10.
   Venčanje je bilo zakazano za šest sati uveče u pozorišnoj dvorani Centralne srednje škole. Prijem za mnogo veću grupu ljudi trebalo je da se održi u gimnastičkoj sali, susednoj zgradi udaljenoj ne više od dvadeset metara od prve. Vasceli dan Nikol se borila sa vremenskom oskudicom, obavljajući u poslednji čas neophodne pripreme.
   Nije imala vremena da porazmisli o značaju Ričardovog novog otkrića. Došao je kući sav uzbuđen, željan da razgovara o avijanima, ali i o tome ko bi mogao da uhodi njegova istraživanja, no Nikol nije bila u stanju da se usredsredi ni na šta drugo osim na venčanje. Oboje su se složili da nikome ne kažu ništa za avijane dok ne dobiju priliku da ozbiljnije porazgovaraju o tome.
   Nikol je rano ujutro otišla u šetnju sa Eli po parku. Razgovarale su više od sat o braku, ljubavi i seksu, ali je Eli bila toliko uzbuđena zbog venčanja da nije uspevala da se usredotoči na ono što joj je majka pričala. Pred kraj šetnje, Nikol se zaustavila ispod jednog drveta da joj još jednom saopšti svoju poruku u sažetom obliku.
   "Zapamti barem ovu stvar, Eli", rekla je Nikol, držeći obe kćerkine ruke u svojim. "Seks je važan činilac u braku, ali nije najvažniji. Zbog tvog nedostatka iskustva malo je verovatno da će ti seks u početku biti divan. Međutim, ako se ti i Robert budete voleli i verovali jedno drugom i oboje iskreno želeli da dajete i primate zadovoljstvo, otkrićeš da će se i telesno usklađivanje povećavati iz godine u godinu."
   Dva sata pre ceremonije Nikol, Nai i Eli stigle su zajedno u školu. Eponina ih je već čekala. "Jesi li nervozna?" upita je učiteljica sa osmehom na licu. Eli klimnu. "I ja sam smrtno uplašena", dodade Eli, "iako sam samo jedna od deveruša mlade."
   Eli zamoli majku da joj bude počasna pratilja. Nai Vatanabe, Eponina i njena sestra Keti bile su deveruše. Dr Edvard Staford, čovek koji je delio strast Roberta Tarnera za istoriju medicine, bio je kum. Budući da nije imao drugih prisnih saradnika, izuzimajući biote u bolnici, Robert je ostatak svojih svatova pokupio iz porodice Vejkfild i kruga njihovih prijatelja. Kendži Vatanabe, Patrik i Bendži bili su mu svedoci.
   "Majko, osećam mučninu", reče Eli kada su se sve žene okupile u garderobi. "Biće me takva sramota ako povratim na svoju venčanicu. Da li bi trebalo nešto da pojedem?" Nikol je predvidela ovu situaciju. Pružila je Eli jednu bananu i malo jogurta, uveravajući kćerku da je sasvim normalno što se oseća nelagodno pre tako velikog događaja.
   Nikolin nemir je rastao kako je vreme prolazilo, a Keti se nije pojavljivala. S obzirom na to da je u nevestinoj garderobi sve bilo u najboljem redu, odlučila je da uđe u dvoranu i potraži Patrika. Mukarci su završili odevanje još pre no što je Nikol zakucala na vrata.
   "Kako je nevestina majka?" upita sudija Miškin kada je ona ušla. Krupnom, starom sudiji palo je u čast da obavi ceremoniju venčanja.
   "Malko uplašena", odgovori Nikol uz bledunjav osmeh. Pronašla je Patrika u drugom delu sobe gde je doterivao Bendžijevu odeću.
   "Kako izgledam?" upita Bendži majku kada im je ona prišla.
   "Vrlo, vrlo lepo", odgovori ona sinu koji je blistao od zadovoljstva. "Jesi li razgovarao sa Keti jutros?" upita ona Patrika.
   "Ne", reče on. "Ali sam još sinoć, kao što si tražila, dogovorio vreme njenog dolaska... Zar još nije stigla?"
   Nikol zavrte glavom. Već je bilo šest i petnaest, svega četrdeset pet minuta pre zakazanog početka ceremonije. Izišla je u dvoranu sa namerom da telefonira, ali joj je miris dima od cigarete poručio da je Keti konačno stigla.
   "Pomisli samo, sestrice!" vikala je Keti kada se Nikol vratila u garderobu. "Večeras ćeš imati svoj prvi seks. Huuuu! Kladim se da je već sama ta pomisao dovoljna da raspameti to tvoje raskošno telo."
   "Keti", reče Eponina. "Mislim da je potpuno neprikladno to..."
   Nikol uđe u sobu i Eponina ućuta. "O, majko", reče Keti, "kako ti divno izgledaš. Zaboravila sam da se ispod one sudijske odore krije jedna prava žena."
   Keti izduva dim u vazduh i cugnu iz boce šampanjca koja je stajala na polici pored nje. "Znači, tu smo", reče ona mlatarajući rukama, "da prisustvujemo venčanju moje male sestre..."
   "Prekini, Keti, previše si popila." Nikolin glas bio je hladan i oštar. Uzela je bocu i Ketinu kutiju cigareta. "Završi oblačenje i prekini da izigravaš klovna... Ovo će ti biti vraćeno posle ceremonije."
   "U redu, sudijo... kako vi kažete", reče Keti, još jednom duboko udahnuvši i praveći kolutove dima. Iscerila se ostalim damama. A onda, kada je pokušala da dohvati korpu za đubre kako bi otresla pepeo od cigarete, izgubila je ravnotežu. Keti bolno udari o policu, obarajući nekoliko otvorenih bočica sa kozmetičkim sredstvima, pre nego što je i sama tresnula o pod. Eponina i Eli skočiše da joj pomognu.
   "Jesi li dobro?" upita Eli.
   "Pazi na svoju haljinu, Eli", reče Nikol, gledajući sa prezirom Keti koja je opružena ležala na podu. Nikol dohvati papirnate salvete i stade da briše ono što se prosulo.
   "Da, Eli", reče sarkastično Keti nekoliko sekundi kasnije, kada se već pridizala sa poda. "Pazi na svoju haljinu. Treba da budeš bez i jedne mrljice kada se budeš udavala za svog dvostrukog ubicu."
   U sobi niko nije disao. Nikol je bila samrtnički bleda. Približila se Keti, a zatim stala tačno ispred nje. "Izvini se sestri", naredi joj ona.
   "Neću", odgovori Keti prkosno, samo nekoliko trenutaka pre nego što joj je Nikolina otvorena šaka sletela na obraz. Suze pokuljaše iz Ketinih očiju. "Aha", reče ona brišući lice, "ovo je najčuveniji šamarač u Novom Edenu. Samo dva dana pošto je pribegla fizičkom nasilju na trgu Centralnog grada, udara rođenju kćerku i ponavlja svoj najpoznatiji čin..."
   "Majko, nemoj... molim te", upade Eli, bojeći se da će Nikol ponovo udariti Keti.
   Nikol se okrete i pogleda unezverenu mladu. "Žao mi je", promrmlja ona.
   "Tako je", obrecnu se Keti ljutito. "Kaži njoj da ti je žao. Ja sam ta koju si udarila, sudijo. Sećaš li me se - tvoja starija, neudata kćerka. Ona koju si nazvala 'odvratnom' samo pre tri nedelje... Rekla si mi da su moji prijatelji ljigavi i nemoralni... jesu li to tačne reči? Pa ipak, svoju dragocenu Eli, taj primer vrline, predaješ u ruke dvostrukom ubici... sa još jednim ubicom kao deverušom..."
   Sve žene su shvatile otprilike u isti mah da Keti nije bila samo pijana i razularena. Ona je bila duboko rastrojena. Njene divlje oči osuđivale su sve oko sebe dok je nastavljala svoju čegrtavu kritiku.
   Ona tone, reče Nikol sebi, I očajnički vapije za pomoći. Ne samo da sam prenebregla njene pozive već sam je još dublje gurnula u vodu.
   "Keti", reče Nikol tihim glasom, "Oprosti. Glupo i nepromišljeno sam se ponela." Prišla je kćerki raširenih ruku. "Ne, ne, ne... Ne želim tvoje sažaljenje." Krenula je prema vratima. "U stvari, ne želim da prisustvujem ovom prokletom venčanju... Ja ne pripadam ovde... Srećno, sestrice. Ispričaćeš mi jednog dana kakav je taj zgodan doktor u krevetu."
   Keti se okrete i teturajući pođe prema vratima. Kada je otišla, i Eli i Nikol su tiho zaplakale.
   
   Nikol je nastojala da se usredsredi na venčanje, ali joj srce nije dalo mira posle one neželjene scene sa Keti. Pomogla je Eli da ponovo dotera šminku, neprekidno prekorevajući sebe zbog onako ljutitog ispada sa Keti.
   Malo pre početka ceremonije Nikol je svratila u mušku garderobu i obavestila ih da je Keti odlučila da ne prisustvuje venčanju. Onda je na tren osmotrila publiku koja se polako okupljala, zapažajući da je desetak biota već zauzelo sedišta. Moj Bože, pomisli Nikol, nismo bili dovoljno određeni prilikom pozivanja. Nije bilo ništa neobično što su neki kolonisti poveli svoje Linkolne i Tiasoe sa sobom radi vršenja posebnih poslova, pogotovo ako su imali decu. Pre nego što se vratila u nevestinu garderobu, Nikol se ozbiljno zabrinula da li će biti dovoljno mesta za sve.
   Samo nekoliko trenutaka kasnije, ili se barem tako činilo, nevestina pratnja okupila se na pozornici oko sudije Miškina, a muzika je najavila dolazak mlade. Poput ostalih, Nikol se okrenula i upravila pogled prema stražnjem delu pozorišne dvorane. Odande je, idući između redova, ruku pod ruku sa Ričardom prilazila njena veličanstvena najmlađa kćer. Izgledala je prekrasno u svojoj beloj haljini sa crvenim porubom. Nikol se borila protiv suza, ali kada je ugledala krupne kapljice koje su blistale na obrazima neveste, nije više mogla da se uzdrži. Volim te, moja Eli, reče Nikol sebi. Koliko samo želim da budeš srećna. Sudija Miškin je, na zahtev obe strane, pripremio jednu eklektičku ceremoniju. Veličao je ljubav muškarca i žene i govorio o tome koliko je njihova veza važna u ispravnom stvaranju porodice. Njegove reči zalagale su se za popustljivost, strpljenje i nesebičnost. Održao je diskretnu molitvu, prizivajući Boga da u mladoženji i nevesti "izazove saosećanje i razumevanje koji oplemenjuju ljudsku vrstu."
   Ceremonija je bila kratka i lepa. Dr Tarner i Eli izmenjali su prstenje i izrekli svoje zakletve jakim, odlučnim glasovima. Okrenuli su se prema sudiji Miškinu i spojili ruke. "S ovlašćenjem koje mi je poverila kolonija Novog Edena, proglašavam Roberta Tarnera i Eleonor Vejkfild za muža i ženu."
   Baš kada je dr Tarner blagim pokretom uzdizao Elin veo radi tradicionalnog poljupca, odjeknu pucanj, za kojim posle nekoliko trenutaka usledi još jedan. Sudija Miškin posrnu napred prema tek venčanom paru, a krv mu šiknu iz čela. Kendži Vatanabe pade pored njega. Eponina klonu između mladenačkog para i gostiju kada se začuše još dva pucnja. Svi su vrištali. U pozorištu nastade haos.
   Uslediše još dva pucnja jedan za drugim. Maks Paket je u trećem redu konačno razoružao biota-Linkolna koji je pucao. Maks se okrenuo gotovo istog trenutka kada je začuo prvi pucanj i skočio preko stolica samo sekund kasnije. Međutim, biot-Linkoln koji se uzdigao sa svog sedišta na reč "ženu" ispalio je iz svog automatskog oružja ukupno šest hitaca pre nego što ga je Maks potpuno savladao.
   Krvi je bilo po celoj pozornici. Nikol dotrča i pogleda guvernera Vatanabea. Već je bio mrtav. Dr Tarner je držao u naručju sudiju Miškina sve dok milostivi starac nije ispustio svoju plemenitu dušu. Treći metak očigledno je bio namenjen dr Tarneru jer je zakačio Eponinu po boku posle njenog odvažnog skoka da spasi mladoženju i mladu.
   Nikol dohvati mikrofon koji je pao zajedno sa sudijom Miškinom. "Dame i gospodo. Ovo je užasna, užasna tragedija. Molim vas da ne podlegnete panici. Verujem da više nema opasnosti. Molim vas, ostanite na svojim mestima dok ne pomognemo povređenima."
   Poslednja četiri metka nisu nanela mnogo štete. Eponina je krvarila, ali njeno stanje nije bilo kritično. Maks je stigao do Linkolna malo pre nego što je ovaj ispalio četvrti hitac gotovo sigurno spasivši Nikolin život jer ju je taj kuršum promašio za svega nekoliko centimetara. Dvoje gostiju bilo je okrznuto mecima koje je Linkoln ispalio dok je padao.
   Ričard se pridruži Maksu i Patriku koji su držali biota ubicu. "Neće da odgovori ni na jednu prokleto pitanje", reče Maks.
   Ričard baci pogled na Linkolnovo rame. Biot je nosio broj tri stotine trideset tri. "Odvedite ga pozadi", reče Ričard. "Hoću da ga kasnije pogledam."
   Na pozornici, Nai Vatanabe je klečala, držeći glavu svog voljenog Kendžija u krilu. Telo joj je drhtalo od dubokih, očajničkih jecaja. Pored nje blizanci Galileo i Kepler jaukali su od straha. Eli, čija je venčanica bila poprskana krvlju, pokušavala je da uteši male dečake.
   Dr Tarner je pomagao Eponini. "Ambulantna kola će stići ovamo za samo pet minuta", reče on pošto joj je zavio ranu. Poljubio ju je u čelo. "Nema načina da vam Eli i ja zahvalimo za ono što ste učinili za nas."
   Nikol je sišla među goste, proveravajući da li je neko od pogođenih ozbiljno povređen. Taman se spremala da ponovo uzme mikrofon i saopšti svima da mogu da krenu kući, kad u pozorište ulete jedan izbezumljeni kolonista.
   "Jedan Ajnštajn je poludeo", povika on pre nego što je video šta se dogodilo unutra. "Uljanov i sudija Janela su ubijeni."
   
   "Treba oboje da pođemo. I to smesta, reče Ričard. "Ali čak i ako ti nećeš, Nikol, ja idem. Znam previše o biotima iz serije tri stotine - kao i ono što su Nakamurini ljudi uradili da ih promene. Biće mi za petama večeras ili ujutru."
   "U redu, dragi", odgovori Nikol. "Shvatam. Ali neko mora i da ostane da se bori protiv njih. Čak i ako je to beznadežno. Ne smemo podleći njihovoj tiraniji."
   Prošla su tri sata od Elinog tragičnog venčanja. Panika se širila kolonijom. Televizija je upravo izvestila da je pet ili šest biota istovemeno poludelo i da je barem jedanaest uglednih građana Novog Edena već ubijeno. Na sreću, biot-Kavabata koji je izvodio koncert u Vegasu nije uspeo u napadu na kandidata za guvernera Jana Makmilana i poznatog industrijalca Tošioa Nakamuru...
   "Sranje", proprati Ričard poslednji deo vesti. "To je samo deo njihovog plana."
   Bio je uveren da je celokupna čistka orkestrirana iz Nakamurinog kampa. Štaviše, Ričard nije uopšte sumnjao da su on i Nikol takođe planirane mete. Bio je ubeđen da će današnji događaji izroditi jedan potpuno novi Novi Eden pod kontrolom Nakamure, sa Janom Makmilanom kao njegovim marionetskim guvernerom.
   "Zar nećeš barem da se pozdraviš sa Patrikom i Bendžijem?" upita Nikol.
   "Bolje ne", uzvrati Ričard. "Ne zbog toga što ih ne volim, već zato što se bojim da bih onda mogao da se predomislim."
   "Hoćeš li da koristiš izlaz za hitne slučajeve?"
   Ričard klimnu. "Nikad me ne bi propustili da normalno iziđem."
   
   Dok je on proveravao svoj ronilački aparat, Nikol uđe u njegovu radnu sobu. "Baš sada su izvestili da ljudi uništavaju biote svuda po koloniji. Jedan od intervjuisanih kolonista je rekao da su ova masovna ubistva deo tuđinske zavere."
   "Sjajno", reče Ričard namršteno. "Propaganda je već počela da dejstvuje."
   Spakovao je onoliko hrane i vode koliko je smatrao da može lako da ponese. Kada je bio spreman, čvrsto je zagrlio Nikol i držao ju je tako čitav minut. U očima su im sijale suze.
   "Znaš li kuda ideš?" upita Nikol nežno.
   "Manje-više", odgovori Ričard, stojeći na zadnjim vratima. "Neću da ti kažem, naravno, da ne bi bila umešana..."
   "Shvatam", reče ona. Oboje su začuli nešto ispred kuće i Ričard pojuri u zadnje dvorište.
   Voz za Šekspirovo jezero nije saobraćao. Garsije koje su radile na prethodnom vozu dokusurila je grupa razbesnelih kolonista i čitav sistem je bio u zastoju. Ričard se krupnim koracima uputi prema istočnoj strani Šekspirovog jezera.
   Dok je teškom mukom koračao, noseći breme ronilačke opreme i ranac, imao je osećaj da ga neko prati. Dva puta mu se učinilo da je krajičkom oka spazio nekog, ali kada se zaustavio i pogledao oko sebe, nije video nikog. Konačno je dospeo do jezera. Ponoć je već bila prošla. Još jednom se osvrnuo prema svetlima kolonije i stao da prikopčava ronilačku opremu. Ričardu se sledila krv u žilama kada je jedna Garsija izišla iza žbuna baš kada se svlačio.
   Očekivao je da bude ubijen. Posle nekoliko sekundi Garsija progovori: "Jeste li vi Ričard Vejkfild?" upita biot.
   Ričard niti šta reče niti se pomače. "Ako jeste", nastavi biot posle izvesnog vremena, "donosim vam poruku od vaše žene. Kaže da vas voli i želi vam sreću."
   Ričard duboko i sporo udahnu. "Recite joj da i ja nju volim", uzvrati on.
   

   
   1.
   U najdubljim delovima Šekspirovog jezera nalazio se otvoren ulaz koji je vodio u dugačak podmornički tunel što je išao ispod sela Bovoa i zida modula. Tokom izrade nacrta za Novi Eden Ričard, koji je imao zavidno praktično iskustvo u izradi postrojenja za vanredno korišćenje, istakao je značaj postojanja izlaza iz kolonije za hitne slučajeve.
   "Ali koji bi to bili hitni slučajevi?", upitao ga je tada Orao.
   "Nikad se ne zna", odgovorio je Ričard. "Nepredviđene okolnosti često iskrsavaju u životu. Svaki krupan inženjerski projekt zahteva zaštitu u tom smislu."
   Ričard je obazrivo plivao kroz tunel, usporavajući svakih nekoliko minuta i proveravajući zalihe vazduha. Kada je došao do kraja, probio se kroz niz zabravljenih pregrada da bi na kraju izbio u suv podzeman prolaz. Hodao je oko sto metara pre nego što je skinuo ronilačku opremu i ostavio je uz zid tunela. Dospevši do izlaza, koji se nalazio na istočnoj ivici zatvorenog prostora što je obuhvatao oba habitata u Severnom polucilindru Rame, izvadio je iz impregniranog ranca termalnu jaknu.
   Iako je bio siguran da niko nije mogao da zna gde se on nalazi, Ričard je veoma oprezno otvorio okrugla vrata prolaza na tavanici. Potom se polako izvukao na Središnju ravnicu. Do sada je dobro, pomisli, odahnuvši. A sada na plan B.
   Ričard je četiri dana ostao na istočnoj strani ravnice. Koristeći svoj izvanredan mali dvogled, mogao je da vidi svetla koja su nagoveštavala veliku aktivnost oko kontrolnog centra, područja Avalona i sedišta sonde kod drugog habitata. Kao što je i predvideo, tragalačke ekipe su dan-dva tumarale po predelu između habitata, ali je samo jedna grupa krenula u njegovom pravcu. Nije imao teškoća da ih izbegne.
   Oči su mu se navikle na ono što je u prvi mah izgledalo kao potpuna tama u Središnjoj ravnici. U stvari, zahvaljujući odblescima Ramine površine, postojala je mala količina svetlosti. Ričard zaključi da se izvor ili izvori svetlosti po svoj prilici nalaze u Južnom polucilindru, na drugoj strani udaljenijeg zida drugog habitata.
   Ričard požele da može da leti, jer bi tako bio u stanju da nadleti zidove i slobodno se kreće neizmernim prostranstvom ovog cilindričnog sveta. Vrlo nizak nivo odražene svetlosti pobuđivao je njegovo zanimanje za ostale delove Rame. Da li je još postojalo Cilindrično more na jugu pregradnog zida? Da li je Njujork i dalje postojao kao ostrvo u tom moru? I šta se, ako se uopšte išta, nalazilo u tom Južnom polucilindru, području još većem od ovog koje je sadržavalo dva habitata?
   Petog dana po bekstvu, Ričard se probudio iz jednog posebno uznemirujućeg sna o svom ocu i odmah se uputio u pravcu onoga što je - sada je znao - bio avijanski habitat. Promenio je ritam spavanja, tako da je one sada bio potpuno suprotan u odnosu na normalan ciklusom u Novom Edenu; unutar kolonije sada je bilo oko sedam uveče. Bilo je izvesno da su svi ljudi koji su radili kod sedišta sonde već završili svoj radni dan.
   Kada je dospeo na oko pola kilometra od otvora u zidu avijanskog habitata, Ričard zastade da proveri, pomoću dvogleda, da li ima još ljudi u tom okružju. Zatim je poslao Falstafa da namami biota-stražara.
   Ričard nije bio siguran da li je prolaz koji je vodio u drugi habitat svuda ravnomerno širok. U radnoj sobi nacrtao je kvadrat stranica od osamdeset centimetara i ubedio sebe da će moći da se provuče kroz njega. Ali šta ako prolaz nije svuda imao istu širinu? Ubrzo ćemo i to otkriti, reče Ričard u sebi, primičući se sedištu.
   U prolaz je u međuvremenu ponovo ubačen samo jedan komplet kablova i instrumenata, tako da nije imao teškoća da to ukloni. I Falstaf je bio uspešan na svoj način - Ričard nije ni čuo ni video biota-stražara. Bacio je mali ranac u otvor, a zatim pokušao da upuzi unutra. Najpre je skinuo jaknu, a zatim košulju, pantalone i cipele. Ostajući samo u gaćicama i čarapama, jedva je mogao da stane u prolaz. Svezao je odeću u svežanj, pričvrstio ga za ranac i zaronio u otvor.
   Bilo je to veoma sporo puzanje. Ričard je jedva gamizao, pomažući se rukama i laktovima i gurajući u isti mah ranac ispred sebe. Sa svakim pokretom zakačinjao je zidove i tavanicu. Kada je prodro nekih petnaestak metara duboko u tunel, zaustavio se jer su mu se mišići već bili zamorili. Do drugog kraja nedostajalo je još gotovo četrdeset metara.
   Odmarajući se, shvati da su mu laktovi, kolena, pa čak i teme njegove proćelave glave već odrani i da krvare. Vađenje zavoja iz ranca nije dolazilo u obzir - već je i obrtanje na leđa zarad pogleda unazad predstavljalo ogroman napor u ovako teskobnom prostoru.
   Takođe je shvatio da je veoma hladno. Dok je puzao, grejala ga je energija neophodna da napreduje . Čim se, međutim, zaustavio, njegovo izloženo telo naglo se ohladilo. Prijanjanje tela uz hladnu, metaliziranu površinu ni u kom slučaju nije olakšavalo stvar. Zubi počeše da mu cvokoću. Ričard nastavi sporo i bolno da puzi sledećih petnaest minuta. Zatim ga uhvati strahovit grč u desnom kuku i on, refleksno trgnuvši telo, udari glavom o vrh prolaza. U početku beše tek malo ošamućen od udarca, ali se zatim sledi od straha kada je osetio da mu sa vrha glave niz lice curi krv. Ispred njega nije bilo ni traga od nekog svetla. Mutna svetlost koja mu je omogućavala da na monitoru prati princa Hala iščezla je. S mukom se obrnuo na leđa da pogleda iza sebe. Svuda je vladao mrkli mrak i on ponovo oseti strašnu zimu. Osećao je i bol u glavi i pitao se koliko je ozleda ozbiljna. Obuze ga panika kada je shvatio da i dalje krvari.
   Do tog časa nije osećao klaustrofobiju. Sad, najednom, zarobljen u mračnom prolazu, pritisnut zidovima sa svih strana, on oseti kao da ne može da diše. Činilo mu se da ga zidovi mrve. Nije više vladao sobom. Vrisnu.
   Za manje od pola minuta nekakva svetlost zasija u prolazu iza njegovih stopala. Začuo je onaj smešan engleski naglasak biota-Garsije, ali nije mogao da razabere šta je robot govorio. Gotovo sigurno, pomisli on, ispunjava vanredni izveštaj. Bolje će biti da požurim. Nastavio je da puzi, zanemarujući umor, raskrvavljenu glavu i oguljena kolena i laktove. Ričard je baš izračunao da mu je ostalo još samo pet metara, petnaest najviše, kad mu se najednom učini da se prolaz sužava. Nije mogao da prođe! Napeo je svaki mišić, ali nije vredelo. Bio je konačno zakopan. Dok se upinjao da pronađe neki drugačiji položaj puzanja koji bi bio povoljniji u geometrijskom smislu, začuo je neko tiho, ubrzano kuckanje koje se približavalo iz smera avijanskog habitata.
   Nekoliko trenutaka kasnije bili si oko njega. Ričard je proživeo pet sekundi potpune strave pre nego što mu je um poručio da golicavi osćaji koje je osećao svuda po koži potiču od nogonja. Sećao se da ih je video na televiziji - mala kružna stvorenja od oko dva centimetra u prečniku pričvršćena na šest radijalno simetričnih, člankovitih nogu, koje su, potpuno ispružene, merile gotovo deset centimetara.
   Jedno od njih mu je stalo pravo na lice, opkoračivši nogama nos i usta. On pokuša da ga otrese, ali ponovo lupi glavom. Poče da se meškolji, ne bi li ih se nekako otresao, i u tome ponovo krenu napred. Ispuzao je preostale metre do izlaza zajedno sa nogonjama svuda po sebi.
   Dospeo je do spoljašnjeg omotača avijanskog habitata i u istom trenutku začuo jedan ljudski glas iza sebe. "Zdravo, ima li koga tamo?" povika taj glas. "Ko god da je, molim da se predstavi. Ovde smo da vam pomognemo." Jak snop osvetli prolaz.
   Ričard sada otkri da ima još jedan problem. Izlaz je počivao na metar iznad dna omotača. Trebalo je da puzim unatrag, prođe mu kroz glavu, i da vučem ranac sa odećom za sobom. Tako bi bilo mnogo lakše.
   Beše prekasno za kajanje. Sa rancem i odećom na podu ispod sebe i uz zvuk drugog ljudskog glasa koji je sada postavljao pitanja otpozadi, Ričard produži da puzi sve dok nije prebacio polovinu tela preko ivice otvora. Kada je osetio da pada, postavi ruke ispred glave i priljubi bradu uz prsa, pokušavajući da se sklupča u loptu. U sledećem trenutku pao je i zakotrljao se u avijanski omotač. Dok je padao, nogonje odskočiše i nestadoše u pomrčini. Svetla koja su ljudi upirali u prolaz odbijala su se od unutrašnjih zidova omotača. Pošto se uverio da nije povređen i da mu glava više ne krvari ozbiljno, Ričard pokupi stvari i odšepa dve stotine metara na levu stranu. Zaustavio se tačno ispod one ulazne rupe gde su avijani zarobili princa Hala.
   
   Uprkos zamoru, Ričard nije hteo da odloži penjanje. Čim se odenuo i izvidao rane, počeo je da se uspinje. Bio je uveren da će neka pokretna kamera ubrzo biti porinuta u omotač u potrazi za njim.
   Na sreću, ispred prozorskog ulaznog otvora pružao se mali ispust, dovoljan da se Ričard smesti na njega. Sedeo je na njemu dok je rasecao metalnu mrežu. Očekivao je da se nogonje pojave svaki čas, ali je ostao sam. Nije video niti čuo ma šta u unutrašnjosti modula. Iako je dva puta pokušao da prizove princa Hala preko radija, nikakvog odgovora nije bilo.
   Ričard je zurio u mrkli mrak avijanskog habitata. Šta se tamo nalazi? - pitao se. Atmosfera u unutrašnjosti, razmišljao je, mora da bude ista kao i u omotaču jer je vazduh slobodno cirkulisao tamo-ovamo. Taman se spremao da izvadi svetiljku, kada je začuo zvuke ispod i iza sebe. Nekoliko sekundi kasnije ugledao je svetlosni snop koji je dolazio u njegovom pravcu odozdo, sa dna omotača.
   Prebacio se preko ivice u unutrašnjost habitata, ali samo onoliko koliko se usuđivao, da bi izbegao onu svetlost i pažljivo oslušnuo zvuke. To je pokretna kamera, pomisli on. Ali ona ima ograničen doseg. Ne može da operiše bez spone.
   Ričard je bio miran kao bubica. Šta sad da radim? - upita se kada je postalo očito da svetlo prikačeno za kameru nastavlja da pretražuje isti prostor ispod ulazne rupe. Mora da su nešto videli. Ako uključim svoju svetiljku, po odblesku će znati gde se nalazim. Bacio je neki mali predmet u habitat da bi proverio da li je nivo dna isti kao kod omotača. Nije čuo ništa. Pokuša još jednom, bacivši ovog puta malo veći predmet, ali i dalje ne beše zvuka udarca o dno.
   Srce stade da mu lupa kao ludo kada mu je um poručio da je dno habitata daleko dublje od dna omotača. U svesti mu iskrsnu osnovna struktura Rame, sa svojom debelom spoljašnjom školjkom, i on shvati da bi dno modula moglo da se nalazi i nekoliko stotina metara ispod mesta na kome je sedeo. Naže se i upilji u prazninu.
   Pokretna kamera najednom prestade da se kreće i njena svetla se usredsrediše na određenu tačku u omotaču. Ričard je nagađao da mu je nešto, po svoj prilici, ispalo iz ranca dok je u žurbi teturao od prolaza do prostora ispod ovog otvora. Znao je da će se ubrzo uključiti i druga svetla sa kamerama. U oku svoje svesti video je sebe zarobljenog i vraćenog u Novi Eden. Nije tačno znao koje je zakone kolonije prekršio, ali je sigurno da ih je bilo mnogo. Obuze ga duboki jed pri pomisli da bi mogao da provede mesece pa čak i godine u zatvoru. Ni pod kakavim uslovima, zakle se sebi, neću dozvoliti da mi se to dogodi. Pružio je ruku niz unutrašnju stranu zida habitata, proveravajući da li ima dovoljno izbočina ili useka za njegove ruke i noge. Zadovoljan što je otkrio da spuštanje nije nemoguće, on stade da pretura po rancu, tražeći penjačko uže. Kada ga je pronašao, on mu pričvrsti jedan kraj za šarke koje su podupirale mrežastu pregradu. Samo za slučaj da se okliznem, reče sebi.
   U omotaču ispod njega pojavilo se sada i drugo svetlo. Ričard se spusti u habitat sa užetom bezbedno obmotanim oko struka. Nije visio o njemu, ali ga je koristio za povremeno oslanjanje dok je u mraku tražio uporište za noge. Penjanje nije bilo teško u tehničkom smislu; bilo je mnogo malih ispusta na koje je mogao da postavi stopala.
   Spuštao se i spuštao. Kada je procenio da se spustio šezdeset ili sedamdeset metara, odluči da se zaustavi i izvuče svetiljku iz ranca. Nije bio nimalo utešen kada je svetlost zasjala niz zid. I dalje nije mogao da vidi dno. Ono što je mogao da vidi, možda pedeset metara ispod sebe, bilo je nešto veoma mutno, kao oblak ili čak magla. Divno, pomisli Ričard sarkastično. To je odista divno. Posle još trideset metara došao je kraj njegovog penjačkog užeta. Ričard je mogao da oseti vlagu od magle. Do tog časa već je osećao strahovit umor. S obzirom na to da nije hteo da se odrekne bezbednosti koje mu je pružalo uže, on ga obmota nekoliko puta oko sebe i s telom pripijenim uz zid klonu u dubok san.
   

2.
   Snovi su mu bili veoma čudni. Često je u njima padao, prevrćući se preko glave, sve niže i niže, nikada ne dospevajući do dna. U poslednjem snu pre buđenja Tošio Nakamura i dva Orijentalca ispitivali su ga u maloj sobi belih zidova.
   Kada se probudio, Ričard nekoliko sekundi nije znao gde se nalazi. Prvo što je uradio bilo je da odmakne desni obraz od metalne površine zida. Nekoliko trenutaka kasnije, kada se dosetio da je spavao u okomitom položaju na zidu unutrašnjeg dela avijanskog habitata, upalio je svetiljku i pogledao naniže. Srce mu je malko poskočilo kada je video da one magle više nema. Umesto nje mogao je da vidi kako se zid produžava daleko dole, gde je uranjao u nešto što mu je izgledalo kao voda.
   Uzdigao je glavu i pogledao iznad sebe. Budući da je znao da se nalazi na oko devedeset metara ispod ulazne rupe (dužina penjačkog užeta iznosila je oko sto metara), proračunao je da je razdaljina do vode oko dve stotine pedeset metara. Osetio je slabost u kolenima kada mu je mozak poručio u kakvom se položaju nalazi. Čim je počeo da se raspetljava iz dodatnih omči koje je sačinio od užeta pre nego što je zaspao, opazio je da mu ruke i šake podrhtavaju.
   Osećao je strahovitu želju da pobegne, da se ponovo popne do ulazne rupe i napusti jednom zauvek ovaj tuđinski svet. Ne, reče Ričard sebi, boreći se protiv nagonske reakcije. Ne još. Samo ako ne bude nijednog drugog prihvatljivog izlaza.
   Shvatio je da najpre valja nešto prezalogajiti. Vrlo živahno se oslobodio dela užeta i izvukao malo hrane i vode iz ranca. Zatim se delimično okrenuo i uperio svetljiku ka unutrašnjosti habitata. Ričardu se učini da vidi neka obličja u daljini, ali nije mogao da bude siguran. Možda je to samo moja uobrazilja, pomisli on.
   Kada je završio jelo, odmerio je zalihe hrane i vode, a potom ozbilno ramotrio situaciju. Sve je vrlo prosto, reče on sebi, nervozno se smejući. Mogu da se vratim u Novi Eden i postanem zatvorenik ili mogu da se lišim bezbednosti užeta i produžim niz zid. Zastao je za trenutak i pogledao gore, pa dole. Ili, pak, da ostanem ovde i nadam se nekom čudu.
   Prisetivši se kako su se avijani brzo pojavili kada je princ Hal zavrištao, Ričard poče da viče. Posle jedno dva ili tri minuta prestao je da viče i stao da peva. Neprekidno je pevao više od sat. Započeo je melodijama iz svojih univerzitetskih dana u Kembridžu, a onda se prebacio na pesme koje su bile popularne u vreme njegovih usamljeničkih tinejdžerskih godina. Iznenadio se kako je dobro upamtio sve te pesmice. Pamćenje je zapanjujuće sredstvo, razmišljao je. Od čega li zavisi njegova selektivnost? Kako to da se sećam gotovo svih reči tih blesavih pesmica iz mladalačkog doba, a praktično ničega iz odiseje u Rami? Upravo je pružio ruku u ranac da izvadi još malo vode, kada najednom sinu svetlo u habitatu. To ga je toliko zaprepastilo da mu noge iskliznuše i nekoliko je sekundi celom težinom visio na užetu. Svetlost nije bila zaslepljujuća, kao onda kada je stigao u Ramu II i vozio se u stolici-liftu, ali je nesumnjivo bila svetlost. Čim se ponovo bezbedno učvrstio, stao je da razgleda svet koji se razotkrio ispred njega.
   Izvor svetlosti bila je velika, natkrivena lopta koja je visila sa tavanice habitata. Ričard proceni da je lopta udaljena od njega otprilike kilometar, a u isti mah kilometar iznad vrha najupadljivije građevine na vidiku, velikog valjka mrke boje u geometrijskom središtu habitata. Jedna neprovidna kapuljača prekrivala je tri četvrtine gornjeg dela lopte, tako da je većina njene svetlosti bila uperena naniže.
   Osnovno građevinsko načelo unutrašnjosti habitata bilo je radijalna simetrija. U središtu se nalazio uspravan mrki valjak koji je izgledao kao da je načinjen od zemlje. Od dna do vrha merio je verovatno hiljadu pet stotina metara. Ričard je, doduše, mogao da vidi samo jednu stranu te građevine, ali se po zakrivljenosti moglo proračunati da joj je prečnik između dva i tri kilometra.
   Na spoljašnjoj strani valjka nije bilo ni prozora ni vrata. Svetlost se nigde nije mogla probiti u njegovu unutrašnjost. Jedini obrazac koji se izdvajao na licu građevine bio je sastavljen od niza širokih, zavojitih linija, s tim što je svaka od njih kretala od vrha, pa se, opisujući pun krug oko valjka, završavala pri dnu tačno ispod svoje početne tačke. Dno cilindra nalazilo se otprilike na istoj visini kao i ulazni otvor kroz koji je Ričard ušao u habitat.
   Pored viljka protezao se špalir malih, belih zdanja koja su obrazovala krug prečnika oko tri stotine metara. Dva severna kvadranta (Ričard je ušao u avijanski habitat na severni ulaz) ovog prstena bila su istovetna; svaki od njih imao je pedeset ili šezdeset zgrada postavljenih u istom obrascu. Imajući u vidu preovlađujuću simetriju, Ričard je pretpostavio da i ostala dva kvadranta slede isti nacrt.
   Jedan uzani, kružni kanal, širok možda sedamdeset ili osamdeset metara, opasivao je prsten zdanja. I taj kanal i prsten belih zgrada bili su smešteni na istoj visini kao i dno mrkog cilindra. S druge strane kanala, međutim, veliko područje na kome se videlo neko rastinje pretežno zelene boje zauzimalo je najveći deo ostatka habitata. Tlo tog zelenog predela ravnomerno se spuštalo od kanala do obala četiri stotine metara širokog jarka čije su vode zapljuskivale unutrašnji zid. Četiri istovetna kvadranta u zelenom području bila su dalje podeljena na po četiri odeljka, koja je Ričard, polazeći od analogija sa Zemljom, nazvao džungla, šuma, pašnjak i pustinja.
   Oko deset minuta Ričard je mirno posmatrao ogromnu panoramu. S obzirom na to da se nivo osvetljenosti smanjivao u neposrednoj srazmeri sa udaljenošću od valjka, bliža područja nije video ništa jasnije od onih u daljini. Ipak, pojedinosti su bile dovoljno upečatljive. Što je više gledao, to je više stvari zapažao. U zelenom delu bilo je malih jezera i reka, jedno sićušno ostrvo u jarku, i ono što je podsećalo na puteve između belih građevina. Naravno, zaključi on iznenada. Šta sam drugo i očekivao. Mi smo reprodukovali malu Zemlju u Novom Edenu. Ovo mora da predstavlja, na neki način, zavičajnu planetu avijana. Poslednja misao podsetila ga je na to da su i Nikol i on od početka bili ubeđeni kako avijani više nisu (ako su ikada i bili) vrsta svemirskih putnika sa visokom tehnologijom. Ričard izvuče dvogled i osmotri mrki valjak. Kakve tajne krijete? - pitao se, uzbuđen načas mogućnostima pustolovine i otkrića.
   Ričard je zatim stao da pretražuje nebo, ne bi li uočio kakav znak avijana. Učinilo mu se da je jednom ili dvaput ugledao leteća stvorenja kod vrha mrkog cilindra, ali te mrlje su tako brzo uletale i izletale iz vidnog polja dvogleda da nije mogao biti potpuno siguran. Gde god dalje da je gledao - po celom onom zelenom prostranstvu, u susedstvu belih građevina, pa čak i po jarku - nije zapažao nikakvu kretnju. Nije bilo nijednog opipljivog dokaza da u ovom habitatu ima života.
   Svetlo utrnu posle četiri sata i Ričard se ponov nađe u mraku priljubljen uz okomiti zid. Proverio je termometar, uključujući i njegovu bazu ranije zabeleženih podataka. Temperatura nije varirala za više od pola stepena u odnosu na 26 stepeni Celzijusovih od kada je ušao u habitat. Sjajna termalna kontrola, reče Ričard sebi. Ali zašto tako stroga? Zbog čega trošiti toliko energije da bi se održavala ista temperatura? Kako se tama protezala satima, tako je Ričard postajao nestrpljiviji. Iako je redovno odmarao pojedine sklopove mišića, povremeno menjajući položaj i oslonac na uže, telo mu se polako iscrpljivalo. Kucnuo je čas da preduzme neku akciju. Nevoljno je zaključio da bi bilo budalasto da napusti uže i spusti se do jarka. Šta bih radio kada bih došao dole? razmišljao je. Da preplivam? A šta onda? Opet bih morao da se vratim ako smesta ne pronađem neku hranu.
   Počeo je polako da se uspinje prema ulaznoj rupi. Dok se odmarao na oko pola puta od ulaza, učinilo mu se da čuje neki veoma tih zvuk desno od sebe. Ričard se zaustavi i nečujno poseže u ranac za prijemnikom. Uz minimum pokreta pojačao je prijem do najvišeg nivoa i stavio slušalice. U početku nije ništa čuo. Ali posle nekoliko minuta uhvatio je jedan zvuk koji je dopirao iz pravca jarka ispod njega. Nije bilo moguće tačno razaznati ono što je čuo - kao da se više čamaca kretalo kroz vodu - ali se dole, van svake sumnje, nešto događalo.
   Da li je to čuo i blagi lepet krila, opet s desne strane? Bez ikakvog premišljaja Ričard iznenada kriknu iz sve snage, a onda naglo prekide krik. Onaj zvuk lepetanja naglo zamru, ali za trenutak-dva nije bilo nikakve sumnje da ga je čuo.
   Ričard je likovao. "Znam da ste tamo", povika on veselo. "Znam da me posmatrate."
   
   Imao je plan; složen i nezgodan, ali i to je bilo bolje nego ništa. Ričard proveri zalihe hrane i vode, uveravajući sebe da su otprilike dovoljne, a onda duboko udahnu vazduh. Sad ili nikad, pomisli.
   Uvežbavao je spuštanje bez oslanjanja na uže. Tako je išlo znatno teže i sporije, ali ipak je išlo. Kada je došao do kraja užeta, Ričard se odveza i obasja svetiljkom ponor ispod sebe. Bar je do vrha pojasa magle bilo dovoljno raspoloživih ispusta. Produžio je naniže veoma obazrivo, priznajući sam sebi da je uplašen. Više puta mu se učinilo da mu srce otkucava u bubnim opnama.
   A sada, ako sam u pravu, pomisli Ričard kada se spustio u maglu, ovde bi trebalo da me čeka društvo. Vlaga je udvostručila teškoće spuštanja. Jednom se okliznuo i umalo nije pao, ali je nekako uspeo da se zadrži. Ričard se zaustavi na tački gde su mu ruke i stopala bili neobično čvrsto postavljeni. Proračunao je da ga od jarka deli još pedeset metara. Sada ću da sačekam dok ne čujem nešto. Trebalo bi da mi priđu bliže u magli.
   Ubrzo je ponovo začuo krila. Ovog puta zvučalo je kao da su posredi dva avijana. Ričard je stajao tamo gde se zaustavio više od jednog sata sve dok magla nije počela da se razilazi. Još nekoliko puta je čuo krila posmatrača.
   Nameravao je da sačeka da svetlost ponovo dođe pa da se spusti skroz do vode. Ali kada se magla podigla, a svetlost se nije pojavila, Ričard se zabrinu. Počeo je da se spušta niz zid kroz pomrčinu. Čuo je kako posmatrači lete na oko deset metara iznad vode. Dva minuta kasnije unutrašnjost avijanskog habitata sinu svetlošću.
   Ričard nije dangubio. Plan mu beše jednostavan. Polazeći u razmišljanju od buke čamaca koju je čuo u mraku, pretpostavio je da se u jarku nešto događalo što je bilo kritično za avijane ili za one koji su živeli u mrkom valjku. Ako to nije bilo tačno, razmišljao je, zbog čega bi oni produžili svoju aktivnost, znajući da on može da ih čuje? Da su je odložili samo za nekoliko sati, on bi gotovo sigurno otišao iz habitata.
   Ričard je nameravao da uđe u jarak. Ako se avijani osećaju ugroženi na bilo koji način, razmišljao je, preduzeće nešto. Ako ne, smesta ću započeti penjanje i vratiti se u Novi Eden.
   Pre nego što će zagaziti u vodu, skide cipele i s mukom ih ugura u ranac. Neka budu suve ako mi predstoji još jedno penjanje. Nekoliko sekundi kasnije, čim je stopalom dotakao površinu vode, dva avijana doleteše preko jarka iz skrovišta u zelenom pojasu.
   Bili su mahniti. Klepetali su i kričali i ponašali se kao da će rastrgnuti Ričarda oštrim kandžama. On je sa svoje strane toliko bio uzbuđen što mu je plan upalio da je praktično zanemarivao njihovu predstavu. Avijani su lebdeli iznad njega i pokušavali da ga potisnu uza zid. On je šljapkao po vodi i pažljivo ih promatrao.
   Dva avijana bila su unekoliko drugačija od onih koje su Nikol i on susretali u Rami II. I ovi avijani imali su somotski omotač, baš kao i drugi, ali je somot bio ljubičaste boje. Nadalje, bili su manji (možda su mlađi, prođe Ričardu kroz glavu, od svojih prethodnika) i mnogo žešći. Jedno od stvorenja zakačilo je kandžama Ričardov obraz kada se ovaj nije dovoljno brzo pomerio prema zidu.
   Ričard se naposletku popeo uza zid, ali tek nekoliko centimetara iznad vode, što njih očigledno nije zadovoljilo. Dve ptice su gotovo odmah počele da prave krugove i uzane spirale pokraj zida, dajući time Ričardu do znanja da nastavi penjanje. Kako to njemu nije padalo na pamet, one se gotovo izbezumiše.
   "Hoću da pođem sa vama", reče Ričard, pokazujući prema mrkom cilindru u daljini. Svaki put kada bi ponovio taj znak rukom, džinovska stvorenja bi zakričala i zaklepetala, odlećući u pravcu ulazne rupe.
   Avijani su postajali sve nervozniji i Ričard se pobojao da bi ga mogli napasti. Odjednom mu sinu sjajna pomisao. Ali da li sam zapamtio ulazni kod? zapita se uzbuđeno. Bilo je to tako davno.
   Kada je posegao u ranac, avijani smesta pobegoše. "To dokazuje", reče Ričard naglas, uključujući svoj omiljeni portabl kompjuter, "da nogonje jesu elektronski osmatrači. Kako biste inače vi znali da ljudska bića mogu da drže oružje u ovakvim rancima?"
   Pritisnuo je pet slova na tastaturi, a onda se, kada je ekran sinuo, široko osmehnuo. "Dođite", reče Ričard, mašući dvema džinovskim pticama koje su se vratile gotovo na drugu obalu jarka. "Dođite", ponovi on, "imam nešto da vam pokažem."
   Uzdigao je monitor i izložio složen kompjutersk crtež koji je upotrebio pre mnogo godina u Rami II da bi ubedio avijane da prenesu njega i Nikol preko Cilindričnog mora. Bio je to lep crtež koji je prikazivao tri avijana kako nose dve ljudske prilike preko vode. Dva stvorenja se obazrivo približiše. Odlično, reče Ričard sebi uzbuđeno. Dođite i dobro pogledajte.
   

3.
   Ričard nije imao tačnu predstavu o tome koliko je boravio u ovoj sumornoj sobici. Izgubio je vezu sa proticanjem vremena još otkako su mu oduzeli ranac. Iz dana u dan živeo je na isti način. Spavao je u uglu sobice. Kad god bi se probudio, bilo iz dremanja ili dugog sna, dva avijana bi iz hodnika ušla u njegovu sobu i dala mu jednu mana-dinju da jede. Znao je da dolaze od zaključanih vrata na kraju hodnika, ali kad god bi pokušao da spava blizu vrata, oni mu tada naprosto ne bi donosili hranu. Lekcija je bila jednostavna da ne može biti jednostavnija.
   Otprilike svakog drugog dana različit par avijana ulazio je u njegov zatvor i čistio smeće. Odeća mu je bila u ritama i bio je nepodnošljivo prljav. Ričard, međutim, nije znao kako bi svojim stražarima objasnio da želi da se okupa.
   U početku je likovao. Kada su dva mlada avijana konačno prišla da pogledaju crtež, a potom, nekoliko minuta kasnije, učinila prvi pokušaj da mu oduzmu kompjuter, Ričard je odlučio da programira ponavljanje crteža u beskraj.
   Za manje od sat najveći avijan koga je ikada video, jedan od onih sa sivim somotom i tri brilijantna crvena prstena oko vrata, došao je sa dvojicom mladih i njih trojica ga podigoše u vazduh. Preneli su ga preko jarka, spustili ga privremeno u pustinjsku oblast, a onda, posle izvesnog čavrljanja koje mora da je predstavljalo raspravu o najpovoljnijem načinu nošenja, podigli ga visoko u vazduh.
   Beše to let od koga je zastajao dah. Pogled koji je Ričard imao na predeo u habitatu podsetio ga je na putovanje balonom koje je jednom preduzeo iznad južne Francuske. Leteo je u kandžama avijana celim putem do vrha mrkog cilindra, tačno ispod one svetle, natkrivene kugle. U međuvremenu ih je susrelo barem šest drugih ptica, od kojih je jedna ponela Ričardov kompjuter koji je i dalje ponavljao svoj crtež. Spustili su se zatim okomitim hodnikom u unutrašnjost valjka.
   U prvih petnaest sati Ričarda su vodili od jedne velike grupe avijana do druge. Pomislio je da ga njegovi domaćini naprosto predstavljaju svim građanima avijanlanda. Pretpostavivši da nije bilo mnogo avijana koji su više nego jednom prisustvovali tim kratkim seansama čavrljanja i kričanja, Ričard je proračunao da ukupno ima oko sedam stotina ptica.
   Posle te parade kroz konferencijske dvorane avijanskog carstva Ričard je odveden u jednu malu sobu gde su ga onaj avijan sa tri prstena i dvojica njegovih pomoćnika, ogromna stvorenja takođe sa po tri crvena vratna prstena, osmatrali dan i noć tokom nedelju dana. Za to vreme Ričardu je bio dozvoljen pristup njegovom kompjuteru i svim ostalim predmetima iz ranca. Na kraju tog posmatračkog razdoblja, međutim, oduzeta mu je sva imovina, a on je strpan u zatvor.
   To mora da je bilo pre tri meseca, nedelju dana manje ili više, reče Ričard sebi jednog dana dok je započinjao jednu od dve šetnje koje su mu bile osnovna fizička aktivnost. Hodnik izvan sobe bio je dugačak otprilike dve stotine metara. Obično je prelazio po osam dužina, napred i nazad od vrata na kraju hodnika do kamenog zida odmah ispred svoje sobe.
   I tokom čitavog ovog razdoblja nisam udostojen nijednom posetom vođa. Ono osmatračko razdoblje mora da je, zapravo, bilo sudski proces... barem na avijanski način... i utvrđena mi je krivica ili tako nešto? Je li to razlog što su me strpali u ovu smrdljivu ćeliju?
   Ričardove cipele su se raspadale, a odeća bila u dronjcima. S obzirom na to da je temperatura bila prijatna (zaključio je da se svuda u avijanskom habitatu vrti oko 28 stepeni), hladnoća ga nije brinula. Ali iz više razloga nije mu se dopala pomisao da će ostati nag kada mu se odeća sasvim raspadne. Osmehnuo se sam sebi, prisetivši se svoje skromnosti tokom posmatračkog razdoblja. Nije lako pobrinuti se za svoj izmet u prisustvu ptica koje te ne skidaju s oka. Dozlogrdilo mu je da jede mana-dinju za svaki obrok, ali je ona barem bila hranjljiva. Tečnost u središtu osvežavala je, a vlažno tkivo imalo je prijatan ukus. Čak i ona sintetička stvar iz bele sobe dobro bi došla za promenu, više puta je pomenuo samom sebi.
   U svoj toj osami za Ričarda je najveći izazov bio da sačuva mentalnu pronicljivost. Počeo je da rešava matematičke probleme u glavi. Odnedavno se zabrinuo da mu je oštrina pamćenja znatno otupela zbog starosti, te je, da mu prođe vreme, krenuo da rekonstruiše događaje, pa čak i glavne hronološke delove svog života.
   Tokom tih vežbi pamćenja posebno su ga golicali jazovi vezani za njegovu odiseju u Rami II tokom putovanja od Zemlje do Čvorišta. Premda je Ričardu bilo teško da se priseti svih pojedinačnih doživljaja sa te odiseje, jedenje mana-dinja uvek mu je prizivalo odlomke sećanja iz tog dugačkog boravka sa avijanima tokom putovanja.
   Jednom se, posle obeda, iznenada setio neke velike svetkovine sa mnogo avijana. Pamtio je vatru u kupolastoj građevini i zajedničke jadikovke avijana kada je vatra zgasnula. Ričard je osećao pometnju. Nije bio u stanju da se seti ničega u vezi sa kontekstom tog događaja. Gde se to odigralo? Da li je to bilo odmah pošto su me oktopauci zarobili? - pitao se. No, kao i obično, kad god bi pokušao da se seti ičega o onome što je doživeo sa oktopaucima, završavao je sa strašnom glavoboljom.
   Ričard je ponovo razmišljao o svojoj odiseji kada je, u poslednjem krugu svoje dnevne šetnje, prolazio pored jedine svetiljke u hodniku. Pogledao je ispred sebe i video da su vrata zatvora otvorena. Konačno sam poludeo. Priviđaju mi se stvari.
   Ali vrata su stajala otvorena i kada im je prišao. Ričard uđe u dovratak i zaustavi se da ih opipa kako bi utvrdio da nije sišao s uma. Prošao je ispod još dva svetla pre nego što je došao do malog otvorenog skladišta s desne strane. Osam ili deset mana-dinja bilo je uredno složeno na policama. Aha, pomisli Ričard. Shvatam. Proširili su mi zatvor. Od sada mi je dozvoljeno da sam uzimam hranu. Još kada bi se negde našlo neko kupatilo...
   Dalje niz hodnik odista je pronašao tekuću vodu u jednoj maloj sobi s leve strane. Ričard se žudno napi, opra lice i oseti strahovito iskušenje da se okupa. Radoznalost mu je, međutim, pretegla. Želeo je sagleda razmere svog novog poseda,
   Hodnik koji je prolazio pored njegove ćelije račvao se u dva kraka. Ričard je mogao da krene na obe strane. Pomišljajući da se nalazi u nekoj vrsti lavirinta radi provere mentalnih sposobnoti, on ostavi košulju na raskrsnici i krenu desno. Iz tog pravca dopiralo je znatno više svetlosti.
   Prešavši dvadesetak metara, ugledao je dva avijana koji su se približavali iz daljine. U stvari, najpre je začuo njihovo čavrljanje jer su očito bili zaneti živahnim razgovorom. Kada su prišli na svega pet metara, Ričard se zaustavi. Dva avijana ga pogledaše, dadoše mu do znanja da ga poznaju sa dva krika različite visine i produžiše niz hodnik.
   Zatim je susreo tri avijana koja su reagovala na približno isti način. Šta je ovo? - pitao se Ričard nastavljajući da hoda. Da li to znači da više nisam u zatvoru? U prvoj velikoj sobi na koju je naišao četiri avijana su sedela u krugu, dodajući jedan drugom neke uglačane štapiće i neprekidno čavrljajući. Kasnije, malo pre no što se prolaz proširio u glavnu sobu za sastanke, Ričard zastade u dovratku još jedne odaje odakle je kao očaran posmatrao kako dve nogonje na četvrtastom stolu izvode ono što je njega podsećalo na sklekove. Šest avijana ćutke je i sa velikom pažnjom promatralo nogonje.
   U sali za skupove nalazilo se dvadeset pticolikih stvorenja. Svi su bili okupljeni oko jednog stola i zurili u nekakav dokument koji je ličio na papir i bio rasprostrt ispred njih. Jedan od avijana držao je pokazivač u kandžama i koristio ga je da ukaže na određene tačke dokumenta. Papir je sadržavao čudne škrabotine i bio potpuno nerazumljiv, ali Ričard ubedi sebe da avijani zapravo gledaju u neku mapu.
   Kada je pokušao da priđe stolu ne bi li bolje video, avijani ispred njega blago ga odgurnuše. U jednom času tokom avijanskog razgovora koji je usledio, Ričard je po jeziku tela oko stola pomislio da je jedno od pitanja upućeno njemu. Stavrno gubim razum, reče on sebi, vrteći glavom.
   
   Ali još ne znam ni zbog čega mi je podarena sva ova sloboda, razmišljao je Ričard, sedeći u svojoj sobi i jedući mana-dinju. Proteklo je šest nedelja otkako je otkrio da su vrata njegovog zatvora otvorena. U ćeliji su u međuvremenu izvršene brojne izmene. Na zidove su postavljene dve svetiljke u obliku fenjera, a Ričard je sada spavao na gomilici materijala koja ga je podsećala na seno. U uglu sobe neprekidno je stajao kontejner pun sveže vode.
   U početku, kada su prestale sve zabrane, Ričard je duboko verovo da će se za dan-dva dogoditi nešto izuzetno značajno. U izvesnom smislu bio je u pravu jer su ga narednog jutra probudila dva mlada avijana i započela svoju jezičku poduku. Krenula su od prostih predmeta kao što su mana-dinja, voda i sam Ričard, pri čemu bi najpre pokazala predmet, a zatim polako ponovila zvuk, tačnije jasan mrmor za tu određenu stvar. Uz pojačan napor Ričard je naučio dobar deo njihovog rečnika, premda njegova sposobnost da razlikuje tesno povezane krike i ćeretanja nije bilo dovoljno oštra. Bio je, međutim, potpuno beznadežan slučaj kada je na njega došao red da proizvede bilo kakav zvuk. On naprosto nije posedovao fizičku opremu da govori avijanskim jezikom.
   Ali, uprkos tome, Ričard je ipak očekivao da će njegovo sagledavanje šire slike postati jasnije, što se nije dogodilo. Avijani su nesumnjivo pokušavali da ga obrazuju i dali su mu određenu slobodu tumaranje po jednom delu valjka - čak bi povremeno i obedovao sa njima ako bi se zatekao u društvu kada bi iskrsla mana-dinja - ali kakva je bila svrha svega toga? Po načinu na koji su ga posmatrali, što se posebno odnosilo na vođe, Ričard je zaključio da oni očekuju neku vrstu njegove reakcije. Ali kakave reakcije? - pitao se Ričard po stoti put dovršavajući mana-dinju.
   Koliko je Ričard mogao da kaže, avijani nisu imali pisani jezik. Nije video nijednu knjigu niti je ikada zatekao nekog avijana kako piše. Postojali su, doduše, oni čudni dokumenti slični mapama koje su povremeno proučavali, ili je barem tako Ričard tumačio njihovu delatnost, ali ih oni nikada nisu sami pravili... Ili upisivali nešto u njih... Beše to zagonetka.
   A šta da se kaže za nogonje? Ričard se sa tim stvorovima susretao dva ili tri puta nedeljno, a jednom se njih dvoje zadržao u njegovoj sobi nekoliko sati. Nikako, međutim, nisu hteli da se smire i pruže mu priliku da ih malo prouči. U jednom trenutku, kada je načan uhvatio jednog od nogonja, Ričard je pretrpeo jak udar, gotovo sigurno električni, koji ga je prisilio da ga smesta pusti.
   Ričardov um skakao je sa slike na sliku dok je pokušavao da sagleda nekakav smisleni obrazac svog života u avijanlandu. Osećao je veliku osujećenost. Da... Ni za sekund nije mogao da prihvati pomisao da nikakav plan nije stajao iza ovog zatočeništva, a potom i sve veće slobode. Nastavio je da traga za odgovorom, prebirajući po svesti sva iskustva u ovom okružju.
   Postojalo je samo jedno područje avijanskih životnih prostora u koje nije imao pristupa, a do koga, doduše, ionako ne bi mogao da dopre, budući da nije umeo da leti. Povremeno je viđao jednog ili dva avijana kako odleću u veliki okomiti hodnik i spuštaju se ispod nivoa na kojima on obično obitavao. Jednom prilikom je video kako donose piliće ne veće od ljudske šake iz tih mračnih dubina. Drugom prilikom pokazao je dole prema toj pomrčini avijanu koji se našao u njegovom društvu, ali je ovaj samo odmahnuo glavom. Većina ptica je naučila kretnje glavom sa značenjem "da" i "ne" iz Ričardovog rečnika.
   Ali negde, pomisli Ričard, mora da postoji dodatna informacija. Po svoj prilici mi nedostaju neki pokazatelji. Zarekao se da će preduzeti iscrpnu pretragu čitave životne sredine avijana, uključujući ne samo zbijene stanove na suprotnoj strani okomitog hodnika, gde ga obično nisu rado primali, već i veliko skladište mana-dinja na donjem nivou. Moram da izradim detaljnu mapu, reče on sebi. Da ne bih prenebregao nešto od izuzetnog značaja. Čim je Ričard preveo životni prostor avijana u svoj trodimenzioni crtež, odmah mu je bilo jasno šta je do tada previđao. Naizgled nasumično postavljeni prolazi u valjku, uključujući vodoravne i okomite hodnike, kako za hodanje tako i za letenje, nikada se u Ričardovoj glavi nisu sintetizovali u celovitu sliku. Naravno, reče on sebi, projektujući različite uglove složene mape na monitoru kompjutera. Kako sam mogao da budem tako glup? Više od sedamdeset posto valjka i dalje mi je nepoznato. Ričard odluči da odnese kompjuterske slike jednom od vođa i da na neki način zahteva da mu se omogući da vidi ostatak valjka. Lakše reći nego učiniti. Baš tog dana avijani su bili neobično uznemireni, a hodnici su odjekivali od čavrljanja, krikova, jurnjave tamo-amo. Ričard je video kako trideset ili četrdeset najvećih stvorenja uzleće iz velikog okomitog hodnika valjka u nekoj vrsti organizovane formacije.
   Ričard je konačno uspeo da privuče pažnju jednog od džinova sa tri prstena. On je kao opčinjen posmatrao pojedinosti na kompjuterskom monitoru i različite geometrijske vidove svoje kuće, ali Ričard nije uspevao da mu prenese svoju osnovnu poruku - da je želeo da vidi ostatak valjka.
   Vođa je pozvao nekoliko svojih kolega da i sami pogledaju demonstraciju i Ričard bi udostojen uvaženog avijanskog čavrljanja. Otpustili su ga, međutim, kada jedna druga ptica banu na sastanak, donoseći očigledno neku važnu vest koja se ticala njihove tekuće neprilike.
   Ričard se vrati u ćeliju. Osećao se odbačen. Ležao je na slamarici i razmišljao o porodici koju je ostavio u Novom Edenu. Možda je vreme da se vratim, pomisli on, pitajući se kako izgleda protokol u avijanlandu za dobijanje dozvole za odlazak. I dok je tako ležao, jedan posetilac dođe u njegovu sobu.
   Ričard nikada do tada nije video ovog avijana. Oko vrata je imao četiri kobaltna prstena, a somot koji mu je prekrivao telo bio je crne boje sa mestimičnim belim pegama. Oči su mu bile zapanjujuće bistre i - bar je tako Ričard protumačio - veoma tužne. Avijan je sačekao da Ričard ustane, a onda je počeo da govori, veoma polako. Ričard je razumeo pooju reč, a posebno najvažniju, više puta ponovljenu kombinacu - "Sledi me!".
   Tri druga avijana čekala su ispred ćelije. Hodala su iza Ričarda i njegovog važnog posetioca. Grupa je napustila kompleks u kome se nalazila Ričardova ćelija, prešla preko jedinog mosta koji je presecao veliki okomiti hodnik i ušla u odeljak valjka gde su bile uskladištene mana-dinje.
   Na dnu jednog od magacina sa mana-dinjama ukazalo se udubljenje u zidu koje Ričard nije zapazio prilikom pretrage. Kada su se Ričard i avijani primakli udubljenju na nekoliko metara, zid skliznu u stranu i otkri ono što je izgledalo kao veliki lift. Avijanski veliki vođa mahnu mu da uđe.
   Čim se Ričard našao unutra, svaki od četiri avijana pročavrlja "zbogom", a onda zajedno oblikovaše krug da bi i formalno označili oproštaj, uz okret i naklon. Ričard se napeo iz sve snage da izvede onomatopeju njihovog zvuka pre nego što se i sam naklonio i povukao dublje u lift. Vrata se zatvoriše za njim nekoliko sekundi kasnije.
   
   

4.
   Vožnja liftom bila je strahovito spora. Ogromno vozilo imalo je kvadratni pod sa stranicama od približno dvadeset metara, a tavanica se uzdizala na visini od osam metara iznad Ričardove glave. Pod lifta bio je ravan sa izuzetkom dve uporedne šine, sa obe Ričardove strane, koje su se protezale od vrata do zadnjeg dela. U ovome je moguće prevoziti ogroman teret, pomisli Ričard, zureći u tavanicu iznad sebe.
   Pokušao je da proračuna brzinu spuštanja lifta, ali to beše nemoguće. Nije raspolagao nikakvim referencijalnim okvirom. Prema Ričardovoj mapi valjka, skladište mana-dinja trebalo je da se nalazi na oko hiljadu sto metara iznad podnožja. Znači, ako idemo do kraja, pri normalnoj brzini liftova na Zemlji, onda će ovo putovanje potrajati nekoliko minuta. Bila su to tri najduža minuta u njegovom životu. Ričard nije imao blagu predstavu o tome šta ga čeka kada se vrata lifta otvore. Možda ću se naći napolju, pomisli najednom. Možda ću biti na rubu onog područja sa belim građevinama... Da li me, kojim slučajem, šalju kući? Taman je počeo da se pita da li se i koliko se život promenio u Novom Edenu, kada se lift zaustavi. Velika vrata se otvoriše i tokom sledećih nekoliko sekundi Ričard nije bio siguran da li mu je srce iskočilo iz grudi. Stojeći pravo ispred njega i očigledno zureći u njega svim svojim očima, nalazila su se dva stvorenja čudnija od svega što je ikada zamišljao.
   Ričard je stajao kao skamenjen. On što je gledao bilo je toliko neverovatno da je fizički bio paralisan dok mu se svest borila sa bizarnim inputima koje je primala od čula. Svako od bića ispred njega imalo je po četiri oka u "glavi". Kao dodatak dvema velikim, mlečnim ovalima sa obe strane nevidljive crte simetrije te dvodelne glave, svako biće imalo je još po dva oka na vrhu štapića koji su štrčali deset do dvanaest centimetara povrh čela. Iza te velike glave tela su im posedovala tri segmenta, sa parom priraštaja uz svaki od njih, što je sve ukupno činilo šest nogu. Tuđini su stajali uspravno na dve zadnje noge, s tim što su četiri prednja priraštaja bila uredno pripijena uz glatke stomake krem boje.
   Oni krenuše prema njemu u lift, ali Ričard uplašen ustuknu. Dva stvora okrenuše se jedan prema drugome i stadoše da opšte glasovima visoke učestalosti koji su dopirali iz malih, kružnih otvora ispod ovalnih očiju. Ričard žmirnu, oseti vrtoglavicu i spusti se na jedno koleno da bi se malo primirio. Srce mu je udaralo kao ludo.
   Tuđini takođe promeniše položaj, postavljajući srednje noge na pod. U tom položaju podsećali su na džinovske mrave sa prednjim parom nogu uzdignutim od zemlje i visoko podignutim glavama. Sve to vreme one crne kugle na krajevima štapova sa očima nastavljale su da se okreću, skenirajući punih trista šezdeset stepeni, a mlečni materijal u tamnomrkim ovalima takođe se pomerao sa jedne strane na drugu.
   Nekoliko minuta su manje ili više mirovali, kao da su ohrabrivali Ričarda da ih ispita. Boreći se protiv vlastitog straha, on se trudio da ih prouči na objektivan naučnički način. Stvorenja nisu bila veća od osrednjeg psa, ali su izvesno bila lakša. Tela su im bila tanka i vitka. Prednji i zadnji segmenti bili su veći od srednjeg, a sva tri dela tela imala su uglačane poklopce na vrhu koji su bili načinjeni od neke vrste tvrdog materijala.
   Ričard bi ih razvrstao u veoma velike insekte da nije bilo tih izuzetnih priraštaja, koji su bili debeli, možda čak i mišićavi i prekriveni kratkom, vrlo gustom, crno-belo išpartanom "dlakom" koja je stvarala utisak da stvorenja nose dugačke gaće. Njihove ruke, ako je to bio pravilan naziv, bile su bez dlaka i imale su po četiri prsta, uključujući i palac na prednjem paru.
   Ričard je taman skupio dovoljno hrabrosti da ponovo pogleda te neverovatne glave, kad se iza dva tuđina začu zvuk veoma visoke učestalosti sličan sireni. Oni se okrenuše. Ričard se pridiže i ugleda treće stvorenje koje se približavalo u brzom trku. Bilo je čudesno posmatrati njegove kretnje. Trčalo je kao mačka sa šest nogu, držeći telo paralelno sa tlom i potiskivalo se unapred različitim parom nogu na svakoj tački trka.
   Njih troje se upustiše u brz razgovor, a pridošlica, uzdižući glavu i prednje noge, dade Ričardu nedvosmislen znak da iziđe iz lifta. Krenuo je iza ovog trija i ušao u jednu veoma veliku odaju.
   I ova prostorija predstavljala je skladište mana-dinja, ali to joj je bila i jedina sličnost sa onom u avijanskom delu valjka. Posvuda unaokolo počivala je visoka tehnologija i automatska oprema. Na tavanici deset metara iznad njih jedan berač dinja kretao se duž šina. On bi hvatao pojedinačne dinje i tovario ih u teretna kola na šinama na jednom kraju sobe. Dok su Ričard i njegovi domaćini posmatrali, jedna teretna kola skliznuše niz šine i zaustaviše se ispred lifta.
   Stvorenja požuriše niz jedan od prolaza u prostoriji i Ričard ubrza korak. Sačekli su ga kod vrata, a onda skrenuše levo, osvrćući se da vide da li je još iza njih. Ričard je trčao za njima sledeća dva minuta, sve dok ne prispeše u veliki atrijum, visok mnogo metara, sa jednim prevoznim sredstvom u središtu.
   To sredstvo bilo je daleki rođak lifta. U stvari, bila su tu dva ista, s tim što je jedan išao gore, a drugi dole, u zavojitoj putanji oko dve debele šipke u središnjem delu atrijuma. Liftovi su se kretali brzo pod veoma strmim uglom. Svakih pet metara stizali su na sledeći nivo, ili pod, i putnik je potom prelazio jedan metar do zavojitog lifta oko druge šipke. Ono što je trebalo da bude ograda na ivicama lifta bila je pregrada visoka svega trideset centimetara. Tuđinska stvorenja vozila su se u vodoravnom položaju, sa svih šest nogu na pokretnoj rampi. Ričard, koji je u početku stajao, brzo se spustio na sve četiri da ne bi pao.
   Tokom vožnje, desetak tuđina, vozeći se na donjoj polovini lifta, prošlo je pored Ričarda, gledajući ga svojim zapanjujućim licima. Ali kako jedu? - pitao se Ričard, zapažajući da kružne rupe koje su koristili za komunikaciji nisu ni u kom slučaju bile dovoljno velike da prime puno hrane. Na glavi nije bilo drugih otvora, iako su se primećivali neki mali čvorovi i nabori čija mu je svrha ostajala nepoznata.
   Ričarda su vodili na osmi ili deveti nivo. Sva tri stvorenja pričekala su ga dok nije stigao do određene platforme. Ričard ih je potom sledio do šestougaone zgrade sa svetlocrvenim oznakama na pročelju. Ovo je čudno, pomisli Ričard, piljeći u neobične škrabotine. Već sam video ovo pismo... Naravno, na mapi ili već nekom dokumentu koji su avijani čitali.
   Ričard je smešten u jednu dobro osvetljenu i ukusno nameštenu sobu, ukrašenu crno-belim geometrijskim obrascima. Oko njega su se nalazili razni predmeti svih oblika i veličina, ali on nije imao pojma šta oni predstavljajuje. Koristeći jezik znakova, tuđini su stavili Ričardu na znanje da treba da ostane na tom mestu. Potom su otišli. Zabrinuti gospodin Vejkfild proučavao je nameštaj, pokušavajući da dokona koja bi od tih stvari mogla da bude krevet, a onda se prućio na pod i zaspao.
   
   Mirmimačke. Tako ću da zvati. Ričard se probudio posle četvoročasovnog spavanja i nije mogao da prestane da razmišlja o tuđinskim stvorenjima. Želeo je da im nadene dobro ime. Pošto je odustao od mačkomrava i mačkosekta, setio se da se neko ko proučava mrave zove mirmekolog. Opredelio se za naziv mirmimačka zato što mu je izgledalo bolje sa "i" umesto sa "e".
   Ričardova soba beše raskošno osvetljena. U stvari, svako mesto koje je do sada posetio u habitatu mirmimačaka bilo je dovoljno osvetljeno, što je stajalo u izrazitoj suprotnosti sa mračnim katakombskim hodnicima gornjeg dela mrkog valjka. Nisam video nijednog avijana još od one vožnje liftom, razmišljao je Ričard. Očigledno je da ove dve vrste ne žive zajedno. Barem ne potpuno. Ali obe koriste mana-dinje... Kakva je, zapravo, njihova veza.
   Dve mirmimačake stupiše kroz ulaz i postaviše uredno isečenu dinju i čašu vode ispred njega. Ričard je bio i gladan i žedan. Nekoliko sekundi po završetku doručka onaj par stvorenja se vratio. Koristeći ruke na prednjim nogama, mirmimačke mu dadoše znak da ustane. Ričard ih je netremice posmatrao. Jesu li ovo ista ona bića od juče? - pitao se. I da li je to isti par koji je doneo dinju i vodu? U mislima se prisetio svih mirmimačaka koje je video, uključujući i one sa kojima se mimoišao vozeći se liftom. Nije bio u stanju da uoči nijednu jedinu karakteristiku po kojima bi se oni mogli razlikovati ili identifikovati. Znači, svi izgledaju isto, pomisli on. Pa kako se onda međusobno razlikuju? Mirmimačke ga povedoše u hodnik, a onda skrenuše desno. Ovo je divno, reče Ričard sebi, davši se u trk pošto se nekoliko sekundi divio lepoti njihovog hoda. Oni sigurno misle da su svi ljudi atlete. Jedna od mirmimačaka se zaustavi na četrdesetak metara ispred njega. Nije se okrenula, ali je Ričard znao da ga posmatra jer su oba oka na štapovima bila okrenuta u njegovom pravcu. "Dolazim", povika Ričard. "Ali ne mogu tako brzo da trčim."
   Nije mnogo prošlo pre nego što je Ričard shvatio da ga ovaj par tuđina, zapravo, vodi u obilazak habitata mirmimačaka. Tura je bila logično planirana. Prvo zaustavljanje, veoma kratko, imali su u skladištu mana-dinja. Ričard je posmatrao kako dva teretna vozila ispunjena dinjama klizi niz šine u lift sličan onom (ili isti taj) kojim se on spustio prethodnog dana.
   Posle narednih pet minuta trčkaranja Ričard uđe u potpuno različit odeljak jazbine mirmimačaka. Dok su zidovi u drugim odeljcima bili uglavnom metalizirano sivi ili beli, osim u njegovoj sobi, ovde su sve sobe i hodnici bili bogato ukrašeni bojama, gemetrijskim obrascima ili i jednim i drugim. Jedna ogromna odaja imala je veličinu pozorišta i tri bazena puna vode na podu. U toj sobi nalazilo se oko sto mirmimačaka, od kojih je polovina očigledno plivala u bazenima (samo sa očima na štapovima i gornjim delom poklopaca iznad površine vode), a druga ili sedela na ispustima koji su razdvajali tri bazena ili tumarala po drugom delu ove čudne zgrade.
   Ali gde su, zapravo, plivali? Kada je bolje pogledao, Ričard je primetio da se stvorenja nisu kretala u bazenu - jednostavno su bila potopljena na određenom mestu i ostajala ispod vode nekoliko minuta. U dva bazena nalazila se neka gusta tečnost, slična bogatoj krem supi na Zemlji, a u trećem, bistrom bazenu, gotovo sigurno voda. Ričard je pratio pogledom jednu mirmimačku kada se ona premestila iz bazena sa gustom tečnošću u bazen sa vodom, da bi se potom ponovo prebacila u prvi bazen. Šta to rade? - pitao se Ričard. I zbog čega su me dovele ovde?
   U tom trenutku jedna od mirmimčaka dotače ga po ramenu. Ona pokaza prvo na samog Ričarda, zatim na bazene, i na kraju na Ričardova usta. Nije imao predstavu šta mu saopštava. Mirmimačka-vodič onda krenu niz nagib prema bazenima i potopi se u jedan od njih sa gustom tečnošću. Kada se vratila, podiže se na stražnji par nogu i pokaza na žlebove između segmenata svog mekog stomaka krem boje.
   Videlo se da je mirmimačkama veoma važno da Ričard razume šta se događa u bazenima. Na drugoj tački on je posmatrao splet mirmimačaka i neke mašine visoke tehnologije koja je mrvila vlaknast materijal, a zatim ga mešala sa vodom i drugim tečnostima praveći retku kašu koja je ličila na ono što je počivalo u bazenima. Posle izvesnog vremena jedan od tuđina umoči prst u tu kašu, a onda ga prinese Ričardovim usnama. Po svoj prilici, saopštavaju mi da bazeni služe za hranjenje, pomisli Ričard. Dakle, oni ipak ne jedu mana-dinje? Ili bar imaju raznovrsniju ishranu? Sve je ovo neverovatno.
   Ubrzo su se ponovo dali u trk prema drugom udaljenom uglu jazbine. Tamo je Ričard video trideset ili četrdeset manjih stvorenja, očito mladih mirmimačaka, kojima su se bavili odrasli nadzornici. Po fizičkom izgledu mladi su ličili na svoje starije, sa izuzetkom jedne glavne razlike - nisu imali poklopce. Ričard zaključi da stvorenja ne izlučuju tvrdi gornji pokrivač dok ne dostignu punu zrelost. Premda je Ričard zamišljao da je ovo bavljenje mladima približno odgovara školi, ili možda obdaništu, on, dabome, nije mogao u to da bude siguran. Ali u jednom času beše siguran da je čuo kako mladi u jedan glas ponavljaju niz zvukova koje je proizvela odrasla mirmimačka.
   Ričard se zatim sa svojim vodičima povezao liftom. Negde na dvadesetom spratu stvorenja sa leve strane lifta i otvorenog atrijuma pojuriše niz jedan hodnik koji se završavao u ogromnoj fabrici ispunjenoj mirmimačkama i mašinama zaposlenim na upečatljivom nizu zadataka. Činilo se da su njegovi vodiči neprestano u žurbi, tako da je Ričard imao teškoća da prouči bilo koji poseban postupak. Fabrika je podsećala na prodavnicu mašina na Zemlji. Bilo je tu zvukova svih vrsta, mirisa hemikalija i metala, kao i cviljenja mirmimačjeg komuniciranja. Na jednom mesti Ričard je ugledao par mirmimačaka koje su porpavljale berač sličan onom koji je video u skladištu mana-dinja prethodnog dana.
   U jednom uglu fabrike nalazilo se specijalno odeljenje koje je bilo odvojeno od ostalih radnih prostorija. Iako ga vodiči nisu poveli u tom pravcu, Ričardova radoznalost bila je probuđena. Niko ga nije zaustavio kada je prešao prag tog specijalnog odeljenja. Unutar velike kocke jedna mirmimačka-operator nadzirala je automatski proces izrade.
   Dugački, tanki, člankoviti komadi lakog materijala ili plastike pristizali su iz jednog pravca u ovu sobu na pokretnoj traci. Male kugle oko dva centimetara u prečniku ulazile su iz susedne kocke takođe na pokretnoj traci. Tamo gde su se dve trake susretale, jedna velika pravougaona mašina, smeštena u ležištu koje je visilo sa visoke tavanice, spuštala se na one delove uz neobičan zvuk usisavanja. Trideset sekundi kasnije mirmimačka operator bi povukla bi mašinu, a dvoje nogonja sišlo bi sa trake, obavilo svoje duge noge oko sebe i uskočio u jednu kutiju koja je podsećala na džinovski karton za jaja.
   Ričard je posmatrao dok se ovaj postupak nije nekoliko puta ponavio. Bio je pomalo zbunjen. Znači, mirmimačke izrađuju nogonje. I mape, a verovatno i svemirske letelice tamo odakle oni i avijani dolaze. Pa šta je odna ovo? Neka složena vrsta simbioze?
   Zavrteo je glavom dok se proces sastavljanja nogonja nastavljao pred njim. Tenutak kasnije Ričard začu zvuk mirmimačke iza sebe. On se okrenu. Jedan od njegovih vodiča pružao je krišku mana-dinje u njegovom pravcu.
   
   Ričard je osećao iscrpljenost. Nije mogao da proceni koliko je obilazak trajao, ali je imao utisak da su sati u pitanju.
   Nije bilo načina da sintetizuje sve ono što je video. Posle vožnje malim liftom do gornjih dosega područja mirmimačaka, gde je video ne samo bolnicu za avijane koju su vodile mirmimačke, već je i prisustvovao izleganju avijana iz mrkih, kožastih jaja pod budnim očima doktora mirmimačaka, njemu postade jasno da se odista nalazi u kompleksu simbiotičkih saodnošenja ove dve vrste. Ali čemu to? - pitao se kada su mu vodiči dozvolili da malo predahne u blizini lifta. Jasno je da avijani imaju koristi od mirmimačak. Ali šta ove džinovske mravomačke dobijaju od avijana?
   Njegovi vodiči povedoše ga niz jedan širok hodnik prema velikim vratima udaljenim nekoliko stotina metara. Prvi put nisu trčali. Dok su se primicali vratima, tri druge mirmimačke uđoše u prolaz iz manjih pobočnih hodnika i stvorenja počeše da razgovaraju svojim jezikom visoke učestalosti. U jednom času svo petoro stade i Ričardu se učini da se odvija nekakva prepirka. Pomno ih je posmatrao dok su govorili, obraćajući posebnu pažnju na nihova lica. Čak su im i nabori i prevoji oko otvora za proizvodnju zvuka bili potpuno jednaki. Nije bilo nikakvog načina da ih čovek međusobno razlikuje.
   Posle dužeg vremena čitava grupa ponovo krenu prema vratima. Ričard je iz daljine potcenio njihovo veličinu. Kako su se približavali, mogao je da vidi da su visoka između dvanaest i petnaest metara i preko tri metra široka. Površina im je bila gusto i veličanstveno izrezbarena. Središnji deo tog umetničkog rada činila je dekoracija od četiri kvadratne ploče sa letećim avijanom u gornjem levom kvadratu, mana-dinjom u gornjem desnom, mirmimačkom u trku u donjem levom prostoru i nečim što je izgledalo kao pamučni cvet sa rasutim debelim, ugrozdanim gukama u donjem desnom.
   Ričard zastade, diveći se umetničkom delu. Isprva je imao neodređeno osećanje da je negde već video ova vrata ili barem njihov nacrt, ali onda reče sebi da je to nemoguće. Dok je, međutim, prstima prelazio preko bareljefa mirmimačaka, sećanje mu odjednom vaskrsnu. Da, reče Ričard uzbuđeno samom sebi. Pa naravno! U dubini avijanske jazbine u Rami II. Tamo gde je bila ona vatra. Časak kasnije vrata se širom otvoriše i Ričard bi uveden u ono što je ličilo na veliku podzemnu katedralu. Prostorija u kojoj se zatekao stremila je pedeset metara u visinu. Imala je kružnu osnovu sa oko trideset metara u prečniku i šest zasebnih bočnih brodova oko kruga. Zidovi su bili zaslepljujući. Doslovce svaki kvadratni centimetar sadržavao je skulpture ili freske, minuciozno izrađene i doterane. Beše to lepota od koje zastaje dah.
   U središtu katedrale počivala je uzdignuta platforma na kojoj je stajala jedna mirmimačka i nešto govorila. Ispod nje bilo je dvanaest drugih koje su sedele na svoje četiri zadnje noge i promatrale govornika sa zanesenom pažnjom.
   Tumarajući po sobi, Ričard je shvatio da ukrasi na zidu, na metar širokom frizu, saopštavaju celovitu priču. Polako je sledio nizanje radova sve dok nije stigao do mesta za koje mu se učinilo da predstavlja početak priče. Prva slika prikazivala je uklesan portret jedne mana-dinje. Na sledeće tri ploče moglo se videti kako nešto raste unutar dinje. Šta god da je to bilo, na drugoj ploči je izgledalo veoma sitno. No već na četvrtoj skulpturi to je zauzimalo gotovo celokupnu unutrašnjost dinje.
   Na petoj ploči mogla se videti jedna sićušna glava sa dva mlečna, ovalna oka, kvrgavim štapastim priraštajima i malim kružnim otvorom ispod očiju koji probija sebi put iz dinje. Šesta skulptura, koja je pokazivala mladu mirmimačku veoma sličnu onima koje je Ričard video ranije tog dana, potvrđivala je ono što se rađalo u Ričardovoj glavi dok je sledio friz. Do đavola, reče Ričard u sebi, pa mana-dinja je jaje mirmimačaka! Misao mu je strelovito hrlila napred. Ali to nema smisla. Avijani jedu dinje... U stvari, mirmimačke su čak i mene hranile njima... Šta se ovde događa? Ričarda je toliko zapanjilo ono što je otkrio (a bio je i strašno umoran od jurnjave za vodičima) da je seo ispod skulpture sa mladim mirmimačkama. Upinjao se da shvati odnos između mirmimačaka i avijana. Nije mogao da se seti analogne simbioze na Zemlji, iako je znao da vrste često sarađuju da bi poboljšale uzajamne izglede na opstanak. Ali kako je jedna vrsta mogla da ostane u prijateljskom odnosu sa drugom kada su njena jaja služila kao isključiva hrana drugoj? Ričard zaključi da se ono što je do sada smatrao temeljnim biološkim načelom ne može primeniti na avijane i mirmimačke.
   I dok je Ričard razmišljao o čudnim novim stvarima koje je upravo saznao, jedna grupa mirmimačaka okupila se oko njega. Sve su mu davale znak da ustane. Minut kasnije on ih je sledio niz zavojitu rampu do druge strane sobe ka zasebnoj kripti u prizemlju katedrale.
   Prvi put otkako je Ričard ušao u habitat osvetljenje je bilo prigušeno. Mirmimačke oko njega kretale su se polako, gotovo svečano, napredujući niz širok prolaz sa zasvođenom tavanicom. Na drugom kraju tog prolaza nalazila su se dvoja vrata koja su se otvarala u veliku sobu ispunjenu mekim, belim materijalom. Iako je taj materijal, koji je iz daljine podsećao na pamuk, imao veliku gustinu, pojedina njegova vlakna bila su veoma tanka, sem kada su bila spojena u čvoruge ili ganglije koje su bile rasute u neodređenom obrascu širom velike bele zapremine.
   Ričard i mirmimačke zastadoše u dovratku, na otprilike metar od mesta na kome je započinjala ona tvar. Pamučasta mreža širila se u svim pravcima koliko je Ričardov pogled dosezao. Dok je očima proučavao zamršenu mrežastu pređu, delići materijala počeše polako da se kreću, rastvarajući se i oblikujući prolaz ka sopstvenoj unutrašnjosti. To je živo, pomisli Ričard. Bilo mu je tuklo u bubnim opnama.
   Pet minuta docnije otvorila se jedna aleja taman dovoljno velika da Ričard prodre desetak metara u materijal. Sve mirmimačke oko njega pokazivale su mu prema pamučastoj mreži. Ričard stade da odmahuje glavom. Žao mi je, drugari, požele da kaže, Ali ima nešto u svemu ovome što mi se ne dopada. Stoga bih preskočio ovaj deo ture ako nemate ništa protiv..
   Mirmimačke su nastavljale da pokazuju. Ričard nije imao izbora, znao je to. Šta će ovo da mi uradi? - upita se kad je načinio prvi korak. Da me pojede? Je li sve ovo bilo zbog toga? Pa to ne bi imalo nikakvog smisla.
   Okrenuo se. Mirmimačke se nisu pomerale. Ričard duboko udahnu i uđe svih deset metara do tačke gde je ispruženom rukom mogao da dotakne čudne ganglije u toj živoj mreži. Dok je pomno ispitivao ganglijadu, tvar oko njega ponovo poče da se kreće. Ričard se naglo okrete i vide da se onaj prolaz iza njega zatvara. Za trenutak obuzet panikom on pokuša da pobegne u tom pravcu, ali mu odmah bi jasno da je to najobičnije traćenje energije. Mreža ga uhvati i on se predade, pripravan da prihvati šta god usledi.
   Ričard je stajao savršeno mirno dok ga je mreža obuhvatala. Sićušni činioci, slični koncima, bili su milimetarske širine. Polako ali postojano prekrivali su njegovo telo. Polako, pomisli Ričard, polako. Udavićete me. Ali na njegovo iznenađenje, iako mu se stotine vlakana već obmotalo oko glave i lica, nije imao nikakvih teškoća sa disanjem.
   Pre nego što su mu ruke postale potpuno nepokretne, Ričard je pokušao da strgne jedan od sićušnih činilaca sa nadlaktice. Bilo je to gotovo nemoguće. Obmotavajući ga, žilice su mu u isti mah prodirale u kožu. Posle nekoliko trzaja najzad je uspeo da oslobodi deo nadlaktice od belih vlakana, ali je na tim mestima krvario. Ričard osmotri svoje telo i proračuna da je oko milion spora žive mreže već prodrlo ispod omotača njegove kože. Stresao se od jeze.
   Ričard se i dalje čudio što već nije ugušen. I dok se pitao na koji način vazduh dopire do njega kroz mrežu, on začu još jedan glas unutar svoje glave. Prestani da analiziraš sve oko sebe, govorilo je to. Ionako nikad nećeš razumeti. Bar jednom u životu naprosto iskusi neverovatnu pustolovinu.
   

5.
   Ričard je još jednom izgubio predstavu o vremenu. Pokatkad je tokom ovih dana (ili su to možda bile nedelje) koje je proživeo unutar tuđinske mreže menjao položaj tela. Takođe je, iz razumljivih razloga, skinuo odeću. Ričard je trenutno ležao na leđima, poduprt izuzetno gustim režnjem tananog mrežastog prediva koje je obmotavalo njegovo telo.
   Um mu je prestao da postavlja ozbiljna pitanja o vidovima mogućeg preživljavanja. Na neki način, kad god bi osetio glad ili žeđ, želje bi mu bile brzo zadovoljene. Izmet je nestajao u roku od nekoliko minuta. Sa disanjem ne beše nikakvih teškoća, iako je bio potpuno okružen živom paučinom.
   Ričard je probdeo mnoge svoje svesne sate proučavajući biće oko sebe. Kada je pažljivo posmatrao, mogao je da vidi da su sićušni elementi u stalnom kretanju. Obrasci u mreži oko njega menjali su se veoma sporo, ali je ta promena bila nesumnjiva. Ričard je mentalno doživljavao putanje onih ganglija koje je mogao da vidi. U jednom trenutku tri zasebne ganglije preselile su se u njegovu blizinu i oblikovale trougao ispred njegove glave.
   Mreža je razvila redovan ciklus saodnošenja sa Ričardom. Tokom petnaest do dvadeset sati na hiljade vlakana ostajalo je pričvršeno za njega, a onda bi ga potpuno oslobodili nekoliko narednih časova. Kad god nije bio pričvršćen za mrežu, Ričard je spavao bez snova. Ako bi mu se dogodilo da ostane u budnom stanju "nepričvršćen", uvek bi osećao uzrujanost i apatičnost. Ali svaki put kad bi niti počele da se obavijaju oko njega, zapljuskivao bi ga nov priliv energije.
   Prikopčan na tuđinsku mrežu, uvek je sanjao živahne snove pune sadržaja. Ričard nikada ranije nije mnogo sanjao i često se podsmevao Nikolinoj zaokupljenosti vlastitim snovima. Ali kako su njegovi snovi postajali složeniji i u nekim slučajevima odista bizarni, Ričard je počeo da uvažava to što im je Nikol poklanjala toliko pažnje. Jedne noći je sanjao da je ponovo tinejdžer i da posmatra pozorišnu predstavu "Kako vam drago" u svom rodnom gradu Stratfordu na Ejvonu. Prelepa plava devojka koja je igrala Rozalin siđe sa pozornice i obrati mu se šapatom.
   "Jesi li ti Ričard Vejkfild?" upita ga ona u snu.
   "Jesam", odvrati on.
   Glumica stade da ljubi Ričarda, najpre blago, a onda sve strastvenije, palacajući jezikom unutar njegovih usta. Iskusio je navalu strahovite želje, od čega se odjednom probudio, osetivši neobičnu zbunjenost od sopstvene golotinje i erekcije. Šta je sad ovo? - pitao se Ričard, ponavljajući frazu koju je često čuo od Nikol.
   U nekim fazama svog zatočeništva sećanja na Nikol postajala su mnogo oštrija, mnogo jasnije ocrtana. Ričard na svoje iznenađenje otkri da je u odsustvu drugih podsticaja bio u stanju, kada se usredsredi, da reprodukuje čitave razgovore sa Nikol, uključujući i takve pojedinosti kao što su izrazi lica koje je koristila da naglasi neke rečenice. U stalnoj osami dugog razdoblja unutar mreže, Ričarda su često mučila živa sećanja koja su uslovljavala da mu nedostatak voljene žene još teže pada.
   Sećanja na decu behu jednako oštra. Puno su mu nedostajala, posebno Keti. Sećao se poslednjeg razgovora sa svojom ćudljivom kćerkom, nekoliko dana pre venčanja, kada je došla kući da pokupi neke svoje stvari. Keti je delovala utučeno, žudela je za podrškom, ali on nije bio sposoban da joj pomogne. Naprosto smo izgubili vezu, pomisli Ričard. Slike Keti, kao mlade, seksi žene, bile su zamenjene slikama nestašne desetogodišnje devojčice koja trči po trgovima Njujorka. Spoj ove dve slike izazvao je kod Ričarda osećanja gubitka. Od kada se Keti probudila, nikada s njom nisam uspeo da uspostavim kontakt, shvati on sa uzdahom. Stalno sam želeo svoju devojčicu. Jasnoća sećanja na Nikol i Keti uverila je Ričarda da se nešto izvanredno dogodilo sa njegovim pamćenjem. Otkrio je da je mogao da se seti tačnih rezultata svakog četvrtfinala, polufinala i finala svetskih prvenstava u fudbalu između 2174. i 2190. godine. Ričard je kao mlad čovek znao sve te beskorisne podatke, jer je u to vreme bio zagrižen fudbalski navijač. Tokom godina pre lansiranja "Njutna", međutim, kada se toliko novih stvari nagomilalo u njegovom mozgu, često nije bio u stanju, čak ni u razgovoru sa svojim prijateljima, da se seti najvažnijih učesnika u ključnim utakmicama svetskog prvenstva.
   Kako su mu se slike iz pamćenja izoštravale, Ričard je otkrivao da ponovo doživljava emocije povezane sa tim slikama. Bilo je to kao da opet potpuno vaskrsava svoje iskustvo. U dugom nizu prisećanja ne samo da je oživeo preplavljujuće osećanje ljubavi i obožavanja koje je iskusio prema Sari Tajdings kada ju je prvi put video na sceni, već i treperenje i uzbuđenje iz razdoblja udvaranja, uključujući i razuzdanu strast njihove prve ljubane noći. Tada ga je to ostavilo bez daha, baš kao i sada, mnogo godna kasnije, umotanog ovako u nervnu mrežu tuđinskog bića. Njegova reakcija bila je podjednako žestoka.
   Ubrzo mu se učinilo da više nema nikakvu vlast nad izborom sećanja koja su kuljala iz njegovog mozga. U početku, ili je barem tako verovao, svrsishodno je razmišljao o Nikol i deci, pa čak i o svom udvaranju mladoj Sari Tajdings, samo da bi sebi olakšao. A sada, reče on jednog dana u zamišljenom razgovoru sa okružujućom mrežom, pošto si mi najpre osvežila pamćenje - Bog zna zbog čega - izgleda da si rešila da mi ga do kraja iščitaš. Tokom mnogih sati Ričard je uživao u prisilnom iščitavanju sopstvenog pamćenja, a posebno u onim delovima koji su pokrivali njegov život u Kembridžu i Svemirskoj akademiji, onih dana ukrašenih stalnom radošću novih saznanja. Kvantna fizika, kambrijska eksplozija, verovatnoća i statistika, pa čak i opširan zaboravljeni rečnik iz predavanja nemačkog jezika podsećali su ga u kojoj je meri sreća u njegovom životu zavisila od uzbuđenja u procesu učenja. U jednom drugom, naročito prijatnom prisećanju svest mu je hitro skakala od drame do drame, pokrivajući svako živo izvođenje Šekspira koje je gledao u uzrastu između deset i sedamnaest godina. Svakome je potreban heroj, pomisli Ričard posle te montaže scena. Kao podstrek da istisne najbolje iz sebe. Moj heroj je, van svake sumnje, bio Viljem Šekspir.
   Neka sećanja bila su bolna, naročito ona iz detinjstva. U jednom od njih Ričardu je ponovo bilo osam godina. Sedeo je na klupi za malim stolom u porodičnoj dnevnoj sobi. Atmosfera je bila napeta. Njegov otac, pijan i ljut na ceo svet, sve ih je rasrđeno gledao dok su oni ćutke jeli. Ričard je slučajno prosuo malo supe, a već u sledećem sekundu nadlanica očeve ruke teško ga je lupila po obrazu, od čega je odleteo sa klupe i pao u ugao sobe gde je drhtao od straha i preneraženosti. Godinama se nije toga prisetio. Ričard ne beše u stanju da obuzda suze ni sada kada se podsetio kako se bespomoćno i uplašeno osećao pored svog neurotičnog, nasilnog oca.
   Jednog dana Ričard iznenada poče da se seća pojedinosti duge odiseje u Rami II, što je bilo propraćeno moćnom, bezmalo zaslepljujućom glavoboljom. Video je sebe u nekoj čudnoj sobi u kojoj je ležao okružen trojicom ili četvoricom oktopauka. Desetine sondi i drugih instrumenata bilo je uključeno u njega tokom nekog neobičnog testa.
   "Zaustavite, zaustavite", povika Ričard, razarajući memorijsku sliku moćnim vapajem. "Glava me ubija."
   Nekim čudom glavobolja je minula i Ričard se ponovo našao među oktopaucima u svetu svog pamćenja. Oživeo je u sećanju dane i dane testiranja kojima je bio podvrgnut, kao i sićušna živa bića koja su bila umetana u njegovo telo. Prisetio se, takođe, niza nastranih seksualnih opita u kojima je bio podvrgnut svim vrstama spoljašnjih nadražaja i nagrađivan kad god bi ejakulirao.
   Ričarda su zapanjila ova nova sećanja kojima ranije nije imao pristupa - baš nijednom otkako se probudio iz kome u kojoj ga je njegova porodica zatekla u Njujorku. Sada se sećam i drugih stvari o oktopaucima, pomisli on uzbuđeno. Oni međusobno razgovaraju pomoću boja koje kruže oko njihovih glava. Bili su u osnovi prijateljski raspoloženi, ali odlučni da saznaju što više o meni. Oni... Mentalna slika iščeznu, a Ričardova glavobolja se vrati. Niti one mreže upravo su se otkačile. Ričard oseti strahovitu izmoždenost i ubrzo klonu u san.
   
   Posle dana i dana nizanja sećanja, iščitavanje naglo prestade. Ričardov um više nije bio gonjen spoljašnjom prisinom. Vlakna one mreže ostajala su nepričvršćena sve duže i duže.
   Prošla je čitava nedelja a da se ništa nije dogodilo. Početkom druge nedelje, međutim, jedan neobičan loptast ganglion, mnogo veći i gustije upleten od normalnih čvorova u živoj mreži, poče da se razvija na oko dvadeset centimetara od Ričardove glave. Ganglion je rastao sve dok nije dostigao veličinu košarkaške lopte. Neposredno posle toga ta ogromna guka ispusti na stotine vlakana koja prodreše u kožu oko gornjeg dela Ričardove lobanje. Konačno, pomisli Ričard, prenebregavši bol prouzrokovan invazijom niti u njegov mozak, sada ćemo videti čemu sve ovo.
   Pred oči mu odmah stadoše nekakve slike, iako su bile toliko zamućene da se ništa određeno nije moglo zapaziti. Kvalitet Ričardovih mentalnih predstava veoma brzo se, međutim, unapredio, jer je lukavo pronikao u rudimentaran način komunikacije sa mrežom. Čim mu se prva slika pojavila u svesti, Ričard je zaključio da je mreža, koja mu je danima iščitavala pamćenje, sada nastojala da mu nešto upiše u mozak. Ali mreža očigledno nije imala nikakvog načina da odmeri kvalitet slika koje je Ričard primao. Sećajući se svojih dečačkih poseta očnom lekaru i komunikacionog obrasca koji je bio primenjen u konačnom određivanju sočiva za njegove naočari, Ričard je upotrebio prste da označi da li je svaka promena koju je mreža izvodila u procesu emitovanja činila sliku boljom ili lošijom. Na taj način, ubrzo je bio u stanju "da vidi" ono što je tuđin pokušavao da mu pokaže.
   Prva slike prikazivale su jednu planetu snimljenu iz svemirske letelice. Oblacima prekriven svet sa dva majušna meseca i udaljenom, usamljenom, žutom zvezdom kao njenim izvorom toplote i svetlosti van svake sumnje bio je zavičajna planeta ove žive paučine. Komplet slika koji je usledio predstavio je Ričardu raznovrsnost predela te planete.
   Magla je bila sveprisutna na zavičajnom svetu sesilija. Ispod te magle na većini slika videla se mrka, goletna ravnica. Samo je u priobalnom području, gde se goletno zemljište suočavalo sa talasima zelene tečnosti jezera i okeana, bilo nekakvih nagoveštaja života. U jednom od ovih oaza Ričard je video ne samo mnoštvo avijana već i očaravajuću mešavinu drugih živih bića. Ričardu se činilo da bi mogao da provede dane u promatranju samo jedne ili dvaju od ovih slika, ali nizanje tih prizora nije zavisilo od njega. Bio je siguran da se iza ove komunikacije mreže krije neka viša svrha, pa je prema tome prvi niz slika bio tek uvod.
   Ostale slike prikazivale su avijana, mana-dinju, mirmimačku, mrežu sesilija ili neku kombinaciju iz ovog kvarteta. Sve scene su, prema Ričardovoj pretpostavci, bile uzete iz "normalnog života" na njihovoj zavičajnoj planeti i predočavale su opštu temu simbioze između vrsta. Na nekoliko slika tuđini su pokazani u odbrani podzemnih kolonija mirmimačaka i sesilija od invazije nekih bića koja su izgledala kao male životinje i biljke. Ostale slike opisivale su mirmimačke kako nadgledaju izleganje avijana ili prenose velike količine mana-dinja do avijanskih jazbina.
   Ričard je osetio zbunjenost kada je video nekoliko slika koje su prikazivale mana-dinje smeštene unutar sesiliskih bića. Zbog čega bi mirmimačke polagale svoja jaja ovde? - pitao se. Da ih zaštite? Ili su možda ove čudne mreže neka vrsta placente koja razmišlja? Krajnji utisak koji je ostao u Ričardovoj svesti posle ređanja svih tih slika bio je da su sesilije, u smislu hijerarhije, dominantna vrsta od tri postojeće. Sve slike su davale na znanje da su i mirmimačke i avijani odavali čast i poštovanje mrežastim bićima. Da li ove mreže obavljaju na neki način sve važno razmišljanje za račun mirmimačaka i avijana? - pitao se Ričard. Kakvi neverovatni simbiotički odnosi... Kako je, za ime Boga, to moglo da se razvije? Čitav "film" sadržavao je nekoliko hiljada sekvenci. Pošto je bio dva puta prikazan, niti se odlepiše od Ričarda i povukoše u svoj džinovski ganglion. Tokom sledećih nekoliko dana Ričard je u osnovi ostavljen na miru, ako se ne računaju spojevi sa domaćinom, nužni za opstanak.
   
   Kada se u mreži oblikovao prolaz i Ričard ugledao vrata kroz koja je ušao ovamo pre mnogo nedelja, pomislio je da je kucnuo čas njegovog oslobođenja. Ali radost mu je potrajala veoma kratko. Na prvi pokušaj pokreta sesilska mreža je još jače stegla sve delove njegovog tela.
   Pa kakva je onda svrha tog prolaza? Ričard je posmatrao kako jedna trojka mirmimačaka dolazi iz pravca hodnika. Stvorenje u sredini imalo je dve slomljene noge, a i leđni segment beše skršen kao da ga je pregazio veliki automobil ili kamion. Dva sadruga donesoše onesposobljenu mirmimačku u mrežu, a zatim odoše. U roku od nekoliko sekundi sesilija poče da se obmotava oko pridošlice.
   Ričard se nalazio na oko dva metra od ubogaljene mirmimačke. Područje između njega i ozleđenog stvorenja isprazni se od svih vlakana i guka. Ričard nikada do tada nije video toliki jaz unutar sesilije. Moje obrazovanje se, dakle, nastavlja, promrmlja on. Šta se sada očekuje da naučim? Da su sesilije lekari za mirmimačke. Baš kao što su mirmimačke lekari avijana?
   Mreža nije ograničila svoju pažnju samo na povređene delove mirmimačke. U stvari, tokom čitavog jednog dugog budnog razdoblja Ričard je gledao kako mreža oko tog stvorenja stvara čauru. U isto vreme, veliki ganglion iz Ričardove neposredne blizine preselio se kod te čaure.
   Kasnije, posle kraćeg dremanja, Ričard je primetio da se ganglion vratio na svoje staro mesto. Preko onog jaza odmotavanje čaure privodilo se kraju. Ričardov puls se udvostručio kada je čaura potpuno nestala, a od mirmimačke nije bilo ni traga.
   Ričard nije imao mnogo vemena da se načudi šta se dogodilo sa mirmimačkom. Kroz samo nekoliko minuta vlakna velikog gangliona ponovo mu se pripojiše na lobanju i započe još jedna filmska predstava na platnu njegove svesti. U prvoj slici Ričard ugleda pet ljudskih vojnika ulogorenih pored obale jarka u avijanskom habitatu. Obedovali su. Pored njih na tlu ležao je upečatljiv arsenal oružja, uključujući i dve mašinske puške.
   Slike koje uslediše prikazivale su ljude u njihovom jurišu kroz drugi habitat. Dve među tim premijernim scenama bile su posebno jezive. U prvoj je jedan mlad avijan bio pogođen u vazduhu i padao je na tlo. Dva zadovoljna ljudska stvora čestitala su jedan drugom u donjem levom uglu okvira. Druga slika opisivala je veliku kvadratnu rupu u jednom od zatravljenih delova zelene oblasti. Unutar te rupe mogli su se videti ostaci nekoliko mrtvih avijana. Jedan čovek sa ručnim kolicima u kome su ležali leševi još dva avijana približavao se toj masovnoj grobnici sa leve strane.
   Ričarda je strahovito potreslo ono što je video. Kakve su ovo slike, pitao se. I zbog čega ih sada gledam? Brzo je u svesti prešao preko svih nedavnih događaja u sesilijskom svetu i zaključio, ne bez straha, da je onesposobljena mirmimačka, po svoj prilici, stvarno videla sve što je Ričardu pokazano i da je mrežasto stvorenja na neki način uzelo slike iz svesti mirmimačke i prenelo ih u Ričardov mozak.
   Kada je konačno shvatio ono što je gledao, Ričard posveti veću pažnju samim slikama. Invazija i ubijanje koje je video potpuno su ga porazili. U jednoj od tri poslednje slike prikazani su ljudski vojnici kako vrše prepad na jedan kompleks avijanskih staništa unutar mrkog valjka. Preživelih nije bilo.
   Ta sirota stvorenja osuđena su na propast, reče Ričard sebi. I ona to sigurno znaju...
   Suze se iznenada pojaviše u Ričardovim očima i duboka žalost, dublja od bilo čega što je ikada iskusio, proprati svest o tome da pripadnici njegove vlastite vrste sistematski istrebljuju avijane. Prestanite, oh, molim vas, prestanite. Zar ne shvatate šta činite? Ti avijani takođe predstavljaju hemiju uzdignutu do nivoa svesti. Oni su kao mi. Oni su naša braća.
   U narednih nekoliko sekundi Ričardovi brojni susreti i odnosi sa pticolikim stvorenjima prekriliše mu sećanje i na trenutak proteraše umetnute slike. Oni su mi spasili život, pomisli on, vrativši svest na onaj let preko Cilidričnog mora pre mnogo godina. Bez ikakve koristi za sebe. Koje bi ljudsko biće, reče on u sebi gorko, uradilo tako dobro delo za avijane. Ričard je retko jecao u životu, ali sada ga je tuga za avijanima nadvladala. Dok je plakao, svi događaji počev od ulaska u avijansku jazbinu ređali su mu se u pamćenju. Ričardu se naročito jasno urezala ona promena u ponašanju prema njemu i sledstveno prebacivanje u svet mirmomačaka. A onda je usledio ovaj obilazak sa vodičima i konačno smeštanje ovde... Očigledno je da pokušavaju da komuniciraju sa mnom... Ali zbog čega? U tom času Ričard je imao epifaniju takve siline da mu suze ponovo grunuše na oči. Zbog toga što su očajni, odgovori on na sopstveno pitanje. Oni me mole za pomoć.
   
   

6.
   U unutrašnjosti sesilije ponovo se stvorila velika praznina. Ričard je pažljivo posmatrao kako se trideset malih ganglija oblikuje u loptu prečnika od oko pedeset centimetara na drugoj strani jaza. Jedno neobično debelo vlakno povezivalo je svaku od ganglija sa središtem lopte. Pošto se ta ganglija pomerila u drugi položaj, on vide, na mestu gde se prethodno nalazila ona lopta, sićušan zeleni predmet sa više stotina beskrajno malih končića koji su ga pričvršćivali za mrežu.
   Predmet je veoma sporo rastao. Ganglija je već završavala preseljenje u tri nova položaja, ponavljajući svaki put isto kuglasto ustrojstvo, pre no što je Ričard prepoznao da u sesiliji raste mana-dinja. Bio je kao gromom pogođen. Nije mogao ni da zamisli na koji bi način ona iščezla mirmimačka iza sebe ostavila jaja kojima bi trebalo toliko dugo da porastu. A u tom trenutku mora da je ostalo svega nekoliko ćelija. Sićušni embrioni na neki način su othranjeni ovde... Vlastite misli prekide mu iznenadno saznanje da su se ove nove mana-dinje razvijale u delu sesilije koji se nalazio gotovo dvadeset metara od mesta na kome je mirmimačka bila učaurena. Znači da ovo mrežasto stvorenje premešta jaja sa jednog mesta na drugo? A onda ih nedeljama zadržava?
   Ričardov logički um počeo je da odbija hipotezu prema kojoj bi mirmimačke uopšte bile sposobne da legu jaja. Polako ali sigurno, došao je do alternativnog objašnjenja da je posredi biologija znatno složenija od ičega sa čim se susreo na Zemlji. A šta, pitao se, ako su mana-dinje, mirmimačke i sesilije vidovi onoga što bismo mi nazvali jednom vrstom? Uzdrman mogućom razgranatošću ove proste misli, Ričard je proveo dva budna razdoblja preslišavajući se o svemu što je video unutar drugog habitata. Zureći u četiri mana-dinje koje su rasle na njegove oči, Ričard zamisli jedan ciklus metamorfoza u kome su mana-dinje porađale mirmimačke, a ove, sa svoje strane, po umiranju pridodavale novu materiju sesilskoj mreži koja je onda izlegala jaja mana-dinje i započinjala proces iz početka. Ništa što je do sada video nije se kosilo sa ovim objašnjenjem. Ali Ričardov mozak praskao je hiljadama pitanja, ne samo o tome na koji način se taj niz metamorfoza odigravao već i, pre svega, zbog čega se ova vrsta razvila u tako složeno biće.
   Najveći deo Ričardovih proučavanja odnosio se na polja koja je uvek sa ponosom nazivao "tvrdom naukom". Matematika i fizika bile su osnovne oblasti njegovog obrazovanja. Boreći se da razume mogući životni ciklus ovog stvorenja u kome je živeo ko zna koliko nedelja, Ričard je bio zapanjen svojim neznanjem. Poželeo je da zna mnogo više o biologiji. Jer kako da im pomognem? - pitao se. Nemam pojma odakle da počnem. Mnogo kasnije Ričard će se zapitati da li je do tog trenutka stvorenje naučilo ne samo da mu čita pamćenje već i da mu tumači misli.
   Posetioci su došli nekoliko dana potom. Ponovo se oblikovao prolaz u sesiliji između Ričardovog položaja i prvobitnih ulaznih vrata. Četiri istovetne mirmimačke priđoše prolazom i mahnuše Ričardu da im se pridruži. Nosile su njegovu odeću. Kada je Ričard učinio napor da se pokrene, njegov tuđinski domaćin nije ni pokušao da ga u tome spreči. Noge su mu klecale, ali pošto se obukao, bio je sposoban da sledi mirmimačke niz hodnik u dubinu mrkog valjka.
   
   Velika odaja očigledno je odnedavno bila preinačena. Ogroman mural na zidovima još nije bio dovršen. U stvari, u isto vreme dok je Ričardova mirmimačka-nastavnik ukazivala na pojedinosti dovršenih slika, mirmimačke umetnici još su radili na ostatku murala. Tokom prvih lekcija koje je primio u ovoj sobi, više od dvanaest stvorenja bilo je uključeno u crtanje ili slikanje drugih odeljaka.
   Ričardu je bila dovoljna jedna poseta odaji sa muralom da shvati njenu svrhu. Čitava prostorija bila je sazdana samo da bi se njemu pružila informacija o tome na koji način bi mogao da im pomogne da prežive. Beše jasno da su vanzemaljci svesni da će ih ljudska bića nadvladati i uništiti. Slike u ovoj sobi predstavljale su pokušaj obezbeđivanja podataka za Ričarda, koji su mu bili neophodni ako je želeo da ih spase. Ali da li je on mogao da nauči dovoljno sa tih slika.
   Umetnički rad beše sjajan. S vremena na vreme Ričard bi prigušivao aktivnost levog dela mozga, koji se upinjao da protumači poruku slika, kako bi desni deo mogao da uživa u daru mirmimačaka umetnika. Stvorenja su delala u uspravnom položaju, sa dve stražnje noge na podu, dok su četiri prednje noge zajedno radile na izvođenju crteža ili slike. Razgovarali su između sebe, očigledno postavljajući razna pitanja, ali pri tom nisu pravili buku koja bi mogla da uznemiri Ričarda.
   Čitava prva polovina murala bila je, zapravo, udžbenik iz tuđinske biologije. Ona je dokazivala da je Ričardovo temeljno razumevanje ovih čudnih bića bilo ispravno. U glavnoj sekvenci našlo se preko sto pojedinačnih slika, od kojih je dvadeset četiri prikazivalo različite faze u razvoju embriona mirmimačaka. Time mu je omogućeno da znatno proširi znanje koje je pokupio sa onih skulptura u katedrali mirmimačaka. Osnovni paneli koji su objašnjavali embrionalnu progresiju sledili su pravu liniju oko zidova odaje. Iznad i ispod ovih glavnih slika-sekvenci nizali su se dopunski ili dodatni okviri od kojih je većina bila izvan Ričardove moći poimanja.
   Primera radi, četiri dopunske slike okružavale su sliku mana-dinje koja je nedavno izvađena iz sesilijske mreže, ali u kojoj se još nije začela aktivnost na stvaranju mirmimačke. Ričard je bio siguran da ove četiri dodatne slike treba da mu pruže određenu informaciju o ambijentalnim uslovima neophodnim za početak procesa začeća. Mirmimačka-umetnik je, međutim, predstavila scene sa svoje zavičajne planete, ilustrujući željene uslove sa maglovitim pejzažom i jezerima, prirodnom florom i faunom - sve to radi prenošenja podataka. Ričard je samo zavrteo glavom kada mu je nastavnik pokazao te slike.
   U jednom dijagramu preko vrha glavne sekvence korišćena su sunca i meseci da bi se odredile vremenske razmere. Iz tog prikaza Ričard je razumeo da je trajanje "mirmimačkaste" faze u razvoju ove vrste veoma kratko u poređenju sa trajanjem faze sesilija. Više od toga, međutim, sa dijagrama nije mogao da shvati.
   Ričard je, takođe, bio unekoliko zbunjen u pogledu brojnih odnosa između različitih manifestacija vrste. Bilo mu je jasno da svaka mana-dinja ishodi jednu mirmimačku (nije bilo primera blizanaca na slikama) i da je sesilija sposobna da proizvede puno mana-dinja. Ali kakav je bio odnos sesilija prema mirmimačkama? U jednom okviru velika sesilija predstavljena je sa desetinom različitih mirmimačaka u svojoj utrobi, pri čemu se svaka nalazila u različitoj fazi učaurenja. Šta je to imalo da znači?
   Ričard je spavao u maloj sobi nedaleko od odaje sa muralom. Predavanja su trajala po tri do četiri sata, posle čega bi ga nahranili i ostavljali da odspava. Ponekad, kad bi ušao u odaju, Ričard bi bacio pogled prema slikama na drugoj polovini murala, od kojih neke još nisu bile dovršene. U tom slučaju svetla u odaji bi namah utrnula. Mirmimačke su želele da Ričard najpre savlada lekciju iz biologije.
   Posle otprilike deset dana dovršen je i drugi deo murala. Kada su mu konačno dopustile da ga pogleda, Ričard je bio ošamućen. Crteži mnogih ljudskih bića i avijana bili su izuzetno verni. I sam Ričard se desetak puta pojavljivao na slikama. Sa dugačkom kosom i bradom, pretežno sed, jedva je prepoznao sebe. Na ovim slikama mogao bih da prođem kao Hrist, našali se on sam sa sobom dok je obilazio odaju.
   Deo preostalog murala predstavljao je kratak pregled istorije invazije ljudi na avijanski habitat. Tu je bilo više pojedinosti nego što ih je Ričard video na mentalnom filmu dok se nalazio unutar sesilije, ali ovom prilikom nije saznao ništa bitno novo. Užasne pojedinosti masakra ponovo su ga, međutim, emocionalno rastrojile.
   Slike su, takođe, pokrenule jedno značajno pitanje u njegovoj svesti. Zbog čega mu sadržaj ovog murala nije neposredno prenesen, čime bi se uštedeo ovoliki trud mirmimačaka-umetnika? Možda je, razmišljao je Ričard, sesilija samo sredstvo za beleženje i nema sposobnost uobrazilje. Možda ona može da mi pokaže samo ono što su mirmimačke već videle. Na ostatku murala počivalo je ono što su mirmimačke-sesilije tražile da Ričard uradi. Na svakom od svojih portreta on je nosio veliki plavi ranac preko ramena. Taj ranac je s prednje strane imao dva velika džepa i još dva pozadi, a u svakom se nalazila po jedna mana-dinja. Bila su tu još dva dodatna džepa sa obe strane ranca. U jedan je bila stavljena srebrnasta valjkasta cev dugačka oko petnaest centimetara, a drugi je sadržavao dva mala, kožasta, avijanska jaja.
   Mural je prikazivao željenu aktivnost Ričarda u sledstvenom nizu. Trebalo je da napusti mrki valjak kroz izlaz ispod nivoa tla i izbije u zeleni pojas na drugoj strani prstena belih građevina i uskog kanala. Odatle, uz pomoć dva avijana, spustiće se do obale jarka, gde će ga pokupiti mala podmornica. Podmornica će zaroniti ispod zida modula, ući u veliku vodu, a onda izroniti kod obale jednog ostrva sa mnogo nebodera.
   Proučavajući mural, Ričard se osmehivao. Znači, i Cilindrično more i Njujuork još su tu, pomisli on. Setio se šta je Orao rekao o tome da se nepotrebne promene Rame nikada ne vrše. To bi značilo da je i ona bela soba još tamo.
   Mnoge dodatne slike propraćale su sekvencu Ričardovog bekstva. Neke među njima pružale su informacije o tuđinskim biljkama i životinjama u zelenom pojasu, a druge su odavale izričita uputstva za upravljanje podmornicom. Kada je Ričard pokušao da prekopira u svoj portabl kompjuter ono što mu se učinilo najvažnije od ovih informacija, odjednom se učinilo da je nastavnik postao nestrpljiv. Ričard se zapitao nije li se kriza u međuvremenu produbila.
   Narednog dana, posle dugotrajnog dremanja, Ričard je opremljen rancem uveden u sesilijinu odaju. Tamo su četiri mana-dinje, čiji je rast posmatrao pune dve nedelje, izvađene iz mreže i stavljene u njegov ranac. Bile su prilično teške. Ričard je procenio da ukupno mere dvadeset kilograma. Jedna mirmimačka zatim upotrebi neki instrument sličan velikim makazama i od sesilije izreza valjkastu količinu koja je sadržavala četiri ganglije i pridružna vlakna. Ovaj sesilski materijal smešten je u srebrnastu cev koja je gurnuta u jedan od manjih bočnih džepova Ričardovog ranca. Još je trebalo spakovati avijanska jaja.
   Ričard duboko udahnu. Ovo mora da je zbogom, pomisli on kada mu mirmimačke pokazaše u pravcu hodnika. Iz nekog razloga setio se tvrdnje Nai Vatanabe da je tajlandski pozdrav zvani vai, to jest mali naklon sa rukama sklopljenim ispred gornjeg dela grudi, sveopšti znak poštovanja. Smešeći se, Ričard izvede vai ispred šest mirmimačaka koje su ga okružavale. Na njegovo zaprepašćenje, svaka od njih postavi svoje četvoro prednjih nogu u parove ispred stomaka i načini kratak naklon u njegovom pravcu.
   
   Duboki podrum mrkog valjka bio je očigledno nenaseljen. Pošto su napustili sesilijsku odaju, Ričard i njegov vodič najpre su prošli pored velikog broja mirmimačaka, posebno u blizini atrijuma. Ali kada uđoše na rampu koja ih je spustila u podrum, više ne susretoše nijednu.
   Ričardov vodič pustio je jednog nogonju isped njih. On jurnu duž poslednjeg uzanog tunela i kroz zasvođen izlaz za slučaj nužde u zeleni pojas. Kada se vratio, skočio je mirmimački iza glave i ostao tamo nekoliko sekundi, da bi zatim ponovo skočio na pod. Vodič mahnu Ričardu da nastavi kroz tunel.
   Napolju, u zelenom pojasu, Ričard susrete dva velika avijana koji se smesta podigoše u vazduh. Jedan od njih imao je gadan ožiljak na krilu, kao da ga je po tom mestu zakačio rafal. Ričard se nalazio u šumi srednje gustine sa rastinjem koje je dostizalo tri ili četiri metara visine. Iako je svetlo bilo prigušeno, nije mu bilo teško da pronađe stazu i da prati avijane iznad sebe. Povremeno je čuo mestimičnu paljbu u daljini.
   Prvih petnaest minuta prošlo je bez teškoća. Šuma se proređivala. Ričard je baš izračunao da bi trebalo da se dokopa jarka gde ga čeka podmornica u narednih deset minuta, kada, bez ikakvog upozorenja, jedna mašinska puška poče da štekće na oko stotinak metara udaljenosti. Jedan od avijana sruči se na zemlju, a drugi nestade. Ričard se sakri u mračni gustiš. Čuo je kako vojnici dolaze u njegovom pravcu.
   "Dva prstena sigurno", reče jedan od njih. "Možda i tri... To će činiti dvadeset komada samo ove nedelje."
   "Sranje, čoveče, to nije bilo takmičenje. Ne bi trebalo ni da ga računaš. Prokleta ptica nije ni znala da si ti tu."
   "To je njen problem, a ne moj. Ipak ću ja brojati njene prstenove. Đubre, ima samo dva."
   Ljudi su se nalazili na svega petnaestak metara od Ričarda. Stajao je kao ukopan više od pet minuta, ne usuđujući se da se pomeri. Vojnici su, u međuvremenu, stajali u blizini avijanovog leša, pušeći i razgovarajući o ratu.
   Ričard poče da oseća bol u desnom stopalu. Stalno je premeštao težinu sa noge na nogu, misleći da će tako odmoriti zgrčeni mišić, ali bol se postojano pojačavao. Posle dužeg vremena on obori pogled i na svoj užas ugleda jedno od onih pacolikih stvorenja koje je video na muralu. Životinja mu je oglodala ono što je ostalo od cipela i sada mu je polako grickala stopalo. Ričard pokuša da ga otrese, nastojeći da to učini bešumno. Nije potpuno uspeo u tome. Premda mu je pacov pustio nogu, vojnici su čuli zvuk i krenuli prema njemu.
   Ričard nije mogao da beži. Čak i ako je postojala neka bogaza, dodatna težina koju je nosio učinila bi ga lakim plenom. U roku od minuta jedan od muškaraca viknu, "Ovamo, Brus, mislim da ima nešto u ovom gustišu."
   Čovek je uperio pušku u pravcu Ričarda. "Ne pucaj", reče Ričard. "Ja sam ljudsko biće."
   Drugi vojnik pritrča. "Šta radiš ovde sam?"
   "Šetam se", odgovori Ričard.
   "Jes' ti lud?" podviknu prvi vojnik. "Iziđi odatle da te vidimo."
   Ričard polako iziđe iz žbunja. Čak i u prigušenoj svetlosti mora da je delovao zastrašujuće sa svojom dugačkom kosom i bradom i naduvenom plavom jaknom.
   "Isuse Hriste... Ko si ti, do đavola?... gde ti je oprema?"
   "Ovo nije prokleti vojnik", reče onaj drugi, i dalje zureći u Ričarda. "Ovaj ovde je neka lujka... Mora da je zbrisao iz logora u Avalonu i greškom zalutao ovamo... Hej, budalino, znaš li ti da je ovo opasna teritorija? Mogao bi da pogineš..."
   "Pogledaj mu džepove", upade mu u reč prvi vojnik. "Nosi četiri velike dinje..."
   Iznenada su ih napali sa neba. Mora da ih je bilo desetak, obuzetih gnevom i kričanjem. Dva vojnika padoše na zemlju. Ričard se nadade u beg. Jedan od avijana sleteo je na lice onog prvog vojnika i počeo kanždama da mu ga cepa. Odjeknu puščana paljba jer su vojnici koji su se nalazili u blizini, čuvši lomljavu, požurili u pomoć svojoj patroli.
   Ričard nije znao gde da pronađe podmornicu. Jurio je niz padinu koliko su ga noge nosile i koliko mu je to tovar dozvoljavao. Puščana paljba iza njegovih leđa postajala je sve jača. Čuo je bolne krike vojnika i samrtničke urlike avijana.
   Stigao je do jarka, ali od podmornice ni traga. Već je čuo glasove ljudi koji su prilazili niz padinu prema njemu. Upravo je počela da ga hvata panika, kad začu kratak krik iz velikog žbuna sa desne strane. Onaj avijanski vođa sa četiri kobaltna prstena prolete mu pored glave tik iznad tla i nastavi niz obalu jarka prema levoj strani.
   Naišao je na malu podmornicu posle tri minuta. Plovilo je već zaronilo pre nego što su progonitelji izbili na čistinu zelenog pojasa. Našavši se unutra, Ričard skinu ranac i postavi ga iza sebe u mali kontrolni odeljak. Pogledao je avijanskog drugara i uputio mu nekoliko jednostavnih čavrljajućih fraza. Avijanski predvodnik odgovori veoma polako i veoma jasno čavrljanjem koje je značilo "svi ti veoma zahvaljujemo".
   Putovanje je potrajalo više od sata. Ričard i avijan su u međuvremenu vrlo malo govorili. Ričard je veoma pažljivo posmatrao kako avijanski vođa upravlja podmornicom. Beležio je to u svoj kompjuter i tokom drugog dela putovanja čak je u jednom kraćem razdoblju preuzeo kontrole. Kada nije bio previše zaposlen, Ričardov um je postavljao pitanja o svemu što je iskusio u drugom modulu. Iznad svega je želeo da zna zbog čega se on našao u podmornici sa dinjama i komadom sesilije, a ne jedna od mirmimačaka. Neki deo mi sigurno nedostaje, razmišljao je.
   Ubrzo potom podmornica je izronila i Ričard se nađe u poznatom okruženju. Neboderi Njujorka uzdizali su se iznad njega. "Haleluja", reče Ričard, glasno iznoseći pun ranac na ostrvo.
   Avijanski vođa ukotvio je podmornicu odmah do obale i brzo se pripremio za odlazak. Načinio je krug, blago se naklonio Ričardu, a zatim uzleteo prema severu. Posmatrajući pticoliko stvorenje u letu, Ričard je shvatio da stoji na istom mestu gde su Nikol i on pre mnogo godina u Rami II čekali na ona tri avijana koja su ih kasnije prenela preko Cilindričnog mora u slobodu.
   

7.
   Samo tokom prve sekunde koju je Ričard proveo na površini Njujorka, stotinu milijardi bita podataka pristiglo je iz bezbrojnih Raminih senzora širom džinovskog valjkastog svemirskog broda. Ovi podaci emitovani su u stvarnom vremenu do lokalnih centara za obradu, mikroskopskih razmera, gde su ostajali uskladišteni sve do određenog trenutka kada su prenošeni u centralni telekomunikacioni procesor ukopan ispod Južnog polucilindra.
   Svakog sekunda svakog sata svakoga dana Ramini senzori pribavljaju tri stotine kvintiliona bita podataka. U telekomunikacionom procesoru ovi podaci se etiketiraju, prosejavaju, analiziraju, zgušnjavaju i uskladištavaju u sredstva za beleženje čije su pojedine komponente manje od atoma. Posle uskladištenja, ti podaci stoje na raspolaganju desetinama raspoređenih procesora, od kojih svaki vrši određenu funkciju i koji svi zajedno kontrolišu svemirsku letelicu Rama. Hiljade algoritama razmeštenih između procesora dejstvuje potom na osnovu tih podataka, izlučujući opšte i sintetičke informacije u pripremi za redovno zakazanu emisiju koja saopštava stanje misije inteligenciji u Čvorištu.
   Ova emisija sadrži mešavinu sirovih, zgusnutih i sintetizovanih podataka, već u zavisnosti od formata koje su izabrali različiti procesori. Najvažniji deo svake emisije jeste narativni izveštaj u kome objedinjena, ali rasprostranjena inteligencija Rame izlaže prioritetni kratki pregled napredovanja misije. Ostatak emisije sadrži neophodne potkrepljujuće informacije, slike, merenja ili senzorske autpute koji obezbeđuju dodatnu podršku podacima ili se direktno suprostavljaju zaključcima sadržanim u kratkom pregledu.
   Jezik koji se koristi u narativnom kratkom pregledu po ustrojstvu je matematički i potpuno kodiran. On je bogat fusnotama, pri čemu svaka odgovarajuća fraza ili rečenica sadrži, kao deo sklopa svog emitovanja, pokazatelje o tome na osnovu čega su neka tvrdnja ili zaključak izvedeni. Taj izveštaj se ne može verno prevesti na bilo koji jezik koji je primitivan u onoj meri u kojoj je to ljudski. Ipak, ono što sledi jeste grub i približan prevod kratkog pregleda koji je inteligencija u Čvorištu primila od Rame ubrzo po Ričardovom dolasku u Njujork.
   
   IZVEŠTAJ 298
   Vreme emitovanja: 156 307 872 491.5116
   Vreme počev od prve faze pripravnosti: 29.2873
   Reference: Čvorište 23-491
   Svemirska letelica 947
   Svemirski putnici 47 249 (A & B)
   32 806
   2 666
   
   Tokom poslednjeg intervala ljudska bića (Svemirski putnici 32 806) nastavili su da vode uspešan rat protiv avijansko-sesilijskog simbiotičkog para (47 24 - A & B). Ljudi sada kontrolišu gotovo čitavu unutrašnjost avijansko-sesilijskog habitata, uključujući i gornje delove mrkog valjka gde su avijani ranije živeli. Avijani su se hrabro, ali uzaludno borili protiv invazije ljudi. Nemilosrdno su ubijani i sada ih je preostalo manje od stotine. Do sada se ljudi nisu probili u integritet sesilijskog područja. Oni su, međutim, otkrili okna dizalica koja vode do donjih delova mrkog valjka. Ljudi trenutno prave planove kako da napadnu sesilijsko sklonište.
   Sesilije su vrsta bez odbrane. One u svom posedu nemaju nikakva oružja. Čak i njihovi pokretni oblici koji poseduju fizičke predispozicije za upotrebu oružja u biti su nenasilni. Da bi zaštitili sebe od onoga što sa strahom doživljavaju kao neizbežnu ljudsku invaziju, sesilije su naložile pokretnim mirmimačkama da sagrade tvrđavu oko četiri najstarija i najrazvijenija primerka svoje vrste. U međuvemenu, zabranjeno je svako dalje začeće mana-dinja, a one mirmimačke koje nisu uključene u proces izgradnje nalaze se u ranoj fazi učaurivanja. Ukoliko ljudi odlože svoj napad za još nekoliko intervala, što izgleda verovatno, moguće je da će se tokom invazije suočiti samo sa nekoliko mirmimačaka.
   U ljudskom habitatu nastavlja se dominacija pojedinaca čije su karakteristike sasvim drugačije od onih u kontingentu posmatranom unutar Rame II i Čvorišta. Osnovna težnja sadašnjih ljudskih vođa jeste zadržavanje lične moći, bez ozbiljnijeg razmišljanja o dobrobiti kolonije. Uprkos video porukama i prisustvu ljudskih glasnika u njihovoj grupi, te vođe očigledno ne veruju da su zapravo motreni, jer njihovo ponašnje ni na koji način ne odražava moguće postojanje sklopa vrednosti ili etičkih zakona koji prevazilaze okvire njihovog poseda.
   Ljudi nastavljaju ratnu kampanju protiv avijana-sesilija prevshodno zbog toga da bi skrenuli pažnju sa drugih problema u koloniji, uključujući degradaciju životnog ambijenta koju su sami izazvali, kao i odnedavno strmoglavi pad životnog standarda. Ni ljudske vođe, a zapravo ni većina kolonista, ne pokazuju nikakvo kajanje zbog uništenja i mogućeg istrebljenja avijana.
   Ljudska porodica koja je više od godinu dana provela u Čvorištu nema baš nikakvog značajnijeg uticaja na događaje u koloniji. Žena koja je bila glavni glasnik još se nalazi u zatvoru, u biti zbog toga što se suprostavlja delanju postojećih vođa i u opasnosti je da bude pogubljena. Njen suprug živeo je sa avijanima i sesilijama i sada je kritična komponenta u njihovom pokušaju da prežive napad ljudskih bića. Deca još nisu dovoljno zrela da bi postala glavni činioci ljudske kolonije.
   Pre kratkog vremena suprug je pobegao iz sesilijskog habitata na ostrvo u središtu svemirske letelice. Sa sobom ima embrione sesilija i avijana. Trenutno se nalazi u poznatom mu okruženju i stoga bi trebalo da bude sposoban kako da preživi tako i da odgaji mladunce druge vrste. Za njegovo uspešno bekstvo barem delimično je zaslužno nenametljivo posredovanje započeto u vreme prve faze pripravnosti. Signali posredovanja gotovo sigurno su imali značajnu ulogu u odluci sesilija da povere svoje embrione jednom ljudskom biću.
   Nema, međutim, nikakvog dokaza da je emitovanje tog posredovanja uticalo na ponašanje ijednog ljudskog bića. Sesilijama je obrada informacija prevashodna aktivnost, te stoga nije iznenađujuće da su bili prijemčivi za predloge posredovanja. Životi ljudi, a naročito njihovih vođa, u tolikoj meri su ispunjeni aktivnošću, da oni imaju veoma malo, ako uopšte imaju, vremena za promišljanje.
   Postoji još jedan dodatan problem sa ljudima kada je u pitanju nenametljivo posredovanje. Kao vrsta, oni su toliko raznoliki, od jednke do jedinke, da se ne može zamisliti paket informacija koji bi imao široku primenljivost. Jedan sklop signala koji bi proizveo modifikacije pozitivnog ponašanja kod jednog čoveka, gotovo sigurno ne bi imao nikakvog uticaja na bilo kog drugog. Trenutno se sprovode eksperimenti sa različitim tipovima procesa posredovanja, ali je sasvim moguće da ljudi pripadaju onoj maloj grupi svemirskih putnika koja je imuna na nenametljivo posredovanje.
   Na jugu svemirske letelice oktopauci (2 666) nastavljaju da se razvijaju u koloniji koja se gotovo ni po čemu ne može razlikovati od drugih njihovih kolonija u svemiru. Pun raspon mogućih bioloških izraza ostaje latentan, prevashodno zbog teritorijalnih ograničenja i nedostatka prave konkurencije. Oni, međutim, u sebi nose značajan potencijal za širenje koji je karakterisao nekoliko njihovih uspešnih prevoza iz jednog zvezdanog sistema u drugi.
   Dok ljudi nisu prodrli kroz zid sopstvenog habitata, odnosno razbili hermetički oklop svog okruženja, oktopauci su poklanjali veoma malo pažnje ostalim dvema vrstama i svemirskoj letelici. Otkako su, međutim, ljudi počeli da istražuju, oktopauci promatraju događaje sa rastućim zanimanjem. Ljudi još ne znaju za njihovo postojanje, ali su oktopauci već počeli da stvaraju vanredni plan za mogući sukob sa svojim agresivnim susedima.
   Potencijalni gubitak čitave avijansko-sesilijske zajednice veoma umanjuje vrednost ove misije. Moguće je da će jedini preživeli avijani i sesilije sa ovog putovanja biti oni koji se nalaze u malom oktopaučkom zoološkom vrtu i, možda, oni koje uzgaja onaj čovek na ostrvu. Čak i nepovratan gubitak jedne vrste ne iziskuje drugu fazu pripravnosti; ipak, daljna nepredvidljivost i negativno ponašanje sadašnjih ljudskih vođa rađa neublaženu brigu da bi misija mogla pretrpeti dodatne ozbiljne gubitke. Aktivnost posredovanja u bliskoj budućnosti usredsrediće se na one ljude koji se s jedne strane suprostavljaju sadašnjim vođama, a, s druge, svojim ponašanjem pokazaju da su nadrasli teritorijalizam i agresiju.
   

8.
   "Moja zemlja zvala se Tajland. Imala je kralja čije je ime takođe bilo Rama, baš kao i našeg svemirskog broda. Vaši deda i baba - moji majka i otac - verovatno još žive tamo u gradu zvanom Lampan... Evo gde je."
   Nai pokaza na jednu tačku na izbledeloj mapi. Još su premladi, pomisli ona. Ni od najbistrije dece ne može se toliko očekivati kad imaju samo četiri godine. "U redu. A sada", reče ona, sklapajući mapu, "možete da idete napolje i da se igrate."
   Galilej i Kepler obukoše debele jakne, uzeše loptu i izjuriše kroz vrata na ulicu. Nekoliko trenutaka kasnije već su igrali fudbal na dva gola. Oh, Kendži, pomisli Nai, posmatrajući dečake sa dovratka. Koliko im nedostaješ. Nema nikakvog načina da jedan roditelj bude i majka i otac.
   Započela je predavanje iz geografije, kao što je uvek činila, podsećanjem dečaka na činjenicu da su svi kolonisti Novog Edena došli sa planete po imenu Zemlja. Nai je zatim blizancima pokazala kartu njihove zavičajne planete, najpre objašnjavajući osnovni raspored kontinenata i okeana, da bi potom ukazala na Japan, rodnu zemlju njihovog oca. Ta poduka probudila je kod Nai nostalgiju i osećanje osame.
   Možda ova predavanja i nisu za vas, pomisli ona, i dalje gledajući fudbalsku igru pod prigušenim uličnim svetlima Avalona. Galilej je predriblao Keplera i postigao gol. Možda su zapravo meni namenjana.
   Eponina je dolazila niz ulicu u njihovom pravcu. Podigla je loptu i bacila je prema dečacima. Nai se osmehnu prijateljici. "Kakvo zadovoljstvo videti te", reče ona. "Nema sumnje, danas mi je srećan dan."
   "U čemu je problem, Nai?" upita Eponina. "Da li te život u Avalonu ubija?... Ali danas je nedelja. Ne radiš u fabrici oružja, a ni deca ti nisu u centru."
   Dve žene uđoše unutra. "Sigurna sam da životni uslovi nisu razlog tvog jada." Eponina zaokruži rukom po sobi. "Konačno, imaš jednu veliku sobu za vas troje i kupatilo koje deliš sa još pet porodica. Šta bi još mogla da poželiš?"
   Nai se nasmeja i zagrli Eponinu. "Ti si mi velika pomoć", reče ona.
   "Mama, mama", pojavi se Kepler na vratima nekoliko sekundi kasnije. "Dođi brzo", reče mali dečak. "On se ponovo vratio... I razgovara sa Galilejom."
   Nai i Eponina priđoše vratima. Jedan čovek izobličenog lika klečao je u prašini pored Galileja. Dečak je očigledno bio preplašen. Čovek je držao list papira u ruci koja je bila u rukavici. Na njemu je bilo pažljivo iscrtano veliko ljudsko lice sa dugačkom kosom i gustom bradom.
   "Poznato ti je ovo lice, zar ne?" pitao je čovek zahtevno. "To je gospodin Ričard Vejkfild, zar ne?"
   Nai i Eponina obazrivo se primakoše. "Rekli smo vam prošli put", obrati mu se Nai odlučnim glasom, "da više ne gnjavite moju decu. A sada se vratite u zatvorski krug ili ćemo pozvati policiju."
   Čovekove oči su izgledale divlje. "Ponovo sam ga video prošle noći", reče on. "Izgledao je kao Isus, ali je to ipak bio Ričard Vejkfild. Počeo sam da pucam na njega, ali su me oni napali. Njih petorica. Rastrgli su mi lice..." Čovek se zaplaka.
   Jedan dežurni je trčao niz ulicu. Zgrabio je onog čoveka. "Video sam ga", povika izbezumljeni čovek dok ga je stražar odvodio. "Znam da jesam. Molim vas, verujte mi."
   Galilej je plakao. Nai se saže da uteši sina. "Mama", reče dečak, "misliš li da je onaj čika stvarno video gospodina Vejkfilda?"
   "Ne znam", odgovori ona. Nai pogleda Eponinu. "Ali neki među nama bi voleli da veruju u to."
   
   Dečaci su konačno zaspali u krevetima u uglu sobe. Nai i Eponina su sedele jedna pored druge na dve stolice. "Kruže glasine da je teško bolesna", reče Eponina tiho. "Jedva da je i hrane. Muče je na sve moguće načine."
   "Nikol nikada neće odustati", reče Nai ponosno. "Volela bih kad bih ja imala njenu snagu i hrabrost."
   "Ni Robertu ni Eli nije bilo dozvoljeno da je vide mesecima... Nikol čak ne zna da je dobila unuku."
   "Eli mi je prošle nedelje rekla da je poslala još jednu peticiju Nakamuri u kojoj traži da poseti majku", reče Nai. "Brinem se za Eli. Ona je tako uporna."
   Eponina se osmehnu. "Eli je divna, iako je neverovatno naivna. Ona smatra da će je Nakamura, ukoliko bude poštovala sve zakone kolonije, ostaviti na miru."
   "To me ne iznenađuje... posebno ako uzmeš u obzir da Eli misli da joj je otac živ", reče Nai. "Razgovarala je sa svakim ko je tvrdio da je video Ričarda otkako je nestao."
   "Sve te priče o Ričardu ulivaju nadu", reče Eponina. "Svima nama je ta nada povremeno potrebna makar i u malim dozama..."
   Nastao je mali prekid u razgovoru. "A šta je s tobom, Eponina?" upita najzad Nai. "Da li ti sebi dozvoljavaš..."
   "Ne", prekide je Eponina. "Uvek sam poštena sa sobom... Uskoro ću umreti, jedino ne znam kada... Pored toga, zbog čega bih se borila da preživim? Ovde, u Avalonu, uslovi su gori nego što su ikada bili u zatvorskom kompleksu u Buržu. Da nije nekoliko dece u školi..."
   Obe su u isti mah začule neku buku ispred vrata. Nai i Eponina ostadoše da sede kao sleđene. Ako je njihov razgovor zabeležio neki od Nakamurinih lutajućih biota, onda...
   Vrata se iznenada širom otvoriše. Dve žene umalo ne udari kap. Unutra banu Maks Paket, široko se osmehujući. "Uhapšene ste", reče on,"zbog učešća u buntovničkom razgovoru."
   Nosio je veliku crvenu kutiju. Dve žene mu pomogoše da je smesti u ugao. Maks skide debelu jaknu. "Oprostite što kasnim, moje dame, ali nije bilo druge."
   "Još jedna isporuka hrane vojsci?" upita Nai tihim glasom. Pokazala je prstom na usnule blizance.
   Maks klimnu. "Kralj Jap", reče on stišanim glasom, "uvek me podseti da vojska ratuje stomakom."
   "Bila je to jedna od Napoleonovih maksima", primeti Eponina, uputivši Maksu sarkastičan osmeh. "Ne verujem da ste ikada čuli za njega u Arkanzasu."
   "Aha", uzvrati Maks. "Naša divna dama je večeras u jednom od svojih uobraženih raspoloženja." Izvadio je jednu od neotvorenih kutija sa cigaretama iz džepa košulje. "Možda će biti najbolje da zadržim za sebe neke poklone namenjene njoj."
   Eponina se nasmeja i skoči da zgrabi cigarete. Posle kratkog šaljivog gušanja, Maks se predade. "Hvala ti, Maks", reče Eponina prostodušno. "Malo je zadovoljstava koje mi sebi možemo da priuštimo..."
   "Stani malo", reče Maks i dalje se cereći. "Nisam prešao ovoliki put da bih slušao kako samu sebe sažaljevaš. Svratio sam u Avalon da se nadahnem tvojim lepim licem... Ako si rešila da budeš utučena, odoh ja sa svojim kukuruzom i paradajzom..."
   "Kukuruz i paradajz!" uskliknuše Nai i Eponina uglas. Dve žene pritrčaše kutiji. "Deca mesecima nisu okusila nijedan svež proizvod", reče Nai uzbuđeno dok je Maks otvarao kutiju metalnom šipkom."
   "Budite veoma, veoma, obazrive sa ovim", reče Maks ozbiljnim glasom. "Vi znate da je ovo što radim protivzakonito. Jedva da ima sveže hrane za vojsku i vladine vođe. No, smatrao sam da vi zaslužujete nešto bolje od bajatog pirinča."
   Eponina zagrli Maksa. "Hvala ti", reče ona.
   "Dečaci i ja smo ti strašno zahvalni, Makse", reče Nai. "Ne znam kako ćemo ti se ikada odužiti."
   "Ponaći ćemo neki način", odgovori Maks.
   Dve žene se vratiše na stolice, a Maks sede na pod između njih. "Sasvim slučajno", reče on, "nabasao sam na Patrika Vejkfilda u drugom habitatu... Zamolio me je da vam prenesem njegove pozdrave."
   "Kako je on?" upita Eponina.
   "Loše, rekao bih", odgovori Maks. "Kada su ga pozvali, dopustio je da ga Keti nagovori da se prijavi u vojsku - što, siguran sam, nikada ne bi uradio da su Nikol ili Ričard imali priliku da barem jednom porazgovaraju s njim - i mislim da sada shvata koliku je grešku napravio. Nije mi ništa rekao, ali sam i bez toga mogao da osetim njegov jad. Nakamura ga drži u prednjim redovima zbog Nikol."
   "Da li se nazire kraj rata?" upita Eponina.
   "Čini mi se", reče Maks. "Ali nije jasno da li kralj Jap želi da se rat završi... Iz onoga što vojnici pričaju ostalo je veoma malo otpora. Oni uglavnom pročešljavaju unutrašnjost mrkog valjka."
   Nai se naže napred. "Čule smo glasine da još jedna inteligentna vrsta živi u valjku - nešto sasvim različito od avijana."
   Maks se nasmeja. "Čovek ne zna čemu da veruje. Televizija i novine prenose samo ono što im Nakamura naloži i svi to znaju. Uvek ima na stotine glasina... Lično sam naleteo na neke bizarne tuđinske biljke i životinje unutar tog modula, pa me ništa ne bi iznenadilo."
   Nai se borila sa zevanjem. "Najbolje će biti da pođem", reče Maks ustajući, "i pustim našu domaćicu da legne." Obazreo se prema Eponini. "Da li bi volela da te neko isprati kući?"
   "Zavisi od toga ko je to", uzvrati Eponina, osmehujući se.
   Nekoliko minuta kasnije Maks i Eponina dođoše do malene kolibe u jednoj od pobočnih ulica Avalona. Maks baci cigaretu koju su zajednički ispušili i zgnječi pikavac cipelom. "Da li bi volela da neko...", zausti Maks.
   "Da, Maks, naravno da bih", odgovori Eponina sa uzdahom. "A taj neko bi zasigurno bio ti." Pogledala ga je pravo u oči. "Ali ako podeliš krevet sa mnom, makar jednom, onda bih ja tražila još. No, ukoliko bi, usled nekog užasnog sticaja okolnosti, bez obzira na našu obazrivost, ti ikada, ikada, dobio RV-41, ja to sebi ne bih to mogla da oprostim."
   Eponina se privi uz njega da bi sakrila suze. "Hvala ti na svemu", reče ona. "Ti si dobar čovek, Makse Pakete, možda jedini takav koji je preostao u ovoj ludoj Vaseljeni."
   
   Eponina se obrela u Pariskom muzeju okružena stotinama remek-dela. Velika grupa turista prolazila je kroz taj muzej. Proveli su ukupno četrdeset pet sekundi posmatrajući veličanstvene slike Renoara i Monea "Pričekajte", povika Eponina u svom snu, "ni u kom slučaju niste mogli da ih vidite." Kucanje na vratima razjurilo joj je snove. "To smo mi, Eponina", začu se Elin glas, "ako je prerano, doći ćemo kasnije, pre nego što pođeš u školu. Robert se brinuo da će nas posao zadržati u psihijatrijskom azilu."
   Eponina se naže i dohvati odeću koja je visila na jedinoj stolici u sobi. "Samo malo", reče ona. "Dolazim."
   Otvorila je prijateljima vrata. Eli je bila u bolničarskoj uniformi sa malom Nikol u nosiljci na leđima. Uspavana beba beše pažljivo umotana u pamučnu tkaninu koja ju je štitila od studeni.
   "Možemo li da uđemo?"
   "Naravno", odgovori Eponina. "Oprostite", reče ona. "Mora da vas nisam čula..."
   "Nije vreme za posete", reče Eli. "Ali uz sav onaj posao u bolnici, da nismo došli ovako rano ujutru, sumnjam da bismo uopšte stigli do tebe."
   "Kako se osećaš?" upita je dr Tarner nekoliko sekundi kasnije. Držao je skener ispred Eponine i podaci su već tekli na monitoru portabl kompjutera.
   "Malo umorno", reče Eponina. "Ali to može da bude isključivo psihološke prirode. Otkako si mi pre dva meseca rekao da mi srce pokazuje znake pogoršanja, umišljam srčani udar svakog dana."
   Tokom pregleda Eli je upravljala tastaturom koja je bila prikopčana na monitor. Ona je obezbeđivala da najvažnije informacije provere budu zabeležene u kompjuter. Eponina okrete glavu da pogleda ekran. "Kako radi nov sistem, Roberte?"
   "Imali smo nekoliko podbačaja sa sondama", odgovori on. "Ed Staford kaže da se to moglo i očekivati zbog neodgovarajućeg testiranja... I još ne raspolažemo valjanom shemom za upravljenje podacima, ali smo u celini veoma zadovoljni."
   "To je naš spasilac, Eponina!" reče Eli, podigavši pogled sa tastature. "Sa ograničenim sredstvima i silnim ranjenicima iz ovog rata ne bi bilo drugog načina da sačuvamo tekuće fajlove bez ove vrste automatizacije."
   "Žalim jedino što nismo bili u stanju da iskoristimo Nikolinu stručnost u prvobitnom nacrtu", reče Robert Tarner. "Nisam pojma imao koliki je ona stručnjak bila u nadziranju unutrašnjih sistema." Doktor je opazio nešto neobično u grafikonu koji se pojavio na ekranu. "Odštampaj uzorak toga, draga. Hoću da ga pokažem Edu."
   "Jesi li čula nešto novo o majci?" upita Eponina Eli kada je pregled priveden kraju.
   "Pre dve večeri videli smo Keti", odgovori Eli veoma sporo. "Bilo je to mučno veče. Htela je da razgovara o još jednom Nakamurinom i Makmilanovom predlogu 'dogovora'..." Glas joj je zamro. "U svakom slučaju Keti kaže da će se suđenje održati pre Dana naseljavanja."
   "Je li ona videla Nikol?"
   "Ne", odgovori Eli. "Koliko znamo, niko je nije video. Jedna Garsija joj donosi hranu, a mesečne preglede obavlja jedna Tiaso."
   Beba Nikol promeškolji se i zastenja na majčinim leđima. Eponina pruži ruku i dotače deo detetovog obraza koji je bio izložen vazduhu. "Neverovatno je koliko su meki", reče ona. U tom trenutku devojčicine oči se otvoriše i ona poče da plače.
   "Imam li vremena da je podojim, Roberte?" upita Eli.
   Dr Tarner joj se zagleda u oči. "U redu", reče on. "U osnovi smo ovde završili... S obzirom na to da su Vilma Margolin i Bil Taker u susednom bloku, sam ću ih posetiti, a zatim se vratiti?"
   "Možeš li da ih zbrineš bez mene?"
   "Ne bez teškoća", reče on sumorno. "Posebno sirotog Takera."
   "Bil Taker umire veoma sporo", objasni Eli Eponini. "Potpuno je sam, a trpi velike muke. Ali otkako je vlada izglasala zakon protiv eutanazije, ne možemo ništa da učinimo."
   "Nema podataka o dodatnoj atrofiji u tvojim podacima", reče dr Tarner Eponini nekoliko časaka kasnije. "Mislim da bi trebalo da budemo optimisti."
   Nije ga čula. Eponina je zamišljala svoju sporu i bolnu smrt. Neću dopustiti da mi se to dogodi, reče ona sebi. Nikad. Čim osetim da sam bespomoćna... Maks će mi doneti pušku. "Oprosti, Roberte", reče ona. "Mora dam sam pospanija nego što sam mislila. Šta si rekao?"
   "Nije ti lošije." Robert poljubi Eponinu u obraz i krenu prema vratima. Vratiću se za dvadesetak minuta", reče on Eli.
   "Robert izgleda veoma umorno", reče Eponina kada je on otišao.
   "I jeste", odgovori Eli. "I dalje neprekidno radi... A brine kada ne radi." Eli je sedela na zemljanom podu oslanjajući se leđima na zid kolibe. Nikol se gnezdila u njenom naručju, sisajući i gugučući naizmenično.
   "Izgleda da uživa", reče Eponina.
   "Nikada nisam iskusila nešto ni približno slično. Zadovoljstvo je neopisivo."
   Ne i za mene, reče Eponina unutrašnji glas. Ne za sada. Nikada. U jednom strelovitom trenutku Eponina se priseti jedne strastvene noći kada umalo što nije rekla "ne" Maksu Paketu. Duboko osećanje gorčine raslo je u njoj. Borila se da ga savlada.
   "Juče sam bila u šetnji sa Bendžijem", reče ona, promenivši temu.
   "Sigurna sam da će mi pričati o tome danas", reče Eli. "On obožava nedeljne šetnje sa tobom. To je sve što mu je preostalo, ne računajući moje povremene posete... Znaš da sam ti vrlo zahvalna zbog toga."
   "Nema na čemu. Ja volim Bendžija. Takođe osećam potrebu da nekom budem potrebna, ako razumeš šta hoću da kažem... Bendži se zapravo iznenađujuće dobro prilagodio. Ne žali se onoliko koliko drugi 41, a sigurno manje od svih ljudi koji su zaposleni u fabrici oružja."
   "On skriva svoj bol", odgovori Eli. "Bendži je znatno pametniji nego što mnogi misle... Azil mu se nimalo ne sviđa, ali je svestan da ne može sam o sebi da se stara. A ne želi nikome da bude na teretu..."
   Suze najednom navreše u Elinim očima i telo joj blago uzdrhta. Beba Nikol prestade da sisa i pogleda majku. "Jesi li dobro?" upita Eponina.
   Eli potvrdno klimnu i otra suze malom pamučnom krpom koju je držala pored grudi da spreči rasipanje mleka. Nikol produži dojenje. "Dovoljno je teško i gledati patnju", reče Eli. "Nepotrebna patnja razdire ti srce.
   
   Stražari su pomno pregledali njihove lične karte, a zatim ih predali drugom uniformisanom čoveku koji je sedeo iza kompjuterske konzole.
   "Zašto", reče Eli, kada više nisu mogli da ih čuju, "taj čovek bulji u naše fotografije svaki Božji dan? Mora da nas je lično pregledao bar deset puta prošlog meseca."
   Hodali su stazom koja je vodila od izlaza iz modula u Pozitano. "To mu je posao", odgovori Robert, "a on voli da se pravi važan. Kad ne bi od toga svaki put pravio predstavu, možda bismo zaboravili da nad nama ima moć".
   "Ulaženje je bilo mnogo lakše kada su bioti bili zaduženi za kapiju."
   "Oni koji još funkcionišu neophodni su za ratnu kampanju... Pored toga, Nakamura se plaši da će se duh Ričarda Vejkfilda pojaviti i nekako obrlatiti biote."
   Ćutke su hodali nekoliko trenutaka. "Ne misliš valjda da je moj otac još živ, je li, dragi?"
   "Ne, draga", odgovori Robert posle kraćeg oklevanja. Iznenadila ga je neposrednost pitanja. "No iako mislim da nije živ, i dalje se nadam da jeste."
   Robert i Eli najzad su stigli do periferije Pozitana. Nekoliko novih kuća u evropskom stilu oivičavalo je ulicu koja se blago spuštala do srca sela. "Slušaj, Eli", reče Robert, "razgovor o tvom ocu podsetio me je na nešto o čemu sam želeo da popričam s robom... Sećaš li se onog projekta koji sam ti pominjao, onog na kome radi Ed Staford?"
   Eli odmahnu glavom.
   "On pokušava da klasifikuje i kategorizuje čitavu koloniju u smislu opšteg genetskog grupisanja. Smatra da takve klasifikacije, premda potpuno proizvoljne, mogu da sadrže pokazatelje o tome koji pojedinci mogu, sa velikom verovatnoćom, da razviju koje bolesti. Ne slažem se do kraja sa njegovim pristupom - čini mi se da je odviše usiljen i numerički, a nedovoljno medicinski - ali na Zemlji su sprovedena uporedna proučavanja koja su pokazala da ljudi sličnih gena odista imaju sklonost prema sličnim bolestima.
   Eli se zaustavi i upitno pogleda supruga. "Zbog čega želiš da o tome razgovaraš sa mnom?"
   Robert se nasmeja. "Da, da", reče on. "Doći ćemo i na to... U svakom slučaju, Ed je postavio matricu razlikovanja - jedan numerički metod merenja kojim se utvrđuje koliko su bilo koja dva pojedinca različita, na osnovu načina na koji su četiri osnovne aminokiseline ulančene u njihovom genomu - a zatim je, probe radi, podelio sve građane Novog Edena u grupe. E, sada, ta matrica jamačno ne znači ništa..."
   "Roberte Tarneru", prekide ga Eli. Smejala se. "Hoćeš li, molim te, da pređeš na stvar? Šta pokušavaš da mi kažeš?"
   "Pa, to je malo uvrnuto", reče on. "Ne znamo tačno šta sa tim da radimo. Kada je Ed sačinio svoju prvu klasifikacionu strukturu, dve među testiranim osobama nisu pripadale nijednoj grupi. Podešavajući definicije kategorija, na kraju je uspeo da odredi kvantitativan opseg koji je pokrivao jednu od njih. Ali ulančenje strukture aminokiselina poslednje osobe bilo je toliko različito od svake druge osobe u Novom Edenu da nije mogao da je svrsta ni u jednu grupu..."
   Eli je zurila u Roberta kao da je ovaj sišao s uma.
   "Te dve osobe bile su tvoj brat Bendži i ti", zaključi nespretno Robert. "A ti si ta koja se nije dala svrstati ni u jednu grupu."
   "Da li bi trebalo da se zabrinem zbog toga?" upita Eli pošto je ćutke prepešačila narednih trideset metara.
   "Mislim da ne", reče Robert nehajno. "Verovatno da je posredi manjkavost specifične matrice za koju se Ed opredelio. Ili je možda napravio neku grešku... Ali bilo bi očaravajuće ako bi se ispostavilo da je kosmičko zračenje na neki način izmenilo tvoj genetski sklop tokom razvoja embriona."
   Do tog časa njih dvoje su prispeli na glavni trg Pozitana. Eli se naže i poljubi muža. "To je bilo veoma zanimljivo, dragi", reče ona, pomalo ga zadirkujući, "ali moram da priznam da još nisam načisto o čemu je, zapravo, reč."
   Jedan veliki ram za bicikle zauzimao je najveći deo trga. Dvadesetak redova i još toliko označenih mesta za parkiranje širili su se prostorom ispred onoga što je nekad bila železnička stanica. Svi kolonisti, izuzev vladinih vođe koji su posedovali električna kola, sada su za prevoz koristili bicikle.
   Vozni saobraćaj u Novom Edenu prekinut je odmah po početku rata. Vozove su prvobitno napravili vanzemaljci od veoma lakih i izuzetno jakih materijala koje ljudske fabrike nikada nisu bile u stanju da proizvedu. Te legure imale su više nego dragocenu primenu za različite vojne potrebe. Stoga je ministarstvo odbrane, kada se rat razbuktao, rekviriralo sva vozila u železničkom sistemu.
   Eli i Robert vozili su bicikle, jedno pored drugog, duž obala Šekspirovog jezera. Mala Nikol se probudila i sada je mirno posmatrala predeo oko sebe. Prošli su pokraj parka, gde se održavao Dan naseljenja, i skrenuli prema severu. "Roberte", reče Eli ozbiljnim glasom, "jesi li razmišljao o našem sinoćnjem razgovoru?"
   "O Nakamuri i politici?"
   "Da", odgovori. "I dalje mislim da oboje treba da se suprostavimo proglasu kojim se suspenduju izbori dok se rat ne završi... U koloniji imaš dovoljno podrške. Većina zdravih profesionalaca sledila bi tvoje vođstvo... Nai čak misli da bi fabrički radnici mogli da štrajkuju."
   "Ne mogu to da uradim", reče Robert posle dužeg ćutanja.
   "A zašto, dragi?" upita Eli.
   "Zbog toga što mislim da ne bi uspelo... U tvom idealističkom gledanju na svet, Eli, delanje ljudi proizlazi iz njihove posvećenosti načelima i vrednostima. U stvarnosti, oni se uopšte ne ponašaju na taj način. Ukoliko bismo se suprostavili Nakamuri, najverovatnije bismo oboje završili u zatvoru. Šta bi se u tom slučaju dogodilo sa našom kćerkom? Štaviše, svaka podrška radu na RV-41 bila bi uskraćena, što bi sve ove jadne ljude dovelo u još teže stanje nego što je sada. Bolnice bi pretrpele dalje gubitke... Mnogi ljudi bi nastradali zbog našeg idealizma. Kao doktor, nalazim da su moguće posledice neprihvatljive."
   Eli poveze bicikl malom stazom do parkirališta koje se nalazilo na pet stotina metara od prvih zgrada Središnjeg grada. "Zašto smo se ovde zaustavili?" upita Robert. "Očekuju nas u bolnici."
   "Hoću pet minuta da uživam u drveću, mirisu cveća i našoj maloj Nikol."
   Kada je Eli sjahala, Robert joj pomože da skine nosač sa leđa. Eli je zatim sela na travu, držeći Nikol u krilu. Nijedno od odraslih nije zborilo dok su gledali kako Nikol ispituje tri vlati trave koje je iščupala dežmekastim prstićima.
   Posle izvesnog vremena Eli rasprostra ćebe i nežno položi kćer na njega. Primakla se suprugu i obavila mu ruke oko vrata. "Volim te, Roberte, veoma, veoma mnogo". reče ona. "Ali moram da kažem da se ponekad uopšte ne slažem sa tobom."
   

9.
   Svetlo sa jedinog prozora pravilo je šaru na zemljanom zidu nasuprot Nikolinog kreveta. Prozorske šipke stvarale su kvadratni odraz, uzduž i popreko trostruko ispresecan u gotovo savršenom obrascu. Svetlo u ćeliji poručivalo je Nikol da je vreme da ustane. Podigla se sa drvenog ležaja na kome je spavala i otišla do umivaonika na suprotnom kraju da se opere. Potom je duboko udahnula i pokušala da prikupi snagu za još jedan dan.
   Nikol je bila gotovo sigurna da se njen najnoviji zatvor nalazi u poljoprivrednom području Novog Edena, između Hakonea i San Miguela. Kada su je poslednji put premeštali, imala je povez na očima. Nikol je brzo zaključila da se nalazi u seoskom okruženju. Jak vonj životinja povremeno bi se uvlačio u ćeliju kroz kvadratan prozor stranice od četrdeset centimetara odmah ispod tavanice. Pored toga, Nikol noću nije mogla da vidi bilo kakav odsjaj svetlosti.
   Ova poslednja tri meseca bila su najgora, pomisli Nikol, propinjući se na prste da bi stavila na ispust malo mirišljavog pirinča. Bez razgovora, bez čitanja, bez vežbe. Dva obroka dnevno sastavljena od pirinča i vode. Mala crvena veverica koja ju je posećivala pojavi se napolju. Nikol je mogla da je čuje. Povukla se malo u ćeliju da bi je videla kako jede pirinač.
   "Ti si moje jedino društvo, zgodna prijateljice", reče Nikol naglas. Veverica prestade da jede i oslušnu, stalno na oprezi. "I nikad nećeš razumeti nijednu jedinu moju reč."
   Veverica se nije dugo zadržala. Pošto je završila obrok pirinča, otišla je, ostavljajući Nikol samu. Nikol je nekoliko minuta gledala kroz prozor prema mestu gde je veverica do malopre stajala, pitajući se šta joj se desilo sa porodicom.
   Do pre šest meseci, kada joj je suđenje za buntovništvo u poslednjem času odloženo na "neodređeno vreme", Nikoli je bila dozvoljena jedna poseta nedeljno. I pored toga što se razgovor odvijao u prisustvu stražara i što je svako pominjanje politike ili tekućih događaja bilo strogo zabranjeno, žudno je iščekivala te nedeljne susrete sa Eli ili Patrikom. Obično je Eli dolazila. Po nekim veoma oprezno sročenim izjavama oba deteta Nikol je zaključila da je Patrik angažovan u svojevrsnom radu za vladu, tako da je samo povremeno slobodan da dođe.
   Nikol je najpre bila ljuta, a zatim utučena kada je saznala da je Bendži smešten u azil i da mu nije dozvoljeno da je viđa. Eli je nastojala da uveri majku kako je Bendži dobro, uzevši u obzir sve okolnosti. O Keti su veoma malo razgovarali. Ni Patrik ni Eli nisu znali kako da Nikol objasne da njihova starija sestre nije pokazala stvarnu želju da poseti majku.
   Elina trudnoća uvek je bila bezbedna tema tokom prvih poseta. Nikol je sa uzbuđenjem doticala kćerkin stomak i pričala o tom izuzetnom osećanju koje samo majka može da ima. Kada bi Eli pomenula koliko joj je beba živahna u stomaku, Nikol bi to odmah upoređivala sa svojim iskustvima. ("Dok sam bila trudna sa Patrikom", rekla je jednom prilikom, "nikada nisam bila umorna. Ti si, međutim, bila prava noćna mora - uvek bi se razigrala usred noći kada mi se najviše spavalo.") Kada se događalo da se Eli ne oseća dobro, Nikol bi joj preporučivala hranu i fizičke vežbe koje su njoj nekada pomagale u istom stanju.
   Elina poslednja poseta dogodila se dva meseca pre predviđenog porođjaja. Nikol su naredne nedelje premestili u novu ćeliju i od tada nije prozborila nijednu reč sa nekim ljudskim bićem. Nemi bioti koji su okružavali Nikol nisu joj nijednom dali do znanja da li su uopšte čuli njena pitanja. Jedanput, na vrhuncu osujećenosti, viknula je na Tiaso koja joj je pomagala u nedeljenom kupanju. "Zar ne shvataš?" rekla je tada. "Ove nedelje moja kćerka trebalo je da mi rodi unuče."
   U prethodnoj ćeliji Nikol je bilo dozvoljeno da čita. Kad god bi zatražila, uvek su joj donosili knjige-diskove iz biblioteke, tako da su joj dani između poseta brzo prolazili. Ponovo je pročitala gotovo sve očeve istorijske romane, kao i nešto poezije, istorije i nekoliko zanimljivijih medicinskih knjiga. Nikol je bila pod posebnim utiskom paralela između svog života i života dve junakinje iz njenog detinjstva. Nikol se čeličila uviđajući da nijedna od te dve žene nije dozvoljavala da joj se osnovni stavovi promene uprkos dugim i teškim razdobljima zatočeništva.
   Odmah posle preseljenja, kada joj Garsija, koja ju je čuvala, nije vratila elektronski čitač zajedno sa ostalim njenim stvarima, Nikol je pomislila da je posredi običan propust. Međutim, posle ponovljenih traženja koja nisu urodila nikakvim plodom, ona je shvatila da su je sad lišili i zadovoljstva čitanja.
   U novoj ćeliji vreme joj je sporo proticalo. Svakog dana je hotimično šetala po nekoliko sati, nastojeći da održava telo i um u pokretu. Pokušala je da osmisli te seanse šetanja, odvlačeći ih od misli o porodici, koje su neizbežno izazivale jačanje osećanja usamljenosti i potištenosti, i usmeravajući ih ka opštijim filozofskim pojmovima i idejama. Često bi na kraju tih seansi usredotočila svest na neki prošli događaj iz svog života, pokušavajući da stekne novi ili potpuniji uvid u njega.
   Tokom jedne od šetnji Nikol se veoma jasno setila niza događaja koji su se odigrali kada je imala petnaest godina. Do tog doba ona i njen otac već su se udobno smestili u Bovoau, a Nikol je blistala u školi. Odlučila je da uđe u nacionalnu konkurenciju za izbor tri devojke koje je trebalo da igraju Jovanku Orleanku u predstavama u okviru komemoracije 750. godišnice devicinog mučeništva u Ruanu. Nikol se bacila u to takmičenje sa strašću i isključivošću koja je njenog oca u isti mah ushićivala i brinula. Pošto je Nikol pobedila na oblasnom takmičenju u Turu, Pjer je čak obustavio rad na romanima za šest nedelja da bi voljenoj kćerki pomogao u pripremama za nacionalno finale u Ruanu.
   Nikol se plasirala kao prva u atletskoj i intelektualnoj disciplini takmičenja. Veoma visoko su ocenjeni i njeni glumački kvaliteti. Ona i njen otac bili su sigurni da će biti odabrana. Ali kada su proglašeni pobednici, Nikol se našla tek na petom mestu.
   Godinama sam, mislila je Nikol, šetajući po ćeliji u Novom Edenu, smatrala da sam podbacila. To što mi je otac rekao da Francuska još nije spremna za Jovanku Orleanku mrke boje kože, nije vredelo. U svojoj svesti ja sam bila kriva. Bila sam očajna. Moje samopuzdanje se nije oporavilo sve do Olimpijade, ali samo nekoliko dana posle toga Henri me je ponovo oborio u prašinu.
   Cena je bila užasna, produži Nikol u sebi. Godinama sam bila povučena u sebe zbog nedostatka samopouzdanja. Tek mnogo, mnogo kasnije postala sam zadovoljna sobom. I tek tada sam bila sposobna da dajem drugima. Zastala je za trenutak u svojim mislima. Zbog čega toliko nas prolazi kroz isto iskustvo? Zbog čega je mladost toliko sebična i zbog čega najpre moramo da pronađemo sebe da bismo shvatili koliko u životu ima i drugih vrednih stvari.
   
   Kada joj je Garsija jednog dana donela obrok u koji su bili uključeni parče svežeg hleba i nekoliko sirovih šargarepa, Nikol je naslutila izvesnu promenu u zatvorskom režimu. Dva dana kasnije jedna Tiaso ušla je u njenu ćeliju sa četkom za kosu, šminkom, ogledalom i čak nekakvim parfemom. Nikol je uživala u dugotrajnom, luksuznom kupanju koje ju je prvi put osvežilo posle mnogo meseci. Pošto je biot uprtio drvenu kadu i pripremio se da iziđe, uručio joj je jednu cedulju sa porukom. "Sutra ujutro imaćete posetu", pisalo je na cedulji.
   Nikol nije mogla da zaspi. Ujutro je kao kakva devojčica čavrljala sa vevericom, pričajući joj o svojim nadama i brigama vezanim za predstojeći susret. Nekoliko puta je popravljala kosu i doterivala lice pre nego što je zaključila da su beznadežni. Vreme se naprosto vuklo.
   Posle silnog čekanja, baš pred vreme ručka, začula je odjek ljudskih koraka koji su se hodnikom primicali ćeliji. Nikol jurnu napred, sva ustreptala. "Keti", uzviknu kada je ugledala kćer koja je zaokretala na poslednjem uglu.
   "Zdravo, majko", reče Keti, otključavajući vrata i ulazeći u ćeliju. Dve žene su dugo ostale u čvrstom zagrljaju. Nikol nije ni pokušala da suspregne suze koje su joj tekle iz očiju.
   Sele su na Nikolin krevet koji je bio jedini nameštaj u sobi i nekoliko minuta prijatno razgovarale o porodici. Keti je obavestila Nikol da je dobila novu unuku ("Nikol d'Žrden Tarner", rekla je, "treba da budeš veoma ponosna."), a zatim je izvukla iz džepa oko dvadeset fotografija. Slike su uključivale nedavne snimke bebe i njenih roditelja, Elija i Bendži zajedno u parku, Patrika u uniformi, pa čak i Keti u večernjoj haljini. Nikol ih je gutala očima, jednu za drugom. "Oh, Keti", više puta je uzviknula.
   Kada je završila razgledanje, Nikol je duboko zahvalila kćeri što joj je donela fotografije. "Možeš da ih zadržiš, majko", reče Keti, ustajući i odlazeći do prozora. Otvorila je torbicu i odande izvukla cigarete i upaljač.
   "Dušo", reče Nikol nesigurnim glasom, "molim te da ne pušiš ovde? Ventilacija je užasna. Nedeljama neću moći da se otarasim dima."
   Keti je par časaka netremično posmatrala majku, a onda vrati cigarete i upaljač u torbicu. U tom trenutku dve Garsije donesoše u ćeliju sto i dve stolice.
   "Šta je ovo?" upita Nikol.
   Keti se osmehnu. "Ručaćemo zajedno", reče ona. "Pripremila sam nešto specijalno za ovu priliku - pile sa pečurkama i vinski sos."
   Ubrzo potom treća Garsija je donela hranu, koja je mirisala božanstveno, i postavila je na zastrti sto pored pribora za ručavanje od kineskog porculana i srebra. Našle su se tu još boca vina i dve kristalne čaše.
   Nikol je sa mukom upražnjavala uobičajene manire. Piletina je bila tako ukusna, pečurke do te mere meke, da je ona jela ne progovarajući ni reč. Kada bi gucnula vino, Nikol bi promrmljala "Hmmmm" ili "Ovo je fantastično", ali u osnovi nije ništa rekla dok nije oblizala tanjir.
   Keti, koja je slabo jela, gricnula bi pomalo, neprekidno posmatrajući majku. Kada je Nikol završila, Keti pozva Garsiju da raspremi sto i donesu kafu. Nikol nije okusila dobar gutljaj kafe bezmalo dve godine.
   "Pa, Keti", reče Nikol uz topao osmeh pošto se prethodno zahvalila na kraljevskom ručku. "Kako s tobom stoje stvari?"
   Keti se raskalašno nasmeja. "Uvek isto sranje", reče ona. "Sada sam 'direktor za zabavu' za ceo kompleks Vegasa... Organizujem sve programe u klubovima... Biznis cveta iako..." Keti zamuče, setivši s da joj majka ne zna ništa o ratu u drugom habitatu.
   "Jesi li pronašla čoveka koji ume da uvažava sve tvoje kvalitete?" upita Nikol taktično.
   "Nijednog koji bi se duže zadržao." Keti je delovala vrlo samosvesno u svom odgovoru, a onda najednom živnu. "Slušaj, majko", reče ona, nagnuvši se preko stola. "Nisam došla ovamo da bih raspravljala o svom ljubavnom životu... Imam jedan predlog za tebe, ili, tačnije, porodica ima predlog za tebe, koji svi podržavamo."
   Nikol ispitivački pogleda kćerku. Prvi put je opazila da je Keti primetno ostarila u ove dve godine otkako je nije videla. "Ne razumem", reče Nikol. "Kakav predlog?"
   "Pa, kao što verovatno znaš, vlada već neko vreme priprema sudski proces protiv tebe. Sada su spremni za postupak. Optužba je, naravno, pobunjeništvo, što povlači za sobom smrtnu kaznu. Tužilac nam je rekao da su dokazi protiv tebe toliko ubedljivi da je sigurno da ćeš biti osuđena. Međutim, zbog tvojih ranijih zasluga za koloniju, ukoliko priznaš krivicu za manji prestup, takozvano 'nehotično pobunjeništvo', on će spustiti..."
   "Ali ja nisam kriva ni za šta", reče Nikol čvrstim glasom.
   "Znam to, majko", odgovori Keti sa tragom nestrpljenja u glasu. "Ali mi - Eli, Patrik i ja - svi se slažemo da postoji velika verovatnoća da ćeš biti osuđena. Tužilac nam je obećao da ćeš, ako jednostavno priznaš krivicu za bezazleniji greh, smesta biti prebačena u bolje životne uslove gde će ti biti dozvoljene posete porodice, uključujući i posetu nove unuke... Čak je nagovestio da bi bio voljan da posreduje u Bendžijevom slučaju, to jest da mu omogući da živi sa Robertom i Eli."