6.
Sledećeg jutra, kad je otvorila oči, vide da Ričard stoji iznad nje sa dva puna ranca u rukama. "Idemo u istraživanje, potražićemo oktopauke iza crnog zastora", reče on uzbuđeno. "Ostavio sam za Timija i Tami dovoljno vode za sledeća dva dana, a programirao sam Jovanku i Eleanoru da nas nađu ako iskrsne nešto hitno."
Nikol je za vreme doručka pažljivo posmatrala svog muža. Njegove oči bile su pune energije i života. Ovo je onaj Ričard koga najbolje pamtim, reče ona sebi. Avantura je oduvek bila najvažniji deo njegovog života.
"Dvaput sam zalazio ovamo", reče on čim zađoše pod podignuti zastor. "Ali nikad nisam stigao ni do kraja ovog prvog hodnika."
Zastor se iza njih sklopi i ostavi ih u mraku. "Nema opasnosti da ostanemo zarobljeni na ovoj strani, a?" reče Nikol dok su oboje proveravali svoje baterijske svetiljke.
"Ni najmanje", odgovori on. "Zastor se ne može podizati češće nego, otprilike, jedanput u minutu. Ali ako iko, ili išta, ostane na ovom mestu u narednom minutu, automatski će se opet podići."
"Nego, da te upozorim, pre nego što počnemo pešačenje", nastavi on nekoliko sekundi kasnije, "ovo je vrlo dugačak hodnik. Išao sam ja njime čitav kilometar i ništa nisam našao, čak ni skretanje. Nema apsolutno nikakvog svetla. Znači, prvi deo će biti vrlo dosadan - ali na kraju mora biti nečeg, jer bioti koji nas snabdevaju moraju dolaziti ovim putem."
Nikol ga uze za ruku. "Samo imaj na umu, Ričarde, da nismo onako mladi kao što smo nekad bili."
On baterijskom svetiljkom obasja Nikolinu kosu, koja je sad bila sasvim seda, a onda svoju bradu, takođe sedu. "Mi smo zaista dvoje matorih prdonja, nema dileme", reče veselo.
"Govori u svoje ime", reče Nikol i stisnu mu šaku.
Tunel je bio mnogo duži od jednog kilometra. Odmicali su oštrim hodom i usput pričali uglavnom o Ričardovim zapanjujućim iskustvima u drugom habitatu. "Ne da sam se presekao kad su se vrata lifta otvorila i kad sam prvi put ugledao mirmimačke..." pričao je Ričard.
Već joj je opisao svoj boravak kod avijana; stigao je do onog dana, u svojoj hronologiji, kad se spustio na dno cilindra. "Bio sam bukvalno skamenjen od straha. Stajali su samo tri-četiri metra od mene. Obojica su zurili u mene. Ona tečnost, nalik na krem, u njihovim ogromnim ovalnim donjim očima pokretala se levo-desno, a parovi očiju na štapićima savijali su se da me vide iz drugog ugla." Stresao se. "Nikad neću zaboraviti taj trenutak."
"Daj da ja malo sređenije sagledam tu njihovu biologiju", reče Nikol nekoliko minuta kasnije, dok su prilazili nečemu što je izgledalo kao raskrsnica u podzemnom hodniku. "Mirmimačka se razvije u mana-dinji, živi relativno kratko ali veoma aktivno, onda uđe u sesil i umre. Tada se, po tvojoj teoriji, sva njena životna iskustva na neki način prenesu u bazu znanja koja u toj nervnoj mreži postoji. Životni ciklus se završava tako što u sesilu izrastu nove mana-dinje. U pogodnom trenutku, aktivna populacija mirmimačaka bere dinje, koje će dati nove mladunce."
On klimnu glavom. "To možda nije savršeno tačno, ali tako nekako mora biti."
"Znači, mi samo jedno ne uspevamo da ostvarimo - pravi skup uslova u kojima bi mana-dinje otpočele svoj proces 'klijanja'?"
"Nadao sam se da ćeš mi ti pomoći da rešim tu zagonetku", reče on. "Jer, doktore, Vi ste jedina osoba, od nas ovde prisutnih, koja ima ikakvo formalno obrazovanje iz biologije."
Hodnik se zaista račvao u dva, koji su se pružali levo i desno, svaki pod uglom od četrdeset pet stepeni u odnosu na dugi hodnik kojim su Nikol i Ričard došli. "Kojim putem, kosmonaute D'Žarden?" upita je Ričard s osmehom, bacajući svetlost baterijske svetiljke naizmenično u jednom pa u drugom pravcu. Levi i desni tunel nisu se ni po čemu razlikovali.
Pokazao joj je, na svom prenosivim računaru, i grubu skicu mape. "'Ajmo prvo levim", reče ona neki sekund potom.
Taj tunel se posle samo nekoliko stotina metara počeo menjati. Proširio se i pretvorio u silaznu rampu koja se spiralno obavijala oko izuzetno debelog stuba, i spuštala bar stotinu metara u dubinu, u debeli oklop Rame. Dok su silazili, njih dvoje videše neke svetlosti pod sobom. Na dnu se nađoše kraj dugačkog, širokog kanala širokih, ravnih obala. Levo od sebe videše dve biot-krabe koje su se, na suprotnoj strani kanala, hitro trčkajući udaljavale od njih; išle su ka nekom mostu u daljini. Desno od Ričarda i Nikol jedno plovilo nalik na teretni rečni brod kretalo se kanalom, do vrha natovareno nekakvim predmetima, raznovrsnim ali neprepoznatljivim, sivim, crnim i belim, na putu za neko neznano odredište u ovom podzemnom svetu.
Ričard i Nikol su osmotrili prizor oko sebe, a onda se zgledali. "Vratili smo se u zemlju čuda, Alisa", reče on i kratko se nasmeja. "Zašto ne bismo malo užinali, a da ja za to vreme unesem sve ovo u moj pouzdani kompi?"
Dok su jeli, jedna biot-stonoga je naišla njihovom obalom kanala, zastala nakratko, kao da ih proučava, pa produžila svojim putem. Popela se uz rampu kojom su njih dvoje maločas sišli. "Da li si u drugom habitatu ijednom susrela biot-krabe ili biot-stonoge?" upita Nikol.
"Nisam."
"Ti i ja smo ih namerno izostavili iz planova za izgradnju Novog Raja, je li tako bilo?"
Ričard se nasmeja. "Dabome da je tako bilo. Ubedila si i Orla i mene da bi obični ljudi vrlo loše reagovali na prisistvo takvih bića."
"Pa ako je tako, da li njihovo prisustvo na ovom mestu nagoveštava da postoji i treći habitat?"
"Može biti. Mi uistinu pojma nemamo šta postoji u Južnom hemicilindru. Nismo ga nijednom videli otkako je izvršeno renoviranje Rame. Ipak, postoji i drugo moguće objašnjenje. Pretpostavimo da krabe, stonoge i drugi ramanski bioroboti predstavljaju neizbežan sastavni deo teritorije. Shvataš šta hoću da kažem? Možda žive u svim delovima Rame, na svim putovanjima, osim u habitatu u kome to neki naseljenici izričito zabrane."
Dok su završili užinu, kanalom je, sleva, doplovio još jedan šlep. Kao i prethodni, bio je prepun nekih naslaganih objekata, belih, crnih i sivih. "Ovi paketi su drukčiji nego oni maločas", primeti Nikol. "Podsećaju me na kutije s rezervnim delovima za biote, koje su bile smeštene u onoj mojoj jami."
"Nije isključeno da si u pravu", reče Ričard ustajući. "Da pođemo mi kanalom da vidimo kuda će nas odvesti." Osvrte se, pogleda svod koji se nalazio desetak metara iznad njih, pa zatim kosinu rampe iza njih. "Ako nisam nešto pogrešio u proračunima, ili ako Cilindrično more nije mnogo dublje nego što pretpostavljam, ovaj kanal vodi od severa do juga Rame, ispod celog mora."
"Znači, ako bismo pošli za ovim šlepom, vratili bismo se u Severni poluvaljak?" upita Nikol.
"Mislim da je tako."

Sledeća dva sata, pa i više, pešačili su obalom kanala. Nisu videli ništa novo osim, u jednoj prilici, grupu od tri pauk-biota, koja se brzo kretala suprotnom obalom. Još dva šlepa su prošla istim, nizvodnim pravcem, noseći sličan tovar; biot-stonoge i biot-krabe mnogo su se puta mimoišle s Ričardom i Nikol, ali bez ikakvog međusobnog dodira. Potom njih dvoje prođoše pored još jednog mosta, koji je omogućavao da se pređe na drugu stranu kanala.
Odmarali su se dvaput: sedeli, pili vodu, jeli, pričali. Na drugom odmoru Nikol zapita nije li možda vreme za povratak. Ričard pogleda na časovnik. "'Ajmo još jedan sat", reče on. "Ako je moje osećanje za položaj tačno, trebalo bi da smo već ispod Severnog poluvaljka. Pre ili kasnije sigurno ćemo otkriti kuda šlepovi voze sav taj teret."
Bio je u pravu. Nakon još kilometra pešačenja duž kanala, ugledaše u daljini neku veliku petougaonu građevinu. Prišavši joj primetiše da kanal ulazi u samu sredinu građevine; zapravo je zgrada, šest metara visoka, 'opkoračila' kanal. Bio je to pentagon ravnog krova, bez prozora, krembele spoljašnjosti. Svaki od pet segmenata zgrade pružao se dvadeset ili trideset metara od središta.
Obalsko šetalište okončavalo se stepeništem. Ono se dizalo do jedne široke staze koja je opasivala ceo petougaonik. S druge strane kanala postojalo je slično stepenište. Jedna biot-stonoga je baš tada prelazila stazom oko pentagona, kao mostom, na drugu stranu kanala.
"Šta misliš, kuda je ova pošla?" upita Nikol. Oboje su stali u stranu, da bi biorobotska stonoga mogla da prođe.
"Možda u Njujork", odgovori on. "Tokom mojih dugih šetnji, pre nego što su se avijani ispilili, pokatkad sam viđao, u daljini, ovakve."
Zastali su pred jedinim vratima na toj strani petougaone zgrade. "Ulazimo, a?" upita Nikol.
On klimnu glavom i gurnu nevelika vrata. Nikol se sagnu i uđe za njim. Našli su se na stazi za pešake, u velikoj, dobro osvetljenoj sali od možda sto kvadratnih metara; plafon je bio nekih pet metara iznad poda, a staza na neka dva i po metra od poda. Lako su mogli da prate aktivnosti koje su se ispod njih odvijale. U sali su bila parkirana dva šlepa; predmete iz njih istovarivali su biot-radnici kakve Nikol i Ričard nikada ranije nisu videli. Svaki je bio konstruisan za obavljanje jednog određenog posla. Tovar su razvrstavali po nekom svom, unapred spremljenom planu. Mnoge komade su stavljali na biot-'kamione', to jest nosače koji su, čim se koji napuni, odlazili prema nekim od izlaznih vrata u zadnjem delu sale.
Posle nekoliko minuta posmatranja njih dvoje produžiše stazom do mesta gde se ona ukrštala s drugom, istom takvom, tačno iznad središta sale. Ričard zastade da unese neke beleške u računar. "Pretpostaviću da je plan ove zgrade stvarno tako prost kao što izgleda", reče on Nikol. "Možemo levo ili desno, u ovo ili u ono krilo zgrade."
Nikol se opredeli da pođu desno zato što su nosači odlazili na tu stranu. Pokazalo se da su njena zapažanja bila tačna. Uđoše u sledeću salu, ništa manju od prve, i videše da se dole proizvode krabe i stonoge. Ostadoše nekoliko minuta da posmatraju taj proces.
"Apsolutno očaravajuće", reče Ričard dovršavajući svoj računarski dijagram ove fabrike. "Spremna si da krenemo?"
Okrete se da je pogleda, ali mu se oči naglo raširiše. "Nemoj se okretati", reče on tiho, "imamo društvo."
Nikol se okrete naglim, silovitim pokretom, i pogleda iza sebe. Na drugom kraju pešačke staze, četrdesetak metara od njih, stajala su dva oktopauka. Polako su se kretala ka Ričardu i Nikol. Onaj karakteristični oktopaučji zvuk, sličan povlačenju metalnih četkica po podu, ovoga puta nisu čuli, zbog buke u fabrici.
Kad videše da su ih ljudi primetili, oktopauci stadoše. Nikolino srce je silovito pumpalo. Jasno je pamtila svoj poslednji susret s oktopaukom: bilo je to na Rami II, kada je spasla Keti iz legla oktoa. Tada je, kao i sad, Nikolin najjači impuls bio: bežati.
Zgrabila je Ričarda za ruku. Oboje su zurili u tuđine. "Idemo", promrsi ona tiho.
"I ja sam se jednako uplašio", odgovori on, "ali, hajde da ne odemo baš odmah. Oni miruju. Hteo bih da vidim šta će uraditi."
Usredsredio je svoju pažnju na bližeg oktopauka i počeo da, u mislima, pažljivo sklapa njegovu sliku. Trup oktopauka bio je približno sferičnog oblika, ugljene crne boje, oko metar u prečniku, bez ikakvih crta, izuzimajući jedan vertikalni prorez širok dvadesetak centimetara, koji se pružao od vrha do dna te 'lopte'; a na 'dnu lopte' bilo je telo, sa osam krakova, crnih i zlatastih, dugačkih po dva metra, koji su se širili po podu. U unutrašnjosti tog uspravnog proreza bilo je mnogo neprepoznatljivih nabora i grudvastih ispupčenja (senzori, nesumnjivo, pomisli Ričard), od kojih je najveće imalo oblik sočiva, kvadratno izrezanog i ispunjenog nekom tečnošću.
Dva para stvorenja gledala su se preko sale. Onda široka traka blistave purpurne boje prođe ukrug oko 'glave' bližeg oktopauka. Ta traka boja pojavila se na jednoj ivici okomitog proreza, prenosila se ukrug, po celoj glavi, i došla do druge ivice proreza, opisavši gotovo trista šezdeset stepeni. Nekoliko sekundi posle purpurne trake, na toj glavi se pojavi druga traka boja, sačinjena od crvene, zelene i od nekoliko bezbojnih mesta. Ona takođe poče da se prenosi ukrug, oko glave oktopauka.
"Isto se dogodilo i kad se onaj oktopauk suočio s Keti i sa mnom", dobaci Nikol Ričardu. "Keti je rekla da nam on na taj način nešto govori."
"Ali, nema načina da saznamo šta kaže", uzvrati Ričard. "To što on ume da govori ne znači da nam neće naneti neko zlo..." Bliži oktopauk nastavi da govori pomoću boja, a Ričard se najednom priseti jednog događaja sa svoje odiseje u Rami II, pre znatnog broja godina. Ležao je, tada, na stolu; oko njega je bilo pet ili šest oktopauka. Po glavama svih pauka kretale su se trake boja. On se jasno priseti silnog straha koji je osetio kad je video da mu neka vrlo sitna stvorenja, očigledno pod kontrolom oktopauka, ulaze u nos.
Glava mu, međutim, istoga trena poče pulsirati od bola. "Nisu bili tako fini prema meni ranije", reče on Nikol. "Naime, kad..."
Vrata se na udaljenom kraju sale otvoriše. Uđoše još četiri oktopauka. "To je dovoljno", reče on osećajući da se Nikol, pored njega, sva ukočila. "Mislim da je vreme da se kreće odavde."
Nikol i Ričard se hitro zaputiše prema sredini sale. Tamo je pešačka staza, kao i u prethodnoj sali, bila ukrštena sa drugom, koja je vodila do izlaznih vrata. Njih dvoje pođoše dakle ka izlazu, ali posle nekoliko koraka stadoše: četiri oktopauka iskrsnuše i tu.
Nije bilo potrebno da se dogovaraju. Okrenuli su se vrlo hitro, vratili na glavnu stazu i zatim potrčali ka trećoj strani pentagona. Projurili su kroz treću salu, bez osvrtanja, i našli se u četvrtoj, u kojoj je vladao mrkli mrak. Usporili su kretanje, Ričard je izvukao baterijsku svetiljku da pogleda okolinu. Na podu dvorane bila je oprema novije proizvodnje, ali se nije primećivala nikakva aktivnost.
"Da ponovo probamo da izađemo napolje?" upita Ričard. Kad vide da je klimnula glavom, dohvati je za ruku; zajedno potrčaše ka raskrsnici staza iznad sale, skrenuše desno i istrčaše napolje.
Ali, samo u mračan hodnik, na sasvim nepoznatu teritoriju. Oboje su već bili umorni. Nikol je disala prilično teško. "Ričarde", reče ona. "Potrebno je da se odmorim. Ne mogu da izdržim ovaj tempo."
Još oko pedeset metara pređoše jednakom brzinom, kroz mračan i prazan hodnik. Tada levo od sebe ugledaše neka vrata. Ričard ih obazrivo otvori, zaviri unutra, onda uz pomoć baterijske svetiljke pregleda čitavu unutrašnjost. "Ovo je sigurno neki magacin", reče on, "ali je sad prazan."
Ušao je, provirio kroz zadnja vrata u sledeću, takođe praznu prostoriju, i vratio se do Nikol. Sedoše i nasloniše se leđima na zid. "Kad se vratimo u našu jazbinu, dragi", reče ona nekoliko sekundi kasnije, "pomoći ćeš mi da proverim kako mi radi srce. Bilo je tu nekih čudnih bolova u poslednje vreme."
"Je li ti dobro sad?" upita Ričard. U glasu mu se osećala zabrinutost.
"Jeste", odgovori Nikol. Osmehnula se u mraku i poljubila svog muža. "Onoliko koliko se može očekivati posle jedva uspešnog bekstva od gomile oktopauka."

7.
Spavala je nemirno, leđima oslonjena o zid a glave oslonjene na Ričardovo rame. Imala je košmar za košmarom, i uvek se budila s trzajem, pa bi odmah opet zadremala. U poslednjem košmaru bila je na nekom ostrvu, na samoj obali okeana, sa svom svojom decom. Ogromni plimni talas pojurio je, na ekranu njenih snova, prema njima. Nikol je zahvatila panika jer su joj deca bila razasuta po celom ostrvu. Kako, kako da ih sve spase? Stresla se i probudila.
Ćušnula je, u mraku, muža. "Ričarde", reče ona, "probudi se. Nešto nije u redu."
U prvi mah Ričard se nije pokretao. Kad ga je Nikol gurnula drugi put, on polako otvori oči. "Šta je?" reče najzad.
"Imam utisak da ovde nismo bezbedni", reče ona. "Mislim da bi trebalo da pođemo."
Ričard upali baterijsku svetiljku i poče da lagano premešta njen zrak po sobi. "Nema ovde nikoga", reče tiho. "A ništa i ne čujem... Zar ne misliš da bi trebalo da se odmorimo još malo?"
Nikolin strah se uvećavao dok su sedeli u toj tišini. "Imam jako predosećanje opasnosti", reče ona. "Znam da ne veruješ u te stvari, ali u mom životu uvek su se pokazivale tačnim."
"Dobro", reče on napokon. Ustade, ode na drugu stranu sobe i otvori zadnja vrata koja su vodila u susednu, sličnu prostoriju. Pogleda u nju. "Ništa ni ovde", reče posle nekoliko sekundi. Zatim se vrati i otvori vrata ka hodniku kojim su došli kad su pobegli iz petougaone fabrike. Tog trena oboje začuše nepogrešivo prepoznatljivi zvuk metalnih četkica što se vuku po podu.
Nikol skoči. Ričard nečujno zatvori vrata i pohita da stane uz nju. "Dođi", reče šapatom. "Moramo naći drugi izlaz odavde."
Prošli su kroz sledeću, pa još jednu i još jednu prostoriju. Sve su bile mračne i prazne. Posle nekog vremena, usled trčanja kroz nepoznate prostore, oboje izgubiše osećaj za pravac. Posle duge serije istovetnih soba, stigoše do jednih velikih dvokrilnih vrata. Ričard reče Nikol da se malo povuče, a onda obazrivo otvori levo krilo vrata. "Sranje!" reče on sledećeg trenutka. "Šta li je, za ime sveta, ovo?"
Nikol mu priđe i poče da pogledom prati kretanje zraka njegove baterijske svetiljke, koji je padao na čudne objekte ispred njih. Ta sala bila je pretrpana velikim predmetima. Najbliži je izgledao kao velika ameba na nekakvom skejtbordu; sledeći kao ogromno klube namotanog grubog konopca sa dve antene koje su se pružale iz sredine. Ni zvuka ni pokreta nije bilo u toj prostoriji. Ričard usmeri zrak nagore i brzo prošeta po ostalim izloženim stvarima.
"Vrati malo", reče Nikol uzbuđeno, jer je opazila nešto poznato. "Onamo. Nekoliko metara levo od onih vrata."
Sledećeg trenutka zrak obasja četiri figure slične ljudskim, u skafandrima i sa šlemovima; sedele su naslonjene na zid. "To su oni biot-ljudi", reče ona. "Oni koje smo videli neposredno pre nego što smo sreli Majkla O'Tula na dnu lifta."
"Norton i kompanija?" upita Ričard s nevericom. Trnci straha krenuše mu niz kičmu.
"Kladim se da su oni."
Ušli su u tu salu lagano i zaputili se, na prstima, ka grupi ljudi, zaobilazeći mnoge druge figure. Klekli su pored to četvoro.
"Ovo mora biti nekakvo stovarište biota", reče Nikol kad su se uverili da je lice iza providnog prednjeg dela šlema zaista kopija lica komandanta Nortona, koji je predvodio prvu ekspediciju na Ramu.
Ričard ustade i odmahnu glavom. "Apsolutno neverovatno", reče on. "Šta će oni ovde?" Poče ponovo da šeta zrakom baterijske svetiljke po okolnim eksponatima.
Nikol vrisnu. Na samo četiri metra od nje jedan oktopauk bio je u pokretu; tako joj se bar učinilo pri toj neobičnoj svetlosti. Ričard joj pritrča. Brzo se uveriše da je to samo nepomični biot oktopauk. Njihov smeh, posle toga, potraja nekoliko minuta.
"Ričarde Vejkfilde", reče Nikol kad je najzad obuzdala svoj nervozni smeh, "mogu li ja sada kući? Dosta mi je."
"Možeš, možeš", uzvrati on s osmehom. "Ako nađemo put."

Prodirali su sve dublje u lavirint soba i tunela u prostorima oko pentagona. Nikol već poče da pomišlja kako izlaz nikad neće naći. Neznatno potom Ričard uspori i poče da unosi informacije u svoj računar. Posle toga bio je, bar, u mogućnosti da obezbedi da ne idu ukrug; mapa se bogatila, ali na njoj se nije pojavljivao nijedan orijentir koji su upoznali pre bekstva od oktopauka.
Oboje su već počeli da očajavaju kad - naiđe jedan mali biot-nosač, koji je nekim uskim hodnikom transportovao hrpu svakojakih predmeta. Ričard se donekle opusti. "Ove kreature kao da su krojene po meri, po nečijim specifikacijama", reče on Nikol. "Kao roba koju naručimo pa nam se donese u belu sobu. Ako se vratimo pravcem iz koga je ovaj biot došao, možda ćemo naći fabriku u kojoj se pravi sve ono što mi tražimo. Trebalo bi da bude lako da odatle nađemo put do našega legla."
Bilo je to dugo pešačenje. Nekoliko sati kasnije ipak stigoše, oboje premoreni, do mesta gde se taj hodnik proširivao u ogromnu fabričku halu veoma visokog svoda. U središtu je stajalo dvanaest debelih cilindara koji su izgledom podsećali na starinske kotlove na Zemlji. Svaki je bio visok oko četiri i po metra, a na sredini širok oko metar i po. Bili su raspoređeni u četiri reda od po tri.
U svaki kotao su ulazile, i iz njega izlazile, konvejerske trake, ili njihov ramanski ekvivalent. U trenutku kad stigoše Ričard i Nikol, dve su bile u pokretu. Ričard je bio zadivljen. "Gle tamo", reče on, rukom pokazujući ogromni magacinski pod pokriven hrpama predmeta svih veličina i oblika. "Ono mora biti zaliha sirovina. Narudžbina stigne u centralni računar, koji se verovatno nalazi u onoj kućici iza kotlova. On ga obradi i prosledi do jedne od ovih mašina. Bioti krenu, dohvate odgovarajuće sirovine i stave ih na pokretnu traku. U kotlovima se sirovine obrade, a ono što iziđe izlaznom trakom bude roba koju je naručila ona inteligentna rasa koja se poslužila tastaturom, ili nečim sličnim, za komunikaciju s Ramancima."
On priđe bližem od dva aktivna 'kotla'. "Međutim, pravo je pitanje", reče on kipeći od uzbuđenja, "koja vrsta procesa se dešava unutra? Hemijski ili možda nuklearno-transmutacijski? Ili Ramanci imaju neku drugu proizvodnu tehnologiju, koja je sasvim izvan dometa našeg saznanja?"
Nekoliko puta je vrlo snažno pokucao rukom po tom kotlu. "Veoma debeli zidovi", reče. Sagnu se i poče da gura glavu u otvor gde je pokretna konvejerska traka zalazila u kotao. "Ričarde", povika Nikol, "zar ne smatraš da je to nerazumno?"
Ričard diže pogled ka svojoj supruzi i slegnu ramenima. Sagnuo se opet, da prouči vezu kotla i trake, ali jedan neobični biot, nalik na fotoaparat na nogama, dotrča hitro kroz halu, ugura se između Ričarda i trake koja se i sad kretala, i poče se naduvavati, potiskujući Ričarda od tog mesta.
"Lep potez", reče Ričard s poštovanjem. Okrete se Nikol. "Stvarno, sistem sa dobrom zaštitom od kvarova."
"Ričarde", reče ona, "ako nemaš ništa protiv, možemo li se vratiti našem glavnom zadatku? Ili si zaboravio da još nismo našli put do našeg legla?"
"Samo još malo", reče on. "Hoću da vidim šta će izići iz ovog kotla. Možda, ako vidim šta je izišlo, a pre toga vidim šta ulazi, mogu da napravim neki zaključak o onom procesu unutra."
Nikol odmahnu glavom. "Bila sam zaboravila kakav si ti narkoman znanja. Ti si jedini čovek koga sam ikad upoznala a koji bi, ako bi zalutao u šumi, zastao da prostudira neku novu biljku ili životinju."

Na suprotnoj strani fabričke dvorane Nikol nađe nov dugačak tunel. Sat kasnije pošlo joj je za rukom da istera Ričarda iz očaravajuće tuđinske fabrike. Nisu mogli znati kuda taj novi put vodi, ali to im je bila jedina nada. Usledilo je novo pešačenje... i pešačenje. Kad god bi je počinjali savladavati zamor ili neraspoloženje, Ričard ju je hrabrio tako što je veličao čudesnost svega onoga što su od polaska iz svoga staništa videli.
"Ovo mesto je apsolutno zapanjujuće, čudesno", reče on u jednom trenutku, jedva se obuzdavajući. "Ne mogu ni početi da procenjujem značenje svega ovoga... Ne samo što nismo sami u ovoj Vaseljeni... nego nismo, po sposobnostima, ni blizu vrhu piramide..."
Ričardov entuzijazam ih je držao sve dok, najzad, na rubu potpunog premora, ne ugledaše ispred sebe raskrsnicu hodnika. Osmotrivši ugao račvanja Ričard zaključi da je to ista ona prva raskrsnica na koju su naišli posle početna dva kilometra pešačenja. "Jipii", povika on ubrzavaši hod. "Vidi", i pokaza zrakom baterijske svetiljke, "još malo pa smo kod kuće."
Nikol, međutim, začu nešto drugo, i stade kao skamenjena. "Gasi to", reče.
On se okrenuo tako brzo da umalo nije pao. Ugasio je baterijsku svetiljku. Nekoliko sekundi kasnije sumnje nije moglo biti. Struganje četkica čulo se sve jače.
"Stigni pre njih", povika ona i projuri pored njega punim trkom. Ričard, trčeći za njom, stiže do raskrsnice jedva petnaestak sekundi pre prvih oktopauka. Grupa tuđina dolazila je drugim krakom, iz pravca kanala. Ričard se u trku okrete i za trenutak uperi mlaz svetlosti iza sebe: ugleda bar četiri obojene trake kako nailaze kroz mrak.

Sav nameštaj koji su u beloj sobi mogli naći navukoše na dno crnog zastora, nastojeći da stvore kakvu-takvu barikadu. Sledećih nekoliko sati provedoše čekajući i motreći, uvereni da se zastor svakog trenutka može podići i da će tad oktopauci izvršiti invaziju na njihovo boravište. Međutim, ništa se nije dogodilo. Napokon ostaviše Jovanku i Eleanoru u beloj sobi, kao stražu, i provedoše noć u dečjoj sobi, uz Tami i Timija.
"Zašto nisu došli za nama?" reče joj Ričard sledećeg jutra. "Možemo biti gotovo sasvim sigurni da oktoi znaju da se zastor diže automatski. Da su samo došli do kraja hodnika..."
"Možda ne žele da nas opet uplaše", prekide ga ona blago. On nabra čelo i pogleda je upitno. "Još nemamo nijedan čvrst dokaz da su oktopauci neprijateljski raspoloženi", nastavi ona, "bez obzira što se tebi čini da su te maltretirali dok si bio njihov zarobljenik, tokom tvoje odiseje pre toliko godina... Nisu naneli zlo ni Keti, ni meni, kad su to lako mogli. A tebe su, na kraju, ipak vratili nama."
"Ali sam tada bio u dubokoj komi", uzvrati Ričard. "Zato im više nisam bio koristan, kao zamorče... A Takagiši? A napadi na princa Hala i na Falstafa?"
"Za svaki od tih incidenata postoji verovatno, ne-neprijateljsko objašnjenje. To i jeste ono što nas toliko zbunjuje. Pretpostavimo da je Takagiši umro od srčanog napada. Pretpostavimo takođe da su oktoi sačuvali njegovo telo, preparirano, kao svojevrstan eksponat, da bi drugi oktopauci mogli učiti... Mogli bismo i mi da učinimo nešto slično..."
Ona zastade malo, pa nastavi. "Ono što ti nazivaš napadom na princa Hala i na Falstafa moglo je biti samo nesporazum... Šta ako su tvoji mali roboti odlutali na neko veoma važno mesto, možda u neko gnezdo, na neko mesto koje je njima kao crkva... Bilo bi prirodno da oni brane svoje ključne lokacije."
"Zbunjen sam", odvrati Ričard posle jednog trenutka oklevanja. "Ma gle ti nju: brani oktoe ona koja je juče bežala od njih brže nego ja."
"Da..." odgovori ona zamišljeno. "Priznajem da je bila prpa. Moj animalni instinkt naterao me je da pretpostavim njihovo neprijateljstvo i da bežim. Danas sam razočarana zbog tog svog postupka. Trebalo bi da mi, ljudi, mozgom savladavamo te instinktivne reakcije... naročito ti i ja. Posle svega što smo videli u Rami i na Čvorištu, trebalo bi da smo potpuno imuni na ksenofobiju."
On se osmehnu i klimnu glavom. "Znači, ti sad hoćeš da kažeš da su oktopauci možda samo pokušavali da ostvare miroljubivi kontakt?"
"Možda", odgovori Nikol. "Ne znam ja šta oni hoće. Ali znam da nikada nisam videla nikakav nesumnjivo neprijateljski gest."
Nekoliko sekundi je rasejano piljio u zid, onda se protrljao po čelu. "Kamo sreće da mogu bolje da se setim svog boravka kod njih... detalja o tome. Ali kad god sam pokušao da se koncentrišem na taj period svog života, spopala bi me zaslepljujuća glavobolja - evo i sad. Samo uspomene na vreme provedeno u sesilu nisu praćene bolom."
"Tvoja odiseja je bila davno", reče ona. "Možda su i oktoi sposobni da uče. Možda sad imaju drugačiji stav prema nama."
Ričard ustade. "U redu. Ubedila si me. Kad sledeći put vidimo oktopauka, ne bežimo." On se nasmeja. "Ili bar ne bežimo odmah."

Prođe još jedan mesec. Ričard i Nikol više nisu zalazili kroz crni zastor, niti su imali ikakve nove susrete s oktopaucima. Dane su provodili negujući mladunce (koji su učili da lete) i uživajući jedno u drugom. Tokom razgovora najčešće su se prisećali dece, i prošlosti.
"Sad smo, valjda, matorci", reče ona jednog jutra dok su šetali jednim od tri centralna njujorška trga.
"Kako možeš tako nešto da kažeš?" odgovori Ričard s osmehom 'zloće'. "Samo zato što glavninu svog vremena provodimo pričajući o onome što je bilo davno, i što nam svakodnevne radnje u kupatilu odvlače više vremena i energije nego seks, ti tvrdiš da smo matori?"
Nikol se nasmeja. "A zar je stanje stvarno tako loše?"
"Ne i nije", reče on neozbiljnim tonom. "Ja sam u tebe i sad zaljubljen kao neki školarac... ali s vremena na vreme tu ljubav potisnu razni telesni bolovi, koje nikad ranije nisam imao... To me podseti: zar nije trebalo da proveriš rad srca, a ja da ti u tome pomognem?"
"Da", reče Nikol i klimnu glavom. "Mada, zapravo, tu za tebe i nema nikakvog posla. Jedini instrumenti koje sam donela u svojoj lekarskoj torbi, kad sam bežala, jesu jedan stetoskop i jedan sfigmomanometar. Pregledala sam se već nekoliko puta pomoću oba... Nisam našla ništa neuobičajeno, osim što poneki ventil malo propušta, ponekad; kratkoća daha nije mi se ponovila." Ona se osmehnu. "Verovatno se dogodilo zbog sveg onog uzbuđenja... i zbog starosti."
"Da je tu naš zet kardiolog, pregledao bi te kompletno."
Sledećih nekoliko minuta šetali su ćutke. "Deca ti mnogo nedostaju, zar ne?" reče on.
"Nedostaju", reče Nikol s uzdahom. "Ali ja se trudim da o njima ne razmišljam suviše. Srećna sam što sam živa i što sam ovde s tobom - to je, ako ništa drugo, mnogo bolje od onih meseci provedenih u zatvoru. Imam takvo obilje divnih uspomena..."
"Neka mi Bog da mudrost da prihvatim stvari koje ne mogu promeniti", reče on citirajući početak poznate izreke. "To je jedna od tvojih najboljih osobina, Nikol... Oduvek sam ti pomalo zavideo zbog te tvoje duševne smirenosti."
Nikol je lagano išla dalje. Zbog čega? reče ona sebi, jasno se sećajući kakvu je opsesiju imala posle smrti Valerija Borzova, neposredno po pristajanju broda 'Njutn' uz Ramu. Nisam mogla da zaspim sve dok se nisam uverila da nije nastradao mojom krivicom. U mislima prelete kasnije godine. Ako se pojavila ikakva smirenost duše, to je odnedavno... I materinstvo i starost daju mogućnost da se svet sagleda iz nove perspektive.
Koji trenutak kasnije Ričard se zaustavi i okrete ka njoj. "Mnogo te volim", reče najednom i zagrli je žustro.
"Šta to bi?" reče ona zbunjena ovim iznenadnim izlivom osećanja. Ričardov pogled bio je dalek. "Ove nedelje se jedan ludi plan oblikovao u mojoj glavi", reče on uzbuđeno. "Od početka sam znao da je opasan i verovatno bezuman, ali, svejedno, zgrabio me je na isti način na koji su me zgrabili svi moji projekti... Dvaput sam čak ustajao noću da razmislim o svim detaljima... Mislio sam i ranije da ti ispričam, ali sam morao prethodno da ubedim sebe da je sve stvarno izvodljivo..."
"Pojma nemam o čemu pričaš", reče ona nestrpljivo.
"Deca", reče Ričard i teatralno mahnu rukom. "Imam plan kako bi i deca mogla pobeći i pridružiti nam se ovde, u Njujorku. Čak sam počeo da reprogramiram Jovankicu i Eleanoricu."
Nikol je zurila u svog muža; osećanja su joj se borila s razumom. On onda poče da izlaže plan bekstva. "Čekaj malo, Ričarde", prekide ga ona. "Prvo se mora odgovoriti na jedno važno pitanje... Odakle ti misao da će deca uopšte želeti da pobegnu? Nisu ni pod kakvom optužbom u Novome Raju, nisu u zatvoru. Mora se priznati da Nakamura jeste tiranin, i da život u koloniji jeste težak i sumoran, ali, koliko je meni poznato, naša deca su slobodna koliko i svi ostali građani. No, ako pokušaju da prebegnu kod nas pa im to ne uspe, životi će im biti u opasnosti... Osim toga, naš način života ovde, mada prijatan za nas dvoje, za njih ne bi baš predstavljao raj."
"Znam, znam", odgovori on. "Možda sam i ja već poludeo od silne želje da ih vidim... Ipak, šta rizikujemo ako pošaljemo Jovanku i Eleanoru da porazgovaraju s njima? Patrik i Eli su odrasli pa se mogu sami odlučiti..."
"A Bendži? A Keti?" upita Nikol.
Ričardovo lice se namršti. "Bendži očigledno ne bi mogao da krene samostalno, njegov dolazak zavisi dakle od toga hoće li ga drugi povesti. Što se tiče Keti, ona je tako nestabilna i nepredvidljiva... Nije nezamislivo da bi čak odlučila da izvesti Nakamuru... Mislim da nju moramo izostaviti, tu nemamo nikakvog izbora..."
"Roditelj nikad ne gubi nadu baš sasvim", reče ona tiho, govoreći sebi koliko i Ričardu. "Uzgred budi rečeno", dodade, "da li tvoj plan obuhvata i Maksa i Eponinu? Oni su praktično članovi porodice."
"Maks je savršeni kandidat za ulogu onog ko će iznutra, iz kolonije same, koordinisati bekstvo", reče on, opet uzbuđen. "Fantastično dobro te je skrivao, a onda prevezao do Šekspirovog jezera neprimetno. Patriku i Eli će biti potreban neko zreo i uravnotežen, da ih vodi kroz sve pojedinosti... Po mom planu, dve robotkinje prvo pristupaju Maksu. On ih dobro poznaje a, osim toga, on će im čestito reći svoju ocenu o izvodljivosti plana. Ako nam on, preko njih dve, javi da je cela ideja neizvodljiva, odustaćemo."
Nikol pokuša da zamisli kakva bi radost bila zagrliti opet svoju decu. Činilo se to - nemoguće. "Dobro, Ričarde", reče ona, osmehnuvši se tek sad. "Priznajem da sam zainteresovana. Hajde da sve lepo razmotrimo. Ali, moramo obećati sebi da nećemo učiniti ništa ako ne budemo apsolutno sigurni da decu nećemo dovesti ni u kakvu opasnost."

8.
Maks Paket i Eli Tarner su se izvinili Eponini, Robertu i maloj Nikol što ih ostavljaju, i izišli, ubrzo posle večere, iz Maksove kuće, u dvorište. Čim su bili sigurni da ih oni unutra neće čuti, Maks poče da priča Eli o nedavnim posetama malih robotkinja. Eli gotovo nije mogla da poveruje sopstvenim ušima. "Sigurno si pogrešno čuo", reče ona Maksu jakim glasom. "Nemoguće je da oni predlažu da tek tako odemo..."
Maks prinese prst usnama. Priđoše ambaru. "Popričaj sama s njima dvema", reče on šapatom. "Po tvrdnjama ta dva mala stvora, ima dovoljno mesta za sve nas u onom staništu gde ste vi boravili prvih nekoliko godina po tvome rođenju."
U ambaru je bilo mračno. Još pre nego što je Maks upalio svetlo, Eli ugleda dve robotkinje koje su se blago sjajile pored nje, na jednom od prozorskih okana. "Zdravo još jednom, Eli", reče Jovanka Orleanka, obučena i sad u oklop. "Tvoji roditelji su dobro. Šalju ti pozdrave."
"Došle smo da te vidimo večeras", dodala je robotkinja Eleanora, "zato što je Maks smatrao da je potrebno da lično čujete šta imamo da kažemo. Ričard i Nikol pozivaju vas i vaše prijatelje da im se pridružite u njihovoj staroj jazbini u Njujorku, gde oni žive spartanski ali mirno."
"U jazbini je sve isto", reče Jovankica, "kao kad si ti bila dete. Hrana, odeća i druga potrebna roba i sad se dobija od Ramanaca tako što se na kompjuteru u beloj sobi otipka narudžbina. Neograničene zalihe sveže vode na raspolaganju su u cisterni pri dnu ulaznog stepeništa."
Eli je slušala zapanjena, a Jovankica joj je pomagala da se priseti životnih uslova južno od drugog habitata. Eli je nastojala da se seti kako je tamo bilo, ali je iz svoje memorije dobijala samo iznenađujuće mutnu sliku. Iz tog razdoblja svog života jedino se jasno sećala onih poslednjih dana u Rami, i spektakularnih prstenova boje koji su polazili od Velikog Roga i polako plovili ka severu divovskog cilindra. Unutrašnjost staništa: maglovita. Zašto se ne mogu setiti bar dečje sobe jasno? pitala se ona. Zato što se potom izdogađalo previše toga? Previše stvari koje su se u moje pamćenje dublje urezale?
Mnoštvo slika iz ranog detinjstva poče strujati kroz njeno unutrašnje vidno polje. Neke od tih slika bile su zaista iz Rame, ali je daleko veći broj bio iz porodičnog stana u Čvorištu. A sve to kao da su natkrilile neizbrisive crte Orla, figure koja je za devojčicu Eli bila bog.
Eleanora od Akvitanije upitala ju je nešto, ali ta mlada žena nije obratila pažnju na pitanje. "Izvini, Eleanorice", reče ona, "možeš li ponoviti to pitanje? Bojim se da sam malo odlutala u svoje detinjstvo."
"Majka te pita o Bendžiju. Da li je on još u bolničkom naselju u Avalonu?"
"Jeste", odgovori Eli. "Postiže rezultate koji su dobri onoliko koliko se od njega može očekivati. Najbolji prijatelj na svetu sada mu je Nai Vatanabe. Kad se rat završio, ona se javila, dobrovoljno, da radi s onima koji su iz ma kog razloga upućeni tamo. S Bendžijem provodi gotovo po ceo dan; pomogla mu je beskrajno mnogo. Njeni sinovi blizanci, Kepler i Galilej, vole da se igraju s njim - Bendži u suštini i jeste veliko dete - iako Galilej ponekad postupa okrutno, što nju jako rastužuje."
"Kao što ti rekoh", reče Maks, vraćajući ovaj razgovor na početnu temu, "Nikol i Ričard su prepustili da nas dvoje sami odlučimo ko treba da bude umešan, ako pokušamo masovno iseljenje. Hoće li Bendži postupati kako mu se kaže?"
"Mislim da hoće", reče Eli. "Pod uslovom da ima poverenje u osobu koja mu daje uputstva. Ali, ni slučajno mu ne smemo reći ma i jednu reč pre nego što dođe trenutak za polazak. Ne možemo od njega očekivati da se baš nigde ne izlane. Lukavstvo i čuvanje tajne nisu deo njegove ličnosti. On će se silno obradovati, ali..."
"Gospodine Paket", prekide ga Jovanka Orleanka, "šta da kažem Ričardu i Nikol?"
"E jebi ga, Jovankice", uzvrati Maks, "imaj malo strpljenja... Još bolje, vrati se za sedam dana. Dotle ćemo Eli, Eponina i ja imati vremena da ovu stvar temeljito razmotrimo, pa ću ti tad dati naš preliminarni odgovor... Kaži Ričardu ovo: čitava ta prokleta stvar me je zainteresovala iako sam siguran da je apsolutna ludost."
Spustio je dve robotkinje na pod ambara. One se udaljiše hitrim koracima. Kad su njih dvoje opet izišli na svež vazduh, Maks izvuče cigaretu iz džepa. "Pretpostavljam da te neće previše uvrediti ako pušim ovde napolju, a?" reče on cereći se.
Eli se osmehnu. "Ne želiš da kažem Robertu, je li, Makse?"
Izduvao je nekoliko kolutova dima u noćni vazduh, zatim odmahnuo glavom. "Ne još", reče on. "Možda tek u poslednjem času." Prebacio je jednu ruku preko njenih ramena. "Mlada damo, meni se dopada tvoj muž doktor, zaista, ali ponekad mislim da su njegovi stavovi i opredeljenja malo čudni. Ne mogu garantovati da on ne bi rekao nekome..."
"Smatraš li, Makse, da je Robert možda sam sebi dao nekakvu zakletvu da nikada više neće raditi protiv vlasti, i da se boji..."
"Pa, jebi ga, Eli, nisam psiholog. Ne verujem da nas dvoje možemo oceniti kako je na njega uticalo to što je hladnokrvno ubio dva čoveka. Ali, mogu reći ovo: postoji određena verovatnoća da on ne bi sačuvao našu tajnu, da bi je provalio - ako ništa drugo, onda bar da bi se rešio potrebe da donese jednu bolnu ličnu odluku." Maks duboko udahnu dim cigarete i zagleda se u svoju mladu prijateljicu.
"Ne veruješ da će poći s nama? Čak ni ako ja budem želela da pođe."
Maks opet odmahnu glavom. "Ne znam, Eli. Zavisiće od toga koliko ste mu potrebne ti i mala Nikol. Robert je stvorio prostor za vas dve u svom životu, ali osećanja i sad sakriva iza neprekidnog rada."
"A ti, Makse?" upita Eli. "Šta ti stvarno misliš o celom tom planu?"
"Eponina i ja smo voljni da pođemo, da bismo doživeli malo pustolovina", reče on široko se osmehujući. "Ionako je samo pitanje vremena kad ću upasti u ozbiljne nevolje s Nakamurom."
"A Patrik?"
"Biće oduševljen. Ali, brine me mogućnost da on nešto kaže Keti. Njihov odnos je nešto poseb..."
Maks stade u pola rečenice jer vide da na prednji trem izlazi Robert, sa svojom umornom ćerkom na rukama.
"A, tu si ti, Eli", reče Robert. "Pomislio sam da ste se ti i Maks izgubili u ambaru... Nikol je veoma umorna a mene čeka, veoma rano, posao u bolnici..."
"Naravno, dragi", odgovori Eli. "Maks i ja smo samo osvežavali uspomene na moje roditelje..."

Ovo mora izgledati kao savršeno normalan dan, razmišljala je Eli pokazujući svoju ident-karticu biotu Garsiji u atrijumu supermarketa Bovoa. Moram raditi sve kao da je običan četvrtak.
"Gospođo Tarner", reče Garsija nekoliko trenutaka potom, dodajući joj spisak koji je izvukao iz kompjuterskog štampača u zidu iza sebe, "ovo je spisak namirnica koje će biti u paketu koji vam je dodeljen, po propisima o racionisanju, za ovu sedmicu. Opet smo ostali bez brokola i paradajza, pa smo zato dodali dve porcije pirinča više. Izvolite stati u red i preuzeti dodeljene namirnice."
Eli uđe u glavni deo supermarketa. Mala Nikol hodala je pored nje. S druge strane mrežaste žičane ograde, tamo gde su u prvim danima po naseljavanju građani Novog Edena sami kupovali ko šta hoće, sada se kretalo samo pet ili šest bioloških robota, modela Tiaso i Linkoln iz serije '300', koju je, nedavno, Nakamurina vlada u celosti reprogramirala. Ovi bioti su hodali duž gondola i uzimali naručenu robu. Ali, rafovi su bili gotovo prazni... Rat je, doduše, tek pre nekog vremena završen, ali Nakamurina teška ruka nije se ni sad sviđala poljoprivrednicima; osim toga, vremenske prilike se nisu popravile pa je proizvodnja hrane ostala na minimumu. Na osnovu toga vlada je zaključila da snabdevanje treba da bude organizovano onako kako država propiše. Miljenici režima dobijali su više, a ostali narod - samo najneophodnije količine životnih namirnica.
Šest osoba je stajalo u redu ispred Eli i njene ćerkice, koja je sad imala gotovo dve godine. Eli je u 'kupovinu' išla uvek s istim ljudima, svakog utorka popodne. Većina njih se okrenu kad primeti da su njih dve stale u red.
"Baš slatka curica", reče jedna prijatna žena sede kose. "Kako si danas, Nikol?"
Nikol nije odgovorila. Samo je uzmakla korak-dva i čvrsto obuhvatila jednu maminu nogu. "Nikol je još u fazi stidljivosti", reče Eli. "Razgovara samo s ljudima koje poznaje."
Jedan biot Linkoln donese dva mala paketa prvoj i drugoj osobi u redu - ocu i maloletnom sinu. "Nećemo koristiti vaša kolica danas", reče otac Linkolnu. "Molim te, unesi belešku o tome. Pre dve nedelje takođe smo poneli pakete u rukama ali niko nije zabeležio da nismo uzeli kolica pa nas je usred noći budio jedan Garsija i zahtevao da vratimo kolica u radnju."
Ne sme biti besmislenih pogrešaka, reče Eli sebi. Nikakvih nevraćenih kolica, niti ma čega drugog što bi moglo da probudi nečiju sumnju pre jutra. Stojeći u redu još jednom je razmotrila detalje plana za bekstvo, kako su ih Patrik i ona utanačili s Maksom i Eponinom juče. Opredelili su se za četvrtak zato što je to bio Robertovih redovnih poseta stradalnicima od RV-41 u Avalonu. Maks i Eponina su zatražili, i dobili, propusnicu da odu na ručak kod Nai Vatanabe. Oni će čuvati Keplera i Galileja dok Nai ode po Bendžija. Sve je bilo sređeno, ostala je samo još jedna krupna zona neizvesnosti.
Svoj govor Robertu Eli je u mislima izgovorila stotinu puta. Njegova prva reakcija biće negativna, pomisli ona. Reći će da je suviše opasno, da dovodim malu Nikol u opasnost. Ljutiće se što mu nisam ranije rekla.
U mislima je već odgovorila na sve njegove primedbe i pažljivo opisala, u pozitivnom svetlu, kakvim će se životom živeti u Njujorku. Ipak, bila je uprkos svemu izuzetno nervozna. Nije uspela da ubedi sebe da će Robert pristati da pođe. Ali, nije mogla ni da zamisli šta će on učiniti ako mu ona posle svega kaže da će, s malom Nikol, krenuti i bez njega.
Namirnice je stavila u mala supermarketska kolica koja će odgurati do kuće a posle vratiti. Steže ćerkinu ručicu. Čas se primakao, pomisli ona. Moram imati hrabrosti. Moram verovati.

"Kako, za ime sveta, očekuješ da reagujem?" reče Robert Tarner. "Dođem kući posle jednog izuzetno teškog dana u bolnici, na umu imam stotinu poslova koje sutra moram obaviti, a ti mi, za vreme večere, saopštiš svoju želju da napustimo Novi Raj, zauvek? I da to uradimo noćas?... Eli, draga Eli, sve je to besmislica. Čak i kad bi moglo uspeti, meni bi trebalo znatno vreme da dovedem stvari u red. Imam projekte..."
"Znam da je naglo, Roberte", reče Eli. Sve je više rastao strah da je potcenila težinu svog zadatka. "Ali, nisam ti mogla reći ranije. Bilo bi suviše opasno... Šta da ti se omakla neka reč, šta da si rekao nešto Edu Stafordu, ili nekom drugom članu tvoje ekipe, i da je neki biot čuo?"
"Ali ne mogu tek tako da odem a da nikom ništa ne kažem." Robert žustro odmahnu glavom. "Imaš li ti ikakvu predstavu koliko bi godina truda time bilo uništeno?"
"Zar ne bi mogao da ostaviš beleške o svemu što treba da se uradi na svakom od tih projekata?" predloži Eli. "Možda uz po jedan rezime šta je već postignuto?"
"Ne za jednu noć", odgovori Robert naglašeno. "Ne, Eli, to zaista ne dolazi u obzir. Ne možemo ići. Dugoročno gledano, zdravlje kolonije može zavisiti od rezultata mojih istraživanja... Osim toga, čak i ako prihvatim tezu da tvoji roditelji udobno žive na tom neobičnom staništu koje si opisala, gde god da je - to ne zvuči kao dobro mesto za odgajanje deteta... Nisi ni pomenula opasnosti koje bi mogle pretiti svima nama. Naš odlazak biće shvaćen kao izdaja. Ako nas uhvate, možemo dobiti smrtnu kaznu. Šta bi onda bilo s Nikol?"
Eli je još minut slušala Robertove izraze neslaganja, a onda je zaključila da je trenutak da istupi sa svojom izjavom. Ona sakupi svu hrabrost, obiđe sto i dohvati muževljeve šake. "Roberte, ja o ovome razmišljam već gotovo tri nedelje. Moraš shvatiti koliko je i meni bilo teško... Volim te svim srcem, ali ako moramo, idemo Nikol i ja, bez tebe. Znam da odlazak donosi veliku neizvesnost, ali i život u Novom Edenu je nesumnjivo nezdrav za sve nas..."
"Ne, ne, ne", reče on istog trenutka, oslobađajući se njenog dodira. Žustro se ushoda po sobi. "Ne, ne mogu da poverujem da se išta od ovoga stvarno dešava. Sve je ovo nekakva noćna mora..." Stade i pogleda je preko sobe. "Ne dolazi u obzir da odvedeš malu", reče vatreno. "Čuješ? Zabranjujem ti da odvedeš našu kćer..."
"Roberte!" prekide ga ona žestokim povikom. Suze su joj se slivale niz obraze. "Pogledaj me... Ja sam ti žena i majka tvoje kćeri. Volim te. Preklinjem te da slušaš šta ti govorim."
Nikol je utrčala u sobu. Sad je stajala pored majke i kao i ona plakala. Eli se sabrala, zatim je nastavila. "Ne verujem da u ovoj porodici jedino ti imaš pravo da donosiš odluke. To pravo imam i ja. Mogu poštovati tvoju odluku da ne odeš, ali - ja sam Nikolina majka. Ako se moramo razdvojiti, uverena sam da je za nju bolje da bude sa mnom."
Eli tu zaćuta. Robertovo lice bilo je zgrčeno od besa. On zakorači ka njoj i ona se, po prvi put u životu, uplaši da će je udariti.
"Ono što bi bilo bolje za mene", reče Robert dižući desnu ruku stegnutu u pesnicu, "jeste da ti zaboraviš celu ovu blentavu stvar."
Eli malo uzmače. Nikol je jednako plakala. On se borio da ovlada sobom. "Zakleo sam se", reče, glasom koji je podrhtavao od emocija, "da više nikome i ničemu neću dozvoliti da mi nanese toliki bol..."
Suze mu grunuše na oči. "Prokleto bilo!", reče on i tresnu pesnicom po stolu. Zatim, bez ijedne dalje reči sede u fotelju i zari lice u šake.
Eli nekoliko sekundi nije ništa govorila, samo je tešila malu Nikol. "Znam koliko ti je bilo bolno kad si izgubio svoju prvu porodicu", reče najzad. "Ali, Roberte, ovo je jedna sasvim drugačija situacija. Niko neće učiniti nikakvo zlo ni Nikol ni meni."
Prišla mu je i zagrlila ga. "Ne kažem da je ovo laka odluka, Roberte. Ali sam uverena da je dobra za dete, i za mene."
Robert joj uzvrati zagrljaj, mlako. Ćutao je još malo, a onda, tonom nekoga ko se pomirio s nevoljom, reče: "Neću sprečavati tebe i malu da odete, ali ne znam šta ću ja. Rado bih razmislio o tome tokom sledećih nekoliko sati, dok smo u Avalonu."
"Važi, dragi", odgovori Eli, "ali molim te ne zaboravi da si Nikol i meni potrebniji nego tvojim pacijentima. Nama si jedini muž i tata."

9.
Nikol nije mogla da obuzda uzbuđenje. Dovršavajući poslednje pojedinosti u dečjoj sobi, zamišljala je kako će biti kad se tu, uz dva avijana, nastane i tri deteta. Timi, koji je sad bio visok gotovo koliko i Nikol, priđe joj, pogleda šta je uradila i oglasi se s nekoliko zvukova - to brbljanje kao da je bilo nekakva pohvala njenom radu.
"Samo pomisli, Timi", reče Nikol, svesna da avijan ne razume njene reči ali da uspešno tumači ton njenoga glasa, "kad se Ričard i ja vratimo, dovešćemo tri nova drugara za vas."
"Jesi li spremna, Nikol?" začu se Ričardov povik. "Rekao bih da je vreme da krenemo."
"Jesam, dragi. Ovde sam, u dečjoj sobi. Dođi da baciš pogled."
Ričard proturi glavu kroz vrata i ovlaš osmotri kako je soba uređena. "Super. Jako dobro", reče on. "A sad idemo. Ova operacija zahteva preciznu sinhronizaciju."
Dok su jedno uz drugo hodali ka Luci, Ričard joj saopšti da nema novih vesti iz severnog poluvaljka. Taj nedostatak vesti mogao bi značiti da su Jovankica i Eleanorica odveć zauzete bekstvom, rekao je on, ili da je neprijatelj suviše blizu, ili, čak, da je sprovođenje plana dovedeno u pitanje. Nikol nije pamtila kada je, ranije, videla Ričarda tako nervoznog. Pokuša da ga smiri.
"Ni sad ne znamo da li dolazi i Robert?" upita ona nekoliko minuta kasnije, dok su se približavali podmornici.
"Ne znamo. Niti kako je reagovao kad mu je Eli saopštila plan. Pojavili su se zajedno u Avalonu, kao što je bilo predviđeno, i odmah su se bacili na posao oko pacijenata. Jovankica i Eleanorica su pomogle Nai da povede Bendžija s odeljenja gde on boravi, ali posle toga nisu imale priliku da razgovaraju s Eli."
Ričard je prethodnog dana bar dvaput proverio ispravnost podmornice. Sada, ipak, odahnu s olakšanjem kad ču da motor dobro radi i kad vide da je podmornica dobro kliznula u vodu. Kad su se našli ispod površine Cilindričnog mora, oboje se ućutaše. Zamišljali su, svako na svoj način, i preživljavali, susret koji će se dogoditi za manje od sat vremena.
Može li biti veće radosti, razmišljala je Nikol, nego što je ponovni sastanak sa svojom decom onda kad si se već pomirio da ih više nikad nećeš videti? Slike sve šestoro njene dece počeše polako prolaziti, u koloni, kroz njen um. Vide Ženevjev, svoje prvo dete, rođeno na Zemlji iz veze s engleskim princem prestolonaslednikom Henrijem. Sledeća je stupala vedra i smirena Simon, koju je ostavila na Čvorištu, s mužem gotovo šezdeset godina starijim. Zatim naiđoše četvoro dece koja su dospela u Ramu III: zabludela kćer Keti, dragocena Eli i dvojica njenih sinova, obojica rođeni iz veze s Majklom O'Tulom, Patrik i mentalno zaostali Bendži. Svako se toliko razlikuje od ostalih, pomisli Nikol. Svako je na svoj način čudo.
Ne verujem ja u univerzalne istine, razmišljala je dok se podmornica bližila tunelu ispod zaštitnog zida nekadašnjeg avijansko-sesilskog habitata, ali ne može biti da ima mnogo ljudskih bića koja su proživela jedinstveno iskustvo roditeljevanja a da pri tome nisu nepovratno izmenjena. Mora biti da se svi pitamo, dok naša deca odrastaju, šta smo učinili, ili propustili da učinimo za sreću tih izuzetnih bića koja smo uveli u postojanje.
Uzbuđenje u njoj bilo je neopisivo. Ričard je pogledao na časovnik i poveo podmornicu u završni manevar za sastanak s beguncima; a njoj se, kroz suze u očima, počeše pojavljivati najsvežije uspomene na Eli, Patrika i Bendžija. Kad je podmornica probila površinu vode, Nikol pruži ruku i stisnu Ričardovu slobodnu šaku.
Kroz prozor ugledaše osam figura kako stoje na obali, na zakazanom mestu. Kad je prestalo slivanje vode preko prozora, Nikol prepoznade Eli, zatim Elinog muža Roberta, pa Nai, koja je držala Bendžija za ruku, i troje male dece, uključujući njenu unuku i imenjakinju koju dosad još nije bila videla. Nikoline suze prerasle su u potok. Poče da lupa pesnicama po prozoru, mada je znala da je to besmisleno i da je niko s obale ne može ni čuti ni videti.
Otvoriše vrata i, istoga trena, začuše pucnjavu. Robert Tarner se brižno osvrte, zatim hitro podiže malu Nikol sa tla. Eli i Eponina podigoše po jednog od blizanaca Nai Vatanabe. Galilej odmah poče da se bacaka i opire Eponini, i zato ga Nai, koja se trudila da uvede Bendžija u podmornicu, odmah ukori.
Novi plotun, mnogo bliži, grunu iza njih dok su se ukrcavali. Nije bilo vremena za zagrljaje. "Maks je rekao da zaplovimo čim budemo svi u podmornici", Eli se žurno obrati svojim roditeljima. "On i Patrik su zaštitnica, zadržavaju napade čete koja je poslata da nas pohvata."
Ričard se pripremao da zatvori vrata kad dva naoružana čoveka izleteše iz obližnjeg žbunja. Jedan se držao za slabinu. "Pali motore", dreknu Patrik dižući pušku do ramena i ispalivši još dvaput. "Ovi su nam za petama."
Maks se u hodu spoticao; Patrik mu pomože da pretrči poslednjih pedeset metara do podmornice. Dok je podmornica zaronjavala, trojica novorajskih vojnika pristigoše pa krenuše da pucaju na nju. Oni unutra su za trenutak svi ućutali. Onda malena prostorija gotovo eksplodira od siline zvuka. Svi su vikali i plakali. Nikol i Robert se sagnuše nad Maksa, koji je seo i oslonio se leđima o zid.
"Jesi li ozbiljno ranjen?" upita Nikol.
"Ma, ni govora", reče Maks strastveno. "Imam samo jedan metak tu negde u stomaku. Mnogo veća vatrena moć je potrebna da bi se ubio kučkin sin kao što sam ja."
Nikol ustade i okrete se. Bendži je bio tik iza nje. "Ma-ma", reče on pružajući ruke; njegovo krupno telo treperilo je od radosti. Nikol i Bendži se zagrliše dugo i snažno, u sredini kabine podmornice. Bendžijevi srećni jecaji odrazili su raspoloženje svih prisutnih.

Dok su, u podmornici, istinski lebdeli između dva tuđinska sveta, razgovarali su uglavnom o ličnim stvarima. Nikol je popričala sa svakim od svoje dece ponaosob, 'privatno'; svoju unuku je prvi put uzela u ruke. Mala Nikol nije znala šta da misli o toj sedokosoj ženi koja je navalila da je grli i ljubi. "To je tvoja bakica!" reče Eli nastojeći da ubedi malu Nikol da uzvrati jednakom naklonošću. "Ona je moja mama, Niki, i ima isto ime kao ti."
Nikol je decu poznavala dovoljno da shvati da će je devojčica prihvatiti tek posle nekog vremena. U prvi mah nastala je izvesna zabuna i zbog istog imena, ali su Eli i Robert onda počeli da mlađu Nikol oslovljavaju sa 'Niki', što su svi ostali začas prihvatili.
Još pre nego što je podmornica stigla do Njujorka, Bendži je pokazao majci da se njegova sposobnost čitanja značajno popravila. Nai je bila izvanredna nastavnica. Bendži je u rancu poneo dve knjige, od kojih je jedna bila zbirka priča Hansa Kristijana Andersena, napisana pre tri veka. Bendžijeva najomiljenija priča bila je 'Ružno pače'; pročitao ju je glasno celu, dok su njegova oduševljena majka i njegova nastavnica sedele pored njega. Glas mu je podrhtavao od divljenja i oduševljenja na mestu gde se prezreno pače pretvara u divnog labuda.
"Veoma sam ponosna na tebe, dušo", reče mu Nikol kad je završio čitanje priče. Obrisala je zaostale suze iz očiju. "Hvala i tebi, Nai", reče svojoj prijateljici, "hvala ti od sveg srca."
"Meni je rad s Bendžijem već sam po sebi izvanredna nagrada", odgovori Tajlanđanka. "Bila sam zaboravila kakva je radost držati časove zainteresovanom i pažljivom đaku."
Robert Tarner je očistio ranu Maksu Paketu i izvadio metak. Taj posao su pažljivo motrili blizanci Vatanabe, fascinirani unutrašnjošću Maksovog tela. Agresivni Galilej se stalno gurao, da bolje vidi; Nai je dvaput presuđivala u svađama braće, oba puta u korist Keplera.
Doktor Kepler je podržao Maksovu tvrdnju da rana nije ozbiljna i prepisao kratak period oporavljanja. "Dobro, izgleda da ću morati malo da o'ladim", reče Maks i namignu Eponini. "To sam i inače nameravao da uradim. Ne verujem da će biti mnogo piladi i prasaca u tom vašem tuđinskom gradu oblakodera. A o prokletim bijotima ne znam ništa."
Nikol je popričala i s Eponinom, čim je podmornica stigla u Luku: zahvalila se, opširno, Elinoj nekadašnjoj profesorici na svemu što su ona i Maks uradili za njenu porodicu. Eponina je s veseljem prihvatila ove reči zahvalnosti; rekla je Nikol da ih je Patrik 'apsolutno fantastično' podržao tokom cele njihove operacije. "Izrastao je u izvanrednog mladog čoveka", dodala je.
"A kako je tvoje zdravlje?" upita Nikol Eponinu saosećajno, nekoliko trenutaka posle toga.
Francuskinja slegnu ramenima. "Dobri doktor kaže da je virus RV-41 još prisutan, spreman, i da vreba trenutak kad će da rasturi moj imunološki sistem. A kad se to desi, meni će preostati još jedan period života - između šest meseci i godine dana."
Patrik je obavestio Ričarda da su Jovankica i Eleanorica radile kao što su bile progamirane: dizale su veliku galamu nastojeći da Nakamurinu vojsku zavedu na pogrešan put. Vojnici su ih, gotovo sigurno, uhvatili i uništili.
"Žao mi je za Jovankicu i Eleanoricu", reče Nikol Ričardu kad su najzad ostali sami u podmornici. "Znam koliko su ti te male značile."
"Robotkinje su poslužile svojoj svrsi", odgovori on. Osmehnu se usiljeno. "Najzad, zar nisi ti bila ta koja mi je jednom prilikom rekla da one nisu isto što i ljudska bića?"
Nikol podiže ruke ka njemu, zagrli ga i poljubi.

Nijedan od novih begunaca nije nikada ranije bio, kao odrasla osoba, u Njujorku. Troje Nikoline dece rođeno je na tom ostrvu i tu provelo godine ranog detinjstva, ali dečji osećaj za mesta se znatno razlikuje od osećaja odraslih. Sada su i Eli i Patrik i Bendži bili prosto preplavljeni osećanjem strahopoštovanja i divljenja pri svakom svom koraku tu gde su visoke uzane siluete zgrada stremile ka ramanskom nebu u skoro potpunoj tami.
Maks Paket je bio neuobičajeno ćutljiv. Stajao je pored Eponine, držao je za ruku i blenuo u te visoke vitke kule što su se uzdizale i do dvesta metara nad ostrvom. Na kraju je odmahnuo glavom i rekao: "Ovo je stvarno previše za jednog mladog seljobera iz Arkanzasa". Stupao je, s Eponinom, na kraju povorke koja je sada vijugala ka jazbini koju su Ričard i Nikol pretvorili u zajednički stan za više porodica.
"Ko je sagradio sve ovo?" upita Robert Tarner Ričarda kad su za trenutak zastali ispred divovskog polihedrona. Robert je bio sve uznemireniji. Nikad i nije bio oduševljen za ovaj poduhvat, a sad je jednako ubeđivao sebe da je počinio veliku grešku.
"Verovatno inženjeri iz Čvorišta", odgovori Ričard. "Ali ne možemo biti sigurni u to. Mi, ljudi, dodali smo jednu novu konstrukciju - naš habitat. Moguće je zato da su i sve ove zapanjujuće zgrade podigli oni stvorovi koji su ovde odseli, nekad davno."
"A gde su ti drugari sada?" upita Robert, poprilično uplašen da bi mogao nabasati na stvorove koji raspolažu tehnologijom potrebnom za takve izuzetne građevinske poduhvate.
"Mi to ne možemo znati. Po Orlu, ovaj svemirski brod, Rama, putuje već hiljadama godina, s ciljem da otkriva druge rase sposobne da plove kosmosom. Negde u našem delu Galaksije žive svemirski putnici koji bi se udobno osećali u ovom 'njujorškom' ambijentu. Kakvi su oni bili, ili kakvi su sad, i zašto su želeli - možda želeo, ako je bio samo jedan - da žive u ovim neverovatnim oblakoderima, to je zagonetka na koju verovatno nikad nećemo dobiti odgovor."
"A šta je s avijanima i oktopaucima, čika-Ričarde?" upita Patrik. "Žive li i sad u Njujorku?"
"Ja na ovom ostrvu, otkako sam stigao, nisam video nijednog avijana, izuzev naravno ona dva mladunca koje mi odgajamo. Ali oktopauci, pa, njih ima u blizini. Tvoja majka i ja smo naišli na desetine njih dok smo istraživali iza crnog zastora."
Jedan biot-stonoga priđe njihovoj koloni izlazeći iz jedne pobočne uličice. Ričard uperi baterijsku svetiljku na tu stranu. Robert Tarner se u prvi mah skameni od straha, ali onda posluša Ričardovo uputstvo i skloni se s puta biotu, koji trapavo prođe.
"Oblakoderi podignuti voljom duhova, oktopauka, biota centipeda!" gunđao je Robert. "Kakvo divno mesto!"
"Po mom mišljenju, prokleto je bolje nego život pod onim tiraninom Nakamurom", reče Ričard. "Ovde smo, bar, slobodni i možemo sami donositi odluke."
"Vejkfilde", povika Maks Paket sa kraja kolone. "Šta bi se desilo ako se jednoj od tih stonoga ne bismo sklonili s puta?"
"To ne znam zasigurno, Makse", odgovori Ričard. "Ali stonoga bi te verovatno obišla, ili bi prešla preko tebe kao da si nekakav predmet."

Nikol je preuzela ulogu turističkog vodiča kad su stigli u jazbinu. Lično je pokazala svakome gde da se smesti. Jedna soba izdvojena je za Maksa i Eponinu, druga za Eli i Roberta, jedna pregrađena na dva dela, da bi tu mogli spavati Patrik i Nai, a velika dečja soba bila je određena za dva avijana i troje dece; preostala je jedna mala soba za koju Nikol i Ričard zaključiše da će savršeno poslužiti kao trpezarija.
Odrasli su raspakovali skromnu imovinu koju su u rancima doneli, a deca su za to vreme sticala svoja prva iskustva sa Tami i Timijem. Avijani nisu znali kako da shvate pojavu malih ljudskih bića, naročito Galileja, koji je uporno pokušavao da štipa ili čupa sve što je mogao dohvatiti. Timi je sat vremena trpeo takvo maltretiranje, a onda je kandžom ovlaš ogrebao dečaka, tek za opomenu. Galilej tad nadiže stravičnu dreku.
"Pa, ja ovo naprosto ne razumem", reče Ričard Nai, kao da se izvinjava. "Avijani su zaista vrlo blagorodna stvorenja."
"Ali ja razumem", reče Nai. "Galilej je sigurno tražio nevolje." Uzdahnula je. "Znaš, to ti je zapanjujuća stvar. Gajiš dvoje dece na sasvim isti način a ona se razviju sasvim drukčije. Kepler je tako dobar, praktično je anđeo - jedva uspevam da ga naučim da se brani. Galilej, s druge strane, uopšte i ne sluša šta mu govorim."
Kad su svi raspakovali svoje stvari, Nikol ih je povela da dovrše 'obilazak'. Svi su pogledali oba kupatila, hodnike, tankove za suspenziju u tečnosti, gde je porodica spavala tokom jake akceleracije na putovnjima između Zemlje i Čvorišta, i najposle belu sobu, sa kompjuterskom tastaturom i crnim zastorom; ona je služila i kao spavaća soba za Nikol i Ričarda. Da bi prikazao kako crni zastor funkcioniše, Ričard je otipkao jednu narudžbinu i posle oko sat vremena dobio nekoliko novih jednostavnih dečjih igračaka. Robertu i Maksu je dao po jedan primerak kratkog rečnika komandi koje su bile potrebne za unos narudžbina u računar.
Ubrzo posle večere sva deca su zaspala. Odrasli se okupiše u beloj sobi. Maks poče da postavlja pitanja o oktopaucima. Nikol je odgovarala i opisala avanturu iza crnog zastora; uzgred je pomenula i nepravilnosti u radu svoga srca. Robert je odmah pokazao zabrinutost zbog toga. Ubrzo potom je i pregledao Nikol, u njenoj spavaćoj sobi.
Eli mu je u tom poslu pomagala. Robert je iz Novog Raja poneo najveću moguću količinu praktične medicinske opreme koju je mogao da sabije u ranac; tu su bili čak i minijaturni elektronski aparati i monitori za izradu kompletnog elektrokardiograma. Rezultati nisu bili dobri, ali ni onako loši kako se Nikol, nikome ne govoreći, pribojavala da će biti. Pre spavanja Robert je familiju obavestio da su godine svakako ostavile traga na Nikolinom srcu, ali da, po njegovom mišljenju, u neposrednoj budućnosti neće biti potrebna nikakva hirurška intervencija. Preporučio joj je da se više odmara, ali je znao da će njegova tašta tu preporuku verovatno prenebregnuti.
Kad su svi drugi zaspali, Ričard i Nikol pomeriše nameštaj da bi mogli da svoje madrace rašire po podu. Onda legoše jedno uz drugo.
Držali su se za ruke. "Srećna?" upita on.
"Jesam", odgovori Nikol d'Žarden Vejkfild. "Veoma. Zaista je divno što su sva deca ovde." Izvila se ka njemu i poljubila ga. "Premorena sam, mužu moj, ali neću zaspati pre nego što ti se zahvalim za sve ovo."
"To su i moja deca, znaš", reče on.
"Da, dragi", reče Nikol, ležući opet na leđa. "Ali znam da ti nikad ne bi sve ovo preduzeo da nije bilo mog navaljivanja. Bio bi zadovoljan da ostaneš sam s tim avijanskim pilićima i svim tvojim skalamerijama i ekstraterestrijalnim tajnama."
"Možda", reče on. "Ipak i ja sam oduševljen što su sada svi u ovoj jazbini... Uzgred budi rečeno, da li si stigla da s Patrikom popričaš o Keti?"
"Samo vrlo kratko." Ona uzdahnu. "Po njegovim očima bilo mi je jasno da je on i sad veoma zabrinut zbog nje."
"Zar nismo svi?" bio je njegov tihi odgovor. Dva do tri minuta ležali su ćuteći; onda se Ričard podiže na lakat. "Želim da znaš ovo: mislim da je naša unuka apsolutan dragulj."
"I ja", odgovori Nikol i nasmeja se. "Ali, nema šeme da se nas dvoje smatramo nepristrasnim ocenjivačima u ovom slučaju."
"Ej, sad kad je Niki s nama, da li to znači da ja više ne smem tebe da zovem Niki, čak ni u posebnim trenucima?"
Nikol okrete glavu da ga pogleda. Bio je široko osmehnut. A upravo taj izraz videla je na njegovom licu mnogo puta ranije. "Spavaj", reče mu ona i još jednom se kratko nasmeja. "Noćas sam suviše emocionalno iscrpljena za ma šta drugo."

U početku je vreme proticalo veoma brzo. Posla je bilo mnogo, a velika je bila i fascinirajuća teritorija koju je trebalo istraživati. Iako je u misterioznom gradu iznad njih vladala neprekidna tama, porodica je redovno pravila izlete u Njujork. O gotovo svakom mestu na ostrvu Ričard ili Nikol mogli su da ispričaju poneku priču. "Evo, na ovom mestu", rekla je Nikol jednoga dana, osvetljavajući baterijskom svetiljkom ogromnu rešetku koja je visila okačena između dva oblakodera kao paukova mreža, "spasla sam upetljanog avijana, koji me je kasnije pozvao u svoje leglo."
"Tamo dole", rekla je drugom prilikom, kad su šetali kroz veliki 'ambar' s neobičnim jamama i sferama, "ostadoh mnogo dana zarobljena, već pomišljajući da ću tu i umreti."
Ova proširena porodica sačinila je skup pravila za decu. Nisu to učinili zbog male Niki, koja se tako reći nikad nije udaljavala od svoje majke i bake, koja ju je ludo obožavala; učinili su zbog dečaka, Galileja i Keplera, koje je bilo teško obuzdati. Ti 'Vatanabe blizanci' kao da su posedovali nepresušnu energiju. Jednom su zatečeni kako đipaju po visećim ležajevima u akceleracijskim tankovima, kao da su to trambuline. Drugom prilikom su 'pozajmili' baterijske svetiljke od odraslih i otišli gore da, bez nadzora odraslih, istražuju Njujork. Deset nervoznih sati kasnije našli su ih u jednom lavirintu uličica na suprotnom kraju ostrva.
Avijani su gotovo svakodnevno vežbali letenje. Deca su oduševljeno odlazila sa svojim pticolikim prijateljima na trgove, gde su Timi i Tami imali više prostora da prikažu svoje sve veće veštine. Ričard je uvek vodio Niki da gleda kako avijani lete. Vodio je svoju unuku, zapravo, svuda sa sobom. S vremena na vreme Niki je išla pešice, ali najčešće ju je Ričard nosio na leđima, u jednoj udobnoj nosiljci nalik na ranac, koju je sam konstruisao. Taj neobični par postao je nerazdvojan. Ričard je postao i njen glavni nastavnik. Nije mnogo prošlo, a on je objavio svima da je njegova unuka genije za matematiku.
Uveče je oduševljavao Nikol pričama o Nikinim najnovijim poduhvatima. "Znaš šta je uradila danas?" počinjao je obično, kad bi ostao nasamo s Nikol, u krevetu.
"Ne znam, dragi", bio je Nikolin uobičajeni odgovor. Jako je dobro znala da nema spavanja dok joj sve ne ispriča.
"Pitao sam je koliko bi crnih loptica imala ako već ima tri, a ja joj dam još dve. (Dramatična pauza.) I znaš šta je odgovorila? (Još jedna dramatična pauza.) Pet! Rekla je pet. Devojčica koja je prošle nedelje proslavila drugi rođendan..."
Nikol je bila oduševljena tim Ričardovim interesovanjem za Niki. Taj stari čovek i ta malena devojčica bili su idealan 'par'. Kao roditelj, Ričard nijednog trenutka nije uspeo da prevlada svoje potisnute emocionalne probleme i, u isti mah, svoje jako osećanje odgovornosti, tako da je tek sad, prvi put u životu, osetio radost zaista nevine ljubavi. Nikin otac Robert, međutim, iako velik lekar, nije kao osoba pokazivao mnogo topline i nije u potpunosti razumeo važnost toga druženja bez neke određene svrhe, koje između roditelja i dece mora postojati.
Patrik i Nikol su imali nekoliko dugih razgovora o Keti, i na kraju svakog Nikol je bila izuzetno potištena. Patrik nije skrivao od svoje majke činjenicu da je Keti duboko umešana u sve Nakamurine mahinacije, da mnogo pije i da se u seksualnom pogledu pustila u veliki 'promet'. Ali nije rekao Nikol da Keti vodi Nakamurin biznis sa prostitucijom, niti je izneo svoju slutnju da je postala i narkomanka.

10.
Njihova gotovo idealan život u Njujorku potrajao je sve do jednog jutra kad su Ričard i Niki otišli na severne bedeme ostrva. Devojčica je prva videla brodove. Pokazala je prstićem preko tamne pučine. "Gledaj, Bubo", reče ona, "Niki nešto vidi."
Ričardov vid već je bio popustio. On u tom mraku nije video ništa, niti je zrak njegove baterijske svetiljke uspeo da dobaci do onoga što je devojčica pokazivala. Ali kad izvuče snažni dvogled koji je uvek nosio sa sobom, uveri se da sredinom Cilindričnog mora plove dve lađe. Ubaci zato Niki u nosiljku na leđima i pohita kući, u jazbinu.
Ostatak porodice se tek budio. U prvi mah im nije bilo lako da razumeju zbog čega se Ričard toliko uznemirio. "Pa, ko bi drugi mogao biti u lađama?" reče on. "I to na severnom delu mora. Izviđački odred Nakamurinih ljudi, niko drugi."
Za vreme doručka održan je porodični savet. Svi su se saglasili da je pred njima ozbiljan problem. Onda Patrik priznade da je na dan bekstva išao kod Keti, prvenstveno zato što je želeo da se oprosti od svoje sestre, i da je tom prilikom izrekao i nekoliko neuobičajenih stvari, zbog kojih je ona počela da mu postavlja pitanja. Nikol i ostali, kad čuše to, zaćutaše.
"Nisam rekao ništa određeno", reče Patrik kao izvinjavajući se, "ali ipak, učinio sam glupost... Keti je vrlo pametna. Sad kad smo svi iščezli, sigurno je sklopila sve deliće."
"I šta da radimo?" reče Robert Tarner izražavajući time brižnost sviju. "Keti jako dobro poznaje Njujork - bila je gotovo tinejdžerka kad smo polazili odavde - i sposobna je da dovede Nakamurine ljude pravo u ovo leglo. Ovde unutra mi smo za njih odlične mete."
"A možemo li da pođemo na ma koje drugo mesto?" upita Maks.
"Pa, ne baš", odgovori Robert. "Staro avijansko leglo je prazno, ali ne znam kako bismo se tamo hranili. I leglo oktopauka bilo je prazno kad smo sam išao tamo, pre nekoliko meseci, ali od Nikolinog dolaska u Njujork nisam bio u tom delu grada. Moramo pretpostaviti, dabome, na osnovu onog što se desilo kad smo Nikol i ja išli u istraživanje, da su naši prijatelji sa crnim i zlatnim pipcima još i sad u blizini. Ako oni više i ne stanuju u tom starom leglu, problem hrane će ostati ako i tamo pređemo."
"A prostor iza crnog zastora, čika-Ričarde?" upita Patrik. "Rekao si da se tamo proizvodi hrana za nas. Možda bismo mogli pronaći nekoliko soba..."
"Nisam mnogo optimističan", reče Ričard posle kratke pauze. "Ali, tvoj predlog je verovatno jedini razuman u ovom trenutku."
Porodica je tada donela odluku da Ričard, Maks i Patrik krenu u izviđanje regiona iza crnog zastora, da bi tačno utvrdili gde se proizvodi hrana za ljude, i da li tamo negde postoji prostor pogodan za stanovanje. Za to vreme će Robert, Bendži, žene i deca ostati u leglu. Njihov zadatak će biti da razviju plan za brzu evakuaciju iz legla, za slučaj da tako nešto jednog dana bude potrebno.
Pre polaska Ričard je isprobao novi sistem radio-veze, koji je sklopio u slobodnom vremenu. Sistem je bio dovoljno jak da istraživači i ostatak porodice ostanu u radio-kontaktu tokom čitavog perioda razdvojenosti. Činjenica da takvom vezom raspolažu pomogla je Ričardu i Nikol da ubede Maksa Paketa da svoju pušku ostavi u leglu.

Njih trojica su se orijentisali s lakoćom, na osnovu mape u Ričardovom kompjuteru. Stigli su u dvoranu s 'kotlovima', koju su Ričard i Nikol otkrili tokom prethodne ekspedicije. Maks i Patrik su zapanjeno zurili u tih dvanaest ogromnih kotlova, u ogromni podni prostor pokriven uredno naslaganim zalihama sirovina, i u mnoštvo biota raznih oblika, koji su hitali kroz dvoranu. Fabrika je bila izuzetno aktivna. Svi kotlovi su ponešto proizvodili. "U redu", reče Ričard preko radija. Obraćao se Nikol, koja ga je, u leglu, slušala. "Stigli smo i spremni smo. Naruči večeru a mi ćemo gledati šta se dešava."
Posle manje od jednog minuta jedan od kotlova, i to onaj najbliži njima trojici, prestade sa svojim dotadašnjim radom. U međuvremenu, nedaleko od kućice iza kotlova, tri biota nalik na kamionete s rukama, krenuše kroz redove nagomilanih sirovina, hitro uzimajući malo od jednih, malo od drugih. mnogih. Ta tri se onda okupiše kraj onog kotla koji je prestao sa radom, istovariše sirovine na pokretnu traku a ona ih, pred očima trojice ljudi, ponese unutra. Sledećeg trenutka začuli su se zvuci koji su pokazivali da se u kotlu nešto burno dešava. Kad je taj unutrašnji proces bio pri kraju, priđe jedan nizak dugačak biot, nalik na tri cvrčka koji su stali jedan iza drugog i spojili se u jedno biće; na leđima svakog od ta 'tri' bio je oklop nalik na hitinski - činio je po jednu 'zdelu' spremnu da primi teret. Ovaj biot je onda došao do izlaznog konvejera, pružio dugu hvataljku i, kad se ljudska hrana pojavila, zgrabio ju je, natovario u zdele na svojim leđima i hitro se udaljio.
"E đavo da me nosi", reče Maks prateći pogledom kako 'cvrčak' iščezava niz hodnik iza kolibe. Njih trojica nisu stigli ni da se okrenu a drugi bioti, i to oni u funkciji 'kamiona', položiše neke duge debele šipke na konvejersku traku; manje od minuta potom taj kotao je nastavio da radi svoj pređašnji posao.
"Kakav fantastičan sistem", uzviknu Ričard. "Svakako ima kompleksnu proceduru prekidanja, u kojoj narudžbine hrane imaju prioritet. Ne mogu da verujem..."
"Sačekaj samo jedan prokleti minut", prekide ga Maks, "i ponovi to što si maločas rekao, ali na normalnom engleskom."
"Mi u leglu imamo automatske translacione subrutine, koje sam pripremio još pre mnogo godina, kad smo bili ovde", reče Ričard uzbuđeno. "Kad je Nikol u svoj kompjuter ukucala narudžbinu za piletinu, krompir i spanać, iz njenog autput-bafera izišla je lista komandi za ono pravo tipkanje, koje zalazi u hemiju kompleksnih molekula tih vrsta hrane. Čim sam ja, maločas, signalisao da smo nas trojica spremni, utipkala je taj pravi niz komandi. Komande su primljene ovde, a reakciju mašina smo videli. Svi ovi ramanski kotlovi i do tada su radili nešto; ali njihov ekvivalent kompjutera prepoznao je da nova narudžbina znači hranu, i dao joj vrhunski prioritet."
"Kažeš li ti, čika-Ričarde", reče Patrik, "da je glavni kompjuter zaustavio drugu proizvodnju samo da bi spremio hranu za nas?"
"Tačno to", reče Ričard.
Maks se udaljio od njih, stao i zagledao se u druge kotlove u toj ogromnoj dvorani. Ričard i Patrik mu priđoše.
"Kad sam bio klinac od jedno osam ili devet godina", reče Maks, "moj otac i ja smo pošli na naše prvo kamping-putovanje, sa noćenjem; popeli smo se na jedno mesto u planinama Ozark, nekoliko sati hoda od naše farme. Noć je bila veličanstvena, nebo prepuno zvezda. Pamtim da sam ležao na leđima, u mojoj vreći za spavanje, i zurio gore, u sva ta mala treperava svetla na nebu... Te noći došla mi je na um jedna misao koja je, za dečaka iz Arkanzasa, bila velika, ogromna. Zapitao sam se koliko ima tuđinske dece, tamo gore u vasioni, koja u istom tom trenutku uzbuđeno dižu pogled ka zvezdama i uviđaju, po prvi put, kako je majušan njihov vilajet u odnosu na ukupni plan kosmosa."
Maks se okrete i osmehnu dvojici svojih prijatelja. "To je jedan od razloga zbog kojih sam ostao poljoprivrednik", reče on smejući se. "Kod one moje piladi i prasadi uvek sam bio važan. Donosio sam im klopu. Bio je to krupan događaj kad se stari Maks pojavi ispred svinjca ili kokošinjca..."
Zaćuta. Ni Ričard ni Patrik ne rekoše ništa. "Mislim da sam u dubini duše oduvek želeo da budem astronom", nastavi Maks. "Naime, hteo sam da vidim mogu li razumeti tajne svemira. Ali pri svakoj pomisli na milijarde godina i hiljade milijardi kilometara padao sam u potištenost. Nisam mogao da podnesem osećanje potpune, apsolutne totalne beznačajnosti, koje me je tada obuzimalo. Bilo je kao da neki glas u mojoj glavi govori, ponovo i ponovo: 'Pakete, ti si živo sranje. Apsolutna nula.'"
"Ali spoznavanje te beznačajnosti i, naročito, sposobnost da je merimo, čini nas, ljude, sasvim izuzetnim", reče Ričard tiho.
"Eto gde uđosmo u filozofiju", uzvrati Maks, "a tu zaista nisam u svom elementu. Ja volim da su oko mene domaće životinje, tekila i, čak, poneka blaža od onih ludih grmljavinskih oluja srednjeg zapada. A ovde, u ovome", on razmahnu rukama ka kotlovima i fabrici, "mogu reći da sam se usrao od straha. Da sam znao, kad sam se prijavljivao za naseljavanje Marsa, da ću naići na mašine koje su pametnije od ljudi..."
"Ričarde, Ričarde", dopre iz radija Nikolin zabrinuti glas. "Imamo loše vesti. Eli se upravo vratila sa severne obale. Četiri velika čamca prilaze obali... Eli kaže da je sigurna da je na jednome od tih ljudi videla policijsku uniformu... Osim toga, javila je da se na jugu vidi nekakva velika duga... Možete li vi da se vratite ovamo u roku od nekoliko minuta?"
"Ne, ne možemo", odgovori Ričard. "Još uvek smo u sali sa kotlovima. Mora biti da smo bar tri i po kilometra udaljeni od vas. Da li je Eli rekla koliko ljudi može biti u svakom čamcu?"
"Po mojoj proceni, po desetak do dvanaest u svakom, tata", odgovori mu Eli. "Nisam ostala na obali da ih brojim... Ali, čamci nisu bili jedina neobična stvar koju sam videla gore. Dok sam bežala ka leglu, južno nebo se obasjalo silovitim bleskovima raznih boja, koje su se postupno spojile u divovsku dugu... blizu onog mesta gde, po vašim pričama, treba da bude Veliki Rog."
Deset sekundi kasnije Ričard povika u radio: "Slušajte me, Nikol, Eli, i svi vi. Obavite evakuaciju iz naše jazbine, ovog trenutka. Uzmite decu, mladunce, dinje, sesilni materijal, obe puške i najveću količinu ličnih stvari koju možete da bez teškoća ponesete. Nemojte nositi ono što pripada nama trojici - mi na sebi imamo dovoljno stvari da se snađemo u vanrednoj situaciji. Idite pravo u leglo oktopauka i čekajte nas u onoj dvorani gde je pre mnogo godina bila foto-galerija... Nakamurine trupe će prvo prodreti u našu jazbinu. Kad nas ne zateknu tamo i ako je Keti s njima, poći će možda i u jazbinu oktopauka. Ali ne verujem da će ulaziti u tunele..."
"A vas trojica?" upita Nikol.
"Vratićemo se najbrže što možemo. Ako ne nađemo nikoga... Uzgred budi rečeno, Nikol, ostavi u beloj sobi radio uključen na najjače, i jedan u dečjoj sobi, da čujemo ako neko uđe u naše leglo... Rekoh, ako ne bude izvršena invazija na naš dom, pridružićemo vam se odmah. Ako pak Nakamurini ljudi zaposednu naše stanište, pokušaćemo da nađemo, odavde, neki drugi put do jazbine oktopauka; on mora postojati..."
"U redu, dragi", prekide ga Nikol. "Moramo da počnemo pakovanje... Ostaviću radio uključen, za slučaj da vam budemo potrebni..."
"Znači, po tvom mišljenju, bićemo najbezbedniji u leglu oktopauka?" upita Maks Ričarda čim ovaj isključi radio.
"Pa, to nam je jedini izbor", reče Ričard s bledim osmehom. "Ovde iza zastora ima premnogo nepoznatih stvari. S druge strane, ako nas nađe Nakamurina soldateska i policija... naravno da nećemo biti 'bezbedni'! Oktići možda više i ne stanuju u tom svom leglu. Osim toga, kao što je Nikol mnogo puta rekla, mi nemamo nijedan nesumnjiv dokaz da su oni neprijateljski raspoloženi."

Muškarci pođoše najbrže što su mogli. Samo jednom su zastali, da Patrik preuzme deo tereta iz Ričardovog ranca. Dok su se domogli trokrakog raskršća u hodniku, i Maks i Ričard bili su uveliko u znoju.
"Moramo zastati jedan minut", reče Maks Patriku, koji je išao ispred dvojice starijih. "Tvom čika-Ričardu potreban je odmor."
Patrik izvuče bocu s vodom iz ranca i pruži je da se svi napiju. Ričard žudno povuče iz nje, obrisa čelo maramicom i nastavi lakim trkom ka jazbini.
Kad su bili na nekih petsto metara od male platforme iza crnog zastora, Ričardov radio poče prenositi neku neodređenu buku iz unutrašnjosti legla. "Možda je neki član porodice zaboravio nešto važno, pa se vratio po to", reče Ričard usporavajući hod da bi oslušnuo.
Uskoro su i čuli nečiji glas; nisu ga mogli identifikovati. Stali su i čekali. "Kao da je neka životinja živela tamo pozadi", reče taj glas. "Dođi da pogledaš."
"Do vraga", reče drugi glas. "Do maločas su bili ovde, sumnje nema... Pitam se pre koliko vremena su otišli."
"Kapetane Bauer", povika neko. "Šta da radim sa svom ovom elektronskom opremom?"
"Ma ostavi je, zasad", odgovori drugi glas. "Kroz koji minut trebalo bi da ostatak vojske siđe ovamo. Onda ćemo odlučiti šta dalje."
Ričard, Maks i Patrik su sedeli, bez reči, u mračnom tunelu. Tokom sledećeg minuta nisu, preko radija, čuli ništa. Činilo se da za to vreme niko od pripadnika Nakamurine ekspedicije nije ponovo ulazio u dečju sobu. Onda opet začuše glas Franca Bauera.
"Šta pričaš ti, Morgane?" reče Bauer. "Jedva te čujem... nekakva je buka. Šta? Vatromet? Boje? O čemu pričaš? Dobro. Dobro... Odmah dolazimo."
Sledećih petnaest sekundi prijemnik je bio tih. Onda njih trojica jasno začuše Bauerove reči. "A, tu si ti, Pfajferu. Sakupi ostale, vraćamo se gore. Morgan kaže da je na južnom nebu nekakav zapanjujući vatromet. Većina vojnika se ionako plašila tog mraka i tih oblakodera. Ovako će se smiriti svi nervi."
"Sad imamo šansu", šapnu Ričard ustajući. "Oni bar nekoliko minuta neće biti u leglu." On potrča, pa se zaustavi. "Može biti potrebno da se razdvojimo... Da li vi, obojica, pamtite kako se ide do legla oktopauka?"
Maks odmahnu glavom. "Nikad nisam bio tamo..."
"Evo", reče Ričard, dodajući Maksu svoj prenosivi kompjuter. "Kad otkucaš slova M i P, dobijaš mapu celog Njujorka. Leglo oktića je označeno crvenim krugom... Ako otkucaš dvaput L, pokaže se mapa unutrašnjosti njihove jazbine. Idemo sad, dok još imamo vremena."
Ne naiđoše ni na jednog vojnika u svojoj jazbini. Međutim, na izlazu iz legla u grad bila su dvojica stražara, udaljena, ipak, nekoliko metara. Stražari su, na sreću, bili toliko zaneti vatrometom na ramanskom nebu da nisu čuli trojicu koji su se, iza njih, uzverali stepeništem i nestali. Maks, Ričard i Patrik se razdvojiše, radi veće bezbednosti, i različitim putevima pođoše ka staništu oktopauka.
Ričard i Patrik stigoše na odredište u razmaku od jedva minut; Maks je, međutim, putovao duže. Putanja koju je on odabrao vodila je preko jednog trga na kome su, pukim slučajem, zastali neki od Nakamurinih vojnika, njih petorica ili šestorica, da bolje vide vatromet. Maks zato potrča niz jednu manju ulicu i pribi se uz zgradu. Izvuče računar i poče da razgleda mapu na ekranu, pokušavajući da smisli neku drugu putanju ka leglu oktopauka.
Za to vreme iznad svih njih nastavljao se spektakularni 'vatromet'. I Maks diže pogled i ostade zaslepljen velikom plavom loptastom eksplozijom iz koje je krenulo na stotine zrakova plave svetlosti u svom pravcima. Gotovo čitav minut Maks je posmatrao tu hipnotičku predstavu, veličanstveniju od svega što je na Zemlji ikada video.
Kad je napokon stigao u leglo oktopauka, sišao je, brzo, niz kosinu rampe i ušao u katedralsku dvoranu iz koje su četiri tunela vodila u druge delove jazbine. Tada otipka dva velika slova L i na malenom ekranu kompjutera pojavi se mapa oktopaučkog vilajeta. Zanet u razgledanje te mape, u početku i ne začu zvuk mehaničkih četkica i visoko, tiho pištanje.
Nije digao pogled sve dok ti zvuci nisu postali veoma jaki. Najzad podiže glavu: jedan krupan oktopauk stajao je na manje od pet metara udaljenosti. Od tog prizora Maksu žestoki trnci pođoše niz kičmu. Ostao je sasvim nepomičan, boreći se protiv želje da pobegne. Tečnost nalik na krem, u oktopaukovom jedinom sočivu, poče da se premešta levo i desno, ali tuđin ne pođe bliže Maksu.
Iz jednog od dva paralelna ureza oko sočiva krenu talas purpurnocrvene boje. Talas je oplovio paukovu loptastu glavu, praćen užim trakama drugih boja; sve su stigle do drugog ureza, i tu nestale. Zatim se isti obrazac ponovio. Maks, čije je srce gruvalo toliko da ga je osećao u donjoj vilici, odmahnu glavom i reče: "Ne razumem." Oktopod-pauk je oklevao još trenutak, a onda je podigao dva pipka sa poda i uperio ih niz jedan od četiri tunela, nedvosmisleno pokazujući pravac. Zatim, kao da hoće da podvuče učinjeno, pođe ka tom tunelu pa opet pokaza, sa dva pipka, na istu stranu.
Maks ustade i laganim hodom se zaputi u taj tunel, držeći se podalje od oktopauka. Dok je Maks ulazio u tunel, nova serija kolornih signala pođe oko tuđinove glave. "Mnogo ti hvala", reče Maks učtivo, okrete se i zađe u tunel.
Tek posle tri-četiri stotine metara zastade da pogleda mapu; onda pođe dalje. U tunelu su se, ispred njega, palila svetla, a po njegovom prolasku gasila. Nakon novog, pažljivog razgledanja mape on vide da nije daleko od sale određene za sastanak.
Nekoliko minuta kasnije uđe u nju. Tu su već bili okupljeni svi ostali članovi porodice. Maks se široko osmehnu. "Nikad nećete pogoditi koga sam sreo usput", reče on. Sledećeg trenutka Eponina ga pozdravi zagrljajem.

Ubrzo pošto je Maks završio sa zabavljanjem prisutnih pričom o svom susretu s oktopaukom, Ričard i Patrik oprezno pođoše nazad, u katedralsku dvoranu, zaustavljajući se na svakih stotinak metara i pomno osluškujući neće li se odnekud začuti karakteristični zvuk tuđina. Nije se čulo ništa. Takođe nije bilo nikakvih nagoveštaja prisustva novorajskih snaga. Posle skoro sat vremena vratili su se ostatku grupe i uključili u raspravu o tome šta činiti dalje.
Njihova proširena porodica imala je hrane za pet dana, možda i šest, uz pažljivo racionisanje. Vode je bilo u cisterni blizu katedralske sale. Svi su se brzo saglasili da potera koja je za njima pošla iz Novog Raja, najverovatnije neće ostati u Njujorku dugo, bar ne pri ovom svom prvom dolasku. Nastade kratka debata o pitanju da li je Keti nešto rekla ili nije rekla, kapetanu Baueru, o tome gde se nalazi leglo oktopoda-pauka. O jednom bitnom pitanju nije bilo rasprave: tokom sledećih dan-dva preti najveća opasnost da ih Nakamurini ljudi pronađu. Zbog toga narednih trideset šest sati provedoše u toj velikoj sali, ne izlazeći uopšte, osim zbog neophodnih fizičkih potreba.
Kad je prošao taj period, zatvorenost je postala veoma teško podnošljiva svima njima, a naročito avijanskim mladuncima i blizancima. Ričard i Nai poveli su zato Tami, Timija, Bendžija i decu u hodnik, pokušavajući - neuspešno - da ih umire. Poveli su ih ka širokome 'bunaru' s velikim klinovima, koji se spuštao u dubinu legla oktopauka. Ričard gotovo da i nije spuštao Niki sa svojih leđa. Nekoliko puta je upozorio blizance i Nai na opasnosti koje ih mogu čekati u toj zoni. Međutim, čim se obični tunel proširio a vertikalni pojavio pred njima, šumoglavi Galilej je pojurio niz njega; majka nije stigla da ga u tome spreči. Ubrzo je, međuti, sam stao, a onda se sav ukočio od straha; ostao je da se nesigurno drži za dva klina, ne mnogo ispod nivoa poda, nadnet nad ogromnu provaliju. Ričard je priskočio da ga spase. U tu istu provaliju bacili su se mladi avijani, oduševljeni što opet mogu da lete; ali u svome kruženju po vazduhu nikad nisu silazili dovoljno duboko da izazovu paljenje nižeg 'sprata' svetiljki.
Pre nego što se vratio ostatku grupe, Ričard je poveo Bendžija u brzi obilazak one prostorije koju su Ričard i Nikol uvek nazivali oktopaučkim muzejem. Ta dvorana, nekoliko stotina metara udaljena od 'bunara', bejaše i sad potpuno prazna. Nekoliko sati kasnije, na Ričardov predlog, polovina porodice je prešla tamo, da bi svi imali širi životni prostor.
Trećega dana njihovog boravka u leglu oktopauka Ričard i Maks su zaključili da neko treba da ode i izvidi da li su novorajske trupe još u Njujorku. Logični izabranik za porodičnog izvidnika bio je Patrik. Ričard i Maks su mu dali jasne instrukcije - da ode obazrivo do katedralske dvorane, a onda rampom gore, do Njujorka. Odatle, uz minimalnu upotrebu baterijske svetiljke i prenosivog kompjutera, da pređe na severnu obalu ostrva i vidi da li su brodići još tamo. Najzad, kakav god bio rezultat istraživanja, da se vrati pravo u leglo i podnese pun izveštaj.
"Još jednu stvar treba imati na umu", reče Ričard, "izuzetno važnu. Ako u ma kom trenutku čuješ oktopauka ili vojnika, treba odmah da se okreneš i da se vratiš ovamo. Ali, s ovim dodatkom: ni pod kojim okolnostima ne sme se dogoditi da te ljudsko biće vidi kako silaziš u ovo leglo. Ne smeš učiniti ništa što bi izložilo opasnosti nas ostale."
Maks je uporno tražio da Patrik ponese jednu od njihove dve puške. Ričard i Nikol su to dopustili bez raspravljanja. Kad su mu svi poželeli sreću, Patrik pođe na svoju 'skautsku' misiju. Ali, već posle petsto metara pešačenja kroz tunel začu neki šum ispred sebe. Zastao je da oslušne, ali nije mogao da razazna šta je to. Posle još stotinu metara neki od zvukova postadoše jasniji. Čuo je četkice koje se vuku po podu, nekoliko puta, ali čuo se i neki zveket, kao da se metalni predmeti sudaraju jedan s drugim ili naleću na zid. Osluškivao je nekoliko minuta a zatim, pamteći šta mu je rečeno, krenuo nazad, do svoje porodice i prijatelja.
Posle duge rasprave poslali su ga ponovo. Ovoga puta mu je rečeno da priđe oktopaucima najbliže što se usudi, i da ih posmatra, tiho, najduže što sme. Prilazeći katedralskoj dvorani opet je čuo vučenje četkica. Ali na ulazu u samu dvoranu ne vide nikoga. Kud odoše? pitao se. Njegov prvi impuls bio je da se vrati. Međutim, pošto još nije video nijednog oktopauka, zaključio je da bi mogao da pođe i uz rampu, gore, na ulice Njujorka, da dovrši svoj zadatak.
Bio je međutim zaprepašćen kad je video, minut kasnije, da je izlaz iz oktopaučkog legla zabetoniran debelim slojem neke smese koja se sastojala od metalnih šipki i materijala nalik na cement. Ponegde su ostale šupljine, ali on je kroz njih jedva mogao da proviri; prepreka je, sasvim sigurno, bila toliko masivna da je ni svi ljudi zajedno ne bi mogli pomeriti. Ovo su oktići uradili, pomisli on odmah, ali, zašto su nas zarobili ovde?
Pre nego što se vratio svojima, Patrik je istražio katedralsku salu i našao da je jedan od četiri izlazna tunela sada zatvoren nečim što je ličilo na debela vrata ili kapiju. To je sigurno tunel prema kanalu, pomisli on. Desetak minuta kasnije, pošto se ništa nije čulo, on pođe kući.

11.
"Znači oktići nisu nikad učinili ništa neprijateljski?" govorio je Maks ljutito. "Onda kako nazivate ovo sad? Mi smo, jebote, uhvaćeni u klopku." Žestoko je odmahnuo glavom. "Znao sam ja da je glupo bilo što smo uopšte dolazili ovamo."
"Molim te, Makse", reče Eponina. "Nemojmo se svađati. Sukobi između nas samih neće nimalo pomoći."
Svi odrasli, osim Nai i Bendžija, već su bili prešli taj kilometar do katedralske sale da pogledaju šta su to oktopauci uradili. Pokazalo se da ljudskim bićima zaista nema izlaza iz jazbine, osim kroz tri preostala tunela, od kojih su se dva završavala kod ogromnog 'bunara' dok je treći vodio, kao što su brzo ustanovili, do jedne velike prazne magacinske prostorije iz koje nikakvog izlaza nije bilo.
"Moramo brzo smisliti nešto", reče Maks. "Imamo hrane za još četiri dana, a ne možemo ni da naslutimo gde bismo mogli nabaviti novu količinu."
"Žao mi je, Makse", reče Nikol, "ali ja i sada mislim da je Ričardova prvobitna odluka bila ispravna. Da smo ostali u našem staništu, vojska bi nas uhvatila i vratila u Novi Eden, a tamo nas gotovo sigurno čeka smrtna kazna..."
"Možda", prekide je Maks. "A možda i ne... Bar bi deca bila pošteđena. Ne verujem ni da bi Bendži, ni doktor, bili ubijeni..."
"To su sad akademske diskusije", reče Ričard, "koje ne rešavaju naš glavni problem - šta sad činiti."
"Pa, hajde, genije", reče Maks ironično. "Ovo dosad bio je tvoj šou. Šta predlažeš?"
Opet se umeša Eponina. "Nisi fer, Makse. Nije Ričard kriv što smo se ovako zaglavili... Osim toga, kao što već rekoh, neće nam biti koris..."
"Dobro, dobro", reče Maks. Pođe ka tunelu koji je vodio do magacinske prostorije. "Idem ja ovim tunelom, da se malo smirim i da popušim jednu cigaretu." Na trenutak se osvrte da pogleda Eponinu. "Hoćeš li ti pola? Posle nje ostaje nam još dvadeset devet komada. Tačno toliko."
Eponina se bledo nasmeši Nikol i Eli. "Još je ljut na mene što nisam ponela sve cigare kad smo napustili naše leglo", reče ona tiho. "Ne brinite se... Maks je prgav ali se brzo smiri... Vratićemo se za kroz neki minut."
"A kakav je tvoj plan, dragi?" reče Nikol Ričardu odmah po odlasku Maksa i Eponine.
"Nemamo mnogo izbora", reče Ričard sumorno. "Deca, avijani, Bendži i s njima minimalni neophodni broj odraslih, treba da ostanu ovde, a svi drugi treba da pođu, što pre, u istraživanje oko ove jazbine. Nije mi lako da poverujem da oktopauci zaista žele da mi svi pomremo od gladi."
"Izvini, Ričarde." Robert Tarner je progovorio prvi put otkad je Patrik javio da su izlazi iz legla zatvoreni. "Ne polaziš li ti opet od pretpostavke da su oktopauci prijateljski raspoloženi? Pretpostavimo sad da nisu ili, kao što je po mom uverenju verovatnije, da im je savršeno svejedno da li ćemo mi preživeti ili ne. Možda su prolaze zazidali jednostavno zato da bi se zaštitili od svih ljudskih bića koja su se u poslednje vreme pojavila."
Robert zaćuta; činilo se da je izgubio koncentraciju. "Pokušavao sam da kažem", nastavi on nekoliko trenutaka kasnije, "da su u ovom trenutku deca, pa i tvoja unuka, u znatnoj opasnosti, ne samo fizičkoj nego, mogao bih dodati, i psihološkoj, i da bih ja bio protiv svakog plana koji bi značio da deca ostanu nezaštićena i izložena eventualnom napadu."
"U pravu si, Roberte", prekide ga Ričard. "Neophodno je da nekoliko odraslih, među kojima mora biti bar jedan muškarac, ostanu uz Bendžija i decu. Pa Nai u ovom času sigurno ima pune ruke posla... Zašto se ne biste ti, Patrik i Eli vratili kod njih, odmah sad? Nikol i ja ćemo sačekati Maksa i Eponinu, pa ćemo vam se brzo pridružiti."
Kad su to troje otišli, Ričard i Nikol ostadoše sami. "Eli kaže da je Robert sada gotovo bez prestanka ljut, vrlo ljut", reče Nikol tiho, "ali da ne zna kako da konstruktivno izrazi svoj gnev... Rekao joj je da smatra da je čitav ovaj poduhvat, od početka, jedna velika greška. Provodi sate zadubljen u sumorne misli o tome... Eli kaže da se čak zabrinula za njegovo psihičko zdravlje."
Ričard odmahnu glavom. "Možda poduhvat jeste od početka bio pogrešan. Možda je trebalo da ti i ja odživimo ostatak svojih života ovde sami. Baš sam pomislio da..."
U tom času u salu se vratiše Maks i Eponina. "Želeo bih da se izvinim", reče Maks pružajući ruku, "vama oboma. Verovatno su me savladali strah i utučenost."
"Hvala ti, Makse", odgovori Nikol. "Ali, zaista nisu potrebna izvinjenja. Smešna je i pomisao da bi ovolika grupa ljudi mogla proći kroz ovakve doživljaje bez ijednog sukoba."

U muzeju se okupiše svi. "Dakle, da ponovimo plan još jednom", reče Ričard. "Nas petoro silazimo niz klinove i istražujemo predeo oko one donje platforme. Temeljito ćemo ispitati svaki tunel koji nađemo. Onda, ako ne nađemo nikakav put za izlazak odavde, a ako nam velika podzemna železnica bude zaista na raspolaganju, Maks, Eponina, Nikol i ja ćemo se ukrcati, ali će se Patrik vratiti i popeti uz bunar, nazad, do vas."
"Zar ti se ne čini da je neoprezno da se sve četvoro ukrcate u podzemni vagon?" upita Robert. "Zašto ne bi prvo krenulo dvoje? Šta ako vagon ode i nikad se ne vrati?"
"Vreme je naš neprijatelj, Roberte", odgovori Ričard. "Da ne stojimo tako slabo sa hranom, mogli bismo primeniti neki umereniji plan. U tom slučaju bi se u vagon ukrcalo možda samo dvoje od nas. Ali, šta ako podzemna železnica vodi do više različitih stanica? Pošto smo već zaključili da, zbog bezbednosti, istažujemo samo u parovima, pronalaženje izlaza moglo bi potrajati predugo da samo jedan par traga."
U sali je zavladala duga tišina. Onda Timi poče nešto da brblja svojoj sestri. Niki ode do njega i poče da gladi somotno glatku donju stranu avijanovog tela. "Ne tvrdim da znam sve", reče Ričard. "Niti potcenjujem ozbiljnost naše situacije. Ali, ako postoji izlaz odavde, a Nikol i ja verujemo da mora postojati, onda treba da ga nađemo što pre."
"Pod pretpostavkom da vas četvoro pođete tim vagonom", reče Patrik, "koliko dugo mi treba da vas čekamo ovde, u muzeju?"
"To je teško pitanje", odgovori Ričard. "Hrane imate za još četiri dana. Trebalo bi da vas i neko vreme posle toga u životu održava voda, koju imate u izobilju u cisterni... Ne znam, Patriče, možda treba da nas čekate dva-tri dana. Posle toga, odluku morate doneti sami. Ako ikako bude moguće, neko od nas će se vratiti."
Bendži je budno pratio ovaj razgovor. Bilo je jasno da je manje-više shvatio o čemu je reč - počeo je tiho da plače. Nikol mu priđe da ga uteši. "Ne brini, sine", reče ona. "Sve će biti u redu."
Dete-čovek diže pogled ka svojoj majci. "Nadam se da hoće, ma-ma", reče on, "al' se plašim."
Galilej Vatanabe najednom skoči i otrča u onaj deo sale gde su dve puške ležale naslonjene na zid. "Ako ovde uđe neko od tih okto čudovišta, ubiću ga. Bum! Bum!" Nekoliko sekundi je pipao bližu pušku, a onda mu je Maks izmače iz dohvata.
Galilejeva vika navela je avijane da se razgalame a malu Niki da se rasplače. Eli je obrisala suze svojoj kćeri, Maks i Patrik su zabacili puške o desno rame, i istraživači se oprostiše od onih koji će ostati. Eli pođe tunelom, s njima. "Nisam htela ovo da kažem pred decom", reče ona, "ali, stvarno, šta da uradimo ako uđe neki oktopauk dok vi niste tu."
"Nastojte da ne paničite", odgovori Ričard.
"I da ne učinite ništa agresivno", dodade Nikol.
"Ti zgrabi Niki i beži kao luda", reče Maks i namignu.

Ništa neuobičajeno nije se dogodilo dok su se spuštali niz klinove. Baš kao i pre znatnog broja godina, svetlosti na nižem 'spratu' su se palile čim bi bilo ko dospeo do neosvetljene zone. Manje od sat vremena potom sve petoro istraživača našlo se na platformi podzemne železnice. "Sada ćemo saznati da li ta misteriozna vozila još idu", reče Ričard.
U sredini kružne platforme bila je manja rupa, takođe s metalnim klinovima koji su polazili iz zidova ka unutrašnjosti - novi, ali manji 'bunar' koji se spuštao dalje u tamu. Na dva suprotna kraja platforme, devedeset stepeni levo i devedeset stepeni desno od mesta gde su njih petoro stajali, dva mračna tunela bila su urezana u kamen i metal. Jedan je bio golem, visok pet do šest metara; drugi - desetak puta manjeg prečnika. Kad se Ričard primakao na samo dvadesetak ugaonih stepeni do većeg tunela, u njemu najednom blesnuše svetlosti, tako da se cela unutrašnjost mogla jasno videti. Taj tunel je izgledao kao uveličana verzija neke velike kanalizacione cevi na Zemlji.
Iz tunela je doprlo neko hujanje; kad čuše taj zvuk, svi priđoše Ričardu. Manje od minut posle toga, vozilo nalik na vagon podzemne železnice pojavilo se u tunelu. Izišlo je velikom brzinom iza jedne krivine, sjurilo se ka njima i zaustavilo na otprilike metar od manjeg bunara s klinovima.
Unutrašnjost vozila bila je takođe osvetljena. Nije bilo nikakvih sedišta; od poda do tavanice protezale su se vertikalne šipke, raspoređene naizgled nasumično po vagonu. Nekih petnaest sekundi posle zaustavljanja vrata se otvoriše klizanjem u stranu. Na drugi peron, sa suprotne strane manjeg bunara, nekih pet sekundi kasnije stigla su druga takva kola, ali deset puta manjih dimenzija.
Iako su Maks, Patrik i Eponina mnogo puta slušali priče o ovim dvema avetinjskim podzemnim železnicama, sada su, pri stvarnom suočenju s njima, osetili zebnju. "Ti to baš ozbiljno, prijatelju moj?" reče Maks Ričardu. Njih dvojica su brzo pregledali spoljašnjost velikog vagona. "Ti bi stvarno ušao u ovu prokletinju, ako se pokaže da nemamo nikakavu drugu mogućnost?"
Ričard klimnu glavom.
"Ali ovo bi moglo da ode bilo gde", reče Maks. "Nemamo ni najmutniju jebenu ideju šta je ovo, ko je ovo napravio, čemu kog vraga služi. A kad se ukrcamo, bićemo totalno bespomoćni."
"Tako je", reče Ričard. Osmehnuo se bledo. "Makse, odlično sagledavaš naš položaj."
Maks odmahnu glavom. "Pa onda hajd' da se potrudimo da nađemo nešto u ovoj rupčagi, jer teško da ćemo Eponina i ja hteti da..."
"U redu", reče Patrik prilazeći im. "Valjda je sad trenutak za sledeću fazu naše operacije... Makse, jesi li spreman za još malo pentranja po klinovima?"

Ričard nije imao nijednog od svojih pametnih robotića da ih ukrca u manji vagon. Imao je, međutim, minijaturnu kameru sa nekako skrpljenim sistemom za pokretanje; nadao se da će ona svojom težinom uspeti da aktivira vagon. "Ovaj mali tunel ne može ni pod kojim okolnostima biti izlaz za nas", reče on ostalima. "Samo hoću da proverim da li se išta značajno izmenilo tokom ovih godina. Osim toga, čini se da zasad nema razloga da više od dvoje nas siđe nekud niže."
Dok su Maks i Patrik polako silazili niz šiljke u manjem bunaru, a Ričard, sav zanet u posao, obavljao poslednju proveru ispravnosti svoje pokretne kamere, Nikol i Eponina su se šetkale po peronu. "Kako ide, poljoprivrednik", pozva Eponina Maksa preko radija.
"Ma dobro je, zasad", odgovori Maks. "Ali, jedva ako smo deset metara ispod vas. Ovde klinovi nisu tako gusti kao gore, pa moramo opreznije."
"Izgleda da je tvoj odnos s Maksom zaista procvetao dok sam ja bila u ćuzi", komentarisala je Nikol nekoliko trenutaka potom.
"Jestei te kako", odgovori Eponina bez ustezanja. "I ja sam time, da ti iskreno kažem, bila iznenađena. Nisam verovala da muškarac može ozbiljno da se veže za jednu ženu koja je... znaš... Ali potcenila sam Maksa. On je zaista neuobičajena osoba. Ispod te zlovoljne, muževne spoljašnjosti..."
Eponina zaćuta. Nikol se široko smešila. "Ne verujem da Maks ikoga uspeva stvarno da prevari", reče Nikol. "Bar ne nikoga od onih koji ga poznaju. Robusni Maks koji mnogo psuje, to je samo gluma, uvežbana iz nekog razloga, verovatno radi samozaštite, na toj farmi u Arkanzasu."
Ćutale su obe nekoliko sekundi. "Ali mislim da ni ja nisam sagledavala njegovu pravu vrednost", nastavi Nikol. "Njemu služi na čast to što te tako potpuno voli iako vas dvoje nijednom niste mogli stvarno da se..."
"O, Nikol", reče Eponina, najednom sva usteptala. "Nemoj misliti da ja to nisam želela, čak sanjala o tome. Doktor Tarner nam je toliko puta rekao da su vrlo mali izgledi da RV-41 pređe na Maksa, ako upotrebljavamo sredstva za zaštitu... Ali to 'vrlo mali' za mene je preveliko. Zamisli da se dogodi da ja na neki način, na neki užasan način ipak prenesem Maksu tu kugu koja me ubija? Kako bih ikada mogla oprostiti sebi da čoveka koga volim osudim na smrt?"
Eponini se oči ispuniše suzama. "Naravno da smo intimni", nastavi ona. "Na naš poseban, bezbedan način... Maks se nije ni jedan jedini put požalio. Ali, po njegovim očima vidim da mu nedostaje..."
"Eto, tu smo", začuo se Maksov glas preko radija. "Vidimo dno. Izgleda kao normalan pod, možda još nekih pet metara naniže. Dva tunela vode odatle, jedan veličine onog koji je gore, kod vas, manji, a drugi zaista minijaturan. Silazimo da pogledamo iz neposredne blizine."

Došlo je vreme da se istraživači ukrcaju u vagon. Ričardova kamera nije snimila ništa suštinski novo, a pregled čitavog prostora ispod oktopaučke jazbine nije doveo do otkrića bilo kakvog drugog izlaza. Ričard i Patrik su nasamo popričali o tome šta sve treba mlađi od njih dvojice da učini kad se popne u leglo. Onda su se pridružili Maksu, Nikol i Eponini. Sve petoro pošli su laganim hodom po peronu, ka vozilu koje ih je čekalo.
Eponina je u stomaku osećala tremu. Setila se sličnog osećanja 'leptirova u stomaku' kad je, kao devojčica od četrnaest godina, otvarala svoju prvu samostalnu izložbu u sirotištu u Limožu. Duboko je udahnula.
"Ne stidim se da kažem: strah me je", reče ona.
"Jebi ga", reče Maks. "To je nedovoljno jako rečeno... Nego, Ričarde, kako znamo da vagon neće da se stropošta u onu provaliju o kojoj si nam pričao?"
Ričard se osmehnu ali ne odgovori. Prišli su vagonu. "E, dobro, sad", reče on, "pošto ne znamo kako se ovo aktivira, moramo biti veoma pažljivi. Da svi uđemo manje-više istovremeno. Na taj način neće biti opasnosti da se vrata zatvore dok je neko još na peronu."
Gotovo minut posle toga vladalo je ćutanje. Četvoro putnika stadoše rame uz rame; najbliže tunelu stao je Maks, do njega Eponina. "Brojaću", reče Ričard. "Na tri, svi zakoračujemo unutra."
"A je l' mogu ja da zažmurim?" reče Maks isceren. "Tako mi je bilo lakše na toboganima, kad sam bio klinac."
"Možeš, ako ti je volja", odgovori Nikol d'Žarden Vejkfild.
Ušli su u vagon. Svako je zgrabio po jednu uspravnu šipku. Ništa se nije dogodilo. Patrik ih je gledao netremice, sa perona, kroz vrata koja su ostala otvorena. "Možda vrata čekaju Patrika", reče Ričard tiho.
"Pa ne znam", promumla Maks, "ali ako ova jebada ne krene u sledećih nekoliko sekundi, ja iskačem."
Sledećeg trenutka vrata su se zatvorila. Dva daha kasnije, vagon je s trzajem krenuo i pojurio, naglo ubrzavajući, kroz osvetljeni tunel.
Patrik im je mahnuo. Ispratio ih je pogledom. Kad je vagon zašao za prvu krivinu i nestao s vidika, on zabaci pušku na rame i poče da se penje uz klinove. Molim vas, vratite se brzo, pomisli on, pre nego što neizvesnost postane neizdrživa za sve nas.
Manje od petnaest minuta trebalo mu je da se vrati na nivo oktopaučke jazbine. Popio je malo vode iz boce a onda pohitao tunelom ka muzeju. Usput je razmišljao šta će ispričati porodici.
Prešao je prag, u prvi mah ne zapažajući da je unutra mrak. Međutim, čim je ušao, sva svetla su se upalila. Na tren je bio bez orijentacije. Upadoh ja u pogrešnu salu, pomisli on. Išao sam pogrešnim tunelom. Ali, ne, nisam, nastavio je njegov uznemireni um. Hitro je preleteo pogledom po sali. Ipak mora biti da je ovo ta dvorana. U onom uglu vidim dva pera, a tamo jedne Nikine smešne pelene...
Sa svakim sledećim sekundom njegovo srce je udaralo sve brže. Gde su? reče Patrik sebi. Mahnitim pogledom je preleteo salu po drugi put. Šta im se moglo dogoditi? Što je duže zurio u prazne zidove i prisećao se razgovora pre polaska, to mu je jasnije bilo da njegova sestra i prijatelji nikako nisu mogli otići po svojoj volji. Osim ako su nisu ostavili kakvu poruku! Tokom sledeća dva minuta pretražio je svaki kutak sale - nikakvih poruka nije bilo. Znači neko ili nešto ih je prisililo na odlazak, zaključi on.
Pokušavao je da misli racionalno, ali to je bilo nemoguće. Njegov um je jednako preskakao s pitanja šta sad treba preduzeti na grozne scene onoga što se ostalima možda dogodilo. Najzad Patrik zaključi da su se možda svi vratili u onu raniju oktopaučku salu, onu koju su njegova majka i Ričard nazivali foto-galerijom, možda zbog toga što se osvetljenje u muzeju pokvarilo, ili iz nekog drugog jednako trivijalnog razloga. Ohrabren takvim mislima, on pojuri tunelom na tu stranu.
Tri minuta kasnije bio je u foto-galeriji, ali je i ona bila prazna. Patrik sede i nasloni se leđima na zid. Družina je mogla poći samo na dve strane. Pošto na celom putu od bunara dovde nije sreo nikoga, mogli su se, znači, samo vratiti u katedralsku dvoranu, nadomak zazidanog izlaza. Čvrsto stežući pušku u ruci Patrik se zaputi dugim hodnikom. U njemu je jačalo uverenje da Nakamurini soldati nisu otišli s ostrva, nego da su, na neki način, provalili u leglo i pohvatali sve koje su tu zatekli.
Neposredno pre ulaska u katedralsku salu Patrik začu Nikin plač. "Mama, maaaama", naricala je devojčica. Patrik jurnu u katedralsku salu, ali opet ne vide nikog, onda potrča uz rampu, ka mestu odakle se čuo plač njegove nećake.
Na zaravni pokraj izlaza, i sad zazidanog, vide haotičnu scenu. Niki je plakala, Robert Tarner je hodao ukrug, kao potpuno izgubljen, ruku ispruženih napred a očiju prevrnutih nagore, i govorio neprestano: "O, Bože, ne. O, Bože, ne." Bendži je tiho jecao u jednom uglu, a Nai se trudila, bez mnogo uspeha, da uteši svoje sinove-blizance.
Primetivši Patrika, Nai skoči i potrča ka njemu. "O, Patriče", reče ona dok su joj suze klizile niz lice, "oktoi su kidnapovali Eli."

12.
Tek nekoliko sati kasnije Patrik je sastavio celovitu priču o onome šta se dešavalo posle odlaska istraživačke ekipe iz muzejske dvorane. Nai je zbog svega što se zbilo i sad bila maltene u šoku, Robert nije mogao da govori duže od jednog minuta a da ne zaplače, a deca i Bendži su često prekidali razgovor upadicama koje ponekad nisu imale nikakvog smisla. U prvi mah Patrik je pouzdano ustanovio samo jedno: da su oktopodi-pauci upali i odveli Eli i avijane, da su takođe odneli i mana-dinje i sesilni materijal. Posle mnogo postavljenih pitanja uspeo je da rekonstruiše i pojedinosti.
Otprilike sat po odlasku petoro istraživača, dakle u vreme kad su oni stigli na peron, ljudska bića koja su ostala u muzeju začula su 'vučenje četkica po podu' ispred vrata. Eli je otišla u izvidnicu i videla da oktopauci nailaze iz oba pravca. Vratila se s tom vešću u muzejsku dvoranu i pokušala da umiri Bendžija i decu.
Kad se na vratima pojavio prvi oktopauk, ljudska stvorenja su se udaljila od njega najviše što su mogla. Za prvim je ušlo još desetak oktoa. U početku su te kreature samo stajale u grupi; oko njihovih glava su strujale blistave poruke sačinjene od boja. Posle nekoliko minuta jedan oktopauk je pošao malo napred, podigao jedan crni i zlatasti pipak s poda i uperio ga pravo u Eli, a onda prikazao, i odmah potom ponovio, dugu sekvencu boja. Eli je na osnovu toga pogodila (po Nainom tvrđenju, dok je doktor Tarner insistirao da je Eli na neki način razumela oktopaučki kolorni govor) da tuđini zahtevaju da im se daju mana-dinje i sesilni materijal. Ona je to donela iz ugla i predala vodećem pauku. Pauk je pružio tri pipka i prihvatio te predmete ("Prizor koji je vredelo videti", uzviknuo je Robert, "držao ih je kao surlama, ali je koristio i one cilije ispod") i dodao ih svojim potčinjenima.
Eli i ostali su pomislili da će oktopauci tada otići, ali su u tome, na svoju žalost, pogrešili. Vodeći okto je ostao okrenut pravo prema Eli; nastavio je da šalje svoje poruke iskazane smenjivanjem boja. Dva druga oktopauka su polako krenula prema Tami i Timiju. "Ne", rekle je tada Eli. "Ne, to ne smete."
Ali bilo je prekasno. Oktopauci su omotali mnogo pipaka oko mladunaca i odneli ih, ne obraćajući nimalo pažnje na njihovo kreštanje i brbljanje. Galilej Vatanabe je pritrčao i napao onog oktoa koji je omotao pipke oko Timija. Okto je jednostavno upotrebio četvrti pipak, podigao dečaka sa tla i dodao ga jednome od svojih kolega. Zatim su oktoi jedan drugome dodavali dečaka i najzad ga spustili, nepovređenog, u najudaljeniji kutak dvorane. Uljezi su dozvolili Nai da pritrči da uteši svog sina.
Dotle su tri ili četiri oktopauka već izišla, odnoseći avijane, dinje i sesilni materijal. Ali šest tuđina je ostalo u dvorani. Sledećih desetak minuta razgovarali su između sebe. Tokom tog vremena (po Robertovom utisku; a Nai je rekla: "Nisam baš pazila. Bila sam odveć zabrinuta za svoju decu") Eli je posmatrala kolorne poruke koje su oktoi između sebe razmenjivali. U jednom trenutku podigla je svoju kćer Niki i stavila je Robertu u naručje. "Mislim da razumem jedan deo ovoga što govore", rekla je (opet, po Robertovom svedočenju). Lice joj je bilo apsolutno belo. "Nameravaju da uzmu i mene."
Vodeći okto je opet stupio napred. Svoj govor bojama kao da je usmeravao na Eli. O događajima koji su nastupili u sledećih deset minuta Nai i Robert su imali različite utiske, i žestoko su se raspravljali oko toga; Bendži se uglavnom slagao s Nai. Po Nainoj verziji, Eli je nastojala da zaštiti sva ostala ljudska bića u sali, da napravi nekakvu pogodbu s oktopaucima. Govorom, ali i pokretima ruku pokušavala je da objasni oktoima da će poći s njima pod uslovom da se svim drugim ljudima dozvoli da bezbedno odu.
"Eli je to izričito rekla", bila je uporna Nai. "Objasnila je da smo u klopci i da nemamo dovoljno hrane. Na žalost, zgrabili su je pre nego što je bila sigurna da su shvatili pogodbu."
"Naivna si ti, Nai", rekao je Robert, čije su oči bile divlje od bola i zbunjenosti. "Ne razumeš ti koliko su to opaka stvorenja. Oni su hipnotisali Eli. Jesu, jesu. Još na početku svoje posete, dok je Eli gledala njihove boje onako pažljivo. Kažem ti, bila je izvan sebe. To brbljanje o bezbednom izlasku za sve ostale bilo je samo kamuflaža. Eli je želela da pođe s njima. Izmenili su njenu ličnost, tu, na licu mesta, pomoću tih blesavih šara. To nije zapazio niko osim mene."
Patrik nije mnogo verovao u ovu interpretaciju zato što je Elin muž bio očito uznemiren. Nai se, međutim, slagala s Robertom u vezi s dvema završnim tačkama: Eli se nije opirala niti bunila kad ju je vodeći oktopauk omotao pipcima; pre nego što ju je okto sasvim izneo iz sale, stigla je da im smireno izrecituje dug spisak pojedinosti o načinu negovanja Niki.
"Kako bi iko pri čistoj svesti", reče Robert, "i kad ga ščepaju vanzemaljci, mogao tako smireno da odvergla koje ćebe njena ćerkica voli da zagrli dok spava, kad je Niki poslednji put išla u WC i druge slične stvari... Jasno da je bila hipnotisana ili drogirana, ili tako nešto."
Priča o tome kako se desilo da svi dođu do zazidanog ulaza bila je relativno jednostavna. Kad su oktopauci odneli Eli, Bendži je pojurio u tunel; vikao je i kukao i uzaludno napadao zadnjeg oktoa. Robert mu se pridružio, pa su njih dvojica išli za paucima i Eli sve do katedralske sale. Tamo se pokazalo da je kapija kojom je pregrađen četvrti tunel - otvorena. Jedan oktopauk je pomoću svoja četiri duga ispružena pipka odbijao Roberta i Bendžija dok su ostali oktoi odmakli. Zatim je on zaključao kapiju za sobom.

Vožnja podzemnom železnicom popravila je Maksovo raspoloženje. Podsetila ga je na putovanje u veliki zabavni park blizu Litl Roka, kad je bio dečko od deset godina. Vagon je lebdeo iznad nečeg što je ličilo na metalnu traku; kretao se velikom brzinom ali nije dodirivao ništa. Ričard je nagađao da je u pitanju neka vrsta magnetskog pogona.
Posle otprilike dva minuta vagon je stao i vrata su se brzo otvorila. Četvoro istraživača pogledaše ravnu platformu krembele boje, iza koje se dizao svod visok oko tri metra. "Prema planu A, trebalo bi da Eponina i ja ovde siđemo", reče Maks.
"Tako je", reče Ričard. "Naravno, ako vagon ne pođe dalje, Nikol i ja ćemo ubrzo takođe sići."
Maks uze Eponinu za ruku i obazrivo siđe na platformu. Čim su njih dvoje izišli iz vagona, vrata su kliznula i zatvorila se. Nekoliko sekundi kasnije vagon je krenuo i odmah ubrzao.
"Romantično, zar ne?" reče Maks, kad su oboje prestali mahati Ričardu i Nikol za rastanak. "Ostadosmo nas dvoje, najzad, sasvim sami." Zagrlio ju je i poljubio. "Samo da znaš, Frenči, da te volim. Pojma nemam gde se koji kurac nalazimo, ali, gde god da smo, drago mi je što sam tu s tobom."
Eponina se nasmejala. "Imala sam jednu prijateljicu u sirotištu čija je omiljena fantazija bila ova: kao, ona ostane sama na pustom ostrvu s jednim slavnim francuskim glumcem koji se zvao Marsel Diboa. Tip je imao prsa mamuta i ruke kao stabla drveta. Pitam se kako bi se ona osećala da je dospela ovde." Osvrnula se. "Od nas se valjda očekuje da zađemo pod svod."
Maks je slegnuo ramenima. "Osim ako ne naiđe neki beli zec pa da skočimo za njim u neku rupu..."
S druge strane svoda bila je velika pravougaona dvorana sa plavim zidovima, sasvim prazna, s jednim otvorenim vratima, a to je bio i jedini izlaz. Prošavši kroz njih našli su se u uzanom osvetljenom hodniku koji se protezao nedogledno u daljinu, i levo i desno, paralelno s tunelom podzemne železnice. Svi zidovi su mu bili iste plave boje kao sala kroz koju su prošli.
"Na koju stranu?" upita Maks.
"Ja onamo vidim nešto što liči na dvoja vrata, koja vode na suprotnu stranu od železničkog tunela", reče Eponina pokazujući desno od sebe.
"Osim što i onamo postoje dvoja vrata", reče Maks gledajući levo. "'Ajmo prvo do jednih, da zavirimo i onda da se odlučimo za neku strategiju."
Krenuše, držeći se za ruke, pedesetak metara kroz plavi hodnik. Ono što su videli kad su stigli do prvih vrata, nije im se dopalo: još jedan plavi hodnik, istovetan, koji se protezao u daljinu, a duž njega mnoga vrata.
"E, sranje", reče Maks. "Izgleda da ulazimo u nekakav lavirint... A prokleto je sigurno da ne želimo da se izgubimo."
"I šta bi, po tvom mišljenju, trebalo da radimo?"
"Mis-sslim..." poče Maks, oklevajući, "mislim da treba da pripalimo po jednu cigarišku i da porazgovaramo o ovome."
Eponina se nasmeja. "Slažem se maksimalno."

Produžili su veoma obazrivo. Na svakom skretanju u novi plavi hodnik Maks je na zidu crtao strelice njenim karminom, tako da je cela povratna putanja do plave sale pokraj železnice bila obeležena. Takođe je insistirao da Eponina, koja je u radu s računarom bila spretnija od njega, sačuva podatke o svakom takvom skretanju. "Za slučaj da nešto prođe ovim putem i izbriše moje oznake."
U početku je njihova avantura bila zabavna; dvaput su se vratili do plave sale samo da bi sebi dokazali da to mogu, oba puta s osećajem da su nešto postigli. Ali posle oko sat vremena, i uvek iste plave scene posle svakog zaokreta, njihovo uzbuđenje poče da popušta. Najzad su stali, seli na pod i pripalili još jednu cigaretu, zajedničku.
"Zašto bi ijedno inteligentno stvorenje načinilo jedan ovakav lavirint..." reče on izduvavajući kolutove dima u vazduh. "Ili nas na neki način testiraju..."
"Ili ovde postoji nešto ali oni ne žele da to lako pronađemo", dovrši Eponina. Uzela je cigaretu od Maksa i duboko uvukla dim. "Ako je ovo drugo, mora biti da postoji neki jednostavan kod. Pomoću njega mora biti određena ta posebna stvar ili lokacija. Kod nalik na one prastare kombinacione brave: dva desno, četiri levo, zatim..."
"Zatim pravo do sutra", prekide je on, osmehujući se. Dade joj kratak poljubac a onda ustade. "Prema tome, treba da pretpostavimo da tragamo za nečim naročitim, i da iznađemo neki logičan sistem traganja."
Eponina je ustala i pogledala ga namršteno. "Šta je tačno značila ta tvoja poslednja izjava?"
"To ne znam sigurno", odgovori on smejući se, "ali prokleto je sigurno da je zvučala inteligentno."

Posle četiri sata pešačenja duž plavih hodnika Maks i Eponina su odlučili da jedu. Tek što su se, na jednoj četvorokrakoj raskrsnici plavih hodnika, prihvatili ramanske hrane, opaziše da se nedaleko od njih nešto pomerilo. Maks skoči i potrča na tu stranu. Na samo dve-tri sekunde uspeo je da vidi maleno vozilo, možda deset centimetara visoko, kako skreće udesno, u još jedan hodnik. Maks pojuri za njim i vide kako vozilo zalazi pod nekakav malen svod, usečen u zid sledećeg plavog hodnika, dvadesetak metara od njega.
"Ovamo!" doviknu on Eponini. "Našao sam nešto."
Ona se brzo stvorila pokraj njega. Vrh svoda bio je na samo oko dvadeset pet centimetara od poda, tako da su oboje morali da kleknu i zatim da se još dobro sagnu da bi videli kuda je vozilo otišlo. Prvo su ugledali pedesetak malenih bića, ne većih od mrava, koja su silazila iz tog vozila sličnog autobusu, i odmah polazila na sve strane.
"Šta je, kog đavola, ovo?" uzviknu Maks.
"Gledaj, Makse", reče ona uzbuđeno. "Gledaj pažljivo... Ti mali stvorovi su oktopauci. Vidiš...? Izgledaju tačno kao onaj koga si mi opisao..."
"Pa, đavo da me nosi", reče Maks. "U pravu si... Sigurno su to bebe oktopauci."
"Ne verujem", odgovori Eponina. "Pogledaj kako oni zalaze u te male košnice, ili kućice, šta li im je to... Pa, onda, vidi onaj kanal i brodić..."
"Kamera", povika Maks. "Vrati se po kameru. Ovo ovde je čitav jedan minijaturni grad."
Svoje rance i drugu opremu, pa i Eponininu kameru, ostavili su na podu, kad su seli da jedu. Eponina skoči i pojuri po kameru. Maks opstade zagledan u složeni minijaturni svet s one strane svoda. I tada začu slab vrisak. Hladni trnci straha prođoše mu kroz telo.
Idiote blesavi, razmišljao je hitajući ka raskrsnici. Nikad, nikad ne ostavljaj pušku.
Stiže do poslednjeg zaokreta i stade kao ukopan. Između njega i mesta gde je maločas jeo s Eponinom stajalo je pet oktopauka. Jedan je držao Eponinu: obavio je tri pipka oko nje. Drugi je držao Maksovu pušku. Treći je držao Eponinin ranac u koji su sve njene lične stvari bile već uredno vraćene.
Izraz njenog lica bio je oličenje užasa. "Pomozi mi, Makse... molim te", preklinjala je.
Maks zakorači napred, ali se dva pauka isprečiše ispred njega. Jedan od njih poče da pušta struju obojenih traka ukrug oko svoje glave. "Ne razumem šta mi govoriš, jebo te", povika Maks nemoćno. "Ali, nju morate pustiti."
On pojuri kao half u ragbiju, prolete pored ta dva oktoa, ali kad je već bio nadomak Eponine, oseti kako se oko njega svijaju pipci i stežu mu ruke uz prsa. Bacakanje je bilo sasvim beskorisno. Okto bejaše neverovatno jak.
Tri oktopauka, uključujući i onog koji je držao Eponinu, počeše da se udaljavaju niz plavi hodnik. "Makse... Makse..." vikala Eponina prestrašeno. Nije mogao ništa da učini. Oktopauk koji ga je držao nije se micao. Minut kasnije Maks više nije čuo ni njene krike.
Još desetak minuta bio je u zahvatu pipaka, a onda oseti da se opuštaju moćni mišići koji su ga dotad držali. "I šta sad?" reče Maks kad ostade slobodan. "Šta ćete vi skotovi sad učiniti?"
Jedan od oktoa pokaza ka Maksovom rancu koji je još ležao na istom mestu, naslonjen na zid, gde ga je Maks ostavio. Sad se Maks skljoka pored ranca i izvuče hranu i vodu. Oktopauci su bojama razgovarali između sebe dok je Maks, kome je bilo veoma jasno da ga drže pod stražom, pojeo nekoliko zalogaja hrane.
Ovi hodnici su preuski, razmišljao je on pokušavajući da smisli plan za bekstvo. A ovi prokletnici su preveliki i naročito su im ti pipci predugački. Izgleda da ću moradi da čekam da bude šta bude.
Dva oktopauka se satima ne pomakoše sa svojih mesta. Maks napokon zaspa na podu između njih.

Kad se probudio, bio je sam. Otišao je obazrivo do najbližeg ugla i virnuo na obe strane. U plavom hodniku nije bilo ničega. Nekoliko minuta proučavao je oznake nacrtane pomoću ruža za usne na zidovima, dodao je još nekoliko da bi opisao lokaciju grada minijaturnih oktopauka, a onda se vratio u plavu salu pokraj podzemne železnice.
Nije imao nikakvu jasnu ideju o otme šta bi trebalo dalje da čini. Proveo je nekoliko beskorisnih minuta lunjajući po plavim hodnicima i povremeno izvikujući Eponinino ime; to je bio uzaludan trud. Konačno je odlučio da sedne na peron i čeka nailazak vagona. Posle više od sat vremena, kad je već bio odlučio da se ipak vrati do minijaturnog oktopaučkog grada, začuo je hujanje vagona koji se približavao, i to ne iz pravca jama sa klinovima, nego iz suprotnog.
Kad se vagon približio, on kroz prozore ugleda Ričarda i Nikol. "Makse!" povikaše njih dvoje, uglas, još pre nego što su se vrata otvorila.
Oboje su bili izuzetno uzbuđeni. "Našli smo!" uzviknu Ričard iskačući na peron. "Divovsku salu, sa svodom visokim možda četrdeset metara, u duginim bojama... Nalazi se na drugoj strani Cilindričnog mora - a podzemna železnica je i podmorska, naime - prolazi kroz samu vodu, jednim providnim tunelom..." On zastade; vagon se pokrenuo i začas othujao.
"Unutra postoje kupatila, postelje, tekuća voda", dodade Nikol brzo.
"I sveža hrana, verovao ili ne... voće i povrće, doduše nekih čudnih vrsta, ali zaista dobro, dopašće se svakome..."
"Gde je Eponina?" reče Nikol iznenada, prekidajući Ričarda u pola rečenice.
"Nestala", odvrati Maks kratko.
"Nestala?" reče Ričard. "Šta? Kako?"
"Vaši prijatelji koji 'ne čine ništa neprijateljski' su je kidnapovali", nastavi Maks suvo.
"Štaaaa?" reče Ričard.
Maks im ispriča, polako i precizno, šta se dogodilo, ne izostavljajući nijedan detalj. Njih dvoje su ga s pažnjom saslušali dokraja. "Nadmudrili su nas", prokomentarisao je potom Ričard, odmahujući glavom.
"Nisu nas", reče Maks kivno. "Nadmudrili su mene. Naveli su Eponinu i mene da se uljuljkamo u uverenje da rešavamo nekakvu zagonetku, u tom lavirintu plavih hodnika... Sranje. Teško sranje."
"Nemoj sebe toliko osuđivati", reče Nikol tiho, dodirujući mu rame. "Ni na koji način nisi mogao znati..."
"Ali! Kakva kolosalna glupost!" reče Maks pojačavajući glas. "Ponesem pušku, radi zaštite, a gde mi je ona u času kad se naši dragi osmonogi monstrumi pojave? Leži prislonjena uz jebeni zid..."
"I mi smo prvo išli kroz takav lavirint", reče Ričard, "ali su naši hodnici bili svi crveni, ne plavi. Nikol i ja smo ih istraživali možda jedan sat, a onda smo se vratili na peron. Deset minuta kasnije vagon nas je opet pokupio i poneo ispod Cilindričnog mora."
"Jesi li pokušao da nađeš Eponinu?" upita Nikol.
Maks klimnu glavom. "Na neki način jesam. Smucao sam se okolo i zvao je."
"Možda bi trebalo da pokušamo ponovo", predloži Nikol.
Troje prijatelja se vratiše u svet plavih hodnika. Na prvoj raskrsnici Maks objasni Ričardu i Nikol oznake koje je karminom nacrtao na zidovima. "Možda bi trebalo da se podelimo", reče on. "Da bi traganje bilo efikasnije... Pa da se sastanemo u plavoj sali kroz, recimo, jedan sat."
Već na drugom uglu Maks, sada sam, ne nađe oznaku nacrtanu karminom. Zbunjen, on pokuša da se seti da li je ikako moguće da je propustio da nacrta oznaku na nekoj od raskrsnica, ili da uopšte nije išao ovim putem. Zadubljen u misli, najednom oseti nečiju ruku na ramenu. Malo je nedostajalo da istinski poskoči. "Hoo-ou", reče Ričard kad vide Maksovo lice. "To sam samo ja... Zar nisi čuo da te zovem?"
"Ne", reče Maks odmahujući glavom.
"Pa bio sam samo dva hodnika udaljen... Ovde mora biti izuzetna apsorpcija zvuka. Dakle, Nikol i ja smo već na drugoj raskrsnici videli da tvojih oznaka nema. Zato nismo bili sigurni..."
"E jebi ga", reče Maks naglašeno. "Baksuzi su obrisali zidove... Zar vam nije jasno? Planirali su celu stvar, od početka, a mi smo sve radili po njihovim očekivanjima."
"Ali, Makse", reče Ričard, "oni nisu mogli predvideti sve naše postupke. Ni mi sami nismo tačno znali šta ćemo sve uraditi. Prema tome, kako su..."
"Ne mogu to objasniti", reče Maks. "Ali, osećam da je tako. Ti stvorovi su namerno čekali da Eponina i ja počnemo da jedemo i baš tada su pustili da vidimo njihovo vozilo. Znali su da ćemo pojuriti za njim i da će im se tu otvoriti šansa da ugrabe Eponinu... Na neki način su nas neprestano posmatrali."

Čak se i Maks saglasio da je nekorisno nastavljati traganje za Eponinom u lavirintu plavih hodnika. "Skoro je sasvim sigurno da ona više nije ovde", reče on snuždeno.
Dok je trio sedeo na peronu čekajući da naiđe vagon, Ričard i Nikol su ispričali Maksu nove pojedinosti o dvorani sa svodom duginih boja, koja se nalazila južno od Cilindričnog mora. "Dobro", reče on kad su završili, "jedna veza je jasna, čak i ovom mladom seljaku iz Arkanzasa. Ta duga na svodu svakako ima veze s onom dugom na nebu koja je skrenula pažnju Nakamurinih trupa. Dakle, narod duge, ko god to bio, ne želi da mi budemo pohvatani. Niti da pocrkamo od gladi... Oni su verovatno i graditelji podzemne železnice, ili se bar meni čini da bi to bilo razumno pretpostaviti. Ali, kakva je veza između naroda duge i oktoa?"
"Pre nego što si mi rekao da je Epi kidnapovana", odgovori mu Ričard, "bio sam siguran da je to jedan isti narod. Sad više ne znam. Teško da to što su nam uradili može biti protumačeno drugačije do kao neprijateljski akt."
Maks se nasmeja. "Ričarde, stvarno umeš da zavrneš reči. Zašto neprestano ostavljaš prostor za neku nedoumicu koja bi mogla ići u korist tih gadova? Ne bih se čudio da Nikol to radi, ali, oktoi su tebe držali mesecima u zarobljeništvu, puštali su mala stvorenja da ti ulaze u nos, verovatno su nešto petljali i s tvojim mozgom..."
"To ne znamo zasigurno", reče Ričard tiho.
"Dobro, ne znamo. Ali rekao bih da zanemaruješ mnogobrojne dokaze..."
Zastade jer se začu već poznato hujanje. Stiže vagon, sada u smeru ka oktopaučkom leglu. "I sad neko da mi objasni", reče Maks ironično, "kako to da ovaj vagon ide uvek na onu stranu gde treba?"

Patrik je na kraju uspeo da nagovori Roberta i Nai da se vrate u muzejsku salu. To ubeđivanje nije išlo lako. I odrasle i decu strašno je uplašio napad oktopauka. Robert uopšte nije mogao da spava, blizance su proganjali snovi iz kojih su se obojica budili vrišteći. Do trenutka kad su se Ričard, Nikol i Maks pojavili, gotovo sva hrana je bila potrošena a Patrik je već bio počeo da sprema planove za kriznu situaciju.
Sastanak je prošao bez mnogo oduševljenja. Obe otmice su opširno ispripovedane, ali na kraju tih razgovora svi odrasli, pa čak i Nikol d'Žarden, ostadoše jako potišteni. Nije s nekim posebnim oduševljenjem primljena ni vest o postojanju dvorane s dugom južno od mora. Ali, nije bilo ni dvoumljenja šta treba da se učini. Ričard je sumirao njihov položaj jednom rečenicom: "Ispod tog svoda bar ima hrane."
Spakovali su svu svoju imovinu, ćutke. Patrik i Maks su poneli decu niz vertikalne tunele sa klinovima. Vagon se pojavio ubrzo pošto je cela grupa stigla na peron stanice. Posle toga, ostvarilo se ironično Maksovo predviđanje da vagon ovoga puta neće stati ni na jednoj od dve usputne stanice: povezao ih je, zaista, nesmanjenom brzinom, u providni podmorski tunel. Čudesna i divna morska stvorenja s onu stranu providnih zidova, koja su gotovo sigurno bila sva bioti, oduševila su decu i podsetila Ričarda na njegovo putovanje u Njujork, ono od pre mnogo godina, kad je stigao da potraži Nikol.
Hala ispod tog svoda, na njihovoj silaznoj stanici, bila je zaista zapanjujuća. Bendži i deca su se u prvi mah zainteresovali uglavnom za svežu, novu hranu koja je bila raspoređena na jednom dugom stolu, u jednom kraju dvorane; odrasli su, međutim, lutali po dvorani diveći se ne samo briljantnim duginim bojama visoko iznad njihovih glava, nego i mnogobrojnim udubinama blizu perona, u kojima su bila kupatila i spavaće sobe.
"Žao mi je zbog Eponine", reče Patrik polažući dlan na rame svog prijatelja.
Maks slegnu ramenima. "Na neki način je još gore što su zgrabili Eli. Ne znam da li će se Robert i Niki ikada potpuno oporaviti."
Njih dvojica su stajali jedan uz drugoga i gledali u dug, mračan, prazan tunel. "Znaš, Patriče", reče Maks sumorno, "prijalo bi mi kad bih mogao ubediti farmera u sebi da je našim nevoljama došao kraj i da će se narod duge odsad brinuti o nama."
Do njih dotrča Kepler noseći neko povrće nalik na dugu zelenu šargarepu. "Gospodine Paket", reče on, "moraš ovo da probaš. Ovo je najbolje."
Maks primi dečakov poklon i zagrize. "Jeste dobro, Keplere", reče on i raskuštra dečakovu kosu. "Mnogo ti hvala."
Kepler otrča ka ostalima. Maks je polako žvakao. "Uvek sam se odlično brinuo o mojim prasićima i pilićima", reče on Patriku. "Imali su dobru klopu i sve što im treba za život." Mahnu desnom rukom ka svodu i ka stolu na kome je bilo hrane za pravu gozbu. "Ali sam povremeno i odvodio pojedine životinje, kad im dođe vreme za klanje ili za prodaju na pijaci."

Drugi deo
Dugina veza

1.
Nikol je ležala na leđima, ponovo budna usred noći. U polumraku njihove spavaće sobe videla je Ričarda koji je mirno spavao pored nje. Posle nekog vremena ustala je tiho i prešla preko sobe, pa izišla u veliku, glavnu dvoranu njihovog novog doma.
Inteligencija koja je upravljala osvetljenjem postarala se da ljudima spavanje bude ugodno: svetlost koja je dopirala kroz svod sa duginim bojama znatno je slabila tokom osam sati u svakom dvadesetčetvoročasovnom razdoblju. Tokom tih intervala 'noći' glavna dvorana je bila samo blago osvetljena, a pojedinačne spavaće sobe, zavučene u dubinu zidova, u kojima nije bilo nikakvih posebnih svetiljki, ostajale su u mraku dovoljno gustom za miran san.
Već nekoliko uzastopnih noći Nikol spava nemirno, budi se iz snova koji joj oduzimaju spokojstvo, iako ih se ujutro nije više mogla setiti. Ove noći, dok se uzalud trudila da dozove u svoju svest slike koje su je uznemirile, Nikol lagano krenu ukrug, duž celog obima te velike kružne sale u kojoj su njena porodica i prijatelji sada provodili glavninu svog vremena. Kad dođe nadomak praznog perona podzemne železnice, koji se nalazio na suprotnoj strani od spavaćih soba, ona stade i zagleda se u mračni tunel koji je vodio ispod Cilindričnog mora.
Šta se ovde zapravo događa? zapita se ona. Koja sila, ili inteligencija, sada vodi brigu o nama?
Pune četiri nedelje je prošlo otkako je njihova mala grupa stigla u ovu veličanstvenu pećinu konstruisanu ispod južnog poluvaljka Rame. Bilo je sasvim jasno da su ove nove prostorije napravljene, uz veliki trud, posebno za njih. Sobe i kupatila bejahu sasvim isti kao u Novom Edenu. Prvi vagon koji je došao, posle njihovog useljenja, doneo je nove količine hrane i vode, ali i kauče, stolice i stolove, nameštaj tačno za njihove stambene prostorije. Ljudima su čak date čaše, tanjiri, pribor za jelo. Ko je, ili šta, znao dovoljno o ljudskoj svakidašnjici da pošalje baš takve, specifične predmete?
Očigledno neko ko nas je veoma pažljivo posmatrao, razmišljala je Nikol. Ona zamisli Orlovo lice, onda zaključi da su to samo puste želje. Pa ipak, ko bi drugi mogao biti? Samo Ramanci i čvorišna inteligencija imaju dovoljno informacija...
Neki zvuk iza nje prekide ovo njeno razmišljanje. Okrete se i vide da joj se Maks Paket približava preko dvorane. "Ne možeš ni ti da pajkiš?" reče on prilazeći joj.
Nikol odmahnu glavom. "Ovih poslednjih nedelja prate me rđavi snovi."
"A ja se neprestano brinem zbog Eponine", reče Maks. "Stalno vidim onaj užas u njenim očima dok su je odvlačili." On zaćuta i okrete se ka tunelu 'metroa'.
A ti, Eli? zapita se Nikol, osećajući oštar ubod zabrinutosti. Jesi li bezbedna kod oktopauka? Ili ih je Maks dobro ocenio? Da li se Ričard i ja zavaravamo kad verujemo da oktoi ne nameravaju da nam nanesu nikakvo zlo?
"Ja više ne mogu da prosto tako sedim", reče joj Maks tiho. "Moram učiniti nešto da pomognem Eponini... ili da bar ubedim sebe da sam to pokušao."
"A šta bi ti, kao, mogao?" reče ona nekoliko trenutaka kasnije.
"Naša jedina veza sa spoljašnjim svetom je ovaj prokleti železnički tunel", reče Maks. "Sledeći put kad nam dođe vagon sa vodom i hranom, a to bi trebalo da bude noćas ili sutra, nameravam da se ukrcam i da ostanem unutra. Kad pođe, voziću se do krajnje stanice. Onda ću pokušati da nađem nekog oktopauka i da postignem da me oni uhvate."
Nikol vide očajanje na licu svog prijatelja. "Hvataš se za slamku, Makse", reče ona blago. "Nijednog nećeš naći ako to oni ne budu hteli... Osim toga, potreban si nama."
"Ama, Nikol, to je sranje, ovde nisam nikome potreban", reče Maks jačim glasom. "Ovde i nema apsolutno nikakvog posla, nemamo šta da radimo osim da razgovaramo i da se igramo s decom. U vašoj jazbini smo bar imali mogućnost da izlazimo u šetnju po mračnom Njujorku... A tamo su njih dve može biti već mrtve, ili priželjkuju da jesu. Vreme je da preduzmemo nešto..."
Još dok je to izgovarao, oboje videše treptaje svetlosti u dalekim prostorima tunela. "Eno njega opet", reče Maks. "Pomoći ću ti da istovariš, samo prvo da spakujem stvari." On otrča prema svojoj spavaćoj sobi.
Nikol je ostala da sačeka dolazak vagona. Kao i uvek, prvo su stigli mlazevi svetlosti, onda je vagon uz hujanje dojurio. Malo kasnije zaustavio se, naglo, u svom udubljenju u kružnom podu perona, na mestu gde se njegova trasa završavala. Vrata se otvoriše i Nikol uđe da vidi šta ima unutra.
Pored četiri velika krčaga vode, bila je tu i uobičajena količina sveže hrane, na koju su se ljudi već privikli i u njoj uživali, ali i jedna velika tuba nečeg lepljivog što je po ukusu podsećalo na mešavinu meda i pomorandže. Gde li raste sve ovo? upita se ona, već po stoti put. Poče da istovaruje hranu. Kroz glavu su joj prolazile mnoge porodične rasprave o ovom pitanju. Zajednički zaključak je glasio da sigurno postoje neka velika poljoprivredna imanja negde u južnom hemicilindru.
O pitanju ko ih hrani nisu se usaglasili. Ričard je ostajao u uverenju da ih hrane sami oktopauci, a to je zasnivao ponajviše na činjenici da celokupno snabdevanje prolazi kroz oktopaučku teritoriju. Nije bilo lako suprotstaviti se takvoj logici. Maks se saglašavao da hranu doista šalju oktoi, ali je i tome, kao i svim drugim aktivnostima oktoa, pridavao opake zadnje namere. Ako ih oktopauci hrane, tvrdio je on, to sigurno ne čine iz humanitarnih razloga.
Zašto bi, zaista, oktići bili naši dobročinitelji? pitala se Nikol. Slažem se s Maksom da je sve to u suprotnosti s otmicom Eli i Eponine... Možda tu ipak deluje i neka druga inteligentna vrsta? Neka koja je odlučila da se umeša i pomogne nam? Iako ju je Ričard, u privatnosti njihove spavaće sobe, blago ismevao zbog ovoga, jedan deo njenog bića uporno je gajio nadu da stvarno postoji neki 'narod duge', na nekom višem stupnju razvoja, iznad pauka, zainteresovan za očuvanje nejakih ljudskih stvorova, i da taj narod zapoveda paucima da hrane ljude.
U vagonu je svaki put bilo i po jedno iznenađenje. Ovoga puta su u zadnjem delu vagona ležale lopte, njih ukupno šest, raznih boja i veličina.
"Gledaj", reče Nikol Maksu koji se vratio sa svojim rancem i prišao da joj pomogne u radu. "Poslali su čak i lopte da se deca igraju."
"Predivno", reče Maks ironično. "Sad svi imamo novu zabavu: da slušamo dečje svađe oko toga koja je čija."
Kad su ispraznili vagon, Maks uđe u njega i sede na pod. "Koliko dugo ćeš čekati?" upita ona.
"Koliko god treba", odgovori Maks natmureno.
"Da li si o ovoj svojoj nameri razgovarao s ma kim drugim?"
"Nisam, do vraga", odgovori on žustro. "Zašto bih? Ne bavimo se nekom demokratijom ovde." Sedeći tako na podu, on se nagnu malo napred. "Izvini, Nikol, ali stvarno sam nešto besan u ovom trenutku. Eponine nema već mesec dana, ja nemam cigare, lako se naljutim." Prisilio je sebe na osmeh. "Klajd i Vinona su mi govorili, kad sam se tako ponašao, da mi je upao čičak u dupe."
"Ma nema problema, Makse", reče ona. Zagrli ga na trenutak, pre odlaska. "Nadam se samo da ćeš biti bezbedan, kud god pošao."

Vagon se, međutim, nije pomicao. Maks je uporno odbijao da iziđe, čak i da ode u WC. Prijatelji su mu donosili vodu i hranu i stvari potrebne da bi vagon ostao čist. Pred kraj trećeg dana njihove zalihe hrane počeše naglo da se bliže kraju.
"Neko će morati da uskoro porazgovara s Maksom", reče Robert drugima odraslima kad su deca zaspala. "Jasno je da vagon neće poći dokle god je on u njemu."
"Nameravam da o tome popričam s njim ujutro", reče Nikol.
"Ali hrana ponestaje sad", bunio se Robert. "Ne znamo koliko će vremena biti potrebno da..."
"Možemo da preraspodelimo ovo što je preostalo", prekide ga Ričard, "i nekako izdržimo bar još dva dana... Vidi, Roberte, svi smo napeti i umorni... Bolje da razgovamo s Maksom pošto još jednu noć prespavamo."
"A šta ako on ne bude hteo da iziđe?" upita Ričard kad je ostao nasamo s Nikol.
"Pa ne znam", reče ona. "Patrik me je pitao to isto, danas popodne. On se plaši šta će se desiti ako pokušamo silom da ga izbacimo... Kaže da je Maks vrlo umoran i ljut."
Ričard je tvrdo zaspao, a Nikol još dugo ostala da razmišlja o najboljem načinu da se pristupi Maksu. Sukob treba izbeći po svaku cenu, razmišljala je. To znači da s njim treba da razgovaram ja sama, da niko drugi ne bude ni blizu... Ali, šta tačno da mu kažem? I kako da postupim ako on sve predloge odbaci?
Konačno je, iscrpljena, zaspala i ona. Snovi su joj opet bili nemirni. U prvom snu, u vili u gradiću Bovoa buktao je požar a ona nije uspevala da pronađe Ženevjev. Onda su se prostori sna naglo promenili i sad je Nikol bila devojčica od sedam godina, u Obali Slonovače, učesnica u svečanosti 'Poro'. Plivala je polugola u jezercetu, usred oaze. Lavica je vrebala na obali, šunjala se, tragala za devojčicom koja joj je uznemirila mladunče. Nikol zaroni da izbegne lavičin oštar pogled. Kad izroni, gle, umesto lavice - tri oktopauka u patroli pored jezerceta.
"Majko, majko", začu Elin glas.
Plivajući u mestu, pogledom poče da preleće svud oko jezerceta. "Nama je sasvim dobro, majko", reče Elin glas razgovetno. "Nemoj se zbog nas brinuti."
Ali gde je Eli u tom prizoru? Usnula Nikol vide jednu ljudsku siluetu u šumi iza tri oktopauka, i povika: "Eli, jesi li to ti, Eli?"
Tamno obličje reče "da", Elinim glasom, onda pođe napred, do mesta gde postade vidljivo na mesečini. Nikol odmah prepoznade sjajne bele zube. "Omeh", povika ona. Talas užasa slivao joj se niz kičmu. "Omeh..."
Probudi je uporno ćuškanje. Ričard je, pored nje, sedeo u krevetu. "Je l' sve u redu, draga? Prvo si vikala 'Eli' a posle 'Omeh'."
"Još jedan od mojih živopisnih snova", reče Nikol. "Saopšteno mi je da su Eli i Eponina bezbedne, gde god da su."
Obukla se. "Kuda u ovo doba?" upita je on.
"Da razgovaram s Maksom."
Žurno je izišla iz spavaće sobe i krenula kroz veliku dvoranu. Iz nekog razloga prvo pogleda gore, ka svodu. Tamo zapazi nešto što nikad ranije nije videla. Samo nekoliko metara ispod ruba svoda nalazilo se sad nešto nalik na usečenu platformu, ili odmorište. Zašto nikada ranije nisam primetila ovo zaravnjeno mesto? zapita se ona i lagano potrča prema peronu. Zato što su senke toliko dugačke tokom dana? Ili zato što je tek nedavno konstruisano?
Maks je spavao sklupčan u jednom uglu vagona. Nikol uđe veoma tiho. Nekoliko sekundi pre nego što ga je dotakla, Maks dvaput promrmlja: "Eponina." Onda se njegova glava trže. "Da, draga", reče on veoma razgovetno.
"Makse", prošaputa mu Nikol d'Žarden na uvo. "Probudi se, Makse."
On se probudi. Lice mu je bilo kao da je ugledao duha. "Sanjala sam nešto zaista zapanjujuće", reče ona. "Sada znam da su Epi i Eli dobro... Došla sam da te zamolim da iziđemo iz ovog vagona, da bi nam on mogao doneti hranu. Znam koliko ti je stalo da preduzmeš nešto..."
Nikol zaćuta. Maks je ustao i već polazio ka vratima. Na licu mu je i sad bio izraz potpune zbunjenosti. "Idemo", reče on.
"Tek tako?" reče Nikol, zapanjena tako slabim otporom.
"Da", reče on izlazeći iz vagona. Za njim iziđe i Nikol. Samo nekoliko sekundi kasnije vrata se sklopiše i vozilo pođe put tunela, naglo ubrzavajući.
"Probudila si me usred jednog sna", reče on dok su posmatrali kako vagon iščezava. "Razgovarao sam s Eponinom. Trenutak pre nego što sam čuo tvoj glas, rekla mi je da ćeš mi ti doneti jednu važnu poruku."
Maks se strese, a zatim se nasmeja i pođe ka sobama. "Naravno da ja ne verujem u ta ESP sranja, ali, koincidencija je bila zaista izuzetna."

Pre nego što je pala noć, stigoše dva vagona, sastavljena. Prednji je bio otvoren, blistav, pun hrane i vode, kao i uvek dotad. Drugi vagon je bio sasvim zamračen. Njegova vrata se nisu otvorila, prozori su ostali zastrti.
"Pazi, pazi", reče Maks, prilazeći zaustavljenom vozu i pokušavajući, neuspešno, da otvori drugi vagon. "Šta imamo ovde?"
Istovarili su vodu i hranu, ali voz ne ode. Ljudi su čekali, ali misteriozna druga kola nisu otkrivala svoje tajne. Posle nekog vremena Nikol i njeni prijatelji odlučiše da odu na večeru. Dok su jeli, razgovarali su, ali pritihnuto, uz mnogo nagađanja i zaziranja od uljeza.
Mali Kepler je nevino upitao nisu li u zamračenom vagonu možda Eponina i Eli. Na to Nikol još jednom ispriča kako je našla Ričarda u komi, posle njegovog boravka kod oktopauka. Ljude preplavi slutnja zla.
"Trebalo bi da neko bude na straži cele noći", predloži Maks posle večere, "da se ne bi dogodila neka podlost dok mi spavamo. Ja se prijavljujem za prva četiri sata."
Patrik i Ričard se takođe javiše za stražu. Pre odlaska na spavanje, svi članovi porodice, pa i Bendži i deca, odmarširali su do ivice perona i zagledali se u voz. "Šta može da bude unutra, mama?" upita Bendži.
"Ne znam, dragi", odgovori Nikol grleći svog sina. "Zaista pojma nemam."
Jedan sat pre jutarnjeg pojačavanja svetlosti, Patrik i Maks probudiše Ričarda i Nikol. "Dođite", reče im Maks uzbuđeno, "ovo morate videti..."
U sredini glavne dvorane nalazila su se četiri velika, crna, segmentovana, dvostrano simetrična stvorenja, izgledom i građom nalik na mrave. Na svakom od svoja tri telesna segmenta imali su po jedan par nogu ali i par elastičnih dugačkih udova za hvatanje, kojima su žurno slagali neki materijal na gomile. Imalo se šta i videti. Svaka od tih 'ruku' pokretala se kao zmija, ili surla, s jednom dodatnom (i korisnom) sposobnošću. Ruka koja nije bila potrebna ni da nešto pridrži ni da uspostavlja ravnotežu tela, tako što će činiti protivteret nečemu što su druge ruke podigle, povlačila se u svoje 'ležište' na boku stvorenja, i tu ostajala čvrsto namotana sve do sledeće upotrebe. Tako ruke nisu bile ni primetne niti su ometale kretanje bića kad nisu imale posla.
Zapanjeni ljudi gledali su netremice kako ove čudne kreature, gotovo dva metra duge i metar visoke, hitro prazne zatamnjeni vagon, pregledaju načinjene gomile predmeta, i odlaze vozom. Čim su tuđini nestali, Maks, Patrik, Ričard i Nikol priđoše načinjenim gomilama da ih razgledaju. Bilo je tu predmeta svakojakih veličina i oblika, ali najzastupljenije je bilo nešto što je imalo oblik najobičnijeg stepenika.
"Ako bih morao nagađati", reče Ričard podižući jednu malu stvar nalik na nalivpero, "rekao bih da je noseća snaga ovog materijala negde između cementa i čelika."
"Ali, čemu služi, čika-Ričarde?" upita Patrik.
"Oni će zidati nešto, rekao bih."
"Ko oni?" upita Maks.
Ričard slegnu ramenima i odmahnu glavom. "Ova stvorenja koja su maločas otputovala; meni izgledaju kao malo usavršene domaće životinje, sposobne da izvedu niz komplikovanih radnji ali ne i da stvarno misle."
"Znači oni nisu mamin 'narod duge'?" reče Patrik.
"Ni slučajno", odgovori Nikol sa slabim osmehom.

Za doručkom su o ovome potanko obavestili ostale, pa i decu. Svi odrasli su se saglasili da tuđine ne treba ometati ako se, prema očekivanju, vrate da dovrše svoj posao, kakav god on bio, osim ako to ne bude ličilo na ozbiljnu pretnju.
Tri sata kasnije opet je došao voz sa dva vagona. Iz prednjeg su izišla dva nova mravolika stvorenja i pošla se zaputila ka sredini dvorane. Nosila su po jedan lončić, u njega počešće zamakala ruke i iscrtavala blistave crvene oznake na podu. Te crvene linije su posle nekog vremena stvorile mrežu koja je prekrila peron, sav nagomilani materijal i gotovo polovinu poda dvorane.
Nekoliko trenutaka potom dvanaest drugih životinja iste vrste nagrnu iz oba vagona. Pojedina stvorenja su na leđima nosila neke velike teške predmete zaobljenih ivica. Iza njih su nastupala dva oktopauka oko čijih su loptastih glava tekle neobično blistave uspravne trake boja. Oktoi su brzo prešli u sredinu dvorane, pregledali gomile materijala, a onda naredili mravolikima da počnu izgradnju.
"Znači, 'zaplet postaje gušći'", reče Maks Patriku dok su, s izvesne udaljenosti, gledali ta događanja. "Naši prijatelji oktići zaista komanduju ovde, ali šta kog vraga grade!"
"Ko zna!" odgovori Patrik, opčinjen prizorom.
"Vidi, Nikol", reče Ričard nekoliko minuta kasnije. "Tamo, pored one velike gomile. Onaj mravonja čita boje s oktove glave, to je apsolutno jasno."
"I šta sad da preduzmemo?" reče Nikol tiho.
"Pa valjda da gledamo i čekamo", odgovori Ričard.

Celokupna građevinska aktivnost odvijala se unutar oblasti ocrtane crvenim oznakama na podu. Nekoliko sati kasnije, pošto je prispeo još jedan voz pun velikih povijenih elemenata, osnovni oblik građevine postade očigledan: vertikalni šuplji cilindar prečnika četiri metra, koji se uzdizao sve do ruba poluloptastog svoda iznad dvorane; u cilindru - spiralno stepenište.
Rad je trajao trideset šest sati bez posustajanja. Oktopaučki arhitekti nadzirali su divovske 'mrave' s rukama sposobnim za svakojake poslove. Jedini značajan prekid te aktivnosti nastao je kad su Kepler i Galilej, kojima je posle nekoliko sati dosadilo da gledaju graditeljski trud vanzemaljaca, nenamerno šutnuli loptu u taj radni prostor, i njome pogodili jednog 'radnika'. Sav rad je istog časa prestao, jedan okto je brzo prišao da uhvati loptu i, činilo se, da umiri radnika. Veštim zamahom dva pipka izbacio je loptu prema deci, a rad se nastavio.
Svi osim Maksa i Nikol su spavali u trenutku kad su tuđini dovršili stepenište, pokupili sav preostali materijal, ukrcali se u vagone i otišli. Maks je onda prišao nastaloj cevastoj građevini i zavukao glavu unutra. "Impresivno, jest", reče on, kao da se pomalo snebiva, "ali, čemu li služi?"
"Nemoj da se izmotavaš", odgovori Nikol. "Jasno je da se od nas očekuje da se popnemo uza te stepenice."
"Pa, jebi ga, Nikol, to i ja znam", reče Maks. "Ali zašto i čemu? Zašto oktići žele da se mi popnemo tamo, da napustimo ovaj nivo? Znaš, oni manipulišu nama od trenutka kad smo ušli u njihovu jazbinu. Kidnapovali su njih dve, premestili su nas u južni poluvaljak, nisu mi dozvolili da se vratim u Njujork... Šta bi se dogodilo ako bismo odbacili neki njihov plan?"
Nikol se zagleda u svog prijatelja. "Nemaš ništa protiv da ovaj razgovor odložimo do jutra, kad ćemo svi biti na okupu?... Strašno sam umorna."
"Nema problema", reče Maks. "Ali, reci tom tvom mužu da, po mom mišljenju, treba da učinimo nešto skroz nepredvidljivo, na primer da se pešice vratimo kroz tunel ispod mora sve do oktopaučke jazbine. Nekako me obuzima nelagodnost u pogledu krajnjeg ishoda prema kome nas ovi vode."
"Ne znamo sve, Makse", odgovori Nikol umorno, "ali stvarno ne vidim da možemo da uradimo bilo šta drugo, sem da pristajemo na njihove želje, dokle god oktopauci kontrolišu naše snabdevanje vodom i hranom... Možda u ovoj situaciji naprosto treba imati više vere."
"Vere?" reče Maks. "To je samo druga reč za nerazmišljanje." Priđe stepeništu. "Ovim bismo se mogli popeti u pakao ili u raj, jednako lako."
[b][/b]

2.
Ujutro dođe samo jedan vagon, sa hranom i vodom. Kad je otišao i kad su svi detaljno razgledali izgrađeni uspravni cilindar sa stepeništem, Maks poče da zagovara ideju da je vreme da ljudska bića pokažu da im je 'dozlogrdilo ovo stalno primoravanje' od strane oktoa. Predložio je da on, i svi koji tako misle, pođu s njim kroz tunel ispod Cilindričnog mora, pešice, i da ponesu preostalu pušku.
"Šta konkretno želiš da postigneš?" upita Ričard.
"Da me zarobe i odvedu tamo gde drže Epi i Eli. Onda ću biti siguran da je njima dvema dobro. Nikolini snovi zaista nisu dovolj..."
"Nije ti to naročito logičan plan", uzvrati mu Ričard. "Razmisli. Čak i pod pretpostavkom da te neće pregaziti voz dok si u tunelu, kako ćeš objasniti oktićima šta želiš?"
"Nadao sam se da ćeš i ti u ponečemu pomoći", reče Maks. "Pamtim kako ste ti i Nikol komunicirali s avijanima. Možda bi mogao da upotrebiš svoje kompjutersko znanje i nacrtaš Eponinin portret, sliku na ekranu. Ja bih je pokazivao oktićima..."
Nikol oseti molbu u Maksovom glasu. Dotače Ričardovu ruku. "Zašto ne?" reče ona. "Neko bi mogao istražiti kuda ovo stepenište vodi a da ti za to vreme pripremiš za Maksa računarske slike Eponine i Eli."
"Ja bih rado pošao s Maksom", reče Robert Tarner iznenada. "Ako postoji ikakva šansa da nađem Eli, želim da pokušam... Maloj Niki će ovde biti sasvim dobro s dedom i babom."
Iako su se i Ričard i Nikol zabrinuli zbog ovog što su čuli, odlučili su da tu zabrinutost ne ispolje pred svima. Ubrzo je od Patrika zatraženo da se popne i da nabrzinu ispita šta gore postoji, dok Ričard izvede svoje majstorije s kompjuterskom grafikom. Maks i Robert su otišli u svoje spavaće sobe da se pripreme za veliko pešačenje. Nikol i Nai ostadoše sa Bendžijem i decom u dvorani.
"Misliš da je ta njihova odluka pogrešna, zar ne?" Nai je svoje pitanje postavila blagim tonom, tako karakterističnim za nju. "Aha", reče Nikol. "Ali nisam sigurna da je u ovoj situaciji važno šta ja mislim... Obojica su ožalošćeni i osećaju nemoć. Za njihovo dobro, treba da bude preduzeta neka akcija radi pronalaženja njihovih partnerki... makar i ne mnogo pametna."
"A šta će im se, po tvom mišljenju, dogoditi?"
"Pa ne znam", odgovori Nikol. "Samo, ne verujem da će ih pronaći. Po mom mišljenju, one su kidnapovane iz nekih određenih razloga, ne istih... Ne znam koji su to razlozi ali verujem da će nam oktoi vratiti, pre ili kasnije, i Eponinu i Eli, nepovređene."
"Mnogo si ti sklona da im veruješ", reče Nai.
"Ma ne. Prosto, moja iskustva s oktopaucima navode me da verujem da imamo posla s jednom visokomoralnom vrstom... Priznaću da kidnapovanje njih dveju izgleda kao da je u neskladu s tom slikom - ne zameram Maksu i Robertu što su izveli neke svoje, sasvim drukčije zaključke o oktoima - ali, kladila bih se da ćemo, na kraju, shvatiti čak i razloge zbog kojih su otmice izvedene."
"A u međuvremenu imamo prilično tešku situaciju. Ako odu i Maks i Robert, pa se nikad ne vrate..."
"Znam", reče Nikol, "ali mi tu ništa ne možemo. Njih dvojica su odlučili, a naročito Maks, da ovoga trenutka urade nešto. To im je malo starinski, čak pomalo 'mačo', ali je shvatljivo. Mi ostali moramo se prilagoditi njihovim potrebama, čak i ako nam se učini da su njihovi postupci kapriciozni."

Patrik se vratio za manje od sat vremena. Saopštio je da se stepenište okončava jednim odmorištem koje se sužava u tunel i zalazi u neki prostor iza svoda. Taj tunel vodi do drugog, manjeg stepeništa, koje se penje daljih deset metara i izlazi u šupljinu jedne zgrade nalik na iglo, oko pedeset metara južno od litice koja se nadnosi nad Cilindrično more.
"I kako je bilo napolju, u Rami?" upita Ričard.
"Isto kao na severu", odgovori Patrik. "Hladno, rekao bih da je nekih pet stepeni Celzijusa, i mračno, postoje samo tragovi svetlosti u pozadini... Iglo je zagrejan i dobro osvetljen. Postoje kreveti i kupatilo, samo jedno. Sve je sagrađeno nesumnjivo za nas, ali nema nešto mnogo stambenog prostora."
"Nema drugih hodnika niti prolaza?" upita Maks.
"Nema", reče Patrik i odmahnu glavom.
"Čika-Rič-ard napravio super sli-ke Eli i Epi", reče Bendži svom bratu. "Da vidiš."
Maks dotače dve tipke na računaru koji mu je bio pri ruci, i pokaza se odličan crtež Eponininog lica. "Ričard u prvi mah nije dobro pogodio oči", reče Maks, "ali ja sam popravio... Eli je nacrtao mnogo lakše."
"Znači vas dvojica ste spremni za polazak?" reče Patrik Maksu.
"Otprilike. Sačekaćemo jutro, da bi svetlost iz ove dvorane obasjala što veći deo tunela."
"I šta mislite koliko će vam vremena trebati da stignete na drugu stranu?"
"Otprilike jedan sat energičnog hoda", reče Maks. "Nadam se da Robert to može."
"A šta ako čujete da dolazi voz?" reče Patrik.
"Nećemo moći mnogo da učinimo", odgovori Maks i slegnu ramenima. "Tunel smo već pregledali, tu je razmak između vagona i zida minimalan. Tvoj čika-Ričard kaže da ćemo morati da se prepustimo 'sistemu za zaštitu od kvarova'."
Za ručkom se razvila rasprava o pušci. I Ričard i Nikol su se jako protivili da je Maks ponese sa sobom, ne iz neke velike želje da ona ostane kod glavnine porodice, nego zato što su se plašili da se ne dogodi neki incident koji bi mogao negativno da se odrazi na sudbinu svih njih. Ričard svoje primedbe nije iskazao osobito taktično, pa se Maks razljutio.
"'Ajde, gospodine eksperte", rekao je Maks u jednom trenutku, "Objasni mi, molim te, kako znaš da će moja puška biti 'beskorisna' u traganju za Eponinom."
"Makse", reče Ričard energično, "oktići sigurno..."
"Čekaj, ja ću, dragi", prekide ga Nikol. "Makse", reče ona blažim tonom. "Ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi ti puška mogla zatrebati tokom toga putovanja. Ako ti je potrebna da se braniš od oktoa, to bi značilo da su oni neprijateljski raspoloženi, što opet znači da je sudbina Eponine i Eli odavno zapečaćena... Mi, naprosto, ne želimo..."
"Šta ako sretnemo neka druga stvorenja, neprijateljski raspoložena, ne oktoe", reče Maks uporno, "i ako moramo da se branimo? Ili ako je potrebno da ja upotrebim tu pušku da bih poslao neki signal Robertu? Ja mogu zamisliti mnoge situacije..."
Nisu uspeli da se dogovore kako da reše ovaj problem. Ričard je zbog toga bio veoma uznemiren dok su se Nikol i on spremali za spavanje. "Kako mu nije jasno", reče on, "da je pravi razlog zbog koga želi pušku taj da sebi osigura osećanje bezbednosti? I to lažno? I šta ako proradi njegova 'usijana glava' a oktići onda uskrate hranu i vodu svima nama?"
"Ne možemo sad da brinemo o tome, Ričarde", reče Nikol. "Mislim da u ovome trenutku jedino možemo da zamolimo Maksa da bude obazriv, i da ga podsetimo da je on predstavnik svih nas. Ma koliko pričali, nećemo ga naterati da se predomisli."
"Onda bi možda trebalo da glasamo da li on treba da ponese pušku ili ne. Pa da mu pokažemo da su svi protiv."
"Instinkt mi govori", uzvrati Nikol brzo, "da bi svako glasanje bilo pogrešan način, apsolutno pogrešan, kad je Maks u pitanju. On već oseća kakvo je raspoloženje svih nas. Zajednička osuda samo će ga sasvim okrenuti pa će verovatnoća da se dogodi neki 'incident' biti utoliko veća... Ne, dragi, u ovom slučaju moramo se jednostavno nadati da se neće dogoditi ništa nepovoljno."
Ričard je ćutao gotovo minut. "Valjda si u pravu", reče on konačno. "Kao i obično... Laku noć, Nikol."
"Laku noć, Ričarde."

"Čekaćemo ovde, zajedno, četrdeset osam sati", govorio je Ričard Maksu i Robertu. "Posle tog vremena neki od nas će možda početi da preseljavaju svoje stvari gore, u iglo."
"Važi", reče Maks pritežući kaiševe na rancu i široko se osmehujući. "Nemaj briga. Neću da ucmekam nijednog od tvojih oktojčića, osim ako ne bude baš neophodno." Okrete se Robertu. "Dakle, amigo mio, jesi li spreman za avanturu?"
Robert je sa rancem na leđima izgledao kao da mu nije baš ugodno. Sagnuo se nezgrapno i podigao svoju kćer. "Tata će se brzo vratiti, Niki", reče on. "Bakili i Buba će ostati ovde s tobom."
Pred sam polazak ove dvojice, Galilej dotrča kroz dvoranu. Na njegovim leđima bio je mali zavežljaj. "Idem i ja!" povika on. "Hoću da se bijem s oktopaucima!"
Svi se nasmejaše. Nai objasni Galileju zašto to ne može. Patrik ublaži dečakovo razočaranje objašnjavajući mu da će on, Galilej, zauzvrat moći da prvi krene stepeništem kad porodica bude pošla u iglo.
Oštrim marševskim hodom dva čoveka se zaputiše u tunel. Prvih nekoliko stotina metara pešačili su ćutke, zadivljeni izgledom morskih stvorenja s druge strane providne plastike, ili stakla. Maks je morao dvaput morao da čeka Roberta, čija je kondicija bila loša. Nije naišao nijedan vagon. Kad prođe nešto više od sat vremena, njihove baterijske svetiljke obasjaše prvu stanicu podzemne železnice ispod druge obale Cilindričnog mora. Kad su se našli na pedeset metara od perona, sva svetla su se upalila. Sad su videli kuda idu.
"Ričard i Nikol su bili ovde", reče Maks. "Iza onog lučnog ulaza postoji nešto kao pripremna dvorana, a zatim lavirint crvenih hodnika."
"I šta ćemo ovde?" upita Robert. Nije bio baš naročito raspoložen i zato je vođstvo sasvim prepustio Maksu.
"O tome nemam neki jasan plan", reče Maks. "Mislim da možemo da neko vreme istražujemo, s nadom da naiđemo na oktiće."
Na Maksovo veliko iznenađenje, na podu dvorane bio je plavom bojom nacrtan veliki krug, iz njega je vodila debela plava linija, zalazila u lavirint i na prvoj raskrsnici skretala desno. "Ričard i Nikol nisu rekli da je bilo plave linije", reče Maks.
"Očigledno smo dobili uputstvo za kretanje, namešteno tako da bude jasno i idiotima." Ričard se nervozno nasmeja. "Ići za debelom plavom linijom, to je zaista lako, kao da su ugradili niz žutih cigala."
Pođoše u prvi hodnik. Plava linija se pružala stotinu metara napred a onda je na jednoj raskrsnici skretala ulevo.
"Ti bi za tom linijom, a?" reče Maks.
Robert pođe nekoliko koraka označenim pravcem. "Zašto ne?"
"Zato što je previše očigledno", reče Maks, samome sebi koliko i svom kompanjonu. Stežući puškuipak pođe za njim. "E, čuj", reče kad su zaokrenuli na prvoj krivini, "ne misliš valjda da su ovo nafarbali zbog nas dvojice?"
"Ne mislim", reče Robert zastajući za trenutak. "Kako su mogli znati da neko dolazi?"
"Upravo to sam se i ja zapitao", promumla Maks.
Pošli su dalje, ćuteći. Još triput su zaokrenuli za plavom linijom, a onda su se našli pred zasvođenim ulazom visokim oko metar i po. Sagnuše se i uđoše u veliku sobu sa tamnocrvenim plafonom i zidovima. Debela plava linija se okončavala velikim plavim krugom na samoj sredini sobe.
Stali su obojica u krug. Manje od sekund posle toga svetla su se pogasila. Na zidu ispred njih gotovo odmah se pojavila slika nalik na primitivni nemi film. Bila je oko jedan kvadratni metar velika. U sredini su bile Eponina i Eli, obučene u čudne žute haljine. Razgovarale su jedna s drugom, i s nekim sagovornikom desno, izvan slike. Nije se čulo ništa. Nekoliko sekundi kasnije pošle su nadesno, prošle pored jednog oktopod-pauka i pojavile se pokraj neke čudne debele životinje donekle nalik na kravu, koja je imala ravan beo trbuh. Eli je uzela olovku nalik na nekakvu zmiju, pritisnula je uz belu površinu i napisala, stiskajući olovku mnogo puta: NE BRINITE. NAMA JE DOBRO. Obe su se osmehnule i već sledećeg trena slika je nestala.
Ovaj nemi film, u trajanju od oko devedeset sekundi, ponovio se pred njima još dvaput, od početka do kraja. Stajali su kao gromom pogođeni; tek pri trećem prikazivanju dovoljno su se sabrali da pažljivo razmotre pojedinosti. Onda se svetlost u crvenoj sobi opet upalila.
"Isuse Hriste", reče Maks.
Robert je bio radostan. "Živa je! Eli je živa!"
"Ako možemo verovati u ovo što smo videli."
"Ma, hajde, Makse. Zar bi oktići pravili ovakav film samo da bi nas dvojicu zavarali? Zar im ne bi bilo mnogo lakše da jednostavno ne učine ništa?"
"Ne znam. Nego, odgovori ti meni na jedno pitanje. Kako su znali da nas dvojica dolazimo zabrinuti za Eli i Eponinu? Ima samo dva moguća objašnjenja. Ili su motrili na sve što smo mi radili i govorili još od momenta kad smo ušli u njihovu jazbinu, ili je neko..."
"... neko od nas otkucavao oktićima sve to. Pa nije moguće, Makse, da ti i za trenutak pomišljaš da bi Ričard ili Nikol..."
"Ma neeee, nikako", upade mu Maks u reč. "Ali prokleto mi je teško da razumem kako su nas tako detaljno osmotrili. Nismo videli ni najmanji trag špijunske opreme... Neki dobro usavršeni otpremnici su sigurno namešteni na nas, ili ugrađeni u nas - inače je sve ovo savršeno besmisleno."
"Kako bi to mogli da obave bez našeg znanja?"
"To pitanje me je sasvim sjebalo", odgovori Maks saginjući se da iziđe. U crvenom hodniku se uspravi. "Sad, ako dobro pogađam, onaj prokleti vagon će nas čekati kad dođemo na stanicu. Od nas će se očekivati da se mirno vratimo ostalima. Sve je to suviše cakano i slađano."
Pogodio je. Vagon je čekao, vrata otvorenih, kad su njih dvojica izišli iz lavirinta u crvenu dvoranu nadomak perona. Maks stade. U njegovim očima sjaktalo je nešto divlje.
"Ja ne ulazim u prokleti voz", reče on niskim tonom.
"Nego šta ćeš?" upita Robert, pomalo uplašen.
"Nazad u lavirint."
Stegao je pušku, okrenuo se naglo i otrčao nazad, u hodnik, ali ne po plavoj liniji nego na drugu stranu. Posle pedeset metara pred njim se pojavio prvi okto, za njim još nekoliko. Zaprečili su svojim telima taj hodnik, a onda krenuli ka Maksu.
On je stao, osmotrio ih, osvrnuo se. U daljini vide drugu grupu oktopauka, koji su takođe nastupali ka njemu.
"Ma sačekajte jedan prokleti minut", povika Maks. "Imam nešto da kažem. Vi momci sigurno razumete naš jezik bar delimično, inače ne biste ukapirali da dolazimo ovamo... Nisam zadovoljan. Hoću dokaz da je Eponina živa..."
Glave oktopauka su se gotovo talasale od silnih boja. Prišli su mu već nadohvat. Obuzet poplavom straha, on ispali jedan metak u vazduh, kao upozorenje. Dve sekunde kasnije oseti oštar ubod u vrat, sa zadnje strane. Sledećeg trena sruči se na pod.
Čuvši pucanj, Robert, koji je neodlučno ostao na peronu, dotrča. U crvenom hodniku vide kako dva oktopauka podižu Maksa s poda i polaze ka stanici. Sklonio im se s puta, a kad su vanzemaljci ušli u vagon, blago spustili Maksa u jedan ugao i pokretima pipaka pokazali da treba i on da uđe, učinio je tako. Manje od deset minuta posle toga obojica su bili u dvorani sa svodom duginih boja.

3.
Deset sati Maks se nije probudio. Robert i Nikol su ga temeljito pregledali ali nisu našli nikakvu ranu niti povredu. Robert je nekoliko puta ispričao kako je avantura tekla; jedino nije mogao da ispričati šta se dešavalo u onom jednom kritičnom minutu dok je Maks bio sam u crvenom hodniku.
Porodica je uglavnom postavljala pitanja o onome što su videli u 'nemom filmu': da li je na Eli i Epi bilo ikakvih tragova izmučenosti ili prisile da učestvuju u filmu? da li su omršavile? da li su izgledale odmorne?
"Mislim da sad znamo mnogo više o prirodi naših domaćina", reče Ričard kad se druga, detaljnija porodična diskusija o ovim događajima bližila kraju. "Kao prvo i najvažnije, sad je jasno da oktoi, ili neko drugi ko je na vlasti ovde, redovno posmatraju šta mi radimo, slušaju naše razgovore - i razumeju ih. Nema drugog mogućeg objašnjenja za činjenicu da su Maksu i Robertu prikazali film u kome se pojavljuju baš njih dve... Drugo, njihov tehnološki nivo, bar kad je reč o projektovanju filmova, ili je nekoliko stotina godina iza našeg, ili je Robert u pravu kad tvrdi da nikakvog projektora nije bilo ni u sobi ni iza zida, što bi onda značilo da je njihova tehnologija toliko usavršena da nama izgleda kao magija. Treće..."
"Čika-Ričarde", prekide ga Patrik. "Zašto je film bio bez tona? Zar nije bilo mnogo lakše da Eli i Epi naprosto kažu da dobro žive? Nije li mnogo verovatnije da su oktoi gluvi, nego da je njihova tehnologija zastala na nivou nemih filmova?"
"Kakva zanimljiva ideja", odgovori Ričard. "Ni na pamet nam nije pala, dosad, takva mogućnost. Gluvi a uspešno komuniciraju..."
"Bića koja su veliki deo svoje evolucije provela u okeanu, često su gluva", reče Nikol. "Njihove čulne potrebe, da bi opstali, na drugim su talasnim dužinama, a pošto im je na raspolaganju ograničen broj ćelija, koje treba da posluže i za senzorijum i za obradu podataka, sluh se naprosto ne razvije."
"Ja sam na Tajlandu radila s osobama oštećenog sluha", reče Nai, "i bila sam zadivljena činjenicom da gluvoća ne onesposobljava čoveka, ne u značajnoj meri, u naprednoj kulturi. Znakovni jezik gluvih izuzetno je uspešan, kako u pogledu složenosti tako i domašaja. Danas na Zemlji gluv čovek može da bude lovac, a može i da se odbrani od životinja koje pokušavaju da ulove njega. Kolorni jezik oktopauka je više nego adekvatan za komunikaciju."
"Čekaj malo s tim", reče Robert. "Nismo li prevideli izvesne prilično jake dokaze da oktići imaju sluh? Kako su mogli znati da Maks i ja polazimo da nađemo njih dve, ako nisu prisluškivali naše razgovore?"
Nekoliko sekundi vladala je tišina. "Možda su naterali Eli i Epi da prevode ono što se ovde govorilo?" reče Ričard.
"Za to bi se morala ispuniti dva uslova, prilično slabo verovatna", reče Patrik. "Prvo, ako su gluvi, zašto bi uopšte imali minijaturnu, visoko usavršenu opremu za snimanje zvuka? Drugo, ideja da one prevode za njih podrazumeva jedan nivo komunikacije među njima, koji teško da se mogao dostići za samo mesec dana... Ne, po mom mišljenju, oktoi su verovatno pogodili svrhu Maksovog i Robertovog putovanja na osnovu vizuelnih nagoveštaja - a to su pre svega portreti dve žene na našem prenosivom računaru."
"Bravo!" uzviknu Ričard. "To je izvrsno razmišljanje."
Stupajući u sredinu grupe Maks zapita: "Hoćete li vi, momci, cele noći da klepećete o tom sranju?"
Svi skočiše. "Jesi li dobro?" upita Nikol.
"Ma kako ne. Čak sam se fino odmorio..."
"Ispričaj nam šta je bilo", prekide ga Robert. "Čuo sam kad je tvoja puška opalila, ali dok sam došao, dva oktića su te već nosila."
"Ne znam ni ja šta je bilo", reče Maks. "Trenutak pre nego što sam se onesvestio, osetio sam vruć ubod u zadnju stranu vrata... To je bilo sve. Svakako me je neki od onih oktoa iza mene pogodio nečim što njima služi kao strelica za uspavljivanje."
Protrlja se po vratu. Nikol mu priđe da pogleda to mesto. "Ne vidim ni najmanju rupicu, sada", reče ona. "To mora biti da su neke vrlo tanke strelice."
Maks pogleda Roberta. "Ne zamišljam da si spasao pušku."
"Žao mi je, Makse", reče Robert. "To mi je palo na pamet tek kad smo bili u vagonu."
Maks pogleda svoje prijatelje. "Dobro, narode, želim da znate da je moja pobuna završena. Uverio sam se da se mi ne možemo boriti protiv tih stvorova. Zato bismo mogli pristati na njihove planove."
Nikol položi ruku na rame svog prijatelja. "Evo novog Maksa Paketa", reče ona s osmehom.
"Možda sam zadrt", odgovori Maks, takođe s osmehom, "ali ne verujem da sam glup."

"Meni se ne čini da se od nas očekuje da svi pređemo u Patrikov iglo", reče Maks sledećeg jutra, posle dolaska i odlaska vagona za snabdevanje.
"Zašto?" upita Ričard. "Osmotri argumente. Nesumnjivo je sazidan za stanovanje ljudi. Inače ne bi napravili stepenište."
"Zato što nije pametno", reče Maks. "Naročito ne za decu. Nema tu dovoljno prostora za duže stanovanje. Mislim da je to nekakava usputna stanica, 'brvnara u šumi', ako vam se taj izraz više sviđa."
Nikol pokuša da zamisli kako bi njih desetoro živelo u teskobi te nove građevine koju je Patrik opisao. "Shvatam šta hoćeš da kažeš, Makse. Šta predlažeš?"
"Zašto ne bi nekoliko nas otišlo u iglo, da pažljivije osmotrimo? Patrik je izviđao nabrzinu, možda mu je nešto promaklo. U svakom slučaju, trebalo bi da bude savršeno jasno šta oni od nas očekuju. Ne liči na njih da ostave ma kakav prostor za nedoumicu."
Za izviđačku misiju odabrani su Ričard, Maks i Patrik. Međutim, polazak je odložen da bi Patrik prvo ispunio svoje obećanje Galileju. Pošao je zato za tim petogodišnjim dečakom, uz dugo spiralno stepenište a zatim hodnikom do početka drugog stepeništa. Na tom mestu je dečak priznao da se umorio i da ne može dalje da se penje. Pri silasku, noge su ga izdale tako da je poslednjih dvanaest metara nadole Patrik morao da ga nosi na rukama.
"Možeš li ti još jednom do gore?" upita Ričard Patrika.
"Verujem da mogu", reče Patrik nameštajući ranac na leđa.
"Sad bar Patrik neće morati da zastajkuje svaki čas, da sačeka da ga mi matorci sustignemo", reče Maks osmehujući se.
Kad su se popeli do vrha cilindričnog stepeništa, stali su da razgledaju prostranstvo oko sebe. "Ponekad", reče Maks, dugo zadržavajući pogled na veličanstvenim bojama duge na svodu koji je sad bio samo nekoliko metara iznad njegove glave, "pomislim da je sve ovo što mi se dogodilo od ukrcavanja na 'Pintu' samo jedan san... Kako uklopiti kokoške, prasiće, ili Arkanzas ceo, u ovu sliku ovde? Neizvodljivo..."
Krenuše gornjim hodnikom. "Mora biti teško", reče Patrik dok su odmicali, "pomiriti sve ovo s tvojim normalnim životom na Zemlji. Ali, pomisli kako je meni. Rođen sam na svemirskom brodu vanzemaljaca, u blizini zvezde Sirijus. Proveo sam više od pola života uspavan. Pojma nemam šta je 'normalno'..."
"Pa, jebi ga", reče Maks prebacujući ruku mladiću preko ramena, "da sam ja na tvom mestu, bio bih sto posto lud."
Kasnije, dok su se uspinjali drugim stepeništem, Maks stade i okrete se Ričardu, dole. "Nadam se da shvataš, Vejkfilde", reče on toplo, "da sam ja samo jedan drski zajebant i da nemam ništa lično protiv tebe, a povodom onih svih rasprava poslednjih nekoliko dana."
Ričard se osmehnu. "Razumem, Makse. Takođe znam da sam ja isto toliko arogantan koliko si ti drzak... Prihvatam tvoje indirektno izvinjenje ako ti prihvataš moje."
Maks je odglumio uvređenost. "Jeeee, kakvo izvinjenje?" reče on stupajući na stepenište.
Iglo je bio baš kao što ga je Patrik opisao. Njih trojica su onda navukli jakne i pripremili se da iziđu napolje. Ričard krenu napred i ugleda drugi iglo pre nego što su Maks i Patrik i stigli da udahnu oštar ramanski vazduh.
"Taj drugi iglo nije postojao, čika-Ričarde", ponavljao je Patrik. "Obišao sam celu oblast."
Drugi iglo, koji je bio skoro tačno deset puta manjih dimenzija nego prvi, nalazio se nekih trideset metara udaljen od litice na rubu Cilindričnog mora. Svetlucao je u ramanskom mraku. Njih trojica pođoše tamo. Na manjem iglou se odjednom otvoriše vrata. Iziđoše dve majušne ljudske figure. Bile su visoke po dvadesetak centimetara i osvetljene iznutra.
"Šta, do vraga..." poče Maks.
"Gledajte", reče Patrik uzbuđeno, "to su mama i čika-Ričard!"
Ta dva obličja obrnula su se, u mraku, ka jugu, okrećući leđa litici i moru. Ričard, Maks i Patrik požuriše da stanu pored njih i što bolje ih pogledaju. Mali stvorovi bili su obučeni gotovo isto kao Ričard i Nikol juče. Izuzetna pažnja bila je posvećena pojedinostima. Kosa, lice, boja kože - čak i oblik i boja Ričardove brade - savršeno su odgovarali originalnim Vejkfildovima. Oba mala stvora imala su rance na leđima.
Maks se sagnuo i pokušao da podigne figuru Nikol, ali je pri dodiru osetio električni udar. Robotić se okrete ka Maksu i energično odmahnu glavom. Ljudi pođoše još stotinu metara za malenim parom, pa stadoše.
"Nema mnogo dileme šta se od nas sada traži", reče Ričard.
"Nema", reče Maks. "Pozvani ste, ti i Nikol."

Sledećeg popodneva Ričard i Nikol su u rance spakovali hranu i vodu za nekoliko dana, i oprostili se od svoje porodice. Niki je proteklu noć prespavala između njih dvoje, a sad je, na odlasku dede i babe, bila sva u suzama.
Uspon uza stepenice bio je veoma naporan. "Trebalo je sporije da se penjem", reče Nikol teško dišući. Ona i Ričard stadoše na odmorište ispod svoda i poslednji put mahnuše svima. Nikol je osećala da joj srce u prsima bije aritmično. Strpljivo je čekala da se pojačani otkucaji smire.
I Ričard je ostao bez daha. "Nismo onako mladi kao pre mnogo godina u Njujorku", reče on posle kraće pauze. Osmehnu se i obgrli Nikol jednom rukom. "Jesi li spremna za nastavak naše avanture?"
Nikol klimnu glavom. Krenuše dugim tunelom, polako, držeći se za ruke. Kad su došli do drugog stepeništa, Nikol se okrete Ričardu. "Dragi", reče ona s iznenadnom žestinom, "zar nije divno što smo opet samo nas dvoje ovde, nasamo, pa makar to potrajalo i samo nekoliko sati? Volim ja sve druge, ali prilično je teško ponašati se bez prestanka tako prokleto odgovorno..."
Ričard se vedro nasmeja. "Sama si odabrala tu ulogu, niko ti je nije nametnuo."
Sagnuo se. Poljubio ju je u obraz. Nikol okrete lice ka njemu i poljubi ga, snažno, u usta.
"Da li je ovaj poljubac bio predlog", reče on široko se osmehujući, "da provedemo noć u iglou pa da tek sutra krenemo na put?"
"Čitaš moje misli, gospodine Vejkfild, rekla bih", reče Nikol s koketnim osmehom. "Zapravo, razmišljala sam koliko bi zabavno bilo zamišljati, noćas, da smo opet mladi ljubavnici..." Nasmejala se. "Bar mašta će raditi bez greške, i tebi i meni."

Kad su dospeli na tri stotine metara južno od dva igloa, nisu više mogli da vide ništa osim onoga što su zraci njihovih baterijskih svetiljki uspevali da izvuku iz pomrčine. Teren je, ispod njih, bio sačinjen pretežno od zemlje i sitnog kamenja, ali je bio uglavnom ravan; pa ipak, Ričard i Nikol su se povremeno, u trenucima i najmanje nepažnje, spoticali.
"Ovo može ispasti jako dugo i zamorno šipčenje po mraku", reče Nikol kad su zastali da popiju malo vode.
"Uz to, po hladnoći", reče Ričard. "Je l ti nije hladno?"
"Ne, dok se krećemo." Ona proteže ruke i namesti ranac udobnije.
Sat kasnije videli su neku svetlost na južnom nebu. Kretala se ka njima, postajući sve veća.
"Šta misliš, šta je to?" reče Nikol d'Žarden.
"Možda Plava Vila? 'Zvezda s neba pada, želju kaži sada...'"
Nikol se nasmeja. "Nemoguć si."
"Posle ove poslednje noći", reče on gledajući tu svetlost koja se jednako primicala, "osećam se opet kao momčić."
Naklonila je glavu i tiho se nasmejala. Držali su se za ruke, u tišini, a lopta svetlosti je rasla. Minut kasnije zaustavila se, nekih trideset metara ispred i dvadesetak metara iznad njih. Isključili su baterijske svetiljke jer je ravnica pod nebom Rame bila obasjana dobrih stotinu metara oko njih.
Ričard je zaklonio šakom oči i pokušavao da odredi kakav je to izvor svetlosti, ali uzalud - svetlost bejaše prejaka. Nije mogao da pogleda pravo u nju. Pođoše dalje. "Šta god da je to", reče Nikol, "nesumnjivo zna kuda mi treba da idemo."
Dva sata kasnije naišli su na jednu stazu koja je vodila ka jugozapadu. S obe strane staze širila su se rodna polja. Kad su stali za ručak, prošetali su malo i kroz ta polja i otkrili da ovde glavni usev čini jedna biljka slična grašku, ali mekana i žuta: biljka koja im je, pod svodom, često bila na jelovniku. Među stabljike ove biljke ponegde je bio umetnut po jedan red nekih niskih, blistavocrvenih biljaka, koje nikad ranije nisu videli. Ričard iščupa jednu iz zemlje i odmah je ispusti: stabljika se ispod površine tla proširivala u zelenu kožnatu loptu, koja je odmah počela da se grči i uvija. Čim je pala na zemlju, 'biljka' potrča, pomoću svojih korenčića, zavuče se u rupu u kojoj je bila, i opet se ukopa, kao de ništa nije dogodilo.
Ričard se nasmeja. "Moraću dobro da razmislim pre nego što iščupam bilo šta drugo."
"Gle ono", reče Nikol trenutak kasnije. "Zar nije to jedna od životinja koje su gradile stepenište?"
Produžili su puteljkom, onda opet prošetali po njivama, da vide čega tamo ima. Njima ususret je zaista dolazilo jedno od velikih mravolikih stvorenja sa šest dugih ruku. Bralo je povrće, na zapanjujuće efikasan način, zahvatajući jednovremeno tri reda biljaka levo i tri reda desno od sebe. Svaka ruka, ili surla, brala je plodove sa jednog reda biljaka i spuštala ih na zemlju, u gomile koje su ostajale između vrsta, na razmacima od po dva metra. Bio je to izuzetan prizor: svih šest ruku istovremeno u punom zamahu, a svaka obavlja svoj, drugačiji zadatak, na drugoj udaljenosti.
Kad je stvorenje došlo do puteljka, hitro je smotalo svih šest ruku, prešlo puteljkom šest redova biljaka i zaokrenulo opet u njivu, sada u suprotnom smeru. Žetva je išla s juga na sever, tako da su Ričard i Nikol, kad su nastavili pešačenje, prošli kroz polja na kojima je džinovski 'mrav' već uradio svoj posao. Tu su videli male hitre stvorove glodarskog izgleda, koji su grabili plodove sa gomila i odnosili ih, trčkajući hitro nekud na zapad.
Kako bi Ričard i Nikol stigli do neke raskrsnice puteljaka, između njiva, lebdeće svetlo je svaki put pokazalo na koju stranu da krenu. Polja su se pružala kilometrima. Usevi su se nekoliko puta promenili, ali njih dvoje, sada gladni i umorni, nisu više zastajali da razgledaju svaku novu vrstu biljaka.
Posle dužeg vremena stigli su do jedne ledine mekanog tla. Svetlost iznad njih tu zaplovi tri puta ukrug, a onda se zadrža iznad jedne tačke na sredini te ravnice. "Pogađam, pogađam, ovde treba da prenoćimo", reče Ričard.
"Sa zadovoljstvom", reče ona, dopuštajući Ričardu da joj pomogne oko skidanja ranca. "Mislim da mi neće biti nimalo teško da zaspim, čak ni na tvrdoj podlozi."
Večerali su, zatim našli jedno udobno ulegnuće gde su mogli da zaspe jedno uz drugo. Kad su oboje već dospeli u stanje između jave i sna, svetlost iznad njih poče da slabi, a zatim da se spušta ka tlu.
"Gledaj, sleće", šapnu Ričard.
Nikol je otvorila oči. Gledala je kako se taj izvor svetlosti, sve slabiji i slabiji, elegantnom lučnom putanjom spušta na drugu stranu ledine. Po sletanju, sjaj se svede na slabo žarenje. Njih dvoje nisu dobro osmotrili to stvorenje, ali su razaznali da je to neka izdužena, mršava kreatura sa krilima dvaput dužim od tela.
"Divovski svitac", reče Ričard kad je stvorenje sasvim utonulo u mrak.