2.
   Nai Buatong je ustala pred zoru. Još je bio mrak. Skliznula je u pamučnu haljinu bez rukava, zaustavila se nakratko da se pokloni svom ličnom Budi u porodičnoj "kapelici" do dnevne sobe, a onda je otvorila ulazna vrata ne uznemirivši nijednog drugog člana porodice. Letnji vazduh bio je blag. U povetarcu je mogla da oseti mirise cveća pomešane sa tajlandskim začinima - neko je u susedstvu već spremao doručak.
   Njene sandale nisu proizvodile zvuke na mekoj zemljanoj ulici. Nai je hodala sporo, okrećući glavu sa desne na levu stranu, dok su joj oči upijale sve poznate senke koje će ubrzo postati samo sećanja. Moj poslednji dan, pomisli ona. Konačno je stigao.
   Posle nekoliko minuta skrenula je desno na popločanu ulicu koja je vodila do malog lampanškog poslovnog centra. Povremeno bi minuo pokoji biciklista, ali jutro je bilo uglavnom mirno. Nijedna radnja još nije bila otvorena.
   Dok je prilazila hramu, Nai je prošla pored dva budistička kaluđera, po jednog na obe strane puta. Obojica su bila odevena u uobičajenu šafransku odoru i nosila su velike metalne urne. Oni su tražili svoj doručak, baš kao što su radili svakodnevno širom Tajlanda, računajući na velikodušnost građana Lampana. Jedna žena se pomoli u dovratku prodavnice odmah ispred Nai i spusti malo hrane u kaluđerovu urnu. Nije bila izmenjena nijedna reč, a po izrazu kaluđerovog lica nije se moglo zaključiti da je svestan ovog darivanja.
   Oni ništa ne poseduju, razmišljala je nai. Čak ni odeću na svojim leđima. Pa ipak su srećni. Brzo je izrekla osnovno načelo: "Uzrok patnje je želja" - i prisetila se neverovatnog bogatstva porodice svog novog supruga u okrugu Higašijama na rubu Kjota u Japanu. Kendži kaže da njegova majka ima sve osim mira. To joj izmiče jer ne može da ga kupi.
   Za trenutak, ova sećanje na veliku kuću Vetanabesa ispuni joj svest, zasenjujući sliku prostog tajlandskog druma po kome je hodala. Nai je bila očarana bogatstvom palate u Kjotu. Ali to nije bilo prijateljsko mesto za nju. Odmah je postalo očigledno da Kendžijevi roditelji gledaju na nju kao na uljeza, inferiornu strankinju koja se udala za njihovog sina bez njihovog blagoslova. Nisu oni bili neljubazni, već samo hladni. Secirali su je pitanjima o porodici i obrazovnju, pitanjima koja su postavljana sa bezosećajnom i logičkom preciznošću. Kendži je kasnije utešio Nai, podvlačeći da njegova porodica neće biti sa njima na Marsu.
   Zaustavila se u lampanškoj ulici i uputila pogled prema hramu kraljice Čamatevi. Bilo je to Naino omiljeno mesto u gradu, verovatno najomiljenije mesto na čitavom Tajlandu. Delovi hrama bili su stari hiljadu pet stotina godina; njegovi ćutljivi kameni stražari videli su istoriju toliko drugačiju od sadašnjosti kao da se ona događala na nekoj drugoj planeti.
   Nai pređe ulicu i stade u dvorištu tik unutar hramskih zidova. Jutro je bilo neobično bistro. Odmah iznad najvišeg čedija starog tajlandskog hrama jak zrak svetlosti sinu u tamnom jutarnjem nebu. Nai shvati da je to svetlo Mars, njeno sledeće odredište. Kontrapunkt beše savršen. Za svih dvadeset šest godina svog života (sa izuzetkom četiri godine koje je provela na univerzitetu Čiang Mai) ovaj grad Lampan bio je njen dom. U roku od šest nedelja naći će se na palubi divovskog svemirskog broda koji će je odneti do njenih životnih prostora u sledećih pet godina, u svemirsku koloniju na crvenoj planeti.
   Nai sede u lotosov položaj u uglu dvorišta i upilji se u to svetlo na nebu. Kakvo uklaranje, pomisli ona, da me Mars ovog jutra posmatra. Započela je ritmičko disanje koje je bilo uvod u njenu jutarnju meditaciju. Ali dok se pripremala za mir i spokoj koji su je obično pripravljali za predstojeći dan, Nai u sebi prepoznade mnoga moćna i nerazrešena osećanja.
   Najpre moram da promislim, reče u sebi Nai, odlučujući da privremeno odloži početak meditacije, o ovom mom poslednjem danu kod kuće. Moram da sklopim mir sa događajima koji su potpuno promenili moj život.
   
   Jedanaest meseci ranije Nai Buatong sedela je na istovetnom mestu, sa svojim lekcijama francuskog i engleskog u kockama uredno spakovanim u putnoj torbi. Nameravala je da pripremi gradivo za nastupajuću školsku godinu, uverena da će biti zanimljivija i energičnija kao učitelj jezika u srednjoj školi.
   Pre nego što je započela da razrađuje plan predavanja tog sudbonosnog dana prethodne godine, Nai je pročitala dnevne novine iz Čiang Maia. Umetnuvši kocku u čitač, brzo je preletala pogledom preko stranica, čitajući jedva nešto više od naslova. Na poslednjoj stranici jedno obaveštenje, napisano na engleskom, privuklo joj je pažnju.
   
   DOKTORI, BOLNIČARKE, NASTAVNICI, RATARI!
   Da li ste pustolovnog duha, da li govorite više jezika, da li ste zdravi?
   Medjunarodna svemirska agencija (MSA) priprema veliku ekspediciju za rekolonizaciju Marsa. Izuzetni pojedinci navedenih zanimanja traže se za petogodišnji angažman u koloniji. Razgovori sa kandidatima održaće se u Čiang Maiu, 23. avgusta 2244. Plata i povlastice izvanredni. Molbe se mogu podneti preko Tai Telepošte, na broj 462-62-4930.
   
   Kada je podnela molbu MSA-i, Nai nije mislila da su joj izgledi naročito veliki. Bila je maltene uverena da neće proći prvo sito i da se stoga neće kvalifikovati za razgovor. Nai je bila zaista iznenađena kada je u svom elektronskom poštanskom sandučetu zatekla obaveštenje da je ipak odabrana za razgovor. U obaveštenju je, takođe, stajalo da bi ona, u skladu sa procedurom, trebalo da postavi eventualna pitanja lične prirode, i to najpre poštom, pre razgovora. MSA je naglasila da oni žele da razgovaraju samo sa onim kandidatima koji nameravaju da bez posebnih uslovao prihvate ponudu za rad i boravak u koloniji na Marsu ukoliko takve bude.
   Nai je posredstvom telepošte poslala samo jedno pitanje. Da li bi značajan deo plate za vreme njenog rada na Marsu mogao da se uplaćuje na račun zemaljske banke? Dodala je još da je to bitan preduslov za njeno prihvatanje.
   Posle deset dana stiglo je naredno obaveštenje. Bilo je vrlo sažeto. Da, stajalo je u toj poruci, deo njene zarade može se redovno slati u banku na Zemlji. Međutim, pisalo je dalje, Nai bi morala da bude potpuno određena u pogledu razdeobe tog novca - kakvu god odluku kolonista donese o tome, ona se ne može menjati pošto napusti Zemlju.
   Budući da su troškovi života u Lampanu bili niski, plata koju je MSA nudio za mesto učitelja jezika u koloniji na Marsu bila je bezmalo dvostruko veća od svote neophodne za podmirivanje troškova života njene celokupne porodice. Mlada žena bila je opterećena bremenom odgovornosti. Ona je jedina zarađivala u petočlanoj porodici koju su sačinjavali njen otac invalid, majka i dve mlađe sestre.
   Detinjstvo joj je bilo tegobno, ali njena porodica je uspela da preživljava tek nešto iznad granice siromaštva. Za vreme Naine poslednje godine na univerzitetu, međutim, snašla ih je nesreća. Prvo joj je otac doživeo moždani udar. Zatim je majka, koja nije imala nikakvog smisla za biznis, zanemarila savete porodice i prijatelje i pokušala samostalno da održi malu prodavnicu rukotvorina. U roku od godinu dana porodica je izgubila sve i Nai je bila primorana ne samo da upotrebi svoju ličnu ušteđevinu ne bi li obezbedila hranu i odeću za svoju porodicu, već i da napusti san o prevodilačkom poslu u velikoj izdavačkoj kući u Bangkoku.
   Nai je predavala u školi tokom nedelje i radila kao turistički vodič preko vikenda. U subotu pre razgovora kod MSA Nai je vodila jednu grupu u Čiang Mai, trideset kilometara od svoje kuće. U njenoj grupi bilo je više Japanaca, među kojima se nalazio i jedan zgodan, pametan, mlad čovek u svojim ranim tridesetim godinama, koji je govorio engleski praktično bez akcenta. Ime mu je bilo Kendži Vatanabe. Veoma pažljivo je pratio sve što bi Nai rekla, postavljajući uvek inteligentna pitanja, i pri tom bio veoma ljubazan.
   Pri kraju obilaska svetih budističkih mesta u području Čiang Maia grupa se povezla kablovskim kolima do planine Doi Sutep da poseti čuveni budistički hram na njenom vrhu. Većina turista bila je iscrpljena od celodnevne šetnje, ali ne i Kendži Vatanabe. Čovek je najpre navaljivao da se popnu dugačkim zmajevim stepeništem, poput budističkih hodočasnika, umesto da koriste žičaru od kablovskih kola do vrha. Zatim je postavljao pitanje za pitanjem dok je Tai objašnjavala divnu priču o osnivanju hrama. Konačno, kada su se spustili i Nai sela sama da popije čaj u prelepom restoranu u podnožju planine, Kendži se odvojio od ostalih turista u prodavnici suvenira i prišao njenom stolu.
   "Kaw tode krap", reče on na izvrsnom tajlandskom, iznenadivši gospođicu Buatong, "mogu li da sednem? Imao bih još nekoliko pitanja."
   "Khun pode pasa thai dai mai ka?" upita Nai još u šoku.
   "Pohm kao jai pasa thai dai nitnoi", odgovori on, dajući joj do znanja da malo zna tajlandski jezik. "A vi? Anata wa nihon go hanashimasu ka?"
   Nai odmahnu glavom. "Nihon go hanashimasen", osmehnu se ona. "Samo engleski, francuski i tai. Iako ponekad mogu da razumem običan japanski ako se govori voma polako."
   "Bio sam očaran", reče Kendži na engleskom, pošto je seo prekoputa Nai, "muralima koji prikazuju osnivanje hrama na Doi Sutepu. Divno je to predanje - mešavina istorije i misticizma - ali kao istoričara zanimaju me dve stvari. Prvo, nije li taj časni kaluđer sa Sri Lanke znao, iz nekih religijskih izvora izvan kraljevstva Lane, da se u obližnjoj napuštenoj pagodi nalazi budistička relikvija? Čini mi se neverovatno da bi inače izlagao svoj ugled velikom riziku. I, drugo, deluje mi previše savršeno, suviše kao da život oponaša umetnost, da se taj beli slon koji je nosio relikviju slučajno popeo na Doi Sutep, a onda iščeznuo baš kada je dosegao vrh. Postoje li neki nebudistički izvori iz petnaestog veka koji podupiru tu priču?"
   Nai je netremično posmatrala znatiželjnog gospodina Vatanabea nekoliko sekundi pre nego što je odgovorila.
   "Gospodine", reče ona sa blagim osmehom, "u ove dve godine koliko vodim grupe po budističkim znamenitostima u ovom području niko mi nikad nije postavio nijedno od tih pitanja. Ja sama, dabome, ne znam odgovor na njih, ali ako ste zainteresovani, mogu vam dati ime profesora na univerzitetu u Čiang Maiu koji je izuzetno dobro upoznat sa budističkom istorijom kraljevstva Lan-na. On je stručnjak za čitavo to razdoblje, počev od kralja Mengraia...
   Njihov razgovor prekinulo je obaveštenje da su kablovska kola spremna da prevezu putnike natrag u grad. Nai ustade sa sedišta, izvinjavajući se. Kendži se pridruži ostatku grupe. Dok ga je Nai posmatrala iz daljine, intenzitet njegovih očiju urezivao joj se u sećanje. Bile su neverovatne, razmišljala je. Nikada nisam videla tako jasne oči i tako pune radoznalosti.
   Videla je te oči ponovo sledećeg ponedeljka ujutro kada je otišla u hotel Dusit Tani u Čiang Maiu na zakazani razgovor. Bila je zgranuta kada je ugledala Kendžija koji je sedeo iza stola sa službenim amblemom MSA na košulji. Nai je bila potpuno pometena. "Nisam video vaša dokumenta pre subote, inače bih išao sa drugom turističkom grupom."
   Na kraju je razgovor prošao glatko. Kendži je bio pun hvale kako za njene izuzetne univerzitetske ocene, tako i za njen dobrovoljni rad u sirotištima u Lampanu i Čanga Maiu. Nai je pošteno priznala da nije uvek osećala "neodoljivu želju" za putovanjem po svemiru, ali budući da je u osnovi bila "pustolov po prirodi" i da bi joj taj položaj u MSA omogućio da se pobrine za izdržavanje porodice, priložila je molbu za posao na Marsu.
   Pri kraju razgovora nastao je prekid. "Je li to sve?" upita Nai ljupko, ustajući sa stolice.
   "Još jednu stvar, molim vas", reče Kendži Vatanabe, odjednom nekako nezgrapno. "Ovaj... da li dobro tumačite snove."
   Nai se nasmeši i ponovo sede. "Da čujemo", reče ona.
   Kendži duboko udahnu. "U subotu uveče sanjao sam da sam u džungli, negde u podnožju Doi Sutepa. Znam da sam bio tamo zato što sam mogao da vidim zlatni čedim na vrhu svog snovidnog polja. Jurio sam između drveća, pokušavajući da pronađem put, kada sam se suočio sa ogromnim pitonom koji je sedeo na širokoj grani pored moje glave.
   'Gde si se uputio', upita me piton.
   'Tražim svoju devojku', odgovorih.
   'Ona je na vrhu ove planine', reče piton.
   Istrčao sam iz džungle na sunčevu svetlost i pogledao prema vrhu Doi Sutepa. Tamo je stajala Keiko, ljubav iz mojih dečačkih dana, i mahala mi. Okrenuo sam se i potražio pogledom pitona.
   'Pogledaj ponovo', reče on.
   Kada sam drugi put pogledao prema vrhu planine, lice one žene se promenilo. To više nije bila Keiko - to ste bili vi koji ste mi mahali sa vrha Doi Sutepa".
   Kendži je ćutao nekoliko sekundi. "Nikada nisam imao tako neobičan ili živ san. Pomislio sam da biste vi možda..."
   Dok je Kendži kazivao svoju priču, Nai je stezalo nešto u guši. Znala je kako će izgledati završnica - da će ona, Nai Buatong, biti žena koja maše sa vrha planine - pre nego što je on završio pripovedanje. Nai se naže napred u stolici. "Gospodine Vatanabe", reče ona polako. "Nadam se da vas ovo što ću sada reći neće uvrediti ni na koji način..."
   Nai je pričekala nekoliko sekundi. "Imamo jednu čuvenu tajlandsku poslovicu", reče ona najzad, izbegavajući njegov pogled, "koja glasi da ste, kada vam se zmija obrati u snu, pronašli muškarca ili ženu sa kojim (ili kojom) ćete se venčati."
   
   Posle šest nedelja primila sam obaveštenje, prisetila se Nai. I dalje je sedela u dvorištu pored hrama kraljice Čamatevi u Lampanu. Paket materijala iz MSA stigao je posle tri dana. Zajedno sa cvećem od Kendžija.
   Kendži se lično pojavio u Lampanu narednog vikenda. "Oprostite što nisam nazvao ili se najavio na drugi način", izvinio se, "ali naprosto nije imalo smisla da insistiram na našem odnosu dok ne budem siguran da i vi idete na Mars."
   Zaprosio ju je u nedelju po podne i Nai je brzo pristala. Venčali su se u Kjotu tri meseca kasnije. Vatanabesi su galantno platili put za Naine dve sestre i još tri tajlandske prijateljice do Japana kako bi prisustvovale venčanju. Njena majka, na žalost, nije mogla da pođe jer nije imao ko drugi da se brine o Nainom ocu.
   
   Pošto je brižljivo razmotrila nedavne promene u svom životu, Nai je konačno bila spremna da započne sa meditiranjem. Trideset minuta kasnije bila je sasvim vedra, srećna i puna očekivanja u pogledu nepoznatog života koji joj je predstojao. Sunce se u međuvremenu diglo i sada je bilo i drugih ljudi oko hrama. Lagano je obišla hram, trudeći se da uživa u poslednjim trenucima u svom zavičajnom selu.
   Unutar glavnog viharna, pošto je ponudila i zapalila mirisni štapić pred oltarom, Nai je pažljivo osmotrila ploče sa slikama na zidovima koje su kazivale životnu priču o kraljici Čamatevi, njenoj jedinoj junakinji još od ranog detinjstva. U sedamnaestom veku mnoga plemena u području Lampana imala su različite kulture i često se nalazila u međusobnim ratovima. Sve što su imali zajedničko u toj epohi bilo je jedno predanje, jedan mit koji je govorio da će mlada kraljica doći sa juga, "na leđima ogromnih slonova" i ujediniti raznolika plemena u kraljevstvo Haripunčai.
   Čamatevi je imala samo dvadeset tri godine kada ju je jedan stari vrač predstavio nekim izaslanicima sa severa kao buduću kraljicu Haripunčaia. Ona je bila mlada i prelepa princeza Mona, kmerskog naroda koji će kasnije sagraditi Angkor Vat. Čamatevi je, takođe, bila izuzetno inteligentna, rečju retka žena svoje ere i veoma omiljena na kraljevskom dvoru.
   Moni su otuda bili zaprepašćeni kada je ona objavila da napušta život dokolice i obilja i kreće na sever, na mukotrpno šestomesečno putovanje preko sedam stotina kilometara planina, džungli i močvara. Kada je Čamatevi sa svojom svitom "na leđima ogromnih slonova" stigla u zelenu dolinu u kojoj leži Lampan, njeni budući podanici smesta su se manuli svojih lokalnih ratova i postavili lepu mladu kraljicu na tron. Vladala je pedeset godina u mudrosti i pravdi, podižući svoje kraljevstvo iz poptunog mraka u razdoblje društvenog napretka i procvata umetnosti.
   Kada joj je bilo sedamdeset godina, Čamatevi je napustila presto, razdelivši svoje kraljevstvo na dva dela, s tim što je svakim delom vladao po jedan od njenih blizanaca. Kraljica je potom obznanila da će ostatak života posvetiti Bogu. Ušla je u budistički manastir i lišila se svega što je posedovala. Živela je jednostavnim, pobožnim životom u manastiru sve do svoje smrti u 99. godini. Tada se okončalo i zlatno doba Haripunčaia.
   Na poslednjoj ploči u hramu prikazano je kako jednu asketsku i smežuranu ženu veličanstvena kočija odnosi u nirvanu. Jedna mlađa kraljica Čamatevi, koja zrači lepotom pored svog Bude, sedi iznad kočija u divoti nebesa. Nai Buatong Vatanabe, budući žitelj Marsa, klekla je u lampanškom hramu u Tajlandu i ponudila nemu molitvu duhu svoje junakinje iz daleke prošlosti.
   Draga Čamatevi, reče ona. Pazila si me ovih dvadeset šest godina. Sada se spremam da krenem na jedno nepoznato mesto, baš kao što si i ti učinila kada si došla na sever da otkriješ Haripunčai. Vodi me svojom mudrošću i pronicljivošću sada kada krećem u taj novi i divan svet.
   

3.
   Jukiko je nosila crnu svilenu košulju, bele pantalone i crno-belu beretku. Prešla je preko dnevne sobe da bi porazgovarala sa svojim bratom. "Volela bih da i ti pođeš, Kendži", reče ona. "Biće to najveća demonstracija za mir koju je svet ikada video."
   Kendži se osmehnu mlađoj sestri. "Voleo bih i ja, Juki", odgovori on. "Ali imam još samo dva dana pre polaska i želim da provedem to vreme sa majkom i ocem."
   Njihova majka ušla je u sobu sa suprotne strane. Delovala je užurbano, kao i obično, i nosila je veliki kofer. "Sada je sve uredno spakovano", reče ona. "Ali ja još želim da ti promeniš odluku. Hirošima će biti prava ludnica. Asahi Šimbun kaže da očekuju milion posetilaca, od kojih je polovina iz inostranstva."
   "Hvala ti, majko", reče Jukiko, preuzimajući kofer. "Kao što znaš, Satoko i ja bićemo u hotelu 'Princ' u Hirošimi. Nemoj da brineš. Javljaćemo se svakog jutra pre nego što aktivnosti započnu. Vraćam se kući u ponedeljak po podne."
   Mlada žena otvori kofer i poseže u zaseban odeljak odakle izvadi dijamantsku narukvicu i prsten sa safirom. Stavila je oba nakita na ruku. "Ne misliš li da bi trebalo da ostaviš te stvari kod kuće?" dosađivala joj je majka. "Ne zaboravi, tamo će biti svi ti stranci. Tvoj nakit bi mogao da bude preveliko iskušenje za njih."
   Jukiko se nasmeja na neobuzdan način koji je Kendži obožavao. "Majko", reče ona, "ti si takva zadušna baba. Jedino o čemu stalno razmišljaš jesu rđave stvari koje bi mogle da se dogode... Idem u Hirošimu zbog komemorativne proslave povodom tristote godišnjice bacanja prve atomske bombe. Tamo će biti naš premijer, kao i tri stotine članova Centralnog saveta SAV-a. Mnogi od najpoznatijih svetskih muzičara izvodiće program u večernjim časovima. Biće to ono što otac naziva obogaćujućim iskustvom - a sve o čemu ti razmišljaš jeste da će mi neko ukrasti nakit."
   "U vreme moje mladosti bilo bi nečuveno da dve devojke koje još nisu završile univerzitet putuju same po Japanu bez pratnje..."
   "Majko, o tome smo već razgovarale", prekide je Jukiko. "Meni su gotovo dvadeset dve godine. Sledeće godine, kada završim studije, otići ću od kuće da živim sama, možda čak i u drugu zemlju. Nisam više dete. A Satoko i ja smo savršeno sposobne da brinemo jedna o drugoj.
   Jukiko pogleda na svoj časovnik. "Sada moram da pođem", reče ona. "Verovatno me već čeka na podzemnoj stanici."
   Ljupko je prišla majci i udelila joj ovlašan poljubac. Zatim je podelila duži zagrljaj sa bratom.
   "Budi dobro, ani-san", prošaputa mu u uvo. "Čuvaj sebe i svoju divnu ženu na Marsu. Svi smo veoma ponosni na tebe."
   Kendži nikada nije naročito dobro upoznao svoju sestru. Bio je, konačno, skoro dvanaest godina stariji od nje. Juki je imala samo četiri godine kada je gospodin Vatanabe naimenovan za predsednika Američkog odeljenja Međunarodne robotike. Porodica se preselila peko Pacifka u predgrađe San Franciska. U to vreme Kendži nije poklanjao mnogo pažnje svojoj mlađoj sestri. U Kaliforniji ga je mnogo više zanimao njegov novi život, posebno pošto se upisao na univerzitet UCLA.
   Stariji Vatanabesi i Jukiko vratili su se u Japan 2232. godine, ostavljajući Kendžija kao studenta druge godine na univerzitetu. Od tada je imao veoma malo dodira sa Jukiko. Tokom godišnjih poseta domu u Kjotu Kendži je uvek nameravao da provede malo vremena nasamo sa Jukiko, ali to se nikada nije dogodilo. Ili je ona bila odveć duboko zagnjurena u svoj život, ili bi im roditelji zakazali previše društvenih obaveza, ili sam Kendži nije imao dovoljno vremena.
   Kendži je osećao neodređenu žalost dok je stajao u vratima i posmatrao kako jukiko nestaje u daljini. Napuštam ovu planetu, pomisli on, a ipak nikada nisam našao vremena da se dobro upoznam sa rođenom sestrom.
   Gospođa Vatanabe brbljala je jednolično iza njega, pričajući o tome kako joj je život bio promašaj jer nijedno od njene dece nema poštovanja prema njoj, te da još i odlaze. Sada će i njen jedini sin, koji se oženio Tajlanđankom samo da bi ih nasekirao, otići na Mars i ona ga neće videti više od pet godina. Što se srednje kćeri tiče, ona i njen muž bankar barem su joj podarili dva unučete, ali ta deca su bila jednako tupa i dosadna kao i njihovi roditelji...
   "Kako je Fumiko?" prekide Kendži majku. "Da li ću imati priliku da vidim nju i svoje nećake pre nego što odem?"
   "Dolaze sutra uveče iz Kobea na večeru", odgovori majka. "Iako uopšte ne znam šta da im spremim za jelo... Da li si znao da Tacuo i Fumiko čak nisu naučili decu da jedu štapićima? Možeš li to da zamisliš? Jedno japansko dete koje ne zna da koristi štapiće za jelo? Zar ništa nije sveto? Žrtvovali smo svoj identitet da bismo se obogatili. Govorila sam tvom ocu..."
   Kendži se izvinio i pobegao od majčinog svađalačkog monologa, potraživši utočište u očevoj radnoj sobi. Uramljene fotografije visile su postrojene na zidu te sobe - arhiva ličnog i profesionalnog života jednog uspešnog čoveka. Za dve od tih slika Kendžija su vezivala posebne uspomene. Na jednoj od tih fotografija on i njegov otac držali su veliki trofej koji je lokalni klub dodelio pobednicima u godišnjem turniru u golfu za kombinaciju otac-sin. Na drugoj ozareni gopodin Vatanabe predavao je veliku medalju svom sinu kada je Kendži odneo prvu nagradu u takmičenju pitomaca svih srednjih škola Kjotoa.
   Ono što je Kendži zaboravio dok nije ponovo video fotografije bilo je da je Tošio Nakamura, sin najboljeg prijatelja i poslovnog partnera njegovog oca, zauzeo drugo mesta u oba takmičenja. Na obe slike mladi Nakamura, gotovo za glavu viši od Kendžija, imao je napet, ljutito namršten izraz lica.
   Bilo je to znatno pre svih njegovih problema, pomisli Kendži. Sećao se naslova, "Funkcioner iz Osake uhapšen", koji se pre četiri godine najavili optužnicu protiv Tošio Nakamure. U članku ispod ovog naslova stajalo je da je gospodin Nakamura, koji je u to vreme već bio potpredsednik hotelske grupe Tomazava, osumnjičen za veoma ozbiljne prestupe, počev od podmićivanja, preko podvođenja, do učešća u trgovini ljudskim robljem. U roku od četiri meseca Nakamura je osuđen i poslat na nekoliko godina u zatvor. Kendži je bio zapanjen. Šta se to, do đavola, dogodilo sa Nakamurom? pitao se mnogo puta tokom poslednjih godina.
   Sećajući se svog takmaca iz mladićkih dana, osetio je snažno žaljenje za Keiko Murosavom, Nakamurinom ženom, prema kojoj je i Kendži gajio posebnu naklonost kada mu je bilo šesnaest godina u Kjotu. Kendži i Nakamura su se, zapravo, nadmetali za Keikinu ljubav bezmalo godinu dana. Kada je Keiko naposletku jasno stavila do znanja da joj je se Kendži više sviđa, mladi Nakamura je pobesneo. Čak je jednog jutra presreo Kendžija u blizini hrama Rioandži i fizički mu zapretio.
   Mogao sam da se oženim Keikom, pomisli Kendži, da sam ostao u Japanu. Odlutao je pogledom kroz prozor u vrt obrastao u mahovinu. Napolju je padala kiša. Odjednom mu je iskrslo izuzetno oštro sećanja na jedan kišni dan u vreme njegove mladosti.
   
   Kendži je odmah otišao do njene kuće čim mu je otac saopštio vest. Šopenov koncert dopro mu je do ušiju čim je skrenuo u ulicu koja je vodila do njene kuće. Vrata je otvorila gospođa Murosava i osorno mu se obratila: "Keiko sada vežba, neće biti gotova još jedan sat."
   "Molim vas, gospođo Murosava", zavapi šesnaestogodišnjak, "vrlo je važno."
   Njena majka se spremala da zatvori vrata kada je Keiko ugledala Kendžija kroz prozor. Prestala je da svira i dojurila. Njen zraćeći osmeh slao je talase radosti mladom čoveku. "Zdravo, Kendži", reče ona. "Šta ima novo?"
   "Nešto veoma važno", odgovori on tajanstveno. "Možeš li da iziđeš da se malo prošetamo?"
   Gospođa Murosava je gunđala nešto o predstojećem resitalu, ali ju je Keiko ubedila da može sebi da dozvoli da preskoči jedan dan vežbanja. Devojka je zgrabila kišobran i pridružila se Kendžiju ispred kuće. Čim su se našli van vidokruga njene kuće, uzela ga je pod ruku kao što je uvek činila kada su šetali zajedno.
   "Pa, dobri moj prijatelju", reče Keiko dok su sledili uobičajeni puteljak prema brdima iza njihovog okruga Kjotoa. "Šta je to što je tako veoma važno?"
   "Ne želim da ti kažem sada", odgovori Kendži. "Ne ovde, u svakom slučaju. Sačekaću dok ne dođemo na pravo mesto."
   Kendži i Keiko su se smejali i nevezano razgovarali idući ka Filozofovom šetalištu, jednoj lepoj stazi koja je krivudala nekoliko kilometara duž podnožja Istočnih brda. Stazu je proslavio Nišida Kitaro, filozof iz dvadesetog veka, koji je, prema pričama, šetao ovuda svakog jutra. Vodila je pored najpoznatijih znamenitosti Kjota, uključujući tu Ginkakuji (Srebrni paviljon) i Kendžiju lično najdraži stari budistički hram zvan Honen-In.
   Pozadi i bočno od Honen-Ina ležalo je malo groblje sa oko sedamdeset ili osamdeset nadgrobnih ploča. Ranije te godine Kendži i Keiko su, istražujući za svoj račun, otkrili da su u groblju sahranjeni zemni ostaci nekih od najistaknutijih građana Kjota u dvadesetom veku, uključujući i proslavljenog romanopisca Juničiro Tanizakija i doktora-pesnika Ivao Macua. Posle ovog otkrića, Kendži i Keiko su se redovno sretali na groblju. Jednom, pošto su oboje pročitali Sestre Makioka, Tanizakijevo remek-delo o životu u Osaki u tridesetim godinama dvadesetog veka, veselo su raspavljali duže od sat - sedeći pokraj piščeve nadgrobne ploče - o tome na koju od sestara Keiko više liči.
   Tog dana, kada je gospodin Vatanabe obavestio Kendžija da se porodica seli u Ameriku, kiša je već počela da pada pre nego što su Kendži i Keiko stigli do Honen-Ina. Tamo je Kendži skrenuo desno na malu stazu koja je vodila ka jednoj staroj kapiji sa krovom od ispletene trske. Kao što je Keiko očekivala, nisu ušli u hram, već se se umesto toga popeli stepenicama koje su vodile ka groblju. Ali Kendži se nije zaustavio kod Tanizakijevog groba. Popeo se još više, do jednog drugog groba.
   "Ovde je sahranjen dr Ivao Macuo", reče Kendži, vadeći elektronsku beležnicu. "Pročitaćemo jednu njegovu pesmu."
   Keiko sede pored prijatelja. Njih dvoje su se gnezdili ispod njenog kišobrana dok je Kendži čitao tri pesme. "Imam još jednu, poslednju", reče tada Kendži, "posebnu haiku iz pera našeg prijatelja dr Macua."
   
   Jednog dana u nesecu junu,
   posle osvežavajuće porcije sladoleda
   poželeli smo jedno drugom rastanak.
   
   Nekoliko sekundi sedeli su ćutke pošto je Kendži odrecitovao haiku iz glave po drugi put. Keiko se uznemiri, pa čak malo i uplaši kada je videla da ozbiljan izraz na Kendžijevom licu ne kopni. "Ta pesma govori o rastanku", reče ona blagim glasom. "Da li mi to govoriš da..."
   "Ne mojim izborom, Keiko", prekide je Kendži. "Otac je dobio posao u Americi." Oklevao je nekoliko trenutaka. "Selimo se sledećeg meseca."
   Kendži nikada nije video tako nesrećan izraz na Keikinom lepom licu. Kada je podigla oči prema njemu, one su bile užasno tužne i njemu se učini da će mu srce pući. Čvrsto ju je zagrlio na popodnevnoj kiši i oboje su zatim dugo plakali. Zakleo se tada da će voleti samo nju zauvek.
   

4.
   Mlađa kelnerica, u svetloplavom kimonu sa staromodnim obijem, povuče natrag klizeći paravan i uđe u sobu. Nosila je poslužavnik sa pivom i sakeom.
   "Osake onegai shimasu", reče Kendžijev otac ljubazno, uzdižući šolju dok mu je devojka sipala sake.
   Kendži otpi gutljaj hladnog piva. Starija kelnerica se sada vratila, bešumno noseći mali tanjir sa predjelom. U sredini se nalazila neka vrsta školjke u lakom sosu, ali Kendži nije mogao da prepozna ni jedno ni drugo. U poslednjih sedamnaest godina otkako je napustio Kjoto nije imao više od nekoliko ovih kaiseki obeda.
   "Campai", reče Kendži, kucnuvši svoju čašu sa pivom sa očevom šoljom ispunjenom sakeom. "Hvala ti, oče. Počašćen sam što večeram ovde sa tobom."
   Kičo je bio najpoznatiji restoran u oblasti Kansai, a možda i u celom Japanu. Bio je, takođe, zastrašujuće skup, jer je u potpunosti očuvao tradiciju ličnog usluživanja, privatnih trpezarija i sezonskih jela od sastojaka isključivo najvišeg kvaliteta. Svako jelo bilo je naslađivanje za oči, ali i za nepca. Kada je gospodin Vatanabe obavestio sina da će zajedno poći na večeru, i to samo njih dvojica, Kendžiju nije palo na pamet da bi mogli da odu u Kičo.
   Razgovarali su o ekspediciji na Mars. "Koliko još ima Japanaca među kolonistima?" upita gospodin Vatanabe.
   "Prilično", odgovori Kendži. "Gotovo tri stotine, ako se dobro sećam. Bilo je mnogo molbi ljudi vrhunskih kvaliteta iz Japana. Samo Amerika ima veći kontingent ljudi."
   "Da li lično znaš bilo kog od ostalih Japanaca?"
   "Dvoje ili troje. Jasuko Horikava bila je nakratko u mom razredu srednje škole u Kjotou. Možda je se sećaš. Vrlo, vrlo pametna. Istureni zubi, debele naočari. Ona je, ili je bila, bolje reći, hemičar u Dai-Niponu."
   Gospodin Vatanabe se osmehnu. "Mislim da je se sećam", reče on. "Da li je došla u našu kuću one večeri kada je Keiko svirala klavir?"
   "Da, mislim da jeste", reče Kendži kao iz topa. Nasmejao se. "Ali teško da ičega drugog mogu da se setim od te večeri izuzev Keiko."
   Gospodin Vatanabe iskapi šolju sakea. Mlađa poslužiteljka, koja je nenametljivo klečala u uglu "tatami mat" sobe, priđe stolu da napuni čašu. "Kendži, zabrinut sam zbog kriminalaca", reče gospodin Vatanabe kada je mlada devojka otišla.
   "O čemu govoriš, oče?" reče Kendži.
   "Čitao sam jednu dugu priču u časopisu u kojoj vele da je MSA regrutovao nekoliko stotina osuđenika koji treba da budu deo kolonije 'Louel'. U članku je naglašeno da svi ti kriminalci imaju savršen dosije ponašanja za vreme robije, kao i izvanredne stručne sposobnosti. Ali zbog čega je bilo neophodno da se uopšte uzimaju osuđenici?"
   Kendži gucnu još malo piva. "Da budem iskren, oče", odgovori on, "imali smo određenih teškoća u postupku regrutovanja. Prvo, gajili smo nerealna očekivanja o tome koliko će se ljudi prijaviti, te smo postavili veoma oštra merila izbora. Drugo, minimum od pet godine angažovanja bio je greška, posebno u odnosu na mlađe ljude. Odluka da rade bilo šta u tako dugom razdoblju za njih predstavlja nepodnošljivo opterećenje. Što je još važnije, štampa je ozbiljno podrivala čitav postupak privlačenja osoblja. U vreme kada smo tražili molbe, pojavila se čitava kampanja napisa u časopisima i 'specijalnih' emisija na televiziji o odumiranju marsovske kolonije pre sto godina. Ljudi su se uplašili da bi istorija mogla da se ponovi, to jest da se dogodi da budu zauvek napušteni na Marsu.
   Kendži nakratko zastade, ali gospodin Vatanabe ne reče ništa. "Da stvar bude još gora, kao što si i sam svestan, projekt je zapao u finansijsku krizu. Za vreme budžetske stiske prošle godine prvi put smo počeli da razmišljamo o obučenim, uzornim osuđenicima kao o rešenju personalnih i finansijskih teškoća. Bez obzira na skromne plate, ipak je ostajalo još mnogo pobuda zbog kojih bi osuđenici mogli da prilože molbe. Izbor bi značio davanje pune rehabilitacije, a stoga i slobode za njih kada se vrate na Zemlju posle isteka roka od pet godina. Uz to, bivši zatvorenici bili bi punopravni građani kolonije "Louel" kao i svi drugi i ne bi morali da podnose tegobno nadziranje svakog svog pokreta.
   Kendži prekide kada su dva mala komada pržene ribe, tanana i lepuškasta, uljuljkana u postelju od raznobojnog lišća, položena na sto. Gospodin Vatanabe uze štapićima jednu od dve ribe i štrpnu malo parče. "Oishii desu", primeti, ne gledajući sina.
   Kendži posegnu za svojim komadom ribe. Razgovor o osuđenicima u koloniji "Louel" očito je bio završen. Kendži pogleda preko očevog ramena, osmotrivši divan vrt po kojem je restoran bio nadaleko čuven. Jedan potočić spuštao se niz uglačane stepenice i tekao pored niza odabranog patuljastog drveća. Sedište koje gleda na vrt oduvek je bilo častan položaj pri tradicionalnom japanskom obedovanju. Gospodin Vatanabe je zahtevao da Kendži sedne na to mesto za vreme ove poslednje večere.
   "Niste uspeli da privučete nijednog kineskog kolonistu?" upita otac pošto su završili ribu.
   Kendži zavrte glavom. "Samo nekolicinu iz Singapura i Malezije. I kineska i brazilska vlada zabranile su svojim građanima da se prijavljuju. Brazilsku odluku smo očekivali - njihovo Južnoamerčko carstvo praktično je u ratu sa SAV-om - ali nadali smo se da će Kinezi možda omekšati svoj stav. Pretpostavljam da sto godina izolacije ne gasne tako lako."
   "Nema osnove da ih optužujete", reče gospodin Vatanabe. "Njihova nacija se užasno napatila za vreme Velikog haosa. Sav strani kapital nestao je preko noći, a njihova ekonomija smesta je propala."
   "Uspeli smo da regrutujemo nešto crnih Afrikanaca, možda i čitavu stotinu sve zajedno, kao i šaku Arapa. Ali većina kolonista su iz zemalja koje značajno doprinose MSA-u. To se verovatno moglo i očekivati."
   Kendži se iznenada oseti nelagodno. Čitav razgovor otkako su ušli u restoran vodio se o njemu i njegovim aktivnostima. Tokom sledećih nekoliko jela Kendži se raspitivao za očev posao u Međunarodnoj robotici. Gospodin Vatanabe, koji je sada bio glavni upravnik operacija korporacije, uvek je sijao od ponosa kada bi govorio o "svojoj" kompaniji. Bila je najveći na svetu proizvodjač robota za fabrike i kancelarije. Godišnja proizvodnja MR-a svrstavala ju je medju prvih pedeset svetskih proizvodjača.
   "Iduće godine punim šezdeset dve", reče gospodin Vatanabe. Brojne šolje sakea potpuno su mu razvezale jezik. "Razmišljao sam da odem u penziju. Ali Nakamura kaže da bi to bila geška. Veli da sam još potreban kompaniji..."
   Pre nego što je posluženo voće, Kendži i njegov otac ponovo su se upustili u razgovor o predstojećoj ekspediciji na Mars. Kendži je objasnio da su Nai i većina ostalih azijskih kolonista koji će putovati bilo na Pinti ili na Ninji već u japanskom centru za obuku u južnom Kijušu. On će se tamo pridružiti svojoj ženi čim napusti Kjoto i, posle još deset dana treniga, oni i ostatak putnika na Pinti biće prebačeni na NZO (Niska zemaljska orbita) svemirsku stanicu, gde će se podvrći jednonedeljnom treningu u bestežinskim uslovima. Poslednja faza njihovog putovanja blizu Zemlje biće u unutrašnjosti tegljača od NZO-a do geosinhrone svemirske stanice na GEO-4, gde je upravo sada u toku sklapanje Pinte sa proverama i opremanjem broda za dugo putovanje do Marsa.
   Mlađa kelnerica donela im je dve čaše sa konjakom. "Ta tvoja žena odista je veličanstveno stvorenje", reče gospodin Vatanabe, gucnuvši malo likera. "Oduvek sam mislio da su Tajlanđanke najlepše žene na svetu."
   "Lepa je i iznutra", hitro dodade Kendži, iznenada osetivši koliko mu nedostaje njegova nova nevesta. "A i inteligentna je."
   "Engleski joj je izvanredan", primeti gospodin Vatanabe. "Ali tvoja majka kaže da joj je japanski užasan."
   Kendži se nakostreši. "Nai je pokušala da govori japanski - koji, sticajem okolnosti, nikada nije učila - zbog toga što je majka odbila da govori engleski. Sve je to smišljeno urađeno samo da bi se Nai osećala nelagodno."
   Kendži se obuzda. Primedbe kojima je branio Nai nisu bile umesne u ovoj prilici.
   "Gomen nasai", reče on ocu.
   Gospodin Vatanabe poteže dobar gutljaj konjaka. "Pa, Kendži", reče on, "ovo je poslednji put što smo sami zajedno za najmanje narednih pet godina. Uživao sam u našoj večeri i razgovoru." Zastao je. "Ima, međutim, još jedna stvar koju bih hteo da raspravim sa tobom."
   Kendži promeni položaj tela (bio se odvikao od višesatnih sedenja sa skrštenim nogama) i sede normalno, nastojeći da izbistri svest. Po očevom tonu mogao je da zaključi da je ta "još jedna stvar" ozbiljna.
   "Moje zanimanje za one kriminalce u tvojoj koloniji 'Louel' nije puka radoznalost", započe gospodin Vatanabe. Zastao je načas da pribere misli. "Krajem prošle nedelje pred kraj radnog dana Nakamura-san je došao u moju kancelariju i saopštio mi da je i druga molba njegovog sina za koloniju 'Louel' odbijena. Zapitao me je da li bih hteo da porazgovaram sa tobom o tom problemu."
   Očeve reči pogodile su Kendžija kao grom. On uopšte nije znao da je njegov takmac iz mladih dana slao molbu za koloniju "Louel". A evo sada njegovog oca...
   "Nisam bio uključen u postupak odabiranja kolonista-osuđenika", odgovori polako Kendži. "To je u potpuno drugom odeljku projekta."
   Gospodin Vatanabe nekoliko sekundi ništa nije zborio. "Preko naših veza smo saznali", produži on konačno, pošto je iskapio konjak, "da jedinu prepreku prihvatanju molbe postavlja neki psihijatar, dr Ridžmur, sa Novog Zelanda. On smatra da Nakamurin sin, i pored besprekornog dosijea za vreme tamnovnja, još ne shvata da je uradio nešto rđavo... Verujem da si ti bio lično odgovoran za regrutovanje dr Ridžmura u ekipu za koloniju 'Louel'."
   Kendži je bio zgranut. Ovaj očev zahtev nije bio tek kakva sitnica. On je preduzeo temeljno istraživanje pozadine čitavog slučaja. Ali zbog čega? pitao se Kendži. Zbog čega je toliko zainteresovan...?
   "Nakamura-san je briljantan inženjer", reče gospodin Vatanabe. "On je lično zaslužan za mnoge proizvode koji su nas učinili vodećom firmom na našem polju rada. Ali u poslednje vreme njegova laboratorija ne daje ništa novo. U stvari, opadanje njene produktivnosti podudarilo se sa hapšenjem i osudom njegovog sina."
   Gospodin Vatanabe se naže prema Kendžiju, oslanjajući se laktovima na sto. "Nakamura-san je izgubio samopouzdanje. On i njegova žena obavezno jednom mesečno posećuju Tošija u zatvorskom apartmanu. To je za Nakamuru stalno podsećanje da je njegova porodica obrukana. Ako bi mu sin otišao na Mars, onda bi možda..."
   Kendži je veoma dobro shvatio šta njegov otac zahteva. Osećanja koja su dugo bila suzbijena pretila su erupcijom. Kendži je bio ljut i zbunjen. Taman se spremao da kaže ocu kako je njegov zahtev "neprikladan", kada stariji Vatanabe opet prozbori.
   "To jednako teško pada Keiko i njihovoj maloj devojčici. Aiko ima skoro sedam godina. Svakog drugog vikenda one pokorno odlaze vozom do Ašija...
   Ma koliko se trudio, Kendži nije mogao da spreči suze koje mu se pojaviše u uglovima očiju. Prizor u kome Keiko, slomljena i odbačena, uvodi kćerku u zatvorsku zonu da bi se ova videla sa ocem bio je više nego što je mogao da podnese.
   "Razgovarao sam sa Keiko prošle nedelje", dodade njegov otac. "Bila je vrlo utučena. Ali kao da je malo živnula kada sam joj rekao da ću te zamoliti da poradiš u korist njenog muža."
   Kendži duboko uzdahnu i zagleda se u očevo bezizražajno lice. Znao je šta će da uradi. Takođe je znao da je to odista bilo "neprikladno" - ne pogrešno, naprosto neprikladno. Ali nije imalo nikakvog smisla mučiti se oko odluke koja je unapred bila doneta.
   Kendži iskapi svoj konjak. "Reci Nakamuri-sanu da ću sutra nazvati dr Ridžmura", odvrati on.
   
   A šta ako je njegova intuicija bila pogrešna? U tom slučaju protraćiću jedan sat, najvišđe devedeset minuta, razmišljao je Kendži dok se izvinjavao što napušta porodični skup sa sestrom Fumiko i njenim kćerima. Izjurio je na ulicu i odmah skrenuo prema brdima. Preostao je još sat do zalaska sunca. Biće tamo, reče on sebi. To će mi biti poslednja prilika da se pozdravim s njom.
   Kendži je najpre otišao do malog hrama Anraku-Đi. Ušao je u hondo, očekujući da zatekne Keiko na njenom omiljenom mestu ispred pobočnog drvenog oltara posvećenog dvema budističkim kaluđericama iz dvanaestog veka, koje su počinile samoubistvo kada im je car Go-Toba naredio da se odreknu učenja svetog Honena. Keiko nije bila tamo. Nije je bilo ni napolju, tamo gde su dve žene sahranjene, odmah na rubu bambusove šume. Kendži pomisli da je ipak pogrešio. Keiko nije došla, prođe mu kroz svest. Oseća da je velika ljaga pala na nju.
   Još je gajio slabašnu nadu da ga Keiko čeka na groblju pored Honen-Ina, gde joj je pre sedamnaest godina saopštio da se seli iz Japana. Srce mu je zakucalo jače dok je išao stazom koja je vodila u hram. U daljini, na desnoj strani, mogao je da vidi jednu žensku priliku. Imala je na sebi jednostavnu crnu haljinu i stajala je pored groba Juničiro Tanizakija.
   Iako joj je lice bilo okrenuto na suprotnu stranu i on nije sasvim dobro video u sve jačem sumraku, bio je siguran da je ta žena Keiko. Pojurio je uz stepenice, zatim kroz groblje, zaustavivši se tek na pet metara od žene u crnom.
   "Keiko", reče on, hvatajući dah. "Toliko mi je drago..."
   "Vatanabe-san", reče prilika zvaničnim glasom, okrećući se sa pognutom glavom i očima prikovanim za zemlju. Voma duboko se poklonila kao da je sluga. "Domo arrigato gozaimasu", ponovila je dvaput. Konačno se ispravila, ali i dalje nije gledala Kendžija.
   "Keiko", reče i on blago. "To sam ja, Kendži. Sam sam. Molim te, pogledaj me."
   "Ne mogu", odgovori ona jedva čujnim glasom. "Ali mogu da ti zahvalim za ono što si uradio za Aiko i mene." Ponovo se poklonila. "Dopmo arrigato gozaimasu", reče ona.
   Kendži se iznenada saže i postavi ruku ispod Keikine brade. Nežno joj je uzdigao glavu sve dok nije mogao da joj vidi lice. Keiko je i dalje bila lepa. Ali Kendžija je porazilo to što je video da se strahovita tuga zanavek urezala u te tanane crte.
   "Keiko", promrmljao je dok su mu se njene suze zasecale u srce poput sićušnih noževa.
   "Moram da idem", reče ona. "Želim ti svaku sreću." Odmakla se od njegovog dodira i ponovo naklonila. Zatim se uspravila, ne gledajući ga, i lagano uputila niz stazu zaogrnutu senkama sumraka.
   Kendžijeve oči su je sledile dok nije nestala u daljini. Tek tada je shvatio da se naslanja na Tanizakijevu nadgrobnu ploču. Piljio je nekoliko sekundi u dva Kandži karaktera, Ku i Jaku, na sivoj amenoj ploči. Jedan od njih govorio je "Praznina", drugi "Samoća".
   

5.
   Kada je 2241. godine poruka sa Rame prenesena na Zemlju putem nadzornog satelitskog sistema, odmah su se javili ozbiljni strahovi. Nikolin snimak smesta je, naravno, označen kao vrhunska tajna, a Međunarodna obaveštajna agencija (MOA), bezbedonosna ruka SAV-a, grozničavo je pokušavala da pronikne o čemu je zapravo reč. Desetak najboljih agenata ubrzo je upućeno u štab obeubeđenja u Novosibirsku da analizira signal koji je primljen iz dubokog svemira, kao i da bi skuju osnovni plan SAV-ovog odgovora.
   Čim je postalo jasno da ni Kinezi ni Brazilci nisu uspeli da dešifruju signal (njihove tehnološke mogućnosti još se nisu mogle meriti sa SAV-om), prema Rami je poslata tražena potvrda i na taj način otklonjena mogućnost ponovnog emitovanja Nikolinog snimka. Posle toga superagenti su se bacili na proučavanje sadržaja same poruke.
   Počeli su tako što su najpre preduzeli određena istorijska istraživanja. Bilo je najšire prihvaćeno, uprkos nekim predočenim (ali zatim odbačenim) dokazima, da je svemirski brod Rama II uništen baražom nuklearnih projektila u aprilu 2200. godine. Verovalo se da je Nikol d'Žarden, spiker u rečenom snimku, poginula još pre no što je naučni brod misije "Njutn" napustio Ramu. U svakom slučaju ona ili ono što je ostalo od nje izvesno je iščezlo u paklu nuklearne eksplozije. Dakle, spikerka sa snimka nije mogla biti ona.
   Ali ako je osoba ili stvar koja je govorila u televizijskom snimku bila robotska imitacija ili surogat madam d'Žarden, onda je posredi bila daleko superiornija tvorevina veštačke inteligencije od bilo čega što su ljudi ikada sazdali. Prvi zaključci stoga su govorili da je Zemlja ponovo suočena za jednom razvijenom civilizacijom neverovatnih mogućnosti, ravnom tehnološkim nivoima dva svemirska broda Rama.
   Nije bilo nikakve sumnje u pogledu pretnje koju je poruka sadržavala - u tome su superagenti bili jednodušni. Ako se na putu za Sunčev sistem zaista nalazilo još jedno vozilo tipa Rama (iako dve stanice Ekskalibur nisu do tada ništa otkrile), Zemlja ni u kom slučaju nije mogla da prenebregne poruku. Naravno, postojala je izvesna mogućnost da je cela stvar smišljena podvala u režiji blistavih kineskih fizičara (oni su van svake sumnje bili glavni osumnjičeni), ali sve dok se to ne potvrdi, SAV je morao da raspolaže razrađenim planom.
   Na sreću, već je bio odobren multinacionalni projekt za osnivanje skromne kolonije na Marsu sredinom četrdesetih godina dvadeset trećeg stoleća. Tokom prethodne dve decenije šest istraživačkih misija pobudilo je zanimanje za veliku ideju o pretvaranju crvene planete u sredinu pogodnu za život ljudi. Tamo su se već nalazile naučne laboratorije bez posade koje su vršile eksperimente, ili preopasne ili sporne da bi se izvodili na Zemlji. Najlakši način da se iziđe u susret nameri izloženoj u snimku Nikol d'Žarden - a da se ne uzbuni populacija planete Zemlje - bilo je da se najavi i finansira znatno veća kolonija na Marsu. Ako se ispostavi da je čitava rabota prevara, tada bi razmere kolonije mogle da se vrate u početno zamišljene okvire.
   Jedan od agenata, Indijac po imenu Ravi Srinivasan, brižljivo je proučio silesiju arhivskih podataka MSO-a i došao do zaključka da Ramu II nisu uništili nuklearni projektili. "Moguće je", rekao je gospodin Srinivasan, "da je ovaj video autentičan i da je spiker odista prava madam d'Žarden."
   "Ali ona bi trebalo da bude stara sedamdeset sedam godina", usprotivio se jedan drugi agent.
   "Ne postoji ništa na snimku što bi označavalo kada je načinjen", dokazivao je gospodin Srinivasan. "I ako uporedite fotografije madam d'Žarden napravljene za vreme misije sa slikama žene u emisiji koju smo primili, vidimo da se one bitno razlikuju. Lice joj je starije, možda i za deset godina. Ako je spiker na snimku podvala ili surogat, onda je ta podvala zapanjujuće vešta."
   Gospodin Srinivasan se, međutim, složio da je plan koji je razradila MOA ispravan čak i u slučaju da video predstavlja istinu. Stoga nije bilo od presudnog značaja da ubedi sve oko sebe da je njegovo gledište ispravno. Ono što jeste sasvim neophodno, a tu su se svi superagenti saglasili, bilo je da što manji broj ljudi treba da zna za postojanje snimka.
   Početak četrdesetih godina dvadeset trećeg veka doneo je neke značajne promene na planeti Zemlji. Posle Velikog haosa Savet vlada (SAV) izrastao je u monolitnu organizaciju koja je kontrolisala politiku planete, ili bar manipulisala njome. Samo se Kina, koja se povukla u izolaciju posle svog katastrofalnog iskustva za vreme Haosa, nalazila izvan sfere uticaja SAV-a. Ali posle 2200. godine javili su se znaci da je neprikosnovena moć SAV-a počela da kopni.
   Prvo su došli izbori u Koreji, 2209. godine, kada su ljudi tog naroda, ogorčeni zbog nekoliko uzastopnih režima rđavih političara koji su se obogatili na račun populacije, u stvari glasali za ujedinjenje sa Kinezima. Od svih velikih zemalja na svetu samo je Kina imala značajno drugačiju vrstu vladavine u odnosu na regulisani kapitalizam koji su primenjivale bogate nacije i konfederacije Severene Amerike, Azije i Evrope. Kinesko uređenje bilo je jedna vrsta socijalističke demokratije zasnovana na humanističkim načelima koje je ustanovio kanonizovani italijanski katolik iz dvadeset drugog veka - sveti Mikael iz Sijene.
   SAV - odnosno ceo svet - bio je zaprepašćen neočekivanim ishodima izbora u Koreji. Do časa dok je MOA uspeo da podstakne građanski rat (2211-2212), nova korejska vlada i njihovi kineski saveznici već su osvojili srce i svest naroda. Pobuna je lako ugušena i Koreja je postala stalni član Kineske federacije.
   Kinezi su otvoreno obznanili da nemaju nameru da izvoze svoj oblik vladavine putem vojne akcije, ali ostatak sveta nije hteo da im veruje na reč. Budžeti za vojne i obaveštajne izdatke SAV-a udvostručili su se između 2210. i 2220. sa povratkom političke napetosti na svetsku scenu.
   U međuvremenu, 2218. godine, tri stotine pedeset miliona Brazilaca izabralo je harizmatskog generala Žoao Pereiru za vođu nacije. General Pereira je verovao da SAV iskorišćava i potcenjuje Južnu Ameriku (bio je u pravu), te je zahtevao promene u povelji SAV-a, čime bi se rešio problem. Kada je SAV odbio da to uradi, Pereira je oživeo južnoamerički regionalizam jednostrano ukidajući povelju SAV-a. Kao posledica toga, Brazil se otcepio od Saveta vlada, a tokom sledećih nekoliko decenija to je učinila i većina južnoameričkih naroda ohrabrena velikom vojnom snagom Brazila koja se uspešno odupirala mirotvornim snagama SAV-a. I tako je iznikao treći igrač na svetskoj geopolitičkoj sceni, neka vrsta Brazilskog carstva, vođena energičnom rukom generala Pereire.
   U početku SAV-ovi embargoi pretili su da vrate Brazil i ostatak Južne Amerike u siromaštvo koje je haralo regionom uoči Velikog haosa. Ali Pereira je uzvratio udarac. Imajući u vidu da napredne nacije Severne Amerike, Azije i Evrope nisu htele da kupuju njegova legalna izvozna dobra, on je odlučio da sa svojim saveznicima izvozi ilegalne proizvode. Droge su postale osnovna trgovačka grana Brazilskog carstva. Bila je to izuzetno uspešna politika. Do 2240. uspostavljen je nezapamćen odliv svih vrsta i tipova droga iz Južne Amerike u ostali deo sveta.
   U takvoj političkoj situaciji Zemlja je primila Nikolin snimak. Iako su se u SAV-ovom kontrolisnju planete pojavile neke pukotine, organizacija je i dalje zastupala gotovo sedamdeset posto populacije i raspolagala sa devedeset procenata Zemljinog materijalnog bogatstva. Bilo je prirodno da SAV i njegova svemirska agencija MSA preuzmu odgovornost za davanje odgovora. Brižljivo sledeći bezbedonosne kriterijume koje je postavila MOA, u februaru 2242. godine obznanjeno je petostruko povećanje broja ljudi koji odlaze na Mars kao deo kolonije "Louel". Za datum polaska određeno je kasno proleće ili rano leto 2245. godine.
   Ostalo četvoro ljudi u sobi, svi plavokosi i plavooki i članovi iste porodice iz Malmea, u Švedskoj, iziđoše iz prostorije ostavljajući Kendžija i Nai Vatanabe same. Ona je nastavila napeto da posmatra Zemlju koja je počivala na razdaljini od trideset pet hiljada kilometara ispod nje. Kendži joj se pridruži ispred velikog osmatračkog prozora.
   "Nikada do kraja nisam shvatala šta znači naći se na geosinhronoj orbiti. Gledano odavde, Zemlja kao da se ne pomera. Deluje kao da visi u prostoru.
   Kendži se nasmeja. "A, u stvari, oboje se krećemo - i to veoma brzo. Ali budući da je naši orbitalni period i Zemljin rotacioni period isti, Zemlja nam stalno nudi istu sliku."
   "U onoj drugoj svemirskoj stanici bilo je drugačije", reče Nai, odlazeći od prozora u svojim šušketavim papučama. Odande je Zemlja izgledala veličanstveno, dinamično, upečatljivije."
   "Ali tamo smo bili samo tri stotine kilometara od površine. Naravno bilo je to..."
   "Sranje", začuše povik sa drugog kraja osmatračke prostorije. Jedan suvonjav mlad čovek u kockastoj košulji i plavom džinsu lebdeo je u vazduhu, na jedno metar od poda, a njegov pomaman pokret prevrnuo ga je na bok. Kendži priđe i pomože pridošlici da se uspravi na noge.
   "Hvala", uzvrati čovek. "Zaboravio sam da uvek moram da držim jedno stopalo na podu. Ovo bestežinsko stanje jebeno je čudno za jednog farmera."
   Imao je težak južnjački naglasak. "Uuups, oprostite zbog jezika, gospođo. Predugo sam živeo među vranama i prasićima." Pružio je ruku Kendžiju. "Ja sam Maks Paket iz Dekvina, Arkanzas."
   Kendži je predstavio sebe i ženu. Maks Paket je imao otvoreno lice i brz osmeh. "Znate", reče Maks, "kada sam potpisao za Mars, nikada mi nije palo na pamet da će me tokom celog prokletog puta mučiti bestežinsko stanje... Šta li će se dogoditi jadnim kokoškama? Verovatno nikada više neće nositi jaja."
   Maks ode do prozora. "Kod moje kuće, tamo, na onoj smešnoj planeti, sada je podne. Moj brat Klajd verovatno je već otvorio bocu piva, a njegova žena Vinona mu pravi sendvič. Zastao je nekoliko sekundi, a onda se okrenuo prema Vatanabeima. "Šta ćete da radite na Marsu?"
   "Ja sam istoričar kolonije", odgovori Kendži. "Ili barem jedan od njih. "Moja žena je nastavnik engleskog i francuskog."
   "Sranje", reče Maks Paket. "Nadao sam se da ste jedan od parova poljoprivrednika iz Vijetnama ili Laosa. Želeo bih da naučim nešto o pirinču."
   "Da li sam dobro čula da ste spomenuli kokoške?" upita Nai posle kraćeg ćutanja. "Hoćemo li da imamo piliće na Pinti?"
   "Gospođo", odgovori Maks Paket, "ima ih petnaest hiljada, i to najboljih Paketovih, spakovanih u kaveze u teretnom tegljaču na drugom kraju ove stanice. MSA je platio toliko love za ove piliće da Klajd i Vinona mogu da se odmaraju čitave proklete godine samo ako to žele. Ako te kokoške ne putuju sa nama, hteo bih da znam šta će dođavola da urade sa njima."
   "Putnici zauzimaju samo dvadeset odsto prostora na Pinti i Santa Mariji", podseti Kendži Nai. "Ostali deo pripada zalihama i drugim vrstama tereta. Na Pinti ćemo imati ukupno tri stotine putnika, od kojih su većina zvaničnici MSA i članovi ključnog osoblja neophodnog za inicijalizaciju kolonije.
   "Ini...cija...li...zaciju... kolonije?" prekide ga Maks. "Sranje, čoveče, pa ti govoriš kao jedan od onih robota." Osmehnuo se Nai. "Posle dve godine sa jednim od onih govorećih kultivatora odbacio sam tog kurvinog sina i zamenio ga jednom od onih starijih ćutljivih verzija."
   Kendži se tiho nasmeja. "Pretpostavljam da koristim mnogo žargona osobenog za MSA. Bio sam jedan od prvih civila odabranih za 'Novog Louela' i kao takav zadužen za regrutovanje na Orijentu."
   Maks stavi cigaretu u usta. Obazreo se po opservacionoj prostoriji. "Ne vidim nigde znak za dozvolu pušenja", reče on. "Stoga zaključujem da bi se svi alarmi oglasili ako bih pripalio." Zadenuo je cigaretu za uvo. "Vinona mrzi kada ja i Klajd pušimo. Veli da samo farmeri i kurve još puše."
   Maks se zacereka. I Kendži i Nai se nasmejaše. Čovek je bio komičan. "Kad je već reč o kurvama", reče Maks sa sjajem u očima, "gde su sve one osuđenice koje sam video na televiziji. Uuuuf, neke od njih moćno izgledaju. Prokletinje izgledaju bolje od mojih pilića i prasića."
   "Svi kolonisti koji su na Zemlji bili na robiji putuju na Santa Mariji", reče Kendži. "Mi ćemo stići na odredište dva meseca pre njih."
   "Ti znaš čudo stvari o ovoj misiji", reče Maks. "I ne govoriš iskrivljeni engleski kao one Japundže koje sam sretao u Maloj steni ili Teksarkani. Jesi li ti nešto naročito?"
   "Ne", odgovori Kendži, nesposoban da obuzda još jedan nalet glasnog smeha. "Kao što sam vam rekao, ja sam samo vodeći istoričar kolonije."
   Kendži se spremao da kaže Maksu da je živeo u Sjedinjenim Državama šest godina - što je objašnjavalo kako to da je njegov engleski tako dobar - kada se vrata prostorije iznenada otvoriše i unutra uđe dostojanstven postariji džentlmen u sivom odelu sa tamnom kravatom. "Izvinite", obrati se on Maksu, koji je ponovo stavio nezapaljenu cigaretu u usta. "jesam li greškom ušao u sobu za pušenje?"
   "Ne, tatice", odgovori Maks. "Ova soba je osmatračnica. Prelepa je da bi bila soba za pušenje. Pušenje je verovatno ograničeno na neki sobičak, bez prozora, blizu kupatila. Moj ispitivač u MSA rekao mi je..."
   Postariji džentlmen zurio je u Maksa kao što bi neki biolog posmatrao retku, ali neprijatnu vrstu insekta. "Moje ime, mladi čoveče," prekide ga on, "nije 'tatica'. Zovem se Pjotr. Pjotr Miškin, da budem precizniji."
   "Drago mi je što smo se upoznali, Pitere", reče Maks, pružajući ruku. "Ja sam Maks. Ovaj par ovde su Vabaniabei. Oni su iz Japana."
   "Kendži Vatanabe", reče Kendži ispravljajući Maksa. "Ovo je moja žena Nai; ona je Tajlanđanka."
   "Gospodine Maks", reče Pjotr Miškin zvaničnim tonom, "moje prvo ime je Pjotr, a ne Piter. Dovoljno je teško što ću morati da govorim engleski narednih pet godina. Valjda imam pravo da tražim da barem moje ime zadrži originalan ruski oblik."
   "U redu, Pjoo..ter", reče Maks cereći se. "Čime se ti inače baviš? Ne, pusti me da pogađam... Ti si grobar u koloniji."
   Za delić sekunde Kendži se pobojao da će gospodin Miškin eksplodirati od besa. Umesto toga, na njegovom licu ukazao se najtanji od svih mogućih oseha. "Očigledno je, gospodine Maks", reče on polako, "da posedujete određen smisao za humor. Shvatam da bi to mogla da bude vrlina na dugom i dosadnom svemirskom putovanju." Zastao je za trenutak. "Za vašu informaciju, ja nisam grobar. Pravnik sam. Do pre dve godine, kada sam se penzionisao na sopstveni zahtev da bih se upustio u 'novu pustolovinu', bio sam član Sovjetskog vrhovnog suda."
   "Svetoga ti sranja", uzviknu Maks Paket. "Sada se sećam. Čitao sam o tebi u časopisu Tajm... Hej, sudijo Miškine, oprosti mi, nisam te prepoznao..."
   "Ništa za to", upade mu u reč sudija Miškin, dok mu se licem širio prijatan osmeh. "Očaravajuće je biti za trenutak nepoznat i još zamenjen za grobara. Verovatno da je uvežban izraz lica sudije sličan prikladno strogom izrazu grobarskog službenika. Uz put, gospodine..."
   "Paket, gospodine."
   "Uz put, gospodine Paket", produži sudija Miškin, "da li biste pošli sa mnom u bar na jedno piće? Upravo sada osećam da bi mi votka dobro došla."
   "Baš kao i meni tekila", odgovori Maks, odlazeći prema vratima sa sudijom Miškinom. "Uzgred, pretpostavljam da ne znate šta se događa kada hranite prasiće tekilom, jel' tako... I mislio sam da ne znate. Pa, ja i moj brat Klajd..."
   Iščezli su kroz vrata, ostavivši Kendžija i Nai Vatanabe same. Njih dvoje se zgledaše i prsnuše u smeh. "Ne misliš li", reče Kendži, "da će ova dvojica postati prijatelji?"
   "Nema izgleda", odvrati Nai sa osmehom. "Kako različiti karakteri!"
   "Miškina smatraju jednim od najvećih pravnika našeg veka. Njegova mišljenja su obavezna lektira u svim sovjetskim pravnim školama. Paket je bio predsednik Kooperacije farmera jugozapadnog Arkanzasa. Poseduje neverovatno upućenost u poljoprivredne tehnike, kao i u uzgajanje stoke."
   "Poznati su ti dosjei svih ljudi u 'Novom Louelu'?"
   "Ne", odgovori Kendži. "Ali sam proučio dosje svakoga sa Pinte."
   Nai obavi ruke oko svog supruga. "Reci mi nešto o Nai Bautong Vatanabe", reče ona.
   "Tajlanđanka, nastavnica koja govori tečno engleski i francuski. IE 2.48, SC 91..."
   Nai prekide Kendžija poljupcem. "Zaboravio si najvažniju karakteristiku", reče ona.
   "A šta je to?"
   Ponovo ga je poljubila. "Zaljubljena nova nevesta Kendžija Vatanabea, istoričara kolonije."

6.
   Najveći deo sveta posmatrao je na televiziji zvanično promovisanje Pinte nekoliko časova pre no što će se brod otisnuti za Mars sa svojim putnicima i teretom. Drugi vicepredsednik SAV-a, švajcarski stručnjak za nekretnine po imenu Hajnrih Jenzer, došao je na GEO-4 specijalno povodom ove svečanosti. On se u kraćem govoru obratio javnosti veličajući dovršetak tri velika svemirska broda i otvaranje "nove ere kolonizacije Marsa". Kada je završio, gospodin Jenzer je predstavio gospodina Jana Makmilana, Škotlanjđanina, zapovednika Pinte. Makmilan, dosadan govornik koji se pokazao kao uzoran birokrata SAV-a, pročitao je šestominutni govor, podsećajući svet na temeljne ciljeve projekta.
   "Ove tri letelice", rekao je na početku svog govora, "poneće gotovo dve hiljade ljudi na put od sto miliona kilometara, put do jedne druge planete, Marsa, gde će OVOG puta biti uspostavljeno stalno čovekovo prisustvo. Većina budućih Marsovih kolonista biće prebačena na drugom brodu, Ninji, koji će krenuti odavde, sa GEO-4, kroz tri nedelje. Naš brod Pinta i poslednja letelica Santa Marija poneće po tri stotine putnika kao i hiljade kilograma zaliha i opreme, neophodne za održanje naše kolonije."
   Oprezno izbegavajući bilo kakvo spominjanje propasti prvih ispostava na Marsu u prethodnom stoleću, zapovednik Makmilan je zatim pokušao da bude poetičan, upoređujući predstojeću ekspediciju sa onom koju je preduzeo Kristofer Kolumbo sedam stotina pedeset godina ranije. Jezik govora koji su mu pripremili bio je izvanredan, ali Makmilanovo jednolično, ravno drobljenje pretvaralo je reči koje bi odisale nadahnućem iz ustiju nekog izuzetnog govornika u tupo i prozaično istorijsko predavanje.
   Okončao je svoju govoranciju ocrtavajući koloniste kao celovitu grupu, navodeći statističke podatke o njihovom životnom dobu, zanimanjima i zemljama porekla. "Ovi muškarci i žene su napokon", zaokruživao je Makmilan, "reprezentativan presek ljudske vrste u gotovo svakom pogledu. Kažem gotovo, jer postoje barem dva atributa zajednička ovoj grupi koja ne bi mogla da bude pronađena u nekom nasumičnom skupu ljudskih bića. Kao prvo, budući stanovnici kolonije 'Louel' izuzetno su inteligentni - njihov prosečan IQ je nešto iznad 186. Drugo, a to se podrazumeva, oni su veoma hrabri ljudi jer se inače ne bi prijavili niti bi prihvatili dugotrajne i teške uslove u novoj i nepoznatoj sredini."
   Kada je završio, zapovednik Makmilan je prihvatio malu bocu šampanjca koju je potom slomio o model Pinte (u razmeri 1/100) izložen za ovu prigodu iza njega i ostalih dostojanstvenika. Nekoliko trenutaka posle toga, dok su kolonisti napuštali mesto na kome je upriličena svečanost i pripremali se za ukrcavanje u Pintu, Makmilan i Jencer započeli su zakazanu konferenciju za štampu.
   
   "On je drkadžija."
   "On je marginalan birokrata ograničenih znanja."
   "On je jebeni drkadžija."
   Maks Paket i sudija Miškin ogovarali su zapovednika Makmilana između zalogaja ručka.
   "Nema prokletog smisla za humor."
   "Naprosto je nesposoban da uvaži stvari koje su izvan običnog."
   Maks je bio razgoropađen. Ranije tog jutra, na neformalnom saslušanju koje je organizovalo zapovedništvo Pinte, Maks je bio ukoren. Njegov prijatelj sudija Miškin zastupao je Maksa na tom saslušanju i sprečio je da postupak izmakne kontroli.
   "Te dupetare nemaju prava da sude o mom ponašanju."
   "Gotovo sigurno si u pravu, moj prijatelju", odgovori sudija Miškin, "u opštem smislu. Ali ovde, na ovoj letelici, imamo jedinstvene uslove. Oni su ovde vlast, barem dok ne stignemo u koloniju 'Louel' i ne ustanovimo vlastitu vladu... U svakom slučaju, nije počinjena nikakva stvarna šteta. Izjava da je tvoje ponašanje 'nedopustivo' ne može ti nauditi. Moglo je biti i gore."
   Dve noći pre toga upriličena je zabava da bi se proslavilo prelaženje tačke koja je označavala polovinu Pintinog puta od Zemlje do Marsa. Maks je više od sata žestoko flertovao sa prelepom Anđelom Redino, jednom od Makmilanovih pomoćnica. Učtivi Škot je posle toga odveo Maksa na stranu i posavetovao ga da ostavi Anđelu na miru.
   "Neka mi ona to kaže", odgovorio mu je Maks uvređeno.
   "Ona je neiskusna mlada žena", uzvratio je Makmilan. "A odviše je fina da bi vam rekla koliko je taj vaš životinjski humor odvratan."
   Od tog časa Maks je bio u svom elementu. "Koji je tu vaš ugao, zapovedniče?" upitao je pošto je pre toga iskapio nadušak još jednu margaritu. "Da nije ona vaša lična treba ili tako nešto?"
   Jan Makmilan je pocrveneo kao bulka. "Gospodine Paket", uzvratio je nekoliko sekundi kasnije, "ako se ne uljudite, biću prinuđen da ograničim vaše kretanje na vaše lične odaje."
   Ovaj sukob sa Makmilanom uništio je veče Maksu. Razjarilo ga je zapovednikovo korišćenje zvanične vlasti u onome što je jasno bilo pitanje lične prirode. Maks se povukao u svoju sobu, koju je delio sa jednim drugim Amerikancem, ćutljivim šumarom iz Oregona po imenu Dejv Denison, i brzo dokrajčio punu bocu tekile. U pijanom stanju Maks je bio i nostalgičan i utučen. Odlučio je da ode do komunikacionog centra i telefonira svom bratu Klajdu u Arkanzas.
   U međuvremenu je postalo prilično kasno. Da bi stigao do komunikacionog centra, Maks je morao da pređe čitav brod, prolazeći najpre kroz zajedničku dvoranu u kojoj zabava tek što se okončala, a zatim i pored prostorija za oficire. U središnjem krilu Maks je na trenutak ugledao Jana Makmilana i Anđelu Rendino kako ruku pod ruku odlaze u zapovednikove lične odaje.
   "Kurvin sin", reče Maks u sebi.
   Pijani Maks šetkao je po hodniku ispred Makmilanovih vrata dok mu je bes rastao. Posle pet minuta sinula mu je jedna ideja. Prisetivši se podržavanja prasećeg skičanja za koje je u vreme svojih univerzitetskih dana u Arkanzasu dobio nagradu, Maks je razbio večernji mir užasnim krikom.
   "Suuu-iiii, prase, prase", arlauknuo je Maks.
   Još jednom je ponovio ovu halabuku, a onda netragom nestao, upravo kad su se otvorila sva vrata (uključujući i Makmilanova) u oficirskom krilu. Zapovednik Makmilan nije bio ni najmanje srećan što ga je čitava posada videla zajedno sa gospođicom Rendino u prilično razgolićenom stanju.
   
   Krstarenje do Marsa bilo je drugi medeni mesec za Kendži i Nai. Nijedno od njih nije imalo previše posla. Putovanje je bilo srazmerno oskudno u događanjima, barem sa stanovišta istoričara, a i Naine dužnosti behu svedene na minimum, budući da se većina srednjoškolskih đaka nalazila na ostala dva broda.
   Vatanabei su proveli mnoge večeri družeći se sa sudijom Miškinom i Maksom Paketom. Često su igrali karte (Maks je bio onoliko dobar u pokeru koliko je bio loš u bridžu), razgovarali o svojim nadama vezanim za koloniju 'Louel' i prisećali se života koje su ostavili Zemlji.
   Kada se Pinta našla na tri nedelje razdaljine od Marsa, osoblje je najavilo prekid komunikacija za dva dana, podstićući sve putnike da nazovu svoje kuće pre nego što se radio-sistemi privremeno isključe. S obzirom na činjenicu da je na Zemlji upravo trajala sezona godišnjih odmora, beše to savršen trenutak za telefoniranje.
   Maks je mrzeo marginu kašnjenja u putovanju zvuka, odnosno jednosmeran razgovor. Pošto je saslušao isprekidanu priču o planovima za Božićne praznike u Arkanzasu, obavestio je Klajda i Vinonu da ih više neće zvati jer mu se nikako ne dopada da "čeka petnaest minuta da bi utvrdio da li se neko smeje njegovim šalama".
   U Kjotu je rano zasnežilo. Kendžijevi roditelji pripremili su snimak koji je pokazivao Ginkaku-đi i Honen-in pod mekim pokrivačem snega. Da Nai nije bila sa njim, Kendži bi osetio nepodnošljivu nostalgiju. U kratkom razgovoru sa Tajlandom Nai je čestitala jednoj od svojih sestara na dobijanju stipendije za univerzitet.
   Pjotr Miškin nije nikome telefonirao. Žena starog Rusa nije bila među živima, a dece nije imao. "Imam divna sećanja", rekao je Maksu, "ali me ništa lično ne veže za Zemlju."
   Prvog dana planiranog prekida veza, na svim kanalima data je najava da će jedan veoma važan program, neizostavan za svakog člana misije, biti prikazan u dva sata po podne. Kendži i Nai pozvali su Maksa i sudiju Miškina u svoj mali apartman na gledanje.
   "Pitam se kakvo su nam glupo predavanje pripremili", reče Maks narogušeno, kao i uvek, na sve što je značilo traćenje njegovog vremena.
   Snimak je prikazivao predsednika SAV-a i direktora MSA koji su sedeli su zajedno za velikim stolom. Predsednik SAV-a podvukao je značaj poruke koju je trebalo da prime od Vernera Koha, direktora MSA.
   "Putnici na Pinti", započeo je dr Koh, "pre četiri godine naši dežurni satelitski sistemi zabeležili su jedan signal koji je očigledno poticao iz dubokog svemira, približno iz pravca zvezde Ipsilon Eridani. Ispostavilo se da signal, pravilno dekodiran, sadrži jedan zapanjujući video-snimak koji ćete u celini imati priliku da vidite kroz pet minuta.
   Kao što ćete čuti, taj snimak najavljuje povratak svemirskog broda Rama u naš sistem. Godine 2130. i 2200. džinovski cilindri, dugački pedeset, a široki dvadeset kilometara, dela nepoznate tuđinske inteligencije sa svrhom koju još nismo odgonetnuli, posetili su našu porodicu planeta na orbitama oko Sunca. Drugi uljez, nazvan Rama II, načinio je ispravku u brzini kada se našao unutar Venerine orbite, što ga je upravilo na putanju prema Zemlji. Lansirana je flota nuklearnih projektila da presretne tuđinski cilindar i uništi ga pre nego što bi Rama prišao dovoljno blizu Zemlji i eventualno joj naudio na neki način.
   Na snimku koji ćete videti tvrdi se da je još jedan od tih svemirskih brodova tipa Rama sada stigao u naše susedstvo sa jednim jedinim ciljem - da 'dobavi' reprezentativni uzorak od dve hiljade ljudskih bića radi 'posmatranja'. Ma koliko njihova tvrdnja može zvučati bizarno, važno je napomenuti da je naš radar odista potvrdio da je jedno vozilo tipa Rama ušlo na orbitu oko Marsa pre manje od mesec dana.
   Na žalost, prinuđeni smo da na najozbiljniji način shvatimo ovu poruku iz dubokog svemira. Stoga ste vi, kolonisti sa Pinte, određeni za susret sa ovim novim objektom na orbiti Marsa. Shavatamo da će većina među vama ovu vest doživeti kao jak šok, ali nemamo naročito veliki izbor na raspolaganju. Ako je, kao što podozrevamo, neki neuračunljivi genije isplanirao i orkestrirao ovakvu složenu podvalu, onda ćete, posle kraćeg odlaganja, nastaviti kolonizaciju Marsa kao što je prvobitno planirano. Ukoliko, međutim, snimak koji ćete videti saopštava istinu, onda ćete vi i vaši sadruzi sa Ninje i Santa Marije postati taj kontingent ljudskih bića koje ramanska inteligencija želi da posmatra.
   Možete da računate da je vaša misija od sada u znaku najvećeg mogućeg prioriteta među svim aktivnostima SAV-a. Nadamo se, takođe, da shvatate potrebu tajnosti. Od ovog časa, sve dok se pitanje sa Ramom ne razreši na ovaj ili neki drugi način, sve veze između vašeg vozila i Zemlje biće strogo kontrolisane. MOA će nadzirati sve glasovne kontakte. Vašim prijateljima i porodicama biće saopšteno da ste bezbedni, odnosno da ste se na kraju spustili na Mars, ali da je komunikacioni siste Pinte potpuno otkazao.
   Sada ćemo vam prikazati pomenuti snimak kako bismo vam pružili tri nedelje da se pripremite za susret. Osnovni plan i pridružni postupci za susret razradila je do najmanjih sitnica MOA u saradnji sa operativnim osobljem MSA i već su doznačeni zapovedniku Makmilanu visokofrekventnom vezom. Svako od vas dobiće poseban komplet zadataka. Svako će, takođe, dobiti lični dokumentacioni paket koji će vas opskrbiti neophodnim informacijama za izvršavanje zadatih dužnosti.
   Naravno, želimo vam sve najbolje. Najverovatnije da će se ispostaviti da je cela ova gužva oko Rame samo mehur od sapunice, u kom slučaju će to samo odložiti vašu inicijalizaciju kolonizacije Marsa. Ukoliko je, međutim, ovaj snimak autentičan, onda ćete morati hitro da razradite odgovarajuće planove za organizovanje dolaska Ninje i Santa Marije - nijednom od kolonista sa druga dva svemirska broda nije rečeno ništa o Rami ili o pomenutim planovima."
   U apartmanu Vatanabeovih nekoliko trenutaka vladala je mukla tišina pošto se snimak iznenada prekinuo i bio zamenjen na ekranu tekstualnom najavom "SLEDEĆI SNIMAK KROZ DVA MINUTA". "Sto mu gromova", beše jedini komentar Maksa Paketa.
   

7.
   Na snimiku je Nikol sedela na običnoj stolici smeđe boje sa zidom bez ikakvih obeležja iza sebe. Bila je odevena u jedan od letačkih kostima MSA koji su predstavljali uobičajenu nošnju tokom misije "Njutn". Nikol je pročitala poruku iz elektronske beležnice koju je držala u rukama.
   "Moji prijatelji Zemljani", glasio je početak, "ja sam Nikol d'Žarden, kosmonaut sa 'Njutna', i govorim vam sa udaljenosti od nekoliko milijardi kilometara. Nalazim se u svemirskoj letelici Rama, sličnoj velikim cilindričnim svemirskim brodovima koji su već u dva navrata posetili naš Sunčev sistem u poslednja dva veka. Ovo treće ramansko vozilo takođe stremi prema našem sićušnom području u ovoj Galaksiji. Približno četiri godine pošto budete primili ovaj snimak, Rama III će ući na orbitu oko planete Mars.
   Od kada sam napustila Zemlju, doznala sam da je vozila klase Rama sazdala jedna razvijena vanzemaljska inteligencija kao činioce neizmernog sistema prikupljanja informacija čiji je krajnji cilj pribavljanje i katalogiziranje podataka o životu u Vaseljeni. Ova treća letelica iz serije Rama vraća se u blizinu naše zavičajne planete radi ispunjenja dela tog cilja.
   Unutar Rame III načinjen je zemaljski habitat koji može da primi dve hiljade ljudskih bića, kao i značajnu količinu životinja i biljaka sa naše matične planete. Tačna biomasa i druge opšte odrednice za životinje i biljke sadržane su u prvom dodatku ovog snimka; međutim, valja naglasiti da su biljke, a naročito one koje su krajnje delotvorne u pretvaranju ugljen-dioksida u kiseonik, ključan sastojak u osnovnom planu zemaljskog modula unutar Rame. Bez tih biljaka život za ljudska stvorenja u Rami bio bi ozbiljno ugrožen.
   Očekuje se da Zemlja, reagujući na ovo emitovanje, pošalje reprezentativnu grupu svojih stanovnika - zajedno sa pomoćnim zalihama, opisanim u drugom dodatku - koji bi se susreli sa Ramom III na Marsovoj orbiti. Putnici će biti odvedeni u unutrašnjost Rame i brižljivo posmatrani dok žive u habitatu sa uslovima života ravnim onima na Zemlji.
   Imajući u vidu neprijateljsku reakciju na Ramu II, koja je, igrom slučaja, za posledicu imala samo manja oštećenja na tuđinskoj letelici, nominalan plan misije za ovo vozilo tipa Rama predviđa približenje Zemlji najviše do Marsove orbite. Ovaj nominalan plan pretpostavlja, naravno, da će vlasti na Zemlji uistinu ispuniti zahteve sadržane u ovoj emisiji. Ne znam kako je svemirska letelica programirana da postupi ukoliko ljudska bića ne budu upućena u susret Rami III na Marsovoj orbiti. Mogu, međutim, da kažem, na osnovu vlastitog uvida, da je dobavljanje željenih osmatračkih podataka drugim, manje blagonaklonim metodima, sasvim u okviru mogućnosti ove vanzemaljske inteligencije.
   Što se tiče ljudskih bića koje valja prebaciti do Marsa, podrazumeva se da bi odabrani pojedinci trebalo da predstavlaju širok presek čovečanstva, uključujući oba pola, sve uzraste i onoliko različitih kultura koliko ih je razumno zajedno spojiti. Velika biblioteka informacija o Zemlji koja se zahteva u trećem dodatku snimka obezbediće dodatne podatke koji se mogu dovesti u vezu sa posmatranjem što će se preduzeti unutar Rame.
   Lično ne znam koliko će ljudska bića provesti unutar Rame, ili gde će ih tačno svemirska letelica preuzeti, pa čak ni zbog čega nadmoćna inteligencija koja je stvorila Ramu prikuplja informacije o životu u Vaseljeni. Mogu, ipak, da kažem da su mi čudesa čiji sam svedok bila otkako sam napustila naš Sunčev sistem stvorila potpuno nov osećaj našeg mesta u toj Vaseljeni."
   
   Ukupno trajanje snimka, čiji je pretežan deo bio posvećen podrobnim dodacima, iznosilo je nešto više od deset minuta. Tokom cele emisije osnovna scenografija nije se menjala. Nikolin komentar bio je odmeren i promišljen, isprekidan kratkim pauzama u kojima su joj oči prelazile sa kamere na beležnicu u njenim rukama. Iako su joj se u glasu primećivale izvesne modulacije, Nikolin ozbiljan izraz lica bio je praktično nepromenjljiv. Jedino u času kada je stavila do znanja da bi Ramanci mogli da primene "druge, manje blagonaklone metode" dobavljanja podataka, sev jakih osećanja blesnuo je u njenim crnim očima.
   Kendži Vatanabe posmatrao je prvi deo snimka sa napetom usredsređenošću. Za vreme emitovanja dodataka, međutim, um mu je počeo da luta i da postavlja pitanja. Ko su ti vanzemaljci? - pitao se. Odakle dolaze? Zbog čega žele da nas posmatraju? I zbog čega su uzeli Nikol d'Žarden za svog spikera?
   Kendži se nasmeja sam sebi, shvatajući da postoji beskrajan tok takvih beskonačnih pitanja. Odlučio je da se usredsredi na lakše probleme.
   Ako bi Nikol i danas bila živa, pomisli Kendži, imala bi osamdeset jednu godinu. Žena sa televizijskog ekrana imala je nešto sede kose i mnogo više bora nego kosmonaut d'Žarden kada je "Njutn" lansiran sa Zemlje, ali njeno starosno doba ni u kom slučaju nije bilo blizu osamdesetih. Možda pedeset dve ili pedeset tri najviše, reče Kendži samome sebi.
   Ali da ovaj snimak nije napravljen pre trideset godina? - pitao se. Ili je njen proces starenja na neki način usporen? Nije mu palo na pamet pitanje da li je spiker odista Nikol. Kendži je proveo dovoljno vremena u arhivama misije "Njutn" i smesta je prepoznao Nikolin izraz lica i gestove. Trebalo bi da je ovaj snimak napravljen pre oko četiri godine, razmišljao je Kendži, Ali ako je to tako... Još se borio sa čitavim kompleksom pitanja i nedoumica kada se Nikolina emisija okončala, a direktor MSA ponovo iskrsnuo na monitoru.
   Dr Koh je hitro objasnio da će snimak biti još dvaput emitovan na svim kanalima, a zatim stajati na raspolaganju svakom putniku i članu posade.
   "Šta se do đavola stvarno događa ovde?" zaželeo je da sazna Maks Paket čim se Nikolino lice nanovo pojavilo na ekranu. Uputio je svoje pitanje Kendžiju.
   "Ako sam ispravno razumeo", odgovori Kendži, netremice zureći preda se nekoliko sekundi, "smišljeno nas je zavela MSA u pogledu osnovne svrhe našeg puta. Očigledno je da je ova poruka prvi put primljena pre oko četiri godine, onda kada je finansiranje kolonije 'Louel' još bilo unekoliko neizvesno; sva je prilika da je još tada odlučeno - pošto su se svi napori da se dokaže da je poruka lažna pokazali bezuspešni - da istraživanje Rame III bude tajni cilj našeg projekta.
   "Sranje", reče Maks Paket, žestoko vrteći glavom. "Zašto nam, do đavola, nisu naprosto rekli istinu?"
   "Moj um odbija pomisao o nekim superbićima koja šalju takvu zastrašujuću tehnologiju samo da bi prikupili podatke o nama", primeti sudija Miškin posle kraćeg ćutanja. "S druge strane, međutim, sada barem razumem neke neobičnosti u postupku odabiranja osoblja. Bio sam zaprepašćen otkrivši da je grupa beskućnih američkih tinejdžera pridodata koloniji pre osam meseci. Sada vidim da su kriterijumi odabiranja bili zasnovani na zadovoljavanju 'širokog preseka' koji je zahtevala madam d'Žarden; a to da li će naša osobena mešavina pojedinaca i veština proizvesti sociološki opravdanu koloniju na Marsu, mora da je bila tek drugorazredna briga."
   "Mrzim laži i lažove", odvrati Maks. Ustao je sa stolice i stao da šeta po sobi. "Svi ti političari i vladini funkcioneri su isti - ta kopilad je spremna da laže bez imalo savesti."
   "Ali šta su mogli da učine, Makse?" upita sudija Miškin. "Gotovo je sigurno da snimak u prvo vreme nisu uzeli ozbiljno. Barem ne dok se ova nova letelica nije pojavila na Marsovoj orbiti. A da su od samog početka rekli istinu, panika bi zavladala svetom"
   "Slušaj, sudijo", reče Maks netrpeljivo. "Mislio sam da sam iznajmljen da budem jebeni farmer na koloniji na Marsu. Ne znam ništa o vanzemaljcima i, potpuno iskreno, ništa i ne želim da saznam. Dovoljno mi je muke sa pilićima, prasićima i ljudima."
   "Posebno sa ljudima", uzvrati brzo sudija Miškin, osmehujući se svom prijatelju. I protiv volje Maks se zacereka.
   Nekoliko minuta kasnije sudija Miškin i Maks su se pozdravili i ostavili Kendžija i Nai same. Odmah pošto su im gosti otišli, videofon zazvoni u njihovom apartmanu. "Vatanabe?" začuše Makmilanov glas.
   "Da, gospodine", odgovori Kendži.
   "Oprostite što vas uznemiravamo, Vatanabe", reče zapovednik. "Ali vaš prvi zadatak odnosi se ni na kog drugog do na moje neposredno osoblje. Imate dužnost da ukratko upoznate čitavu posadu Pinte sa istorijatom ekspedicije 'Njutn', Rame i ličnošću kosmonauta d'Žarden. U 19 sati večeras. Pomislio sam da biste možda želeli da započnete pripreme."
   
   "...Svi svetski mediji izvestili su 2200. godine da je Rama II potpuno razoren, uništen mnoštvom nulearnih bombi koje su eksplodirale u njegovoj blizini. Kosmonauti d'Žarden, O'Tul, Takagiši i Vejkfild, koji su nestali, proglašeni su, naravno, mrtvima. U stvari, prema službenim arhivama misije 'Njutn' i veoma uspešnoj dokumentarnoj knjizi i televizijskoj seriji Hagenesta i Šmita, Nikol d'Žarden je po svoj prilici umrla negde u Njujorku, ostrvskom gradu usred Cilidričnog mora, nekoliko nedelja pre nego što je naučni brod 'Njutna' napustio Ramu i vratio se na Zemlju."
   Kendži je zastao za trenutak i osmotrio publiku. Premda je zapovednik Makmilan objasnio putnicima Pinte i posadi da će video traka sa Kendžijevom prezentacijom smesta biti raspoloživa, mnogi među slušaocima hvatali su beleške. Kendži je uživao u ovom malom trenutku sopstvene slave. Pronašao je pogledom Nai i osmehnuo joj se pre no što je nastavio.
   "Kosmonaut Franćeska Sabatini, najpoznatiji preživeli član kobne ekspedicije 'Njutn', iznela je u svojim memoarima pretpostavku da je dr d'Žarden najverovatnije nabasala na neprijateljski raspoloženog biota ili je možda pala negde u zamračenim delovima Njujorka. Budući da su dve žene provele najveći deo dana zajedno - tragale su za japanskim arhitektom Šigeruom Takagišijem koji je na tajanstven način nestao iz logora Beta prethodne noći - sinjori Sabatini bilo je dobro poznato koliko je hrane i vode kosmonaut d'Žarden nosila sa sobom. 'Čak i uz sve svoje znanje o ljudskom telu' piše Sabatinijeva, 'Nikol nije nikako mogla da preživi duže od jedne nedelje. A ukoliko bi u deliričnom stanju pokušala da dobije vodu iz leda otrovnog Cilindričnog mora, umrla bi još brže.'
   Od šest kosmonauta 'Njutna' koji se nisu preživeli susret sa Ramom II, Nikol d'Žarden je bila osoba koja je pobuđivala najveće zanimanje. Čak i pre no što je sjajni statističar Roberto Lopez pre sedam godina ispravno zaključio, na osnovu informacija o evropskim genomima uskladištenim u Hagu, da je pokojni kralj Engleske Henri XI bio otac Nikoline kćerke Ženevjev, ugled dr d'Žarden postao je legendaran. Odnedavno, poseta njenom memorijalnom muzeju u blizini porodične kuće u Bovoau, u Francuskoj, znatno se povećala, što se posebno odnosi na mlade žene. Ljudi se sjate tamo ne samo da bi odali poštu kosmonautkinji d'Žarden i da bi razgledali mnoge fotografije i snimke koji obeležavaju njen izuzetan život, već i da vide dve sjajne bronzane statue grčkog skulptora Tea Papasa. Na prvoj, mlada Nikol data je u atletskoj majici i šortsu sa zlatnom olimpijskom medaljom oko vrata; na drugoj, prikazana je kao zrela žena u letačkom kombinezonu MSA sličnom onom koji ste videli na videu."
   Kendži pokaza prema stražnjem delu malog Pintinog auditorijuma i svetla namah utrnuše. Nekoliko trenutaka kasnije na dva ekrana iza njega počeo je "slajd-šou". "Ovo su fotografije Nikol d'Žarden koje su uskladištene u našim fajlovima na Pinti. Referencijalna baza podataka naznačuje da još mnogo slika, uključujući i istorijske filmske isečke, stoje na raspolaganju u rezervnoj biblioteci uskladištenoj u teretnom delu, ali tim podacima nemamo pristupa za vreme putovanja zbog ograničenja letačke mreže podataka. Neki dodatni podaci nisu nam, međutim, neophodni jer je sa ovih fotografija jasno da je osoba koja se popodne pojavila u emisiji ili Nikol d'Žarden, ili njena apsolutno savršena kopija." Krupni plan sa popodnevnog snimka stajao je zaleđen na levom ekranu i postavljen pored fotografije Nikoline glave snimljene one noći na novogodišnjoj zabavi u Vili Adriani blizu Rima. Nije bilo nikakve sumnje. Dve slike su izvesno prikazivale istu ženu. Žamor odobravanja podiže se iz publike kada je Kendži zastao u izlaganju.
   "Nikol d'Žarden je rođena", nastavi Kendži nešto blažim tonom, "6. januara 2164. godine. Stoga, ukoliko je snimak koji smo gledali danas popodne snimljen pre oko četiri godine, ona bi u to vreme trebalo da je imala sedamdeset sedam godina. Svi mi znamo da je dr d'Žarden bila u sjajnoj telesnoj kondiciji i da je redovno vežbala, ali ako je žena koju smo videli popodne stara sedamdeset sedam godina, onda su vanzemaljci koji su sagradili Ramu takođe otkrili i izvor večne mladosti."
   
   Iako je bilo kasno, a Kendži veoma umoran, ipak nije mogao da zaspi. Događaji tog dana probijali su mu se u svest i iznova ga uzbuđivali. Ležeći pored njega na maloj dvostrukoj ležaljki, Nai Buatong Vatanabe bila je veoma svesna da joj je suprug budan.
   "Ti si potpuno siguran da smo videli pravu Nikol d'Žarden, zar ne, dragi?" reče Nai nežno kada se Kendži po ko zna koji put prevrnuo u krevetu.
   "Da", reče Kendži. "Ali Makmilan nije. On zahteva da iznesem tvrdnju o mogućnosti savršene kopije. Misli da je ceo snimak falsifikat..."
   "Posle našeg popodnevnog razgovora", produži Nai nakon kraćeg ćutanja, "prisetila sam se sve one halabuke oko Nikol i kralja Henrija od pre sedam godina. Svi časopisi su pisali o tome. Ali nešto sam zaboravila. Kako je tačno utvrđeno da je Henri Ženevjevin otac? Nije li kralj već bio mrtav? I zar kraljevska porodica u Engleskoj ne čuva informacije o genomu kao svetu tajnu?"
   "Lopez je koristio genome koji su pripadali roditeljima i potomcima ljudi koji su ženidbom ili udadbom ušli u kraljevsku porodicu. Zatim je, primenjujući tehniku korelacije podataka koju je sam izumeo, dr Lopez pokazao da je Henri, tada još princ od Velsa, za vreme Olimpijade 2184. godine bio tri puta više no i jedan drugi muškarac od svih prisutnih u Los Anđelesu u prilici da bude otac Nikoline kćerke. Kada je Daren Higins priznao na svojoj samrtničkoj postelji da su Henri i Nikol proveli jednu noć zajedno za vreme te Olimpijade, kraljevska porodica je dozvolila stručnjacima za genetiku pristup bazi podataka njihovih genoma. Stručnjaci su zaključili da je Henri, izvan svake sumnje, Ženevjevin otac".
   "Kakva zadivljujuća žena", reče Nai.
   "Odista jeste", odgovori Kendži. "Ali šta te je nagnalo da baš sada napraviš tu opasku?"
   "Kao žena", reče Nai, "divim se načinu na koji je zaštitila svoju tajnu i podigla svoju princezu. Gledam na to sa više uvažavanja nego na ostala njena dostignuća."
   

8.
   Eponina je otkrila Kimberli u uglu zadimljene sobe i sela pored nje. Ona je prihvatila cigaretu koju joj je prijateljica ponudila, zapalila je i duboko uvukla dim.
   "Ah, kakvo zadovoljstvo", reče Eponian tiho dok je odbijala dimove u malim krugovima i posmatrala ih kako se polako penju prema ventilatorima.
   "Koliko god da volim duvan i nikotin", reče joj Kimberli šapatom na uvo, "znam da bi ti apsolutno obožavala kokomo." Amerikanka povuče dim iz svoje cigarete. "Znam da mi nećeš verovati, Eponina, ali to je u stvari bolje od seksa."
   "Ne za mene, mon amie", odgovori Eponina toplim, prijateljskim tonom. "Imam dovoljno grehova. I nikada, nikada ne bih mogla da kontrolišem nešto što je uistinu bolje od seksa."
   Kimberli Henderson se slatko nasmeja tako da su joj plave lokne skakale po ramenima. Imala je dvadeset četiri godine, godinu dana manje od svoje francuske koleginice. Njih dve su sedele u pušačkoj prostoriji odmah do ženskih tuševa. Bila je to malena soba kvadratnog oblika, sa stranicom ne dužom od četiri metra, u kojoj je trenutno sedelo ili stajalo dvanaest žena i sve su pušile.
   "Ova soba me podseća na jednu stražnju sobu kod Vilija u Evergrinu, odmah izvan Denvera", reče Kimberli. "Dok bi stotinu ili više kaoboja i crvenih vratova igralo i pilo za glavnim barom, nas osmoro ili desetoro povuklo bi se u Vilijevu svetu 'kancelariju', kako je on to nazivao, i potpuno se sjebalo od kokomoa."
   Eponina je piljila kroz izmaglicu u Kimberli. "Ako ništa drugo, ovde nas barem muškarci ne uznemiravaju. Potpuno su nemogući, gori od onih momaka u robijaškom selu u Buržu. Izgleda da ovi tipovi po ceo dan ni o čemu drugom i ne razmišljaju osim o seksu."
   "To je razumljivo," odgovori Kimberli, još jednom se glasno nasmejavši. "Posle toliko godina prvi put ih niko ne motri izbliza. Kada su Tošiovi ljudi zeznuli sve skrivene monitore, svi su se najednom oslobodili." Skrenula je pogled prema Eponini. "Ali to ima i svoju mračnu stranu. Danas su počinjena još dva silovanja, jedno upravo u rekreacionoj zoni."
   Kimberli završi cigaretu i odmah pripali novu. "Potreban ti je neko ko će te zaštititi", produži ona, "a ja znam da bi Valter voleo taj posao. Zbog Tošia, robije uglavnom nemaju pik na mene. Sada su mi glavna briga čuvari MSA - misle da su neke glavonje. Od svih njih zanima me jedino ona zaslepljujuća italijanska komadina, Marćelo ili kako se već zove. Juče mi je rekao da bi me naterao da 'ječim od zadovoljstva' samo kad bih mu se pridružila u sobi. Bila sam se ljuto naoštrila sve dok nisam opazila jednog od Tošiovih razbojnika koji je prisluškivao razgovor."
   I Eponina zapali cigaretu. Znala je da je glupo pušiti jednu za drugom, ali putnicima na Santa Mariji bila su dozvoljena samo tri polučasovna odmora svakog dana, a pušenje nije bilo dopušteno u prenatrpanim prostorijama za život putnika. Dok je Kimberli na trenutak bila zuzeta odgovaranjem na pitanje jedne krupne žene u svojim ranim četrdesetim, Eponina se prisećala prvih nekoliko dana po napuštanju Zemlje. Naš treći dan napolju, sećala se, Nakamura je poslao svog kurira da me vidi. Mora da sam mu bila prvi izbor. Ogroman Japanac, sumo rvač pre no što je postao naplaćivač dugova u ozloglašenom kockarskom krugu, zvanično joj se naklonio kada joj je prišao u zajedničkoj prostoriji. "Gospođice Eponina", rekao je na engleskom sa jakim naglaskom, "moj prijatelj Nakamura-san zamolio me je da vam prenesem da on nalazi da ste veoma zgodni. On vam nudi potpunu zaštitu u zamenu za vaše društvo i povremeno pružanje zadovoljstava."
   Ponuda je bila privlačna na određen način, sećala se Eponina. I nimalo različita od onoga što bi većina žena poštenog izgleda na Santa Mariji najposle prihvatila. Znala sam još u to vreme da će Nakamura postati veoma moćan, ali mi se nije dopala njegova hladnoća. I pogrešno sam mislila da mogu da ostanem slobodna. "Spremna?" ponovi Kimberli. Eponina se trže iz sanjarenja. Ugasila je cigaretu i pošla sa prijateljicom u svlačionicu. Dok su svlačile odeću i pripremale se za tuširanje, najmanje deset očiju gostilo se na njihovim veličanstvenim telima.
   "Zar ti ne smeta", upita Eponina dok su stajale bok o bok ispod tuša, "da te ove lezbejke proždiru očima?"
   "Nimalo", odgovori Kimberli. "Na izvestan način i uživam u tome. Laskavo je to. Malo je ovde žena koje izgledaju kao nas dve. Pali me kada onako izgladnelo zure u mene."
   Eponina je sprala penu sa svojih punih, čvrstih grudi i nagnula se prema Kimberli. "Znači li to da si vodila ljubav sa drugom ženom?" upita je ona.
   "Naravno", odgovori Kimberli uz još jedan praskav smeh. "Zar ti nisi?"
   I ne čekajući na odgovor, Amerikanka stade da ispreda još jednu od svojih priča. "Moja prva dilerka u Denveru bila je lezbejka. Imala sam svega osamnaest godina i bila apsolutno savršena od glave do pete. Kada me je Loreta prvi put videla golu, umalo nije riknula i otišla na nebo. Tek što sam bila ušla u školu za bolničarke, te nisam uspevala da smognem mnogo drogice. Tako sam sklopila sporazum sa Loretom. Mogla je da me tuca, ali samo ukoliko me stalno opskrbljuje kokainom. Naša veza potrajala je bezmalo šest meseci. Do tada sam i sama postala diler, a kao pride zaljubila sam se u Mađioničara."
   "Sirota Loreta", nastavi Kimberli dok su ona i Eponina jedna drugoj brisale leđa u prostoriji do tuš-kabine. "Srce joj je bilo slomljeno. Nudila mi je sve, uključujući i listu klijenata. Konačno je postala nesnosna, te sam je provalila, a Mađioničar ju je najurio iz Denvera."
   Kimberli je opazila brz, prekoran pogled na Eponinom licu. "Isuse", reče ona, "opet ti sa svojim moralnim silovanjem. E, jesi ubica najmekšeg srca koju sam ikada srela. Ponekad me podsećaš na sve one lepo vaspitane curice iz mog srednjoškolskog maturantskog razreda."
   Kada su se spremale da napuste prostor za tuširanje, jedna sićušna crna devojka sa trakama u kosi priđe im s leđa. "Vi ste Kimberli Henderson?" reče ona.
   "Da", klimnu Kimberli, okrećući se. "Ali zašto..."
   "Je li vaš čovek kralj Jap Nakamura?" upade joj u reč devojka.
   Kimberli nije odgovarala. "Ako jeste, potrebna mi je vaša pomoć", nastavi mala crnka.
   "Šta hoćeš", upita je Kimberli odbojnim tonom.
   Devojka iznenada briznu u plač. "Moj čovek, Ruben, nije mislio ništa loše. Bio je pijan od onog sranja koje stražari prodaju. Nije znao da se obraća kralju Japu."
   Kimberli je čekala da devojka otare suze. "Šta imaš?" prošaputa ona.
   "Tri noža i dva džointa dinamitskog kokomoa", odgovori devojka jedva čujnim šapatom.
   "Donesi mi to", odvrati Kimberli sa osmehom. "A ja ću srediti da tvoj Ruben dođe i izvini se gospodinu Nakamuri."
   
   "Ne voliš Kimberli, zar ne?" reče Eponina Volteru Brakinu. Bio je to glomazan američki crnac sa blagim očima i savršeno magičnim prstima na tastaturi. Svirao je mešavinu lakog džeza, netremice promatrajući svoju predivnu damu dok su njegova tri cimera, po dogovoru, otišla u zajedničke prostorije.
   "Ne, ne volim", odgovori Volter polako. "Ona nije kao mi. Ume da bude veoma zabavna, ali mislim da je ispod stvarno pokvarena."
   "Šta hoćeš time da kažeš?"
   Volter pređe na jednu nežnu baladu, sa lakšom melodijom, svirajući je gotovo pun minut pre no što je odgovorio.
   "Pretpostavljam da smo svi mi ubice jednaki u očima zakona. Ali ne i u mojim očima. Ja sam iscedio život iz čoveka koji je silovao mog mlađeg brata. Ti si ubila ludog čoveka koji ti je uništavao život." Volter za trenutak zastade kolutajući očima. "Ali tvoja prijateljica Kimberli - ona i njen momak su dokinuli živote trojici ljudi koje nisu ni poznavali samo zarad droge i novca."
   "Bila je otkačena od droge u to vreme."
   "Nije važno", reče Volter. "Svako od nas je uvek odgovoran za svoje ponašanje. Ako u sebe strpam drogu koja me pretvara u čudovište, onda je to moja greška. Ali nikako ne mogu da se otresem odgovornosti za svoje činove."
   "Njeno ponašanje na robiji je, prema svim izveštajima, bilo savršeno. Svi doktori koji su radili sa njom slažu se da je bila izvanredna bolničarka."
   Volter je prestao da svira organu i zagledao se u Eponinu nekoliko trenutaka. "Hajde da više ne pričamo o Kimberli", reče on. "Ionako imamo malo vremena... Jesi li porazmislila o mom predlogu?"
   Eponin uzdahnu. "Jesam, Voltere. I premda mi se dopadaš, i pored toga što uživam da vodim ljubav s tobom, odnos koji si mi predložio previše zvuči kao zahtev da ti se potpuno predam... Uzgred, mislim da je to ponajviše zbog tvog egoa. Ukoliko se ne varam, tebi se više sviđa Malkolm..."
   "Malkolm nema ništa sa nama", prekide je Volter. "On je već godinama moj prisan prijatelj, još od prvih dana kada sam ušao u zatvorski kompleks u Džordžiji. Sviramo zajedno. Delimo seks kada smo obojica usamljeni. Srodne smo duše..."
   "Znam, znam... Nije zapravo Malkolm posredi, više me brine načelo u celoj stvari. Ti mi se zaista sviđaš, Voltere, znaš to. Ali..." Glas joj je zamro dok se borila sa pomešanim osećanjima.
   "Protekle su tri nedelje otkako smo krenuli sa Zemlje", reče Volter, "a predstoji nam još šest do Marsa. Ja sam najkrupniji muškarac na Santa Mariji. Ako kažem da si moja devojka, niko se neće usuditi da te takne."
   Eponina se prisetila jedne neprijatne scene od jutros, čiji je bila svedok, kada su dva nemačka robijaša razgovarala o tome kako bi bilo lako počiniti silovanje u osuđeničkom odeljku. Njih dvojica su znala da ona može da ih čuje, ali se nisu potrudili da utišaju glasove.
   Posle dugog ćutanja privila se uz Voltera. "U redu", rekla je nežno. "Ali ne očekuj previše... Ja sam prilično teška žena."
   
   "Mislim da Volter možda ima srčane probleme", reče Eponina šapatom. Bilo je gluvo doba noći i ostale dve cimerke su spavale. Kimberli, na ležaju ispod Eponine, još je bila ošamućena od kokomoa koji je popušila nekoliko sati ranije.
   "Pravila na ovom brodu su jebeno glupa. Čak i u zatvorskom kompleksu Puebla bilo je manje propisa. Zašto, do đavola, ne možemo da ostnemo u zajedničkim prostorijama posle ponoći? Šta tu ima loše?"
   "Povremeno mu se javlja bol u grudima, a ako malo žešće vodimo ljubav, odmah se žali da mu ponestaje daha... Da li bi mogla da ga pregledaš?"
   "A šta da kažem za Marćela? Uuhh! Kakva je to gluperda! Rekao mi je da mogu da ostanem cele noći samo ako dođem u njegovu sobu. I to dok sedim tamo sa Tošiom. Šta on misli da je? Hoću da kažem da čak ni stražari ne bi smeli da se zajebavaju sa kraljem Japom... Šta si ono rekla, Eponina?"
   Eponina se pridiže na lakat i naže preko ivice kreveta. "Volter Brakin, Kim", reče ona. "Govorim o Volteru Brakinu. Možeš li malo da se sabereš i saslušaš šta ti govorim?"
   "U redu. U redu. Šta je sa tvojim Volterom? Šta hoće? Svako nešto traži od kralja Japa. Pretpostavljam da me to čini kraljicom, barem na neki način..."
   "Mislim da Volter ima bolesno srce", ponovi razdražena Eponina povišenim tonom. "Volela bih da ga ti pregledaš."
   "Pssst", ponovi Kimberli. "Doći će da nas rasture, kao što su učinili onoj ludoj švedskoj devojci... Sranje, Ep, ja nisam doktor. Mogu da kažem kada su damari nepravilni, ali to je sve... Treba da odvedeš Voltera kod onog doktora osuđenika koji je stvarno kardiolog, kako mu beše ime, onom što je uvek supermiran kada ne pregleda nekoga..."
   "Dr Robert Tarner", ubaci Eponina.
   "To je taj... vrlo profesionalan, hladan, udaljen, nikada ne govori sem u doktorskoj ordinaciji, teško je poverovati da je sačmarom razneo glave dvojici muškaraca u sudnici, jednostavno ne ide u glavu..."
   "Kako to znaš?" upita Eponina.
   "Marćelo mi je rekao. Bila sam radoznala, smejali smo se, navlačio me je govoreći stvari kao na primer 'da li te onaj tvoj Jap tera da stenješ' i 'a kako bi bilo sa onim mirnim doktorom za srce, da li on može da te natera da stenješ'..."
   "Pobogu, Kim", reče Eponina sada već uznevereno, "nisi valjda bila u krevetu i sa Marćelom?"
   Njena cimerka se nasmeja. "Samo dvaput. Bolje priča nego što jebe. A kakav ego. Kralj Jap barem ume da ceni zadovoljstvo koje mu pružam."
   "Da li Nakamura zna za to?"
   "Taman posla?" odgovori Kimberli. "Ne želim da umrem. Ali mogao bi da posumnja... Neću to više nikada da uradim, ali ako bi mi onaj dr Tarner samo šanuo nešto na uvce, mislim da bih odmah svršila..."
   Kimberli je nastavljala sa svojim čegrtanjem. Eponina je nekoliko trenutaka razmišljala o dr Robertu Tarneru. Pregledao ju je danas posle ručka kada su joj po telu izbile neke neobične pegice. Uopšte nije zapažao moje telo, prisetila se. Bio je to potpuno profesionalan pregled. Kimberli je uspela da skrene Eponininu svest na sliku zgodnog doktora. Bila je iznenađena kada je otkrila da je njena prijateljica osećala varnicu romantičnog zanimanja za njega. Kod tog doktora postojalo je nešto izrazito tajanstveno, jer u njegovim manirima, odnosno u njegovoj ličnosti, nije se moglo pronaći ništa što bi se dovelo u vezu sa dvostrukim ubistvom. Mora da je posredi zanimljiva priča, pomisli ona.
   
   Eponina je sanjala. Bila je to ista noćna mora koja joj se javljala na stotinu puta od ubistva. Profesor Moro ležao je sa sklopljenim očima na podu njenog stana dok mu je krv tekla iz prsa. Eponina je otišla do slivnika, oprala veliki kuhinjski nož i vratila ga na policu. Dok je prekoračivala leš, te omražene oči se otvoriše. U njima je videla divlji, ludački izraz. Posegnuo je rukama prema njoj...
   "Sestro Henderson. Sestro Henderson." Kucanje na vratima postade jače. Eponina se probudila iz sna i protrljala oči. Kimberli i još jedna druga cimerka stvoriše se gotovo istovremeno na vratima.
   Volterov prijatelj Malkolm Pibodi, majušan, izmožden belac u svojim ranim četrdesetim, stajao je u dovratku. Bio je izvan sebe. "Dr Tarner me je poslao po bolničarku. Dođite brzo. Volter je doživeo srčani udar."
   Dok se Kimberli odevala, Eponina skliznu sa ležaja. "Kako mu je, Malkolme?" upita, navlačeći haljinu. "Je li mrtav?"
   Malkolm je bio za trenutak pometen. "Oh, to si ti, Eponina", reče on snuždeno. "Zaboravio sam da ti i bolničarka Henderson... kada sam ga ostavio još je disao, ali..."
   Vodeći računa da jedno stopalo stalno drži na podu, Eponina projuri kroz vrata, pa niz hodnik do središnje zajedničke prostorije i konačno do muških odaja. Alarmi se oglasiše, budući da je glavni monitor pratio njeno napredovanje. Kada je dospela do ulaza u Volterovo krilo, Eponina za trenutak zastade, hvatajući dah.
   Gomila ljudi stajala je u hodniku ispred Volterove sobe. Vrata su bila širom otvorena, a donja trećina njegovog tela ležala je napolju u hodniku. Eponina se progura kroz gomilu i banu u sobu.
   Dr Robert Tarner klečao je pored svog pacijenta, držeći elektronske katode pritisnute na Volterova obnažena prsa. Telo ogromnog čoveka povijalo se sa svakim udarom, a zatim bi se blago odiglo od poda pre nego što bi ga doktor ponovo pritisnuo uz površinu.
   Kada je Eponina prispela, dr Tarner podiže pogled. "Jeste li vi bolničarka?" upita je resko.
   Na trenutak Eponina ostade bez reči. Njen prijatelj je ovde umirao ili je već bio mrtav, a jedino o čemu je ona mogla da misli bejahu savršeno plave oči dr Tarnera. "Ne", reče ona konačno, potpuno zbunjena. "Ja sam mu devojka... Bolničarka Henderson je moja cimerka... Treba da se pojavi svakog časa."
   U tom trenutku naiđe Kimberli u pratnji dva stražara MSA. "Srce mu je potpuno stalo pre četrdeset pet sekundi", obrati se dr Tarner Kimberli. "Kasno je da ga premeštamo u bolnicu. Otvoriću ga ovde i pokušati da upotrebim komori-stimulator. Jeste li poneli rukavice?"
   Dok je Kimberli navlačila rukavice, dr Tarner naredi gomili da odstupi od pacijenta. Eponina se nije pomerala. Kada je stražari ščepaše rukama, doktor nešto promrmlja i oni je oslobodiše.
   Dr Tarner dodade Kimberli komplet hirurških pomagala, a onda, radeći neverovatnom brznom i veštinom, načini dubok zarez na Volterovim grudima. Zavrnuo je napolje nabore kože, izlažući srce. "Jeste li učestvovali u ovakvoj operaciji, sestro Henderson?" upita on.
   "Ne", odgovori Kimberli.
   "Komori-stimulator je elektrohemijsko sredstvo koje, pričvršćeno na srce, primorava ovo da kuca i nastavlja sa pumpanjem krvi. Ako je smetnja privremena, kao u slučaju krvnog ugruška ili grčenja zalizaka, onda ponekad problem može da se reši i pacijentovo srce će ponovo početi da kuca."
   Doktor Tarner umetnu komori-stimulator veličine poštanske marke iza leve pretkomore srca i uključi struju sa portabl kontrolnog sistema na podu pored sebe. Nekoliko sekundi potom Volterovo srce poče slabašno da kuca. "Sada imamo oko osam minuta da otkrijemo problem", reče doktor sam sebi.
   Dovršio je analize podsistema primarnih organa za manje od minuta. "Nema ugrušaka", promrmlja on, "niti su krvni sudovi i zalisci oštećeni... Zbog čega je onda prestalo da kuca?"
   Dr Tarner grozničavo podiže pulsirajuće srce i osmotri mišiće ispod njega. Mišićno tkivo oko desne aurikle bilo je bezbojno i meko. Ovlaš ga je dotakao vrhom jednog od šiljatih instrumenata i delići tog tkiva se raspadoše.
   "Blagi Bože", prozbori doktor, "šta je, do đavola, ovo?". Dok je dr Tarner držao srce u vazduhu, organ Voltera Brakina ponovo se zgrči i jedna od dugačkih vlaknastih traka u središtu bezbojnog mišićnog tkiva stade da se odvaja. "Šta je...?" Tarner dvaput žmirnu i položi desnu šaku na obraz.
   "Pogledajte ovo, sestro Henderson", reče on tihim glasom. "To je potpuno zapanjujuće. Mišići su na ovom mestu sasvim atrofirali. Nikada nisam video ništa slično... Ne možemo pomoći ovom čoveku."
   Eponine oči napuniše se suzama dok je dr Tarner izvlačio komori-stimulator, pošto je Volterovo srce opet prestalo da kuca. Kimberli stade da uklanja spojnice koje su držale posuvraćenu kožu oko srca, ali je doktor zaustavi u tome. "Ne još", reče on. "Hajde da ga prenesemo u operacionu salu kako bih mogao da izvedem kompletnu autopsiju. Hoću da saznam što je više moguće."
   Stražari i dvojica Volterovih cimera položiše ogromnog čoveka na nosila i leš je ubrzo bio uklonjen iz prostorija za život putnika. Malkolm Pibodi je tiho jecao na Volterovom ležaju. Eponina mu priđe. Podelili su nemi zagrljaj, a zatim su seli zajedno, držeći se za ruke, i ostali u tom položaju veći deo noći.
   

9.
   "Bićete na dužnosti zapovednika dok sam ja unutra", reče zapovednik Makmilan svom zameniku, zgodnom, mladom, ruskom inženjeru Dmitriju Uljanovu. "Pod svim okolnostima, vaša prevashodna odgovornost jeste bezbednost putnika i posade. Ako čujete ili vidite bilo šta preteće ili čak sumnjivo, palite motore i uklanjajte Pintu dalje od Rame."
   Tog jutra bila je predviđena prva misija ulaženja sa Pinte u unutrašnjost Rame. Svemirska letelica sa Zemlje pristala je prethodnog dana uz jedan od kružnih krajeva ogromnog cilindričnog svemirskog broda. Pinta se parkirala odmah pored spoljašnjeg zaptivača, na približno istom mestu kao i ranije ekspedicije na Ramu 2130. i 2200. godine.
   Učestvujući u pripremama prvog ulaženja, Kendži Vatanabe je prethodne večeri ukratko upoznao izviđačku ekipu sa geografijom prve dve Rame. Kada je završio svoje izlaganje, priđe mu njegov prijatelj Maks Paket.
   "Misliš li da će naš Rama izgledati kao one slike koje si nam pokazao?" upita Maks.
   "Ne tačno", odgovori Kendži. "Očekujem izvesne promene. Seti se da je na snimku rečeno da je negde unutar Rame sazdan zemaljski modul. Ipak, s obzirom na to da je spoljašnjost letelice istovetna prvim dvema, smatram da ni unutra neće biti baš sve izmenjeno."
   Maks je delovao pometeno. "Sve je ovo daleko od moje moći poimanja", reče on vrteći glavom. "Uz put", dodade nekoliko sekundi docnije, "jesi li siguran da nisi odgovoran što sam se i ja našao u izviđačkom timu?"
   "Kao što sam ti rekao po podne", odgovori Kendži, "niko od nas na Pinti nije ništa imao sa odabiranjem izviđača. Svih šesnaest članova odabrale su MSA i MOA na Zemlji."
   "Ali zašto su me opremili ovim prokletim arsenalom? Imam najmoderniju lasersku mašinku, granate sa vlastitim navođenjem, čak i komplet mina za masovno uništavanje. Posedujem više vatrene moći sada nego za vreme invazije mirotvornih snaga na Belize."
   Kendži se osmehnu. "Zapovenik Makmilan, kao i mnogi članovi vojnog osoblja i štaba SAV-a, još veruju da je čitava ova rabota neka vrsta klopke. Ti si u ovoj izviđačkoj operaciji označen kao 'vojnik'. Moje lično uverenje jeste da ti nijedno od tih oružja neće biti neophodno."
   Maks je i narednog jutra još gunđao kada je Makmilan postavljao Dmitrija Uljanova za zapovednika Pinte da bi lično predvodio izviđačku ekipu u Ramu. Iako je bio bez težine, vojna oprema koju je nosio okačenu u spoljašnji deo svemirkog odela beše glomazna i ozbiljno mu je ograničavala slobodu kretanja. "Pa, ovo je smešno", mumlao je sebi u bradu. "Ja sam farmer, a ne prokleti komandos."
   Prvo iznenađenje usledilo je samo nekoliko minuta pošto su izviđači sa Pinte kročili s one strane spoljašnjeg zaptivača. Sledeći kratku stazu niz jedan širok hodnik, grupa je stigla do kružne prostorije odakle su kretala tri tunela koja su vodila u unutrašnjost tuđinskog svemirskog broda. Dva tunela bila su blokirana mnogostrukim metalnim kapijama. Zapovednik Makmilan pozva Kendžija, želeći da se posavetuje s njim.
   "Ovo je sasvim drugačiji raspored", reče Kendži kao odgovor na zapovednikova pitanja. "Možemo slobodno da bacimo naše mape."
   "Onda pretpostavljam da bi trebalo da produžimo niz neblokirani tunel?" upita Makmilan.
   "To je u vašem delokrugu", uzvrati Kendži, "ali ja ne vidim nikakav izbor: ili to ili da se vratimo na Pintu."
   Šesnaestorica muškaraca u svemirskim odelima mukotrpno se probijala kroz otvoren tunel. Svakih nekoliko minuta lansirali su svetleće rakete u pomrčinu ispred sebe kako bi videli kuda idu. Kada su zašli nekih pet stotina metara unutar Rame, dve male prilike iznenada se pomoliše na drugom kraju tunela. Svaki od četiri vojnika, kao i zapovednik Makmilan, hitro izvukoše dvoglede.
   "Idu prema nama", reče uzbuđeno jedan od izviđača.
   "Neka sam proklet", reče Maks Paket, dok su mu žmarci putovali niz kičmu, "pa to je Abraham Linkoln!"
   "I jedna žena", reče drugi, "u nekoj vrsti uniforme."
   "Pripremi se za paljbu", naredi Makmilan.
   Četvorica vojnika izbiše na čelo grupe i klekoše sa cevima uperenim ka izlazu iz tunela. "Stoj", povika Makmilan kada su se one dve prilike primakle na oko dvesta metara od izviđačkog tima.
   Abraham Linkoln i Benita Garsija se zaustaviše. "Recite vaše namere", začuše kako viče zapovednik.
   "Ovde smo da vam poželimo dobrodošlicu", reče Abraham Linkoln jakim, dubokim glasom.
   "I da vas odvedemo u Novi Eden", dodade Benita Garsija.
   Zapovednik Makmilan beše potpuno zbunjen. Nije znao šta bi preduzeo. I dok je oklevao, ostali iz izviđačkog odreda razgovarali su među sobom.
   "To je Abraham Linkoln koji se vratio kao duh", reče Amerikanac Teri Šnajder.
   "Ona druga je Benita Garsija - jednom sam video njen kip u Meksiko Sitiju."
   "Brišimo odavde. Ovo mesto mi uteruje strah u kosti."
   "Šta bi duhovi mogli da rade na orbiti oko Marsa?"
   "Izvinite, zapovedniče", reče Kendži posle dužeg prekida zgranutom Makmilanu. "Šta nameravate sada da uradite?"
   Škotlanđanin se okrete prema japanskom stručnjaku za Ramu. "Teško je, naravno, doneti odluku o ispravnom narednom koraku", reče on. "Hoću da kažem, ono dvoje izgledaju prilično bezazleno, ali setimo se trojanskog konja. Ha!... Pa, Vatanabe, šta vi predlažete?"
   "Zašto ne krenete napred, možda sami, ili možda čak sa jednim od vojnika da biste razgovarali sa njima. Onda ćemo znati..."
   "To je svakako hrabro od vas, Vatanabe, ali ne i neopohodno. Ne, mislim da ćemo svi krenuti napred. Oprezno, dabome. Ostavićemo dva čoveka pozadi da izveste u slučaju da nas zakači kakvo zračno oružje ili tako nešto."
   Zapovednik uključi svoj radio. "Zameniče Uljanov, ovde Makmilan. Suočili smo se sa dva bića određene vrste. Oni su ili ljudi ili maskirani u ljude. Jedno izgleda kao Abraham Linkoln, a drugo kao čuvena meksikanska kosmonautkinja... Šta je, Dmitri?... Da, ispravno beležiš. Linkoln i Garsija. Susreli smo Linkolna i Garsiju u tunelu unutar Rame. Možeš o tome da izvestiš ostale... A sada ću ostaviti Šnajdera i Fincija ovde dok mi ostali krećemo u susret tuđinima."
   Dve prilike se nisu pomerale dok su se četrnaestorica istraživača približavala. Vojnici su se raširili u borbeni položaj ispred grupe spremni da ospu paljbu na prvi znak neke neprilike.
   "Dobro došli u Ramu", reče Abraham Linkoln kada je prvi izviđač prišao na svega dvadeset metara razdaljine. "Ovde smo da vas ispratimo do vaših novih domova."
   Zapovednik Makmilan nije odmah odgovorio. Tišinu je razbio neukrotivi Maks Paket. "Jeste li vi duhovi?" povika on. "Hoću da kažem, jeste li vi stvarno Abraham Linkoln?"
   "Naravno da nisam", odgovori Linkoln suvoparnim glasom. "I Benita Garsija i ja smo ljudski bioti. U Novom Edenu suočićete se sa pet kategorija ljudskih biota, pri čemu je svaka sazdana sa posebnim sposobnostima da oslobodi ljude od teških svakodnevnih zadataka. Područje moje stručnosti jeste činovnički i pravnički rad, računovodstvo, knjigovodstvo i održavanje kuća, uprava stambenim objektima i kancelarijama, kao i drugi organizacioni zadaci."
   Maks je ostao zaprepašćen. Ne poštujući naređenje svog zapovednika da "odstupi", prišao je Linkolnu na nekoliko centimetara razdaljine. "Ovo je neki jebeni robot", promrmljao je sebi u bradu. Zaboravivši na svaku moguću opasnost, Maks je pružio ruku i položio prste na Linkolnovo lice, najpre dodirujući kožu oko nosa, a zatim i pipajući pramenove dugačke crne brade. "Neverovatno", reče on glasno. "Krajnje neverovatno."
   "Izrađeni smo uz veliku brigu za svaku pojedinost", reče u tom trenutku Linkoln. "Koža nam je u hemijskom pogledu slična vašoj, a oči dejstvuju na, u osnovi, istim optičkim načelima kao i vaše, ali mi nismo dinamička, stalno obnavljajuća stvorenja kao vi. Naše podsisteme tehničari moraju da održavaju, a pokatkad i da zamenjuju."
   Maksov smeo poduhvat razbio je svu napetost. Do tog časa, ceo izviđački odred, uključujući zapovednika Makmilana, pipkao je i ispitivao dva biota. Tokom čitavog tog isprobavanja Linkoln i Garsija su odgovarali na pitanja o svom sklopu i opremi. Jednog časa Kendži je opazio da se Maks Paket odvojio od ostatka izviđačkog odreda i seo po strani, oslonjen o zid tunela.
   Kendži priđe svom prijatelju. "U čemu je stvar, Makse?" upita on.
   Maks zavrte glavom. "Kakva vrsta genija je mogla da proizvede nešto nalik na ovo dvoje? To je potpuno zastrašujuće. Ćutao je nekoliko sekundi. "Možda sam ja čudan, ali ova dva bi...ota plaše me više nego ovaj ogromni cilindar."
   
   Linkoln i Garsija koračali su sa izviđačkim odredom ka onome što je ličilo na kraj tunela. Kroz nekoliko sekundi jedna vrata se otvoriše u zidu i bioti pokazaše ljudima da uđu unutra. Odgovarajući na Makmilanova pitanja, bioti objasniše ljudima da im predstoji ulazak u "prevozno sredstvo" koje će ih prevesti do ulaza u zemaljski modul.
   Makmilan je preneo ono što su bioti govorili Dmitriju Uljanovu na Pintu i poručio svom ruskom zameniku da "odmagli" ukoliko se oni ne budu javili najkasnije kroz četrdeset osam časova.
   Vožnja podzemnom železnicom bila je zapanjujuća. Maksa Paketa je podsetila na džinovski tobogan sa Državnog vašara u Dalasu, u Teksasu. Vozilo u obliku metka hitalo je duž zatvorene, savijene putanje koja se spuštala celim putem od severnog kraja Rame u obliku zdele do Središnje ravnice ispod njega. Izvan te cevi, koja je bila presvučena u neku vrstu teške providne plastike, Kendži i ostali mogli su da vide neizmernu mrežu lestvica i stepenica koje su premošćavale istu teritoriju kojom su se i oni kretali. Ali oni nisu imali priliku da vide neuporedive prizore o kojima su izvestili prethodni istraživači Rame - njihov pogled na jug bio je preprečen izuzetno visokim zidom metalizirano sive boje.
   Vožnja je potrajala manje od pet minuta. Okončala se u jednom zatvorenom krugu koji je potpuno opasivao zemaljski modul. Kada su Pintini izviđači izišli iz voza, beztežinsko stanje u kome su živeli otkako su krenuli sa Zemlje iznenada je nestalo. Gravitacija je bila blizu normale. "Atmosfera u ovom hodniku, kao i atmosfera u Novom Edenu, ista je kao na vašoj matičnoj planeti", reče biot-Linkoln. "Ali nije u području sa vaše leve strane, izvan zidova koji štite vaš habitat."
   Krug koji je obuhvatao Novi Eden bio je mutno osvetljen, tako da kolonisti nisu bili pripremljeni za sunčevu svetlost koja ih je pozdravila kada su se ogromna vrata otvorila i oni ušli u novi svet. U kratkoj šetnji do obližnje železničke stanice nosili su svoje skafandre u rukama. Prošli su pored praznih zgrada sa obe strane staze - malih građevina koje su mogle da budu kuće ili prodavnice, kao i pored jedne veće ("koja treba da bude osnovna škola", obavestila ih je Benita Garsija) tačno naspram same stanice.
   Kada su stigli, voz ih je čekao. Sjajna podzemna vozila, sa udobnim sedištima i pokaznom tablom koja je stalno pružala tekuće podatke, brzo su ih prevezla do centra Novog Edena, gde ih je, prema rečima biota-Linkolna, očekivalo "podrobno upućivanje". Voz je najpre projezdio pored prelepog, kristalno čistog jezera ("Šekspirovo jezero", rekla je Benita Garsija), a zatim skrenuo nalevo, ustremivši se prema svetlosivim zidovima koji su ograđivali koloniju. Tokom poslednjeg dela vožnje jedna velika, goletna planina uzdizala se u predelu sa desne strane voza.
   Za vreme vožnje cela izviđačka družina sa Pinte bila je vrlo ćutljiva. Istini za volju, osećali su se potpuno obeznanjeni. Čak ni stvaralačka uobrazilja Kendžija Vatanabea nikada nije izmaštala ono što se ukazivalo njihovim očima. Sve je to bilo preveliko, mnogo veličanstvenije nego što su zamišljali.
   Središnji grad, u kome su neimari Novog Edena smestili sve glavne zgrade, predstavljao je konačan šok. Članovi ekipe ćutke su stajali i snebivljivo se osvrtali po nizovima velikih i zamamnih građevina koje su tvorile srce kolonije. Činjenica da su zgrade još bile prazne samo je doprinosila mističnom svojstvu celokupnog doživljaja. Kendži Vatanabe i Maks Paket bejahu poslednja dva čoveka koja su ušla u zdanje gde je trebalo da se održi predavanje.
   "Šta misliš?" upita Kendži Maksa dok su stajali na vrhu stepeništa upravne zgrade i nadgledali zasenjujući kompleks oko sebe.
   "Ne mogu da mislim", odgovori Maks sa primesom strahopoštovanja u glasu. "Čitavo ovo mesto protivi se razmišljanju. To je raj, Alisina zemlja čuda i sve bajke mog detinjstva umotane u jedan paket. Stalno se štipam da bih bio siguran da ne sanjam.
   
   "Na ekranu ispred vas", reče biot-Linkoln, "vidi se opšta mapa Novog Edena. Svako od vas će dobiti pun komplet mapa, uključujući sve puteve i zgrade u koloniji. Mi smo ovde, u Središnjem gradu, koji je zamišljen kao upravni centar Novog Edena. Stambeni kvartovi sagrađeni su, zajedno sa prodavnicama, malim kancelarijama i školama, u četiri ugla pravougaonika koga okružuje spoljašnji zid. Kako će krštenje ova četiri grada biti prepušteno žiteljima, danas ćemo ih oslovljavati sa Severoistočno, Severozapadno, Jugoistočno i Jugozapadno selo. Čineći to, uvažavamo konvenciju koju su prihvatili raniji istraživači Rame; oni su, naime, kraj Rame na koji ste i vi sleteli označavali kao severni kraj...
   Svaka od četiri strane Novog Edena ima po jednu određenu geografsku funkciju. Slatkovodno jezero duž južne ivice kolonije, kao što ste već obavešteni, zove se Šekspirovo jezero. Većina riba i vodenog života koje ste doneli sa sobom živeće ovde, iako neki od primeraka mogu da budu savršeno smešteni i u dve reke koje utiču u Šekspirovo jezero sa planine Olimp, ovde na istočnoj strani kolonije i iz Šervudske šume na zapadnoj strani...
   U sadašnjem trenutku padine planine Olimp i sva područja Šervudske šume, kao i seoski parkovi i zeleni pojasevi širom kolonije prekriveni su finom rešetkom od sredstava za razmenu gasova ili SRG-a, kako ih mi zovemo. Ti sićušni mehanizmi služe samo jednoj svrsi - da pretvaraju ugljen-dioksid u kiseonik. U izvesnom veoma stvarnom smislu oni su mehaničke biljke. Oni treba da budu zamenjeni stvarnim biljkama koje ste vi doneli sa Zemlje...
   Severna strana kolonije, između sela, predviđena je za poljoprivredu. Poljoprivredne zgrade podignute su ovde, duž puteva koji povezuju dva severna grada. Većinu vaše hrane uzgajaćete na ovom području. Računajući zalihe hrane koje ste poneli sa sobom i sintetičku hranu uskladištenu u visokim silosima na tri stotine metara severno od ove zgrade, trebalo bi da budete u stanju da ishranite dve hiljade ljudi barem godinu dana, a možda i osamnaest meseci ukoliko bi se gubici sveli na minimum. Posle toga sve zavisi od vas. Ne treba ni spominjati da će ratarstvo, uključujući i akvakulturu, predviđeno za istočnu obalu Šekspirovog jezera, biti značajan činilac vašeg života u Novom Edenu..."
   Kendži je doživeo ovo predavanje kao ispijanje vode iz vatrogasnog creva. Tokom devedeset minuta biot-Linkoln je saopštavao informacije velikom gustinom i brzinom, izbegavajući sva pitanja tako što je ponavljao "da je to izvan baze mog znanja", ili upućivanjem na brojeve stranica i paragrafa u Osnovnom vodiču za Novi Eden koji je uručio slušaocima. Na kraju je napravljen predah u izlaganju i svi su se preselili u susednu prostoriju gde je posluženo piće koje je imalo ukus koka-kole.
   "Huu", izusti Teri Šnajder brišući obrvu, "jesam li ja jedini koji se zasitio?"
   "Sranje, Šnajdere", odvrati Maks Paket sa vragolastim osmehom. "Nećeš valjda da kažeš da si inferioran u odnosu na tog prokletog robota? On đavolski sigurno nije umoran. Kladim se da može da predaje vasceli dan."
   "A možda i celu nedelju", glasno je razmišljao Kendži Vatanabe. "Pitam se kako često ih servisiraju. Kompanija mog oca pravi robote, od kojih su neki veoma složeni, ali ništa kao ovo. Sadržaj informacija u tom Linkolnu mora da je astronomski..."
   "Predavanje će se nastaviti za pet minuta", objavi Linkoln. "Molim vas, požurite."
   
   Tokom druge polovine predavanja slušaocima su predstavljene i objašnjene različite vrste biota u Novom Edenu. Na osnovu nedavnih proučavanja prethodnih ekspedicija na Ramu, kolonisti su bili spremni na stonoge, rakove i buldožere. Pet kategorija ljudskih biota, međutim, izazvalo je emocionalniju reakciju.
   "Naši planeri odlučili su", saopštio im je Linkoln, "da ograniče telesne izglede ljudskih biota kako se ne bi dogodilo da neko od vas zameni nas za nekoga od vas. Ja sam vam već nabrojao moje osnovne funkcije - svi drugi Linkolni, od kojih nam se trojica upravo pridružuju, programirani su na istovetan način. Barem prvobitno. Mi smo, međutim, sposobni za izvestan nizak nivo učenja koji će omogućiti našim bazama podataka da se razlikuju u skladu sa razvijanjem određenog tipa korišćenja."
   "Kako da razlikujemo jednog Linkolna od drugog?" zapita jedan začuđeni član izviđačkog odreda kada su tri nova Linkolna počela da kruže po prostoriji.
   "Svaki od nas ima identifikacioni broj, ugraviran kako ovde, na ramenu, tako i ovde, na levoj strani zadnjice. Isti sistem je primenjen i kod ostalih kategorija ljudskih biota. Ja sam, na primer, Linkoln 004. Trojica koja su baš sad ušli jesu 009, 024 i 071."
   Kada su bioti-Linkolni napustili salu za predavanja, zamenilo ih je pet Benita Garsija. Jedna od Garsija opisala je specijalnosti svoje kategorije - policijska i vatrogasna zaštita, poljoprivreda, sanitarije, prevoz, rukovanje poštom - a onda je odgovorila na nekoloko pitanja pre no što su se sve povukle.
   Sledeći su bili bioti-Ajnštajni. Izviđači su prsnuli u smeh kada su četiri Ajnštajna, sva četvorica razbarušene, neuredne, sedokose replike naučnog genija iz dvadesetog veka, zajedno ušetala u sobu. Ajnštajni su objasnili da su oni inženjeri i naučnici u koloniji. Njihova prevashodna funkcija, vitalna, koja je obuhvatala mnoge dužnosti, bila je da "osiguraju zadovoljavajući rad kolonijske infrastrukture", uključujući, dakako, čitavu vojsku biota.
   Jedna grupa visokih, kao ugalj crnih ženskih biota predstavila je sebe kao Tiasoe, specijaliste u zdravstvenoj zaštiti. One će biti budući lekari, bolničarke, zdravstvene službenice, osobe koje će obezbeđivatu dečju negu kada roditelji nisu na raspolaganju. Taman se epizoda sa predstavljanjem Tiasoa okončala, kada u sobu uđe jedan vižljast orijentalni biot sa prodornim očima. Sa sobom je nosio liru i elektronski slikarski stalak. Predstavio se kao Jasunari Kavabata pre nego što je odsvirao divan, kratak komad na liri.
   "Mi, Kavabate, kreativni smo umetnici", reče on jednostavno. "Mi smo muzičari, glumci, slikari, kipari, pisci, a ponekad i fotografi i kinematografi. Malobrojni smo, ali veoma značajni za kvalitet života u Novom Edenu."
   Kada je službeno predavanje bilo najzad završeno, izviđačima je poslužena izvanredna večera u velikoj dvorani. Oko dvadeset biota pridružilo se gostima na skupu, iako, naravno, oni nisu ništa jeli. Simulirana pečena patka bila je zapanjujuće verodostojna, a čak su i vina mogla da prođu inspekciju kod svih, osim kod najvrsnijih oenologa na Zemlji.
   Kasnije te večeri, kada su se ljudi pomalo svikli na društvo biota i stalno ih zasipali pitanjima, u otvorenom dovratku se pojavila jedna usamljena ženska prilika. U prvi mah niko je nije primetio. Ali soba se brzo utišala kada je Kendži Vatanabe skočio sa svog sedišta i približio se pridošlici raširenih ruku.
   "Dr d'Žarden, pretpostavljam", rekao je sa osmehom.
   

10.
   Uprkos Nikolinim uveravanjima da je sve u Novom Edenu u potpunom skladu sa obaveštenjima koja je pružila na snimku, zapovednik Makmilan odbio je da dozvoli putnicima i posadi sa Pinte da uđu u Ramu i smeste se u svoje nove kuće dok se on ne uveri da nema nikakve opasnosti. Nadugačko se savetovao sa osobljem MSA na Zemlji, a onda je poslao malu ekipu na čelu sa Dmitrijem Uljanovom u Ramu da pribave dodatne informacije. Glavni medicinski oficir na Pinti, strogi Holanđanin po imenu Darl van Ros, bio je najvažniji član Uljanovljevog tima. Kendži Vatanabe i dva vojnika iz prvog izviđačkog tima takođe su se pridružili ruskom inženjeru.
   Doktorova uputstva bila su jasna. On je dobio zadatak da ispita Vejkfildove, celu porodicu, i da potvrdi da su oni odista ljudska bića. Druga dužnost bila mu je da analizira biote i da kategorizuje njihove nebiološke crte. Sve to je postignuto bez teškoća, iako je Keti Vejkfild bila unekoliko jogunasta i sarkastična za vreme ispitivanja. Na Ričardov predlog, jedan biot-Ajnštajn rastavio je na delove Linkolne i demonstrirao, na funkcionalnom nivou, kako rade najsloženiji podsistemi. Zamenik Uljanov bio je više nego zadivljen.
   Posle dva dana putnici sa Pinte počeli su da se useljavaju u svoje posede u Rami. Veliki broj biota pomagao je u istovaru svemirske letelice i prebacivanju svih zaliha na Ramu. Ceo postupak potrajao je skoro tri dana. Ali gde bi se svi mogli smestiti? Zahvaljujući jednoj odluci koja će kasnije imati značajne posledice za koloniju, gotovo svih tri stotine putnika sa Pinte izabralo je da živi u Jugoistočnom selu, tamo gde su i Vejkfildovi svili svoj dom. Samo je Maks Paket i još šaka farmera, koji su se preselili pravo u poljoprivrednu zonu duž severnog perimetra Novog Edena, odlučili da žive na drugom mestu u koloniji.
   Vatanabeovi su se uselili u malu kuću odmah niz ulicu do Ričarda i Nikol. Od samog početka Kendži i Nikol su se prirodno razumeli, a njihovo prijateljstvo je raslo sa svakim novim susretom. Prve večeri koju su Kendži i Nai proveli u svojoj novoj kući bili su pozvani na porodičnu večeru kod Vejkfildovih.
   "Pođimo u dnevnu sobu. Tamo je udobnije", reče Nikol pošto je obed završen. "Linkoln će raspremiti sto i pobrinuti se za sudove."
   Vatanabeovi ustadoše i krenuše za Ričardom kroz ulaz na kraju dnevne sobe. Mlađi Vejkfildi ljubazno su sačekali da Kendži i Nai prođu, a zatim su se pridružili roditeljima i gostima u udobnoj dnevnoj sobu u prednjem delu kuće.
   Proteklo je pet dana otkako je izviđački odred sa Pinte prvi put ušao u Ramu. Pet začuđujućih dana, razmišljao je Kendži dok je sedeo u dnevnoj sobi Vejkfildovih. Um mu je hitro skenirao kaleidoskop zgusnutih informacija koje još nisu bile sređene u njegovom mozgu. A po mnogo čemu ova večera bila je najzačuđujuća od svega. Kroz šta je sve ova porodica prošla, zaista je neverovatno.
   "Priče koje ste nam ispričali", reče Nai Ričardu i Nikol pošto su svi posedali, "veoma su zadivljujuće. Ima toliko pitanja koja bih želela da postavim da ne znam odakle bih počela... Posebno sam očarana tim stvorom koga nazivate Orao. Da li je on ipak jedan od vanzemaljaca koji su sagradili Čvorište i Ramu?"
   "Ne", reče Nikol. "Orao je, takođe, bio biot. Barem nam je tako rekao, a mi nemamo nikakvog razloga da mu ne verujemo. Njega je sazdala glavna inteligencija Čvorišta da ostvari bolju vezu sa nama."
   "Ali ko je onda sagradio Čvorište?"
   "To je, izvesno, pitanje sa Nivoa III", odvrati Ričard uz osmeh.
   Kendži i Nai se nasmejaše. Nikol i Ričard su im objasnili Orlovu informacijsku hijerarhiju tokom dugih pripovedanja za večerom. "Pitam se da li uopšte možemo", mudrovao je Kendži, "da pojmimo tako razvijena bića čije mašine mogu da stvore druge mašine koje su pametnije od nas samih."
   "A ja se pitam da li je uopšte moguće", upade u razgovor Keti, "da razgovaramo o nekim običnijim stvarima. Na primer, gde su svi oni mladi ljudi mog uzrasta? Čini mi se da do sada nisam opazila više od dvoje kolonista starih između dvanaest i dvadeset pet godina."
   "Najveći broj mladih nalazi se na Ninji", odgovori Kendži. "Oni bi trebalo da stignu ovde za oko tri nedelje sa glavninom populacije kolonije. Putnici sa Pinte bili su pažljivo odabrani za zadatak provere verodostojnosti snimka koji smo primili.
   "Šta je to verodostojnost? upita Keti.
   "Istinitost i tačnost", odgovori Nikol. "Manje-više. Bila je to jedna od najomiljenijih reči tvog dede... I kad je već reč o tvom dedi, on je uvek smatrao da mladim ljudima treba dopustiti da slušaju razgovor odraslih, ali ne i da ga prekidaju... Ima još mnogo stvari koje treba večeras da razmotrimo sa Vatanabeima. Vas četvoro ne morate da ostanete..."
   "Idem napolje da gledam svetla", reče Bendži. "Hoćeš li da pođeš sa mnom, molim te, Eli?"
   Eli Vejkfild ustade i uze Bendžija za ruku. Njih dvoje pristojno poželeše gostima laku noć. Keti i Patrik krenuše za njima. "Idemo da vidimo možemo li da nađemo nešto uzbudljivo", reče Keti dok su odlazili. "Laku noć, gospodine i gospođo Vatanabe. Majko, vratićemo se za nekoliko sati."
   Nikol zavrte glavom kada je i poslednje njeno dete napustilo kuću. "Keti je tako uzrujana otkako je Pinta stigao", objasni ona, "da jedva da spava noću. Želi da se upozna i da razgovara sa svakim."
   Biot-Linkoln koji je završio čišćenje kuhinje sada je neupadljivo stajao pored vrata iza Bendžijeve stolice. "Da li biste želeli nešto da popijete?" obrati se Nikol Kendžiju i Nai, pokazujući u pravcu biota. "Nemamo ništa što bi se po ukusu moglo meriti sa svežim voćnim sokovima koje ste doneli sa Zemlje, ali Link je u stanju da smućka neke zanimljive sintetičke bućkuriše."
   "Ne, hvala", reče Kendži, odmahujući glavom. "Ali upravo sam shvatio da smo celo veče proveli pričajući o vašoj neverovatnoj odiseji. Sigurno je da i vi imate neka pitanja za nas. Najposle, od lansiranja 'Njutna' na Zemlji je proteklo četrdeset pet godina.
   Četrdeset pet godina, prođe Nikol kroz glavu. Da li je to moguće? Je li moguće da Ženevjev ima skoro šezdeset godina?
   Nikol se živo sećala poslednje prilike kada je videla oca i kćerku na Zemlji. Pjer i Ženevjev otpratili su je do aerodroma u Parizu. Ćerka ju je mahnito grlila do poslednjeg poziva za ukrcavanje. Gutala je majku pogledom koji je zračio dubokom ljubavlju i ponosom. Devojčine oči bile su ispunjene suzama. Ženevjev nije bila u stanju da izgovori ni reč. A za vreme tih četrdeset pet godina moj otac je umro. Ženevjev je postala starija žena, možda i baka, dok sam ja tumarala po vremenu i prostoru. U zemlji čuda.
   Sećanja su bila prejaka za Nikol. Duboko je udahnula i pokušala da se pribere. Kada se vratila u sadašnjost, u dnevnoj sobi Vejkfildovih i dalje je vladala tišina.
   "Je li sve u redu?" upita Kendži uviđavno. Nikol klimnu i zagleda se u nežne, otvorene oči svog novog prijatelja. Na tenutak joj se učini kao da razgovara sa svojim drugom, kosmonautom Šigeruom Takagišijem. Ovaj čovek je pun radoznalosti baš kao što je i Šig bio. Mogu da mu verujem. A razgovarao je sa Ženevjev samo pre nekoliko godina.
   "Najveći deo opšte istorije Zemlje ispričan nam je u delovima i odlomcima, prilikom brojnih razgovora sa ostalim putnicima sa Pinte", reče Nikol posle produženog ćutanja. "Ali ne znamo baš ništa o našim porodicama, sa izuzetkom onog što ste nam saopštili one prve večeri. Ričard i ja bismo voleli da znamo da li se sećate nekih dodatnih pojedinosti koje ste možda izostavili u našem prvom razgovoru.
   "U stvari", reče Kendži, "danas po podne sam prebirao po svojim dnevnicima i ponovo iščitao beleške koje sam pravio kada sam započeo preliminarno istraživanje za moju knjigu o 'Njutnu'. Najvažnija stvar koju sam propustio da pomenem u našem ranijem razgovoru jeste koliko Ženevjev liči na svog oca. Lice kralja Henrija bilo je vrlo upadljivo, kao što se, verujem, dobro sećate. U odraslom dobu Ženevjevino lice se izdužilo i počelo izrazito da liči na očevo... Evo, pogledajte ovo. Uspeo sam da pronađem nekoliko fotografija uskladištenih u mojoj bazi podataka, snimaka koje sam napravio za vreme trodnevnog boravka u Bovoau."
   Posmatranje forografija sa Ženevjev potpuno je uzdrmalo Nikol. Suze joj smesta grunuše na oči i potekoše niz obraze. Ruke su joj drhtale dok je držala dve slike sa Ženevjev i njenim mužem, Lujom Gastonom. Oh, Ženevjev, zavapila je u sebi. Koliko si mi nedostajala. Koliko bih volela da te držim u naručju makar za tren. Ričard se naže preko njenog ramena da vidi slike. Čineći to, nežno je rukom milovao Nikol. "Ona zaista pomalo liči na princa", primeti blago, "ali mislim da mnogo više liči na svoju majku."
   "Ženevjev je bila krajnje učtiva", dodade Kendži, "što me je iznenadilo imajući u vidu kroz kakve je muke prošla tokom medijske buke koja se podigla 2238. godine. Veoma strpljivo je odgovarala na moja pitanja. Nameravao sam da joj podarim stožerno mesto u svojoj knjizi o 'Njutnu' sve dok me moj izdavač nije u potpunosti odvratio od te zamisli."
   "Koliko je kosmonauta sa 'Njutna' još u životu?" upita Ričard, nastavljajući razgovor dok je Nikol i dalje upijala dve fotografije.
   "Samo Sabatini, Tabori i Jamanaka", odgovori Kendži. "Dr Dejvid Braun je doživeo težak srčani udar i posle šest meseci umro pod prilično neobičnim okolnostima. Mislim da se to dogodilo 2208. Admiral Helman umro je od raka 2214. godine, koliko se sećam. Irina Turgenjev doživela je potpuni mentalni slom kao žrtva sindroma 'povratak na Zemlju' koji je utvrđen među nekim kosmonautima u 21. veku, da bi na kraju počinila samoubistvo 2211. godine."
   Nikol se još borila sa osećanjima. "Sve do pre tri noći", reče ona Vatanabeovima pošto je Kendži završio, "uopšte nisam kazala Ričardu ili deci da je Henri Ženevjevin otac. Dok sam živela na Zemlji, samo je moj otac znao istinu. Henri je možda podozrevao, ali nije bio siguran. A onda, kada ste mi rekli za Ženevjev, shvatila sam da ja treba da budem ta koja će saopštiti porodici. Ja..."
   Nikolin glas ustrepta i suze joj ponovo orosiše oči. Obrisala je lice papirnatom maramicom koju joj je Tai dodala. "Oprostite", reče Nikol, "nikada nisam ovakva. Ali videti ove slike i setiti se tolikih stvari zaista je šokantno..."
   "Dok smo živeli u Rami II, a zatim i u Čvorištu", uključi se Ričard, "Nikol je bila primer stoicizma. Bila je kao stena. Bez obzira na to sa čim smo se suočili, bez obzira na to koliko je to bilo bizarno, ona je bila nepokolebljiva. Deca, Majkl O'Tul i ja - svi smo zavisili od nje. Veoma retko smo je videli..."
   "Dosta", uzviknu Nikol, otirući suze sa lica. Odložila je fotografije na sto. "Pređimo na druge teme. Hajde da razgovaramo o kosmonautima sa 'Njutna'. Pre svega o Franćeski Sabatini. Je li dobila ono što je želela? Neuporedivu slavu i bogatstvo?"
   "Poprilično", reče Kendži. "Nisam se rodio u vreme njenih velikih žetvi u prvoj deceniji ovog veka, ali čak i sada ona je veoma poznata. Nedavno su je intervjuisali na televiziji i tom prilikom je govorila o značaju ponovne kolonizacije Marsa."
   Nikol se naže napred u stolici. "Nisam vam rekla ovo za vreme večere, ali sigurna sam da su Franćeska i Braun drogirali Borzova, izazivajući na taj način simptome zapaljenja slepog creva. Pored toga, smišljeno me je ostavila na dnu one jame u Njujorku. Ta žena je bez ikakvih obzira prema drugima."
   Kendži je ćutao nekoliko sekundi. "Godine 2208, nešto pre svoje smrti, dr Braun je imao povremena lucidna razdoblja u svom inače rastrojenom stanju. Tokom jednog od takvih razdoblja dao je fantastičan intervju reporteru nekog časopisa u kome je priznao delimičnu odgovornost za Borzovu smrt i nagovestio Franćeskinu ulogu u vašem nestanku. Sinjora Sabatini izjavila je da je čitava priča 'besmislica - ludački proizvod jednog bolesnog mozga', sudski zatražila obeštećenja od časopisa u iznosu od sto miliona maraka, a zatim elegantno izišla iz sudnice. Taj časopis je otpustio pomentog reportera i javno joj se izvinio."
   "Franćeska uvek pobeđuje na kraju", primeti Nikol.
   "Umalo da nisam vaskrsnuo celu tu priču pre tri godine", nastavi Kendži, "kada sam radio na istraživanjima za moju knjigu. Budući da je do tog časa proteklo više od dvadeset pet godina, svi podaci o misiji 'Njutna' stajali su na raspolaganju javnosti i stoga bili pristupačni svakome ko bi ih zatražio. Otkrio sam sadržaj vašeg personalnog kompjutera, uključujući i kocku podataka koja je po svoj prilici poticala od Henrija, zatrpanu u hrpi materijala. Tada sam se uverio da je u intervjuu sa dr Braunom zaista rečena istina."
   "I šta se dogodilo?"
   "Otišao sam da intervjuišem Franćesku u njenoj palati u Sorentu. Odmah posle toga prestao sam da radim na toj knjizi..."
   Kendži je oklevao za trenutak. Da li bi trebalo da kažem sve, pitao se. Okrznuo je pogledom svoju voljenu ženu. Ne, reče on sebi. Ovo nije ni mesto ni vreme za to.
   
   "Žao mi je, Ričarde."
   Već je gotovo zaspao kada je začuo suprugin glas u spavaćoj sobi.
   "Aaaa", promrmlja on. "Jesi li rekla nešto, draga?"
   "Žao mi je", ponovi Nikol. Priljubila se uz njega i pronašla mu ruku ispod pokrivača. "Trebalo je da ti kažem o Henriju pre mnogo godina. Jesi li još ljut?"
   "Nikada nisam bio ljut", reče Ričard. "Iznenađen - da, možda čak zgranut. Ali ne i ljut. Imala si svoje razloge za čuvanje te tajne." Stisnuo joj je ruku. "Pored toga, to se desilo na Zemlji, u jednom drugom životu. Da si mi rekla kada smo se prvi put sreli, možda bi i imalo nekog uticaja. Možda bih bio ljubomoran i gotovo bih se sigurno osećao nelagodno. Ali ne i sada."
   Nikol se naže povrh njega i poljubi ga. "Volim te, Ričarde Vejkfild", reče ona.
   "I ja tebe volim", odgovori on.
   
   Kendži i Nai vodili su ljubav prvi put otkako su napustili Pintu, posle čega je ona odmah zaspala. Kendži nije imao mira. Ležao je budan u postelji, razmišljajući o večeri sa Vejkfildovima. Iz nekog razloga slika Franćeske Sabatini prodirala mu je u svest. Najlepša sedamdesetogodišnja žena koju sam ikada video, beše njegova prva misao. A kakav fantastičan život. Kendži se još živo sećao tog letnjeg poslepodneva kada je njegov voz pristao u stanicu Sorento. Vozač elektronskog taksija smesta je prepoznao adresu. "Capisco", rekao je, mašući rukama, a zatim se uputio u pravcu "palate Sabatini".
   Franćeska je živela u preuređenom hotelu koji je gledao na Napuljski zaliv. Bila je to zgrada sa dvadeset soba koja je nekada pripadala nekom princu iz dvadesetog veka. Iz ureda gde je Kendži čekao da se sinjora Sabatini pojavi mogao je da vidi žičaru koja je spuštala plivače niz strmu padinu do tamnoplavog zaliva.
   Sinjora je zakasnila pola sata, a onda je iznenada pokazala nestrpljivost da se intervju što pre okonča. Franćeska je u dva maha pomenula da je pristala da razgovara s njim samo zbog toga što joj je njen izdavač rekao da je u pitanju "izvanredni mladi pisac". "Iskreno", rekla je na savršenom engleskom, "u ovom času nalazim da je svaki razgovor o 'Njutnu' krajnje dosadan."
   Njeno zanimanje za razgovor naglo se probudilo kada joj je Kendži spomenuo svoje "nove podatke", fajlove iz Nikolinog personalnog kompjutera koji su bili telemetrisani na Zemlju "metodom trikovanja" tokom poslednjih nekoliko nedelja misije. Franćeska je postala mirna, pomalo zamišljena, dok je Kendži upoređivao zabeleške koje je Nikol načinila sa "priznanjem" dr Dejvida Brauna datim reporteru časopisa 2208. godine.
   "Shvatam vas", rekla je Franćeska sa osmehom, kada ju je Kendži zapitao ne misli li ona da mnoge zajedničke tačke između Nikolinog dnevnika sa "Njutna" i priznanja Dejvida Brauna predstavljaju "izuzetnu podudarnost". Ni u jednom trenutku nije neposredno odgovorila na njegova pitanja. Umesto toga ustala je i zamolila ga da ostane na večeri. Još mu je rekla da će o svemu naknadno razgovarati.
   Pred sumrak u Kendžijevu sobu prispelo je obaveštenje da će večera početi u osam i trideset i da se očekuje da bude svečano odeven. Jedan robot stigao je u najavljeno vreme i poveo ga do veličanstvene trpezarije sa zidovima prekrivenim muralima i tapiserijama i bleštavim lusterima koji su visili sa visoke tavanice. Sto je bio postavljen za desetoro. Franćeska je već bila tamo, stojeći pored malog robota-poslužitelja na jednom kraju ogromne prostorije.
   "Kon ban wa, Vatanabe-san", obratila mu se Franćeska na japanskom, nudeći mu čašu šampanjca. "Upravo renoviram glavni boravišni prostor, pa se bojim da ćemo morati da ispijemo naše piće ovde. Sve je to pomalo nepraktično, što bi rekli Francuzi, ali šta je - tu je."
   Franćeska je izgledala veličanstveno. Njena plava kosa bila je skupljena na vrhu glave, pridržavana velikim izrezbarenim češljem. Na vratu joj je blistala dijamantska ogrlica, a jedan ogroman usamljen safir klatio se obešen o nju. Haljina bez kaiša bila je bela, sa prevojima i naborima koji su naglašavali obline tog naizgled još mladalačkog tela. Kendži nije mogao da veruje da je ova žena stara sedamdeset godina.
   Uzela ga je pod ruku, pošto mu je predočila da je na brzinu skupila društvo za večeru "u njegovu čast", i povela ga do tapiserija na drugom zidu. "Da li ste ikada čuli za Obusona?" upitala je. Kada je on odmahnuo glavom, Franćeska se upustila u priču o istoriji evropske tapiserije.
   Pola sata kasnije Franćeska je sedela za čelom stola. Profesor muzike iz Napulja i njegova žena (po svoj prilici glumica), dva zgodna, crnomanjasta profesionalna fudbalera, kurator ruševina Pompeje (muškarac u svojim pedesetim), sredovečna italijanska pesnikinja i dve mlade žene u svojim dvadesetim, obe čarobno privlačne, zauzimali su ostala mesta. Posle kraćeg dogovora sa Franćeskom, jedna od dve mlade žene sela je preko puta Kendžija, a druga pored njega.
   U početku je stolica sa naslonom nasuprot Franćeski na drugom kraju stola bila upražnjena. Franćeska došapnu nešto svom glavnom konobaru i pet minuta posle toga u sobu uvedoše jednog veoma starog, hromog i gotovo slepog čoveka. Kendži ga je odmah prepoznao. Bio je to Janoš Tabori.
   Obed je bio divan, a razgovor živahan. Hranu su posluživali kelneri, a ne roboti koji su korišćeni u svim osim u najpomodnijim restoranima, a svako jelo zalivano je različitim italijanskim vinom. Kakva izuzetna grupa ljudi! Svi su, pa i fudbaleri, govorili podnošljiv engleski. U isti mah dosta su znali o istoriji svemira i živo su se zanimali za njega. Mlada žena preko puta Kendžija pročitala je, štaviše, njegovu najpopularniju knigu o ranim istraživanjima Marsa. Kako je veče odmicalo, Kendži, koji je bio tridesetogodišnji neženja u to vreme, postajao je sve opušteniji. Sve ga je uzbuđivalo - žene, vino, razgovor o istoriji, poeziji i muzici.
   Samo je jedanput tokom dva sata za stolom spomenut poslepodnevni intervju. Za vreme zatišja u razgovoru između deserta i konjaka, Franćeska je gotovo doviknula Janošu: "Ovaj mladi japanski čovek - on je izuzetan, sjajan, znaš - misli da je otkrio dokaz iz Nikolinog personalnog kompjutera koji podupire one užasne laži koje je Dejvid izrekao pre smrti."
   Janoš ništa nije uzvratio. Izraz lica ostao mu je nepromenjen. Ali posle večere on dodade Kendžiju jedno parče hartije, a zatim netom nestade. "'Ne znaš ništa osim istine i nemaš ni malo nežnosti'", pisalo je na njoj. "'Stoga nepravedno sudiš' - Aglaja Jepančin princu Miškinu. IDIOT, Fjodora Dostojevskog."
   Nije proveo ni pet minuta sam u svojoj sobi kad začu kucanje na vratima. Otvorio ih je i ugledao onu mladu Italijanku koja je za večerom sedela preko puta njega. Na sebi je imala sićušani bikinu koji je otkrivao najveći deo njenog izuzetnog tela. U ruci je držala muške kupaće gaćice.
   "Gospodine Vatanabe", rekla je uz seksi osmeh, "molimo vas da nam se pridružite na plivanju. Ovo bi trebalo da vam odgovara."
   Kendži je istog trena osetio strahovitu navalu požude koja se nije lako stišavala. Pomalo zbunjen, sačekao je minut-dva pošto se presvukao i tek tada se pridružio ženi u hodniku.
   Čak i sada, tri godine kasnije, ležeći u novom krevetu u Novom Edenu pored žene koju je voleo, Kendži nije mogao da izbegne sećanje na seksualnu žudnju koju je iskusio te noći u Franćeskinoj palati. Njih šestoro spustili su se žičarom do zaliva i plivali na mesečini. U konobi pored same vode pili su, igrali i smejali se zajedno. Bila je to noć iz snova.
   Nije prošao ni pun sat, sećao se Kendži, a svi smo bili srećno obnaženi. Plan igre beše jasan. Dva fudbalera za Franćesku, one dve madone za mene.
   Kendži se zgrči u postelji, prisećajući se kako siline svog zadovoljstva tako i Franćeskinog raspojasanog smeha kada ga je otkrila u zoru u sendviču između dve mlade žene u jednom velikom bungalovu pokraj zaliva.
   Kada sam stigao u Njujork četiri dana kasnije, moj izdavač mi je rekao kako misli da bi trebalo da napustim projekt o 'Njutnu'. Nisam mu protivrečio. Verovatno da bih mu i sam to predložio.
   
   

11.
   Eli je bila očarana porculanskim figurama. Uzela je jednu, devojčicu odevenu u svetloplavi baletski kostim i okrenula je u rukama. "Pogledaj je, Bendži", rekla je svom bratu. "Neko je ovo napravio - sasvim sam."
   "To je, zapravo, kopija", reče španski prodavac, "ali jedan umetnik načinio je originalan oblik od koga je napravljen ovaj kompjuterski otisak. Postupak reprodukcije danas je toliko tačan da čak i stručnjaci sa mukom razlikuju original od kopija."
   "I vi ste sve ove doneli sa Zemlje?" Eli mahnu rukom prema stotinama figurica na stolu i u malim, staklenim sanducima.
   "Da", reče gospodin Muriljo ponosito. "Mada sam u Sevilji radio u opštinskoj službi - građevinske dozvole i takva vrsta stvari - moja žena i ja smo držali jednu malu radnju. Zaljubili smo se u porculansku umetnost pre oko deset godina i od tog vremena postali smo strasni kolekcionari."
   Gospođa Muriljo, i sama u kasnim četrdesetim, iskrsnu iz stražnje sobe gde je još raspakivala robu. "Odlučili smo", reče ona, "još pre nego što smo saznali da smo odabrani za koloniste, da ponesemo celu zbirku, bez obzira na ograničenja u zapremini prtljaga koji su važila za Ninju."
   Bendži je držao igračicu na svega nekoliko centimetara od očiju. "Le...po", reče on uz širok osmeh.
   "Hvala", odgovori gospodin Muriljo. "Gajili smo nade da ćemo osnovati društvo kolekcionara u koloniji 'Louel'", dodade on. "Troje, četvoro drugih putnika na Ninji takođe je donelo ovamo različite komade."
   "Možemo li da ih pogledamo?" upita Eli. "Bićemo obazrivi."
   "Samo izvolite", reče gospođa Muriljo. "Kada se konačno svi nasele, prodaćemo ili trampiti neke od predmeta - naravno, duplikate. Za sada oni su samo izloženi za gledanje i uživanje."
   Dok su Eli i Bendži razgledali porculanske tvorevine, u radnju uđe još nekoliko ljudi. Muriljovi su otvorili radnju nekoliko dana ranije. Prodavali su sveće, ljupke salvete i ostale manje ukrase za kuću.
   "Vidim da nisi gubio vreme, Karlose", obrati se nekoliko minuta kasnije gospodinu Murilju jedan krupan Amerikanac. Iz njegovog pozdrava beše očigledno da su se znali sa zajedničkog putovanja u Ninji.
   "Nama je bilo lakše, Trevise", reče gospodin Muriljo. "Nemamo porodicu i za život nam ne treba mnogo prostora."
   "Mi se još ni u kuću nismo smestili", požali se Trevis. "Sigurno je da ćemo živeti u ovom selu, ali Čelzi i dečurlija ne mogu da nađu kuću po svom ukusu... Čelzi još gunđa zbog celog aranžmana. Ona ni sad ne veruje da nam je MSA rekla istinu."
   "Priznajem da je krajnje teško prihvatiti da su ovu svemirsku stanicu tuđini sagradili samo da bi nas posmatrali... Bilo bi neuporedivo lakše poverovati u priču MSA kada bi postojale slike tog Čvorišta. Ali zbog čega bi nas lagali?"
   "Lagali su i pre. Niko nije ni spomenuo ovo mesto do na dan pre susreta... Čelzi smatra da smo mi deo svemirskog eksperimenta koji vrši MSA. Veli da ćemo neko vreme provesti ovde, a zatim biti prebačeni na površinu Marsa, kako bi se mogla upoređivati dva tipa kolonija."
   Gospodin Muriljo se nasmeja. "Vidim da se Čelzi nije promenila otkako smo napustili Ninju." Zatim se uozbiljio. "Znaš, i ja i Huanita imamo izvesne sumnje, pogotovo sada kada je prva nedelja minula, a niko nije video ni traga od nekog tuđina. Proveli smo dva puna dana tumarajući okolo, razgovarajući sa drugim ljudima - preduzeli smo istragu na svoju ruku. Na kraju smo zaključili da je priča MSA, po svoj prilici, istinita. Pre svega, odviše je protivna zdravom razumu da bi bila laž. Drugo, ta Vejkfildova je veoma ubedljiva. Na otvorenom sastanku sa njom dva sata je odgovarala na pitanja, pri čemu ni ja ni Huanita nismo otkrili ni najmanju nedoslednost.."
   "Teško mi je da zamislim da iko može da spava dvanaest godina", reče Trevis, vrteći glavom.
   "Naravno. I nama je to isto tako izgledalo. No, otišli smo do onog somnarijuma u kome je porodica Vejkfild navodno spavala. Sve je bilo tačno onako kako je Nikol opisala na pomenutom sastanku. Sama zgrada je zapravo ogromna. U njoj ima dovoljno ležaja i prostorija da se smesti celokupna kolonija, ako to bude neophodno... Ne vidim zašto bi MSA sagradila tako džinovsko postrojenje samo da bi poduprla eventualnu laž."
   "Možda si u pravu."
   "Bilo kako bilo, mi smo odlučili da iskoristimo sve što možemo. Barem za neko vreme. A na životne uslove odista nemamo razloga da se požalimo. Stambene prostorije su prvoklasne. Huanita i ja čak imamo vlastitog Linkolna koji nam pomaže kako kod kuće tako i oko radnje."
   Eli je pažljivo slušala razgovor. Zapamtila je šta joj je majka rekla prethodne večeri kada ju je pitala da li ona i Bendži smeju da odu da se prošetaju po selu. "Zašto da ne, dušo", rekla joj je Nikol, "ali ako vas iko prepozna kao Vejkfildove i počne da vas ispituje, ne ulazite u razgovor sa takvima. Budite učtivi, a onda se vratite kući što pre možete. Gospodin Makmilan ne želi da u ovom času razgovaramo o našim iskustvima bilo s kim osim sa osobljem MSA."
   Dok se Eli divila porculanskim figurama i napeto prisluškivala razgovor između gospodina Murilja i čoveka po imenu Trevis, Bendži je odlutao na svoju ruku. Kada je Eli shvatila da nije pored nje, uhvatila ju je panika.
   "U šta to zuriš, burazeru?" začu Eli grub muški glas na drugom kraju radnje.
   "Njena kosa je ve...oma le...pa", odgovori Bendži. Stajao je na prolazu, sprečavajući onog muškarca i njegovu ženu da prođu napred. Osmehnuo se i pružio ruku prema ženinoj veličanstvenoj, dugačkoj plavoj kosi. "Smem li da je dotaknem?" upitao je.
   "Jesi li lud?... Naravno da ne smeš... A sada se gubi..."
   "Džejsone, mislim da je on retardiran", reče žena tiho, hvatajući muža za ruku pre nego što je ovaj mogao da odgurne Bendžija.
   U tom trenutku Eli pritrča bratu. Shvatila je da je onaj čovek ljut, ali nije znala šta da uradi. Blago je dodirnula Bendžija po ramenu. "Gledaj, Eli", uzviknu on, nejasno izgovarajući reči u uzbuđenju, "pogledaj tu le..pu žu..tu kosu."
   "Je li ovaj krele vaš prijatelj?" upita onaj visok čovek Eli.
   "Bendži je moj brat", odgovori Eli s mukom.
   "Pa, uklonite ga odavde... Dosađuje mojoj ženi."
   "Gospodine", reče Eli kada je skupila malo hrabrosti, "moj brat nije mislio ništa loše. Nikada ranije nije video plavu kosu izbliza."
   Lice onog muškarca zbrčkalo se od ljutine i začuđenosti. "Štaaa?", uzviknu on. Pogledao je svoju ženu. "Šta je sa vama dvoma? Jedan je dilkan, a ova druga..."
   "Da niste vi deca Vejkfildovih?", prekide ih jedan prijatan glas iza Eli.
   Zbunjena, Eli se okrete. Gospođa Muriljo istupi i stade između dece i para došljaka. Ona i njen suprug zatvorili su radnju čim su čuli povišene glasove. "Da, gospođo", reče Eli blagim glasom. "Jesmo."
   "Hoćete li da kažete da su ovo dvoje deca onih koji su došli iz svemira?" upita čovek po imenu Džejson.
   Eli je uspela da brzo izvuče Bendžija iz radnje. "Strašno nam je žao", reče Eli pre nego što su ona i Bendži otišli. "Nismo nameravali da vam stvorimo bilo kakve teškoće."
   "Ludaci!" začu Eli kako je neko uzviknuo pre nego što su se vrata zatvorila iza njih.
   
   Bio je to još jedan iscrpljujući dan. Nikol je bila vrlo umorna. Stajala je ispred ogledala i dovršavala umivanje. "Eli i Bendži su imali nekakvo neprijatno iskustvo dole u selu", reče Ričard iz spavaće sobe. "Neće baš mnogo da mi pričaju o tome."
   Nikol je provela trinaest dugih sati pomažući u zbrinjavanju putnika sa Ninje. Bez obzira na to koliko su teško ona, Kendži Vatanabe i drugi radili, činilo se da niko nikada nije bio zadovoljan i uvek je ostajalo još zadataka koje je trebalo obaviti. Mnogi kolonistima reagovali su razdražljivo kada je Nikol pokušala da im objasni postupke koje je MSA propisala za doznačavanje hrane, stambenih prostorija i radnih mesta.
   Premnogo dana provela je bez dovoljno spavanja. Nikol se zagleda u vrećice ispod očiju. Ali moramo da završimo posao sa ovom grupom pre no što stigne Santa Marija, reče ona sebi. S njima će biti daleko teže.
   Nikol obrisa lice peškirom i pređe u spavaću sobu, gde je Ričard sedeo u pidžami. "Kakav ti je bio dan?" upita ona.
   "Nije loš... Prilično zanimljiv, u stvari... Polako ali sigurno inženjeri se navikavaju na Ajnštajne." Zastao je. "Jesi li čula šta sam rekao o Eli i Bendžiju?"
   Nikol uzdahnu. Iz tona Ričardovog glasa shvatila je njegovu pravu poruku. Uprkos umoru, izišla je iz spavaće sobe i uputila se niz hodnik.
   Eli je već spavala, ali Bendži je bio još budan u sobi koju je delio sa Patrikom. Nikol sede pored Bendžija i uze ga za ruku "Zdraa...vo, ma...ma", reče dečak.
   "Čika Ričard mi je pomenuo da ste Eli i ti išli u selo po podne", reče Nikol najstarijem sinu.
   Izraz bola počivao je nekoliko sekundi na dečakovom licu, a onda ga nestade. "Da, ma...ma", reče on.
   "Eli mi je kazala da su ih prepoznali i da ih je jedan od novih kolonista izgrdio", reče Patrik sa suprotnog kraja sobe.
   "Je li to tačno, dušo?" upita Nikol Bendžija, i dalje ga držeći za ruku.
   Dečak načini jedva primetan potvrdan klimaj, a onda se ćutke zagleda u majku. "Šta je to krele, ma...ma?" upita iznenada, a oči mu se ispuniše suzama.
   Nikol obavi ruke oko Bendžija. "Da li te je neko nazvao kreletom danas?" upita ona blago.
   Bendži klimnu. "Ta reč zapravo nema određeno značenje", odgovori Nikol. "Svakom ko je različit ili možda nepoželjan može da se desi da ga nazovu tim imenom." Ponovo je pomilovala Bendžija. "Ljudi koriste takva imena kada ne razmišljaju. Ko god da te je tako nazvao, bio je verovatno zbunjen, ili uznemiren nekim događajima u svom životu, pa te je naprosto uvredio zato što te nije razumeo... Jesi li uradio nešto što bi ga povredilo?"
   "Ne, ma...ma. Samo sam mu rekao da mi se sviđa žuta kosa one že...ne."
   Bilo je potrebno nekoliko minuta da Nikol shvati bit onoga što se dogodilo u radnji sa porculanom. Kada je uvidela da je sa Bendžijem sve u redu, Nikol pređe do drugog kraja sobe da i Patriku poželi laku noć. "A šta je sa tobom?" reče ona. "Da li je tvoj dan bio u redu?"
   "Uglavnom", reče Patrik. "Doživeo sam samo jednu nevolju - dole u parku." Pokušao je da se osmehne. "Neki od novih dečaka igrali su košarku i pozvali su me da im se pridružim... Bio sam potpuno beznadežan. Nekoliko njih mi se smejalo."
   Nikol nežno zagrli Patrika. Patrik je jak, reče Nikol u sebi kada je izišla u hodnik, vraćajući se u spavaću sobu. Ali čak i njemu je potrebna podrška. Duboko je udahnula. Da li radim pravu stvar? zapitala se po ko zna koji put od kada je duboko zabasala u sve vidove planiranja kolonije. Osećam se toliko odgovorna za sve ovde. Želim da Novi Eden zaživi na pravi način... Ali mojoj deci je još potreban deo mog vremena... Hoću li ikada postići pravu ravnotežmu?
   Ričard je još bio budan kada se Nikol ugnezdila pored njega. Ispričala mu je Bendžijev doživljaj. "Žao mi je što nisam mogao da im pomognem", reče Ričard. "Ima nekih stvari koje samo majka..."
   Nikol je bila toliko iscrpljena da je zaspala pre nego što je Ričard završio rečenicu. Čvrsto joj je stegao rame. "Nikol", reče on, "postoji još nešto o čemu moramo da razgovaramo. Na žalost, to ne može da pričeka - možda ujutro nećemo imati vremena."
   Obrnula se i upitno pogledala Ričarda. "U pitanju je Keti", reče on. "Stvarno mi je potrebna tvoja pomoć... Sutra uveče je još jedna od onih igranki za upoznavanje mladeži - sećaš se da smo prošle nedelje rekli Keti da može da ide tamo, ali samo pod uslovom da je Patrik sa njom i da se vrati kući u pristojno vreme... Pa, večeras sam je zatekao kako stoji ispred ogledala u svojoj novoj haljini. Bila je veoma kratka i previše je otkrivala. Kada sam je zapitao za haljinu, a zatim rekao da mi ne izgleda odgovarajuća za jednu neobaveznu igranku, ona se razbesnela. Optužila me je da je 'uhodim', a potom mi je skresala da sam 'beznadežna neznalica' kada je u pitanju moda."
   "Šta si joj ti rekao?"
   "Ukorio sam je. Hladno me je pogledala, ništa ne govoreći. Nekoliko minuta kasnije otišla je iz kuće, ne rekavši ni reč. Ostala deca i ja večerali smo bez nje... Keti se vratila kući svega trideset minuta pre tebe. Bazdila je na cigarete i pivo. Kada sam pokušao da razgovaram sa njom, samo mi je odrusila 'ne gnjavi me', a zatim otišla u svoju sobu i zalupila vrata."
   Toga sam se bojala, pomisli Nikol, ležeći ćutke pored Ričarda. Svi predznaci su bili tu još od ranog detinjstva. Keti je sjajna, ali je u isti mah sebična i plahovita... "Nameravao sam da joj kažem da ne može da ide na igranku večeras", govorio je Ričard, "ali sam onda shvatio da je po normalnim merilima ona odrastao čovek. Konačno, registraciona karta u Upravnom uredu određuje njen uzrast na dvadeset četiri godine. Ne možemo više da se ophodimo prema njoj kao prema detetu."
   Ali u emocionalnom pogledu možda je tek u četrnaestoj, pomisli Nikol, meškoljeći se, dok je Ričard navodio sve teškoće koje su ih snašle sa Keti otkako su prvi ljudi počeli da dolaze u Ramu. Ništa joj nije važno osim pustolovina i uzbuđenja.
   Nikol se setila dana koji je provela sa Keti u bolnici. Bilo je to jednu sedmicu pre nego što će stići kolonisti sa Ninje. Keti je bila očarana svom onom složenom medicinskom opremom i pokazala je iskreno zanimanje za način na koji ona radi. Kada joj je Nikol, međutim, napomenula da bi mogla da radi u bolnici dok se ne otvori univerzitet, mlada žena se samo nasmejala. "Šališ se?" odvratila joj je kćerka. "Ne mogu da zamislim ništa dosadnije. Posebno kada ovde bude na stotine novih ljudi sa kojima se treba upoznati."
   Ni Ričard ni ja tu ne možemo mnogo da uradimo, reče Nikol u sebi sa uzdahom. Možemo da patimo za Keti i da joj dajemo svoju ljubav, ali ona je već odlučila da sve naše znanje i iskustvo nisu bitni.
   U spavaćoj sobi vladao je muk. "Sutra ću porazgovarati sa Keti o toj haljini", reče ona, "ali sumnjam da će od toga biti mnogo vajde."
   
   Patrik je sedeo sam na stolici na rasklapanje pored zida školske gimnastičke sale. Srknuo je sodu i bacio pogled na sat baš kada je muzika sporog ritma prestala, a desetak parova koji su igrali na podijumu zaustavilo se. Keti i Olaf Larsen, visoki Šveđanin čiji je otac bio član osoblja zapovednika Makmilana, izmeniše kratak poljubac pre nego što su se, držeći se za ruke, uputili u pravcu Patrika.
   "Olaf i ja idemo napolje da popušimo koju cigaretu i popijemo čašicu viskija", reče Keti kada su stigli do Patrika. "Zašto ne pođeš sa nama?"
   "Već kasnimo, Keti", odgovori Patrik. "Obećali smo da ćemo se vratiti kući do dvanaest i trideset."
   Šveđanin umirujuće potapša Patrika po leđima. "Hajde, dečko", reče on. "Opusti se. Tvoja sestra i ja lepo se provodimo."
   Olaf je već bio pijan. Njegovo lepuškasto lice rumenelo se od pijančenja i igranja. Pokazao je prstom preko prostorije. "Vidiš onu crvenokosu devojku u beloj haljini sa velikim sisama? Ime joj je Bet i vruća je roba. Celu noć čeka da je pozoveš na igru. Hoćeš li da te upoznam s njom?"
   Patrik zavrte glavom. "Slušaj, Keti", reče on. "Želim da pođem. Sedeo sam ovde strpljivo..."
   "Još pola sata, mali brate", prekide ga Keti. "Izaći ću napolje za trenutak, a onda ću se vratiti na još nekoliko plesova. Posle toga idemo. Jel' u redu?"
   Poljubila je Patrika u obraz i krenula prema vratima sa Olafom. Iz ozvučenja u sali pokuljaše zvuci brze muzike. Patrik je kao očaran posmatrao mlade parove koji su se vrteli u ritmu teškog bita. "Ne igraš?" upita ga jedan mlad čovek koji je hodao po rubu podijuma za igru.
   "Ne", reče Patrik. "Nikada nisam probao."
   Mladić začuđeno pogleda Patrika. A onda se zaustavi i nasmeši. "Pa naravno", reče, "ti si jedan od Vejkfildovih... Zdravo, ja se zovem Brajan Volš. Iz Viskonsina sam, središnjeg dela Sjedinjenih Država. Moji roditelji biće zaduženi za organizovanje univerziteta."
   Otkako su došli na igranku pre nekoliko sati Patrik ni sa kim nije izmenio više od nekoliko reči, osim sa Keti. Rado je pružio ruku Brajanu Volšu i nekoliko minuta potom prijateljski ćaskao s njim. Brajan, koji je u vreme kada je njegova porodica odabrana za koloniju "Louel" bio na pola puta do završetka studija iz kompjuterskog inženjeringa, imao je dvadeset godina. Bio je jedinac. Pokazivao je izuzetnu radoznalost za iskustvo svog drugara.
   "Reci mi", obrati se on Patriku kada su se malo zbližili, "da li stvarno to mesto zvano Čvorište? Ili je posredi deo neke tandara-mandara priče koju je MSA izmislila?"
   "Ne", reče Patrik, zaboravljajući da ne bi trebalo da raspravlja o tim stvarima. "Čvorište postoji. Moj otac kaže da je to vanzemaljska stanica za procesovanje."
   Brajan se malko nasmeja. "Znači, negde blizu Sirijusa nalazi se džinovski trougao koji je sagradila neka nepoznata supervrsta? A svrha mu je da njoj pomogne u proučavanju drugih bića koja putuju svemirom? Huuu. To je najfantastičnija bajka koju sam ikada čuo. U stvari, gotovo sve što je tvoja majka rekla na onom otvorenom sastanku bilo je neverovatno. Moram, međutim, priznati da postojanje ove svemirske stanice i tehnološki nivo robota čine njenu priču prihvatljivijom."
   "Sve što je moja majka rekla gola je istina", uzvrati Patrik. "A neke od najnevoravtnijih priča hotimično je izostavila. Ona je, na primer, vodila razgovor sa kapuljastom jeguljom koja govori pomoću mehurića. Takođe..." Patrik umuče, setivši se Nikolinog upozorenja.
   Brajan je zevao u neverici. "Kapuljasta jegulja?" ponovi on. "Kako je mogla da zna šta joj je govorila?"
   Patrik pogleda na sat. "Izvini, Brajane", reče on najednom, "ali ovde sam sa sestrom i trebalo bi da je nađem..."
   "Je li to ona u maloj crvenoj suknji skrojenoj stvarno kratko?"
   Patrik klimnu. Brajan položi ruku na rame svog novog prijatelja. "Dozvoli mi da ti dam jedan savet", reče on. "Neko bi trebalo da porazgovara sa tvojom sestrom. Način na koji se naokolo mota sa momcima stvara utisak da je laka ženska."
   "Ali to je samo Keti", odgovori Patrik odbrambeno. "Nikada nije bila ni sa kim osim sa nama u porodici."
   "Oprosti", reče Brajan, slegnuvši ramenima. "To ionako nije moj posao... Slušaj, kako bi bilo da me ponekad zovneš? Veoma sam uživao u našem razgovoru."
   Patrik se pozdravi sa Brajanom i krenu prema vratima. Gde je Keti? Zašto se nije vratila u salu?
   Čim je izišao, začuo je glasan smeh. Keti je stajala na igralištu sa trojicom muškaraca, od kojih je jedan bio Olaf Larsen. Svi su pušili, smejali se i pili iz boce koja je išla iz ruke u ruku.
   "I, dakle, koji položaj najviše voliš?" upita crnpurast mlad čovek sa brkovima.
   "Oh, najviše volim da sam odozgo", reče Keti, smejući se. Potegla je iz boce. "Na taj način mogu da kontrolišem celu stvar."
   "Ne zvuči loše", odgovori čovek čije je ime bilo Endrju. On se zakikota i položi ruku na njeno međunožje. Keti je odgurnu i dalje se smejući. Nekoliko sekundi kasnije opazila je Patrika koji se približavao.
   "Dođi ovamo, mali brate", povika Keti. "Ovo sranje što pijemo pravi je dinamit."
   Tri muškarca koja su okružavala Keti malo se odmakoše od nje kada je Patrik prišao blizu. Iako je još bio prilično žgoljav i nerazvijen, njegova visina je u mutnoj svetlosti stvarala utisak krupnog stasa.
   "Keti, ja sad idem kući", reče Patrik kada joj je prišao, odbijajući u isti mah bocu, "a mislim da bi i ti trebalo da pođeš sa mnom."
   Endrju se nasmeja. "E, moj Larsene, kakve ti cure dovodiš", reče on sarkastično, "sa bratom tinejdžerom kao pratnjom."
   Ketine oči napuniše se besom. Potegla je još jedan gutljaj iz boce i dodala je Olafu. Zatim je dograbila Endrjua i divlje ga poljubila, pripijajući svoje telo uz njegovo.
   Patriku beše neprijatno. Olaf i treći čovek su podvriskivali i zviždali dok je Endrju uzvraćao Keti poljubac. Posle bezmalo jednog minuta Keti se otrgnula. "Hajdemo sada, Patriče", reče ona sa osmehom. Oči su joj i dalje bile prikovane za muškarca sa kojim se ljubila. "Mislim da je bilo dosta za jedno veče."