3.
Dani su prolazili veoma sporo. Ričard, Eli i Niki u prvo vreme nisu imali nikakav način merenja vremena, ali su uskoro saznali da svaki okto ima divno precizan unutrašnji sat koji se kalibrira i vežbanjem poboljšava tokom školovanja, u mladosti. Kad su prebacili Arčija na ljudske jedinice za merenje vremena (Ričard se poslužio svojom često citiranom poslovicom 'Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljani' da ubedi oktoa da napusti, bar privremeno, svoje terte, vodene, fengove i nilete), otkrili su, krišom bacajući pogled na digitalne ručne časovnike stražara kad im je donosio hranu ili vodu, da Arči pogreši za manje od deset sekundi svakog dana.
Niki se zabavljala tako što je neprestano pitala Arčija za tačno vreme. Kao rezultat, pošto su ga mnogo puta gledali kako odgovara na to pitanje, Ričard, pa čak i mala Niki naučiše da čitaju Arčijeve boje - one kojima je iskazivao male brojeve i nazive vremenskih jedinica. Zapravo, kako su dani odmicali, redovni razgovori u podrumu znatno su poboljšali Ričardovo ukupno poznavanje oktoskog jezika. Nije dostigao Elino znanje, ali je posle nedelju dana mogao lepo da razgovara s Arčijem i bez Elinog prevođenja.
Ljudi su spavali na 'futonima' na podu. Arči je spavao samo tri-četiri sata svake noći, sklupčan iza njih. Jedan ili drugi Azijat donosio im je vodu i hranu, jednom dnevno. Ričard je svaki put podsećao čuvare da zarobljenici još čekaju rance i audijenciju kod Nakamure.
Posle osam dana, 'kupanje' sunđerom u lavabou pokraj podrumskog WC-a više im nije bilo dovoljno. Ričard zatraži da im se omogući pristup do tuša i sapuna. Nekoliko sati kasnije jedna velika kada za pranje veša spuštena je niz stepenice. Ljudi su se jedan po jedan kupali, bez problema, osim što se Niki u prvi mah iznenađujuće jako protivila da se skine gola pred Arčijem. Ričard i Eli su se posle kupanja osetili toliko bolje da su počeli ispoljavati i neki optimizam. "Nikako on ne može večno držati naše postojanje u tajnosti", reče Ričard. "Prevelik broj vojnika nas je video. Ne mogu oni svi o tome da ćute, bez obzira šta Nakamura naredi."
"Sigurna sam da će uskoro poslati po nas", reče Eli vedrim tonom.
Međutim, do kraja druge sedmice zatvoreništva njihov optimizam je splasnuo. Ričard i Eli su počinjali da gube nadu. Nije pomagala ni mala Niki, koja je postala pravo pravcijato nepodnošljivo derište: neprestano je izjavljivala da joj je dosadno i da nema šta da radi. Arči joj poče pričati priče da je nekako zabavi. Njegove oktoske 'legende' (taj termin je prihvatio tek posle dugih diskusija s Eli, o njegovom tačnom značenju) oduševljavale su devojčicu.
Pomagalo je to što su Elini prevodi odzvanjali onim frazama koje je Niki već prepoznavala kao deo priča pred spavanje. "Jednom, davno, u vremenima pre naših Prethodnika..." počeo bi Arči priču, i Niki bi već cičala od slatkog iščekivanja.
"A kako su izgledali Prethodnici, Arči?" upitala je devojčica posle jedne takve priče.
"To legende nikada ne kažu", odgovorio je Arči. "Zato pretpostavljam da možeš, u mašti, stvoriti o njima kakvu god hoćeš sliku."
"Je l' priča baš istinita?" pitala je Niki drugom prilikom. "Zar oktoi zaista ne bi nikad pošli sa svoje planete u svemir da Prethodnici to nisu učinili pre njih?"
"Tako legende nagoveštavaju", odgovorio je Arči. "Kažu da mi do pre otprilike pedeset hiljada godina nismo znali gotovo ništa osim onoga čemu su nas Prethodnici naučili."
Jedne noći, kad je Niki zaspala, Ričard i Eli upitaše Arčija o poreklu legendi. "One se prepričavaju već desetinama hiljada godina", reče oktopauk. "Najraniji pisani dokumenti naše žive vrste sadrže u sebi mnoge od ovih priča koje sam vam pričao poslednjih nekoliko dana. Ima raznih mišljenja o stupnju istinitosti legendi. Doktorka Plava veruje da su one u osnovi istinite, i da su verovatno delo nekog velikog majstora pripovedanja, alternativca naravno, čija genijalnost nije priznata dok je bio živ."
U odgovor na drugo Ričardovo pitanje, Arči je rekao: "Ako se legendama može verovati, pre mnogo, mnogo godina mi oktopodi-pauci bili smo jednostavna morska pokretna stvorenja kojima je prirodna evolucija dala samo minimalnu inteligenciju i svest. Tek Prethodnici su otkrili naš potencijal, kad su načinili mapu naše genetske strukture; tokom mnogo generacija oni su nas menjali, i onda smo postali ovakvi. Posle toga se dogodila Velika nesreća."
"Šta je tačno bilo sa Prethodnicima?" pitala je Eli.
"Ima mnogo priča o tome. Neke su međusobno kontradiktorne. Oni Prethodnici koji su živeli na istoj planeti na kojoj i mi, verovatno su izginuli, većina njih ili baš svi, u Velikoj nesreći. Neke legende nagoveštavaju da su njihove udaljene naseobine, one na planetama koje kruže oko obližnjih zvezda, potrajale još nekoliko stotina godina, ali da su na kraju propale. Jedna legenda kaže da su Prethodnici preživeli i čak bujno napredovali na drugim, povoljnijim planetnim sistemima, i da su danas dominantan oblik inteligencije u ovoj galaksiji. Ne znamo. Jedino što pouzdano znamo jeste to da je kopneni deo naše rodne planete bio nenastanjiv mnogo, mnogo godina, i da oktopaučka civilizacija, kad se ponovo odvažila da iziđe iz vode, nije našla više nijednog živog Prethodnika."

Četvoročlana grupa u podrumu razvila je svoje sopstvene dnevne ritmove, dok su se dani sastavljali u sedmice. Svakoga jutra, pre buđenja Niki i Eli, Arči i Ričard su pričali, a raspon tema bio je širok, i od zajedničkog interesa. Arči je već toliko usavršio veštinu čitanja s usana, a Ričard čitanja boja, da je retko kad trebalo ponavljati rečeno.
Mnogi njihovi razgovori bili su o nauci. Arči je bio naročito fasciniran istorijom ljudske nauke. Želeo je da zna šta je kad otkriveno, šta je dovelo do otpočinjanja ključnih naučnih istraživanja i eksperimenata, i koji su netačni ili manje tačni modeli odbacivani usput, pri svakom novom rastu shvatanja.
"Znači, bukvalno je rat ubrzavao razvoj vašeg vazduhoplovstva i nuklearne fizike", reče Arči jednog jutra. "Kakva zapanjujuća misao!" Nekoliko sekundi kasnije okto nastavi. "Ti ne možeš ni slutiti kakvo je to neverovatno iskustvo za mene da doživim, makar i kroz tuđe reči, taj vaš stupnjeviti proces učenja o prirodi. Naša istorija je sasvim drugačija. Na početku, naša vrsta je živela u potpunom neznanju. Onda je stvorena genetski nova vrsta oktopauka, sposobna da misli, da posmatra svet i razume ono što vidi. Naši mentori i kreatori, Prethodnici, imali su spremna objašnjenja za sve. Zadatak pred kojim smo se mi, kao vrsta, tada našli, bio je sasvim jednostavan. Učili smo koliko smo god mogli od naših učitelja. Naravno da pojma nismo imali o procesu pokušaja-i-pogreške, koji je deo naučnog rada. Nismo, zapravo, imali predstavu kako evoluira, kako nastaje, ma koja komponenta u ma kojoj kulturi. Blistavi inženjering Prethodnika omogućio nam je da preskočimo stotine miliona godina evolucije."
"Nije ni potrebno reći da smo, zbog toga, bili očajno nepripremljeni da se brinemo sami o sebi kad se Velika nesreća dogodila. Prema onim našim legendama koje su istorijski ozbiljnije, naša glavna intelektualna aktivnost u nekoliko stotina godina koje su usledile potom, sastojala se u tome da prikupimo i shvatimo najveću moguću količinu prethodničkih informacija koje smo mogli naći, ili ih se prisetiti. U međuvremenu, pošto naši dobročinitelji više nisu bili tu da nam daju etička usmerenja, naš sociološki razvoj potekao je u negativnom pravcu. Ušli smo u jedan dug, vrlo dug period u kome nije bilo nimalo sigurno da li će nova, inteligentnija rasa oktoa uopšte preživeti."
Ričard je pak bio oduševljen idejom o 'derivativnoj tehnološkoj rasi', kako je on to formulisao. "Pa, ja nikad nisam mogao ni zamisliti", rekao je on Arčiju jednoga jutra, sa svojim uobičajenim otkrivačkim uzbuđenjem, "da bi mogla postojati rasa svemirskih putnika koja nikad nije samostalnim trudom otkrila zakone gravitacije, nikad iznašla, na osnovu dugog niza eksperimenata, osnove fizike, recimo karakteristike elektromagnetskog spektra. To je da čoveku pamet stane... Ali, razumem tvoja objašnjenja, i u tom svetlu vaš put je sasvim prirodan. Ako vrsta A, iskusni kosmoplovci, naiđe na vrstu B, inteligentnu ali niže postavljenu na tehnološkoj lestvici, šta je logičnije nego pretpostaviti da će, posle kontakta, vrsta B preskočiti sve prečage između..."
"Naravno da je naš slučaj bio neobičniji i od toga", objasnio je Arči istog tog jutra. "Paradigma koju opisuješ uistinu je sasvim prirodna, i događala se, kao što nas uči i naša istorija a ne samo naše legende, veoma često. Više ima tih svemirom plovećih rasa koje su, da upotrebim tvoj izraz, derivativne, nego onih koje su samostalno evoluirale. Uzmi za primer avijane i sesile. Njihova simbioza, koja se razvila bez ikakvog spoljašnjeg mešanja, već je postojala u jednom zvezdanom sistemu nedaleko od naše matične planete, hiljadama godina pre nego što je istraživačka misija Prethodnika prvi put sletela tamo. Avijani i sesili gotovo sigurno ne bi nikada samostalno razvili sposobnost svemirskog letenja. Posle susreta sa Prethodnicima, kad su videli njihov svemirski brod, zatražili su, i dobili, tehnologiju potrebnu za let u svemir."
"Naša situacija je suštinski drugačija. Mi smo u mnogo većoj meri derivativni. Ako su naše legende istinite, Prethodnici su već leteli svemirom u vreme kad smo mi oktopauci još bili bez ikakvog razuma. U toj epohi nismo bili sposobni ni da pojmimo ideju planete, a kamoli svemira oko planete. Našu sudbinu su uobličila ta naprednija bića s kojima smo delili svoju matičnu planetu. Prethodnici su uočili potencijal skriven u našoj genetskoj strukturi. Primenili su svoj genetski inženjering, poboljšali su nas, dali su nam um, delili su informacije s nama, napravili su naprednu kulturu na mestu gde inače, po svoj prilici, ne bi bilo nikakve kulture."
Između Arčija i Ričarda razvila se duboka veza, kao rezultat ovih redovnih jutarnjih razgovora. Pošto im nikakvi spoljašnji događaji nisu skretali pažnju, njih dvojica su ispoljili svoju fundamentalnu naklonost ka znanju. Svako je pomagao onom drugom da shvati što više; zajedničkim snagama su obogaćivali svoj uvid u čudesne istine univerzuma.
Niki se uvek budila pre Eli. Pošto bi Niki doručkovala, grupa je ulazila u drugi deo svog dnevnog rasporeda. Iako se ponekad igrala s Arčijem, Niki je veći deo jutra provodila u aktivnostima koje bi se mogle nazvati neformalnom nastavom. Imala je troje nastavnika. Već je znala pomalo da čita, da sabira i oduzima, i da razgovara sa dedom o nauci i prirodi; Arči joj je davao pouke iz etike i morala. Učila je i oktosku 'azbuku' i pojedine proste fraze na oktoskom jeziku. Veoma je brzo savladavala jezik boja; ostali su pripisivali tu činjenicu njenim izmenjenim genima i njenoj prirodnoj inteligenciji.
"Naši omladinci provedu znatan deo školovanja razmatrajući i tumačeći pojedine slučajeve iz života koji osvetljavaju određena moralna pitanja", rekao je Arči Ričardu i Eli jednog jutra kad su razgovarali o prosveti. "To nisu izmišljene priče, nego ono što se stvarno dogodilo u životu. Odabrane su kao primeri; neki detalji su možda malo izmenjeni, da bi se moralna tema izoštrila. Od mladih oktoa se zahteva da procene koliko je koja moguća reakcija prihvatljiva. Oni to i čine, u otvorenoj diskusiji."
"Da li je cilj toga da već u ranoj mladosti budete usmereni ka idejama optimizacije?" pitao je Ričard.
"Ne baš", odgovorio je Arči. "Pokušavamo da pripremimo mlade za stvarni posao življenja, što uključuje čestu interakciju sa drugim jedinkama i mogućnost izbora kad je način ponašanja u pitanju. Svakog mladog oktoa jako podstičemo da na osnovu tih tipičnih priča izgradi sopstveni sistem vrednosti. Naša rasa veruje da znanje ne egzistira u vakuumu. Tek kad postane sastavni deo jednog načina života, znanje dobije neku vrednost."
Arčijeve 'tipične priče' postavljale su pred maluj Niki jednostavne ali elegantne etičke probleme. Već u prvih osam lekcija obrađeni su osnovni problemi: laganje, pošten pristup, predrasude i sebičnost. Devojčica je često reagovala i iznoseći primere iz svog života.
"Galilej uvek kaže i radi sve što može, samo da bi isterao po svome", primetila je u toku jednog časa, pokazujući da je shvatila osnovno pitanje na koje se 'tipična priča' za taj dan odnosila. "Njemu je važnije šta on hoće nego bilo šta drugo. Kepler je drugačiji. Zbog njega nikad ne plačem."
Niki je popodne spavala. Za to vreme Ričard, Eli i Arči su najčešće raspravljali o sličnostima i razlikama dveju vrsta. Jednog dana, posle živahnog razgovora o načinima kako inteligentni, osećajni članovi društva treba da postupaju s onim pojedincima koji ispoljavaju antisocijalno ponašanje, Eli reče: "Ako sam dobro razumela, vaše društvo je daleko manje tolerantno od našeg. Jasno je da postoji nametanje jednog 'poželjnog' oblika življenja. Oni oktoi koji ga ne prihvate, bivaju prognani već u ranoj mladosti, uskrati im se učešće u mnogim korisnim i prijatnim aktivnostima, i zatim ih, posle životnog veka koji je kraći od normalnog, 'terminirate'..."
"U našem društvu", reče Arči u odgovor na to, "uvek je jasno šta je društveno prihvatljivo. Nema konfuzije kao kod vas. Prema tome, individua se opredeljuje znajući, nedvosmisleno, šta je čeka. Samo da napomenem da Alternativna oblast nije slična vašim robijašnicama. Ona je mesto gde oktoi, ali i drugi stvorovi, mogu živeti bez stroge društvene podele uloga i optimizacije, iako su ta dva elementa potrebna za opstanak i napredak kolonije kao celine. Neki alternativci dočekaju duboku starost i žive veoma srećno."
"Čini se da vaše društvo, bar prema onome što sam ja video, ne razume suštinsku nespojivost između slobode individue i dobrobiti komune. To su dve stvari koje moraju biti održavane u ravnoteži, pažljivo. Nijedno društvo ne može preživeti, a kamoli napredovati, ako ne donese odluku da ono što je od koristi za zajednicu mora biti važnije od slobode pojedinca. Razmisli, na primer, o alokaciji resursa. Ko će dobiti koliko materijalnih dobara? Kako bi iko inteligentan ikada mogao opravdavati, sa stanovišta opšteg dobra, nagomilavanje ogromne imovine kod nekolicine pojedinaca, dok drugi nemaju ni hranu, ni odeću, niti druge najosnovnije potrebne stvari?"
U tom podrumu Arči nije bio onako ćutljiv i sklon izbegavanju kao što mu se ponekad, u Zelengradu, dešavalo. Govorio je otvoreno o svim oblicima svoje civilizacije, kao da ga je zajednički poduhvat u koji se upustio sa svojim ljudskim kolegama oslobodio svih stega. Nije se moglo znati da li on to zapravo šalje poruke i Nakamurinim ljudima, koji su gotovo sigurno prisluškivali razgovore u podrumu - ali nisu mogli čitati oktoske boje - ili pomišlja da će biti ubijen i zbog toga želi da mu poslednji dani budu u najvećoj mogućoj meri stimulativni i osmišljeni.
Jedne noći, pre nego što će Ričard i Eli zaspati, Arči najavi da ima nešto 'lično' da im poveri. "Ne želim da vas uzbunjujem, ali, potrošio sam skoro sav barikan koji sam imao u ulaznom spremištu. Ako još dugo ostanemo ovde, pa se sav moj barikan potroši, uleteću, kao što znate, u seksualno sazrevanje. To bi značilo da ću postati nasrtljiv i da ću želeti da posedujem stvari. Nadam se da do toga ipak neće doći."
"Ne brini", reče mu Ričard smejući se. "Imao sam ja posla s tinejdžerima i ranije. Svakako mogu izići na kraj sa jednim oktićem čiji temperament više nije idealan."

Jednog jutra stražar koji im je doneo hranu i vodu reče da Eli i devojčica treba da se spreme za odlazak. "Kad?" reče Eli.
"Za deset minuta."
"Kuda idemo?" upita Eli.
Stražar ne reče ništa, samo ode stepeništem.
Dok je Eli činila najviše što je mogla da osveži svoj izgled, a i Nikin (ponele su samo po tri kompleta odeće, a u podrumu je bilo teško prati je i čistiti), ponavljala je s Ričardom i Arčijem ono što su planirali da treba reći ako dođe do susreta s Nakamurom ili nekim drugim ljudskim vođom.
"Ne zaboravi", naglašavao je njen otac brzim šapatom u jednom uglu sobe, "u redu je da kažeš da su oktići miroljubivi, ali mi rat nećemo moći da sprečimo ako ne ubedimo Nakamuru da u oružanom sukobu nikako ne može pobediti. Mora se naglasiti da je oktoska tehnologija daleko ispred naše."
"Ali ako oni zatraže konkretne podatke?"
"Pa, neće se od tebe zahtevati da znaš konkretne podatke. Reci im da ću ja izneti sve konkretno."
Odvezoše Eli i Niki električnim vozilom u kolonijsku bolnicu u Centralnom Gradu. Brzo ih provedoše, kroz ulaz za hitne slučajeve, u malu sterilnu kancelariju sa dve stolice, ležajem za preglede i složenom elektronskom opremom. Sedele su same desetak minuta; onda uđe doktor Robert Tarner.
Učinilo im se kao da je veoma ostario. "Zdravo, Niki", reče on, čučnu i pruži ruke. "Dođi, zagrli tatu."
Devojčica je oklevala jedan trenutak, a onda potrčala svom ocu. Robert ju je dohvatio u naručje, podigao, i obrnuo se oko sebe. "Tako je dobro što te vidim, Niki."
Eli je ustala. Čekala je. Posle nekoliko sekundi spustio je kćer na pod i pogledao svoju ženu. "A kako si ti, Eli?"
"Fino", odgovori ona. Najednom se osećala nekako nelagodno. "Kako si ti, Roberte?"
"Otprilike isto."
Sreli su se na sredini sobe i zagrlili. Eli pokuša da ga poljubi nežno, ali tek što su se njihove usne ovlaš dodirnule, Robert se okrete od nje. Osetila je napetost njegovog tela.
"Šta ti je?" reče ona blago. "Šta nije u redu?"
"Ma, ništa, samo sam previše radio, kao i obično." On priđe ležaju za preglede. "Zamolio bih te da se skineš i da legneš ovde, Eli. Da se uverim da si u redu."
"Odmah sad?" reče ona s nevericom. "Pre nego što čak i popričamo o onome što nam se dešavalo tokom ovog perioda razdvojenosti?"
"Pa, izvini", reče Robert sa tragom osmeha. "Veoma sam zauzet večeras. U bolnici je strašan nedostatak osoblja. Ubedio sam ih da puste vas dve, na taj način što sam im obećao da..."
Eli je obišla ležaj i stala vrlo blizu svog muža. Pružila je ruku, dohvatila njegovu. "Roberte", reče ona blago, "ja sam ti žena. Volim te. Nismo se videli već više od godinu dana. Pa, valjda možeš odvojiti minut..."
U Robertovim očima se pojaviše suze. "Šta ti je, Roberte? Reci mi." Eli najednom oseti strah. Oženio se nekom drugom, pomisli ona u iznenadnoj panici.
"Šta se desilo s tobom, Eli?" reče on, glasom najednom pojačanim. "Kako si mogla reći onim vojnicima da nisi kidnapovana, i da oktopauci nisu bili neprijateljski raspoloženi? Izvrgla si me podsmehu. Svaki pojedini građanin Novog Edena me je čuo kako opisujem, na televiziji, taj strašni momenat kad si odvedena... Moje uspomene su tako užasavajuće jasne..."
Kad je to provalilo iz njega, Eli je u prvi mah uzmakla. Stajala je i slušala, još ga držeći za ruku. Njegova patnja bila je očigledna. "Roberte, govorila sam te stvari zato što sam se svim silama trudila, a i sad se trudim, da sprečim sukob između oktoa i nas. Žao mi je ako su ti moje izjave nanele bol."
"Oktoi su tebi isprali mozak, Eli", reče on gorko. "To mi je bilo jasno čim su mi Nakamurini ljudi pokazali izveštaje. Na neki način su brljali po tvom umu, i ti više nisi u dodiru s realnošću."
Čim je on, maločas, podigao glas, Niki je počela da cvili. Nije razumela zašto se njeni roditelji svađaju, ali je dobro razumela da nešto nije u redu. Poče onda da plače, držeći se za majčinu nogu.
"U redu je, Niki", reče Eli umirujućim tonom. "Tvoj tata i ja samo pričamo."
Eli diže pogled i vide da je Robert iz jedne fioke uzeo providnu 'kapu', koja tesno prianja uz lobanju. "Znači, načinićeš mi EEG", reče ona nervozno, "da se uveriš da nisam postala jedna od njih?"
"Nije smešno, Eli", odgovori Robert. "Moji elektroencefalogrami su bili čudni još od dana kad sam se vratio u Novi Raj. Ne mogu ih objasniti, a ne može ni neurolog u mojoj bolnici. On kaže da nikad nije video tako radikalne promene u moždanoj aktivnosti nekog čoveka, osim posle teških povreda."
"Roberte", reče ona hvatajući ga opet za ruku. "Oktići su ti ugradili mikrobiološku blokadu u memoriju, kad si polazio. Da se zaštite... To bi mogao biti deo objašnjenja za tvoje neobične moždane talase."
Gledao ju je ćutke, dugo. "Kidnapovali su te", reče najzad. "Brljali su po mom mozgu. Ko zna šta su učinili našoj kćeri. Kako možeš da ih braniš?"

Podvrgla se EEG snimanju. Rezultati nisu pokazali nikakvu nepravilnost niti krupnije odstupanje od rezultata rutinskog testiranja mozga koje je njoj rađeno još u ranim danima ljudske kolonije. Robertu sad kao da je istinski laknulo. Onda saopšti Eli da su Nakamura i vlada voljni da ponište sve optužbe protiv nje, i da je puste da se s Niki vrati kući - ostajući u kućnom pritvoru, dakako - pod uslovom da pruži informacije o oktoima. Nekoliko minuta je razmišljala o ovom zahtevu. Onda pristade.
Robert se nasmeši i zagrli je energičnim pokretima. "Dobro je", reče. "Počinješ sutra... Javiću im odmah."
Ričard je još tokom jahanja na nojosauru rekao da bi Nakamura mogao pokušati da nju iskoristi na neki način, najverovatnije da bi opravdao dalje ratne akcije. Eli je znala da je ovaj njen pristanak vrlo opasan. Moram dobro paziti, govorila je sebi dok je leškarila u kadi punoj vruće vode, da ne kažem ništa što bi nanelo štetu Ričardu ili Arčiju. Ili što bi dalo nepoštenu prednost Nakamurinim trupama u slučaju rata.
Niki se u prvi mah nije snalazila u svojoj staroj spavaćoj sobi; ali, kad je provela prvih sat vremena igrajući se svojim igračkama, činilo se da je sasvim zadovoljna. Ona uđe u kupatilo i stade uz kadu. "Kad će tata doći kući?"
"Kasno, draga", odgovori Eli. "Tek posle tvog odlaska na spavanje."
"Sviđa mi se moja spavaća soba, mama", reče Niki. "Mnogo je bolja od onog starog podruma."
"Baš mi je drago." Devojčica se osmehnu i iziđe iz kupatila. Eli duboko udahnu. Ništa se ne bi postiglo, razmišljala je, da sam odbila, i da smo vraćene u zatvor.

4.
Dok je dovršavala šminkanje, Keti začu zujalicu. Povuče dim iz cigarete koja je gorela na pepeljari pored nje i pritisnu dugme za govor. "Ko je?"
"Ja sam", dođe odgovor.
"Šta š' ti ovde usred dana?"
"Imam neke važne vesti", reče kapetan Franc Bauer. "Pusti me gore."
Keti duboko uvuče dim cigarete i ugasi je gnječenjem. Ustade i pogleda se u ogledalu visokom koliko ljudsko biće. Malo popravi kosu; sledećeg trenutka začu se kucanje.
"Sad ako ne kažeš nešto važno, France", reče Keti puštajući ga u sobu, "najebo si. Znaš da imam disciplinski razgovor sa dve devojke kroz nekoliko minuta, i znaš da ne volim da kasnim."
Franc se široko osmehnu. "Opet si ih uhvatila da mažnjavaju pare? Isuse... Keti, ne bih voleo da mi budeš gazda."
Keti ga pogleda nestrpljivo. "Hajde", reče. "Šta je to što ne može da se kaže u telefon?"
Franc poče šetkati po sobi, koja je bila ukusno opremljena, sa jednom crnom i belom 'ljubavnom sofom', dve stolice u istom stilu, i nekoliko interesantnih umetničkih predmeta na kafe stočiću i na oba stola na krajevima sobe. "Ne mož' biti da se tvoja soba kojim slučajem prisluškuje, a?"
"To kaži ti meni, gospodine policijski kapetane. Nego, ozbiljno, France", nastavi ona bacajući pogled na svoj ručni sat, "nemam..."
"Postoji pouzdan izveštaj da je tvoj tata u Novom Raju u ovom trenutku."
"Štaaa?" reče Keti. "Kako je to moguće?" Bila je šokirana. Sede na sofu i pruži ruku da uzme još jednu cigaretu sa kafe stočića.
"Jedan moj poručnik je blizak prijatelj jednog od gardista tvoga oca. Njemu je rečeno da Ričarda i jedno okto-stvorenje čuvaju u podrumu jedne privatne kuće nedaleko odavde."
Keti priđe telefonu i podiže slušalicu. "Darla, kaži Lorini i Acuko da je današnji sastanak odložen. Nešto je iskrslo... Za sutra popodne u dva. A? Da, da, zaboravila sam... Jebi ga. Dobro, neka bude pola jedanaest ujutro. Ne, pola dvanaest, neću da se budim ranije nego što je potrebno."
Vratila se na sofu i opet uzela tu cigaretu. Uvukla je ogroman dim i onda izduvala kolutove dima iznad svoje glave. "Hoću da znam sve što si čuo o mom ocu."
Franc joj saopšti da su, po njegovim izvorima, njen otac, njena sestra Eli, njena nećaka i jedan oktopauk neočekivano izišli, noseći belu zastavu, pred jedan vojni logor na južnoj obali Cilindričnog mora, pre oko dva meseca. Bili su veoma dobro raspoloženi, čak su se šalili sa vojnicima, reče Franc. Njen otac i sestra su govorili vojsci da su došli, sa oktoskim predstavnikom, da bi videli može li se pregovorima izbeći oružani sukob između dve žive vrste. Nakamura je naredio da se cela stvar zadrži u tajnosti i odveo ih..."
Sad je Keti šetkala po sobi. "Dakle, moj otac ne samo što je živ", reče ona, "nego je čak ovde, u Novom Edenu... Da li sam ti ikad rekla, France, da je moj otac apsolutno najpametnije ljudsko biće u istoriji?"
"Rekla si jedno desetak puta." On se nasmeja. "Ne mogu zamisliti kako iko može biti pametniji od tebe."
Keti je mahnula rukom. "Pored njega izgledam kao apsolutna idiotkinja... Uvek je bio tako drag. Ništa nisam uspevala da prošvercujem pored njega." Stala je i udahnula dim cigarete. Dok je ispuštala dim, oči su joj zacaklile. "France, moram ga videti. Apsolutno moram."
"Nemoguće, Keti", reče on. "Ne bi trebalo niko ni da zna da je on ovde. Meni bi se moglo dogoditi da budem otpušten, ili nešto gore, ako bi iko ikad saznao da sam ti rekao..."
"France, ja te molim", reče Keti, prilazeći mu i hvatajući ga za ramena. "Znaš koliko mrzim da te molim bilo šta... ali ovo mi je vrlo važno."
Franc je bio oduševljen: najzad ona traži nešto od njega. Ipak joj reče istinu. "Keti, ne razumeš. Oružana straža je oko te kuće, u svako doba. Čitav podrum je pun audio i video 'bubica'. Jednostavno je nemoguće."
"Uvek postoji način", reče ona naglašeno, "ako je nešto dovoljno važno." Zavuče ruku u njegovu košulju i poče da mu lagano gnječi desnu bradavicu. "Ti me stvarno voliš, zar ne, France?" Poljubila ga je, i bio je to pun poljubac otvorenim ustima; njen jezik prelete izazivački preko njegovog. Onda se Keti malo odmače od njega, ali nastavi da se igra njegovom bradavicom.
"Naravno da te volim, Ketice", reče on, već znatno uzbuđen. "Ali lud nisam."
Keti odmaršira u spavaću sobu i vrati se manje od minut kasnije sa dva svežnja novčanica. "Ja ću mog oca videti, France", reče ona bacajući novac na kafe stočić. "A ti ćeš mi pomoći. Ovim parama možeš potplatiti koga god hoćeš."
Franc je bio impresioniran. Suma je bila više nego dovoljna. "A šta ćeš ti učiniti za mene?" reče on kao da se šali.
"Šta ću ja učiniti za tebe?" reče Keti. "Ja, šta ću za tebe učiniti?" Uze ga za ruku i povede u spavaću sobu. Glasom sa upadljivim naglaskom, ona reče: "A sad, kapetane Bauer, skidaj sve sa sebe i lezi na leđa, ovde, pa će ti biti jasno šta ću učiniti za tebe."
Ketin apartman imao je i jednu malu sobu 'za sedenje i za oblačenje' pokraj spavaće sobe. Ona sad uđe u nju i zatvori vrata. Jednim ključem otključa veliku, dekorisanu kutiju na stočiću, i izvadi jedan od punih špriceva koje je pripremila jutros. Zadiže suknju i zateže, komadom tankog crnog creva, jak turniket oko gornjeg dela butine. Sačeka nekoliko trenutaka da bi jasno identifikovala natečen krvni sud među mnoštvom modrica na butini; vešto uvuče vrh igle. Kad je istisnula celu tu injekciju tečnosti u svoj krvotok, pričeka još nekoliko sekundi: 'nalet' je bio fantastičan. Onda skide turniket.
"A šta ja da radim dok čekam?"
"Imaš Rilkea u mom elektronskom čitaču, dragi, na nemačkom ali i na engleskom. Evo mene za minut."
Letela je. Poče pevušiti neku plesnu melodiju, odbaci špric za injekcije, vrati turniket u kutiju. Skide se gola, dvaput zastajući da se divi svom telu u ogledalu, a odeću nabaca na gomilu, na stolicu. Onda otvori jedanu veliku fioku i izvuče crni povez za oči.
Uđe paradno u spavaću sobu. Francove oči, pune divljenja, gostile su se na njenom gipkom telu. "Gledaj dobro", reče ona, "jer to je sve što ćeš ovog popodneva videti."
Nemarno je prosula svoje nago telo preko njegovog i počela ga ljubiti, istovremeno mu nameštajući povez preko očiju. Kad se uveri da je povez čvrsto nalegao, skoči sa kreveta. "Šta sad biva?" upita Franc.
"Moraćeš da pričekaš i da vidiš", reče ona tonom zadirkivanja. Poče preturati po jednoj velikog fioci na dnu ormana za oblačenje. Unutra je bila prava gomila seksualnih pomagala, uključujući svakojake elektronske naprave, losione, konopce i drugu opremu za vezivanje, pa maske i svakojake realistički napravljene genitalije. Keti izabra jednu bočicu losiona, epruvetu s belim prahom, i 'brojanicu' od perli nanizanih na kanap.
Još je pevušila i smejala se sama za sebe. Pope se onda na postelju i poče prelaziti prstima preko njegovih prsa. Ljubila ga je i provokativno trljala svoje telo o njegovo; onda sede. Energično natrlja šake losionom, pope se na njega, ali tako da je bila glavom ka njegovim preponama a svojim preponama ka njegovom licu, i poče utrljavati losion u njegove najosetljivije delove tela.
"Ummmmm", promrmlja Franc. Losion je počinjao da deluje, da greje. "Divno."
Posula je njegove genitalije belim prahom a onda je sela na njih, polako se spuštajući. Franc je bio u ekstazi. Keti se navlačila laganim kretnjama, gore-dole, nekoliko minuta. Kad je osetila da se on bliži vrhuncu, navuče se još dva-tri puta pa stade.
"Ne prestaj sad!"
"Ponavljaj za mnom", reče Keti, tiho se nasmeja, i polako se pomače još jednom. "Obećavam..."
"Sve može", povika Franc, "samo više ne prekidaj!"
"Obećavam", nastavi ona, "da će Keti Vejkfild videti svog oca ovih dana."
Franc ponovi obećanje, i Keti ga nagradi. Upravo kad je njegov orgazam počinjao, ona povuče kanap, i Franc urliknu punim plućima, kao životinja u šumi.

Ta dvojica koji su je saslušavali nisu joj se dopali. Suvi tipovi, bez humora; postupali su prema Eli s krajnjim prezirom. "Gospodo, neće tako moći", reče ona ogorčeno, u jednom trenutku, prvog dana saslušanja. "Postavljate mi ista pitanja, stalno iz početka. Rečeno mi je da se od mene traže informacije o oktićima. Ali sva ova dosadašnja pitanja, koja ponavljate, bila su o mojoj majci i mom ocu."
"Gospođo Tarner", reče prvi, "vlada pokušava da prikupi sve moguće informacije o ovom slučaju. Tvoja majka i tvoj otac su begunci već mnogo..."
"Slušaj, ti", prekide ga Eli. "Već sam vam rekla da pojma nemam kako su, kada, pa čak ni zbog čega, moji roditelji napustili Novi Eden. Takođe ne znam da li su im oktići na bilo koji način pomogli u bekstvu. Prema tome, ako ne promenite smer ispitivanja..."
"Nije tvoje, mlada damo", reče drugi, sevajući očima, "da određuješ koja su pitanja potrebna u ovoj istrazi. Možda ne shvataš koliko je ozbiljna situacija u kojoj si. Bićeš oslobođena optužbi, vrlo ozbiljnih optužbi, mogu dodati, jedino ako potpuno sarađuješ s nama."
"Inače koje su to optužbe protiv mene? Radoznala sam. Nikad ranije nisam bila kriminalac."
"Mogla bi biti optužena za izdaju najtežeg stepena", reče prvi. "Hotimično pomaganje neprijatelju u vreme proglašenog ratnog stanja."
"To je besmislica", reče Eli. Ipak, uplašila se. "Ne znam o čemu pričate."
"Poričeš li da si za vreme svog boravka među vanzemaljcima davala njima, dobrovoljno, informacije o Novom Edenu, koje bi mogle biti iskorišćene u ratu?"
"Pa naravno da sam davala", reče Eli i nervozno se nasmeja. "Rekla sam im što sam više mogla o našoj koloniji. Oni su uzvraćali jednako. Sve takve informacije o svojoj koloniji davali su i oni nama."
Obojica su užurbano škrabala po svojim beležnicama. Kako postadoše ovakvi? zapita se Eli najednom. Kako je moguće da se nasmejano, radoznalo dete pretvori u tako sumornog, neprijateljski raspoloženog odraslog? Da li je to dejstvo životne sredine, ili naslednih faktora?
"Vidite, džentlmeni", reče Eli kad joj je postavljeno sledeće pitanje. "Ovo mi ne ide dobro. Želela bih pauzu, da sredim misli. Možda i da napravim neke beleške, pre nego što se ponovo sastanemo. Očekivala sam sasvim drugačiji proces, nešto daleko opuštenije..."
Njih dvojica pristadoše na prekid. Eli ode hodnikom do prostorije gde je državna negovateljica sedela sa Niki. "Slobodni ste sada, gospođo Adams", reče ona. "Imamo pauzu za ručak."
Niki je čitala zabrinuti izraz na Elinom licu. "Jesu oni nešto rđavi prema tebi, mama?"
Posle nekog vremena Eli se nasmeši. "Pa, moglo bi se tako reći, Niki. Sigurno bi se moglo tako reći."

Ričard dovrši svoj poslednji krug šetnje po podrumu i priđe lavabou u uglu prostorije. Usput zastade samo kod stola, da brzo popije čašu vode. Arči je ostao nepomičan na podu, iza Ričardovog madraca. "Dobro jutro", reče Ričard brišući znoj jednom krpom za čišćenje. "Jesi li raspoložen da doručkuješ?"
"Nisam gladan", odgovori okto svojim bojama.
"Moraš jesti nešto", reče Ričard vedrim tonom. "Slažem se s tobom da je ovde hrana grozna, ali ne možeš živeti samo od vode."
Arči se nije pomakao, niti je išta signalisao. Poslednjih nekoliko dana, otkad je njegova zaliha barikana spala na nulu, okto nije bio naročito prijatno društvo. Ričard nije uspevao da ga uvuče u njihove dotad uobičajene podsticajne razgovore. Počeo je da se brine za Arčijevo zdravlje. Sada sasu nešto žita u jednu činiju, poprska ga vodom, i odnese svome prijatelju. "Evo", reče on blago, "pokušaj da jedeš bar malo."
Arči podiže par pipaka i uze činiju. Poče jesti. Odjednom njegova koža blizu proreza na glavi dobi blistavu narandžastu boju. Taj talas boje ode niz jedan pipak, ali se na polovini pipka ugasi.
"Šta ti je to bilo?"
"Izraz emocija", odgovori Arči, i to proprati nizom novih nepravilnih talasa boje.
Ričard se osmehnu. "O-kej. Ali, koje su to emocije?"
Posle nekog vremena Arčijeve boje se opet središe u uspravne trake. "Ti bi to nazvao recimo depresijom."
"Je l' se to dešava kad ponestane barikan?"
Arči ne odgovori. Ričard se uskoro vrati stolu i spremi sebi veliku zdelu žita. Vrati se i sede na pod ispred Arčija. "Zašto ne bi govorio o tome", reče mu blago. "Ionako nemamo šta drugo da radimo."
Video je, po pokretima u Arčijevom sočivu, da ga okto pažljivo gleda. Poče da doručkuje, pojede nekoliko kašika žita. Tek tad Arči progovori.
"U našem društvu mlade mužjake i ženke koji seksualno sazrevaju odvodimo iz svakidašnjeg života i stavljamo u podesno okruženje, s individuama koje su već prošle kroz taj proces. Tamo oni bivaju ohrabreni da opišu svoja osećanja. Dobijaju uveravanja da su ta njihova nova, složena osećanja sasvim normalna. Sada razumem zašto je takav program pojačane pažnje potreban."
Arčijevi signali prestadoše za trenutak, a Ričard se nasmeši saosećajno. "Ovih poslednjih nekoliko dana", nastavi okto, "po prvi put, od moje najranije mladosti pa dosad, moja osećanja ne prihvataju dominaciju mog uma. Tokom obuke za optimizatore uče nas koliko je, kad god treba doneti neku odluku, važno da pomno prosejemo sve raspoložive elemente za zaključivanje i da uklonimo sve predrasude i sve lične emocije. Ali osećanja koja sad imam su tako jaka da bi bilo sasvim nemoguće dati im neki nizak prioritet."
Ričard se nasmeja. "Molim te, nemoj me pogrešno shvatiti, Arči - ne smejem se tebi - ali, upravo si opisao, tipično oktoskim rečima, ono što većina ljudi oseća neprestano. Vrlo je mali broj nas sposoban da ikad ovlada 'ličnim emotivnim reakcijama' u meri koju bi i sam želeo da postigne... Možda nas tek sad, prvi put, zaista razumeš. Ako shvataš šta hoću da kažem."
"Užas", reče Arči. "Obuzima me oštro osećanje gubitka. Nedostaju mi Plava i Džejmi. Ali i moćno osećanje ljutnje na Nakamuru, zato što nas drži u zatvoru. Bojim se da će me gnev navesti na neki neoptimalan postupak."
"Ali, ta osećanja koja opisuješ obično nisu povezana, bar ne kod ljudskih bića, sa seksualnošću. Da li barikan deluje i kao nekakvo sredstvo za umirenje, za potiskivanje svih osećanja?"
Arči prvo dovrši doručak pa tek onda odgovori. "Ti i ja smo veoma različita stvorenja. Kao što sam ranije govorio, veoma je opasno projektovati nešto sa jedne žive vrste na drugu. Pamtim kako smo na sastanku optimizatora vodili prvu diskusiju o ljudskim bićima, kad ste provalili iz svog habitata. Oko sredine sastanka, glavna optimizatorka je naglasila da ne smemo sagledavati vašu rasu mrežom naših pojmova. Moramo pomno posmatrati, rekla je ona, pribavljati podatke, i uklapati ih u konzistentne celine, ali ih ne smemo obojiti našim iskustvima. Sve ovo verovatno predstavlja, u nekom smislu reči, ogradu u odnosu na ono što ću ti sad reći. Naime, moje je lično mišljenje, zasnovano na mom posmatranju ljudskih bića, da je seksualna čežnja prava pokretačka sila svih jakih emocija kod vaše vrste. Mi oktoi u trenutku seksualnog dozrevanja imamo jedan jak diskontinuitet, popnemo se na veliki stepenik, samo jedan. Promenimo se od potpuno aseksualnih u potpuno seksualna bića, za vrlo kratko vreme. Kod ljudi je taj proces mnogo sporiji i delikatniji. Polni hormoni su prisutni, u različitim koncentracijama, još od ranih faza razvoja ljudskog fetusa. Tvrdim, i rekao sam to Glavnoj, da postoji mogućnost da sve vaše nekontrolisane emocije potiču od polnih hormona. Ljudsko biće bez ikakve seksualnosti bilo bi, možda, sposobno da misli isto onoliko optimalno koliko i oktopauk."
"Veoma zanimljiva ideja!" reče Ričard uzbuđeno. Ustade i poče da šetka. "Znači, ti sugerišeš da čak i odbijanje deteta da, recimo, pozajmi svoju igračku nekom drugom detetu ima neke veze sa seksualnošću?"
"Moguće je", odgovori Arči. "Možda Galilej uvežbava posesivnost, koju će kao odrastao čovek ispoljavati na planu seksualnosti, kad god uskraćuje svoje igračke Kepleru. Nema sumnje da je odanost ljudskog deteta roditelju suprotnog pola prethodnica stavova odraslih."
Arči zaustavi boje kad vide da mu je Ričard okrenuo leđa i dao se u još oštriji hod tamo-amo. "Pardon", reče Ričard vraćajući se nekoliko trenutaka kasnije i sedajući opet ispred oktoa. "Pade mi nešto na um, u vezi s ovom našom pričom o vladanju emocijama. Pamtiš jedan naš raniji razgovor u kome si odbacio pojam Boga kao 'evolucioni poremećaj' potreban svim vrstama u razvoju kao privremeni most od prve svesti ka informatičkoj eri? Da li su ove sadašnje promene u tebi učinile da promeniš stav o pitanju Boga?"
Po čitavom gornjem delu oktovog tela prosu se poplava raznih boja, za koju je Ričard odmah znao da je smeh. "Vi ljudi ste apsolutno obuzeti tom vašom idejom Boga. Čak i oni među vama koji, kao ti Ričarde, tvrde da nisu religiozni, troše mnogo vremena na razmišljanje ili diskusije o toj temi. Kao što sam ti objasnio pre nekoliko meseci, mi oktoi najviše cenimo informaciju. Tako su nas Prethodnici naučili. Ne postoji nijedna proverljiva informacija o ma kakvom bogu, a naročito ne u ma kakvoj vezi sa svakidašnjim pojavama u univerzumu."
"Nisi baš razumeo moje pitanje", prekide ga Ričard, "ili ga ja nisam postavio dovoljno precizno. Želim da znam sledeće: možeš li u ovom tvom novom, emotivnom stanju da shvatiš zašto druga inteligentna bića stvaraju, hm, personalizovanog Boga radi, recimo, utehe, ili kao objašnjenje za sve neobjašnjivo?"
Arči se nasmeja novom poplavom kolora. "Veoma si pametan, Ričarde. Želiš da ja potvrdim tvoje mišljenje, naime, da je Bog jedna pomisao koja se rađa iz emocija, iz neke čežnje ne mnogo različite od seksualne. To bi značilo da je i predstava Boga proizvod polnih hormona. Ne mogu da idem tako daleko. Nemam dovoljno informacija. Ali mogu reći, imajući u vidu buru koja je u meni nastala poslednjih nekoliko dana, da sad razumem tu reč 'čežnja', koja mi ranije nije značila ništa."
Ričard se zadovoljno osmehnu. Njihove rasprave su svakoga dana tekle ovako, pre nego što je Arči potrošio poslednje količine barikana. "Baš bi bilo dobro da sad možemo da se čujemo sa svima našima u Zelengradu, zar ne?"
Arči je znao šta Ričard predlaže. Obojica su dobro pazili da nikad ne pomenu kvadroide, i da ne daju nikakav drugi nagoveštaj o oktoskom obaveštajnom sistemu. Nisu želeli da upozore Nakamuru i njegove stražare. Sada, međutim, oko Arčijeve glave potekoše nove trake boja, na pravom oktoskom jeziku, a ne više na onom dijalektu podešenom za ljudske oči. Ričard je gledao ćutke. Uspevao je da shvati glavninu poruke.
Arči je formalno pozdravio glavnu optimizatorku i izrazio žaljenje što njihova misija još nije postigla uspeh. Poslao je, posle toga, dve lične poruke, jednu kratku za Džejmija i jednu dužu, Plavoj. Dok je emitovao signale namenjene doktorki Plavoj, njegovoj doživotnoj partnerki, nekontrolisani naleti boje kvarili su redosled uspravnih traka. Ričard je tokom protekla dva meseca dobro upoznao svog podrumskog družbenika; sad je bio fasciniran i dirnut ovim znacima nesuzdržane emocije.
Kad je Arči završio, Ričard priđe i stavi mu ruku na leđa. "Je l' se sad osećaš bolje?"
"Na neki način bolje", odgovori Arči. "Ali, u isti mah, i lošije. Sada sam svesniji nego ikad ranije da možda više nikad neću videti doktorku Plavu i Džejmija."
"Ja ponekad zamišljam šta bih rekao mojoj Nikol", prekide ga Ričard, "kad bih imao telefon." Zatim izgovori svaku reč veoma jasno, prenaglašavajući pokrete usana: "Nedostaješ mi, Nikol. Volim te svim srcem."

Ričard gotovo nikad nije zapamtio da je nešto sanjao. Zato je bilo malo verovatno da bi se spoljašnji zvuci mogli uklopiti u neki započeti san. Kad je dakle, usred noći, čuo iznad sebe nešto nalik na ljudske korake, istoga trena se probudio.
Arči je spavao. Ričard se osvrte i shvati da je noćno svetlo u uglu, gde im je bio WC - ugašeno. Uzbunjen, on probudi svog kompanjona.
"Šta je?" zapita Arči bojama.
"Čuo sam nešto neuobičajeno iznad nas", prošaputa Ričard.
Začu se onda zvuk laganog otvaranja podrumskih stepenica, zatim tihi korak na vrhu stepeništa, pa sledeći. Ričard je naprezao oči, ali u gotovo potpunoj tami nije ništa uspevao da vidi.
"Jedna žena i jedan policajac", reče Arči, koji je na infracrvenoj talasnoj dužini video zahvaljujući toploti kojom su zračile pridošlice. "Zastali su na trećem stepeniku."
Pobiće nas, pomisli Ričard. Silan strah ga preplavi. On se primače Arčiju. Začu lagano zatvaranje podrumskih vrata i opet korake niz stepenište.
"Gde su sad?" šapnu.
"Sišli su", reče Arči. "Prilaze. Mislim da je ta žena..."
"Tata!" začu Ričard glas iz prošlosti. "Gde si, tata?"
Jebo te! To je Keti! "Ovde sam, Keti!", odgovori on, preglasno. Ponovi tiše: "Ovde sam", nastojeći da obuzda svoje uzbuđenje.
Vrlo tanak zrak iz baterijske lampe poče lutati po zidu iza njegovog madraca. Najzad se zaustavi na njegovom bradatom licu. Nekoliko sekundi kasnije Keti se saplete o Arčija i bukvalno pade ocu u naručje.
Poljubila ga je i zagrlila. Suze su joj tekle niz obraze. Ričarda je sve ovo toliko prestrašilo da u prvi mah nije mogao da odgovori ni na jedno od njenih pitanja. "Da... da, dobro mi je", reče najzad. "Ne mogu verovati da si to ti... Keti, o, Keti. Da, ta 'siva gomila nečega', koju si šutnula maločas, to je moj prijatelj i drug u zatvoru, Arči, oktopauk..."
Nekoliko sekundi kasnije čvrsto se rukovao, u mraku, sa čovekom koga je Keti predstavila samo rečima 'moj prijatelj'. Posle nekoliko minuta razgovora o porodici, Keti žurno reče: "Nemamo mnogo vremena. Napravili smo kratak spoj na električnoj mreži za celu ovu stambenu oblast. To će oni ubrzo popraviti."
"Znači, bežimo?" upita Ričard.
"A, ne", reče Keti. "Svakako bi te uhvatili i ubili. Samo sam htela da te vidim. Kad sam čula glasine da si ti u zatvoru, negde u Novom Edenu... O, tata, kako si mi nedostajao! Toliko te volim!"
Ričard zagrli svoju uplakanu ćerku i ostade tako. Suviše je mršava, pomisli on. Gotovo kost i koža. "Volim i ja tebe, Keti." Odmičući se malo, on nastavi. "Hajde, osvetli lice, da vidim tvoje lepe oči."
"Ne, tata", reče ona, i još čvršće ga zagrli. "Izgledam kao matora, istrošena ženska. Hoću da me pamtiš onakvu kakva sam bila. Težak je bio moj..."
"Nije verovatno da će te još dugo držati ovde, Vejkfilde", prekide je muški glas iz mraka. "Praktično cela kolonija je čula priču o vašem dolasku u vojni bivak."
"Dakle, dobro ti je, tata?" nastavi Keti posle kratke tišine. "Hrane te kako treba?"
"Da, dobro mi je... ali ništa nismo rekli o tebi. Čime se baviš? Jesi li srećna?"
"Dobila sam još jedno unapređenje", reče ona brzo. "Moj novi stan je divan. Trebalo bi da ga vidiš. Imam i prijatelja koji se brine o meni..."
"Baš mi je drago", reče Ričard. Tada je Franc podseti da je vreme da krenu. "Uvek si bila najpametnije dete. Zaslužuješ nešto sreće."
Keti najednom poče da rida, i spusti glavu na očeva prsa. "Tata, o, tata... drži me sad."
Ričard je obuhvati rukama. "Pa šta je, Keti?" reče blago.
"Neću više da te lažem. Radim za Nakamuru, kao šefica prostitutki. I narkomanka sam... totalno, sto posto sam zavisna."
Plakala je još dugo. Ričard ju je držao i tapšao po leđima. "Ali, ipak te volim, stvarno te volim, tata", reče ona kad je napokon digla glavu. "Oduvek sam te volela, i uvek ću te voleti. Užasno mi je žao što sam te razočarala."
"Keti, mi moramo sad da krenemo", reče Franc čvrsto. "Ako dođe struja dok smo još ovde, bićemo u dubokim govnima."
Keti žurno poljubi oca u usne, i poslednji put pogladi prstima njegovu bradu. "Dobro se brini o sebi, tata. I ne odriči se nade."
Zrak baterijske lampe bio je tanki prst svetlosti ispred njih, dok su žurno išli do stepenica. "Zbobom, tata", reče Keti.
"Volim i ja tebe, Keti", reče on, osluškujući žurne korake svoje kćeri kako odmiču u visinu.

5.
Oktopauk na stolu bio je u nesvesti. Nikol dodade doktorki Plavoj malu plastičnu posudu, koju je ova maločas zatražila. Plava izruči malena stvorenja na zelenkastocrnu tečnost kojom je otvorena rana bila pokrivena. Manje od minut posle toga, tečnosti više nije bilo. Oktopaukinja vešto zaši ranu, koristeći samo prednjih pet centimetara dužine tri svoja pipka.
"To je poslednji za danas", reče doktorka Plava bojama svoje kože. "Nikol, kao i uvek, zahvaljujemo ti se na pomoći."
Njih dve zajedno pređoše iz operacione sale u susednu sobu. Nikol se još nije navikla na proces čišćenja koji je morao uslediti. Duboko je udahnula, skinula zaštitni mantil, i zavukla obe ruke u veliku činiju punu životinja nalik na sardine. Odupirala se gađenju dok su ta ljigava stvorenja puzila po njenim šakama i podlakticama.
"Znam da ti ovaj deo nije prijatan", reče Plava, "ali stvarno nemamo izbora, sad kad je prednji vodovod zagađen bombardovanjem. Ne možemo dopustiti da te zakači nešto što bi za tebe bilo toksično."
"Da li je sve severno od šuma uništeno?" upita Nikol dok je Plava na isti način čistila pipke.
"Maltene sve. Štaviše, čini se da su ljudski inženjeri dovršili modifikacije helikoptera. Glavna optimizatorka se plaši da će za nedelju ili dve oni početi da nadleću i šumu."
"A na vaše poruke ne stiže nikakav odgovor?"
"Nikakav. Znamo da ih je Nakamura čitao. Ali, poslednjeg glasnika su uhvatili i ubili blizu električne centrale, iako je nosio belu zastavu."
Nikol uzdahnu. Setila se šta joj je Maks kazao prethodne večeri, kad je rekla da ne razume kako Nakamura može da ignoriše sve te poruke. "Dabome da ignoriše", povikao je tada Maks ljutito. "Taj ne razume ništa osim sile. A ovi u svojim blentavim porukama samo kažu da hoće mir, mir, i da će morati da se brane ako ljudi ne prestanu sa napadima... A šta i može Nakamura da misli kad njegove trupe i helikopteri jurcaju kud im se svidi, i uništavaju sve pred sobom? Zar Glavna nije naučila ništa o ljudima? Oktići moraju povesti neku bitku protiv njegove armije."
"Nije to njihov stil", odgovorila je tad Nikol. "Ne upuštaju se oni u male okršaje ili u ograničene ratove. Bore se samo kad je ugrožen opstanak njihove vrste. U porukama je sve to veoma jasno kazano; one su mnogo puta sadržale i pozive Nakamuri da razgovara s Ričardom i Arčijem."
Sada je, u bolnici, doktorka Plava pokazivala boje Nikol, pa ona strese glavom i vrati se u sadašnjost. "Hoćeš li danas čekati Bendžija ili ideš pravo u administrativni centar?"
Nikol baci pogled na svoj ručni časovnik. "Mislim da ću poći odmah. Obično mi treba sat-dva da svarim sve kvadroidske podatke od prethodnog dana. Toliko toga se dešava... Molim te, reci Bendžiju da kaže ostalima da ću doći kući na vreme za večeru."
Nekoliko minuta kasnije, izišla je iz bolnice i krenula ka administrativnom centru. Iako je bio dan, ulice Smaragdnog Grada bile su gotovo puste. Nikol se mimoišla sa tri oktoa, koji su svi hitali suprotnom stranom ulice, i sa dve biot-krabe, koje su odavale čudan utisak da im tu nije mesto. Plava joj je ranije rekla da su krabe angažovane za đubretarske poslove u Smaragdnom Gradu.
Grad se, od objave rata, tako mnogo promenio, pomisli Nikol. Većina starijih oktoa su sada u ratnoj službi. Ni jednog jedinog biorobota nismo ovde videli već mesec dana, kad su pomoćna stvorenja navodno preseljena na drugu lokaciju. Maks smatra da je većina terminirana, zbog nestašica. Maks uvek misli sve najgore o oktoima.
Nikol je posle posla često pratila Bendžija do transportne stanice. Njen sin je takođe pomagao u bolnici, gde osoblja nije bilo dovoljno. Bendži je sve više shvatao šta se događa u gradu, a njoj je bilo sve teže da prikriva ozbiljnost njihove situacije.
"Zašto se na-ši biju sa ok-to-ima?" pitao je Bendži prošle nedelje. "Neće valj-da ništa nažao da..."
"Naseljenici u Novom Raju ne razumeju oktoe", glasio je Nikolin odgovor. "Ali, ni ne dozvoljavaju Arčiju i čika-Ričardu da išta objasne."
"Onda su tupaviji od mene", promumlao je Bendži.
Doktorka Plava i drugo osoblje, koje je uprkos premeštanjima ostalo na radu u bolnici, bejahu oduševljeni Bendžijem. U početku, kad se ponudio da pomogne, oktoi su se držali rezervisano, jer nisu znali šta bi on, sa svojim ograničenim sposobnostima, mogao da radi. Međutim, pokazalo se da on nepogrešivo obavlja jednostavne zadatke, ako mu ih Nikol objasni i ako ih jedanput izvede pred njom. Imao je snažno, mlado telo, i naročito je bio koristan u teškim fizičkim poslovima: ovo je bilo od posebnog značaja sada, u odsustvu velikog broja krupnijih stvorenja.
Dok je Nikol pešačila ka administrativnom centru, glavom su joj prolazile sve te lepe misli o Bendžiju. Ali tada slika Keti iskrsnu u njenom umu, i postavi se naspram osmehnutog lica njenog retardiranog sina. Nikol poče, u glavi, prelaziti s jedne na drugu sliku. Kao roditelji, pomisli ona s uzdahom, suviše se usmeravamo na intelektualni potencijal, a nedovoljno na druge, bitnije kvalitete. Sad nije najvažnije koliko intelekta dete ima, nego šta odluči da učini s njim... Bendži je postigao više nego što smo ikada zamišljali da će moći, prvenstveno zbog svoje ličnosti, zbog onoga što je u njemu... A što se tiče Keti, ja nikad, ni u najgorim košmarima...
Ona zakorači u zgradu i prekide ovaj lanac misli. Jedan okto, stražar, mahnu joj, ona se osmehnu. Ulazeći u svoju uobičajenu sobu za gledanje filmskih odlomaka, Nikol se iznenadi kad vide da je unutra čeka Glavna. "Želela sam da iskoristim ovu priliku", signalisala je vođa oktoa, "da ti zahvalim za doprinos koji daješ u ovom teškom periodu, i da te uverim da će tvoja porodica i svi tvoji prijatelji biti ovde u Smaragdnom Gradu zbrinuti kao da su pripadnici naše rase, bez obzira šta će se dešavati sledećih nekoliko nedelja."
Glavna krenu ka izlazu iz sobe. "Znači, situacija se pogoršava?" reče Nikol.
"Da. Čim ljudi nadlete šumu, mi ćemo biti prisiljeni na odmazdu."
Kad je Glavna otišla, Nikol je sela ispred konzole da pregleda kvadroidske slike od prošle nedelje. Nije joj bio dozvoljen pristup do svih informacija iz Novog Edena, ali su joj bile dostupne slike o dnevnim aktivnostima svih članova njene porodice. Svakodnevno je gledala šta se dešava u podrumu gde su Ričard i Arči, kako se Eli i Niki ponovo prilagođavaju životu u Novom Raju, i šta se zbiva u Ketinom svetu.
Ali, kako je vreme prolazilo, Nikol je sve manje gledala Keti. Bilo je, naprosto, suviše bolno. Nasuprot tome, gledanje njene unuke Niki bilo je čista radost. Naročito je uživala da gleda Niki u onim popodnevima kad je devojčica odlazila na igralište da se igra s drugom decom iz sela Bovoa. Iako su odlomci bili bez zvuka, Nikol je maltene čula njihovu veselu graju dok su jurili za fudbalskom loptom i tumbali se jedni preko drugih.
Počela se jako brinuti zbog Eli, koja, i pored ogromnih napora, nije uspevala da oživi svoj brak. Robert je ostajao povučen, uronjen u svoje ponašanje 'alkoholičara rada'; koristio je radne obaveze u bolnici kao štit kojim je odbijao sve emocije, pa i sopstvene. Preme Niki se odnosio kao vredan, ali uzdržan roditelj; samo pokatkad bi ispoljio stvarno oduševljenje. Nije vodio ljubav s Eli, niti je pristajao da o tome razgovara, osim što je jednom rekao da 'nije spreman' kad je ona, plačući, pomenula tu temu, tri nedelje posle njihovog novog početka.
Tokom svojih dugih, usamljeničkih sesija pred ekranom, Nikol se često pitala da li je moguće gledati nevolje svoje dece a ne zapitati se šta si mogao bolje da učiniš za njih. Roditeljstvo je avantura, ishod nije garantovan, pomišljala je, ubrzano 'prelistavajući', s bolom na licu, slike Eli kako u noći tiho plače. Sigurno je samo jedno - nikad nećeš sebe ubediti da si učinila dovoljno.
Uvek je čuvala Ričarda za kraj. Nije se sasvim otresla predosećanja da više nikad neće dodirnuti svoga voljenog muža, ali nije dopustila da to osećanje umanji svakodnevnu radost koju je dobijala 'deleći' s njim podrumski novoedenski život. Naročito je uživala u njegovim razgovorima s Arčijem, iako joj je često bilo teško da čita s njegovih usana. Njihove diskusije su je podsećale na ranije dane, one posle njenog bekstva iz zatvora i iz Novog Raja, kad su Ričard i ona pričali, pričali - o svemu i svačemu. Bodrilo ju je da ovako gleda Ričarda, davalo joj je snagu da se bori sa svojom usamljenošću.
Iznenadio ju je dolazak Keti kod Ričarda. Nije dovoljno pratila Ketin život pa joj je promaklo da su njena kćer i Franc uspešno stvorili plan za kratku posetu Ričardu. Pošto su kvadroidske slike pokrivale i infracrveni deo spektra, a ne samo vidljivi, Nikol je taj susret zapravo videla bolje nego sami učesnici. Bila je duboko dirnuta Ketinim postupkom, a još više Ketinim iznenadnim priznanjem (koje je na ekranu pustila nekoliko puta, maksimalno usporeno, da bi bila sigurna da je dobro pročitala sa Ketinih usana) da je narkomanka. Prvi korak prema savladavanju jednog problema, sećala se ona izreke koju je negde čula, sastoji se u tome da nekome koga voliš priznaš da problem postoji.
Suznih očiju, Nikol se odveze gotovo praznim vozilom u ljudsku enklavu Zelengrada. Ali, to su bile suze sreće. Uprkos činjenici da je čudni svet oko nje tonuo u haos, Nikol je, bar sada, s optimizmom razmišljala o Keti.

Kad je, na kraju uličice, sišla iz vozila, vide da su Patrik i blizanci napolju i da Patrik pokušava da presudi u novom od nebrojenih sporova te dvojice dečaka.
"On uvek vara", govorio je Kepler. "Rek'o sam mu da danas više neću da se igram s njim, a on me udario."
"To je laž", reče Galilej. "Udario sam ga zato što mi se iskezio. On se ljuti kad gubi. Misli da ako ne može da pobedi, ima odmah pravo da odustane."
Patrik ih je razdvojio i naredio im da, za kaznu, sednu na ulicu, leđima naslonjeni na suprotne uglove kuće. Onda je pozdravio svoju majku zagrljajem i poljupcem.
"Imam velike novosti", reče Nikol osmehujući se svom sinu. "Ričard je danas imao iznenadnu posetu. I to - Keti!"
Patrik je, dakako, poželeo da čuje sve detalje o ovom susretu njegove sestre s Ričardom. Nikol je brzo i sažeto prepričala snimak, i priznala da je ohrabrena Ketinim priznanjem o narkomaniji. "Nemoj učitavati previše u taj njen postupak", reče joj Patrik prekorno. "Ona Keti koju sam ja poznavao, radije bi umrla nego da ostane bez svog dragocenog kokomoa."
Patrik se okrenuo i zaustio da kaže blizancima da mogu nastaviti da se igraju, kad nekoliko raketa polete ka nebu i rasprsnu se u lopte blistave crvene svetlosti, ispod vrha kupole. Samo nekoliko sekundi kasnije, čitav grad utonu u tamu. "Idemo, dečaci", reče Patrik. "Moramo unutra." On i Nikol pođoše za dečacima u zgradu. "Ovo je treći put danas", reče Patrik.
"Plava je rekla da će se svetlosti Zelengrada gasiti kad god se makar samo jedan helikopter podigne na dvadeset metara, ili čak i manje, od vrha šumskih stabala. Oktoi nikako ne žele da Nakamura otkrije gde se nalazi Zelengrad", reče ona.
"Šta misliš, da li će Arči i čika-Ričard ikad dobiti priliku da razgovaraju s Nakamurom?" upita je Patrik.
"Ne verujem. On da je hteo susret s njima, primio bi ih odavno."
Eponina i Nai pozdraviše i zagrliše Nikol. Tri žene popričaše ukratko o zamračenju. Eponina je držala na kuku malog Marijusa, koji se pretvorio u debelu, srećnu bebu, s ogromnom sklonošću da balavi iz usta. Zato mu krpom obrisa lice, da bi ga Nikol mogla poljubiti.
"Aaaa-ha", začu Maksa iza sebe. "Kraljica Natmurenkovićka ljubi Princa Žvalavkovića."
Nikol se okrete i zagrli Maksa. "Šta ti je ovo o Kraljici Natmurenkovićki?"
Maks joj dade čašu neke bistre tečnosti. "Nikol, hoću da popiješ ovo. Nije tekila, ali je najbolja imitacija koju su oktići uspeli da smućkaju po mojim opisima. Svi se mi nadamo da ćeš pre kraja čaše pronaći, možda, svoj smisao za humor."
"Ma, beži, ti", reče mu Eponina. "Nemoj sad da navodiš Nikol na pomisao da smo svi umešani u to. Bila je to isključivo tvoja ideja. Patrik, Nai i ja smo se samo saglasili s tobom da je Nikol vrlo ozbiljna u poslednje vreme."
"A sad, moja gospo", reče Maks Nikol, dižući čašu da se kucne s njom, "želim da nazdravim... svima nama koji nemamo apsolutno nikakvu kontrolu nad svojom budućnošću. Da se volimo i da se zajedno smejemo sve do kraja, ma kakav on bio."
Nikol još od bekstva iz zatvora nije videla Maksa pijanog. Na njegovo navaljivanje, popila je gutljaj. Grlo i ždrelo joj se počeše žariti, a oči se napuniše suzama. To piće imalo je veliki procenat alkohola.
"Večeras ćemo, pre večere", reče Maks, šireći ruke dramatično, "pričati seljačke viceve. U smislu obezbeđivanja hitno potrebnog komičnog olakšanja, a za nas. Ti, Nikol d'Žarden Vejkfild, zato što si naš lider stvarno, mada nisi baš na izborima pobedila, imaćeš čast da se na pozornici pojaviš prva."
Nikol uspe da se osmehne. "Ali ja ne znam nijednu farmersku šalu."
Eponini je laknulo kad je videla da se Nikol nije uvredila zbog Maksovog ponašanja. "Tako je, Nikol", reče ona sad. Niko od nas ih ne zna... A Maks ih zna dovoljno za sve nas."
"Bio jednom jedan selja u Oklahomi", poče Maks. "Imao debelu ženu koja se zvala Zviždanka. Zvali su je Zviždanka zato što bi, kad se tucala s njim pa kad je svršavala, svaki put zažmurila, skupila usta i otegnuto za-zviiiiiiiiiiiiii-ždala."
Maks tu podrignu. Blizanci su se kikotali. Nikol se zapita nije li to možda neprimereno deci, ali Nai je sedela iza svojih dečaka i smejala se s njima. Stvarno si postala namrgođena baba, reče Nikol sebi.
"Elem, jedne noći", nastavi Maks, "taj gedža i njegova Zviždanka se teško pofrkaju - to vam znači potuku, dečaci - i ona ode u krevet rano, sva besna. Selja sedne za sto i počne da tamani neku mnogo dobru rakijčinu. I kako noć odmiče, tako njemu sve više žao što je srao, pa počne glasno da se izvinjava. To probudi staru Zviki. I, sad, ona bude duplo ljuta: zbog onog ranije, i zato što ju je probudio. Bilo joj je jasno da će on, kad završi s tekilom, da dođe u spavaću sobu sa namerom da izvinjenje zapečati nekim supertucanjem. I zato se ona izvuče iz kuće, ode u svinjac, i donese najmanju, najmlađu krmaču u njihovu spavaću sobu.
I, onda, dovrši on flašiče i dotetura se u spavaću sobu, po mraku, pevajući jednu od svojih najomiljenijih pesmica. A Zviki gleda iz ćoška kako će on da uđe u krevet gde je krmača. Skine se on go golcat i skoči pod jorgan. Dočepa krmaču za uši i poljubi je u njušku, ona zaskiči, a seljober se malo odmakne, pa veli: 'Zviždanko, lepa moja, da nisi zab... zab... zaboravila zub... zub... zube da opereš večeras?"
Nastade opšti smeh. Maksa je sopstvena šala toliko razveselila da više nije mogao ni da sedi pravo. "Kad je izletela iz ćoška, sa metlom u rukama, pa kad je poč... počela da ga pič... piči po glavurdi..."
Nikol pogleda po sobi. U pravu je Maks. Treba nam ovo. Svi smo previše utonuli u brige.
"... moj brat Klajd", nastavljao je Maks. "Taj je znao više tih seljačkih zajebancija nego iko koga sam ikada sreo. Pomoću njih je i Vinonu smuvao, ili se bar tako hvalio. Njegova je izreka bila: 'Ženska koja se smeje, već je zavukla jednu ruku u gaće.' Nama momcima, kad smo išli da lovimo patke, vreme je prolazilo a dešavalo se da ne ubijemo ni jednu jedinu prokletu patku. Nego, šljokamo rakiju, Klajd se raspriča, mi se cerebečimo... pa na kraju više niko ne zna što smo ustali u pet ujutro i došli da sedimo na hladnom..."
Maks zaćuta, i u sobi na trenutak zavlada tišina. "Je'ote", nastavi on, "ja se zaneo, mislio da sam opet u Arkanzasu." Ustade. "A ne znam ni na koju stranu je Arkanzas, odavde gledano, ni kol'ko je miliona ili milijardi kilomet'ra daleko." Odmahnu glavom. "Dešava se meni da sanjam, i to tako uverljivo, i onda mislim da je to stvarnost. I da sam u Arkanzasu. Kad se probudim, budem sav izgubljen, i onda nekoliko sekundi mislim da je ovaj naš zelengradski život san."
"Ej, to se dešava i meni", reče Nai. "Pre dve noći sam snila da obavljam moju jutarnju meditaciju u haung prau u mojoj porodičnoj kući u Lamfunu. Recitujem mantru, kad, Patrik me budi. I kaže da sam pričala u snu. Ali, prvih nekoliko sekundi nisam znala ko je on. Uplašila sam se, mogu reći."
Posle duže tišine opet progovori Maks. "U redu." Okrete se Nikol. "Izgleda da smo spremni za današnju emisiju vesti. Š'a imaš da nam kažeš?"
"Mnogo čudne video-snimke sam videla danas", reče Nikol smeškajući se. "Prvih nekoliko minuta sam mislila da sam ušla u pogrešne fajlove... Prvo neka svinja, pa pile, pa neki pijani gejak iz Oklahome koji se nabacuje nekoj dobroj mladoj curi... Posle taj isti seljamander pokušava da pije rakiju, jede piletinu, i mažnjava žensku, sve u isto vreme... Ljudi, ne da je bila piletina, nego mmmm-MM! Je l' još neko sem mene dan-gla?"

6.
"Mislim da ih je donekle umirilo ono što mi je Glavna rekla", reče Nikol doktorki Plavoj. "Maks je ostao podozriv, jasna stvar... On ne veruje da će briga o nama imati, za oktoe, visok prioritet, ako situacija stvarno postane očajna."
"To je vrlo malo verovatno", odgovori ženka oktoa. "Na svaku dalju eskalaciju neprijateljstva mi ćemo odgovoriti tako što ćemo započeti masovnu odmazdu. Mnogi oktoi već dva meseca razrađuju naše ratne planove."
"Ali, ako sam ja dobro razumela, svaki pojedini član vaše rase koji se angažovao u planiranju i vođenju ovoga rata, biće ubijen čim se rat okonča. Je li tako?"
"Jeste", odgovori doktorka Plava. "Ali ne svi odmah. Svakome će biti javljeno da je stavljen na spisak za terminaciju, ali će novi glavni odrediti vremenski raspored tih terminacija, u skladu sa potrebama komune, imajući u vidu koliko brzo možemo da proizvedemo zamene za te pojedince."
Nikol i njena oktoska koleginica su ručale u bolnici. Celo jutro su potrošile na uzaludne pokušaje da spasu živote dva šestoruka žetvena stvorenja, koja su izrešetali vojnici dok su radila na jednoj od malobrojnih njiva pod žitom severno od šume.
Jedna biot-stonoga trapavo prođe hodnikom pored njih. Plava primeti upitni izraz na Nikolinom licu. "Kad smo se doselili u Ramu, pre nego što smo odgajili sve svoje pomoćne kadrove, koristili smo raspoložive biorobote za rutinske poslove, kakvo je održavanje. Sad nam je opet potrebna njihova pomoć."
"Ali kako im dajete instrukcije?" reče Nikol. "Mi s njima nikad nismo uspeli da uspostavimo nikakvu komunikaciju."
"Programiramo njihov hardver, još u vreme kad ih Rama proizvodi. Tako smo počeli u ranim danima. Koristili smo kompjutersku tablu sa dugmadima, sličnu onoj u vašem leglu. Zatražili smo od Ramanaca da modifikuju biote u skladu s našim potrebama. Tome su i namenjeni svi bioti u Rami: da budu posluga, korisna putnicima."
Eto, Ričarde, pomisli Nikol. Eto jednog koncepta koji nam je sasvim promakao. Mislim da nam ovo ni na kraj pameti nije bilo...
"Želeli smo da naša naseobina ovde, u Rami, ne bude ni po čemu različita od drugih naših naseobina", nastavljala je Plava. "I zato smo, čim su nam bioti postali suvišni, zatražili da oni budu povučeni iz naše regije u Rami."
"I od tada niste imali nikakve neposredne kontakte s Ramancima?"
"Nismo mnogo", odgovori Plava. "Ali, zadržali smo sposobnost da komuniciramo s visokotehnološkim fabrikama ispod površine, uglavnom da bismo mogli naručivati pojedine sirovine koje u magacinima nemamo."
Otvoriše se vrata. Uđe jedan oktopauk i poče brz razgovor sa Plavom, pomoću vrlo uzanih traka boje. Nikol je prepoznala reči 'dozvola' i 'večeras', i malo šta drugo.
Kad ovaj posetilac ode, Plava joj reče da ima iznenađenje za nju. "Danas će jedna od naših kraljica položiti ogroman broj jaja. Njeni pomoćnici procenjuju da će se to dogoditi kroz dva ili tri sata. Glavna optimizatorka je odobrila moj zahtev da ti budeš prisutna kao posmatrač. Koliko je meni poznato, time ćeš postati jedini tuđin, izuzimajući naravno Prethodnike, koji je ikada imao privilegiju da posmatra masovno polaganje jaja. Mislim da će to za tebe biti veoma interesantno."
Dok su se vozile do Kraljičanske četvrti (u tom delu Zelengrada Nikol još nikad nije bila), Plava ju je podsetila na neke od neobičnijih vidova oktoske reprodukcije. "U normalnim vremenima, svaka naša kraljica, a kolonija ih ima tri, biva oplođena jednom u tri do pet godina, i samo malom delu oplođenih jaja se dopusti da stignu do zrelosti. Međutim, zbog ratnih priprema, Glavna je nedavno proglasila 'veliko omasovljenje populacije'. Sad će sve tri kraljice proizvesti puni broj jaja. Oplodili su ih novi mužjaci-ratnici, oni koji su odabrani za ratni napor i provedeni kroz seksualno sazrevanje. Ova aktivnost je veoma važna, zato što obezbeđuje, bar simbolično, da svaki okto i ubuduće ima neki svoj genetski udeo u ovoj naseobini... Ne zaboravi, oni dobro znaju, čim postanu ratnici, da čas njihove terminacije nije više daleko."
I kad god ja pomislim da imamo mnogo zajedničkog sa oktopaucima, pomisli Nikol, vidim nešto tako bizarno i moram da se setim kako mnogo se razlikujemo. Ali, kao što bi Ričard rekao, zar bi moglo biti drugačije? Oni su proizvod jednog procesa koji je nama sasvim stran.
"Nemoj se uplašiti kraljičine veličine. I, molim te, ni pod kojim okolnostima nemoj izraziti ništa osim oduševljenja svim onim što vidiš. Kad sam prvi put predložila da prisustvuješ velikom mrešćenju, jedan član osoblja glavne optimizatorke se usprotivio - rekao je da ti ni u kom slučaju nećeš moći da istinski ceniš ono što vidiš. Drugi su se brinuli da bi ti mogla ispoljiti nelagodnost, ili čak gađenje, i time narušiti doživljaj prisutnim oktoima."
Nikol reče Plavoj da neće učiniti, tokom svečanosti, ništa nedolično. Bila je uistinu polaskana što je uključena u ovu aktivnost, i veoma uzbuđena kad je vozilo prenelo njih dve do debelih zidina Kraljičanske četvrti.
Zgrada u koju je ušla sa doktorkom Plavom imala je oblik kupole. Bila je sazdana od blokova belog kamena. Unutrašnji prostor bio je oko deset metara visok, dok je podni prostor zapremao oko tri i po hiljade kvadratnih metara. Nadomak ulaza, u predsoblju, bila je postavljena jedna velika mapa, i uz nju poruka napisana bojama, koja je objašnjavala gde će se veliko polaganje jaja obaviti. Nikol pođe za Plavom i nekolicinom drugih oktoa uz dve rampe, a onda niz jedan dugačak hodnik. Na kraju hodnika skrenuli su desno i izišli na nekakav balkon, sa koga se otvarao pogled na pravougaoni pod dužine petnaest metara i pet ili šest metara širine.
Plava povede Nikol u prvi red, gde je ograda metar visoka sprečavala da neko od gledalaca padne na pod, koji je bio četiri metra niže. Brzo se popuni i preostalih pet redova, stepenasto uzdignutih, iza prvog. Na suprotnom kraju dvorane bila je druga, slična galerija za posetioce, u koju je moglo stati šezdesetak oktoa.
Spuštajući pogled, Nikol vide bazen, ili kanal, koji se protezao celom širinom sale i odlazio pod jedan svod, desno. Duž obe obale bazena postojale su uzane staze za hodanje, od kojih se jedna, ona na suprotnoj strani, širila u veliku platformu, oko tri metra udaljenu od kamenog zida koji je činio levu stranu dvorane. Iz tog zida, prekrivenog mnoštvom različitih boja i šara, štrčalo je stotinak srebrnih šipki od po metar dužine. Nikol odmah uoči sličnost između tog zida i onog vertikalnog tunela u obliku 'bureta sa šipkama', u koji su se ona i njeni prijatelji spuštali u oktoskom leglu ispod Njujorka.
Balkoni su se popunili gledaocima. Desetak minuta kasnije Glavna polako uđe kroz jedna vrata dole, u dvorani, stupi na stazu pokraj bazena, i održa kratak govor. Plava je objašnjavala Nikol one delove koje ova nije mogla sama da razume. Glavna je podsetila publiku da se nikad ne zna tačan trenutak kad će veliko mrešćenje jaja početi, ali da je verovatno da će kraljica biti spremna za ulazak u ovu dvoranu kroz nekoliko fenga. Zatim je rekla nekoliko rečenica o velikom značaju nataliteta za održanje kolonije, i izišla.
Počelo je čekanje. Nikol je prekraćivala vreme tako što je studirala izgled oktoa na suprotnom balkonu i pokušavala da 'oslušne' njihove kolorne razgovore. Ponešto od tih signala je i razumela. Ipak, reče sebi da se još nije ni primakla stvarnom vladanju oktoskim jezikom.
Najzad se raskriliše velika vrata na levom kraju suprotne staze, i kraljica, ogromna, gegavo uđe. Bila je visoka najmanje šest metara; njeno telo je, iznad osam dugih nogu/pipaka, bilo divovski natečeno. Zaustavila se na platformi i rekla nešto publici. Obilje blistavih boja raširilo se po celom njenom telu: bio je to spektakularan prizor. Nikol nije razumela signale jer su se boje iz proreza 'izlivale' u neočekivanim pravcima.
Kraljica se polako okrenula ka zidu, pružila pipke, i počela se polako, tegobno pentrati po srebrnim šipkama, ukrašena stalno novim neurednim talasima boje, za koje je Nikol pretpostavila da su izraz emocija, možda bola ili umora. Primetila je, posmatrajući suprotni balkon, da među publikom nema nikakvih razgovora.
Kraljica se najzad razapela po središtu zida: obavila je svaki pipak oko drugih šipki i izložila pogledima stomak, sada krem boje. Nikol je, radeći u bolnici, dobro upoznala oktosku anatomiju, ali ni slutila nije da bi se meko tkivo ispod stomaka moglo raširiti do tako ogromne mere. Pred njenim očima, kraljica se poče malo njihati napred-nazad, svaki put blago udarajući leđima o zid. Burno talasanje boja na koži svih ostalih delova njenog tela se nastavljalo. Ovo neprekinuto pokazivanje emocija pomoću boja dostiglo je kreščendo u času kad je gejzir crnozelenkaste tečnosti šiknuo iz donjeg dela kraljičinog stomaka, praćen gustim mlazom nekih belih stvari nejednake veličine, u viskoznoj tečnosti.
Nikol je bila šokirana. Dole je desetak oktoa žurno radilo: pošto je ova poplava delimično zapljusnula i staze, oni su ih čistili, odgurujući tečnost i jaja nazad u bazen. Drugih osam oktoa su izručivali sadržinu nekih ogromnih posuda u bazen, sada sav uskomešan od oktoske krvi, jaja i želatinozne tečnosti. Za manje od minut čitava ta gusta masa ode pod svod, desno.
Kraljica je ostala u istom položaju. Kad se voda u bazenu opet umirila i izbistrila, sva sočiva se okrenuše ka kraljici. Nikol je bila zapanjena koliko se kraljica, za to kratko vreme, smežurala: izgubila je, proceni Nikol, bar pola telesne težine u onom deliću sekunde koji je bio potreban da masa jaja i razne tečnosti iziđe iz njenog stomaka. Još je krvarila. Dva oktoa normalne veličine već su se pentrala uza zid, da joj pomognu. Sad doktorka Plava kucnu Nikol po ramenu, stavljajući joj do znanja da je vreme za odlazak.

Dok je sedela sama u jednoj bolničkoj sobici, Nikol je u mislima nekoliko puta ponovila prizor velikog polaganja jaja. Taj događaj ju je emotivno potresao daleko više nego što je očekivala. Po povratku u bolnicu, Plava joj je objašnjavala da su one velike posude bile pune majušnih životinja koje pronalaze i ubijaju samo neke embrione, unapred osuđene. Na taj način oktoi kontrolišu, rekla je ona, tačan sastav sledeće generacije, određuju koliko će biti novih kraljica, snabdevača, patuljastih oktoa i drugih varijeteta. Nikol je, međutim, te signale doktorke Plave samo s pola pažnje gledala i pratila.
Majka u njoj borila se da shvati kako se osećaš kad si oktoska kraljica na svom velikom mrešćenju. Osećala je u sebi neku nedefinisanu, ali duboku vezu s ogromnim stvorom koji se raščepio na onim šipkama. U trenutku kad je grunuo 'gejzir', Nikol je osetila naglo stezanje u sopstvenim preponama; obuzele su je uspomene na bol i radost njenih šest porođaja. Šta je to u procesu porađanja, zapita se ona, što ujedinjuje sve one stvorove koji su se ikad porađali?
Setila se jednog davnog razgovora u Rami II, posle rođenja Simon i Keti, kad je pokušala da objasni Majklu O'Tulu kakav je to osećaj - poroditi se. Pričala je satima, i na kraju bila prisiljena da zaključi da je to iskustvo koje se nikad ne može na pravi način preneti. Svet je podeljen na dve grupe, rekla je tada. Na one koji su se porađali, i one koji nisu. Sada, desetinama godina i milijardama kilometara dalje, ona požele da dopuni ovu misao. Majke imaju, u suštini, više zajedničkog s majkama drugih razumnih rasa nego s ljudskim bićima koja nikad nisu ništa rodila.
Nastavila je svoja razmišljanja o sceni porođaja... mrešćenja. Obuze je želja da razgovara s oktoskom kraljicom, da sazna šta je ta druga inteligentna rodilja mislila i osećala neposredno pre, i za vreme, velikog polaganja jaja. Da li je, kroz bol i divotu tih trenutaka, stigla do epifanijske smirene vedrine, da li je imala viziju u kojoj njeno potomstvo, i potomstvo potomstva, nastavlja, do nedogledno daleke budućnosti, čudesni ciklus života? Da li je osetila neki dubok, neiskaziv mir neposredno posle porođaja, mir različit od svake druge vrste smirenosti?
Znala je da taj razgovor s kraljicom nikad neće obaviti. Opet je sklopila oči, nastojeći da tačno rekonstruiše one talase boja koje je videla na kraljičinom telu neposredno pre i posle tog događaja. Da li je kraljica na taj način saopštila drugim oktoima šta oseća? Imaju li oktoi, zapita se ona, sposobnost da prenesu, tim svojim bogatim jezikom kolora, složena osećanja, kakvo je ekstaza, uspešnije nego ljudi svojim ograničenim jezikom reči?
Nikakvih odgovora nije bilo. Znala je da izvan ove sobe, u oktoskoj bolnici, čekaju određeni poslovi koje treba obaviti; ipak, nije još bila spremna da okonča ove trenutke samoće: htela je da sačuva ove jake emocije, da ih ne umanji zahtevima svakodnevnog života.
Kako je vreme prolazilo, Nikol poče osećati sve dublju usamljenost, koju u prvi mah nije povezivala neposredno s oktoskim velikim mrešćenjem. Čeznula je da porazgovara s nekim bliskim prijateljem, s Ričardom na primer; da s nekim podeli ono što je videla i osetila u Kraljičanskoj četvrti. Ovako izdvojena, najednom se priseti nekoliko stihova iz jedne pesme Benite Garsije. Mogli su se primeniti na ovu situaciju. Otklopi svoj prenosivi kompjuter i, posle kratke potrage, nađe celu pesmu.

Kad me obuzmu sumnje, kad su bolni trenuci,
kad je ovaj moj život od mene jači,
ja tražim od neke dobre duše savet o životnoj muci,
pouku kako da savladam ono što me tlači.
Pouka dođe, i glasi: ne možeš živeti kako ti hoćeš,
osećanja svoja da puštaš napred, svoju strast.
Moraš vladati sobom, razumeti neminovnost zlobe,
prepustiti hladnom, gorkom razumu vlast.

Dobijala sam ponekad i pravu utehu, blagu,
nije da nije i toga, ponekad, bilo. Ali
mnogo češće se nađem na onom bolnijem tragu.
U moje tišine su mnogi jauci stali.
Na poslednje putovanje svako polazi sam.
Ka smrti, ipak, vodi ljudsko lutanje.
Čini što možeš... Bliži se taj dan...
Uzdaj se u sebe i u svoje ćutanje.

Nekoliko puta je pročitala ove dve strofe. Onda shvati da snage više nema. Spusti glavu na jedini radni sto u ovoj sobi, i zaspa.

Plava je kucnu pipkom po ramenu. Nikol se pomače, otvori oči. "Spavala si gotovo dva sata", reče oktopaukinja. "A čekali su te u administrativnom centru."
"Šta se to dešava?" reče Nikol trljajući oči. "Zašto bi neko čekao mene?"
"Nakamura je u Novom Edenu održao veoma značajan govor. Glavna optimizatorka želi da porazgovara s tobom o tome."
Nikol skoči na noge, ali se onda pridrža rukom za radni sto. Nekoliko sekundi kasnije, vrtoglavica nestade. "Hvala ti još jednom, doktorka Plava, za sve. Dolazim za minut."

7.
"Zaista mislim da maloj Niki ne bi trebalo dozvoliti da gleda taj govor", reče Robert. "Svakako će je uplašiti."
"Ono što Nakamura govori, uticaće i na njen život, jednako kao i na naš", odgovori Eli. "Ako ona želi da gleda, treba je pustiti. Uostalom, Roberte, ona je živela s oktopaucima."
"Da, ali ni slučajno ne može razumeti stvarno značenje tog govora. Pa, dete nema još ni četiri godine."
Ovo pitanje je ostalo nerazrešeno sve do trenutka kad je Niki, nekoliko minuta pre zakazanog pojavljivanja novoedenskog diktatora na televiziji, prišla svojoj majci u dnevnoj sobi. "Neću da gledam", reče devojčica, zapanjujući ih svojim uvidom, "zato što neću da se ti i tata svađate."
Jedna od soba u Nakamurinoj palati bila je pretvorena u TV studio. Odatle se tiranin obično obraćao građanima Novog Edena. Poslednji njegov govor bio je pre tri meseca, kad je saopštio da će u Južni hemicilindar biti upućene trupe da se 'suoče s tuđinskom opasnošću'. Iako su novine i televizija - pod vladinom kontrolom - redovno donosile vesti sa fronta, pa i mnogo izmišljotina o 'žestokom otporu' oktopauka, ovaj sadašnji govor bio bi prvi Nakamurin javni komentar o toku i smeru rata na jugu.
Nakamura je bio naredio krojačima da mu, za ovo obraćanje javnosti, naprave novo šogunsko odelo, u koje su uklopili oružje: ukrašeni mač i bodež. Poslužiteljima je govorio da se u japanskoj ratničkoj odeći pojavljuje da bi naglasio svoju ulogu 'vodećeg ratnika i zaštitnika' naseobine. Uoči emisije, pomogli su mu da se utegne u teški dvodelni korset da bi 'projektovao moćni i zastrašujući izgled ratnika'.
Govorio je stojeći i gledajući pravo u kameru, neizmenjeno namršten tokom čitavog govora.
"Svi smo se žrtvovali, proteklih meseci", počeo je on, "da bismo podržali našu herojsku armiju koja se južno od Cilindričnog mora bori s opakim i bezobzirnim tuđinskim neprijateljem. Naši obaveštajci nam sada javlja da ti oktopodi-pauci, koje vam je detaljno opisao doktor Robert Tarner posle svog hrabrog bekstva iz njihovog zatočeništva, spremaju veliku ofanzivu na Novi Raj, i to u bliskoj budućnosti. U ovom kritičnom trenutku naše istorije, moramo udvostručiti svoju odlučnost i ujedinjeni stati pred stranog agresora.
Naši generali na ratištu su preporučili da načinimo prodor kroz šumu koja čini zaštitni bedem oko centra oktopaučkog carstva, i da im uništimo ratni materijal i zalihe pre nego što njihova ofanziva krene. Naši inženjeri su, radeći danju i noću za spas kolonije, izvršili određene izmene na helikopterskoj floti, tako da imamo oruđe za izvršenje toga prodora. Udarićemo uskoro. Tuđini će se uveriti da ne mogu nekažnjeno da nas napadaju.
U međuvremenu, naši ratnici su proširili bezbednu zonu, koja sad pokriva čitav prostor od Cilindričnog mora do šumske barijere. Uništili smo, u žestokim borbama, mnogo stotina neprijatelja, kao i mnoge njihove instalacije za snabdevanje vodom i strujom. Naši gubici su bili vrlo mali, uglavnom zahvaljujući kvalitetu naših borbenih planova i junaštvu naše vojske. Ali, ne smemo biti preterano samopouzdani. Naprotiv, imamo sve razloge da verujemo da neprijatelj još nije uveo ni u jednu jedinu bitku svoje elitne Odrede smrti, o kojima je doktor Tarner ponešto čuo dok je bio u zarobljeništvu. Sigurni smo da će ti Odredi smrti kidisati na čelu ofanzive, ako ih mi ne preduhitrimo našom akcijom. Imajte na umu da je vreme naš neprijatelj. Moramo navaliti sada, i potpuno ih uništiti, da više i ne pomišljaju na vođenje rata.
O još jednoj stvari želim ukratko da izvestim večeras. Nedavno se izdajnik Ričard Vejkfild, s jednim svojim oktopaučkim pratiocem, predao našim trupama na jugu. Njih dvojica su rekli da govore u ime neprijateljske komande, i da su došli radi mirovnih pregovora. Ja podozrevam da je to neka prevara, neki trojanski konj, ali, kao vođa, imam dužnost da tokom sledećih nekoliko dana organizujem istragu o ovom događaju. Budite čvrsto uvereni da neću za pregovaračkim stolom prodati našu bezbednost. O rezultatima istrage obavestiću vas čim bude završena."

"Ali, Roberte", govorila je Eli, "znaš da je veliki deo toga što je on rekao laž. Ne postoje Odredi smrti. Oktići nisu pružili još nikakav otpor. Kako je moguće da ti sad ćutiš? Zašto dozvoljavaš da ti se pripisuju izjave koje nikad nisi dao?"
"Sve ti je to politika, Eli. To svako zna. Niko ne veruje stvarno..."
"Ali to je još gore. Pa zar ti ne vidiš šta se sprema?"
Robert pođe ka izlaznim vratima. "I kuda ćeš sad?" upita Eli.
"U bolnicu. Treba da obavim vizitu."
Eli nije verovala svojim ušima. Samo je stajala nekoliko sekundi, kao ukopana, zureći u svoga muža. Onda: erupcija. "Znači to je tvoj odgovor", poče ona. "Posao kao obično. Jedan ludak saopštava plan zbog koga ćemo najverovatnije svi pomreti, a za tebe je to uobičajen radni dan! Roberte, ko si ti? Zar ti ni do čega nije stalo?"
Robert ljutito pođe ka njoj. "Ne počinji opet s tim stavom neke, kao, moralne superiornosti. Nisi ti, Eli, uvek u pravu, i ne možeš pouzdano znati da ćemo svi izginuti. Možda će Nakamurin plan uspeti..."
"Zavaravaš se, Roberte. Okrećeš glavu na drugu stranu i govoriš sebi da je sve u redu dokle god tvoj mali svet nije narušen. Ali, grešiš. Strašno grešiš. I ako ti nećeš ništa da preduzmeš s tim u vezi, ja hoću."
"Na primer šta?" reče Robert pojačavajući glas. "Reći ćeš celom svetu da je tvoj muž lažov? Ići ćeš da ubeđuješ narod da su ti ljigavi pauci miroljubivi? Niko ti neće verovati. Samo, da ti još nešto kažem: bićeš pre toga uhapšena i izvedena pred sud kao izdajnik. Ubiće te, Eli, baš kao što će ubiti i tvog oca... Je li to ono što želiš? Da više nikad ne vidiš svoju kćer?"
Eli je prepoznala tu mešavinu bola i gneva u njegovim očima. Ne poznajem ga, sevnu misao u njenom umu. Kako je moguće da je ovo isti čovek koji je proveo hiljade sati neplaćenog prekovremenog rada brinući se o neizlečivim bolesnicima? Zaista nerazumljivo.
Odlučila se da više ništa ne kaže. "Idem ja sad", reče Robert posle nekog vremena. "Vraćam se kući oko ponoći."
Otišla je u zadnji deo kuće i otvorila Nikina vrata. Devojčica je, na sreću, prespavala celu svađu. Eli se u dnevnu sobu vratila duboko utučena. Poželela je, više nego ikad, da iz Smaragdnog Grada nikad nije ni pošla. Ali ono što je učinjeno, nije mogla izmeniti. Šta sad? Bilo bi tako lako da se ne moram brinuti za Niki, reče ona sebi. Poče polako klimati glavom napred-nazad, a onda najzad pusti suze, koje je do tog trenutka gutala.

"Dakle, kakva sam?" reče Keti izvodeći piruetu ispred Franca.
"Maksi cica, rasturaljka", odgovori on. "Lepša nego što sam te ikad dosad vid'o."
Na sebi je imala jednostavnu crnu haljinu pripijenu uz njeno mršavo telo. S leve i desne strane haljina je bila 'definisana' po jednom uspravnom belom trakom, od gornjeg do donjeg ruba. Napred - dekolte, dovoljan da se istakne njena ogrlica od dijamanata i zlata, ali ne nepristojno dubok.
Keti baci pogled na ručni časovnik. "Jeee", reče ona. "Eto i ja jedanput da poranim." Priđe stolu i pripali cigaretu.
Francova uniforma bila je sveže ispeglana, cipele savršeno izglancane. "U tom slučaju, imamo vremena", reče on prateći je do kauča, "za moje iznenađenje." Pruži joj kutijicu obloženu somotom.
"Šta ti je to?"
"Otvori."
Unutra je bio prsten s jednim dijamantom. "Keti", reče Franc, malo zapinjući u govoru, "hoćeš li da se udaš za mene?"
Keti pogleda Franca, pa obori pogled. Udahnu polako dim iz cigarete, zatim ga izduva u vazduh iznad sebe. "Polaskana sam, France." Ustade i poljubi ga u obraz. "Zaista... Ali, France, već smo prolazili kroz ovo. Ja, naprosto, nisam ona vrsta žene kojom bi ti trebalo da se oženiš."
"Zašto ne pustiš da ja odlučujem o tome? Otkud znaš kakva je 'vrsta žene' meni potrebna?"
"Slušaj, ti", reče ona, nešto oštrijim tonom, "ne bih sada o tome. Kao što rekoh, vrlo sam polaskana, ali već sam dovoljno nervozna oko ovog saslušanja mog matorog, a dobro znaš da ne mogu uspešno da savladavam prevelike količine raznog sranja u isto vreme."
"Uvek nađeš neki razlog da ne razgovaramo o ovome", reče Franc ljutito. "Ako me voliš, mislim da zaslužujem tačnije objašnjenje. I to sad odmah."
Ketine oči sevnuše. "A-ha, kapetan Bauer hoće objašnjenje odmah. Važi, evo ti. Pođi sa mnom, molim lepo." Povede ga u svoju sobu za oblačenje. "Stani tu, France, i gledaj vrlo pažljivo."
Izvuče iz ormarića špric za injekcije i komad crne gumene cevi. Osloni se desnim stopalom na stolicu a haljinu zadiže iznad modrica na butini. Franc instinktivno okrete glavu na drugu stranu.
"A, ne", reče ona, pruži ruku i okrete njegovu glavu ka sebi. "Nema gledanja na drugu stranu, Franci... Moraš me videti onakvu kakva jesam."
Srozala je elastičnu traku koja joj je pridržavala najlonsku čarapu. Onda je pritegla crevo oko butine. Na tren je digla pogled da se uveri da on još gleda. U njenim očima video se bol. "Zar ti nije jasno? Ne mogu se udavati za tebe, jer sam već udata... za ovu magičnu drogu koja me nikad ne razočara. Ne razumeš? Ni na koji način ne možeš ti da se takmičiš s kokomom."
Zarila je iglu u venu, i sačekala nekoliko sekundi da je 'šut' ponese. "Ti možeš da mi prijaš nekoliko nedelja, ili čak meseci", nastavi ona, izgovarajući reči nešto brže, "ali pre ili kasnije moraš izgubiti. Tog trenutka bi tvoje mesto u mom srcu zauzeo, opet, dobri stari kokomo."
Vatom obrisa dve kapi krvi i spusti špric u lavabo. Franc je delovao smeteno. "Vedrije, tamo", reče ona i potapša ga po obrazu. "Nisi ostao bez ženske za tucanje. Biću ti ja na raspolaganju za sve perverzijice koje uspemo da smislimo."
Franc se okrete od nje. Somotnu kutijicu vrati u jedan od džepova svoje uniforme. Keti opet priđe stolu. Povuče poslednji dim iz cigarete koju je bila ostavila upaljenu na pepeljari. "A sad, kap'tan Bauer, moramo prisustvovati jednom saslušanju."

Saslušanje je održano u balskoj dvorani, na glavnom spratu Nakamurine palate. Šezdesetak stolica bejaše raspoređeno duž zidova, za 'specijalne goste'. Na jednom kraju sobe, na platformi, na dodatno uzdignutoj, velikoj ukrašenoj fotelji, sedeo je Nakamura lično, u onom istom japanskom kostimu u kome se pre dva dana pojavio na televiziji. Pokraj njega su bila dvojica čuvara, u samurajskoj odeći. Čitava dvorana bila je dekorisana jednim japanskim motivom iz šesnaestog veka, koji je doprinosio Nakamurinom nastojanju da sebe prikaže kao svemoćnog šoguna Novoga Raja.
Tri policajca uvedoše Ričarda i Arčija, kojima je samo četiri sata pre izlaska iz podruma rečeno da će biti izvedeni na saslušanje. Pokazaše im da sednu na dva mala jastuka na podu, dvadeset metara od Nakamure. Keti primeti da njen otac izgleda umoran i vrlo star. Odupre se impulsu da potrči napred, do njega.
Jedan od funkcionera proglasi da je saslušanje započelo i podseti slušaoce da ne smeju ništa govoriti niti se na bilo koji način umešati u ovaj sudski postupak. Čim je funkcioner dovršio to saopštenje, Nakamura ustade i siđe, teatralnim kretnjama, niz dva stepenika koji su vodili od njegove fotelje do same platforme.
"Ovo saslušanje zakazala je vlada Novog Edena", reče on nabusito, počinjući da šetka levo-desno, "s ciljem da se utvrdi da li je predstavnik tuđina spreman da prihvati, u ime cele svoje rase, bezuslovnu kapitulaciju, koju mi zahtevamo kao neophodni preduslov za prestanak neprijateljstava između nas. Ako je bivši građanin Vejkfild, koji ume da razgovara sa tuđinom, uspeo da ubedi tuđina da je mudro naše predloge prihvatiti, predati celokupno naoružanje, i pripremiti se da mi uspostavimo punu okupaciju i vlast nad svim tuđinskim teritorijama - u tom, dakle, slučaju - mi ćemo biti milosrdni. Kao nagradu za učešće u okončanju ovog strašnog sukoba, pretvorićemo gospodinu Vejkfildu smrtnu kaznu u kaznu doživotne robije.
"Ako su se, međutim", nastavi Nakamura dižući glas, "ovaj osuđeni izdajnik i njegov tuđinski saučesnik predali našoj pobedonosnoj armiji zato što imaju podmukli plan da potkopaju našu odlučnost da kaznimo stranog agresora za agresivne napade protivu nas, onda ćemo upotrebiti tu dvojicu kao primer, i kao signal neprijatelju, nedvosmislen signal. Želimo da tuđinski lideri znaju da stojimo postojano i ne dopuštamo ostvarenje njihovih ekspanzionističkih ciljeva."
Do ovog trenutka obraćao se celoj publici. Sad okrete lice ka dvojici uhapšenika koji su sedeli sami na sredini poda balske dvorane. "Gospodine Vejkfild, ima li taj tuđin pored tebe ovlašćenje da govori u ime cele svoje rase?"
Ričard ustade. "Koliko je meni poznato, ima."
"A da li je tuđin spreman da ratifikuje dokument o bezuslovnoj kapitulaciji, koji vam je pokazan?"
"Dobili smo taj dokument tek pre nekoliko sati, tako da još nismo imali vremena da razgovaramo o celokupnoj njegovoj sadržini. Ja sam Arčiju objasnio najvažnije delove, ali ne znam..."
"Ovi odugovlače!" povika Nakamura gromko. Obratio se publici. Mahao je jednim listom hartije kroz vazduh. "Na ovom jednom, jedinom listu hartije su sve odredbe o kapitulaciji." Opet se okrete Ričardu i Arčiju. "Postavljeno pitanje zahteva odgovor sasvim prost. Da ili ne?"
Uspravne trake boja potekoše oko Arčijeve glave; u publici poče žamor. Ričard je to gledao, zatim prošaputao jedno pitanje svom oktoskom drugu, i najzad preveo Arčijev odgovor, gledajući u Nakamuru. "Ovaj okto želi da zna tačno šta će se dogoditi ako dokument bude ratifikovan. Koji će se događaji tada odigrati, i kojim redom. Ništa od toga nije navedeno u dokumentu."
Nakamura je nekoliko trenutaka ćutao. "Prvo, svi tuđinski vojnici moraju istupiti napred, sa oružjem, i predati se našim trupama koje su sad na jugu. Drugo, tuđinska vlada, ili već kako im se zove, mora dostaviti kompletan popis svega što postoji u njihovoj oblasti. Treće, moraju objaviti svim pripadnicima svoje rase da ćemo mi okupirati tu koloniju, i da svi tuđini moraju u svakom pogledu sarađivati s našim vojnicima i građanima."
Ričard i Arči su opet kratko porazgovarali. "Šta će se desiti s oktopaucima, i sa svim životinjama koje su nosioci rada u njihovom društvu?" upita Ričard.
"Biće im dozvoljeno da nastave normalan život, naravno uz neka ograničenja. Na okupiranim zemljama će važiti naši zakoni, a od naših građana će biti sastavljena privremena vlada za te prostore."
"Pa, hoćete li, onda, napisati amandman ili dopunu dokumenta o kapitulaciji, i u njemu garantovati živote i bezbednost oktopauka, a i drugih životinja, pod uslovom da ne krše nijedan od zakona koji će važiti na okupiranim teritorijama?"
Nakamurine oči se suziše. "Izuzimajući one pojedinačne tuđine za koje se utvrdi da su bili odgovorni za agresivni rat koji je pokrenut protiv nas, ja lično ću garantovati bezbednost svim oktoima koji budu poštovali okupacione zakone. Ali to su sitnice, to ne mora da piše u dokumentu o kapitulaciji."
Sad Ričard i Arči počeše dugu diskusiju. Keti je, sa strane, pomno gledala lice svoga oca. U prvi mah joj se činilo da se Ričard ne slaže s onim što okto signališe. Kasnije joj se učini da je Ričard nekako potišten, ili da se pomirio sa sudbinom. Najzad je stekla utisak da se on trudi da nešto zapamti.
Ovaj dugi zastoj u predstavi zasmetao je diktatoru. Specijalni gosti su počinjali da šapuću između sebe. Najzad Nakamura opet uze reč. "U redu, vreme je isteklo. Kako glasi vaš odgovor?"
Ali boje su nastavile da se smenjuju na Arčijevoj koži. Najzad to prestade, a Ričard zakorači prema Nakamuri. Posle još jednog trenutka oklevanja, progovori.
"Oktopauci žele mir", reče on lagano, "i rado bi našli neki način da okončaju ovaj konflikt. Da nisu moralni, mogli bi potpisati ovaj papir o kapitulaciji samo da bi malo dobili na vremenu. Ali, nije to njihov način. Moj vanzemaljski prijatelj, koji se zove Arči, neće ništa da potpiše u ime svoje rase ako nije sasvim siguran da će ugovor biti povoljan po njihovu koloniju, i jednako siguran da će oktoi ispuniti ono što je potpisano."
Ričard zastade. "Ne treba nam govor", reče Nakamura nestrpljivo. "Samo odgovor na pitanje."
"Oktopauci", reče Ričard pojačanim glasom, "poslaše Arčija i mene da pregovaramo o časnom miru, ne o bezuslovnoj kapitulaciji. Ako Novi Eden nije voljan da pregovara, i da sačini jedan dogovor kojim bi se garantovalo poštovanje integriteta oktoske teritorije, onda oktoi nemaju drugog izbora osim da... Molim vas!" nastavi on, sada vičući i okrećući se da bi mogao pogledati goste duž oba uzdužna zida dvorane. "Shvatite da ne možete pobediti ako oktoi stvarno počnu da se bore. Oni do ovog trenutka nisu pružili ni najmanji otpor, baš nikakav. Morate ubediti vaše lidere da uđu u ravnopravne pregovore..."
"Hvataj zatvorenike!" naredi Nakamura.
"... da ne biste svi izginuli. Oktoi su od nas daleko odmakli. Verujte mi. Ja to znam. Živeo sam s njima više od..."
Jedan od policajaca ga tresnu u potiljak, i Ričard pade na pod. Na mestu udarca pojavi se krv. Keti skoči, ali je Franc zadrža obema rukama. Izvedoše Arčija, i Ričarda koji se držao šakom za slepoočnicu, iz sobe.

Stavili su ih u malu zatvorsku ćeliju u policijskoj stanici u Hakoneu, nedaleko od Nakamurine palate. "Kako tvoja glava? Je li dobro?" pitao je Arči bojama.
"Pa valjda je dobro. Mada se oteklina jednako povećava."
"Sad će nas ubiti, zar ne?"
"Verovatno", reče Ričard sumorno.
"Hvala ti što si pokušao", signalisao je Arči nekoliko trenutaka kasnije.
Ričard slegnu ramenima. "Nije mnogo pomoglo... U svakom slučaju, ti si taj kome treba zahvaliti. Da se ti nisi dobrovoljno javio, bio bi i sad bezbedan, u Zelengradu."
Ričard ode do lavaboa u uglu da opere krpu koju je držao na rani na glavi. "Zar mi nisi govorio da većina ljudi veruje u život posle smrti?" upita Arči, kad je Ričard to završio.
"Jesam. Neki ljudi veruju da bivamo reinkarnirani i da se opet vraćamo, da živimo kao neko drugo ljudsko biće, ili čak kao neka životinja. Mnogi drugi veruju da, ako si u životu ispoljavao dobrotu, dobijaš nagradu - večiti život u jednom divnom mestu gde nikad nema stresova, a koje se zove Raj..."
"A ti, Ričarde", prekide ga Arči svojim bojama, "u šta ti, lično, veruješ?"
Ričard se osmehnu i razmisli nekoliko sekundi. "Oduvek sam verovao da je ono što postoji u nama, šta god to bilo, jedinstveno, i da definiše našu jedinstvenu, unikatnu ličnost - ali da to iščezne u momentu smrti. Svakako je moguće recikliranje naših hemikalija u druge žive organizme, ali nema pravog kontinuiteta, ne u smislu onog što neki ljudi misle kad kažu 'duša'."
Nasmejao se. "Međutim, u ovom trenutku, kad mi razum kaže da su šanse da još dugo poživim nikakve, jedan glas u meni moli da prigrlim neku od tih bajki o životu posle smrti. Bilo bi lako, priznajem... Ali, takvo preobraćenje u zadnjem trenutku bilo bi u neskladu s načinom života koji sam živeo toliko godina."
Ričard polako priđe vratima ćelije. Dohvati šakama rešetke. Nekoliko trenutaka je samo zurio, ćutke, niz hodnik. Okrete onda lice oktou i tiho upita: "A šta oktoi misle da se dešava posle smrti?"
"Prethodnici su nas učili da je svaki život jedan ograničeni interval, koji ima početak i kraj. Svako individualno biće je čudo, pa ipak, nijedno nije osobito važno u ukupnom poretku stvari. Važne su samo dve stvari, govorili su Prethodnici: kontinuitet i obnavljanje. Po njihovom shvatanju, svako od nas je 'besmrtan', ali ne u smislu da nešto njegovo večno živi, nego u smislu da je svaki život jedna spona, genetska ili kulturna, ili i jedna i druga, u večnom lancu života. Kad su nas inženjerisanjem uzdigli iz neznanja, Prethodnici su nas naučili da se ne bojimo smrti, nego da svaki pojedinac ode dobrovoljno, čim vidi da će to biti korisno za obnovu koja predstoji."
"Znači vi ne doživljavate ni tugu ni strah kad se smrt primakne?"
"U idealnom slučaju, ne", reče Arči. "U našem društvu vedrina je prihvaćeni način suočavanja sa smrću. Međutim, daleko je lakše ako je pojedinac okružen, u vreme terminacije, prijateljima i drugima koji reprezentuju tu obnovu koja će njegovom smrću biti omogućena."
Ričard mu priđe i prebaci ruku preko njegovih 'ramena'. "Ti i ja imamo samo jedan drugog, prijatelju moj. Uz to, saznanje da smo pokušali, zajedničkim snagama, da zaustavimo jedan rat u kome će verovatno biti na hiljade mrtvih. Ne može biti mnogo ciljeva u životu koji bi bili..."
Zaćuta jer ču da se vrata na kraju zatvorskog hodnika otvaraju.
Prvo je ušao policijski kapetan sa još jednim policajcem. Njih dvojica su stali levo i desno. Između njih prođe četvoro biota, dva Linkolna i dve Garsije, svi ćutke, svi sa rukavicama na rukama, pa priđoše hodnikom, do njihove ćelije. Jedan Garsija otvori vrata ćelije. Onda sve četvoro biorobota nagrnuše unutra. Trenutak potom nestade svetla. Nekoliko sekundi čuli su se zvuci borbe, zatim Ričardov krik, i udar jednog tela o rešetke, i pad njegov na pod. Zatim, tišina.

"Franci, nema frke, ne plaši se da iskoristiš svoj čin", govorila je Keti dok su otvarali ulazna vrata policijske stanice. "To je samo lokalni kapetančić. Neće taj tebi zabraniti da vidiš zatvorenike."
Ušli su upravo kad su dva lokalna policajca zatvarala vrata jednog hodnika za grupom biorobota. "Kapetane Mijazava", reče Franc svojim najslužbenijim tonom, "ja sam kapetan Franc Bauer, iz Glavnog štaba. Došao sam da posetim zatvorenike."
"A ja imam strogo naređenje, sa samog vrha, kapetane Bauer, da ne pustim nikog u taj blok ćelija", odgovori policajac.
U hodniku najednom zavlada mrak. "Šta je sad ovo?" reče Franc.
"Izgleda da nam je pregoreo osigurač", odgovori kapetan Mijazava. "Vestermark, idi napolje i vidi razvodnu tablu."
Franc i Keti začuše krik. Posle tišine koja je potrajala, činilo im se, celu večnost, začuše otvaranje vrata, i korake. Svetla počeše, treperavo, da se pale. Videli su tri biota kako izlaze iz policijske stanice.
Keti potrča za njima, do vrata. "France, vidi", povika ona. "Krv, krv im je na odeći." Okrete se izbezumljeno. "Moramo videti mog oca."
Protrčala je pored sve trojice policajaca i stuštila se niz hodnik. "Bože!" kriknu ona bližeći se jednoj ćeliji i opazivši da unutra njen otac leži na podu, naslonjen na rešetke. Bio je obliven krvlju. "Mrtav je, Fraaaaance!" poče ona jaukati. "Tata je mrtav!"

8.
Nikol je već dvaput videla taj filmski odlomak. Sada, uprkos podnadulim očima i potpunoj emotivnoj iscrpljenosti, zatraži da gleda i po treći put. Doktorka Plava joj dade čašu vode. "Jesi li sigurna?" upita je Plava.
Ona klimnu glavom. Još jednom,, pomisli ona, neće biti previše. Hoću da svaka pojedina sličica, ma kako užasna bila, ostane zauvek sačuvana u mom umu.
"Zamolila bih da pustiš od početka saslušanja. Normalnom brzinom do ulaska biorobota u hodnik sa ćelijama, onda usporeno na jednu osminu."
Ričard nikad nije želeo da postane heroj, razmišljala je dok je na ekranu odmicala scena saslušanja. To nije bio njegov stil. Pošao je s Arčijem samo da ne bih morala otići ja. Lice joj se trže: čuvar je upravo udario Ričarda po glavi a ovaj se stropoštao na pod. Plan je bio od početka beznadežan, reče ona sebi, gledajući kako novorajski policajci izvode Ričarda i Arčija iz Nakamurine palate. Oktoi su to znali. Znala sam i ja. Zašto se nisam, posle onog predosećanja, usprotivila?
Zatraži od Plave da ubrza projekciju do poslednjih nekoliko minuta. Bar su na kraju imali jedan drugoga, pomisli ona gledajući poslednji razgovor Arčija i Ričarda. Štaviše, Arči je pokušao da ga zaštiti... Na ekranu se pojaviše četiri biota, a slika se uspori. Nikol vide kako se na Ričardovom licu iznenađenje menja u strah u trenutku kad su bioti nahrupili u ćeliju.
Gašenjem svetla nastupila je znatna promena u kvalitetu slike. Infracrvene kvadroidske slike bile su više nalik na foto-negative. Na svakoj od zaustavljenih slika videli su se obrisi najtoplijih predmeta. Bioti su ostavljali utisak aveti; oči su im, sagledane infracrvenim talasima, izgledale ogromne i izbuljene.
Čim je u ćeliji zavladao mrak, jedan Garsija je ščepao Ričarda za gušu. Preostalo troje biota su poskidali rukavice, otkrivajući klinasto zašiljene prste i šake na kojima je brid dlana bio zaoštren kao satara. Četiri moćna Arčijeva pipka namotala su se oko tog Garsije koja je počeo da davi Ričarda. Garsijin robotski telesni okvir se skršio; on pade, sada pretvoren u hrpu materijala, na pod ćelije. Ali ostali roboti napadoše Arčija mahnito. Ričard se trudio da u toj borbi pomogne. Jedan Linkoln divljačkim udarcem zahvati Arčija po vratu i gotovo mu odseče glavu. Ričard, zapljusnut Arčijevom unutrašnjom telesnom tečnošću, kriknu. Videći da je Arči izbačen iz borbe, bioti opkoliše Ričarda, zarivajući u njega šake ispruženih prstiju, ponovo i ponovo. On pade na rešetke a zatim na pod. Njegova krv i Arčijeva davale su, na infracrvenim snimcima, različite boje, ali su se slivale na isto mesto, i stvorile jednu baru na podu ćelije.
Film se nastavio, ali Nikol nije videla više ništa. Tek sada je, po prvi put, shvatila da je njen muž Ričard, jedini zaista blizak prijatelj koga je imala otkad je odrasla, mrtav. Na ekranu je Franc poveo uplakanu Keti nazad, hodnikom, i to je bio kraj filmskog odlomka. Nikol d'Žarden ostade nepomična. Sedela je i zurila u prazni ekran na kome su do maločas bile slike. U njenim očima nije bilo suza, nije drhtala, činilo se da sasvim vlada sobom. Jedino se nije mogla pomaći.
U projekcionoj sobi se upali svetlo, ali vrlo blago. Doktorka Plava je još i sad sedela uz nju. "Čini mi se", reče Nikol sporo, iznenađena što njen glas zvuči tako udaljeno, "da u prva dva gledanja nisam shvatila... Mislim, sigurno sam bila u šoku... a možda sam i sad..." Nije mogla da nastavi, disanje joj je išlo teško.
"Treba ti voda, i odmor."
Ubili Ričarda. Ubili ga. "Da, molim", reče ona jedva čujno. Nikad ga više neću videti. Nikad s njim razgovarati. "Hladne vode, ako imaš." Gledala sam njegovu pogibiju. Jednom, pa drugi put, pa treći put. Ričard je mrtav.
U sobu je ušao neki drugi okto. Oni počeše da razgovaraju, ali Nikol nije mogla da prati njihove boje. Ričard je nestao zauvek. Ja sam sama. Plava je prinosila čašu njenim usnama, ali Nikol nije mogla da pije. Ubili ga. Nije preostalo više ništa, samo tama.

Neko je drži za ruku. Nečija šaka, topla i prijatna, lupka njenu. Ona otvori oči.
"Zdravo, mama", reče Patrik blago. "Je li ti bolje?"
Nikol opet sklopi oči. Gde sam? Onda se priseti. Ričard je ubijen. Sigurno sam pala u nesvest.
"Ummmmm", reče ona.
"Hoćeš vode?"
"Da, molim", šapnu ona. Glas joj je zvučao čudno.
Pokuša da sedne, da bi popila vodu. Neuspešno.
"Polako", reče Patrik. "Nema žurbe."
Mozak joj proradi. Moram da im kažem. Da su Ričard i Arči mrtvi. Da helikopteri dolaze. Da moramo biti veoma pažljivi. Deca, treba da ih zaštitimo. "Ričard", uspe ona da prozbori.
"Znamo, majko."
Kako znaju? Ja sam jedina od nas ovde koja ume da čita boje...
"Oktoi su se puno potrudili, pa su nam sve napisali. Nije bio baš neki engleski, ali smo jako dobro razumeli šta nam poručuju. Rekli su nam i o ratu..."
Dobro, pomisli Nikol. Znaju. Mogu da spavam. Iz nekog prostora u njenoj glavi stiže još jedan odjek. Ričard je mrtav.

"S vremena na vreme čujem bombe, ali još nijedna nije pogodila kupolu." Bio je to Maksov glas. "Možda nisu otkrili gde je grad."
"Spolja gledan, verovatno je sasvim mračan", reče Patrik. "Oktići su zadebljali svod a na ulicama je potpuno zamračenje."
"Bombe sigurno padaju na Alternativnu oblast. Njeno postojanje oktoi nikako ne mogu sakriti", reče Maks.
"A šta preduzimaju oktići sa svoje strane?" reče Patrik. "Da li je nama poznato išta o tome? Da li preduzimaju ikakav protivnapad?"
"Ne znamo sigurno", reče Maks, "ali ja ne mogu verovati da i sad samo sede i ne rade ništa."
Nikol začu tihe korake u holu. "Dečacima zaista počinje mnogo da smeta ovaj život u zatvorenom prostoru", reče Nai. "Šta misliš da li bi bilo u redu da ih pustim da se igraju napolju? Signalne raketice za prestanak opasnosti ispaljene su još pre sat vremena."
"Ne vidim zašto ne bi", reče Patrik. "Ali im reci da se vrate unutra ako vide ijednu raketu ili čuju ijednu bombu."
"Pa, biću i ja napolju s njima", reče Nai.
"Šta radi moja žena?" upita Maks.
"Čita s Bendžijem", odgovori Nai. "Marijus spava."
"Zašto je ne zamoliš da dođe ovamo, da bude malo s nama?"
Nikol se, ležeći, obrte na drugu stranu. Pomisli na eventualno pridizanje u sedeći položaj; bila je, međutim, odveć umorna za tako nešto. Poče da sanjari, poče se prisećati svog detinjstva. Kako se postaje princeza? pitala je mala Nikol oca. Ili ti je tata kralj, ili se udaš za princa, glasio je njegov odgovor. Onda se on osmehnuo i poljubio je. Znači da sam ja već princeza, rekla mu je ona. Jer ti si za mene kralj...
"Kako je Nikol?" upita Eponina.
"Jutros se opet malo razmrdala", odgovori Patrik. "Plava nam je napisala poruku da bi Nikol možda mogla da malo i sedi večeras, ili sutra. Takođe, da su proverili - napad nije bio težak niti je srce trajno oštećeno. Dobro reaguje na preduzete mere lečenja."
"Mogu li ja sad da je vidim?" upita Bendži.
"Ne, Bendži, još ne", reče Eponinin glas, "još se odmara."
"Oktoi su zaista izuzetni, zar ne?" reče Patrik. "Čak i usred ovakvog rata potrudili su se da nam pišu tako iscrpne poruke."
"Mene su već naveli da im verujem", reče Maks. "Ni sanjao nisam da će u tome ikad uspeti."
Znači, imala sam srčani napad, pomisli Nikol. Nisam tek tako pala u nesvest zato što je Ričard... Nije mogla dovršiti tu misao. Nestao.
Plutala je polusvesna, između jave i sna, sve dok nije začula kako je doziva jedan dobro poznati glas. Jesi li to ti, Ričarde, reče ona uzbuđeno. Da, Nikol, ja sam, odgovori on. Gde si? Hoću da te vidim, reče ona, i njegovo se lice pojavi na jednom oblaku, na sredini ekrana njenog sna. Izgledaš odlično, reče ona. Je li ti dobro? Da, odgovori on, ali treba da razgovaramo.
Šta je, dragi? upita Nikol. Da ti kažem: dalje moraš bez mene, reče on. Moraš dati primer drugima. Njegovo se lice menjalo, zato što se i oblik oblaka već menjao. Naravno, naravno, reče ona. Nego, kuda ćeš ti? Više ga nije videla. Zbogom, reče njegov glas. Zbogom, Ričarde, odgovori Nikol.

Kad se sledeći put probudila, u glavi joj je bilo bistro. Ona sede u krevetu i pogleda oko sebe. Bilo je mračno, ali je odmah znala da je u svojoj sobi, u kući u Zelengradu.
Nije čula nikakav zvuk. Pretpostavila je da je noć. Odgurnula je pokrivače sa sebe i prebacila noge preko ivice kreveta. Do sada ide dobro, pomisli ona. Polako, vrlo polako ustade. Noge su joj klecale.
Na stočiću pored kreveta bila je čaša soka. Nikol načini dva obazriva koraka, pridržavajući se desnom rukom za krevet, i dohvati čašu. Sok je divno prijao. Zadovoljna sobom, Nikol pođe ka ormaru da vidi šta bi mogla obući. Posle nekoliko koraka, međutim, poče joj se mutiti u glavi, i ona pođe natrag u krevet.
"Majko", začu Patrikov glas, "jesi li to ti?" Vide njegovu siluetu na pragu.
"Ja sam."
"Što ne bismo imali malo svetla?" reče on i kucnu po zidu. Jedan svitac ulete u sredinu sobe. "Zaboga, što si ustala?"
"Ne mogu večno ostati u postelji."
"Ali treba u početku ustajati samo po malo", reče Patrik prilazeći i pomažući joj da se vrati u krevet.
Ona ga uhvati za mišicu. "Slušaj ti, sinko. Nemam nameru da budem invalid, niti da se sa mnom postupa kao da sam invalid. Očekujem da budem ona ista kao pre, i to u roku od nekoliko dana, najviše sedam."
"Da, majko", reče Patrik sa zabrinutim osmehom.

Doktorka Plava bila je oduševljena Nikolinim oporavkom. Četiri dana kasnije Nikol je uspela da otpešači, doduše polako i uz malu Bendžijevu pomoć, do stanice za gradska vozila i nazad.
"Ne navaljuj suviše", reče joj Plava tokom jednog večernjeg pregleda. "Napreduješ odlično, ali ja se još brinem."
Plava je završila pregled i počela se spremati za odlazak. Tad uđe Maks i saopšti da dva druga oktoa čekaju pred ulaznim vratima kuće. Plava pohita napolje i vrati se minut-dva kasnije sa glavnom optimizatorkom i jednim članom njene pratnje.
Glavna se najpre izvinila što dolazi tako neočekivano i što nije sačekala da se Nikol sasvim oporavi. "Međutim, sada smo u vanrednoj situaciji", nastavila je predvodnica oktopauka, "pa smo smatrali da je potrebno da se odmah vidimo s tobom."
Nikol oseti da joj se puls ubrzava, i pokuša da se smiri. "Šta se dogodilo?"
"Verovatno si primetila da već nekoliko dana nema bombardovanja", reče glavna optimizatorka. "Ljudi su privremeno obustavili helikopterske napade, zato što su procenjivali da li je naš ultimatum ozbiljan, i koliko. Pre pet dana uputili smo istu pisanu poruku svakome od njihovih vojnih logora. Ima ih tri. U poruci stoji da više ne možemo tolerisati bombardovanja, i da ćemo upotrebiti našu superiornu tehnologiju da izvedemo odlučujući napad ako neprijateljstva ne prestanu odmah. Kao ilustraciju naših tehnoloških moći, priložili smo papir u kome je prepričano, iz nileta u nilet, šta su tačno radili Nakamura i Makmilan u poslednja dva radna dana prošle sedmice.
"Ljudski lideri su bili izvan sebe. Počeli su podozrevati da smo nekako potplatili neke funkcionere, i da sad znamo sve njihove ratne planove. Makmilan je predložio da prihvate našu ponudu o prekidu vatre i da se povuku s naše teritorije. Nakamura se na to razbesneo. Oterao je Makmilana od sebe i reorganizovao Glavni štab. Privatno je priznao svom šefu obezbeđenja da bi ma kakvo povlačenje s osvojenih teritorija upropastilo njegov status u Novom Raju.
"Prekjuče je neko pomenuo Nakamuri da bi tvoja kćer Eli možda mogla znati nešto o načinu kako mi dobavljamo informacije. Odveli su je u palatu i tu ju je saslušavao Nakamura lično. Ona je u početku imala nešto volje da sarađuje. Potvrdila je da smo mi na nekim poljima daleko odmakli u odnosu na ljudsku tehnologiju. Takođe je rekla da je, po njenom uverenju, sasvim moguće da mi dobavljamo informacije o događajima u Novom Edenu bez ikakve upotrebe špijuna ili drugih konvencionalnih obaveštajnih sredstava.
"Pošto je to rekla tako otvoreno, Nakamura je zaključio da Eli zna i više ali da neće da kaže. Satima joj je postavljao pitanja o mnogim temama, pa i o našim vojnim sposobnostima, i o geografiji našeg carstva. Eli je dovitljivo izbegavala da oda bilo koju kritičnu informaciju. Na primer, nijedanput nije pomenula Smaragdni Grad. Mnogo puta je ponovila da nikada nije videla nikakvo oružje niti ijednog vojnika. Nakamura joj nije verovao. Na kraju je naredio da bude bačena u zatvor i da je tuku. Od tog događaja ona prkosno ćuti, iako je izložena stalnom maltretiranju."
Signali na Glavnoj prestadoše. Nikol je primetno pobledela dok je slušala opis zlostavljanja koje je Eli pretrpela. Predvodnica oktoa se okrete Plavoj. "Da li da nastavim?" upita je.
Maks i Patrik su stajali na ulazu. Nisu razumeli kolorne signale ali su videli Nikolino bledilo. Patrik uđe u sobu. "Moja majka je bila veoma bolesna..." poče on.
"Ma, u redu je", reče Nikol i mahnu mu da se udalji. Duboko udahnu. "Nastavi, molim te", reče Glavnoj.
"Nakamura je", nastavi Glavna, "najzad ubedio sebe i svoje doglavnike da je naša pretnja bila samo blef. On smatra da je naša tehnologija u nekim oblastima veoma napredna, ali da nemamo nikakvu vojnu moć. Na poslednjem sastanku Glavnog štaba, pre samo nekoliko terta, odobrio je plan da nas bombarduju svim raspoloživim oruđima, sve dok se ne predamo. Prva masovna bombardovanja počeće ujutro.
"Mi smo, stoga, zaključili, iako nerado, da sada moramo uzvratiti. Ako sad ne bismo učinili ništa, opstanak naše naseobine bio bi ugrožen. Pre nego što sam došla ovamo, odobrila sam primenu našeg plana broj 41, koji je jedan od uzvratnih planova srednjeg intenziteta. On neće dovesti do uništenja svih kolonista u Novom Raju, ali će poubijati toliki broj njih da će rat brzo prestati. Naši analitičari procenjuju da će poumirati dvadeset do trideset procenata ljudske populacije."
Glavna zastade, videći bolni izraz na Nikolinom licu. Nikol zatraži da popije nešto. Dadoše joj čašu vode, i ona je ispi. "Da li će nama biti dozvoljeno da znamo još ponešto o vašem napadu?" reče Nikol.
"Odabrali smo jedan mikrobiološki agens, hemijski veoma sličan enzimu, koji ometa reprodukciju ćelija kod vaše rase. Mladi i zdravi ljudi imaju prirodnu odbranu tako jaku da će odoleti tom napadu. Stari i bolesni će umreti brzo. Njihove ćelije neće moći valjano da se reprodukuju i zato će organizmi jednostavno prestajati da funkcionišu. Iskoristili smo uzorke kože, krvi i drugih tkiva uzete od svih vas u Zelengradu da verifikujemo teorijske pretpostavke. Sasvim smo sigurni da mladima neće biti ništa."
"Naša rasa smatra da je biološki rat nemoralan", reče Nikol posle kraćeg oklevanja.
"Svesni smo da su, u vašem sistemu vrednosti, neke vrste ratovanja prihvatljivije od nekih drugih. Nama je, međutim, svaki rat neprihvatljiv. Borimo se samo ako apsolutno moramo. Ne možemo ni zamisliti zbog čega je mrtvima važno da li su ubijeni bombama, mecima, ili atomskom bombom, ili mikroorganizmom. Osim toga, mi moramo upotrebiti ono oružje koje imamo."
Nastalo je dugo ćutanje. Nikol uzdahnu, odmahnu glavom. "Pa, izgleda da bi trebalo da ti se zahvalim što si nam rekla toliko mnogo o onome što se u ovom glupom ratu dešava; da se zahvalim, iako je perspektiva tolike pogibije zastrašujuća. Kamo sreće da je bio moguć neki drugi ishod..."
Troje oktopauka pođoše napolje. Još pre nego što su oktoima videli leđa, Maks i Patrik počeše Nikol postavljati pitanja. "Polako, ej", reče im ona umorno. "Prvo sazovite sve ostale. Želim da ono što su mi oktoi rekli saopštim samo jedanput."

Nije mogla da zaspi. Koliko god se trudila, nije mogla da ne razmišlja o svima onima koji će u Novom Edenu pomreti. Lica: većinom lica starijih, lica onih koje je Nikol poznavala i sa njima radila dok je bila aktivna u koloniji. Ta lica su sad plovila kroz njen um, približavala se i udaljavala.
A Keti i Eli?, pomisli Nikol. Šta ako oktoi nisu tačno izračunali? Dočara sebi Eli kako ju je poslednji put videla, u kući, sa mužem i ćerkom. Priseti se i filmskog snimka one rasprave između Eli i Roberta. Njegovo umorno, istrošeno lice ostade kao trajna slika u njenoj svesti. Pa, zaboga, Robert. On je stariji a o sebi uopšte ne vodi računa.
Poče se vrpoljiti po krevetu, nesrećna zbog svoje nemoći da ma šta učini. Najzad se odluči da sedi u mraku. Nije li već prekasno? zapita se. Opet pomisli na Roberta. Ne slažem se s njim, i nisam ubeđena da je dobar muž za Eli. Ali on je, ipak, Nikin otac. To ostaje.
U njenoj glavi se tada zače jedan plan. Obazrivo kliznu iz kreveta i priđe ormaru s odećom. Obuče se. Možda neću moći da pomognem, ali ću bar znati da sam pokušala.
Tiho se provukla kroz hodnik. Nije htela da probudi Patrika niti Nai, koji su još od dana njenog srčanog napada spavali u Elinoj sobi. Oni bi me samo naterali da se vratim u krevet.
Napolju, u Zelengradu, bejaše gotovo isto onoliko mračno kao u kući. Nikol je zastala na vratima, nadajući se da će joj se oči prilagoditi dovoljno da pronađu susednu kuću. Posle nekog vremena počela je razaznavati neke senke. Siđe sa trema i pođe desno.
Napredovala je polako. Desetak koraka, pa novo osmatranje gde je. Tek posle nekoliko minuta došla je do trema kuće doktorke Plave.
A sad, uz malo sreće, pomisli ona, nastojeći da se priseti, trebalo bi da je nađem u drugoj sobi levo. Ulazeći u stan oktopaukinje, Nikol blago kucnu po zidu. Jedan svitac blago obasja par oktoa, koji su činili jednu gomilu na podu. Doktorka Plava i Džejmi su spavali pritisnuti telom uz telo; pipci su im bili spleteni u zbunjujuću gomilu. Nikol priđe i kucnu Plavu po glavi. Nije bilo reakcije. Ona kucnu jače, i materija u očnom sočivu doktorke Plave se poče komešati.
"Šta radiš ti ovde?" reče Plava nekoliko sekundi kasnije.
"Treba mi tvoja pomoć. Važno je."
Oktopaukinja se poče izvlačiti veoma lagano, nastojeći da ne probudi Džejmija. U tome nije uspela: mladi mužjak se probudio. Plava mu reče da nastavi da spava. Njih dve iziđoše na trem.
"Trebalo bi da si u krevetu", reče Plava.
"Znam. Ali, hitno je. Moram razgovarati sa glavnom optimizatorkom. Potrebno je da i ti pođeš sa mnom."
"U ovo doba noći?"
"Ne znam koliko vremena još imamo", reče Nikol. "Moram je videti pre nego što to biološko oružje počne da ubija ljude u Novom Edenu... Brinem se zbog Keti, i zbog Eline porodice takođe."
"Niki i Eli neće pretrpeti nikakvu štetu. Keti je, ako sam dobro razumela, takođe dovoljno mlada."
"Ali je Ketin organizam sav upropašćen drogama", reče Nikol, prekidajući tok boja na Plavoj. "Njeno telo verovatno funkcioniše kao da je staro. A Robert je sav istrošen, zato što neprestano radi."
"Nisam sigurna da razumem šta mi to govoriš", reče Plava. "Zašto hoćeš da vidiš Glavnu?"
"Da molim za poseban postupak prema Keti i Robertu, podrazumevajući naravno da se Eli i Niki ne sme desiti ništa loše. Sigurno postoji neki način, nešto u vašoj biološkoj magiji, da se ti pojedinci izdvoje i spasu. Zato hoću da pođeš sa mnom. Da podržiš moj zahtev."
Okto nije ništa odgovarala nekoliko sekundi. "U redu, Nikol, idem s tobom. Iako mislim da bi trebalo da si u krevetu. Ne verujem da se išta može učiniti."
"Mnogo ti hvala!" reče Nikol i, zaboravljajući se za trenutak, zagrli Plavu oko vrata.
"Moraš mi obećati jednu stvar", reče Plava dok su išle ulicom. "Ne smeš se noćas naprezati. Kaži mi čim osetiš slabost."
"Evo, čak ću se i naslanjati na tebe dok pešačimo", reče Nikol s osmehom.
Taj neobični par je polako odmicao ulicom. Plava je u svakom trenutku pridržavala Nikol sa bar dva pipka. Dnevne aktivnosti i emocije već su istrošile deo Nikoline ionako skromne zalihe energije: zamorila se pre nego što su stigle do stanice.
Zastala je da se odmori. Daleki zvuci koje je već neko vreme čula, ali ne i primećivala, postadoše istaknutiji. "Bombe", reče ona Plavoj. "Mnogo bombi."
"Rečeno nam je da očekujemo bombardovanja iz helikoptera", reče oktopaukinja. "Ali, pitam se zašto nije bilo upozoravajućih svetlećih raketa."
Najednom, eksplozija: jedan deo gradskog svoda iznad njihovih glava pretvori se u plamenu loptu. Nekoliko sekundi kasnije do Nikol stiže zaglušujući zvuk. Ona se čvrsto uhvati za Plavu i zagleda se u pakao iznad sebe. Učini joj se da u plamenu vidi i ostatke helikoptera. Zapaljeni komadi svoda padali su s neba, neki ni kilometar daleko od njih dve.
Nikol nikako da uhvati dovoljno vazduha. Plava vide naprezanje na njenom licu. "Nema šanse da ovo izvedem", reče Nikol držeći se svom preostalom snagom za oktopaukinju. "Moraš otići kod Glavne bez mene. Kao moja prijateljica. Zatraži od nje, ne, moli je da učini nešto za Keti i Roberta... Reci joj da je to lična usluga... meni..."
"Uradiću koliko budem mogla", odgovori doktorka Plava. "Ali prvo da mi tebe vratimo."
Nikol začu iza sebe Patrikov povik: "Majko!" Patrik je već trčao ulicom ka njima. Čim je stigao, Plava ostavi Nikol i uđe u vozilo. Nikol diže pogled ka svodu: helikopterska elisa obavijena zapaljenim lijanama upravo je padala ka tlu, daleko od njih.

9.
Keti ispusti špric u lavabo i pogleda se u ogledalu. "Dabome", reče ona glasno. "Sad je mnogo bolje. Ne tresem se više." Bila je u istoj onoj haljini u kojoj je išla na saslušanje svoga oca. Još pre sedam dana je odlučila da se tako obuče - onda kad je rekla Francu šta planira da uradi.
Poče se okretati, kritički procenjujući svoj izgled. Šta mi je ovo nateklo na ruci? zapita se ona. Nije ranije primetila tu nateklinu. Na desnoj podlaktici, tačno na pola puta između lakta i šake: grudva velika kao loptica za golf. Keti je protrlja. Nateklina je blago bolela samo na dodir, ali nije ni svrbela ni bolela ako je ništa ne bi dodirivalo.
Keti slegnu ramenima i ode u dnevnu sobu. Papiri koje je spremila ležali su na kafe stočiću. Ona popuši cigaretu i za to vreme sredi papire i stavi ih u jednu veliku kovertu.
Telefonski poziv iz Nakamurine kancelarije stigao je jutros. Slatki ženski glas je obavestio Keti da je Nakamura može primiti u pet po podne. Kad je spustila slušalicu, Keti se jedva uzdržavala da ne skače od radosti. Bila je već skoro sasvim izgubila nadu da će ikad više videti Nakamuru. Tri dana ranije, kad je zvala da bi zakazala sastanak 'o zajedničkim poslovima', Nakamurina sekretarica joj je rekla da je on izuzetno zauzet zbog ratnog stanja i da ne zakazuje nikakve sastanke koji nisu u vezi s tim.
Sad Keti još jednom proveri vreme na svom ručnom časovniku. Petnaest do pet. Pešice joj od stana do palate treba deset minuta. Ona dohvati kovertu i otvori vrata stana.

Čekanje je vrlo loše delovalo na njeno samopouzdanje. Već je šest a još je nisu pustili ni u unutrašnji, japanski deo palate, onaj gde Nakamura stvarno radi i živi. Dvaput je već išla u toalet, i oba puta pitala, vraćajući se ka svom sedištu u čekaonici, da li će morati još dugo da čeka. Devojka za radnim stolom pokraj ulaza oba puta je odgovorila neodređenim gestom, znakom da ne zna.
Keti se borila sa sobom. Dejstvo kokomoa je popuštalo, sumnje su rasle. Pušeći u toaletu nastojala je da misli na Franca, da bi zaboravila brige. Sećala se kako je bilo kad su poslednji put vodili ljubav. Njegove su oči, kad je odlazio, bile otežale od tuge. Voli on mene, razmišljala je Keti, na neki njegov način...
Japanka je stala s vrata. "Sad možeš ući", reče. Keti pređe iz čekaonice u japanski, glavni deo palate. Skide cipele, ostavi ih na policu, i pođe napred, stupajući po tatami-podu stopalima u najlon-čarapama. Sačeka je pratilja, policajka po imenu Mardž, i reče joj da pođe za njom. Stežući u jednoj šaci kovertu sa papirima, Keti pođe još petnaestak metara napred, za policajkom. Dođoše do mesta gde je, s njihove desne strane, jedan zastor bio otvoren. "Izvoli, uđi", reče Mardž.
U sobi je čekala druga policajka, orijentalka ali ne Japanka. Ta je nosila pištolj u futroli, na desnom kuku. "Bezbednost oko Nakamura-sana je izuzetno pojačana u poslednje vreme", objasni Mardž. "Molim te, skini svu odeću sa sebe, a i nakit isto tako."
"Sve da skinem, a?" reče Keti. "I gaćice?"
"Sve", reče Mardž.
Presavile su svu njenu odeću, uredno, i složile je u jednu korpu na kojoj je već bio listić s natpisom: Keti. Nakit staviše u posebnu kutiju. Dok je Keti bila gola, Mardž je proverila sve delove njenog tela, pa i intimne. Čak je proverila i unutrašnjost njenih usta: pritisnula joj je jezik nadole i držala ga tako tridesetak sekundi. Onda joj dadoše belu i plavu jukatu i par japanskih papuča. "Sad možeš poći sa Bangorn u poslednju čekaonicu", reče Mardž.
Keti uze kovertu i pođe. Azijska policajka je zaustavi. "Sve ostaje ovde."
"Ali ovo je poslovni sastanak", bunila se Keti. "Ono o čemu treba da razgovaram sa gospodinom Nakamurom nalazi se u ovoj koverti."
Policajke otvoriše kovertu i izvadiše hartije. Uzimale su jedan po jedan list, gledale ga prema svetlu, i propuštale kroz neku vrstu kontrolne mašine. Najzad vratiše sve u kovertu. Ona s imenom Bangorn dade Keti znak da pođe za njom.
Poslednja čekaonica bila je još petnaest metara dalje niz hodnik. Opet je Keti morala da sedi i čeka. Osećala je početak drhtavice. Kako je moguće da sam ijednog trenutka pomislila da bi ovo moglo uspeti? Zaista sam glupača!
Sedeći tu poče očajnički čeznuti za novom dozom kokomoa. Nije se mogla prisetiti da je ikada išta toliko želela. Plašeći se da će zaplakati, upita Bangornovu može li u toalet. Policajka pođe sa njom. Tako je bar mogla da se umije.
Kad su se vratile, u čekaonici je stajao sam Nakamura. Njoj se učini da će joj srce iskočiti iz grudi. To je to, reče jedan unutrašnji glas. Nakamura je na sebi imao žuti i crni kimono prekriven blistavim cvećem. "Zdravo, Ketice", reče on s razvratnim osmehom. "Odavno te nisam video."
"Zdravo, Tošio-san." Glas joj se lomio.
Keti pođe za njim u kancelariju i sede za nizak stočić, prekrštajući noge poda se. Nakamura sede nasuprot nje. Policajka Bangorn je ostala u sobi, ali neupadljivo, u jednom uglu. O, ne,, reče Keti sebi kad vide da pripadnica policijskih snaga ne odlazi. Šta ću sad?
"Smatrala sam", reče ona Nakamuri sledećeg trenutka, nastojeći da joj glas zvuči normalno, "da je odavno došlo vreme za izveštaj o našem biznisu." Izvuče papire iz koverte. "Iako je stanje ekonomije slabo, uspeli smo da povećamo profit za deset posto. U ovom zbirnom izveštaju", reče pružajući jedan list Nakamuri, "možeš videti da su prihodi u Vegasu smanjeni, ali da su zato u lokalnim kafanama, gde su cene niže, znatno porasli. Čak i u San Miguelu..."
On prelete pogledom preko papira i spusti ga na sto. "Nije potrebno da mi pokazuješ bilo kakve podatke. Svako zna da si izvanredna poslovna žena." Pruži ruku levo od sebe i izvuče jednu veliku crnu kutiju od lakiranog drveta. "Postigla si izuzetne rezultate. Da nisu ovako teška vremena, svakako bi dobila veliku povišicu. Ovako ću ti samo ponuditi jedan poklon, kao znak koliko te cenim."
Pogurao je kutiju preko stola, ka njoj. "Hvala", reče Keti, diveći se planinama pod snegom koje su bile naslikane, intarzijom, na poklopcu. Kutija je bila uistinu divna.
"Otvori je", reče Nakamura, dohvatajući iz činije na stolu jedan od slatkiša umotanih u hartiju.
Keti otvori kutiju. Punu kokomoa. Iskren osmeh oduševljenja pređe preko njenog lica. "Pa, hvala, Tošio-san. Tvoja velikodušnost je bezmerna."
"Probaj, probaj", reče on, sada sa širokim osmehom. "Nećeš me uvrediti."
Keti stavi malo praha na jezik. Droga je bila vrhunskog kvaliteta. Onda bez oklevanja zahvati znatno više praha između tri prsta, prinese ga nosu, i pridrža malim prstom druge ruke ispod leve nozdrve. Zatvarajući desnu nozdrvu, udahnu duboko. Onda je još nekoliko puta udahnula polako i duboko, čekajući 'nalet'. Najzad se nasmeja. "Jiiiii!" reče, ne uzdržavajući se više. "Suuuper!"
"Znao sam da će ti se svideti." Nakamura dokono baci omotač pojedene poslastice u mali koš za otpatke pored stola. Stvar će biti negde unutra, začu ona u glavi Francov glas. Na nekom neupadljivom mestu. Zaviruj u korpe za otpatke. Zaviruj iza zavesa.
Diktator Novog Raja joj se osmehivao s druge strane stola. "Imaš još nešto?" upita on.
Keti duboko udahnu i osmehnu se. "Samo ovo." Pružila se napred, oslonila se laktovima o stočić, i poljubila ga u usta. Sledećeg trenutka osetila je na ramenima policajkine grube šake. "Samo mali znak moje zahvalnosti za kokomo."
Dobro ga je procenila. Pohota se sada jasno videla u njegovim očima. Nakamura mahnu policajki da ode. "Možeš nas ostaviti sad", reče joj, ustajući. "Keti, dolazi ovamo. Poljubi ti mene stvarno."
Keti, cupkajući oko stola, osmotri mali koš za otpatke. Unutra nije bilo ničeg osim tih nekoliko omotača od slatkiša. Pa, jasno, to bi bilo suviše upadljivo... Ovo sad treba uraditi dobro. Malo je izazivala Nakamuru - jednim poljupcem, pa drugim. Jezikom je golicala njegove usne i jezik. Onda se hitro izmakla, smejući se. Nakamura se pokrenu za njom.
"A, ne", reče ona izmičući ka vratima. "Mi tek počinjemo."
Nakamura stade i isceri se. "Već sam bio zaboravio koliko si talentovana. Te devojke imaju sreću da im ti budeš mentorka."
"Samo izuzetan muškarac može izvući ono najbolje iz mene", reče Keti zaključavajući vrata i spuštajući rezu. Njene oči hitro preleteše kancelariju i nađoše drugi mali koš za otpatke, u udaljenom uglu. To bi bilo savršeno mesto, reče ona sebi uzbuđeno.
"Je l' ti misliš samo tako da stojiš tu, Tošio", reče ona, "il' da mi nabaciš jedno pićence?"
"Ohhh, naravno", reče Nakamura i pođe ka ručno izrezbarenom ormariću za piće ispod jedinog prozora. "Čist viski, je li tako?"
"Imaš fenomenalno pamćenje."
"Pamtim ja tebe odlično", reče Nakamura spremajući dve čaše pića. "Kako bih mogao ikad zaboraviti sve one igre - naročito kad smo bili rob i princeza, to sam najviše voleo... Jedno vreme smo se tako dobro zabavljali."
Dok ti nisi počeo da insistiraš na učešću još nekih. I na 'zlatnom pljusku'. I na raznim drugim ogavnostima, pomisli ona. Jasno si mi stavio do znanja da ja, sama, nisam dovoljna. "Dečko!" dreknu ona iznenada, zapovedničkim tonom. "Žedna sam! Gde mi je piće?"
Brzo mrštenje prelete Nakamurinim licem, ali se brzo razvuče u širok osmeh. "Da, Vaše visočanstvo", reče on, i priđe joj duboko pognute glave, donoseći piće. Nakloni joj se. "Želite li još nešto, Vaše visočanstvo?" upita ponizno.
"Da!" reče Keti uzimajući čašu levom, i posežući desnom rukom agresivno pod njegov kimono. Vide da Nakamura sklapa oči. Poljubi ga snažno, ne prestajući da ga nadražuje desnom rukom.
Onda se naglo odmače. Zatim, pred njegovim očima, poče polako skidati jukatu. Nakamura pođe napred. "A sad, dečko", naredi ona ispružajući ruku, "smanji to svetlo i lezi na leđa tamo na onu asuru, pored stola!"
Nakamura to poslušno učini. Keti mu priđe. "Dakle", reče ona nešto blažim tonom, "pamtiš šta princezi treba, a? Ali ona to mora da dobije polako, sasvim polako, bez ikakve žurbe." Pruži ruke nadole i poče ga milovati. "Musaši je gotovo sasvim spremna..."
Poljubi ga pa mu poče prstima prelaziti po licu i vratu. "Sad sklopi oči", šapnu mu ona u uvo, "i broj do deset, veoma lagano."
"Iči, ni, san..." poče on, bez daha.
Brzinom koja je i nju samu zapanjila, Keti pohita preko sobe i dočepa drugi koš za otpatke. Odgurnu neke bačene hartije i nađe pištolj.
"Ši, go, rjoku..."
Srce joj je ludo tuklo. Keti uze pištolj, okrete se i pođe nazad, ka Nakamuri.
"Šiči, hači, kju..."
"Ovo ti je za ono što si učinio mom tati", reče Keti primičući cev njegovom čelu. Zapanjeni Nakamura otvori oči, ona istoga trena povuče obarač.
"A ovo, za sve što si meni učinio", reče, ispaljujući tri metka jedan za drugim, brzo, u njegov polni organ.
Straža je već razvaljivala vrata. Ali Keti je bila brža. "A ovo, Keti Vejkfild", reče ona jačim glasom, "ovo je za ono što si učinila sama sebi." Pa zavuče cev sebi u usta.

Eli se probudila zato što je čula štropot ključa u bravi svoje ćelije. Protrljala je oči. "Roberte, jesi ti?" reče ona.
"Jesam, ja sam, Eli", reče on. Ušao je u ćeliju u trenutku kad je ona već ustajala. On zagrli Eli i steže je jako. "Tako mi je drago što te vidim", reče on. "Došao sam čim mi je Hans rekao da su stražari napustili ovu stanicu."
On poljubi zbunjenu ženu. "Strašno mi je žao, Eli", reče on. "Mnogo sam, mnogo grešio."
Eli se tek posle nekoliko sekundi počela snalaziti. "Napustili stanicu?" reče ona. "Zašto? Roberte, šta se dešava?"
"Dešava se haos, opšti i totalan", reče on teško. Izgledao je kao čovek sasvim potučen.
"Šta ti to znači?" reče Eli, najednom uplašena. "Niki je dobro, a?"
"Ona je odlično, Eli. Ali narod umire, ogroman broj ljudi... A mi ne znamo zašto. Ed Staford se srušio pre jedan sat. Umro je pre nego što sam stigao da ga makar pregledam. Nekakva kuga, strašno raširena."
Oktoi, pomisli Eli odmah. Najzad su uzvratili. Zadrža uza se muža, jer je počeo da plače. Posle nekoliko sekundi on se odmače i progovori. "Žao mi je, Eli, takvi potresi su se dešavali... Da li si ti dobro?"
"Dobro sam. Već nekoliko dana me niko nije saslušavao niti mučio. Gde je Niki?"
"Sa Brajanom Volšom, u našoj kući. Pamtiš Brajana, Patrikovog kompjuterskog prijatelja? Jadnik, prekjuče, kad se probudio, video je da oba njegova roditelja leže mrtvi."
Eli iziđe iz policijske stanice s Robertom. On je neprestano pričao, preskačući s teme na temu, maltene se gubeći, ali je Eli ipak uspevala da sagleda ponešto. Po Robertovim podacima, smo u poslednja dva dana bilo je više od tri stotine neobjašnjenih smrti u Novom Edenu. Kraj tog umiranja nije bio na vidiku. "Ali, čudna stvar", gunđao je on. "Samo jedno dete je umrlo. Žrtve su uglavnom stari ljudi."
Ispred policijske stanice Bovoa, jedna žena tridesetih godina je prepoznala Roberta i odmah ga zgrabila. "Doktore, moraš odmah sa mnom, odmah", vikala je ona očajničkim glasom. "Moj muž je u nesvesti. Sedeo je s nama i ručao, požalio se na glavobolju, a kad sam se vratila iz kuhinje, bio je na podu. Bojim se da je mrtav."
"Vidiš..." reče Robert okrećući se Eli.
"Idi ti s njom", reče Eli, "a onda u bolnicu, ako moraš. Ja idem kući, da budem s Niki. Čekamo te." Nagnula se napred i poljubila ga. Zausti da kaže Robertu nešto o oktoima, ali ipak to oćuta.

"Mamice, mamice", dernjala se Niki, stuštila se hodnikom i uskočila u Elino naručje. "Bila sam tužna bez tebe, mamice."
"A i ja bez tebe, anđele moj", reče Eli. "Šta si radila?"
"Igrala sam se sa Brajanom. On je vrlo fin čovek. On mi čita, i uči me o brojevima."
Brajan Volš, čovek u ranim dvadesetim godinama, dođe iza ugla s nekom dečjom knjigom u rukama. "Zdravo, madam Tarner", reče on. "Ne znam da li me pamtiš."
"Naravno da te se sećam, Brajane. A ja sam samo Eli... Veoma sam ti zahvalna što pomažeš oko Niki."
"Ja to rado činim, Eli. Ona je super klinceza. Pomogla mi je da ne mislim na mnoge bolne stvari."
"Robert mi je rekao o tvojim roditeljima. Strašno mi je žao."
Brajan odmahnu glavom. "Bilo je tako čudno. Oboje su prethodne večeri bili sasvim dobro. Otišli su na spavanje." Suze mu se pojaviše u očima. "Izgledali su tako smireno..."
Okrenuo se i izvukao maramicu da obriše oči. "Nekoliko mojih prijatelja govori da su ovu kugu, ako je to, izazvali oktići. Misliš li ti da bi to moglo...?"
"Moguće je", reče Eli. "Verovatno smo ih previše pritisli."
"Pa, hoćemo li sada svi pomreti?" reče Brajan.
"Ne znam", reče Eli. "Stvarno ne znam."
Stajali su nekoliko sekundi u neprijatnoj tišini. "Dobro, bar nas je tvoja sestra oslobodila onog Nakamurčine", reče Brajan iznenada.
Eli je bila sasvim sigurna da nešto u toj rečenici nije dobro čula. "O čemu ti to govoriš?"
"Nisi čula? Pre četiri dana Keti je ubila Nakamuru, pa sebe."
Eli ostade ošamućena. Zurila je u Brajana, obuzeta potpunom nevericom. "A meni je tata juče rek'o za tetku Keti", reče Niki majci. "Rek'o je da hoće baš on da mi javi, a ne neko drugi."
Eli nije mogla ni reč da prozbori. U glavi joj se vrtelo. Uspe nekako da se pozdravi sa Brajanom i da mu još jednom zahvali. Onda sede na kauč. Niki se uspuza pored nje i stavi glavu majci u krilo. Sedele su tako, zajedno, ćutke, dugo vremena.
Konačno Eli upita: "A kako je bilo tvom tati dok ja nisam bila tu?"
"Dobro, uglavnom", odgovori devojčica. "Sem što ima grudvu."
"Kakvu grudvu?"
"Na ramenu", reče Niki. "Veliku k'o moja pesnica. Videla sam kad se brijao, pre tri dana. Kaže da ga je sigurno ujeo neki pauk ili tako nešto."

10.
"Bendži i ja sad idemo u bolnicu", saopšti Nikol.
Ostali su još doručkovali. "Sedi, Nikol, molim te", reče Eponina. "Popij bar kafu do kraja."
"Hvala", odgovori ona, "ali, obećala sam Plavoj da ćemo danas doći ranije. U jučerašnjem bombardovanju bilo je mnogo žrtava."
"Ali, ti radiš veoma naporno, majko, a ne spavaš ni približno dovoljno", reče Patrik.
"Meni je bolje kad imam puno posla", reče Nikol. "Jer tad nemam vremena da razmišljam."
"Idemo, ma-ma", reče Bendži, koji je ušao u sobu, donoseći njen kaput, koji Nikol odmah uze od njega. Stojeći pored majke, Bendži mahnu dvojici blizanaca, koji su jutros bili neobično tihi. Galilej se iskezi; Kepler i Bendži se nasmejaše.
Čim je Nikol otišla, Nai tiho reče: "Nije još dopustila sebi nikakvo tugovanje zbog Ketine smrti. To me brine. Pre ili kasnije..."
"Ona se plaši nečega, Nai", reče Eponina. "Možda još jednog srčanog udara. Ili, čak, ludila... Nikol je još u fazi poricanja."
"Opet ti, Frenči, guraš tu tvoju psihologiju", reče Maks. "Ne brini se ti zbog Nikol... Jača je ona nego iko od nas. Plakaće za Keti kad bude spremna."
"Od srčanog udara do danas mama nije bila u projekcionoj sali. Kad joj je Plava rekla o atentatu i samoubistvu, ja sam bila sigurna da će želeti da vidi snimke. Znaš, da vidi Keti poslednji put. Ili bar da vidi kako je sada Eli."
"Najbolja prokleta stvar koju je tvoja sestra ikad učinila", reče Maks obraćajući se Patriku. "Ubila je tog gada. Nek priča o njoj ko šta hoće, ali - hrabrosti je imala."
"Imala je Keti mnogo dobrih strana", reče Patrik tužno. "Bila je briljantna, umela je da šarmira... Na žalost, imala je i onu drugu stranu."
Oko stola za doručak zavlada kratkotrajna tišina. Eponina zausti da nešto kaže; ali, kroz ulazna vrata kuće dopre žareća svetlost. "A-uh", reče ona ustajući. "Da ja odvedem Marijusa u drugu sobu. Opet bombarduju."
Nai se okrete Galileju i Kepleru. "Završite brzo, dečaci. Idemo u onu specijalnu kućicu koju je čika-Maks napravio za nas."
Galilej iskrivi lice. "Ne opet", reče nezadovoljno.

Tek što su Nikol i Bendži stigli do bolnice, prve bombe proleteše kroz gradsku kupolu, koja je sad bila sva u dronjcima. Teška bombardovanja sada su bila svakodnevna. Više od polovine kupole bilo je već uništeno. Bombe su pale na skoro sve delove grada.
Doktorka Plava ih je pozdravila, i odmah poslala Bendžija dole, u prijemno odeljenje. "Užas", reče ona Nikol. "Samo od jučerašnjeg bombardovanja, preko dvesta mrtvih."
"Šta se dešava u Novom Raju?" reče Nikol. "Čovek bi pomislio da sada, već..."
"Mikroagensi rade nešto sporije nego što se predviđalo", odgovori Plava. "Ali, konačno postižu neke rezultate. Glavna kaže da bi trebalo da ova bombardovanja prestanu sutra, najkasnije preksutra. Ona i njeni pomoćnici spremaju planove za sledeću fazu."
"Pa, neće valjda kolonisti nastaviti rat", reče Nikol, prisiljavajući sebe da ne razmišlja previše o onome što se dešava u Novom Edenu, "sad kad je Nakamura likvidiran."
"Mi smatramo da moramo biti spremni za svaku eventualnu dalju opasnost", reče Plava. "Ali, svim srcem se nadam da si u pravu."
Išle su hodnikom jedna uz drugu. Priđe im druga okto-doktorka, ona kojoj je Bendži nadenuo ime Parica zato što je imala jednu okruglu mrlju, nalik na novorajski novčić, desno od proreza na glavi. Parica opisa Plavoj, jezikom boja, užasne scene koje je videla tog jutra u Alternativnoj oblasti. Nikol je razumela glavninu tog opisa, zato što je Parica koristila vrlo jednostavne rečenice i ponavljala neke stvari i po nekoliko puta.
Zatim Parica saopšti da su medicinski materijali i medicinsko osoblje očajnički potrebni, odmah, u Alternativnoj oblasti. Plava joj pokuša objasniti da osoblja nema dovoljno ni za pacijente u samoj bolnici.
"Mogla bih ja da pođem s Paricom, da tamo provedem ovih prvih nekoliko sati, danas", predloži Nikol, "ako bi to bilo od neke koristi."
Doktorka Plava baci pogled ka svojoj ljudskoj prijateljici. "Sigurna si da to možeš podneti, Nikol?" zapita ona kolorom. "Koliko shvatam, tamo je pravi užas."
"Ja sam iz dana u dan sve jača. Osim toga, želim da budem tamo gde je najpotrebnije."
Plava saopšti Parici da joj dodeljuje Nikol kao pomoć za rad u Alternativnoj oblasti, pod uslovom da ne ostane duže od tert ili dva, i da Parica lično preuzme obavezu da po isteku tog vremena vrati Nikol u zgradu bolnice. Parica pristade, i zahvali se Nikol za ovo dobrovoljno angažovanje.
Kad su ušle u vozilo, Parica joj objasni šta se dešava u Alternativnoj. "Ranjene prenosimo u prvu neoštećenu zgradu, tamo ih pregledamo, saniramo rane koliko je moguće, i zakazujemo im prevoz do bolnice. Ali, situacija je svakim danom sve gora. Mnogi alternativci su se već odrekli svake nade."
Vožnja je bila sumorna koliko i te reči. Pri svetlosti nekolicine svitaca razasutih po gradu, Nikol vide razaranje svud uokolo. Da bi otvorili južnu kapiju i omogućili prolazak njihovog vozila, stražari su morali prvo odgurnuti masu od nekoliko desetina okupljenih alternativaca što su navaljivali da uđu u grad. Izvan grada razaranje je bilo još veće. Ogromni amfiteatar, u kome je svojevremeno Nikol, sa prijateljima, gledala oktoski moralitet, sada je bio samo ruševina. Više od polovine građevina u Distriktu umetnosti bilo je srušeno. Njoj pripade muka. Pojma nisam imala da je šteta ovolika. Najednom bomba udari u samo njihovo vozilo.
Eksplozija izbaci Nikol iz vozila, na ulicu. Ona se, ošamućena, poče dizati na noge. Vozilo je bilo presečeno na dva dela, oba sada izobličena. Parica i još jedna okto-doktorka ostale su zarobljene u olupini. Nikol je sledećih nekoliko minuta pokušavala da dospe do Parice, ali uvide da je beznadežno. U blizini grunu još jedna bomba. Nikol dograbi svoju malu medicinsku torbu, koju je našla na ulici pored sebe, i ode, teturajući se, niz jednu bočnu uličicu, ne bi li pronašla neko sklonište.
Jedan okto je ležao nepomično na sredini uličice. Nikol se saže ka njemu i izvuče iz tašne baterijsku lampu. U oktovom sočivu nije bilo nikakvog kretanja. Ona ga prevrnu na bok i odmah otkri ranu na njegovom potiljku. Iz rane se na ulicu prosula velika količina bele, naborane mase. Nikol se strese; grlo joj se zatvori od gađenja. Poče se hitro obazirati, tražeći nešto čime bi pokrila mrtvog oktoa. Nova bomba udari u jednu zgradu, ni dvesta metara udaljenu. Nikol ustade i pođe dalje.
Desno od uličice nađe jednu malu šupu, ali ta je već bila puna: u nju se natisnulo pet ili šest malih 'životinja-kobasica'. Počele su da škljocaju zubima na nju, čak je i pojuriše. Jedna od tih životinja je jurila za njom nekih dvadeset ili dvadeset pet metara, pokušavajući da je ugrize za pete. Kad se životinja konačno povukla u šupu, Nikol stade. Trudila se da povrati dah. Sledećih nekoliko minuta pregledala je sebe i ustanovila, na svoje veliko iznenađenje, da zapravo nema nikakvih značajnih povreda, samo nekoliko modrica.
Nastao je predah u bombardovanju. U Alternativnoj oblasti zavladala je avetinjska tišina. Ispred Nikol, nekih sto metara niz uličicu, jedan svitac se uzdigao nad kuću koja kao da nije bila mnogo oštećena. Nikol vide da dva oktoa, od kojih je jedan bio teško ranjen, ulaze u zgradu. To im je sigurno jedna od privremenih bolnica, reče ona sebi. Zaputi se tamo.
Nekoliko trenutaka potom, Nikol začu jedan neobičan zvuk, tako slab da ga je njen sluh jedva uhvatio. U prvi mah ga nije svesno registrovala; ali zvuk se ponovio, i ona stade kao ukopana. Hladnoća joj prođe niz kičmu. To je bio plač bebe, reče ona sebi. Stajala je nepomično, u polumraku, naprežući oči da vidi šta se nalazi desno od nje, jer joj se činilo da je zvuk došao odatle. Da mi se nije pričinilo? Nazirala je raskrsnicu, i, četrdesetak metara dalje niz poprečnu uličicu, jednu žičanu ogradu koja je većim delom bila oborena. Opet pogleda prema privremenoj bolnici. Sigurno sam potrebna oktoima tamo, ali zar bih se mogla oglušiti o... Plač odjeknu kroz noć, ovog puta jasno čujan, uzdižući se i slabeći naizmenično: tipično zapomaganje očajne ljudske bebe.
Ona žurno pođe preko oborene ograde. Na tlu je ležala odvaljena tabla s kolornim natpisom. Nikol se spusti na kolena i dohvati tablu. Razaznade da obojene trake znače 'zoološki vrt'. Njeno srce zakuca brže. Ričard je čuo taj plač kad je bio u zoološkom vrtu, seti se ona.
Prolomila se eksplozija, približno kilometar udaljena, levo od nje; zatim druga, mnogo bliža. Helikopteri su se vratili da bombarduju još jednom. Bebin plač se više nije prekidao. Nikol je nastojala da stigne do bebe, ali je odmicala sporo. Plač je bilo sve teže razaznati kroz tutnjavu eksplozija.
Jedna bomba grunu ispred nje, ni stotinak metara daleko. U tišini koja potom nastade Nikol više nije čula ništa. O, ne, kriknu njeno srce, ne sad. Ne kad sam tako blizu. Negde u daljini prolomila se sledeća eksplozija, iza koje nastade novi period tišine. Nikol se priseti šta je svojevremeno rekla Ričardu: "Mogla je biti nekakva životinjka." Možda negde u univerzumu postoji životinja koja se oglašava kao ljudska beba.
Sad je čula samo šum svog disanja. Šta sad da radim? Da tražim dalje, i da se nadam... ili da odustanem i vratim se?
Njene misli prekide nova, prodorna dreka deteta. Nikol pođe najbrže što se usuđivala. Ti očajnički vriskovi razdirali su njeno materinsko srce. Ne, tu greške ne može biti. Ne može postojati drugi takav zvuk. Desno od nje pružala se neka ograda, delimično razlupana. Nikol prođe kroz jedno provaljeno mesto i uočo, u senkama ispred sebe, neki pokret.
Rasplakana beba je sedela na zemlji, pored jednog beživotnog tela odrasle ljudske osobe. Nije bilo teško pretpostaviti da je to majka. Ta žena je ležala na zemlji, licem nadole. Donja polovina njenog tela bila je sva u krvi. Nikol se začas uverila da je žena zaista mrtva. Zatim obazrivo dohvati i podiže tamnokosu bebu koja, zapanjena tim postupkom, poče da se bacaka i da cepa noć svojom silovitom dernjavom. Nikol prisloni dete uz svoje rame i potapša ga po leđima. "Polako, polako, sve će biti u redu."
U vrlo slabom svetlu ona vide da je dete obučeno samo u dva gruba džaka s rupama prosečenim za ruke i noge. Ta 'odeća' je na nekim mestima bila krvava. Ne obazirući se na otpor i bacakanje deteta, Nikol ga brzo pregleda. Nađe da je to devojčica, približno godinu dana stara; normalna i zdrava, ali sa jednom površinskom ranom na nozi, i strahovito prljava po celom telu.
Najnežnije što je mogla, Nikol ju je stavila na jedan komad čistog platna koji je izvukla iz svoje torbe. Poče da čisti devojčicu, koja se trzala i uvijala pri svakoj eksploziji bombe u blizini. Nikol se trudila da je umiri tako što joj je pevušila Bramsovu uspavanku. U jednom trenutku, dok joj je previjala ranu na nozi, devojčica je prestala da plače - ne zadugo - i zagledala se u nju očima ogromnim, iznenađujuće plavim. Nije se, tada, bunila ni protiv mokre krpice kojom je Nikol brisala prljavštinu s njene kože. Međutim, malo kasnije, kad krenu da je čist ispod 'košulje' od isečenog džaka, Nikol vide na malenim dečjim prsima ogrlicu od upletenog kanapa; tog trenutka devojčica se oglasi novim, još jačim plačem.
Nikol je uze u naručje i ustade. Nema sumnje, gladna je, pomisli ona osvrćući se i tražeći kakav-takav zaklon. Mora biti da u blizini postoji nešto za jelo. Petnaestak metara od sebe Nikol vide nešto nalik na veliku stenu ispod koje je bila udubina, gotovo pećina; tu pronađe veliku tepsiju punu vode, nekoliko malih predmeta nepoznate namene, asuru za spavanje, i još nekoliko vreća sličnih onima od kojih je 'odeća' devojčice i mrtve žene bila načinjena. Ali, hrane nije bilo. Nikol pokuša, bez uspeha, da navede devojčicu da pije iz tepsije. Onda joj na um dođe druga ideja.
Vrati se mrtvoj ženi i proceni da u dojkama i sad ima dobrog mleka; uspravi zato njen torzo, nasloni ga leđima na sebe, i prinese bebu jednoj dojci. Potom je samo gledala proces hranjenja. Beba je sisala gladno.
U jednom trenutku eksplozija bombe je obasjala crte lica mrtve majke. Bilo je to isto ono lice koje je Nikol videla na umetničkoj slici koju je neki okto naslikao na zidu jedne zgrade pokraj Trga umetnika. Dakle, nije mi se pričinilo.
Kad se najela, devojčica je zaspala. Nikol ju je zamotala u još jednu vreću i pažljivo položila na tle. Tek tada uze da pažljivo pregleda mrtvu ženu. Na osnovu zjapećih rana na donjoj polovini stomaka i na desnoj butini, zaključi da je pogođena sa dva šrapnela iste bombe, i da je posle toga iskrvarila i umrla. Razgledajući ranu na butini napipa čudnu izbočinu na desnoj polovini zadnjice.
To je pobudilo njenu radoznalost. Okrenula je telo i počela detaljno da pipa to mesto i okolno tkivo. Činilo se da je neki tvrd predmet usađen pod kožu.
Nikol dohvati medicinsku torbu, nađe makaze i zaseče kožu s jedne strane izbočine. Izvuče implantirani predmet, koji se u mutnoj svetlosti činio srebrnast. Imao je oblik i veličinu male cigare, dvanaest do petnaest centimetara dugačke i oko dva debele. Nikol je, zbunjena, okretala tu stvar u desnoj ruci, pokušavajući da zamisli šta bi to moglo biti. Predmet je bio savršeno gladak, bez ikakvog vidljivog prekida na ma kom mestu. Verovatno neki identifikator za potrebe zoološkog vrta, zaključi ona. Sledećeg trenutka jedna bomba grunu u blizini i probudi devojčicu.
Bombe su sada sve učestalije padale na Smaragdni Grad. Nikol je tešila devojčicu i ujedno razmišljala šta dalje da preduzme. Jedna bomba izazva sekundarnu eksploziju nečega na zemlji; velika plamena lopta se uzdiže ka nebu. U toj privremenoj svetlosti Nikol vide da se ona i dete nalaze na vrhu jednog nevelikog brega, vrlo blizu razvijene zone Alternativne oblasti. Samo stotinak metara zapadno odatle počinjala je Centralna ravnica.
Nikol podiže devojčicu na rame i ustade. Bila je već blizu potpune iscrpljenosti. "Idemo mi tamo gde nisu bombe", reče glasno bebi, pokretom pokazujući ka Centralnoj ravnici. Ubaci srebrnasti predmet u medicinsku torbu i dograbi dva-tri džaka. Mogli bi korisno poslužiti protiv hladnoće, pomisli, prebacujući preko drugog ramena džakove koji su, iako prazni, bili teški.
Pešačila je čitav sat, sa bebom i vrećama na leđima. Najzad je dospela do jednog mesta u Centralnoj ravnici koje je, po njenoj proceni, bilo dovoljno udaljeno od poprišta bombardovanja. Tu je legla na leđa, položila bebu sebi na grudi, pokrila i sebe i nju vrećama, i već sledećeg sekunda utonula u san.

Probudili su je pokreti devojčice. U snu je Nikol razgovarala sa Keti, ali sad se nije mogla setiti šta su kazale jedna drugoj. Digla se, u sela i prepovila bebu, upotrebivši još jedan komad čiste krpe iz svoje torbe. Dete je svojim širokim plavim očima radoznalo zurilo u Nikol. "Dobro jutro, devojčice mala, ko si da si", reče Nikol vedro. Devojčica se po prvi put osmehnu.
Nije više bilo onoliko mračno. U daljini su, iznad Zelengrada, lebdele velike grupe svitaca; kroz ogromne rupe na kupoli veliki deo njihove svetlosti razlivao se i po okolnim prostranstvima Rame. Sigurno se rat završio, pomisli Nikol, ili su bar bombardovanja prestala. Inače grad ne bi bio toliko osvetljen.
"Dobro, prijateljice moja najnovija", reče Nikol. Bebu je pažljivo položila na jednu 'čistu' vreću. Zatim je ustala i protegla se. "Da vidimo kakve nas avanture čekaju danas."
Devojčica je krenula četvoronoške i začas se našla na tlu Centralne ravnice. Nikol je dohvati, podiže, i opet stavi na vreću. Devojčica opet pođe napred. "Ma, polako, ti, mala", reče Nikol smejući se, i dohvati je po drugi put.
Nije bilo lako držati bebu i istovremeno prikupiti sve stvari. Nikol je to posle nekog vremena uspela. Pođe onda laganim hodom nazad, ka civilizaciji. Bile su samo oko trista metara udaljene od najbliže građevine alternativaca. Nikol, u hodu, odluči da prvo pođe u bolnicu i nađe Plavu. Ako je tačna njena pretpostavka da je rat završen, ili bar privremeno obustavljen, posvetiće ovo jutro pokušajima da sazna sve što može o tom detetu. Ko su bili njeni roditelji, uobliči se prvo pitanje u njenoj glavi. Pre koliko vremena su kidnapovani iz Novog Raja? Bila je, sada, ljuta na oktoe. Razmišljala je kako će zapitati glavnu optimizatorku: Zašto mi niste rekli da u Zelengradu ima i drugih ljudskih bića? Čime možete opravdati svoje postupanje prema ovoj majci i njenom detetu?
Devojčica, sasvim budna, nije htela da miruje u Nikolinom naručju. Nikol ju je teško obuzdavala pa zato odluči da stane i odmori se. Ostavi dete da se igra na zemlji a ona se zagleda u ruševine Alternativne oblasti i onog dela Zelengrada koji je mogla obuhvatiti pogledom. Najednom oseti veliku tugu. Čemu sve ovo? zapita se. U njen um doplovi Ketina slika, ali je Nikol izbaci, sede i poče da zabavlja dete. Pet minuta kasnije čule su zvižduk.
Zvuk je dolazio s neba, stvarao ga je sam Rama. Nikol skoči na noge; puls joj se odjednom strašno ubrzao. Oseti lak bol u prsima, ali sad ništa nije moglo da umanji njeno uzbuđenje. "Gledaj", povika ona devojčici, "gledaj tamo! Ka jugu!"
U dalekoj južnoj 'činiji' mlazevi obojene svetlosti su poigravali oko vrha Velikog roga, divovske kule koja se uzdizala duž same ose rotacije cilindričnog kosmoplova. Mlazevi su se postepeno spojili u crven obruč, u blizini vrha roga. Nekoliko trenutaka potom ovaj prsten zaplovi polako prema severu, duž ose rotacije Rame. Oko Velikog roga počeše plesati novi mlazevi svetlosti, koji posle nekog vremena sačiniše drugi prsten, oranž boje. Taj drugi polako pođe za prvim, crvenim, po osi, kroz nebesa Rame.
Zvižduk se nastavljao. Nije bio ni oštar ni grub. Nikolinom sluhu se činilo da je čak muzikalan. "Nešto će se dogoditi", reče ona devojčici trijumfalno. "Nešto dobro!"
Devojčica nije imala nikakvu predstavu šta se zbiva; ali kad je Nikol dohvati i baci u vazduh, poče se oduševljeno smejati. Prstenovi svetlosti privlačili su i njen pogled. Sada su jedan žuti i jedan zeleni prsten krenuli kroz crno nebo Rame, a onaj na čelu kolone, crveni, već je stigao do Cilindričnog mora.
Nikol još jednom baci bebu oko pola metra u vazduh. Ovog puta ogrlica polete devojčici ispod košulje; malo je nedostajalo pa da joj spadne preko glave. Nikol uhvati i zagrli dete. "Ja već zaboravila ogrlicu - maltene", reče ona. "Sad kad imamo pristojnu svetlost, dopuštaš da je pogledam?"
Devojčica se kikotala dok joj je Nikol skidala, preko glave, tu ogrlicu od kanapa. Na dnu ogrlice bilo je okruglo parče drveta, oko četiri centimetra u prečniku; u njega je bila urezana figura čoveka dignutih ruku, okruženog odasvud nečim što je ličilo na vatru. Nikol je videla jedan sličan duborez pre mnogo godina, na radnom stolu Majkla O'Tula, u njegovoj sobi u brodu 'Njutn'.
Pa, to je Sveti Mihailo Sijenski, reče Nikol sebi. Okrete komadić drveta. Na poleđini je bila pažljivo ispisana reč 'marija' - početno slovo nije bilo veliko. "To je svakako tvoje ime", reče Nikol devojčici. "Marija... Marija." Devojčica ničim nije pokazala da prepoznaje tu reč. Samo se počela mrštiti. Nikol je opet baci uvis, sada se i sama smejući.
Ubrzo je opet spustila uzvrpoljeno dete u prašinu. Marija odmah otpuza. Nikol je pazila na dete ali je češće dizala pogled prema koloni obojenih prstenova na nebu. Sad su svih osam prstenova bili u pokretu: prva četiri nad severnim delom Rame, a plavi, smeđi, ružičasti i purpurni nad južnim delom. Crveni nestade u severnoj 'činiji', ali se na vrhu Velikog roga odmah poče stvarati novi, isti takav.
Isto kao što je bilo pre mnogo godina, pomisli ona. Ali njen um još nije bio stvarno koncentrisan na prstenove. Pretraživala je svoja sećanja pokušavajući da nađe bilo šta o osobama čiji je nestanak, u Novom Edenu, ikada prijavljen. Bilo je nekoliko nesreća sa čamcima na Šekspirovom jezeru, priseti se ona; osim toga, dešavalo se da neki duševni bolesnik nestane iz ludnice u Avalonu. Ali, žena i dete? Uostalom, gde je Marijin otac? Mnoga je pitanja želela da postavi oktoima.
Prstenovi zasenjujućeg sjaja nastavili su plovidbu iznad nje. Nikol se dobro sećala onog izuzetnog dana kad je Keti, tada devojčica od deset ili jedanaest godina, vrištala od oduševljenja dok je gledala iste ovakve ogromne prstenove. Oduvek je bila moje najnesputanije dete. Nije mogla da zaustavi kretanje svojih misli u tom pravcu. Njen smeh je bio tako potpun, istinski... Keti je tako mnogo mogla.
Oči joj se ispuniše suzama. Brisala ih je, ulažući istovremeno veliki trud da pazi na Mariju. Dete je sad sedelo i veselo trpalo u usta ramansku zemlju. "Ne to da jedeš, Marija", reče Nikol blago joj sklanjajući ruke. "To je prljavo."
Devojčica opet nabra lice i poče da plače. Kao Keti, pomisli Nikol odmah. Ta nije podnosila da joj se kaže ne. Čitava poplava uspomena na Keti sad se pokrenu u njenoj glavi. Vide svoju kćer, prvo kao bebu, zatim kao prerano sazrelu devojčicu na Čvorištu, najzad kao mladu ženu u Novom Raju. Uz ove slike izgubljenog deteta naiđe i bol, bol u srcu, mnogo jači nego što je Nikol mogla podneti. Suze joj linuše niz obraze a celo telo poče se tresti od jecaja. "Keti, Keti", povika ona, "zašto? zašto? zašto?"
Zagnjurila je lice u šake. Marija je prestala da plače; sad je samo gledala, upitno, šta Nikol radi.
"Nema problema, Nikol", reče jedan glas iza nje. "Sve će se uskoro završiti."
Bila je uverena da joj se pričinilo. Ipak se okrete, polako. Prilazio je Orao, ispruženih ruku.

I treći crveni prsten stigao je u severnu poluloptastu udubinu. Oko Velikog roga se nije stvorio novi. "Hoće li se sva svetla upaliti kad prstenovi nestanu?" upuita Nikol Orla.
"Odlično pamćenje!" reče Orao. "Moglo bi se desiti da si u pravu."
Nikol je opet držala Mariju u rukama. Poljubila je dete blago u obraz, a Marija se nasmešila. "Hvala ti za ovu devojčicu", reče Nikol. "Prekrasna je... a ja shvatam šta mi kažeš."
Orao pogleda Nikol pravo u oči. "O čemu to pričaš? Mi s tim detetom nismo imali nikakve veze."
Nikol je pogledom ispitivala tuđinove mistične plave oči. Još nikad nije videla oči s tako bogatim rasponom izraza. Ali, već odavno nije ni imala prilike da uvežbava veštinu tumačenja izraza Orlovog lica. Da li on to nju zadirkuje, ili misli ozbiljno? Pa, nije moguće da je ona pukim slučajem dobila ovu devojčicu tako brzo posle Ketine smrti...
Priseti se šta joj je Ričard svojevremeno, u Čvorištu, govorio. Suviše si kruta u razmišljanju. To što Orao nije biološki stvor kao ti i ja, ne znači da nije živ. On je robot, dabome, ali je mnogo pametniji nego mi. I mnogo finiji u svom delovanju.
"Znači ti si se sve ovo vreme skrivao u Rami?" upita ga Nikol d'Žarden nekoliko sekundi kasnije.
"Ne." Nije ponudio nikakvo dodatno objašnjenje.
Nikol se osmehnu. "Već si mi rekao da nismo stigli na Čvorište, niti na nešto nalik na Čvorište. Sigurna sam da nisi samo svratio u posetu, iz ljubaznosti. Hoćeš li ti meni otkriti zašto si ovde?"
"Ovo je intervencija drugog stupnja", reče Orao. "Odlučili smo da prekinemo proces posmatranja."
"U redu", reče Nikol vraćajući Mariju na zemlju. "Razumem taj koncept. I šta će se sad, konkretno, dogoditi?"
"Svi će zaspati."
"A kad se probude?"
"Ja ti samo mogu reći da će svi zaspati."
Nikol zakorači ka Zelengradu i diže obe ruke ka nebu. Preostala su još samo tri kolorna prstena, daleko nad severnim hemicilindrom. "Čisto iz radoznalosti - ne žalim se, znaš..." reče Nikol, ne bez ironije. Zastade i okrete se Orlu. "Zašto niste intervenisali mnogo ranije? Pre nego što se sve ovo desilo?" Mahnu rukom ka Zelengradu. "Pre ovolike pogibije."
Orao odgovori tek posle nekoliko trenutaka. "Ne možete imati i jedno, i drugo. I slobodnu volju i dobronamernu višu silu koja vas štiti od vas samih."
"Pardon", reče Nikol zbunjenog izraza lica. "Da nisam, greškom, postavila pitanje iz oblasti teologije?"
"Nisi stvarno. Ali moraš shvatiti da je naš cilj da sačinimo kompletan popis svih svemirom plovećih rasa u ovom delu Galaksije. Mi ne izričemo sudove ko je kakav. Mi smo naučnici. Savršeno nam je svejedno da li vi imate ili nemate prirodnu sklonost ka samouništenju. Ali nas itekako zanima da li će verovatna korist od ovog našeg projekta opravdati naša ulaganja u njega, ulaganja koja su značajna."
"A, gle? Ti mi to kažeš da cilj intervencije nije zaustavljanje krvoprolića, nego nešto drugo?"
"Tačno", reče Orao. "Međutim, promeniću temu, zato što je naše vreme veoma ograničeno. Svetla će se upaliti za minut ili dva. Minut posle toga, ti ćeš zaspati. Pa, ako želiš išta da saopštiš ovom detetu ženskog pola..."
"Da li ćemo umreti?" reče Nikol, najednom uplašena.
"Ne odmah. Ali ne mogu garantovati da će svi preživeti period sna."
Nikol klonu na zemlju, pored devojčice. Marija je upravo zagrizla još jedan grumen zemlje; usta su joj bila blatnjava. Nikol joj blago obrisa lice i ponudi joj vodu iz jedne male posude nalik na vrč. Na njeno iznenađenje, devojčica poče da pije, prosipajući deo vode niz bradu.
Nikol se osmehnu a Marija se poče kikotati. Onda joj Nikol gurnu prst pod donju vilicu i zagolica je. Marija prasnu u smeh, čist, slobodan, magičan smeh malog deteta. Taj zvuk je bio tako divan, i dirnuo Nikol tako duboko da se njene oči opet napuniše suzama. Ako to bude poslednji zvuk koji ću ikad čuti, pomisli ona, biće dobro...
Najednom se sav Rama ispunio svetlošću. Bio je to spektakl koji je morao pobuditi strahopoštovanje. Nebesima iznad njih dominirao je Veliki rog, okružen sa šest manjih, a svi pojačani masivnim podupiračima. "Četrdeset pet sekundi?" reče Nikol Orlu.
Tuđinski ptica-čovek klimnu glavom. Nikol podiže devojčicu i stavi je sebi u krilo. "Znam da ti nije jasno ništa od svega ovoga što se u poslednje vreme desilo, Marija. Ali, hoću da ti kažem da si bila strašno važna u mom životu, i da te mnogo volim."
U očima male devojčice pojavi se pogled zaprepašćujuće mudrosti. Ona se nagnu napred i položi glavu na Nikolino rame. Sledećih nekoliko sekundi Nikol nije znala šta da radi. Onda poče tapšati Mariju po leđima i pevušiti: "Spavaj, spavaj, malo moje... Sreća prati snove tvoje..."

Peti deo
Povratak na Čvorište

1.
Prvo su došli snovi, pa tek onda svetlost. Snovi nepovezani: nasumične slike koje se ponekad razviju u kratku scenu, ali bez neke opšte svrhe ili usmerenja. Kasnije se setila da je prvo sanjala boje i geometrijske figure. Nije pamtila koliko dugo je to trajalo. U jednom trenutku je po prvi put pomislila: Ja sam Nikol. Mora biti da sam još živa. Posle toga je, u prostoru svog uma, videla mnoge scene, i lica mnogih ljudi. Neke od njih je i prepoznala. Ono je Omeh. A onaj tamo, to je moj otac. Pri svakom prepoznavanju - nova tuga, i nova plovidba ka budnom stanju. U poslednjih nekoliko snova pojavljivao se Ričard. Zatim Keti. Oboje su mrtvi, seti se ona. Oboje izgubili život pre nego što sam zaspala.
Otvorila je oči, ali ništa nije videla. Tama je bila potpuna. Polako poče istraživati svoju okolinu. Negde oko kukova napipa podlogu od penaste materije. Okrete se na stranu: to je izvela veoma lako. Sigurno sam u bestežinskom stanju. Njen um je, posle više godina uspavanosti, postepeno počinjao da funkcioniše. Ali gde sam? I s tom mišlju opet zaspa.
Kad se opet probudila, videla je jedan usamljeni izvor svetlosti na drugom kraju zatvorene posude u kojoj je ležala. Poče pokretati stopala; uspe da ih odvoji od bele pene i podigne ka svetlosti. Vide da na njima ima nekakve providne papuče; poče da se proteže da proveri može li nogama da dotakne taj izvor svetlosti. Bio je, međutim, suviše udaljen.
Onda prinese šake očima. Svetlost je bila tako slaba da Nikol nije mogla videti nijedan detalj, nego samo tamne siluete dlanova i prstiju. U ovoj 'posudi' nije bilo dovoljno mesta da sedne. Oslanjajući se na jednu ruku i dižući drugu dotakla je 'poklopac': opet meka penasta materija, kao veštački sunđer. Iza pene je bila neka tvrda površina, možda drvo ili čak metal.
Ovo malo aktivnosti već ju je iscrplo. Disanje i puls su joj bili ubrzani. Mozak poče da se budi. Jasno se setila poslednjih trenutaka pre potonuća u san, u Rami III. Došao je Orao. Neposredno pre toga našla sam onu malu devojčicu u Alternativnoj oblasti... Znači, gde sam sad? Koliko dugo sam spavala?
Začula je blago kucanje po posudi, i legla opet na leđa. Neko je došao. Na moja pitanja će ubrzo biti odgovoreno. Poklopac se polako dizao. Nikol rukom zakloni oči od svetlosti. Vide Orlovo lice i začu njegov glas.

Sedeli su, Orao i ona, u jednoj velikoj sobi. Sve je bilo belo: zidovi, plafon, mali okrugli sto ispred njih, stolice, šolja, činija i kašika. Nikol uze još jedan gutljaj tople supe. Ukus joj je podsećao na pileću čorbu. Levo od nje je bio beli kovčeg u kome je spavala, položen, prislonjen na zid. Ničeg drugog nije bilo u sobi.
"...pre oko šesnaest godina, imajući u vidu, naravno, putnikovo vreme", govorio je Orao. Putnikovo vreme, pomisli Nikol. Ričard je upotrebljavao isti taj izraz. "Nismo usporili tvoje starenje ni približno onako efikasno kao ranije. Malo je vremena bilo za pripremu."
Uprkos bestežinskom stanju, činilo joj se da joj svaki pokret iziskuje neviđen napor. Njeni mišići bili su predugo neaktivni. Orao joj je pomogao da pređe, lagano vukući stopala, tih nekoliko koraka od kovčega do stola. Ruke su joj pomalo drhtale dok je pila vodu i jela supu.
"Znači, sad mi je oko osamdeset?" upita ona Orla, glasom koji je i njoj samoj bio jedva prepoznatljiv, i koji se na mahove prekidao.
"Pa, tako nekako", reče vanzemaljac. "Nije moguće odrediti tvoju starost na način koji bi zaista imao neki smisao."
Nikol se zagleda preko stola, u svog sagovornika. Orao je izgledao savršeno isto kao i uvek. Barutna plava boja očiju, s obe strane njegovog isturenog sivog kljuna, nije izgubila ništa od svoje mistične napetosti. Pera na vrhu njegove glave bila su i sad čiste bele boje, u jakom kontrastu sa tamnosivim perima njegovog lica, vrata i leđa. Njegovi prsti - na svakoj ruci imao ih je po četiri, krembele boje, bez perja - bili su i sad glatki kao u deteta.
Nikol po prvi put osmotri svoje ruke. Bile su smežurane, i prekrivene staračkim pegama svetlije i tamnije boje. Preokrete ih, i začu smeh negde u dubini svog pamćenja. "Ftistične", da, govorio je Ričard. To znači: smežuranije od smežuranih. Nije li super reč? Pitam se da li ću ikad imati prilike da je upotrebim. Uspomena se rasplinu. Moje šake su ftistične, pomisli Nikol.
"Ti, inače, uopšte ne stariš?" upita ona Orla.
"Ne", odgovori on. "Bar ne u vašem smislu te reči. Ja redovno idem na održavanje, i tom prilikom svaki subsistem koji je počeo slabije da funkcioniše biva zamenjen."
"Znači i ne umireš?"
Oklevao je jedan trenutak. "Nije baš tako. Kao i svi članovi moje grupe, stvoren sam za jednu određenu svrhu. Kad se ustanovi da moja egzistencija više nije potrebna, i da ne mogu biti brzo reprogramiran za neki drugi korisan posao, isključiće me."
Nikol se poče smejati, ali odmah prestade. "Izvini, znam da nije smešno, ali rekao si to na tako neobičan način. 'Isključiće me', to zvuči tako..."
"To su tačne reči. U meni ima nekoliko veoma malih izvora energije. Imam i vrlo usavršen sistem za prenos energije. Svi ti izvori su modularni, što u suštini znači da se mogu premeštati iz jednog od nas u drugog. Kad više ne budem potreban, ti elementi će biti izvađeni i uklopljeni u neko drugo biće."
"Kao transplantacija organa", reče Nikol, ispijajući vodu do kraja.
"Ima sličnosti. To me dovodi do još jedne teme. Tokom tvog dugog sna srce ti je dvaput stalo. Drugi put tek što smo stigli ovde, u sistem Tau Ceti. Održali smo te u životu pomoću lekova i mehaničke stimulacije, ali ti sada imaš izuzetno slabo srce. Ako želiš duži dodatni period aktivnog života, moraćeš da razmotriš mogućnost da ti srce bude zamenjeno."
"Jeste li me zbog toga ostavili tako dugo u onome?" reče ona pokazujući krevet/kovčeg iz koga je izišla.
"To je bio jedan od razloga", reče Orao. On je na početku njihovog razgovora objasnio Nikol da je većina drugih stanovnika Rame probuđena još odavno, neki čak pre godinu dana, i da sad svi žive u prilično stešnjenim stambenim uslovima, u letelici koja nije mnogo udaljena od ove. "Takođe smo se brinuli da li će ti biti udobno tamo, u prepravljenoj 'morskoj zvezdi'. Taj zvezdoplov smo adaptirali na brzinu, tako da nije mnogo pogodnosti ugrađeno. Takođe smo bili zabrinuti i zbog toga što si ti daleko najstarije od svih preživelih ljudskih bića."
Pa, da, reče ona sebi. Oktoski napad je poubijao sve ljude starije od, približno, četrdeset godina. Ja sam jedina preostala stara osoba...
Orao je za trenutak zaćutao. Nikol ga opet pogleda: njegove hipnotičke oči kao da su, sada, izražavale neku emociju. "Najzad, ti si za nas nešto specijalno", nastavi on. "Odigrala si ključnu ulogu u ovom poduhvatu."
Da li je moguće, pomisli Nikol najednom, zureći u njegove fascinirajuće oči, da ova elektronska kreatura ima osećanja? Prava osećanja? Da li je Ričard bio u pravu kad je govorio da ne postoji nijedan vid ljudskosti koji se inženjerskim radom ne može, pre ili kasnije, kopirati?
"Odlagali smo tvoje buđenje najduže što smo mogli, da bi ti provela što kraće vreme u uslovima koji nisu idealni. Međutim, na domaku smo jedne nove faze u našim operacijama. Kao što možeš videti, iz ove sobe su odavno odseljeni svi osim tebe. Kroz nekih osam do deset dana počećemo da demontiramo i njene zidove. Dotad ćeš se ti, verovatno, dovoljno oporaviti."
Nikol opet postavi pitanje o svojoj porodici i prijateljima. "Kao što ti rekoh", odgovori Orao, "svi oni su preživeli dugo spavanje. Međutim, prilagođavanje na život u ustanovi koju tvoj prijatelj Maks naziva 'Hotel Grand', nije bilo svima lako. Svi oni koji su bili s tobom u Smaragdnom Gradu, i devojčica Marija, kao i Elin muž Robert, prvobitno su raspoređeni u dve sobe, koje su bile jedna do druge, u istom kraku 'morske zvezde'. Svima je rečeno da je to samo privremen smeštaj, i da će kasnije biti prebačeni u bolje prostorije. Robert i Galilej nisu bili u stanju da se prilagode neobičnim uslovima u 'Grandu'."
"Šta se desilo s njima?" upita Nikol zabrinuto.
"Obojica su prebačeni, iz socioloških razloga, u drugi, čvršće kontrolisani deo tog svemirskog broda. Robert je prebačen prvi. On je ubrzo posle buđenja iz dugog spavanja zapao u tešku depresiju, iz koje se više nikako nije mogao otrgnuti. Na žalost, umro je, pre oko četiri meseca. Galilej je fizički u redu, ali se njegovo antidruštveno ponašanje nastavilo."
Nikol, čuvši da je Robert umro, oseti duboku tugu. Jadna Niki, pomisli ona odmah. Nikad nije dobila šansu da upozna svog oca... Eli, draga Eli, tvoj brak nije bio onako uspešan kao što si se nadala...
Sedela je ćutke, lutajući kroz svoju zbirku uspomena na Roberta Tarnera. Bio si komplikovan čovek. Talentovan, odan svom poslu. Ipak, na nivou ličnog života - iznenađujuće nesposoban. Možda je neki kritični deo tebe umro još odavno... u onoj sudnici u Teksasu, na planeti zvanoj Zemlja.
Ona odmahnu glavom. "Onda je, izgleda, energija koju sam utrošila da spasem Keti i Roberta od oktosog biološkog oružja uzalud utrošena."
"Ne stvarno", reče Orao jednostavno. "Tada je to tebi bilo važno."
Nikol se osmehnu i pogleda svog tuđinskog kolegu. Dobro, prijatelju moj sveznajući, pomisli ona, prigušujući zevanje. Moram priznati da mi je drago što sam opet u tvom društvu. Možda ti nisi baš živ, ali svakako imaš veliku mudrost kad je reč o problemima živih.
"Da ti ja pomognem da se vratiš na spavanje", reče Orao. "Ovo tvoje prvo ustajanje potrajalo je dovoljno dugo."

Nikol je bila veoma zadovoljna sobom. Najzad je uspela da napravi jedan pun krug pešice oko sobe, bez zaustavljanja.
"Bravo", reče joj Orao, prilazeći joj. "Fantastično napreduješ. Nismo ni pomišljali da ćeš za tako kratko vreme postići tako dobar hod."
"Ali mi treba vode, tu sumnje nema", reče ona osmehujući se. "Ovo matoro telo se jako oznojilo."
Orao joj donese čašu vode sa stola. Kad ju je ispila celu, Nikol se opet okrete njemu. "A hoćeš li sad održati svoj deo pogodbe? Imaš li ogledalo i novu odeću u tom koferu tamo?"
"Imam. Čak sam ti doneo i kozmetiku koju si tražila. Ali prvo hoću da te pregledam, da vidim kako je tvoje srce reagovalo na ovaj napor." Podiže pred nju jednu malu crnu spravu i zagleda se u oznake koje su se počele pojavljivati na majušnom ekranu. "Ovo je dobro", reče on. "Ne, ovo je odlično. Nema nikakvih nepravilnosti. Samo se vide da se srce veoma napreglo, što je normalno za ljudsko biće tvojih godina."
"Mogu li to da vidim?" reče Nikol, pokazujući prstom na aparat. Orao joj ga dade. "Pretpostavljam", reče ona, "da ova stvar prima neke signale iz unutrašnjosti mog tela. Šta tačno predstavljaju ove krive crtice i drugi čudni simboli na ekranu?"
"Imaš u svom telu više od hiljadu malenih sondi, od čega je preko polovine u regionu srca. One ne samo što mere najvažnije performanse tvog srca i drugih organa, nego i regulišu neke važne parametre, kao što su protok krvi i raspodela kiseonika. Neke od tih sondi zapravo dopunjavaju normalno funkcionisanje tvog organizma. Ovo što vidiš, na ekranu je suma podataka iz vremenskog intervala koji si provela vežbajući. Podatke je komprimovao i telemetrijski poslao jedan procesor koji je takođe u tebi."
Nikol se namršti. "Možda nije trebalo da pitam. Misao da u sebi imam toliko tog elektronskog krša nije osobito prijatna."
"Sonde zapravo nisu elektronske, ili bar ne u onom smislu kako vi ljudi koristite tu reč. U ovom periodu tvog života, neophodne su. Ti bez njih ne bi preživela ni jedan jedini dan."
Nikol se zagleda u Orla. "Što me niste pustili da naprosto umrem? Imate li za mene neki zadatak, koji bi opravdao ulaganje ovolikog truda? Neki zadatak koji tek treba da obavim?"
"Možda", reče Orao. "Ali, možda smo samo pomislili da bi ti volela da još jednom vidiš svoju familiju i prijatelje."
"Teško mi je da poverujem da moje želje igraju ikakvu važnu ulogu u vašoj hijerarhiji vrednosti."
Orao nije odgovorio. Prišao je koferu, koji je ležao na podu pored stola, i vratio se noseći ogledalo, mokru krpu, jednu jednostavnu plavu haljinu, i vreću sa kozmetičkim sredstvima. Nikol skide sa sebe belu spavaćicu, protrlja celo telo mokrom krpom, i obuče haljinu. Uzimajući od Orla ogledalo, duboko udahnu. "Nisam sigurna da sam spremna za ovo", reče ona, s nejakim osmejkom.
Ne bi prepoznala to lice u ogledalu da se nije psihički dobro pripremila. Vide ludi kolaž bora i vrećica. Sva njena kosa, pa i obrve i trepavice, bejahu sad bele ili sede boje. Njen prvi impuls bio je da zaplače, ali hrabro zaustavi suze. Bože moj, ala sam matora. Da li je moguće da sam ovo stvarno ja?
Proučavala je te crte u ogledalu, rukovodeći se pamćenjem: pokušavala da nađe bar neki, najmanji ostatak one divne mlade žene koja je nekad bila. Tu i tamo je uspevala da prepozna osnovne linije nečega što je svojevremeno bilo smatrano lepim licem, ali za to je bilo potrebno da oko unapred zna gde treba da gleda. Srce je zabole; setila se jednog sitnog događaja iz doba kad je bila tinejdžerka. Pešačila je, tada, sa svojim ocem, jednim seoskim drumom blizu njihovog doma u mestu Bovoa. U susret im je dolazila neka baba koja je hodala pomažući se štapom. Nikol d'Žarden je zapitala oca mogu li njih dvoje da pređu na drugu stranu puta, da ne bi morali baš da se mimoiđu sa tom starom ženom.
"Zašto?" pitao je otac.
"Pa, neću da je gledam izbliza", rekla je tad Nikol. "Stara je i ružna. Prolazi me neka jeza od nje."
"Bićeš i ti stara jednog dana", odgovorio je njen otac i odbio da pređe na drugu stranu puta.
Sad sam ja stara i ružna. Sad me, čak, prolazi neka jeza od mene same. Dodala je ogledalo Orlu. "Upozorio si me", reče nezadovoljno. "Možda je trebalo da poslušam."
"Naravno da si šokirana", reče Orao. "Šesnaest godina nisi videla sebe. Većini ljudi proces starenja teško pada i ako ga prate svaki dan pomalo." On joj sad pruži vreću sa kozmetikom.
"A, neka, hvala", reče Nikol snuždeno, odbijajući vreću. "Mi ovde imamo jednu beznadežnu situaciju. S ovom facom ni Mikelanđelo ne bi mogao ništa učiniti."
"Kako god hoćeš. Ali, mislio sam da ćeš možda želeti da upotrebiš kozmetiku pre nego što tvoj posetilac stigne."
"Posetilac!" reče Nikol, iznenađena ali i uzbuđena. "Imaću gosta!... Pa... ko je to?" Pruži ruke ka ogledalu i kozmetici.
"Mislim da ću ostaviti da to bude iznenađenje. Ta osoba stiže za neki minut."
Nabacila je puder i karmin, iščešljala svoju sedu kosu i ispravila i malo počupala obrve. Najzad baci pogled pun neodobravanja ka ogledalu. "Otprilike toliko mogu sad da uradim", reče, koliko Orlu toliko i sebi.
Nekoliko minuta kasnije Orao je otvorio vrata sobe i izišao. Kad se vratio, s njim je ušao jedan okto.
S mesta gde je sedela Nikol vide da se kraljevska plava boja razliva više nego što bi trebalo, dok je taj okto slao signale: "Zdravo, Nikol. Kako si?"
"Doktorka Plava!" dreknu Nikol uzbuđeno.

Plava je postavila onu spravu ispred Nikol. "Ostaću ovde sve dok ne budeš spremna za transfer", reče oktoska lekarka. "Orao sada ima druge dužnosti."
Sada su preko ekrančića jurile trake boja. "Pa, nije mi jasno", reče Nikol, gledajući ekran 'naopačke', sa svoje strane. "Kad je ovo bilo u Orlovim rukama, pokazivalo je samo neke krive žvrljokice."
"To je njihov specijalni, namenski jezik za nauku i tehniku", reče doktorka Plava. "Neverovatno je tačan, mnogo bolji od naših boja, samo, naravno, ja ne znam ni da počnem da ga čitam. Ova spravica je multilingvalna. Ima čak i engleski modus."
"Dobro, a kojim jezikom ti razgovaraš s Orlom kad ja nisam tu?"
"Onda oboje koristimo boje. One se njemu pojavljuju na čelu, i idu sleva nadesno."
"Zezaš se", reče Nikol, pokušavajući da zamisli Orla sa bojama na čelu.
"Ni najmanje. Orao je zapanjujući stvor. On krešti i cvrkuće s avijanima, ciči i zviždi sa mirmimačkama."
Nikol još nikada, do ovog trena, nije videla reč 'mirmimačka' ispisanu jezikom kolora. Morala je da pita šta ta reč znači. Dobila je objašnjenje; Plava je ujedno saopštila da šest takvih bića sada stanuje u 'Grandu', i da će se još četiri uskoro ispiliti iz oplođenih mana-dinja. "Za razliku od oktoa i ljudi, koji su spavali šesnaest godina, mana-dinje su puštene da se razviju u mirmimačke i zatim u sesilni materijal. Ovo im je već druga generacija."
Videći da Plava ostavlja taj dijagnostički aparat na sto, Nikol reče: "Dakle, kakva je presuda za danas, doco?"
"Nabijaš snagu", odgovori Plava. "Međutim, živa si samo zahvaljujući tim mnogobrojnim sondama koje su ugrađene u tebe, i koje deluju komplementarno. Pre ili kasnije trebalo bi da razmisliš..."
"...o mogućnosti ugradnje novog srca. Znam. Možda će ti izgledati čudno, ali, to je ideja koja mi se ne sviđa osobito. Ne znam tačno zašto sam protiv toga. Možda još nisam videla šta je još preostalo kao razlog za život. Da je Ričard živ, znam da bih..."
Zaćuta. Za tren, samo jedan, sećanje ju je vratilo u projekcionu dvoranu, u one trenutke kad je gledala usporene snimke Ričardove pogibije. O tome nije, otkad se probudila, nijednom razmišljala.
"Mogu li te zapitati nešto veoma lično?" reče ona Plavoj.
"Samo napred."
"Nas dve smo zajedno gledale smrt Ričarda i Arčija. Mene je to toliko pomelo da nisam mogla funkcionisati. Arči je ubijen u istom trenutku; Arči, koji je bio tvoj životni drug. Pa ipak, ti si sedela pored mene i tešila me. Zar nisi imala nikakav osećaj tuge, ili gubitka, zbog Arčijevog stradanja?"
Plava nije odgovorila odmah. "Mi oktoi se od detinjstva uvežbavamo da kontrolišemo ono što vi ljudi nazivate emocijama. Alternativci su, naravno, jako podložni osećanjima. Međutim, oni od nas koji..."
"Uza sve dužno poštovanje", reče Nikol prekidajući tok signala Plave, i dodirnuvši je rukom, "moram reći da te ovo nisam pitala klinički, kao doktorka doktorku. Bilo je to pitanje jedne prijateljice drugoj."
Jedan kratkotrajni talas grimizne boje, a zatim drugi, plave, potekoše razliveno i nepovezano preko tuđinkine glave. "Da, imala sam osećanje gubitka", reče doktorka Plava. "Ali, znala sam da će se to dogoditi, pre ili kasnije. Čim se Arči uključio u ratni štab, njegova terminacija postala je izvesnost. Osim toga, u tom momentu moja dužnost je bila da pomažem tebi."
Vrata se otvoriše i Orao uđe. Nosio je veliku kutiju punu hrane, odeće i razne opreme. Saopšti Nikoli da joj je doneo skafander, i da joj predstoji izlazak iz ove kontrolisane životne sredine, i to u vrlo bliskoj budućnosti.
"Doktorka Plava kaže da ti možeš da govoriš i bojama", reče Nikol šaljivim tonom. "Hoću da mi po-ka-žeš."
"Šta želiš da kažem?" reče Orao, ali ne glasom nego bojama koje su, u obliku uspravnih uskih traka, počinjale na levoj strani njegovog čela i pomicale se ka desnoj.
"Dovoljno je", reče Nikol smejući se. "E jesi neverovatan."

Nikol je stajala na podu ogromne fabrike i gledala piramidu ispred sebe. Desno od Nikol, manje od kilometar udaljena, radila je jedna grupa biota specijalne namene; dvojica od njih su bili divovi-buldožeri. Gradili su planinu. "Zašto radite sve ovo?" reče Nikol u maleni mikrofon u svom šlemu.
"To je priprema za sledeći ciklus", odgovori Orao. "Zaključili smo da će ove konstrukcije povećati verovatnoću da svojim eksperimentom postignemo ono što želimo."
"Pa, to znači da već znate ko će biti sledeći putnici u Rami?"
"Ne znam odgovor na to", reče Orao. "Nemam nikakve dužnosti u vezi s budućim kretanjem Rame."
"Ali, ranije si nam rekao", nastavi Nikol, koju takav odgovor nije zadovoljio, "da se nikakve promene ne vrše ako nisu potrebne."
"Ne mogu ti pomoći", reče Orao. "Hajde, uđi u terensko vozilo, Plava hoće da pogleda planinu izbliza."
Oktopaukinja je u skafandru izgledala vrlo neobično. Nikol se, zapravo, na sav glas smejala kad ju je prvi put videla takvu: telo crno kao ugalj, sa osam nogu/pipaka, pokriveno belom tkaninom koja se pripila uza samu kožu; na glavi ogroman providni šlem, kroz koji su se mogle čitati boje.
"Bila sam zapanjena kad smo prvi put išli napolje", reče Nikol Plavoj, koja je sedela pored nje u otvorenom terenskom vozilu što je grabilo preko ravnice, ka planini. "Ne, reč 'zapanjena' nije dovoljno jaka. I ti i Orao ste mi rekli da smo u fabrici gde Ramu preuređuju za sledeće putovanje, ali ovako nešto nisam ni slutila."
"Piramidu smo zidali oko tebe", reče Orao sa vozačkog sedišta ispred njih. "Za to vreme ti si spavala. Nismo narušili tvoju životnu sredinu. Da to nismo bili sposobni da izvedemo, morala bi biti probuđena mnogo ranije."
"Zar te ne zapanjuje čitav ovaj posao?" reče Nikol, još okrenuta Plavoj. "Zar se ne pitaš kakva su bića pokrenula sve ovo? Štaviše, i napravila veštačke inteligentne stvorove kao što je Orao? Gotovo je nemoguće zamisliti..."
"Nije tako teško, nama", reče okto. "Imaj na umu da smo mi od početka znali da postoje superiorna bića. Mi kao inteligentna rasa postojimo samo zahvaljujući tome što su Prethodnici izmenili naše gene. Ni u jednom trenutku naše istorije mi nismo zamišljali da smo vrhunac života."
"A ni mi, bogami, to više nećemo zamišljati", reče Nikol, utonula u misli. "Kakva god da je ljudska istorija bila, sada je duboko i nepovratno izmenjena."
"Možda i nije", reče Orao sa prednjeg sedišta. "Naša zaliha podataka sugeriše da neke žive vrste nisu značajno izmenjene dodirom s nama. Pa, i naši eksperimenti su tako konstruisani da dozvoljavaju tu mogućnost. Kontakt s nama je vremenski ograničen, i zahvata samo mali deo ukupne populacije. Nema nastavljanja odnosa, osim ako ispitivana vrsta ne preduzme intenzivne korake u tom pravcu. Ne verujem da je život na Zemlji sada mnogo drugačiji nego što bi bio da Rama nije nijednom zašao u vaš Sunčani sistem."
Nikol se nagnu napred. "Da li ti to pouzdano znaš ili samo nagađaš?"
Orlov odgovor je bio neodređen. "Pojava Rame je svakako izmenila vašu istoriju", reče on. "Mnogih krupnih događaja ne bi bilo da nije bilo nikakvog kontakta. Ali, kroz sto godina, od danas, ili kroz pet stotina - kolika će biti razlika između tadašnje Zemlje i one koja bi u svakom slučaju postojala i bez nas?"
"Promenio se, sigurno, ljudski pogled na svet", reče Nikol. "Saznanje da negde u svemiru postoji, ili da je bar postojala, inteligencija dovoljno napredna da sagradi međuzvezdani robotski brod dimenzija vrlo velikog grada - ne može biti odbačeno kao beznačajno. Ono ljudskom doživljaju sveta otvara sasvim drugačiju perspektivu. Zbog toga se mora načiniti revizija religije, filozofije, čak i temelji biologije..."
"Drago mi je što vidim", prekide je Orao, "da je bar neki mali deo tvog optimizma i idealizma nadživeo sve ove godine. Imaj na umu, međutim, da su ljudi u Novom Raju znali da stanuju u jednom veštačkom carstvu koje su vanzemaljci konstruisali namenski, baš za njih. Rečeno im je, govorila si im i ti, da ih neprekidno posmatramo. Pa ipak, čim se pokazalo da 'tuđini' nemaju nameru da se mešaju u svakodnevna ljudska posla, ljudi su počeli da se ponašaju kao da ta naprednija bića i ne postoje."
Terensko vozilo stiže do podnožja planine. "Ja sam iz čiste radoznalosti želela da dođem ovde", signalisala je Plava. "Kao što znate, mi nismo imali, u našem carstvu u Rami, nikakve planine. Nema ih mnogo ni u onom delu naše planete gde sam živela kad sam bila vrlo mlada. Pomislila sam da bi bilo fino stati na sam vrh."
"Angažovao sam, za naše potrebe, jednog od divova-buldožera", reče Orao. "Put do vrha će trajati samo deset minuta. Možda ćete se vas dve na nekim mestima uplašiti zbog strmog uspona, ali, savršeno je bezbedno, pod uslovom da se dobro vežete za sedišta."

Nikol ipak nije bila suviše stara da uživa u tom spektakularnom usponu. Nosio ih je biot-buldožer, velik kao oveća poslovna Nije imao osobito udobna sedišta za putnike, neke džombe je savladavao vrlo grubo, ali vidici koji su se otvarali tokom uspona svakako su vredeli truda.
Ova planina u rasklopljenom Rami bila je, sada, preko hiljadu metara visoka, a njen približno kružni obim iznosio je oko deset kilometara. Već sa visine od četvrt kilometra Nikol je jasno videla piramidu u kojoj je donedavno spavala. Dalje se, u svim pravcima, širio horizont sa mnogo započetih građevina i drugih konstrukcija, čije se namene nisu mogle pogoditi.
Znači, tako, sve kreće iz početka, pomisli ona. Preuređeni Rama će uskoro krenuti u neke druge zvezdane sisteme. Šta li će tamo zateći? Ko su kosmoplovci koji će, posle nas, hodati po ovom tlu? Ili se penjati uz ovu planinu?
Buldožer je zastao na jednom ravnom platou nadomak vrha. Troje putnika siđoše. Pogled sa vrha je bio zadivljujući. Razgledajući panoramu Nikol se prisećala kakvo je osećanje čudesnog doživela na svom prvom putovanju u Ramu, kad se vozila pokretnom stolicom nalik na ski-lift nadole, ka ravnici, i kad se taj gigantski tuđinski svet prvi put raširio pred njom. Hvala ti, pomisli ona obraćajući se Orlu, ali samo u svojim mislima, hvala ti što si me održao u životu. Dobro si učinio. Samo ovaj jedan doživljaj, i uspomene njime pokrenute, dovoljan su razlog, više nego dovoljan, da se ide dalje.
Nikol se okrete da pogleda druge delove planine. Vide da nešto maleno leti u blizini, uleće u crveno žbunasto rastinje udaljeno dvadesetak metara i izleće iz njega. Priđe, i rukom uhvati jednu od tih letećih stvari. Oblikom i veličinom bio je to leptir. Krila su mu bila ukrašena šarenim mrljama bez ikakve simetrije ili ma kog drugog organizacionog principa koji bi njoj bio vidljiv. Ona ga pusti, uhvati drugog. Šara na tom drugom ramanskom leptiru bila je sasvim drukčija, ali, opet, bogata bojama i ukrasima.
Plava i Orao priđoše i stadoše uz nju. Nikol im pokaza šta ima u šaci. "Leteći bioti", reče Orao bez ikakvog dodatnog komentara.
Nikol se divila toj malenoj kreaturi. Setila se Ričardovih reči: Ponešto zapanjujuće desi se svakog dana, i podseti nas, uvek iznova, kakva je radost biti živ.

2.
Tek što je Nikol završila kupanje, u sobu uđoše dva biota, jedan u obliku krabe a drugi nalik na ogromnu dečju igračku u vidu kamiona. Kraba je pomoću svojih moćnih štipaljki i čitavog arsenala dodatnih alatki isekla Nikolin 'kovčeg' za spavanje u manje delove. Zatim ih je naslagala u tovarni prostor 'kamiona'. Bioti pođoše ka vratima. No, kraba usput ščepa i Nikolinu belu kadu za kupanje, i sve stolice osim one na kojoj je ona sedela, i sve to potrpa preko isečenog kovčega. Onda nabaci sebi na leđa i beli sto - i tek tad iziđe za 'kamionom'.
Nikol izravna haljinu. "Nikad neću zaboraviti svoj prvi pogled na biot-krabu", komentarisala je, obraćajući se svojim družbenicima. "Videla sam je na onom ogromnom ekranu u kontrolnom centru 'Njutna', pre tako mnogo, mnogo godina. Svi smo se prestravili."
"Eto, došao je taj dan", signalisala je doktorka Plava nekoliko sekundi kasnije. "Jesi li spremna za prelazak u 'Grand hotel'?"
"Pa i nisam", reče Nikol s osmehom. "Sudeći po onome što ste mi ispričali ti i Orao, mome uživanju u samoći došao je kraj."
"Tvoja porodica i tvoji prijatelji su vrlo uzbuđeni što će te videti", reče Orao. "Juče sam ih posetio i rekao im da dolaziš. Stanovaćeš u sobi gde su Maks, Eponina, Eli, Marijus i Niki. U drugoj sobi su Patrik, Nai, Bendži, Kepler i Marija. Kao što ti rekoh prošle nedelje, Patrik i Nai su tako reći odmah posle buđenja počeli da postupaju prema Mariji kao prema svojoj kćeri. Poznata im je cela priča o tome kako si je spasla u vreme bombardovanja."
"Ne znam da li je 'spasavanje' prava reč za to", reče Nikol. Jasno se sećala svojih poslednjih sati u onom starom Rami, s oktoima i ljudima. "Uzela sam je zato što nije imao ko drugi da se brine o njoj. Svako bi učinio isto."
"Spasla si joj život", reče Orao. "Odnela si je iz zoološkog vrta; približno jedan sat posle toga, tri velike bombe pale su na taj deo zoo vrta i raznele ga na komade. Da ti nisi pronašla Mariju, ona bi sasvim sigurno poginula."
"To je sad divna i inteligentna mlada osoba", reče doktorka Plava. "Videla sam je, nakratko, pre nekoliko nedelja. Eli kaže da je Marija neverovatno aktivna. Prva se budi ujutro, poslednja zaspi uveče."
Kao Keti, pomisli, i protiv svoje volje, Nikol. Ko si ti, Marija? Zašto si poslata u moj život baš u tom času?"
"Eli mi je takođe rekla da su Marija i Niki nerazdvojne", nastavljali su se signali Plave. "Uče zajedno, jedu zajedno, i neprekidno pričaju o svemu i svačemu. Niki je ispričala Mariji sve o tebi."
"Kako je to moguće?" reče Nikol s osmehom. "Kad sam ja poslednji put videla Niki, ona nije imala ni četiri godine. Deca ne zadržavaju uspomene iz tako ranog životnog doba..."
"Zadržavaju ako prespavaju sledećih petnaest godina", reče Orao. "Kepler i Galilej se takođe veoma jasno sećaju tih dana. Ali, možemo pričati i usput. Vreme je da krenemo."
Orao pomože obema da navuku skafandre. Onda uze kofer sa Nikolinim stvarima. "Ovde sam stavio i tvoju lekarsku torbu, zajedno sa tvojom odećom, a i kozmetiku koju si koristila poslednjih nekoliko dana", reče on.
"Moju lekarsku torbu?" reče Nikol i nasmeja se. "Zaboga, pa ja sam to već zaboravila... maltene. Imala sam je sa sobom, zar ne, kad sam našla Mariju? Hvala ti."
Sve troje iziđoše iz te sobe, koja je bila na najnižem, prizemnom spratu velike piramide. Nekoliko minuta kasnije prođoše kroz veliku zasvođenu kapiju te zgrade. Napolju ih je, u blistavoj svetlosti fabrike, čekalo terensko vozilo. "Trebaće nam nekih pola sata da stignemo do brzih liftova", reče Orao. "Naš šatl je parkiran na doku na najvišem spratu."
Kad je terensko vozilo krenulo, Nikol se okrenula i pogledala iza sebe. Vide, iza piramide, onu planinu na koju su se peli juče. "Znači, ti zaista ne znaš zašto su pušteni biot-leptiri?" reče ona u mikrofon u šlemu svog skafandra.
"Ne znam", reče Orao. "Moje radne dužnosti tiču se isključivo vašeg ciklusa."
Nikol nastavi da posmatra predeo iza sebe. Vozilo prođe pored jedne grupe visokih bandera; bilo ih je desetak, i bile su žicama povezane pri vrhu, na sredini i pri dnu. Sve ovo će biti deo novog Rame, razmišljala je. Najednom joj pade na um da je ovo njen poslednji izlazak iz Rame - poslednji u životu. Zapljusnu je ogromna tuga. Ovo je bio moj dom. A ja, evo, odlazim zauvek.
"Da li bi bilo moguće", reče ona, ne okrećući se ali ipak govoreći Orlu, "da ja vidim još neki deo Rame pre nego što odemo zauvek?"
"Zašto?" reče Orao.
"Pa, nisam baš sigurna... Možda samo zato da bih još jedan sat mogla da plovim kroz svoje uspomene."
"Rama je rasklopljen, obe polarne udubine i čitav južni hemicilindar su potpuno izmenjeni. Ti ih sad ne bi prepoznala. Cilindrično more je ispražnjeno i uklonjeno. U toku je proces demontaže Njujorka."
"Ali Njujork još nije sasvim uništen?"
"Još nije."
"Možemo li, dakle, da svratimo u njega, samo nakratko?"
Molim te, učini toliko za jednu staru ženu, pomisli ona. Čak i ako ni ona sama ne razume svoj zahtev.
"Dobro", reče Orao, "ali za to će nam trebati nešto vremena. Njujork je prenet u drugi deo fabrike."

Stajali su na zupčastom 'bedemu' pri vrhu jednog od oblakodera. Veći deo Njujorka bio je već srušen, naprosto sravnjen naletima stravično moćnih biot-buldožera. Ostalo je samo još dvadesetak zgrada oko jednog gradskog trga.
"Nekad su postojala tri velika legla ispod grada", govorila je Nikol Plavoj. "Jedno za nas, jedno za avijane, a jedno za tvoje rođake. Pala sam u avijansko leglo i tu ostala dok me Ričard nije izvukao." Zaćuta. Uvide da je tu priču već pričala Plavoj, i da oktoi ne zaboravljaju nikad ništa. "Ne smeta ti?" upita je.
"Molim te, nastavi", reče okto.
"Tokom čitavog našeg boravka ovde, na ovom ostrvu, nismo otkrili da bilo koja od ovih zgrada ima ulaz. Nije li to zapanjujuće? O, kako bih volela da je Ričard još živ pa da vidim njegovo lice dok Orao otvara vrata oktahedrona... Ala bi se šokirao..."
"U svakom slučaju", nastavi ona, "Ričard se vratio u Ramu samo da bi mene našao. Zaljubili smo se, i smislili način da pobegnemo sa ostrva, uz pomoć avijana. Bilo je to jedno tako slavno vreme - pre tako mnogo godina..."
Nikol zakorači napred, dohvati oberučke šipku ograde, i zagleda se u okolna prostranstva. U svome duhu vide onaj negdašnji ramanski Njujork. Tamo su bili lukobrani. Iza njih, Cilindrično more. Negde oko sredine onih ružnih hrpa metala bio je 'ambar' a u njemu jama u kojoj zamalo da umrem.
Suze joj potekoše nenadano, iznenadivši i nju samu. Slivale su joj se iz očiju i klizile niz obraze. Nije se okretala, sada. Od šestoro moje dece, petoro je rođeno tu, ispod ovog tla. Nadomak one naše jazbine našli smo Ričarda posle njegovog dvogodišnjeg odsustva. Bio je u komatoznom stanju.
Sećanja su navirala jedno za drugim u njen duh, tumbala se, a svako pojedino je donosilo po jednu nejasnu tugu i po jednu novu navalu suza. Nikol ih nije mogla zaustaviti. U jednom trenutku - ona silazi u oktosko leglo da spase svoju ćerku Keti; evo drugog trenutka - ona je strašno uzbuđena i oduševljena, upravo je preletela Cilindrično more u mreži koju su vukla tri avijana. Moramo pre ili kasnije umreti, pomisli ona nastojeći da zaustavi suze, zbog toga što u našem mozgu ne ostane više nimalo mesta za nove uspomene.
Zureći preko slomljenog pejzaža Njujorka i trudeći se da rekonstruiše onaj negdašnji, najednom oštro sagleda jednu mnogo raniju epohu svog života. Hladno veče pozne jeseni u gradiću Bovoa; bili su to njeni poslednji dani na Zemlji, i poslednji pred njen i Ženevjevin odlazak na skijanje na Davosu. Sedela je sa svojim ocem i sa svojom ćerkom ispred kamina, u njihovoj vili. Pjer je te večeri bio veoma zamišljen. Ispričao je Nikol i Ženevjev mnoge izuzetne momente iz vremena kad se udvarao Nikolinoj majci.
Kasnije, kad je došlo vreme za spavanje, Ženevjev je postavila svojoj majci jedno pitanje. "Zašto deda toliko priča o stvarima iz davne prošlosti?" pitala je tinejdžerka.
"Zato što su njemu važne", odgovorila je tada Nikol.
Oprostite mi, pomisli Nikol, zureći jednako u preostale oblakodere. Oprostite mi, svi vi stari ljudi čije priče sam ignorisala. Nisam želela da budem neučtiva, niti da ispoljim nadmenost. Naprosto nisam razumela šta to znači biti star.
Nikol uzdahnu, zatim duboko udahnu, i okrete se. "Da li ti je dobro?" krenuše signali Plave.
Klimnula je glavom. "Hvala ti za ovo", reče ona Orlu. Glas joj se slamao. "Sad sam spremna da krenem."

Čim se njihov mali šatl vinuo iz hangara u svemirski prostor, ugledala je svetla; bila su više od sto kilometara udaljena, pa ipak su činila veličanstven prizor naspram crnog svemira i dalekih zvezda.
"Ovo Čvorište ima jedno teme više", reče Orao. "Zato je sad to pravilni tetraedar. Ono čvorište koje ste posetili kod Sirijusa nije imalo Modul znanja."
Nikol je ćutke gledala kroz prozor šatla; zaista joj je bio zastao dah. Ta blistava konstrukcija koja se polako okretala u daljini, izgledala je nestvarno: kao tvorevina njene mašte. Četiri velike lopte na rogljevima tetraedra, spojene pomoću šest pravolinijskih transportnih hodnika. Svaka sfera bila je potpuno iste veličine, svaka 'tanka' cev između njih jednake dužine, a sve providno. S ove udaljenosti, pojedinačna svetla u Čvorištu stapala su se u jedno neprekinuto blistanje, tako da je celina izgledala kao divovska četvororogljasta buktinja u tami vasione.
"Predivno", reče ona, ne uspevajući da nađe nijednu drugu reč za divljenje i strahopoštovanje kojim je bila obuzeta.
"A tek da vidiš s osmatračke palube naše stambene zone", reče Plava svojim bojama pokraj nje. "Zasenjujuće. Tamo si tako blizu da možeš razaznati pojedinačna svetla u tim kuglama, primećuješ čak i pojedina vozila kako jure duž tih transportnih cevi. Mnogo gosti 'Granda' ostaju na toj palubi satima. Zabavljaju se nagađanjima koje svetlo označava kakvu aktivnost unutra."
Nikol je, gledajući bez reči Čvorište, osećala da joj se koža ježi. Začu jedan daleki glas, glas Frančeske Sabatini, zatim reči pesme koju je, kad je pošla u osnovnu školu, prvu naučila.

Sjajem blista, kao da gori,
tigar! tigar! u šumi noći.
Ko ga tako skladnog stvori?
Besmrtni tvorac, simetrista.

Da li je onaj koji je stvorio jagnje, stvorio i tebe? pomisli Nikol dok se tetraedar svetlosti lagano okretao. Setila se jednog poznog noćnog razgovora sa Majklom O'Tulom, dok su boravili na onom drugom Čvorištu, kod Sirijusa. "Moramo, posle ovog iskustva, skinuti okove sa Boga", rekao je on tada. "I naša homocentrična ograničenja takođe moramo skinuti s njega. Onaj Bog koji je stvorio arhitekte Čvorišta, sigurno će smatrati da su smešni i jadni naši pokušaji da ga definišemo terminima koji su za nas, ljude, lako shvatljivi."
Nikol je bila fascinirana izgledom Čvorišta. Čak i s ove daljine, njegovi različiti tetraedarski aspekti delovali su hipnotički. Pred njenim očima, taj svemirski div-brod pređe, svojim sporim rotiranjem, u takav položaj da je jedan od četiri jednakostranična trougla, koji su činili njegova prazna lica, bio tačno ispred šatla; drugim rečima, putanja šatla je bila tačno okomita u odnosu na taj deo tetraedra, i produžavala se pravo ka njegovom centru. Sad je Čvorište bilo, prividno, sasvim drugačije - sasvim lišeno dubine. Četvrti rogalj, uistinu nekih tridesetak kilometara udaljeniji od Nikol, kao da je postao svetlosni centar jednog savršenog trougla.
Ali šatl naglo promeni pravac letenja. Čvorište nestade iz njihovog vidnog polja. Sad je Nikol videla, u daljini, jednu usamljenu svetložutu zvezdu. "Ono je Tau Ceti", reče joj Orao, "zvezda veoma nalik na vaše Sunce."
"A zašto je, ako smem pitati", reče Nikol, ovo Čvorište baš ovde, kod Tau Ceti?"
"To mu je optimalno privremeno boravište", odgovori Orao. "Naime, ovo je najoptimalniji položaj za obavljanje našeg trenutnog zadatka - prikupljanja informacija o ovom delu Galaksije."
Nikol ćušnu Plavu. "Da li vaši inženjeri ponekad pričaju prazne priče u koloru?" reče smeškajući se. "Naš domaćin nam je upravo ponudio jedan 'prazan' odgovor."
"Mi smo, kao rasa, ponizniji nego vi", uzvrati Plava. "To je, opet, verovatno zbog našeg odnosa prema Prethodnicima. Ne pretendujemo na to da baš sve shvatimo."
"Mi smo u poslednje vreme vrlo malo razgovarale o tvojoj rasi", reče Nikol, obuzeta osećanjem da je suviše mislila samo na sebe i da bi trebalo da se izvini. "Sećam se samo da si mi rekla da su vaša bivša Glavna, i celo njeno osoblje, i svi koji su u ratu učestvovali, uredno 'terminirani'. Da li novo rukovodstvo dobro funkcioniše?"
"Uglavnom", odgovori Plava. "Funkcioniše dobro, ako se ima u vidu u kakvoj smo teškoj stambenoj situaciji. Džejmi je sad na jednom od nižih nivoa novog rukovodstva. Gotovo sve svoje vreme, kad je u budnom stanju, posvećuje poslu. Nismo još uspeli da ostvarimo ni približnu ravnotežu u našoj naseobini, zato što stalno izbijaju spoljašnja trvenja."
"Pretežno krivicom ukrcanih ljudi", reče Orao. "Nikol, mi ranije nismo razgovarali o toj temi, ali sad je verovatno pogodan trenutak. Iznenađeni smo neuspehom tvoje rase da se adaptira na uslove multispecijskog društva. Veoma mali broj ljudi je prihvatio postavku da su pripadnici raznih drugih svemirskih rasa jednako važni i sposobni."
"Ja sam ti to rekla ubrzo posle našeg prvog susreta, još davno", reče Nikol. "Ukazala sam ti na činjenicu da, iz raznih istorijskih i socioloških razloga, postoji ogroman raspon različitih ljudskih reakcija na nove ideje i koncepte."
"Sećam se", reče Orao. "Međutim, zavelo nas je iskustvo s tobom i tvojom porodicom. Došli smo do uverenja da je onaj proces u Novom Edenu, gde su agresivni i teritorijalno grabljivi pojedinci uzeli vlast, samo anomalija, koja bi se dala objasniti izuzetno lošim sastavom kolonista. Ali, posle toga smo ih, ovde, sve probudili; posmatramo, evo, već godinu dana njihove interakcije u 'Grandu', i zaključuili smo da zaista imamo pred sobom tipičan uzorak ljudskog roda."
"To zvuči kao da ću se ja ući u nekoj neprijatnoj situaciju", reče Nikol. "Postoji li još nešto što bi trebalo da znam pre nego što stignemo?"
"Ne istinski", reče Orao. "Sad sve držimo pod kontrolom. Siguran sam da će ti tvoji drugari ispričati svoje najvažnije doživljaje. Osim toga, čitava ta situacija je privremena, štaviše, svemu se već primakao kraj."
"U početku su", reče Plava, "preživeli ljudi iz Rame bili razmešteni u sve delove 'morske zvezde'. U svakom kraku našlo se i ljudi, i oktoa, i po nekoliko naših pomoćnih životinja, kojima je dozvoljeno da prežive zato što su od bitnog značaja za opstanak naše socijalne strukture. Sve je to izmenjeno nekoliko meseci kasnije, ponajviše zbog ljudskog agresivnog i neprijateljskog ponašanja. Sad svaka rasa živi strogo u svom, zasebnom prostoru."
"To je segregacija", reče Nikol tužno. "Jedna od bitnih karakteristika moje rase."
"Međuspecijski kontakti sad se dešavaju samo u restoranima i drugim zajedničkim prostorijama u središtu 'morske zvezde'", reče Orao. "Ali, više od polovine ljudskih bića ne izlazi iz svog 'kraka' hotela nikad, osim da bi jeli, a mnogi i tamo pomno izbegavaju kontakt sa drugim rasama. S naše tačke gledišta, ljudska bića su zapanjujuće ksenofobična. U našim bazama podataka nema mnogo primera svemirom plovećih rasa koje bi bile sociološki toliko nazadne kao vaša."
Šatl se još jednom okrete. Monumentalni tetraedar uplovi opet u njihovo vidno polje. Sad su mu bili mnogo bliže. Ljudsko oko je moglo razaznati mnoge pojedinačne izvore svetlosti, ne samo u sferama nego i u šest vitkih providnih cevi između njih. Nikol, zagledana u tu divotu, teško uzdahnu. Razgovor sa Plavom i Orlom ju je deprimirao. Možda je Ričard bio u pravu, možda ljude ne možeš promeniti osim ako svima ne izbrišeš pamćenje i celini, i ako ljudski rod ne počne iz početka, u novoj životnoj sredini, sa poboljšanim operativnim sistemom.

Želudac joj se sav uzmućkao dok je šatl prilazio tuđinskom 'hotelu' u obliku morske zvezde: iako je govorila sebi da se ne treba brinuti zbog smešnih sitnica, bilo joj je veoma neprijatno zbog njenog spoljašnjeg izgleda. Bacala je poglede u ogledalo, pokušavala da malo dotera šminku. Ničim nije uspevala da ublaži svoju zabrinutost. Matora sam. Dečurlija će smatrati da sam ružna.
Morska zvezda je bila znatno manja nego nekadašnji Rama. Nikol je sad bilo jasno zašto je unutra gužva. Orao joj je objasnio da je intervencija bila preduzeta samo zato što je u Rami nastalo krizno stanje, i da je posledica svega bio dolazak na Čvorište nekoliko godina ranije nego što je prvobitno planirano. Ova 'morska zvezda', zapravo zastarela svemirska lađa koja je igrom slučaja izmakla procesu recikliranja, na brzinu je prepravljena u privremeni smeštajni objekat - 'Grand hotel' - gde će stanovnici Rame boraviti dok ne budu preseljeni na trajnije boravište.
"Dali smo stroga naređenja", reče Orao, "da tvoj ulazak u 'Grand' prođe što smirenije. Ne želimo nikakvo nepotrebno opterećivanje tvog organizma. Grmalj i njegova armija su već ispraznili sve hodnike i zajedničke prostorije duž putanje kojom ćeš se kretati od šatla do tvoje sobe."
"Znači ti ne ideš sa mnom?"
"Ne", odgovori Orao. "Imam posla na Čvorištu."
"Ja ću te pratiti preko palube za posmatranje, sve do ulaska u ljudski krak hotela", reče Plava. "Od te tačke bićeš sama. Na sreću, tvoja soba nije daleko od ulaza u krak."
Nikol i Plava se iskrcaše, Orao ostade u šatlu. Vanzemaljski čovek-ptica im je mahnuo za zbogom dok su stajale u vazdušnoj pretkomori. Nekoliko minuta kasnije bile su u velikoj odaji za presvlačenje; tu ih je pozdravio robot poznat pod imenima 'Veliki Blok' i 'Grmalj'.
"Dobrodošla, Nikol d'Žarden Vejkfild", reče ogromni robot. "Drago nam je što konačno stižeš i ti. Molim, ostavi skafander na klupu koja je desno od tebe."
Bio je 'tri sa dva': visok nešto manje od tri metra, širok nešto manje od dva, sastavljen od pravougaonih blokova kao kakva dečja igračka. Izgledao je sasvim isto kao onaj robot koji je pre mnogo godina, na sirijuskom Čvorištu, testirao inženjerske sposobnosti Nikol i njene porodice. U odnosu na Nikol i Plavu, bio je ogroman.
"Iako sam siguran da nikakvih problema neće biti", reče on mehaničkim glasom, "želim da te podsetim da sve komande koje izreknemo ja ili neko od sličnih, manjih robota, moraju biti izvršene bez oklevanja. Naš je cilj da u ovom svemirskom brodu održimo red. A sad pođi za mnom, molim."
Grmalj se okrete, ali samo gornjim delom tela, koji se naprosto obrnuo na središnjem zglobu koji je činio robotov 'struk'. Zatim pođe niz hodnik, ali ne zakoračivši nego zakotrljavši točkiće ispod svog jedinog, ogromnog, cilindričnog 'stopala'. "Za ovu veliku sobu kažemo da je paluba za posmatranje", reče robot. "Obično je to najposećenija od naših zajedničkih prostorija. Noćas smo je privremeno upraznili da bi ti lakše stigla do svoje sobe."
Doktorka Plava i Nikol provedoše minut vremena gledajući kroz ogromni prozor okrenut ka Čvorištu. Prizor je bio uistinu veličanstven, ali se Nikol nije mogla koncentrisati na lepotu i sređenost ekstraterestrijalne arhitekture. Bila je odveć obuzeta željom da vidi svoju rodbinu i prijatelje.
Grmalj je ostao na palubi za posmatranje a Nikol i njena pratilja pođoše širokim kružnim hodnikom koji je, kao obruč, obuhvatao vrhove svih pet krakova hotela. Plava obavesti Nikol gde su stanice malog tramvaja. Takođe joj reče da su ljudi u trećem kraku, idući bilo nalevo bilo nadesno od stanice za šatl, dok oktoi imaju dva bliža kraka, krećuću se u smeru kazaljke na satu. "četvrti i peti krak su drugačije uređeni", rekoše boje na Plavoj. "Tamo žive sve ostale vrste bića, kao i oni ljudi i oktoi koji su stavljeni pod posebnu stražu."
"Znači, Galilej je u nekoj vrsti zatvora?"
"Ne stvarno", odgovori Plava. "Razlika je u tome što tamo ima mnogo više robota kakav je Grmalj, ali ipak manjih."
Zajedno su sišle sa tramvaja koji je obišao polovinu kruga oko 'morske zvezde'. Kad su stigle pred kapiju ljudskog kraka hotela, Plava izvuče dijagnostički aparat, uperi ga ka Nikol i poče da čita rezultate, koji su ekranom prolazili kao trake boja. Onda pomoću cilija, treplji na donjoj strani jednog pipka, poče pritiskati dugmad, zahtevajući dodatne informacije.
"Nešto nije u redu?"
"Tvoje srce je imalo nekoliko nepravilnih otkucaja tokom poslednjih šezdeset minuta", reče Plava. "Samo bih želela da proverim amplitudu i učestanost tih nepravilnosti."
"Veoma sam uzbuđena", reče Nikol. "Kod ljudi je normalno da uzbuđenje izazove..."
"Znam, ali Orao mi je rekao da budem veoma pažljiva." Sledećih nekoliko sekundi proučavala je dodatne rezultate; za to vreme na koži njene glave nije bilo nikakvih boja. Onda one ponovo krenuše. "Mislim da je u redu, ali ako osetiš i najmanji bol u prsima ili iznenadni nedostatak daha, ne oklevaj da pritisneš dugme za hitne slučajeve, koje postoji u tvojoj sobi."
Nikol zagrli doktorku Plavu. "Mnogo ti hvala. Bila si divna."
"Bilo je to moje zadovoljstvo. Nadam se da će sve dobro proći. Tvoja soba je broj 41, pravo hodnikom, dvadeseta vrata levo. Tramvaj se zaustavlja pred svakom petom sobom."
Nikol duboko udahnun i okrete se. Čekao ju je manji tramvaj. Vukući noge, lagano klizeći stopalima po podu, ona se ukrca, i mahnu Plavoj za zbogom. Minut ili dva kasnije stajala je pred jednim običnim vratima na kojima je bio bojom nacrtan broj 41.
Zakucala je. Vrata se istog trenutka otvoriše. Pozdravi je pet nasmešenih lica. "Brodošla u 'Grand hotel'", reče Maks, šireći osmeh i ruke. "Uđi i zagrli ovog arkanzaskog seljačića."
Čim je stupila u sobu, osetila je da ju je neko uhvatio za ruku. "Zdravo, mama", reče Eli. Nikol se okrete i pogleda svoju najmlađu ćerku. Eli je već bila delimično osedela na slepoočnicama, ali su njene oči bile bistre i iskričave kao i uvek.
"Zdravo, Eli", reče Nikol, i oseti da su joj suze krenule. Prve, ali ne i poslednje suze u toku sledećih nekoliko sati ponovnog susreta sa svojima.