Pa, to je sasvim druga živa vrsta, reče ona sebi. Ne možeš o njima suditi koristeći ljudska merila.
Kad je već krenula ka izlazu iz kuće doktorke Plave, obuze je neodoljiva želja da sazna šta se dešava s Keti. Pre nekoliko noći imala je izuzetno živopisan san o Keti; kad se probudila, pitala se da li oktoski snimci možda mogu da otkriju još ponešto o Ketinom životu u Novom Raju.
"Doktorka Plava", reče Nikol d'Žarden stojeći na vratima. "Zamolila bih te za jednu uslugu. Ne znam da li da se obratim tebi, ili Arčiju... Čak ne znam ni da li je izvodljivo to što ću zatražiti."
Okto upita o čemu je reč.
"Kao što znaš, imam i drugu kćer. Ona je ostala u Novom Edenu. Videla sam je, ali vrlo kratko, na jednom od filmskih odlomaka koje nam je glavna optimizatorka pokazala prošlog meseca. Jako bih volela da znam šta se dešava u njenom životu."

9.
Tokom razgovora sledećeg dana Arči saopšti Nikol da njena želja da vidi još filmova o Keti ne može biti ispunjena. Nikol, međutim, ostade uporna. Koristila je svaku priliku kad je ostajala nasamo s Arčijem ili Plavom da ponovi taj zahtev. Pošto niko od oktoa nijednom nije kazao da drugi filmski odlomci o Keti ne postoje, Nikol je bila sigurna da postoje. Videti ih - to je postalo njena opsesija.
"Plava i ja smo pričale danas o Džejmiju", reče ona, pozno jedne noći, kad je već bila s Ričardom u postelji. "Odlučio je da pođe na obuku za optimizatora."
"To je dobro", reče Ričard dremljivo.
"Rekla sam joj da ona, kao roditelj, zaista ima puno sreće, jer je u mogućnosti da učestvuje u svemu što se dešava njenom detetu. Onda sam ponovo kazala da smo mi strašno zabrinuti zbog toga što tako malo znamo o Ketinoj sudbini... Ričarde", nastavi ona podižući glas, "Plava danas nije rekla da meni neće biti dozvoljeno da vidim filmove o Keti. Šta misliš, da li je to signal da se nešto u njihovom stavu menja? Uspevam li da slabim njihov otpor?"
Ričard u prvi mah nije odgovorio. Ona nastavi da zahteva odgovor, uporno. Ričard se tad podiže i sede. "Zar ne možemo bar jedne noći da zaspimo bez nove diskusije o Keti i prokletim oktoskim filmićima? Isuse, pa, Nikol, ti ni o čemu drugom ne pričaš već više od dve nedelje. Gubiš meru."
"Ne", reče ona odbranaškim tonom. "Ne gubim. Samo se brinem za našu ćerku. Sigurna sam da oktoi imaju mnoge odlomke o njoj, koje bi mogli sastaviti i prikazati nam. Zar tebe ne zanima..."
"Naaaaravno da me zanima", reče on, s teškim uzdahom. "Ali, isti ovaj razgovor vodili smo već nekoliko puta. Šta ćemo dobiti ovom reprizom, u ovo doba noći?"
"Pa rekla sam ti. Osetila sam u njihovom današnjem stavu nagoveštaj neke promene. Plava mi nije..."
"Čuuuuo sam", prekide je Ričard mrzovoljno. "Ne vidim da to išta znači. Plavu ta tema verovatno zamara koliko i mene." On odmahnu glavom. "Vidi, Nikol, ova naša grupica se raspada. Očajnički nam je potrebno da nas povedeš, svojom mudrošću, svojim zdravim razumom. Maks iz dana u dan gunđa da mu oktići ugrožavaju privatnost; Eli je potpuno potištena, osim u retkim trenucima kad joj Niki izmami osmeh; usred svega toga, Patrik i Nai rešili da se venčaju... Međutim, ti si toliko obuzeta tim filmovima o Keti da nisi sposobna da ikome daš bilo kakav savet."
Nikol ga samo oštro pogleda, i leže na leđa, ne odgovorivši na njegove primedbe.
"Molim te da se ne ljutiš, Nikol", reče on, minut kasnije. "Samo tražim da tvoje sopstveno ponašanje sagledaš onoliko objektivno koliko obično sagledavaš ponašanje drugih."
"Nemam ja šta da se ljutim", odgovori Nikol, "i ne ignorišem sve vas ostale. Uostalom, zašto moram uvek ja da budem odgovorna za sreću naše male porodice? Što ne bi mogao povremeno neko drugi da preuzme ulogu zajedničke mame?"
"Zato što niko drugi nije ti", reče Ričard. "Uvek si bila svačiji najbolji prijatelj."
"Lepo, sad sam se umorila. Štaviše, imam i jedan sopstveni problem, ili 'opsesiju' kako ti kažeš... Samo da napomenem, Ričarde, da sam razočarana tvojim pomanjkanjem interesovanja. Oduvek sam bila ubeđena da ti je Keti najdraža..."
"Nije u redu da tako govoriš, Nikol", reče Ričard brzo. "Ništa ne bih voleo više nego da se uverim da je s njom sve u redu. Ali, druge stvari su mi na umu."
Prođe minut u ćutanju. "Reci mi nešto, draga", nastavi on nešto blažim tonom. "Otkud ti je tako iznenada baš Keti postala toliko važna? Šta se promenilo? Ne pamtim da si ranije bila toliko neverovatno zabrinuta za nju?"
"To pitanje i ja sebi postavljam. Ne nalazim tačan odgovor. Znam da je ona u poslednje vreme često u mojim snovima; to je počelo još pre onog dana kad smo je videli na filmskom odlomku. Znam samo da osećam jaku želju da razgovaram s njom... Osim toga, kad mi je Plava rekla o pogubljenju Herkula, moja prva misao je bila da moram videti Keti još jednom pre nego što umrem. Ne znam stvarno zbog čega, i ne znam baš ni šta bih joj rekla, ali nekako mi se čini da je moj odnos s njom nedovršen..."
Još jedno dugo ćutanje u spavaćoj sobi.
"Izvini ako sam bio malo bezosećajan noćas."
Ma nema problema, Ričarde, pomisli ona. Nije ti prvi put. I u najboljim brakovima ponekad nastupi prekid komunikacija.
Nikol pruži ruku da ga pomiluje. "Izvinjenje prihvaćeno", reče ona i poljubi ga u obraz.

Iznenadila se kad vide Arčija već u ranu zoru. Patrik, Nai, Bendži i deca su tek maločas "otišli" tj. prešli u susednu sobu - učionicu. Svi ostali odrasli još su sedeli za doručkom kad Arči uđe.
Maks je reagovao neučtivo. "Izvini, Arči, al' mi ne puštamo posetioce, ili bar ne one koje možemo videti, pre jutarnje kafe, ili već šta je ovo sranje koje pijemo uz doručak svaki dan."
Okto se okrete da ode, ali Nikol ustade. "Ne obraćaj pažnju na Maksa, on je u poslednje vreme loše raspoložen."
Međutim i Maks skoči i dograbi jednu gotovo praznu kutiju u kojoj je bilo ostalo još nešto malo cerealija. Izmahnu kutijom snažno na jednu stranu, pa na drugu, onda je čvrsto zatvori, i predade je Arčiju. "Evo ti kvadro-idi", reče on jakim glasom. "Osim ako nisu bili brži od mene?"
Arči nije odgovorio. Ostalim ljudima sve ovo je bilo neprijatno, postiđujuće. Maks se vrati na svoje mesto za stolom, između Eponine i Marijusa. "Pa, jebeš ti to, Arči", nastavi on gledajući ka oktou, "vi ćete meni uskoro da nakačite dve zelene tačke na bulju. To ja nagađam. A mogli biste odmah i da me terminirate?"
"Makse!" povika Ričard. "Ponašaš se kako ne treba. Misli bar na svoju ženu i sina."
"Ja ni o čemu drugom i ne razmišljam, prijatelju", reče Maks, "evo već mesec dana. I znaš šta? Ovaj mladi seljober iz Arkanzasa ne ume da smisli ništa čime bi promenio..." Najednom tresnu pesnicom po jednoj stolici. Ubio ga bog!" viknu on. "Osećam se tako beskorisnim."
Marijus zaplakati. Eponina uze bebu i hitro ustade od stola, a Eli za njom, da joj pomogne. Nikol povede Arčija u predsoblje, tako da Ričard i Maks ostadoše sami. Ričard se nagnuo preko stola. "Mislim da znam šta osećaš, Makse", reče on blago, "i stvarno saosećam s tobom... Ali, nećemo poboljšati svoju situaciju vređanjem oktića."
"A šta mari?" reče Maks, dižući ka Ričardu pogled potmulog besa. "Mi smo ovde zatvorenici, to je jasno. Dozvolio sam da mi se sin rodi u jednom svetu gde će uvek biti zatvorenik. Onda kakav sam ja to otac?"
Dok se Ričard trudio da uteši Maksa, Nikol je od Arčija dobila saopštenje koje je čekala već nedeljama. "Dobili smo dozvolu", obaveštavao je okto, "da ti danas odeš u filmoteku. Načinili smo zbirku odlomaka u kojima se pojavljuje tvoja ćerka Keti. Uzimali smo ih iz naših arhiva."
Nikol je zatražila od Arčija da ponovi sve boje, da bi bila sigurna da ga je dobro razumela.

Arči i Nikol nisu razgovarali dok je trajala vožnja, bez ijednog usputnog zaustavljanja, kroz Zelengrad, do visoke zgrade u kojoj je bila oktoska biblioteka. Nikol nije obraćala mnogo pažnje na prizore na ulicama. Bila je sasvim obuzeta svojim osećanjima i razmišljanjima u vezi s Keti. Prisećala se, redom, ključnih momenata u svome životu iz vremena kad je Keti bila dete. Najduža neprekidna uspomena bila je ona o silasku u leglo oktopauka, pre mnogo godina; Nikol sad ponovo prožive onaj užas i radost, traženje i nalaženje svoje odlutale četvorogodišnje ćerke. Uvek si ti bila 'odlutala', Keti, pomisli ona. U ovom ili onom smislu reči. Nikad nisam bila u stanju da te zadržim na sigurnom mestu.
Srce joj je silovito tuklo dok ju je Arči uvodio, napokon, u jednu dvoranu u kojoj nije bilo ničeg osim jedne stolice, jednog radnog stola, i ekrana na zidu. Arči joj pokaza da sedne. "Pre nego što ti pokažem kako se oprema koristi, želim ti reći dve stvari. Prvo, da odgovorim službeno, kao optimizator za tvoju grupu, na zahtev nekih od vas da se vratite ostalim pripadnicima vaše vrste, u Novi Eden."
Njegove boje zastadoše. Nikol je pokušavala da se sabere. Nije joj bilo lako da potisne Keti iz svojih misli, ali je znala da se mora sasvim koncentrisati na ono što će joj Arči sada preneti. Drugi ljudi će od nje očekivati da im ponovi sve, od reči do reči.
"Bojim se da nije moguće da iko od vas ode u bliskoj budućnosti. Nemam ovlašćenje da vam saopštim ništa više, osim ovog: o tom pitanju odlučivala je Glavna lično, na jednom od najvažnijih sastanaka optimizatora. Odbijeni ste iz bezbednosnih razloga."
Nikol ostade ošamućena. Nije očekivala ove vesti, svakako ne u ovo vreme. A govorila je svima da će, po njenom mišljenju, dozvola biti dobijena...
"Dakle, Maks je u pravu", reče ona trudeći se da zadrži suze koje su pretile da poteku. "Mi smo vaši zatvorenici."
"Vi sami interpretirajte ovu odluku. Ali ja ću tebi reći ovo: mislim da reči 'zarobljenik' i 'zatvorenik', koje Maks u poslednje vreme često koristi, nisu korektne."
"Onda mi daj neku bolju reč, i dodatna objašnjenja", reče Nikol ljutito, ustajući sa stolice. "Znaš šta će mi reći ostali..."
"Ne mogu. Preneo sam celu našu poruku."
Nikol se ushodala po celoj sobi. Osećanja su joj se kretala dugim putanjama, od razbesnelosti do depresije. Znala je kako će Maks reagovati. Svi će biti besni. Čak i Ričard i Patrik će joj prebaciti što nije tačno predviđala. Pa zašto, zašto mi ne objasne? razmišljala je. Ovo ne liči na njih. Oseti mali bol u srcu, i klonu na stolicu.
"A druga stvar koju si hteo da mi kažeš?" reče ona posle nekog vremena.
"Ja lično sam radio s inženjerima za obradu slika. Pripremali smo odlomke koje ćeš pozvati na ekran. Na osnovu mog poznavanja ljudskih bića, i tebe lično, mislim da bi ti gledanje tog materijala donelo veliku žalost. Predlažem ti da odustaneš."
Pažljivo je birao reči, zato što je znao koliko su joj te slike potrebne. Njegova poruka bila je jasna. Videću nešto što će me ožalostiti. Ali, kakav izbor imam? Između ničega, i jada, zaključi ona, odabraću jad.
Zahvalila se Arčiju što se brine za nju, i obavestila ga da ipak želi da vidi materijal. Arči pogura stolicu do radnog stola i pokaza joj kako se pristupa informacijama. Vremenske oznake su bile prevedene na ljudske merne jedinice, i naznačeni su dani pre današnjeg; date su četiri moguće brzine projekcije, koje su odgovarale vrednostima četiri oktalna reda veličine, i to od 1/8 normalne brzine do 64 puta ubrzane projekcije.
"Podaci o Keti su prikupljeni uglavnom tokom poslednjih šest meseci, po vašem vremenu. Naš uobičajeni postupak u radu s podacima je da starije podatke prosejavamo, i čuvamo samo jedan deo, onaj najvažniji, pa i to sabijeno. Postoje fajlovi o Keti za dve godine unazad, ali pokazuju samo ključne događaje. Za period pre toga, gotovo da ih i nema."
Nikol pruži ruke ka kontrolnoj dugmadi. Utipka zahtev za najnovijim odlomcima, i vide da se na ekranu pojavljuje Ketino lice. Istovremeno oseti da je Arči kucka po ramenu. "Ova instalacija će ti biti na raspolaganju tokom celog današnjeg dana", reče joj kad se okrenula ka njemu. "Ali to je sve. Pošto imaš na raspolaganju ogromnu količinu filma, savetujem da koristiš veliko ubrzanje, da bi našla interesantna mesta."
Nikol duboko udahnu i okrete se opet ekranu.

Osećala se kao da više ne može da plače. Oči su joj, od stalnog nadolaženja suza, toliko otekle da ih je jedva otvarala. Već desetak puta je gledala kako se Keti drogira injekcijama kokomoa; sad opet vide gumenu traku vezanu iznad lakta i zarivanje igle za injekcije u nabreklu venu, i nove suze krenuše, pekući je kao da su od vatre.
Ono što je u tih deset sati videla bilo je groznije od najgroznijeg što je ranije mogla zamisliti, pa je sad imala utisak da je uništena do temelja. Iako su svi filmovi bili nemi, lako se razumelo od čega se sastoji Ketin život. Prvo, od beznadežne 'navučenosti' na drogu. Bar četiri puta dnevno, a i češće, ako joj je život tog dana bio težak, Keti se vraćala u svoj stan, sama ili sa društvom, i upotrebljavala elegantnu narkomansku opremu koju je držala u jednom velikom, zaključanom sanduku u sobi za oblačenje.
Pri početnom naletu droge, postajala je šarmantna osoba. Prijateljski raspoložena, zabavna, puna energije i samopouzdanja. Ali ako bi se droga istrošila dok je društvo još tu, Keti je postajala vrištava besna drolja koja je mnogo koje veče završila sama s iglom.
Njeno radno mesto bilo je: šefica prostitutki u Las Vegasu. U okviru toga, njena je dužnost bila i da nalazi nove talente. U prvo vreme Nikolino slomljeno srce je odbijalo da prihvati ono što su oči javljale. Ali jedna duga, ogavna sekvenca, koja je počela tako što Keti postaje prijateljica jedne lepe ali siromašne maloletne Španjolke u San Migelu, a završila se tako što je ta devojka, sada veličanstveno obučena i natovarena nakitom, postala privremena konkubina jednog od Nakamurinih 'zaibacu' doglavnika, prisili Nikol da prizna samoj sebi da je njena kćer sada osoba apsolutno lišena ma kakvog morala ili obzira.
Gledala je mnogo sati. Onda uđe Arči i ponudi joj nešto za jelo. Nikol to odbi. Znala je da u ovako uznemirenom stanju ne bi mogla da zadrži u želucu nikakvu hranu.
U danima koji su potom došli, pitala se zašto je gledala tako dugo, zašto nije naprosto prekinula projekciju i izišla. Zaključak je bio da je, posle prvih nekoliko sati, počela tragati, možda i podsvesno, za makar i najmanjim znacima nade u Ketinom životu. Nije bilo u Nikolinoj prirodi da mirno primi činjenicu da je njena kćer do srži pokvarena. Očajnički je priželjkivala da vidi bar na jednom filmskom odlomku nešto što bi ukazivalo da bi Ketina budućnost mogla biti drukčija.
Najzad je našla u Ketinoj sudbini dva elementa koji su, tako je bar sebe ubedila, mogli dovesti do toga da ona jednog dana nađe put koji će je izvesti iz pakla. Tokom jezivih napada besa, koji su se dešavali uglavnom kad bi droge ponestalo, Keti je razbijala sve u svom stanu, sve odreda - sem dve uramljene slike. Na tim fotografijama bili su Ričard i Patrik. Štaviše, pri kraju tog napada frenetičnog besa, već iscrpljena, Keti je svaki put uzimala te dve slike sa stočića za šminku i polagala ih nežno na krevet. Zatim bi legla pored njih i jecala dvadeset ili trideset minuta. Nikol je zaključila da je to ponašanje, više puta ponovljeno, dokaz da Keti i sad voli svoju porodicu.
Drugi element nade bio je Franc Bauer, policijski kapetan, Ketin stalni ljubavnik. Nikol je priznavala sebi da ne razume njihov odnos - jedne noći stravična svađa i tuča, druge noći joj Franc čita poeziju koju je napisao Rajner Marija Rilke, i to im bude uvod u višečasovni, beskonačni, energični seks - ali je smatrala da Franc ipak, na neki svoj čudan način, voli Keti, i da ne odobrava njenu zavisnost od droge. Tokom jedne svađe on je, čak, dograbio njenu zalihu droge i zapretio da će sve baciti u klozet. Keti je na to potpuno poludela, i napala ga krvnički, četkom za kosu.
Iz sata u sat je Nikol, dakle, gledala, željna da pronikne u tragični život te svoje kćeri. Predveče pristupi ranijim filmskim odlomcima; neki su bili još iz prvih dana Ketinog opredeljenja za drogu. Pokaza se da je Keti tada imala i seksualnu vezu, jadnu i odvratnu, s Nakamurom samim; dok je to trajalo, on joj je davao dovoljne količine droge.
Onda je Nikol zahvatila otupelost. Bila je toliko emotivno iscrpljena da više nije nalazila snage ni da se pokrene. Ipak je, konačno, ugasila sve, spustila glavu na sto, plakala još koji minut, i zaspala. Arči ju je probudio četiri sata kasnije i rekao da je vreme da pođe kući.

Mrak. Vozilo se još pre deset minuta parkiralo na trgu ali Nikol nikako da iziđe. Arči je stajao pored nje.
"Ne postoji način da ja Ričardu kažem šta sam videla danas", reče ona, bacajući pogled gore, ka oktopodu-pauku. "To će ga apsolutno uništiti."
"Razumem", reče okto saosećajno. "Sad vidiš zašto sam ti sugerisao da ne gledaš."
"Ma, bio si u pravu", reče ona, polako ispuštajući vertikalnu šipku za pridržavanje, i pružajući, protiv volje, jedno stopalo napolje. "Al' sad je kasno. Ne mogu izbrisati jezive slike koje su mi ostale u pameti."
Čim su krenuli ulicom, Arči poče s novim obaveštenjima. "Maločas si mi rekla da se po nekim odlomcima vidi da je Patrik, pre nego što je pobegao ovamo, saznao ponešto o Ketinom načinu života, ali da se odlučio da ne kaže ni tebi ni Ričardu najgore delove te priče. Da li je takav njegov postupak suprotan tvojim ličnim moralnim načelima?"
"Baš ti hvala što mi čitaš misli", reče ona tapšući ga po ramenu. Malo je nedostajalo da se nasmeši. "Počinješ da nas poznaješ i predobro."
"I mi, u našem društvu, imamo teškoća s istinom", bio je Arčijev komentar. "Jedno od fundamentalnih pravila za nove optimizatore je da u svakom trenutku moraju govoriti istinu. Dozvoljeno je uskratiti neku informaciju, ali nije dozvoljeno plasirati ni najmanju laž. To je naša politika. Mladi optimizatori tako navale da kažu baš celu istinu o svemu, a, ponekad, istina i samilost ne idu zajedno."
"Slažem se, prijatelju moj vanzemaljski", reče Nikol d'Žarden s teškim uzdahom. "A sada, posle ovog dana, za koji mogu pouzdano reći da mi je bio jedan od najgorih u životu, moram se suočiti s ne jednim, nego sa dva veoma teška zadatka. Maksu moram reći da ne može nikud iz 'Zeleniša', a mom Ričardu, da mu je ćerka drogerašica i gazdarica kurvarnice. Nadam se da negde u ovom matorom i istrošenom ljudskom biću postoji snaga dovoljna da se ta dva posla obave bar solidno."

10.
Kad je ušla, Ričard je spavao. Zahvalila je sudbini što ne mora ništa da objašnjava odmah. Kliznula je u spavaćicu i pažljivo se uvukla u postelju. Ali, sna niotkud. Misli su samo skakale s jedne nemile slike na drugu, prežvakavale viđeno, smišljale načine da Ričardu i ostalima saopšti istinu.
U nekom stanju polusna odjednom vide sebe kako sedi na klupi u Ruanu, pored oca, na trgu gde je Jovanka Orleanka spaljena osam stotina godina pre toga. Opet je tinejdžerka; to je nju otac doveo u Ruan, jasno, da vidi završetak priredbe o Jovanki Orleanki. Volovska kola koja nose Jovanku dolaze iza ugla, okružena drekom svetine.
"Tata", viče tinejdžerka, nastojeći da nadjača buku, "šta mogu da uradim da pomognem Keti?"
Njen otac ne čuje pitanje. Sva njegova pažnja usmerena je na Devicu Orleansku, zapravo mladu Francuskinju koja sada igra tu ulogu. I Nikol gleda kako vezuju 'Jovanku', koja ima baš onakve bistre i prodorne oči kakve se pripisuju pravoj Jovanki, za drveni stub. Dok jedan od biskupa čita smrtnu presudu, devojka se moli Bogu. Priziva blagoslov Isusov. Nikol jasno čuje njen glas.
Plamen suklja sve bliže devojci. Nikol gleda u lice te mlade žene koja je promenila istoriju, i ledeni drhtaj joj kreće niz kičmu. "Keti!" vrišti ona. "Ne! Ne!"
Očajnički pokušava da se nekako probije s tribina, ali blokirana je odasvud. Ni na koji način ne može da spase svoju kćer, a ona gori. "Keti! Keti!" vrišti Nikol ponovo, i mlatara rukama, kao bičevima, po narodu oko sebe.
Oseti da ju je neko uhvatio rukama oko prsa. Još nekoliko sekundi, i shvati da je sanjala. Ričard je gleda izbezumljeno. Pre nego što Nikol stiže išta da kaže, Eli, u kućnoj haljini, uđe u njihovu spavaću sobu.
"Je li ti dobro, mama? Bila sam budna, pogledala sam Niki, i čula sam da vičeš 'Keti'."
Nikol pogleda prvo Roberta, zatim Eli. Sklopi oči. Opet joj se ukaza Ketino lice, izobličeno od patnje i bola, neposredno iznad vatre. Opet otvori oči i pogleda muža i ćerku. "Keti je mnogo, mnogo nesrećna", reče, i zaplaka.
Nije mogla da se zaustavi. Nekoliko puta je pokušavala da im objasni šta je to videla, i svaki put su suze zagušile reči. "Osećam se tako bespomoćnom, tako nesrećnom", reče kad se najzad savladala. "Keti je u strašnim nevoljama ali ne postoji apsolutno ništa što bi iko od nas mogao učiniti da joj pomogne."
U glavnim crtama je predstavila Ketin način života, izostavljajući sve perverznije seksualne detalje. Odustala je od pomisli da ublažuje izveštaj. Ričard i Eli su bili zapanjeni i ožalošćeni takvim vestima.
"Ne znam kako si izdržala da sediš tamo toliko mnogo sati i samo gledaš te stvari", reče Ričard u jednom trenutku. "Ja bih posle nekoliko minuta izleteo napolje."
"Baš se izgubila, potpuno se izgubila", reče Eli odmahujući glavom.
Nekoliko minuta kasnije i mala Niki je dolutala u spavaću sobu, tražeći majku. Eli je podiže u zagrljaj i odnese nazad u krevet. "Žao mi je što sam se toliko otkačila, Roberte", reče Nikol nekoliko minuta kasnije, kad su opet legli.
"Raa-zumem, razumem. Jasno je da ti je ovaj dan bio živi horor."
Ona po ko zna koji put obrisa suze. "Pamtim samo još jedan slučaj u svome životu kad sam ovako plakala", reče ona, održavajući tanak osmejak. "Bilo je to kad sam imala petnaest godina. Tata mi je rekao, jednog dana, da razmišlja o mogućnosti da predloži brak nekoj Engleskinji s kojom se tada viđao. Nije mi se dopadala - bila je hladna i držala se na odstojanju - ali, smatrala sam da ne bi bilo u redu da ja kažem ocu ma šta negativno... Kad mi je to saopštio, bila sam istinski razbijena. Dograbila sam svoju omiljenu plovku, koja se zvala Dunoa, i odjurila u Bovoa, do našeg jezerceta. Izveslala sam na sredinu, složila vesla u čamac, i plakala satima."
Ležali su nekoliko minuta ćuteći. Onda se Nikol nagnu da ga poljubi. "Hvala što si me slušao. Bila mi je potrebna ta podrška."
"Nije ni meni lako. Nisam neposredno video Keti, pa nekako izgleda kao da..."
"A-uh, Isuse, da!" prekide ga Nikol. "Praktično sam zaboravila. Arči mi je danas ujedno saopštio da nema ništa od vraćanja ma koga od nas u Novi Raj. Iz bezbednosnih razloga, kaže... Maks će pobesneti."
"Ne brini sad zbog toga", reče on nežno. "Pokušaj da zaspiš. Pričaćemo o tome ujutro."
Namestila se udobno u njegov zagrljaj i zaspala.

"Iz bez-bed-kurac-razloga", dernjao se Maks. "Šta koji kurac to znači?"
Patrik i Nai ustadoše od stola za doručak. "Samo tako ostavite sve", reče Nai deci, pokazujući im pokretom ruke da pođu za njom. "Ješćete voće i cerealije u učionici."
Kepleru i Galileju kao da se nije polazilo. Osećali su da će biti razgovora o nečem važnom. Ali kad je Patrik krenuo oko stola, ka njima, ipak su odgurnuli stolice unazad i ustali.
Bendžiju su dozvolili da ostane, ali je prvo morao da obeća Nikol da neće ništa ispričati deci. Eponina je ustala i ponela Marijusa u jedan ugao sobe, da ga tamo doji.
"Ne znam šta to znači", reče Nikol Maksu kad deca odoše. "Arči je odbio da iznese bilo kakav detalj."
"E, jeeeee, pa divno", reče Maks. "Otići ne možemo, a tvoji ljigavi prijatelji neće ni da nam kažu razlog. Što nisi zatražila da vidiš matoru opič-timizatorku, tog trenutka? Zar ne smatraš da nam duguju neko objašnjenje?"
"Mislim da duguju", reče Nikol. "Pa, možda treba da zatražimo novi zajednički sastanak svih nas sa Glavnom. Žao mi je, Makse, nisam se najbolje snašla u toj situaciji. Bila sam pripravna da gledam filmske odlomke na kojima je Keti, i, iskreno rečeno, Arčijevo saopštenje me je zateklo sasvim nespremnu."
"Dobro, jebi ga, Nikol", reče Maks, "ne krivim ja tebe lično. I inače, pošto smo Ep, Marijus i ja jedini koji još i sad žele da se vrate u Eden, naš je posao da zahtevamo reviziju te odluke. Ne verujem da je čak i Glavna ikad videla, uživo, dvomesečnu ljudsku bebu."
Ostatak razgovora uz doručak pretežno se odnosio na Keti, i na ono što je Nikol juče gledala. Nikol je prenela suštinu, bez prevelikog zalaženja u detalje.
Patrik se vratio i javio da deca već uče. "Nai i ja smo pričali o mnogo čemu", reče on obraćajući se svima oko stola. "Kao prvo, Makse, želeli bismo da te zamolimo da budeš malo obazriviji pred decom, kad govoriš te tvoje zamerke o oktićima. Deca su počela da se plaše i Arčija i Plave; reaguju, sigurno, na ono što su čula u našim razgovorima."
Maks se na ovo odmah narogušio. Zaustio je da nešto odmah odgovori. "Makse, Makse, molim te", nastavi Patrik hitro, "znaš da sam ti prijatelj. Hajde da se ne svađamo zbog ovoga. Samo razmisli o tome što sam ti rek'o, i imaj na umu da ćemo možda još dugo ostati s oktićima."
"Druga stvar", nastavi Patrik. "Nai i ja smatramo, naročito s obzirom na ovo što smo saznali jutros, da bi deca trebalo da počnu da uče oktoski jezik. Želimo da s time počnu što pre bude moguće. Po našem mišljenju, za to su potrebne Eli i majka, plus jedan ili dva oktića. Ne samo radi nastave, nego i da bi se deca opet zbližila s našim tuđinskim domaćinima. Herkul, eto, već dva-tri meseca nije s nama... Majko, hoćeš li popričati s Arčijem o ovome, molim te."
Nikol klimnu glavom. Patrik reče da se sad mora vratiti u učionicu. "Pat-rik je pos-tao dobar nas-tavnik", reče Bendži. "Ima mnogo str-strpljenja sa mnom i sa decom."
Nikol se osmehnu i pogleda, preko stola, svoju kćer. Pa, kad se sve uzme u obzir, pomisli ona, deca su nam ispala fina. Treba da sam zahvalna što imam Patrika, Eli i Bendžija. A ne da se razbolim od brige zbog Keti.

U jednom od uglova spavaće sobe Nai Vatanabe dovrši meditaciju i izgovori budističke jutarnje molitve, koje su još od detinjstva provedenog na Tajlandu postale obavezni deo njenih dnevnih aktivnosti. Ode onda u dnevnu sobu s namerom da pređe u drugu spavaću sobu i probudi blizance; ali, nađe, na svoje iznenađenje, da na kauču leži Patrik i spava, obučen, s njenim elektronskim čitačem na stomaku.
Ona ga malo prodrma. "Ej, budi se. Jutro je. Prespavao si ovde celu noć."
Patrik se brzo probudi, i izvini joj se. Izlazeći reče da želi da s njom porazgovara o nekoliko tema, koje se odnose, dakako, na budizam, ali da to može da pričeka do nekog povoljnijeg trenutka. Nai se osmehnu i poljubi ga lako u obraz, a onda mu reče da će dečaci i ona sići na doručak za pola sata.
Tako je mlad i pun entuzijazma, reče ona sebi, gledajući ga kako odlazi. Zaista mi prija njegovo društvo... Ali, može li iko zameniti Kendžija u ulozi moga muža?
Prisetila se protekle noći. Kad su blizanci zaspali, Patrik i ona su se zadržali u dugom, ozbiljnom razgovoru. Patrik je navaljivao da sklope brak što pre. Ona je odgovarala da nema mesta žurbi; pristaće da odrede datum tek kad joj ideja o sklapanju tog braka u celosti "legne". Patrik joj je onda nespretno predložio 'još seksualne interakcije', dok čekaju. Nai ga je tad podsetila da mu je od početka rekla da, do venčanja, neće biti ničeg osim poljubaca. Da bi ublažila njegova osećanja, ponovo ga je uveravala da je on, po njenom mišljenju, fizički veoma privlačan, i da se ona unapred veoma raduje njihovom vođenju ljubavi posle venčanja, ali da, iz svih onih razloga o kojima su desetak puta razgovarali, njihova 'seksualna interakcija' mora zasad ostati ograničena.
Ostatak večeri provedoše pričajući o blizancima i o budizmu. Nai je brinulo i to da bi se njihov brak mogao negativno odraziti na Galileja, naročito zbog toga što se taj dečak često postavlja u ulogu zaštitnika svoje majke. Patrik joj reče da, po njegovom utisku, njegova česta sukobljavanja s Galilejem nemaju nikakve veze s ljubomorom. "Dečko naprosto ne voli nikakav autoritet", rekao je Patrik, "i opire se disciplini. Dok, za razliku od njega, Kepler..."
Koliko su puta u toku proteklih šest godina, razmišljala je Nai, ljudi započinjali rečenicu tom frazom: 'za razliku od njega, Kepler'? Pamtila je vreme kad je Kendži bio još živ, a dečaci tek prohodali. Galilej - malo-malo pa padne, ili naleti na nešto. Za razliku od njega, Kepler korača pažljivo i tačno, i gotovo nikada ne pada.
Gigantski svici još nisu doneli zoru Smaragdnom Gradu. Nai je pustila svoj um da slobodno luta, kao što je često činila posle mirne meditacije. Reče sebi da je u poslednje vreme činila brojna poređenja između Kendžija i Patrika. To nije fer s moje strane, pomisli ona. Ne mogu se udati za Patrika dok taj proces sasvim ne prestane.
Opet se seti prethodne noći. Osmehnu se pri pomisli na njihovu vatrenu raspravu o Budinom životu. Patrik i sad ima neku dečju naivnost, neki čist idealizam, reče ona sebi. To je jedna od njegovih osobina koje najviše volim.
"Divim se i Budinoj filozofiji i njegovom pristupu praksi", rekao je tom prilikom Patrik. "Zaista se divim, ali, u tome vidim i nešto problematično. Kako možeš, recimo, obožavati čoveka koji ostavi ženu i sina i ode da bude prosjak. Zar nema nikakve odgovornosti prema svojoj porodici?"

"Posmatraš Budine postupke izvan njihovog istorijskog konteksta", odgovorila je Nai. "Kao prvo, u severnoj Indiji, pre dve hiljade sedamsto godina, biti lutajući molitelj milostinje - to je bio prihvatljiv način života. Takvih ljudi je bilo u svakom selu, u gradovima još više. Kad bi čovek poželeo da traga za 'istinom', njegov normalni prvi korak bio bi da se odrekne svih materijalnih pogodnosti. Osim toga, zaboravljaš da je Buda bio poreklom iz veoma bogate familije. Jasno je bilo da njegova žena i sin neće imati nikakvih briga oko hrane, stana, odeće, ili ma koje druge elementarne potrebe."
Tako su pričali dva sata, onda se poljubili nekoliko puta, da bi najzad Nai otišla u svoju spavaću sobu sama. Sa praga mu je šapnula 'laku noć', ali on se bio već vratio knjizi o budizmu.
Zaista je teško, pomisli ona dok se zora svitaca palila nad oktopaučkim gradom, objasniti važnost budizma nekome ko nikad nije video Zemlju. Pa ipak, čak i ovde, u ovom neobičnom, vanzemaljskom svetu među zvezdama, želja još donosi patnju a ljudska bića još čeznu za duhovnim mirom. Zato, zaključi ona, zato će neki elementi budizma, i hrišćanstva, i drugih velikih zemaljskih religija, trajati dokle god bude postojalo ijedno ljudsko biće, igde.

11.
Ričard je skočio iz kreveta s više entuzijazma nego obično, i odmah počeo da zasipa Nikol bujicom reči. "Poželi mi sreću, čuješ", reče, i poče da se oblači. "Arči kaže da ćemo ceo dan provesti tamo."
Nikol se uvek budila polako; nimalo nije volela ma koju vrstu pojačane aktivnosti u ranim jutarnjim časovima. Sada se okrete na bok, pokušavajući da uživa u poslednjim trenucima sna. Otvori jedno oko, samo malo; vide da je još mrak; zatvori oko.
"Nisam bio ovako uzbuđen još otkako smo postigli ona dva konačna proboja s prevodiocem. Znam da oktići ozbiljno nameravaju da me zaposle. Samo, još gledaju šta će biti pravi posao za mene."
Iziđe iz spavaće sobe. Po zvucima iz kuhinje Nikol je, u polusnu, znala da sprema doručak za sebe. Vratio se žvaćući jednu od onih velikih ružičastih voćki koje su mu u poslednje vreme bile omiljena hrana. Sad stade pokraj kreveta i bučno zagrize.
Nikol polako otvori oči i pogleda svog muža. "Pretpostavljam", reče ona s uzdahom, "da čekaš da kažem nešto."
"A-ha. Bilo bi lepo da razmenimo nekoliko lepih reči pre nego što odem. Jer, ipak, ovo bi za mene mogao biti najvažniji dan otkako smo stigli u Zelengrad."
"Siguran si", reče Nikol, "da Arči namerava da ti nađe zaposlenje?"
"Apsolutno. To je jedina svrha ovoga danas. Pokazaće mi neke od njihovih složenijih mašinskih sistema, i pokušaće da oceni gde bi moji talenti mogli biti najkorisnije primenjeni... Tako mi je, bar, rekao juče popodne."
"A zašto polazite tako rano?"
"Valjda zato što ima tako mnogo da se vidi... Nego, znaš šta, daj ti meni jedan cmok. Arči dolazi za neki minut."

Nikol ga lepo poljubi, i opet sklopi oči.
Banka embriona bila je velika pravougaona građevina locirana daleko na jugu od Zelengrada, vrlo blizu mesta gde se Centralna ravnica okončavala. Manje od kilometar od te zgrade počinjalo je drugo od tri južna polarna stepeništa, s hiljadama stepenika koji su vodili gore, ka polu. Iznad embrio-banke, u gotovo potpunoj tami Rame, uzdizao se impozantni Veliki rog i njegovih šest pomoćnih šiljaka, koji su svi imali divovske potpornje; svaki od tih objekata bio je veći nego ijedna pojedinačna konstrukcija na planeti Zemlji.
Ričard i Arči su se na izlazu iz Zelengrada popeli na leđa jednom nojosauru. Imali su i pratnju, a iznad sebe i tri div-svica. Projahali su kroz Alternativnu oblast za samo nekoliko minuta. Na otvorenom prostoru, u južnim delovima oktopaučkog carstva, bilo je veoma malo zgrada. Ponegde se videlo žitno polje, ali glavnina prostora po kome su putovali ka jugu podsećala je Ričarda, čak i pri ovoj slaboj svetlosti, na severni hemicilindar Rame iz doba kad je to bila 'Rama II' - kad tamo još nijedan habitat nije bio izgrađen.
Ričard i njegov osmostrani prijatelj uđoše u embrio-banku kroz dvokrilna, izuzetno debela vrata, koja ih propustiše pravo u nekakvu konferencijsku salu. Tu Ričarda upoznaše s nekolicinom drugih oktopauka, koji su, sumnje nije moglo biti, očekivali ovu posetu. On se oslanjao na elektronski prevodilački aparat a oktoi su njemu čitali s usana; morao je, međutim, govoriti jasnije i sporije, zato što oni u tom poslu nisu bili ni približno onako vešti kao Arči.
Posle nekoliko kratkih konvencionalnih rečenica, jedan okto povede njih dvojicu do niza kontrolnih ploča na kojima su bile tastature, zapravo, oktoski ekvivalenti tastatura, sačinjeni od uspravnih kolornih traka. "Ovde čuvamo gotovo deset miliona embriona", reče oktoska upravnica banke u svom uvodnom izveštaju. "To su pripadnici preko sto hiljada različitih rasa i triput toliko hibrida. Njihov prirodni životni vek u rasponu je od pola terta do nekoliko miliona dana, što bi bilo oko deset hiljada vaših ljudskih godina. Kad odrastu, njihova telesna veličina kreće se od delića nanometra do veličine ove građevine. Svaki embrion nalazi se u okruženju za koje verujemo da je najpribližnije moguće njegovim optimalnim uslovima za očuvanje. Ali to je zapravo samo oko hiljadu različitih životnih sredina, što će reći, hiljadu različitih kombinacija temperature, pritiska, i hemijskih ambijenata. To je dovoljno za sve njih."
"U zgradi je", nastavi ona, "i ogroman sistem za prikupljanje i obradu podataka. On automatski nadgleda uslove u svakoj od tih hiljadu životnih sredina, i prati one embrione koji su u fazi aktivnog razvoja, a takvih uvek ima nekoliko hiljada. Sistem ima automatske mehanizme za otkrivanje i ispravljanje grešaka, udvojenu alarmnu mrežu, i kataloge iz kojih se uvek mogu izvući slike i podaci o trenutnom stanju za svaku vrstu, i biti prikazani ovde na zidovima, ili gore, u istraživačkim odeljenjima koja su na gornjim spratovima."
Ričardove misli se ubrzaše; počinjao je da shvata pravu svrhu embrio-banke. Kakva fantastična zamisao, govorio je sebi. Oktoi ovde čuvaju seme svih biljnih i životinjskih vrsta koje bi ikad izašta mogle zatrebati.
"...Testiranje neprekidno traje", nastavljala je predvodnica ovdašnjih oktoa, "i ima dva cilja: obezbediti integritet i očuvanje svih sistema i primeraka, i odgajati primerke za genetski inženjering. U svakom trenutku bar dvesta oktoskih biologa aktivno radi na genetskim eksperimentima u ovoj zgradi. Od njih se očekuje da proizvode nove, izmenjene oblike života, da bi naše društvo bilo što efikasnije."
"Možete li mi pokazati primer takvog genetskog eksperimenta?" reče Ričard.
"Svakako", odgovori okto svojim bojama. Prilazeći jednom kontrolnom panelu počela je, pomoću tri pipka istovremeno, pritiskati obojenu dugmad. "Verujem da ti je poznat jedan od naših glavnih metoda za proizvodnju električne struje", reče ona. Na zidu se pojavi filmski snimak. "Bazični princip je vrlo prost, kao što i sam znaš. Ova okrugla morska stvorenja generišu elektricitet i čuvaju ga u telu. Mi razapnemo žičanu mrežu koja im oduzima taj električni naboj; a to se dešava zato što životinja mora prići mreži, i nasloniti se na nju, da bi dohvatila hranu. Ovaj sistem sasvim dobro radi; pa ipak, naši inženjeri su istakli da bi znatno poboljšanje moglo biti ostvareno ako bi se ponašanje tih životinja donekle promenilo."
"Pogledaj ovaj ubrzani film", nastavi ona, "na kome se vidi desetak tih morskih živih elektrogeneratora. Videćeš da svaka životinja na ovom snimku prolazi kroz tri do četiri ciklusa nakupljanja i oslobađanja elektriciteta. Koji vid ovih ciklusa bi bio najvažniji za elektroinženjera?"
Ričard je pažljivo gledao film. Peščani dolari potamne kad predaju svoj naboj struje mreži, pomisli on, ali im ne treba mnogo vremena da nakupe novu količinu i povrate svoj puni sjaj.
"Ako pretpostavimo da je ovaj sjaj mera elektriciteta koji je kondenzovan u životinji", reče on, najednom se zapitavši nije li ovo nekakav test, "vidimo da bi sistem postao efikasniji ako bi se hranjenje događalo češće."
"Tačno tako", odvrati okto. Arči joj uputi brzu poruku koja se završila pre nego što je Ričard stigao da okrene optički uređaj prevodioca na tu stranu. Na zidu se pojavi drugačija slika. "Ovo su tri genetski menjane varijante tog kružnog morskog organizma. Sad ispitujemo sve tri. Vodeći kandidat je ovaj levo. Taj prototip jede približno dvaput učestalije nego onaj koji nam sada služi kao dinamo-komponenta u sistemu. Na žalost, ima i izvesnu metaboličku neravnotežu, zbog koje je znatno podložniji zaraznim bolestima. Nastojimo da odmerimo značaj svih ovih faktora..."

Ričarda su vodili s jedne demonstracije na drugu. Arči je neprestano bio uz njega, ali su domaćini i objašnjivači u svakoj sali bili drugi oktopauci, specijalisti za tu oblast. Svaki put je Ričard čuo pripremljeno mini-predavanje a onda se uključivao u diskusiju. Jedna prezentacija bavila se odnosom između embrio-banke, velikog zoo vrta, koji je zauzimao znatan deo Alternativne oblasti, i šumske barijere koja je činila kompletan 'anulus', tj. prsten oko Rame, kilometar severno od Zelengrada. "Sve žive vrste u našem carstvu", rekao je taj prezentator, "nalaze se ili u aktivnoj simbiozi s nama, ili su na privremenom posmatranju u nekoj izolovanoj zoni - u šumi, u zoološkom vrtu, ili, kao što je slučaj s vama ljudima, u samom Zelengradu - ili se podvrgavaju eksperimentima ovde u banci embriona."
Posle dugog pešačenja kroz mnoge hodnike, Ričard i Arči su došli na sastanak šest oktoa koji su ocenjivali prednosti i mane predloga da se čitav jedan simbiotski lanac, sačinjen od četiri zasebne vrste, 'zameni'. Taj lanac je bio zadužen za proizvodnju želatinozne supstance koja znatno ublažuje jednu čestu bolest očnog sočiva kod oktopauka. Ričard je zadivljeno pratio kako oktoi upoređuju glavne parametre postojećeg i novog, predloženog simbiotskog sistema: koliko materijalnih sredstava će trošiti, koliko se uspešno razmnožavaju, kakva je interakcija s oktoima potrebna, koji su koeficijenti grešaka i neuspeha, koliko je predvidljivo njihovo ponašanje. Doneta je odluka da se u jednoj od tri 'industrijske zone' postavi nova simbioza, i da posle nekoliko stotina radnih dana rezultati budu kritički sagledani.
Oko sredine radnog dana bilo je predviđeno da Arči i Ričard ostanu jedan tert nasamo. Na Ričardov zahtev, uzeli su hranu i piće, popeli se na nojosaura, poveli dva svica, i odlutali u hladnoću i mrak Centralne ravnice. Ričard, posle dužeg vremena, sjaha pa pođe nekoliko koraka napred, šireći ruke i dižući pogled ka ogromnosti Rame.
"Ko od vas", upita on Arčija, "vodi brigu, ili pokušava da shvati, smisao svega ovoga?" On mahnu rukama ukrug oko sebe.
Okto odgovori da ne razume pitanje.
"Razumeš ti, razumeš, lukavi stvore", reče Ričard osmehujući se. "Nego su ti optimizatori naredili da ovo vreme iskoristiš za neke druge razgovore sa mnom. Arči, neću da razgovaram o konkretnim projektima u embrio-banci, pa onda, kao, na kojima od njih bih ja voleo da radim, da bih dao 'doprinos društvu' i time 'opravdao trošenje resursa' potrebnih da ostajem živ ovde... Ne. Hoću da popričamo o nečem drugom. Šta se stvarno dešava u Rami? Zašto smo mi, ljudi, sesili, avijani, i vi oktopauci, s celom vašom menažerijom - strpani u ovaj ogromni, misteriozni zvezdani brod i bačeni ka zvezdi koju mi ljudi zovemo 'Tau Ceti'?"
Arči nekih tridesetak sekundi nije odgovarao. Zatim poče izlaganje. "Članovima našeg roda rečeno je, dok su bili na Čvorištu, kao i vi, da neka viša inteligencija katalogizuje životne forme u ovoj galaksiji, i da je naročito zainteresovana za one koje putuju svemirom. Mi smo pripremili jednu tipičnu oktopaučku koloniju, kao što se od nas i tražilo, i uveli je u ovo vozilo zvano Rama, da bi se zahtevano detaljno posmatranje naše vrste moglo obaviti."
"Znači, vi oktići ne znate ništa više nego mi ljudi o pitanju ko ili šta stoji iza tog ogromnog plana?"
"Ne znamo. Zapravo, svi su izgledi da znamo manje. Niko od oktoa koji su boravili na Čvorištu nije više deo ove naše naseobine. Kao što sam ti rekao, to je bio onaj kontingent sa 'Rame II', zapravo druga vrsta, drugačija, inferiorna. Jedine informacije iz prve ruke koje imamo o Čvorištu posedujete vi, ti i tvoja porodica, mada je moguće da se izvesna količina sabijenih podataka nalazi i u onoj maloj količini sesilnog materijala, koju još čuvamo u našem zoološkom vrtu."
"I to je sve? Niko ne postavlja nijedno dalje pitanje o toj temi?"
"Nas u mladosti obučavaju da ne traćimo vreme na one teme o kojima ne možemo pribaviti nijedan značajan podatak."
Ričard je jedan trenutak ćutao, zatim naglo upita: "Otkud znate tako mnogo o avijanima i sesilima?"
"Izvini što ne mogu sad o tome da pričam s tobom", uzvrati Arči. "Moj radni zadatak za ovaj period je, ko što si pretpostavio, da ocenim da li bi tebi prijalo, ili ne bi, da postaneš inženjer u embrio-banci, i, takođe, koja ti se od mnogobrojnih danas viđenih oblasti čini najprivlačnija."
"Al' ko će tol'ko da putuje od kuće do radnog mesta?" reče Ričard smejući se. "Ma, Arči, sve je tamo zanimljivo, a ponajviše ono odeljenje koje bih nazvao enciklopedijskim. Mislim da bih tamo voleo da radim. Na taj način bih povećao svoje skromno znanje biologije. Ali, zašto mi to pitanje postavljaš sad? Zar ne idemo posle ručka na dalje demonstracije?"
"Idemo. Ali popodnevni obilasci su namenjeni samo tome da se upotpuni slika. Ova druga polovina embrio-banke počiva na mikrobiologiji. Upravljanje tom aktivnošću je složenije, i zahteva komunikaciju s patuljastim morfovima. Teško nam je da zamislimo da bi ti mogao raditi u nekom od tih odeljenja."

Ispod glavne mikrobiološke laboratorije bio je podrum u koji se moglo ući samo sa specijalnim propusnicama. Kad je Arči pomenuo da se dole proizvode velike količine letećih mikrokvadroida, dakle živih kamera, Ričard poče maltene preklinjati da ga puste da vidi taj proces. Prekidoše zato njegovu službenu 'turneju'. Nekoliko fengova stajao je i čekao; za to vreme je Arči isposlovao dozvolu za silazak u odgajalište kvadroida.
Dva druga oktoa povedoše ih nizom dugačkih silaznih rampi, u podzemne prostore. "Ovo odgajalište je namerno načinjeno daleko ispod nivoa ramanskog tla", reče mu Arči, "radi dopunske izolacije i zaštite. Imamo još tri ovakva postrojenja, na sasvim drugim mestima, u našem domenu."
E, jebi ga, reče Ričard sebi stupajući, okružen sa tri oktoa, na platformu odakle se otvarao vidik preko velike pravougaone sobe. Prepoznavanje je nastupilo istoga trena. Nekoliko metara ispod njih, stotinak majušnih oktoa radilo je poslove Ričardu nejasne, tu i tamo u sobi. S tavanice je visilo osam pravougaonih rešetki, simetrično raspoređenih po sobi. Svaka je bila oko pet metara duga i dva metra široka. Ispod svake je ležao po jedan veliki ovalni predmet sa debelim oklopom, nalik na ogromni orah umotan u neke guste izraštaje slične puzavici ili paučini.
"Video sam pre mnogo godina jednu sličnu instalaciju", reče on uzbuđeno. "Ispod Njujorka. Neposredno pre mog prvog susreta, oči u oči, s jednim vašim rođakom. Nikol i ja smo se tada silno uplašili."
"Mislim da sam čitao nešto o tom incidentu", odgovori Arči. "Pre nego što smo priveli Eli i Eponinu u Zelengrad, prostudirao sam sve stare fajlove o vašoj vrsti. Jedan deo podataka bio je sabijen, što znači da nije bilo mnogo detalja."
"A ja taj 'incident' pamtim kao da je juče bilo", prekide ga Ričard. "Ukrcao sam dva minijaturna robota u onaj maleni voz koji je otišao u tunelčić i nestao. Međutim, roboti su dospeli u jednu zonu sličnu ovoj. Popeli su se na jednu ovakvu rešetku. Onda ih je pojurio i uhvatio jedan od tvojih rođaka."
"Nesumnjivo su roboti zalutali u odgajalište kvadroida. Oktoi su nastojali da zaštite postrojenje. Sve je to zapravo veoma jednostavno." Arči dade njihovom vodiču, inženjeru, znak da je vreme za objašnjenje.
"Kvadroidske kraljice provode gestacioni period u posebnim pregradama, koje su malo uzdignute od poda sale", reče taj. "Svaka kraljica polaže hiljade jaja. Kad se nakupi nekoliko miliona jaja, saberemo ih i stavimo u jedan od onih ovalnih kontejnera. Unutra održavamo veoma visoku temperaturu, koja bitno ubrzava razvoj kvadroida. Gusti izraštaji oko posude upijaju suvišnu toplotu, tako da su radni uslovi prihvatljivi za patuljaste oktopauke koji nadgledaju proces."
Ričard je jednim uvom slušao, ali je njegova pažnja bila stvarno usmerena na jedan trenutak koji se dogodio pre mnogo godina. Sad je sve jasno, reče on sebi. Onaj maleni metro sagrađen je za patuljaste morfove.
"U svakom kontejneru su sonde koje tačno odrede trenutak kad su kvadroidi spremni da uzlete i oforme jato. Tad otvaramo kontejnere, ali nekoliko fengova ranije natopimo rešetke iznad njih odgovarajućim hemikalijama. Nove kraljice polete prve, privučene hemikalijama. Za njima pojure horde raspomamljenih mužjaka; iako su minijaturni, ima ih toliko da stvaraju vidljive crne oblake. Mi ih onda poskidamo s rešetke, to je žetva. I odmah počinje njihov masovni trening."
"Veoma elegantno", reče Ričard. "Ali ja tu imam jedno prosto pitanje. Zašto kvadroidi rade taj posao za vas?"
"Najkraći odgovor", reče Arči, "bio bi: genetski su inženjerisani, hiljadama godina, da primaju komande od nas. Mi, zapravo naši specijalisti - a to su patuljasti oktopauci - govorimo onim hemijskim jezikom pomoću koga i kvadroidi govore između sebe. Ako rade što im kažemo, dobiju hranu. Ako duže vremena rade dobro, dopusti im se zadovoljstvo seksa."
"Kad se izlegne jedno jato, koliki procenat jedinki prihvata naređenja?"
"Kod pravljenja prve slike, približno deset procenata njih ne obavi svoju dužnost", odgovori inženjer. "Ali, kad se počne stvarati navika, i kad se ciklus nagrađivanja učvrsti, procenat neuspeha se dramatično smanjuje."
"Dakle, prokleto je impresivno ovo vaše, moram priznati", reče Ričard. "Možda u toj biologiji stvarno ima više vrednosti nego što mi se ranije činilo."

Dok su jahali nazad ka Smaragdnom Gradu, Ričard i Arči su razgovarali o komparativnim prednostima i manama bioloških i nebioloških industrijskih sistema. Bila je to uglavnom apstraktna, filozofska diskusija, s malo ili nimalo praktične svrhovitosti. Ipak su se saglasili da u enciklopedijskim funkcijama, koje podrazumevaju memorisanje, manipulaciju i prezentaciju ogromnih količina informacija, nebiološki sistemi mogu optimalnije da posluže.
Kad su se približili gradu pod svodom, zeleni sjaj se najednom ugasi. Noć je opet stigla u središte oktoskog carstva. Uskoro potom pojaviše se još dva svica, da bi njihov nojosaur imao dodatnu svetlost.
Bejaše to dug dan; Ričard se prilično umorio. Dok su ulazili u Alternativnu oblast, učini mu se da vidi kako nešto proleće kroz mrak, desno od njega. "Šta je bilo sa Timijem i njegovom Tami?" upita on.
"Parili su se", odgovori Arči, "i imaju nekoliko potomaka. Njihove mladunce negujemo u zoološkom vrtu."
"Mogu li ih videti? Jednom prilikom, pre nekoliko meseci, rekao si mi da će to jednog dana možda biti moguće..."
"Pretpostavljam da možeš", odgovori Arči posle kraćeg vremena. "Zoološki vrt pripada zoni zabranjenog pristupa, ali avijanski blok je vrlo blizu ulaza."
Stigli su do prve velike građevine u Alternativnoj zoni. Tu je Arči sjahao, i ušao. Kad se vratio, reče nešto nojosauru. "Dobili smo dozvolu, ali samo za kratkotrajnu posetu", reče Arči. Njihova jahaća životinja već je skretala sa glavne staze i zalazila u bočne uličice naselja alternativaca.
Ričarda predstaviše čuvaru zoo vrta, koji ih poveze zaprežnim kolima do jednog 'bloka' udaljenog samo stotinak metara od ulaza. Tamo su ih čekali i mužjak Timi i ženka Tami. Istog trena su prepoznali Ričarda. Njihovo radosno kričanje i brbljanje razlegalo se sve do crnog neba. Pokazali su Ričardu svoje mladunce, koji su bili izuzetno stidljivi u svom prvom susretu sa ljudskim bićem. Ričard je, zahvaćen silovitim emocijama, gladio somotno glatke perjane trbuhe svojih prijatelja; prisećao se onih vremena kad je bio njihov jedini zaštitnik, u onoj jazbini ispod Njujorka.
Oprostio se od svojih štićenika. Zatim se popeo u zaprežna kola, gde su već bili Arči i čuvar vrta. Na pola puta do izlaza iz zoo vrta začu se jedan zvuk koji Ričarda silno uzbuni: sva mu se koža naježi. On ostade u sedećem položaju, ali savršeno nepomičan, koncentrisan. Zvuk se ponovio trenutak pre nego što su se tiha kola zaustavila.

"Ma nema šanse da sam pogrešno čuo", bio je uporan u razgovoru s Nikol. "Dvaput se čulo. Ne postoji nijedan drugi zvuk sličan plaču deteta."
"Ne sumnjam ja da si ti dobro čuo, Ričarde", reče ona. "Samo pokušavam da logičnim razmišljanjem isključim eventualne druge moguće izvore tog zvuka. Mladunci avijana imaju jedan poseban krik koji može pomalo da podseti na plač bebe... Uostalom, bio si u zoološkom vrtu, zar ne? Mogla je biti nekakva životinjka."
"Ne", reče on. "Znam šta sam čuo. Živeo sam ja s decom dovoljno, i naslušao sam se dreke."
Nikol se osmehnu. "Sad su se uloge malo promenile, a, dragi moj? Pamtiš kako si reagovao kad sam ti rekla da sam na muralu videla lice žene, one večeri kad smo išli da vidimo oktosko pozorište? Ako se dobro sećam, izgrdio si me, i rekao mi da ne budem 'apsurdna'."
"Dobro. Onda - kako bi glasilo objašnjenje? Da li su nekako kidnapovali neke ljude iz Avalona? A incident posle bio prikriven? Pa, kako bi mogli..."
"Jesi li išta rekao Arčiju?"
"Nisam. Bio sam gotovo ošamućen. U prvi mah mi je bilo neshvatljivo zašto ni on ni čuvar vrta to ne komentarišu. Onda sam se setio da su oktići gluvi."
Oboje su nekoliko sekundi ćutali. "Ričarde, nije bilo planirano da ti čuješ to plakanje. Naši zamalo-savršeni domaćini načinili su vrlo neoptimalnu grešketinu."
Ričard se nasmeja. "Al' pošto snimaju ovaj razgovor, već sutra će znati da znamo..."
"Hajde da ništa od toga ne kažemo, zasad, drugima. Možda će oktići odlučiti da to ostane mala tajna između njih i nas dvoje... Nego, kad počinješ da radiš?"
"Kad god mi volja", reče on. "Rek'o sam Arčiju da moram prvo da dovedem dokraja nekoliko mojih ličnih poslova."
"Zvuči kao da si imao fenomenalnu dančugu", reče Nikol. "Ovde je uglavnom vladao mir. Izuzimajući jednu stvar. Patrik i Nai odredili su datum svog venčanja... Biće to za tri nedelje."
"Šta? Pa, zašto mi nisi odmah rekla?"
Nikol se nasmeja. "Nisam imala šansu. Uleteo si ovamo pričajući kao navijen o plakanju u zoološkom vrtu, o avijanima, kvadroidima, i banci embriona. Iz iskustva znam da u takvom slučaju moje vesti moraju da sačekaju dok se odmotaš."
"U redu, majko mladoženjina", reče on nekoliko sekundi kasnije, "pa kako se osećaš?"
"Sve u svemu, vrlo sam zadovoljna. Znaš šta mislim o Nai... Samo mi se čini da je ovo malčice neobično vreme i mesto za venčanje."

12.
Sedeli su u dnevnoj sobi Vejkfildovih i čekali da se pojavi nevesta. Patrik je nervozno kršio ruke. "Strpljenja, mladi čoveče", reče Maks, priđe i prebaci mu ruku preko ramena. "Doći će ona. Žensko hoće da izgleda maksimalno na dan svog venčanja."
"Ja ne", reče Eponina. "Zapravo, ni ne pamtim šta sam nosila na dan venčanja."
"The, zato ja dobro pamtim, Frenči", reče Maks sa širokim osmehom, "a naročito šta si nosila gore u iglou. Koliko se ja sećam, to je bilo uglavnom tvoje novorođenačko odelo."
Svi se nasmejaše. Uđe Nikol. "Ona dolazi za neki minut. Eli joj pomaže oko nekih završnih detalja na haljini." Osvrte se. "Gde su Arči i Plava?"
"Vratili su se nakratko u svoju kuću", reče Eli. "Imaju specijalan poklon za mladu."
"Ne volim da se te oktopaučine muvaju okolo", reče Galilej odvratnim glasom. "Jeza me hvata od njih."
"Galileju", reče Eli blago, "od sledeće nedelje biće po jedna oktoskinja gotovo uvek s vama u školi. Pomagaće vam u učenju njihovog jezika."
"Neću da učim njihov jezik", reče dečak prkosno.
Maks upita Ričarda: "Da, stvarno, kako ti je na radnom mestu, amigo? Nešto te ne viđamo mnogo, u poslednje dve nedelje."
"Ide super", odgovori Ričard s oduševljenjem. "Radim na projektu enciklopedije, pomažem im da konstruišu nov softver za prikazivanje svih bitnih informacija o stotinama hiljada živih vrsta sačuvanih u Banci embriona. Oktići testiranjem prikupe ogromno bogatstvo podataka, ali, ipak, pokazuju začuđujuću ograničenost kad treba tim znanjem efikasno raspolagati. Eto, juče sam, na primer, počeo sam da radim s novim test-podacima o jednoj klasi mikroba koji su, u oktoskoj taksonomiji, klasifikovani prema rasponu biljaka i životinja na koje deluju smrtonosno..."
Zaćuta. Ulazili su Arči i doktorka Plava, zajedno. Nosili su kutiju visoku oko jedan metar, umotanu u jedan od njihovih pergamenata. Stavili su svoj poklon u ugao sobe, i stali po strani. Trenutak kasnije uđe Eli, pevušeći Mendelsonov venčani marš. Za njom je stupala Nai.
Patrikova nevesta je na sebi imala tajlandsku svilenu haljinu, ukrašenu onim blistavim žutim i crnim cvećem koje su oktići dali Eli. Pojedinačne cvetove je prikačila čiodama na mudro odabrana mesta na haljini. Patrik se diže i stade uz Nai, pred svoju majku. Dvoje mladih se uhvatiše za ruku.
Od Nikol je bilo zatraženo da obavi ovu ceremoniju, ali što jednostavnije. Dok se pripremala da počne svoj kratki govor, Nikol odjednom preplaviše uspomene na neka druga venčanja u njenom životu. Vide Maksa i Eponinu; vide svoju ćerku Simon, i Majkla O'Tula; vide Roberta i Eli... Sva se strese, jer se u njenom duhu pojavi, nezvana, i uspomena na puščanu paljbu. Okupili smo se još jednom, pomisli ona, prisiljavajući sebe na povratak u sadašnjost.
Bila je savladana emocijama, jedva sposobna da progovori. Pa, ovo mi je poslednje venčanje, reče sebi. Malo je nedostajalo pa da to kaže i glasno. Nikada više nijedno drugo neću videti.
Jedna suza kliznu joj niz levi obraz. "Je li ti dobro, D'Žardenka?" reče tiho nevesta, uvek otvorena prema drugima. Nikol klimnu glavom i osmehnu se.
"Prijatelji", reče Nikol d'Žarden, "okupili smo se da budemo svedoci i da proslavimo venčanje Patrika Rajana O'Tula i Nai Buatong Vatanabe. Načinimo, sada, krug oko njih, i uhvatimo se svi za ruke, da pokažemo da ih volimo i da odobravamo njihov brak."
Još dok se krug počinjao uobličavati, ona pokaza oktopaucima da se uključe u njega i prebace pipke preko ramena ljudi levo i desno od sebe.
"Da li ti, Patriče", reče ona glasom koji se lomio, "uzimaš ovu ženu, Nai, da je voliš i čuvaš kao svoju suprugu i družbenicu u životu?"
"Da", reče Patrik.
"A ti, Nai", nastavi Nikol, "uzimaš li ovog čoveka, Patrika, da ga voliš i čuvaš kao svog muža i druga u životu?"
"Da", reče Nai.
"Onda proglašavam da ste muž i žena." Patrik i Nai se zagrliše; svi ostali počeše da viču. Novovenčani se okretoše i podeliše svoj prvi bračni zagrljaj s Nikol.

"Jes' ti ikad prič'o s Patrikom o seksu?" upita Nikol Ričarda kad je zabava bila završena i svi otišli kući.
"Nisam. Maks se dobrovoljno javio za to. Ali, ne bi trebalo da to bude neophodno. Nai je, dabome, već bila udata... Bože, al' si ti bila emotivna večeras. Zašto?"
Nikol se osmehnu. "Razmišljala sam o drugim venčanjima, Ričarde. O Simoninom i Majklovom, o Elinom i Robertovom..."
"To poslednje bih rado da zaboravim. Iz mnogo razloga."
"Mislila sam, tokom svečanosti, da plačem i zato što je to verovatno poslednje venčanje kome ću u životu prisustvovati. Ali kasnije, tokom zabave, pomislila sam na još jednu stvar. Da li je tebi ikad zasmetalo što nas dvoje nikad nismo zvanično venčani?"
"Nije", reče Ričard, odmahujući glavom. "Ja sam se venčavao jednom, sa Sarom, i meni je to dosta."
"Da, ti jesi, ali ja nikad. Rađala sam decu sa tri različita čoveka, ali nikad nisam bila nevesta."
Ričard je ćutao nekoliko sekundi. "I ti smatraš da si zbog toga plakala?"
"Možda. Ne znam zasigurno."
Ona se uzvrte oko Ričarda, koji se dao u teške misli. "Zar nije bila divna ona statua Bude koju su oktoi dali Nai?" reče ona. "Izvrstan umetnički rad. Zaista mi se činilo da je zabava prijala i Arčiju i Plavoj. Pitam se zašto je Džejmi došao tako rano po njih."
"A da li bi ti volela da se i mi venčamo zvanično?" upita on najednom.
"U našim godinama?" nasmeja se Nikol. "Pa, mi smo već deda i baba."
"Svejedno, ako bi te to učinilo srećnom..."
"Je l' si ti to mene zaprosio, Ričarde Vejkfilde?"
"Pa, izgleda da jesam. Ne bih želeo da si tužna zato što nikad nisi bila nevesta."
Nikol priđe i poljubi svog muža. "Moglo bi biti zabavno", reče ona. "Ali, hajde da ne planiramo ništa dok se Patrik i Nai malo ne srede. Ne bih želela da im kradem slavu."
Pođoše zagrljeni ka svojoj spavaćoj sobi, i silno se iznenadiše kad opaziše da su im se Arči i Plava isprečili na putu.

"Morate hitno s nama", obaveštavao je Arči. "Hitna stvar."
"Sad?" reče Nikol. "U ovo doba noći?"
"Da", reče Plava. "Samo vas dvoje, niko drugi. Glavna optimizatorka čeka. Ona će sve objasniti."
Nikol oseti ubrzanje srčanog rada: adrenalin se kao talas ulivao u njen sistem. "Treba li mi kaput?" reče ona. "Idemo li iz grada?"
Iz nekog razloga, njena prva misao bila je da ovaj hitni poziv ima neke veze sa dečjim plačem koji je Ričard čuo u zoo vrtu. To dete je obolelo, možda? Umire? Onda zašto ne poći pravo u zoološki vrt, koji je nadomak gradske kupole, u Alternativnoj oblasti?
Zaista ih je čekala Glavna sa svojim osobljem. U sobi su bile dve stolice. Čim su Ričard i Nikol seli, oktopaučka predvodnica poče da govori.
"U toku je kriza ogromnih razmera", reče ona, "koja bi, na žalost, mogla značiti rat između vaše vrste i naše." Mahnula je jednim pipkom; na zidu poče video-projekcija. "Rano jutros, dva helikoptera su počela da prebacuju ljudske trupe s ostrva Njujork u najseverniji deo naše regije, na domak Cilindričnog mora. Naši kvadroidski snimci pokazuju dve stvari: da se vaša vrsta sprema da otpočne napad na nas, i da je vaš vođa Nakamura uspeo da ubedi stanovništvo da smo mi vaši neprijatelji. Dobio je podršku senata za ratni pohod; za relativno kratko vreme nagomilao je arsenal oružja koji bi mogao naneti znatnu štetu našoj koloniji."
Glavna optimizatorka prestade sa signalima. Ričard i Nikol su gledali video-snimke koji su pokazivali proizvodnju bombi, ručnih bacača i mitraljeza u Novom Raju.
"Tokom protekla četiri dana male grupe ljudi su vršile izviđačke prodore na našu teritoriju, pešice. Drugi su činili to isto pomoću dva helikoptera. Ove izviđačke misije su prodirale na jug sve do šumske barijere; zapravo, pokrile su celu cilindričnu dužinu naše teritorije. Gotovo trideset procenata naše hrane, vode i energije proizvodi se na površinama koje su ljudi izviđali."
"Nije bilo borbe", nastavi ona, "zato što mi nigde nismo pružili otpor njihovim izviđačkim aktivnostima. Međutim, stavili smo na ključna mesta natpise na vašem jeziku, onoliko dobro sačinjene koliko smo to s našim znanjem engleskog mogli. To su saopštenja ljudskim trupama da je čitav južni poluvaljak Rame teritorija druge razumne vrste, napredne ali miroljubive; takođe su tu i zahtevi da se oni vrate u svoj region. Ljudi su te naše natpise prosto prevideli."
"Pre dva dana dogodio se uznemirujući incident. Dok smo žnjeli na jednoj od naših velikih njiva, nadleteo nas je helikopter. Vozilo je sletelo u blizini i iz sebe pustilo četiri vojnika. Bez ikakvog povoda ti ljudi su ubili sve tri životinje koje su obavljale žetvu. Bile su to šestoruke životinje - videli ste takve na vašem prvom obilasku naših polja. Vojnici su, posle toga, zapalili naše žitno polje. Posle tog incidenta, sadržina naših natpisa se promenila. Sad jasno piše da će takvo ili slično ponašanje, ako se još jednom dogodi, značiti rat."
"Međutim, današnji postupci pokazuju da naša upozorenja nisu uzeta u obzir, i da vaša vrsta planira da otpočne jedan sukob u kome nikako ne može pobediti. Danas sam razmatrala mogućnost da objavim rat, a to je za naseobinu oktopauka izuzetno ozbiljan čin, koji bi se odrazio na sve nivoe našeg društva. Pre donošenja takve odluke, posavetovala sam se sa drugim optimizatorima, i to s onima čija mišljenja najviše cenim."
"Većina je za objavu rata, zato što ne nalazimo načina da ubedimo vaše saplemenike da bi sukob s nama za njih predstavljao katastrofu. Međutim, oktopauk koga zovete Arči izneo je mom osoblju jedan predlog za koji mislimo da ima neku malu šansu da uspe. Iako naše analize verovatnoće kazuju da je rat ipak najverovatniji ishod, naši principi zahtevaju da učinimo apsolutno sve što je moguće da rat izbegnemo. Pošto Arčijev predlog zahteva vašu saradnju, pozvali smo vas noćas ovamo."
Glavna prekide govor bojama i polako ode u drugi deo sobe. Ričard i Nikol se pogledaše. "Je l' tvoj aparat za prevođenje pratio ovo?" reče ona.
"Pa, najveći deo", odgovori Ričard. "Sasvim dobro razumem suštinu situacije. Imaš li ti nešto da pitaš? Ili da im predložimo da primene Arčijev predlog?"
Nikol klimnu glavom. Arči dođe na sredinu sobe. "Ja sam se dobrovoljno javio", reče njihov oktoski prijatelj, "da lično idem na pregovore sa ljudskim vođama, da bi ovaj sukob bio zaustavljen pre nego što se pretvori u pravi rat. Međutim, da bih to postigao, očigledno će mi biti potrebna pomoć. Ako se iznenada pojavim u logoru Nakamurinih vojnika, oni će me ubiti. Ako me i ne bi ubili, svakako ne bi mogli da razumeju šta im govorim. Znači, sa mnom mora poći neko ko razume naš jezik i može da prevodi. Inače ne može biti započet nikakav istinski dijalog."

Kad su Ričard i Nikol rekli glavnoj optimizatorki da nemaju ništa protiv osnovnog koncepta koji Arči predlaže, ostaviše ih nasamo s Arčijem da razrade detalje. Arčijeva ideja bila je jednostavna. Nikol i on će zajednički pristupiti vojničkom logoru blizu Cilindričnog mora, i zatražiće susret s Nakamurom i drugim ljudskim liderima. Na tom sastanku Arči i Nikol će objasniti da su oktoi mroljubiva živa vrsta koja nema nikakve teritorijalne pretenzije severno od Cilindričnog mora. Arči će zatražiti da se ljudi povuku iz tog logora i prestanu s nadletanjem. Kao znak dobre volje ponudiće da oktoi isporuče ljudima, ako je potrebno, izvesne količine hrane i vode, da bi prebrodili trenutne teškoće. Uspostavio bi se time trajni odnos između dve žive vrste; pripremio bi se i ugovor, kojim bi mirovni sporazum bio trajno potvrđen.
"Isuse!" reče Ričard čim je dokraja pročitao prevod Arčijevog govora. "A ja sam mislio da je Nikol idealista!"
Ovu njegovu rečenicu Arči nije shvatio. Nikol strpljivo objasni oktopauku da vođi Novog Edena najverovatnije neće biti tako razumni koliko on, Arči, pretpostavlja. "Savršeno je moguće", reče ona, da bi naglasila koliko je opasno ono što on predlaže, "da će ubiti nas oboje pre nego što dobijemo priliku da kažemo bilo šta."
Arči je bio uveren da će njegov predlog biti prihvaćen pre ili posle, zato što je očigledno da je najpovoljniji po ljude u Novom Raju. "Vidi, Arči", reče Ričard nezadovoljno, "ovo što si sad rekao naprosto nije tačno. Ima mnogo ljudskih bića, a među takvima je i Nakamura, koji ne daju ni golo govno za dobrobit ljudske zajednice. Zajedničko blagostanje nije, takvim ljudima, čak ni mrvica u podsvesnim tokovima koji utiču na ponašanje. Oni gledaju samo sebe. Svaku odluku vagaju isključivo polazeći od toga da li će ona doprineti njihovoj vlasti i moći. U našoj istoriji, lideri su često uništavali svoje zemlje, ili naseobine, u pokušaju da održe sebe na vlasti."
Okto je bio uporan. "To što opisuješ naprosto je nemoguće kod jedne napredne vrste. Fundamentalni zakoni evolucije jasno pokazuju da one vrste kojima je dobrobit zajednice najvažnija, prežive, dok one u kojima su želje pojedinca na prvom mestu, propadnu. Da li ti sugerišeš da je ljudski rod nekakva aberacija, nenormalnost u prirodi, i da zato može da krši jednu tako elementarnu..."
Nikol prekide Arčija. "Znate šta, vas dvojica, sve je to veoma interesantno, ali mi imamo hitnija posla. Moramo spremiti pouzdan plan akcije. Ričarde, ako ti se ne dopada Arčijev plan, šta drugo predlažeš?"
Ričard je razmišljao nekoliko sekundi pre nego što je progovorio. "Verujem da Nakamura vodi Novi Eden u rat iz mnogo razloga, između ostalog i zato da bi zaustavio kritiku koja bi mogla biti izazvana unutrašnjim neuspesima režima. Ne verujem da će odustati od ratne kampanje, osim ako ne uvidi da je ogromna većina građana nedvosmisleno opredeljena protiv rata; ali, žao mi je što ću te razočarati, to se neće dogoditi dok se ljudi ne uvere da bi rat bio katastrofalan po njih."
"Smatraš da su pretnje neophodne?" reče Nikol.
"Kao minimum. Idealno bi bilo da oktoi prvo demonstriraju svoju vojnu moć", reče Ričard.
"Bojim se da to nije moguće", javljao se Arči, "bar ne pod sadašnjim okolnostima."
"Zašto?" upita Ričard. "Glavna je govorila s velikim pouzdanjem o svojoj pobedi ako rat počne. Ako vi sad napadnete taj logor i sravnite ga..."
"Sad ti ne razumeš nas", reče Arči. "Pošto su ratovi, i svi drugi sukobi koji mogu dovesti do namerno izazvane smrti, toliko neoptimalan način razrešavanja problema, naša kolonija ima vrlo kruta pravila o započinjanju organizovanog neprijateljskog ponašanja. Ugradili smo u svoje društvo kontrolne mehanizme koji obezbeđuju da nam rat bude apsolutno poslednja opcija. Na primer, mi uopšte nemamo stajaću vojsku niti zalihe naoružanja. Zatim, svi optimizatori koji uzmu učešća u donošenju odluke da se objavi rat, kao i svi oktoi koji lično ratuju, moraju da se podvrgnu terminaciji odmah posle završetka rata."
"Štaaaa?" reče Ričard, ne verujući onome što je na prevodiocu čitao. "Nemoguće."
"Moguće", reče Arči. "Kao što možeš zamisliti, ti faktori znatno umanjuju našu sklonost ka ne-odbrambenim neprijateljskim aktivnostima. Glavna optimizatorka zna da je potpisala smrtnu presudu sama sebi kad je, pre dve nedelje, naredila početak priprema za rat. Svih osamdeset oktoa koji sada žive i rade u Ratnom odeljenju biće likvidirano čim rat prođe, ili čim se zvanično proglasi da je opasnost prošla. Pošto sam i ja danas učestvovao u razgovoru o ratu, to važi i za mene."
Ričard i Nikol ostadoše bez reči. "Oktopauku je jedino moguće opravdanje za rat", nastavi Arči, "nedvosmisleno izneta pretnja samom opstanku kolonije. Kad se takva pretnja uoči i potvrdi, naša vrsta doživljava metamorfozu i baca se u rat bez milosti, dok pretnja ne bude uništena, ili dok sama kolonija ne bude uništena. Pre mnogo generacija, neki veoma mudri optimizatori su uočili da oktoi koji tokom rata ubijaju ili planiraju ubijanje, izlaze iz rata psihološki promenjeni. Postaju opasni za miran život kolonije. Zato su doneti zakoni o terminaciji takvih."
Ričard i Nikol su ćutali i kad je Arči prestao da govori. Posle nekog vremena Ričard zausti da od njega zatraži da iziđe napolje, da bi se on i Nikol mogli nasamo nešto dogovoriti; ali se seti sveprisutnih minijaturnih letećih snimatelja. "Nikol, draga", reče on, "ja iz nekoliko razloga ne verujem da je Arčijev plan dobar. Kao prvo, trebalo bi da ja pođem s njim, a ne ti..."
Ona pokuša da nešto kaže, ali Ričard diže šaku, dajući joj time znak da ga ne prekida. "Saslušaj me do kraja. U toku celog našeg braka, a naročito otkad smo otišli iz Čvorišta, uvek si ti išla napred, ulagala si svoje vreme i energiju za dobrobit porodice, naseobine... Sad sam ja na redu. U ovom konkretnom slučaju mislim i da sam podesniji za taj posao. Lakše ću uplašiti naše zemljake, tako što ću im dočarati kakve titanske udarce oktoi mogu da zadaju."
"Ali ti ne znaš dobro njihov jezik", bunila se Nikol. "Bez elektronskog prevodioca..."
"Mislio sam ja na to. Uveren sam da u stvari Eli i Niki treba da pođu s Arčijem i sa mnom. Prvo, ako među nama bude i dete, verovatnoća da nas vojnici odmah pobiju biće znatno umanjena. Drugo, Eli sasvim vlada oktoskim jezikom, i može mi pomoći ako elektronika bude izgubljena ili otkaže. Treće, i možda najvažnije, jedini zločin koji bi Nakamura ikako mogao pripisati oktoima je kidnapovanje Eli. Ako se ona pojavi živa i zdrava, i počne da hvali vanzemaljskog neprijatelja, čitav ratni napor biće potkopan."
Nikol se namršti. "Ne sviđa mi se to da Niki pođe. Suviše je opasno. Nikad ne bih oprostila sebi ako bi se nešto dogodilo tom detetu."
"Ni ja. Ali, ne verujem da će Eli hteti da pođe bez nje. Nikol, ovde ne postoji dobar plan. Bićemo prinuđeni da prihvatimo najmanje lošu opciju."
Kad je njihov razgovor zastao, Arči se javi svojim trakama boje. "Ričardovi predlozi su svi izvrsni. Postoji jedan dodatni razlog da ti, Nikol, ostaneš u Zelengradu. Ljudima koji ostanu ovde biće potrebno tvoje vođstvo u teškim danima koji dolaze."
Nikolin um je jurio. Nije bila pripravna za ovakav obrt, nije očekivala da će se Ričard prijaviti za odlazak. "Kažeš li ti meni, Arči, da odobravaš Ričardove predloge, pa i to da povedete Eli i Niki sa sobom?"
"Da", odgovori oktopod-pauk.
"Ali, Ričarde", nastavi ona okrećući se svom mužu, "i sam znaš koliko mrziš ono što nazivaš 'političkim sranjem'. Da li si siguran da si o ovome dobro razmislio?"
Ričard klimnu glavom. Nikol slegnu ramenima. "Pa, u redu", reče ona. "Da porazgovaramo s Eli. Ako ona pristane, plan je gotov."

Glavna optimizatorka je smatrala da dopunjeni plan ima izvesne izglede da uspe, ali je takođe smatrala svojom obavezom da ih sve podseti da su, prema teoriji verovatnoće, i dalje pretežniji stavovi da će i Ričard i Arči biti ubijeni. Nikolino srce preskoči jedan otkucaj dok je ovo prevodila. To što joj je Glavna govorila, Nikol je već znala; ali, obuzeta dosadašnjim raspravama i planiranjem, nije se još suočila s tim najverovatnijim posledicama njihovih odluka.
Kad su se svi glavni učesnici dogovorili o orijentacionom vremenskom rasporedu poteza, Nikol ne reče gotovo ništa. Ali kad začu kako Ričard govori da će Arči i on u svakom slučaju, s Eli i Niki ili bez njih, krenuti iz Zelengrada već sutra, dva terta posle zore, telom joj prođe drhtavica. Sutra, sevnu misao u njenoj svesti. Sutra će se naši životi ponovo promeniti.
Ćutala je dok su se vozili nazad, ka njihovom deliću Zelengrada. Ričard i Arči su govorili o mnogo čemu, a Nikol se samo rvala sa sve većim strahom u sebi. Jedan unutrašnji glas, onaj koji već godinama nije čula, govorio joj je da posle sutrašnjeg dana više nikad neće videti Ričarda. Da nije to neka moja malo uvrnuta reakcija? zapita se ona. Možda mi se samo ne dopada da sad on bude heroj?
Zlo predosećanje se pojačavalo iako se ona trudila da mu se suprotstavi. Pamtila je onu strašnu noć pre mnogo godina kad se, u spavaćoj sobi u onoj kućici u Čili-Mazarenu, probudila vrišteći, iz živopisnog sna punog nasilja. "Mama je mrtva", vrištala je tada desetogodišnja devojčica.
Otac je pokušavao da je teši i da joj objasni da je majka samo otputovala da poseti familiju na Obali Slonovače. Telegram o majčinoj smrti stigao je u kuću sedam sati kasnije.
"Nemate naoružanje, nemate uvežbanu vojsku, pa kako onda mislite da se na vreme pripremite za odbranu?" govorio je Ričard.
"To ti ne mogu reći", odgovori Arči. "Ali, veruj mi, znam sigurno da bi konflikt između naše dve rase, sada, mogao rezultirati samo potpunim uništenjem ljudske civilizacije u Rami."
Nikol nije uspevala da umiri svoju dušu, njene muke nisu se smirivale. Ma koliko puta ponovila sebi da je njena reakcija preterana, zla slutnja nikako da popusti. Ona pruži ruku i dohvati Ričarda za šaku. On provuče prste kroz njene i nastavi razgovor s Arčijem.
Nikol se zagleda u njega. Ponosim se tobom, Ričarde, pomisli ona, ali se i bojim. Osećala je da joj se suze, kao krišom, uvlače u oči. Nisam još spremna da kažem zbogom.

Tek u neko pozno doba noći ona ode na spavanje. Prethodno je pažljivo probudila Eli, tako da ne uznemiri Niki, a ni blizance Vatanabe koji su spavali u kući Vejkfildovih da bi Patrik i Nai mogli svoju prvu bračnu noć provesti sami. Eli je, naravno, imala mnogo pitanja. Ričard i Nikol su joj obrazlagali plan, uključujući sve važne elemente koje su ona i Ričard doznali od Glavne i Arčija tokom toga dana. Eli se uplašila, ali je na kraju pristala da i ona i Niki pođu na put s Ričardom i Arčijem, sutra.
Nikol nije uspevala da istinski zaspi. Jedan sat se prevrtala i vrtela; onda krenu niz kratkih, haotičnih snova. U poslednjem, ona je opet bila sedmogodišnja devojčica na Obali Slonovače, učesnica u ceremoniji 'Poro'. Polugola je, u vodi; a lavica se šunja oko jezerceta. Mala Nikol uzima dubok dah i roni. Izranja, i gle, na obali stoji Ričard, na mestu gde je lavica bila. Ali, u prvom trenu, mladi Ričard. Pa počinje naglo da stari. Već je ovaj isti koji je tog trenutka pored nje u postelji. Nikol čuje kako joj Omeh nešto govori na uvo. "Dobro osmotri, Ronata. I pamti..."
Nikol se probudi. Pored nje Ričard je mirno spavao. Pridigla se, sela u krevetu i kucnula jednom po zidu. Dođe svitac, samo jedan, i donese malo svetla u spavaću sobu. Nikol se zagleda u svog muža. Posmatrala je njegovu sedu kosu, sedu bradu. Sećala se kako su izgledale ta kosa i ta brada kad su bile crne. Kad je bio mlad. S ljubavlju se priseti njegove vatrenosti i njegovog humora kad su počinjali da se zbližavaju, u Njujorku. Nikol načini grimasu, duboko udahnu i poljubi svoj kažiprst pa ga spusti na Ričardove usne. On se i ne pomače.
Sedela je mirno još nekoliko minuta, proučavajući svaku crtu muževljevog lica. Meke suze joj potekše niz obraze i počeše kapati na čaršav. "Volim te, Ričarde", reče ona.

Četvrti deo
Rat u Rami

1.

IZVEŠTAJ broj 319
Vreme transmisije: 156.307.872.574.2009
Vreme proteklo od uzbune prvog stepena: 111,9766
Reference: čvorište 23-419
Svemirski brod 947
Rase sposobne da plove svemirom 47.249 (A & B)
32.806
2666

Tokom proteklog perioda, struktura i poredak svemirom plovećih zajednica u ovom zvezdanom brodu nastavili su da se dezintegrišu. Uprkos upozorenjima oktopauka (svemirom ploveća rasa broj 2.666) i njihovim pohvalnim nastojanjima da izbegnu ozbiljniji sukob s ljudskim bićima (broj 32.806), čak se i povećala verovatnoća da u sledećih nekoliko intervala između tih dveju vrsta zaista izbije rat, u kome bi možda bilo samo nekoliko preživelih. Prema tome, stekli su se svi potrebni uslovi za drugi stepen intervencije.
Dosadašnja interventna aktivnost proglašena je neuspešnom, prvenstveno zato što je agresivnija od te dve vrste, ljudska, u osnovi neosetljiva na čitavu paletu finijih interventnih tehnika. Samo nekolicina ljudskih bića je reagovala na mnogobrojne pokušaje da se izmeni njihovo neprijateljsko ponašanje, s tim što oni koji jesu reagovali nisu posedovali moć da zaustave genocid avijana i sesila (broj 47.249, A & B), što su ga pokrenuli ljudski vladaoci.
Ljudi su organizovani na krut hijerarhijski način, često uočavan kod predsvemiroplovećih vrsta. Kod njih i dalje vlada jedna upravljačka grupa zainteresovana ponajviše za očuvanje sopstvene vlasti. Dobrobit, pa i sam opstanak ljudske komune imaju, po shvatanju tih lidera, drugu svrhu - opstanak političkog sistema koji toj grupi omogućuje apsolutnu vlast. Otud je vrlo mala verovatnoća da pomenuti širi sukob između ljudi i oktopauka može biti sprečen ma kakvim logičnim apelima.
Jedan mali broj ljudi, uključujući gotovo celu porodicu koja je godinu dana živela na Čvorištu, stanuje i dalje u glavnom gradu oktopauka. Njihova interakcija s domaćinima pokazala je da je moguće da te dve vrste žive u harmoniji. Nedavno su oformili mešovitu delegaciju, sačinjenu od ljudi i jednog oktopauka, koja će učiniti pokušaj da spreči izbijanje međuspecijskog rata, tako što će pokušati da stupe u direktan kontakt s vođama ljudske kolonije. Međutim, verovatnoća da bi ova delegacija mogla postići uspeh veoma je mala.
Do ovog trenutka oktopauci nisu učinili nijedan neposredan čin neprijateljstva. Ipak, počeli su proces priprema za rat protiv ljudi. Boriće se samo ako zaključe da je opstanak njihove naseobine ugrožen. Sposobnosti oktopauka u oblasti bioloških nauka su takve da se ishod rata može unapred i s punom sigurnošću predvideti.
Nije sigurno kako će ljudi reagovati kad se sukob rasplamsa, i kad počnu da trpe teške gubitke. Moguće je da će se rat završiti brzo, i da će, vremenom, preživeli delovi jednog i drugog društva naći novu ravnotežu. Ali neki opažanjem stečeni podaci o ljudima pokazuju da je to rasa koja bi mogla nastaviti da ratuje sve do svog potpunog uništenja. Takav ishod bi značio kraj jednog od dva svemirom ploveća društva preostala u brodu. Da bi se predupredio tako nepovoljan tok projekta, predlaže se stupanj 2 intervencije.

2.
Nikol probudi galame troje dece koja su se igrala u dnevnoj sobi. Navuče kućnu haljinu; tad u spavaću sobu uđe Eli i upita je da li je negde videla Nikinu omiljenu lutku. "Mislim da je ispod kreveta", odgovori Nikol.
Eli se vrati da nastavi pakovanje. Nikol je čula Ričarda u kupatilu. Nema još mnogo vremena, pomisli ona. Najednom se na vratima pojavi njena unuka. "Noni, mama i ja idemo", reče devojčica smeškajući se. "Videćemo tatu."
Nikol raširi ruke i devojčica utrča u njen zagrljaj. "Znam, draga", reče Nikol. Držala je Niki čvrsto uza se, pa je poče gladiti po kosi. "Nedostajaćeš mi, Niki."
Nekoliko sekundi kasnije uleteše blizanci Vatanabe, trčeći i đipajući. "Ja gladan, gospo Vejkfild!" reče Galilej.
"I ja", reče Kepler.
Nikol nevoljno pusti svoju unuku i pođe ka njima. "Dobro, momci. Napraviću vam doručak, biće gotov kroz nekoliko minuta."
Maks, Eponina i Marijus su se pojavili na vratima kad su deca već dovršavala doručak. "Čika-Makse, pogodi šta ima novo", reče Niki pre nego što je Nikol imala šansu da pozdravi Paketove. "Videću mog tatu."
Četiri sata proleteše brzo. Ričard i Nikol su sve objasnili po dvaput, prvo Maksu i Eponini a onda mladencima, koji su oboje prosto blistali od zadovoljstava svoje prve bračne noći. Kad se primakao čas za Ričardov, Elin i Nikin polazak, uzbuđenje i energija koji su karakterisali jutarnje razgovore počeše bledeti. U Nikolinom želucu opet su zalepršali leptiri. Opusti se i smeškaj se, reče ona sebi. Ništa nećeš olakšati mrgođenjem.
Maks se prvi oprostio od putnika. "Dođi ti ovamo, princezo", reče on Niki, "i poljubi čika-Maksa." Devojčica poslušno učini kako je rekao. Maks ustade i ode u onaj deo sobe gde je Eli razgovarala sa svojom majkom. "Dobro čuvaj tu devojčicu", reče on grleći Eli, "i ne daj podlacima ništa da muvaju." Onda se rukovao s Ričardom, i izišao, pozivajući blizance Vatanabe da pođu s njim.
Raspoloženje u sobi se počelo menjati. Iako je obećala sebi da će ostati smirena, Nikol oseti da je zapljuskuje talas panike: shvatila je da ima još samo nekoliko minuta za sva opraštanja. Patrik, Nai, Bendži i Eponina su, kao Maks maločas, grljenjem ispraćali trio putnika.
Nikol htede još jednom da zagrli Niki, ali devojčica izmače i otrča napolje da se igra s blizancima. Eli se konačno oprosti od Eponine i okrete se Nikol. "Mama, nedostajaćeš mi", reče ona zvonko. "Mnogo te volim."
Nikol se borila da sačuva unutrašnju ravnotežu. "Nisam mogla tražiti bolju kćer", reče ona. Njih dve se zagrliše, a Nikol tiho progovori svojoj kćeri na uvo: "Dobro pazi. Mnogo zavisi od ishoda..."
Eli se odmače od nje i pogleda majci u oči. "Znam, majko", reče ona uozbiljeno, "i to me plaši. Nadam se da neću razočarati..."
"Nećeš", reče Nikol vedrim tonom, i potapša je po ramenu. "Samo imaj na umu šta je cvrčak rekao u Pinokiju."
Eli se osmehnu. "I pusti da te savest vodi."
"Stig'o Arči!" razleže se Nikin povik. Nikol se osvrte, pogledom tražeći svog muža. Gde je Ričard? pomisli uplašeno. Nisam se oprostila s njim... Sad je videla Eli, koja je, noseći dva ranca, krenula ka vratima, samo kao mrlju.
Jedva je disala. Čula je Patrikove reči "Gde je Ričard?" i glas iz radne sobe: "Ovde sam."
Potrča hodnikom, do radne sobe. Ričard je sedeo na podu, okružen elektronskim komponentama. Pored njega je bio njegov ranac. Nikol zastade na vratima, da uhvati dah.
Ričard se, čuvši da ona dolazi, okrete. "O, zdravo, draga", reče on nonšalantno. "Ja još nisam odlučio koliko rezervnih delova da ponesem za elektronske prevodioce."
"Došao Arči", reče Nikol tiho.
On pogleda na svoj ručni sat. "Paaa, onda je vreme da se krene." Uze još jednu punu šaku delova i strpa ih u ranac. Onda ustade i pođe ka Nikol.
"Čika-Ričarde!" povika Patrik.
"Dolazim", uzvrati Ričard takođe uzvikom. "Samo trenutak."
On je zagrli, a Nikol istog trena poče drhtati. "Ej", reče on, "nije frka... Rastajali smo se mi i ranije."
Strah u njoj nabuja toliko da nije mogla da progovori. Očajnički se upinjala da bude hrabra, ali - bilo je nemoguće. Znala je: sada poslednji put u životu dodiruje svog muža.
Provuče jednu ruku iza njegove glave i odmače se malo, da bi ga poljubila. Suze su joj tekle niz obraze. Želela je da zaustavi vreme, da rastegne ovaj jedan trenutak u večnost. Očima je fotografisala Ričardovo lice, zatim ga nežno poljubila u usta.
"Volim te, Nikol", reče on.
Na tren joj se činilo da neće biti sposobna da odgovori. "I ja tebe volim", reče, nekako.
On nabaci ranac na leđa i lako joj mahnu prstima. Ona stade na vrata. Odatle je gledala njegov odlazak. "Zapamti", začu u glavi Omehov glas.

Niki gotovo da nije mogla da poveruje u toliku svoju sreću. Pravo ispred nje, na samoj kapiji Zelengrada, čeka ih nojosaur, baš kao što je Arči rekao! Skakutala je nestrpljivo dok joj je majka, potezanjem rajsferšlusa, zatvarala zimski kaput. "Je l' mogu ja da ga hranim, mama? Je l' mogu, je l' mogu?"
Iako je nojosaur sedeo na tlu, Ričard je morao pomoći Niki da se popne. "Hvala, Bubo", reče mu devojčica kad se udobno smestila u udubljenje na leđima životinje.
"Vremenski raspored je veoma pažljivo razrađen", reče Arči Ričardu i Eli dok su odmicali kroz šumu. "Stići ćemo u logor u trenutku kad sva vojska počinje doručak. Na taj način će nas svi videti."
"Kako ćemo znati da je tačno taj trenutak?" upita Ričard.
"Nekima od kvadroida upravlja se s dalekih severnih polja. Ubrzo posle buđenja prvih vojnika, tvoj avijanski prijatelj Timi će nadleteti, u mraku, njihov logor. Ispustiće pisanu poruku da uskoro dolazimo, da će iznad nas biti svici, i da ćemo mahati belom zastavom, kao što si predložio."
Niki primeti, i reče, da ih iz šume gledaju neke čudne oči. "Zar nije to zabavno?" reče ona majci. Eli ne odgovori.

Arči je zaustavio nojosaura kilometar južno od ljudskog logora. Fenjeri i drugi izvori svetlosti ispred dalekih šatora pred njima izgledali su kao treperenje zvezda u noći. "Trebalo bi da Timi baci našu poruku otprilike sad", reče Arči.
Prethodnih nekoliko sati napredovali su polako, po mraku; nisu želeli da koriste svice, da ne bi bili prerano viđeni i otkriveni. Niki je mirno spavala sa glavom u majčinom krilu. Ričard i Eli bejahu napeti. "Šta ako počnu da pucaju pre nego što stignemo išta da kažemo?" bilo je jedno od Ričardovih pitanja pre nego što su stali.
"Okrećemo se i bežimo najbrže što možemo", glasio je Arčijev odgovor.
"A ako nas pojure helikopterima, i upotrebe reflektore?"
"Punom brzinom nojosaur bi stigao do šume za četiri terta", odgovorio je Arči.
Tad dolete Timi. Njegov raport, podnet kratkotrajnim brbljanjem, uz Arčijeve kolorne reakcije, glasio je da je svoju dužnost ispunio. Onda se Ričard i Timi oprostiše jedan od drugog. Dok mu je Ričard češkao trbuh, krupne avijanove oči izražavale su neku emociju koju Ričard ranije nije video. Nekoliko sekundi kasnije Timi odlete ka Smaragdnom Gradu a par ogromnih svitaca se upali pokraj staze i polako zaplovi ka vojnom logoru. Ričard pođe na čelu kolone, stežući u desnoj ruci belu zastavu. Nojosaur pođe za njim, nekih pedeset metara iza, noseći Eli, Arčija i usnulo dete.
Dvogledom je, sa oko četiri stotine metara, razaznao vojnike. Stajali su i gledali otprilike ka putnicima. Ričard ih izbroja dvadeset šest, uključujući trojicu s naperenim puškama i dvojicu koji su gledali kroz binokulare.
Kao što je bilo planirano, Eli, Niki i Arči siđoše sa nojosaura na nekih dvesta metara od logora. Poslaše tovarnu životinju nazad, i pođoše pešice ka ljudskoj vojsci. Niki se u prvi mah bunila: nije bila voljna da se budi. Ipak, ućutala je kad je osetila važnost zahteva njene majke da bude tiha.
Arči je hodao između dvoje odraslih ljudi. Niki se držala za majčinu ruku; trčkarala je da bi išla ukorak s odraslima. "Ehej!" povika Ričard ocenjujući da će ga sad čuti. "Ja sam Ričard Vejkfild. Dolazimo miroljubivo." Poče energično mahati belom zastavom. "Sa mnom su moja ćerka Eli, moja unuka Niki, i jedan predstavnik oktopauka."
Morali su biti zapanjujući prizor za vojnike, koji nikad ranije nisu videli nijednog oktoa. Svici se zaustaviše iznad glava vojnika, a Ričard i njegova grupica izroniše iz ramanske tame.
Jedan od vojnika zakorači napred. "Ja sam kapetan Enriko Piađi, komandant ovog logora. U ime oružanih snaga Novog Edena, prihvatam vašu predaju."

Pošto je napisano obaveštenje o njihovom dolasku bačeno u logor samo pola sata pre toga, novoedenski lanac komandovanja nije imao vremena da sačini plan postupanja sa zarobljenicima. Čim je potvrđeno da se logoru približava grupa sačinjena od jednog muškarca, jedne žene, jednog deteta i jednog osmokrakog tuđina, kapetan Piađi je ponovo razgovarao, radio-vezom, sa svojim štabom u Njujorku, tražeći instrukcije za dalje postupanje. Pukovnik koji je rukovodio ratnom kampanjom rekao mu je da 'bezbedno sačuva zarobljenike' i da 'čeka dalja naređenja'.
Ričard je predvideo da nijedan oficir neće hteti da preduzme neku određenu akciju dok se ne obavi dogovor sa samim Nakamurom. Govorio je Arčiju, tokom njihovog dugog putovanja na nojosauru, da će biti veoma važno da već u logoru, družeći se sa vojnicima, počnu da opovrgavaju propagandne laži koje novorajska vlada širi.
"Ovo stvorenje", reče Ričard jakim glasom, kad je pretresanje zarobljenika završeno i kad su se vojnici, privučeni radoznalošću, naprosto vrzmali oko njih, "to vam je, dabome, oktopauk. Svi oni su veoma inteligentni, u ponečemu i pametniji od nas. Ima ih oko petnaest hiljada u južnom polucilindru Rame, što će reći odavde pa do početka južne polarne činije. Moja porodica i ja stanujemo kod njih, evo, već više od godinu dana, po sopstvenoj volji, i mogu vam reći da smo našli da su oktići miroljubivi i moralni. Moja ćerka Eli i ja smo došli danas sa ovim njihovim predstavnikom, koga zovemo Arči, da vidimo može li se nekako zaustaviti vojni sukob između naše dve vrste."
"Zar nisi ti žena doktora Tarnera?" reče jedan vojnik. "Ona koju su oktići kidnapovali?"
"Jesam", reče Eli jasnim glasom. "Ali nisu me baš kidnapovali. Hteli su da počnu razgovore s nama na neki način, ali nisu znali kako. Poveli su mene zato što su smatrali da ću umeti da naučim njihov jezik."
"To čudo govori?" reče drugi vojnik s nevericom.
Do tog momenta Arči je, prema njihovom planu, ćutao. Sad se sva vojska zapanjeno zagleda u boje koje su krenule iz desnog ruba njegovog uspravnog proreza na glavi i počele da plove po koži, ukrug, oko cele glave. "Arči vas pozdravlja", prevede Eli. "Moli svakog od vas ponaosob da shvatite da ni on lično, niti ma koji drugi pripadnik njegove vrste, ne želi ljudima nikakvo zlo. Takođe želi da vam ja kažem da on ume da čita sa usana, i da će rado odgovoriti na svako vaše pitanje."
"Je l' ovo sve... za ozbiljno?" reče jedan vojnik.
Za to vreme je kapetan Piađi, u nedoumici, stajao po strani, javljajući jednako pukovniku u Njujorku šta se dešava. "Da, gospodine. Boje na glavi... svaka drukčija, gospodine, crvena, plava, žuta... kao pravougaonici, pokretni pravougaonici, njegova koža menja boju a te boje mu idu oko glave, nove se pojavljuju... Šta kažete, gospodine?... Žena, doktorova žena. Izgleda da ona zna šta te boje znače... ne, ne, nisu slova u boji, gospodine, nego samo trake u boji."
"U ovom trenutku, ser, tuđin se obraća vojnicima... ne, pa vojnici nemaju nikakve boje. Ali, ona kaže da tuđin ume da čita reči po pokretima usana. Kao, znate, gluvi... to je ta ista tehnika valjda... U svakom slučaju, oni pitaju, on odgovori, ona prevede taj njegov odgovor, i tako."
"Ne, gospodine, nikakvo. Imaju igračke, odeću, i neke čudne sklopove za koje zarobljenik Vejkfild kaže da su elektronski, ali oružje ne... igračke, jeste, rekao sam igračke. Dečje. Ova devojčica ima dosta toga u rancu... Ne, skener mi nemamo ovde. Da, gospodine. Koliko dugo ćemo čekati, gospodine?"

Dok je kapetanu Piađiju konačno stiglo naređenje da pošalje zarobljenike helikopterom u Njujork, Arči je uspeo da ostavi dubok utisak na sve vojnike u logoru. Počeo je demonstraciju svojih izvanrednih mentalnih sposobnosti tako što je u glavi množio petocifrene, pa i šestocifrene brojeve.
"A kako mi znamo da su mu ti odgovori tačni?" reče jedan mladi vojnik. "On samo pokaže neki niz boja."
"Pa, čoveče", nasmeja se Ričard, zar nisi maločas video na poručnikovom kalkulatoru da je cifra koju je moja ćerka rekla bila tačan odgovor? Ne misliš valjda da je ona izračunala to u glavi?"
"A, da", reče mladić. "Kapiram."
Vojnike je stvarno zapanjila Arčijeva izuzetna memorija. Na Ričardov predlog, jedan od vojnika je na list papira napisao nekoliko stotina brojeva, i onda ih pročitao Arčiju, jedan po jedan. Posle ih je oktopod-pauk ponovio, posredstvom Eli, bez ijedne greške. Neki vojnici su smatrali da tu postoji neki trik, da Ričard možda daje tajne signale Arčiju. Ali kad su, pod pomno kontrolisanim uslovima, ponovili ovaj eksperiment, uveriše se i najveći sumnjičavci.
Atmosfera u logoru bila je opuštena i prijateljska. Onda stiže naređenje za prebacivenje helikopterom u Njujork. Prvi deo njihovog plana uspeo je veličanstveno. Ipak, Ričard nije osećao mnogo pouzdanja dok su ulazili u letelicu. Preleteše jedan deo Cilindričnog mora.

U Njujorku ostadoše samo oko jedan sat. Naoružana straža ih je čekala na helikopterskom sletištu na zapadnom trgu. Oduzeli su im rance, uprkos bučnim protestima Ričarda i Niki. Poterali su ih oštrim korakom u luku. Ričard je nosio Niki u naručju. Jedva da je imao vremena da sa divljenjem baci pogledna svoje omiljene oblakodere, koji su se uzdizali u mračne visine.
Jahta koja ih ponese preko severne polovine Cilindričnog mora bejaše slična onima koje su Nakamura i njegove slugeranje koristili na Šekspirovom jezeru. Tokom prelaska, nijedan stražar nije hteo da im kaže ni jednu jedinu reč. "Bubo", šapnu Niki Ričardu kad je nekoliko njihovih pitanja ostalo bez odgovora, "je l' ovi ne znaju da govore?" Zakikotala se.
Terensko vozilo ih je čekalo na doku, koji je nedavno konstruisan kao podrška novim aktivnostima u Njujorku i na Južnom poluvaljku. Uz veliki napor i trošak, ljudi su tu prosekli otvor u južnom pregradnom zidu, nadomak habitata avijanske i sesilne rase, i izgradili lučko postrojenje znatnih dimenzija.
Ričard se u prvi mah zapitao zašto ih nisu prevezli helikopterom, na samom početku, pravo u Novi Raj. Posle nekoliko hitrih mentalnih kalkulacija zaključio je da helikopteri verovatno ne mogu preletati barijerni zid, koji je toliko visok da zalazi daleko u region gde Ramina veštačka gravitacija, tačnije, centrifugalna sila stvorena rotacijom valjka oko uzdužne ose, znatno slabi. Dobrih pilota verovatno nije bilo dovoljno, a i helikopteri su bili na brzinu pravljeni, pa zbog toga visinski letački poduhvati verovatno nisu bili dozvoljeni. To znači, pomisli on, da ljudi moraju transportovati svu opremu i sav personal ili preko ovog doka, ili kroz odbrambeni rov s vodom pa kroz tunel ispod drugog habitata.
Terenskim vozilom je upravljao jedan biot Garsija. Ispred i iza njih išlo je još po jedno takvo vozilo, puno naoružanih ljudi. Jurili su preko Centralne ravnice, kroz tamu. Ričard je sedeo napred, pored vozača, a Arči, Eli i Niki pozadi. Upravo kad se okrenuo da podseti Arčija da u Novom Raju postoji pet različitih vrsta bioloških robota tj. biota, Garsija ga prekide. "Zatvorenik Vejkfild ima sedeti licem napred i ćutati."
"Nije li to malo smešno?" reče Ričard vedrim tonom.
Biot Garsija diže desnu šaku sa volana i udari nadlanicom žestok šamar Ričardu. "Licem napred i ćutati", ponovi biot. Ričardu se glava zanela unazad od jačine udarca.
Niki, videći ovo iznenadno nasilje, poče da plače. Eli pokuša da je istovremeno ućutka i uteši. "Mama, ne dopada mi se ovaj vozač. Zaista."
Kad su kroz kontrolni punkt prošli u ljudski habitat, u Novom Raju je bila noć. Arči i troje ljudi su premešteni u jedna otvorena električna kola koja je vozio drugi biot Garsija. Ričard odmah primeti da je u Novom Raju gotovo isto onako hladno kao u okolnom ramanskom prostoru. Kola su se jako truckala po drumu, koji je bio u veoma zapuštenom stanju. Skrenula su nalevo na mestu koje je nekad bilo železnička stanica sela Pozitano. Petnaest ili dvadeset ljudi bilo je sabijeno oko logorskih vatara na betonskim površinama oko stare stanice; troje ili četvoro drugih su spavali opruženi, pokriveni kartonskim kutijama i starom odećom.
"Šta rade oni tamo, mama?" upita Niki. Eli ne odgovori, jer se Garsija naglo okrete i neprijateljski ih pogleda.
Već su videli neonska svetla Vegasa ispred sebe, kad kola skrenuše oštro ulevo, u jedan šumovit prostor koji je nekada bio deo Šervudske šume. Tu se sad pružala ulica duž koje je bilo nekoliko kuća. Kola naglo stadoše pred jednom velikom kućom sačinjenom iz više delova, u stilu kuća na ranču. Priđoše dvojica orijentalaca, naoružani pištoljima i bodežima. Pokretima pokazaše putnicima da siđu, a biorobotu da vozi dalje. "'Aj s nama", reče im jedan od njih.
"Čekaj malo", reče Ričard. "Naši ranci... trebaće nam naši ranci."
"Biće vam vraćeni", reče čovek nestrpljivo, "čim sadržina bude pažljivo pregledana."
"A kad ćemo videti Nakamuru?" upita Ričard.
Čovek slegnu ramenima. Njegovo lice ostade bezizražajno. Pođe brzim korakom uza stepenice.